Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 10 | 11 | (Page 12) | 13 | 14 | .... | 49 | newer

    0 0


    Pierre Djokic 1920-2013

    The Intelligencer
    November 21, 2013

    Pierre Djokic passed away Wednesday, Nov. 20, 2013, at his home in New Hope, surrounded by his loving family.

    He was born in 1920, in Glumach, a village near the small Serbian town of Pozega, on the farm of his parents, Novica and Spasa. An excellent student, he was admitted to the very selective Royal Nautical Academy of Yugoslavia after graduating from the high school in the city of Uzice. He received his Bachelor of Science degree in Nautical Science in 1941, after which he became involved with the Yugoslav guerrilla resistance against the Nazi invader, led by Colonel Draza Mihailovich. He was entrusted with important and sensitive undercover missions, especially in raising funds for the resistance from the civilian population and coordinating efforts with the allies. These activities led to his capture by the Gestapo in 1944, and confinement in the Banjica concentration in Belgrade, and subsequent transfer via rail boxcar to the Thil concentration camp in Nazi-occupied France, near the Luxemburg border. After liberation by American troops, he was appointed commandant by the American Military Command of a 2000 man unit comprised mostly of freed Serbian POWs.

    This unit based in Metz was charged with guarding U.S. military supplies and depots in northeastern France. While in Metz, Pierre met his future wife, Raymonde.

    After the war he became director of public relations and civilian employment at the huge U.S. military base of Foret de la Haye near the city of Nancy, until 1952 when he emigrated to the United States, settling in Trenton, N.J.

    He was employed by U.S. Steel Corp. until he retired in 1985. Fluent in four languages he founded Avala Translation Service in 1970, serving the needs of businesses and professionals in central New Jersey. After moving to New Hope, in 1983, he enjoyed a happy retirement, vacationing at his lakeside residence in Rhode Island, and visiting in New Hope with family and friends.

    He is survived by his beloved wife of 67 years, Raymonde; his children, Alex G. Djokic of Doylestown, Zoran Djokic of Weston, Conn., Vesna Djokic-Gamez of New City, N.Y., Philippe Djokic of Halifax, New Zealand, Monique Girard Stark of New York City, Pierre Djokic of Montreal, Canada, Michelle Djokic of Palo Alto, Calif.; his 13 grandchildren; and in Serbia, his four nieces and two nephews.

    The requiem services will be held at 10 a.m. Friday, Nov. 22, at St. Mark's Orthodox Church, 452 Durham Road, Wrightstown. Interment will be in Mount Airy Church Cemetery, Lambertville, N.J.

    In lieu of flowers, kindly make donations to International Orthodox Christian Charities, P.O. Box 17398, Baltimore, MD 21296-9242.


    http://www.theintell.com/obituaries/intell/pierre-djokic/article_5eaf26f3-6964-5427-87f8-800de1887841.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović
     
    Foto iz serije "Ravna Gora"
     

    Kad Ravnogorski proističe
    iz Četničkog pokreta
     
    Posle Lazarevog poziva za odlučujući boj na Vidovdan 1389. godine za koji se srpski vladar “nije odlučio po tome koja mu sila preti, već koju svetinju brani”, i potonje okupacije srednjevekovne Srbije, u narodu je spontani bunt za slobodu prerastao u Hajdučki pokret koji se završio Karađorđevim ustankom početkom XIX veka i “utvrđenjem autonomnih prava i unutrašnje samouprave” preciziranim osmom tačkom Bukureškog mira 1812. godine između Rusije i Turske. Tako je Hajdučki pokret krunisan Karađođevim granicama i oslobođenim delom nacionalne teritorije na kojoj se postepeno vraćala državnost i stvarala doktrina za konačno oslobođenje Otadžbine.

    Da bi se dovršilo potpuno oslobođenje od viševekovne turske okupacije, Hajdučki pokret iznedrivši Dositejevu krilaticu kao ministra prosvete u Karađorđevoj vladi “leži i ležaće u ropstvu onaj narod koji ne zna šta je nacionalni ponos” morao je dobiti novi kvalitet, pa je tako nastao Četnički pokret i doktrina Četnička akcija (osnovne snage napadaju s fronta, a posebne snage čete ubačene preko granice s leđa i iz pozadine) i trajaće od Berlinskog kongresa 1878. godine do potpunog oslobođenja teritorije u balkanskim ratovima i završetkom Prvog svetskog rata 1918. godine.

    Međutim, kada je Srbima bila ponovo ugrožena sloboda, ali ovog puta od perfidnog neprijatelja, komunista, koji je jačao svrstavajući u svoje redove one koji su kršili zakletvu Kralju i Otadžbini, iz štaba Vrhovne komande  su potčinjenim operativnim sastavima upućivani i stihovi “Izdajnik svaki neka zna, s olovom mu je nagrada”, pa se tako, kao nekada uz gusle i s kolena na koleno, zaokruživao sledeći nacionalni pokret za “slobodu i demokratiju, a protiv svih diktatura” određujući se, dakle, ne samo protiv fašizma i nacizma, već i protiv komunizma, nastajući tako Ravnogorski pokret.

    Sagledavajući značaj tog novog Ravnogorskog pokreta u kontinuitetu slobodarskih tradicija, a i sada aktuelnom, armijski general Mihailović, kao nosilac funkcija državne i vojne vlasti u okupiranoj Otadžbini za vreme Drugog svetakog rata prošloga veka, ukazivao je na svetle nacionalne tradicije i čast oružja pa će u podizanju boračkog duha jednostavno prosleđivati spontano nastale u narodu stihove temeljene na one iz ranijih perioda kao što imamo u primeru Četničke himne i pesme Planina majka, koje donosimo u izvornom obliku iz dokumenata komandovanja Vrhovne komande Vojske Kraljevine Jugoslavije (Vojni arhiv Srbije, Vrhovna komanda Kraljevske jugoslovenske vojske, br. reg. 7/1 –3, 4, k-295), koji govore:

    “Četnička himna, koja se peva u narodu, na poznatu ariju Spremte se, spremte se, četnici”, stoji u tom dokumentu, “ima šest strofa od kojih pet prvih imaju po dva stiha jednaka:

    ‘Spremte se, spremte četnici,
    Našega Kralja vojnici’.
     
    “Ostala dva stiha u navedenih pet strofa glase:

    Prva strofa:

    ‘Kad u boj kreće mlad vojnik,
    Pred njim drhće naš krvnik’.

    Druga:

    Neka se niko ne plaši,
    Od smrti strepe ustaši’.

    Treća:

    ‘Nemačku što nas porobi,
    Srpski će narod da zdrobi’.

    Četvrta:

    ‘Poklici naše kreposti,
    Latinu  strah su u kosti’.

    Peta:

    ‘Izdajnik svaki neka zna,
    S olovom mu je nagrada’.

    Šesta cela strofa glasi:

    ‘Kad Kralj nam izda zapovest,
    krećemo složno svi napred,
    zastave ćemo razviti,
    Draža će nas voditi’”.


    “Pesma Planina majka, koja se peva u narodu na poznatu ariju Planino starino moja.
    Pesma glasi:

    Prva strofa:

    ‘Planino majko ljubavi,
    Planino cvete ubavi,
    Tvoja su nedra mirisna,
    A tvoja duša milosna.
    U tebi život provode
    Sinovi naše slobode'.

    Druga strofa pesme ‘Planino majko’

    ‘Planino majko,
    Čuvaj nam Dražu junaka,
    Narodnog borca prvaka.
    Pa kad bude pred zoru
    Svi ćemo za njim u goru.
    U ime Kralja i Boga
    Da nam se vrati sloboda’”.


    Priredio:
    Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović
    Novembar 2013

    www.savremenaistorija.com


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Josip Simunic
     
    CHANGE.ORG
    Petition by
     
     
    Dear FIFA members, FIFA committee,

    Thank you that you finally started the disciplinary proceedings against Simunic and Croatian football organization. We fully support your action and wish that you come to a result soon.

    Enough is enough. Simunic saying "for the homeland" and the public masses answering "ready" - and using this phrase FOUR TIMES - which was the chant during the Ustasha pro-nazi regime 1941-1945 during the World War II. Under that racist regime thousands of thousands Serbian, Jewish and Roma people were murdered by the Ustasha. Imagine, in Berlin someone of the German national football team would say in the 21st century "Sieg, heil"...this would be a great scandal and people worldwide would see it as a comeback of Nazi-time. We have to speak up loud against public hate speech wherever it is used in public. Remember, "Genocide is a process that develops in eight stages that are predictable but not inexorable. At each stage, preventive measures can stop it. The process is not linear.  Logically, later stages must be preceded by earlier stages.  But all stages continue to operate throughout the process." (Eight stages of Genocide, by Gregory H. Stanton)

    In the last months, the new EU member state Croatia is going more and more into anti-serb attitude and handling. It is socially acceptable to destroy tables in Cyrillic letters, it is acceptable to share posters saying "Serbian family tree" and picturing a human being hanging on the tree - which associates of the fact that Serbian people, among other kinds of murder, hung on trees during the WW II - and now it seems to be acceptable that one can stay in front of a mass audience and speak out loud "for the homeland...""ready" AND doing this FOUR TIMES. Quo vadis, Europae?!

    I feel responsible to all the innocently murdered Serbian, Jewish and Roma people, they cannot speak for themselves - we have to arouse our voices that we condemn every action which can lead in the end to holocaust and genocide.

    FIFA, please open your eyes and mind and say NO to racism and hate speech!

    Please think about it not only punishing Simunic and the Croatian team by money penalty, think about it if you really want to have at the world football games 2014 in Brazil a pro-Ustasha football player on that games! Think about the exclusion of Simunic from the World Games in Brazil! We don't need rascist players at an international event. It would be an award for him if he would be allowed to go to Brazil!

    Thank you in advance,

    Mira Jovanovic


    To:

    FIFA (Fédération Internationale de Football Association), Tel : +41-(0)43 222 7777, Fax : +41-(0)43 222 7878.

    Take disciplinary proceedings and a monetary penalty against Josip Simunic (personal) and against Croatian national football organization, suspend the Croatian team from Brazil 2014!

    Sincerely,

     
    [Your name]
     
    TO SIGN PETITION,
    CLICK ON LINK BELOW:
     
     
     
    *****
     
    FOR DETAILED INFORMATION AND BACKGROUND:
     
    Serb From U.S. Announces Legal Action Against FIFA
     
    "There must be Justice"
    Posted on November 23, 2013 by Grey Carter
     
    After the latest neo Nazi incident, the informal talks among Serbian diaspora circles  about possible lawsuits against FIFA, UEFA and even EU have begun, because of “continuous allowance, or improper sanctioning of acts which glorify Nazism and the Ustasha movement”, as can be seen on some social networks.
     
    Also most of Serbs are aware that Croatia is under the protection of Germany, and that Germany as a superpower will not allow that Croatia be drastically punished, although Germany, for a similar greeting (“Sieg Heil!”) at i.e. Allianz Arena would probably punish the perpetrators with many years in prison. The lack of public condemnation by the European Union makes individuals think that the EU promotes such behavior.
     
    In order to finally reach justice and  prevent further fascistic accidents, with hope that  everything will not end only in media coverage,  one Serb from the U.S., Ranko Tutulugzdija, sent an open letter to FIFA, in which he announces a lawsuit against them and other organizations.
     
    CONTINUED here:
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****


    0 0


    RTS - Radio-Televizija Srbije
    Prof. dr Momčilo Pavlović
    November 24, 2013

    Televizijska serija Radoša Bajića promeniće istorijsku svest većine našeg naroda u smeru uravnoteženije slike o 1941. godini i uopšte o ratu 1941-1944, i doprineće smirivanju strasti i istorijskom pomirenju.

     
    Scenario za igranu seriju "Ravna gora", kao prvi deo dramske trilogije "1941-1945", autora Radoša Bajića, svoju konačnu verziju dobio je nakon detaljne analize i konsultacija sa stručnjacima Instituta za savremenu istoriju i njihovog direktora profesora dr Momčila Pavlovića. Prenosimo izvode iz recenzije:

    Celukopna politička, naučna i kulturna javnost u Srbiji je svesna potrebe da se zauzme stav prema Drugom svetskom ratu, koji neće biti idolatrijski i mitomanski, kao što je bio u vreme komunista, ali koji nikako neće odbacivati antifašističku borbu srpskog naroda. Ekstremizam bilo koje vrste loš je kako za sadašnji politički trenutak, tako i za sliku prošlosti.

    Nije dovoljno da se zauzme objektivan stav u nauci da bi se došlo do stvaranja uravnotežene slike prošlosti u široj javnosti. Potrebno je iskoristiti najmoćniji medij, televiziju i najpopularniju i najupečatljiviju televizijsku formu, igranu seriju. Prošlost će se najbolje razumeti kada istorijski likovi ožive u vidu junaka serije, a vreme i ličnosti budu prikazani slojevito sa svim ljudskim manama i vrlinama. Ne crno-belo, nego i crno i belo sa svim nijansama.

    Moj zadatak i zadatak mojih saradnika je bio da proverimo istorijsku tačnost događaja opisanih u scenariju Radoša Bajića. Tu je iskrslo nekoliko velikih problema. Dosadašnja istoriografija je pratila samo nekoliko glavnih aktera, pa čak ni njih dovoljno precizno. Radoš Bajić se našao pred nezahvalnim zadatkom da oživi i inače protivrečne istorijske ličnosti, na osnovu još protivrečnijih, međusobno često suprostavljenih, podataka.

    Kako je izašao na kraj sa tim izazovom? Pre svega, dogovorili smo se oko osnovnog principa pristupa istorijskim ličnostima i događajima. Tamo gde ima podataka, trebalo je izvršiti pažljivu rekonstrukciju. Tamo gde ih nema, trebalo je ostati veran duhu vremena. Dakle, trebalo je da i ti fiktivni detalji koji nastaju iz imaginacije i kreativnosti autora, budu istorijski verovatni i mogući. A sve to trebalo je uraditi na jedan umetnički nov način.

    Mišljenja sam da je Radoš Bajić uspeo u tom ogromnom poduhvatu. Istorijske ličnosti prikazane su verno, koliko je to bilo moguće na ovom stepenu istorijskih saznanja. Da bi se stekao uvid u tačnost Bajićeve vizije, treba, na primer, uporediti njegov lik Tita i ostalih komunista sa ranijim umetničkim predstavama. Pre svega, treba istaći da je Tito ranije prikazivan u jednoj nadljudskoj, nerealnoj perspektivi, a da skoro nikada nisu prikazani njegovi najbliži saradnici.

    Kod Radoša Bajića po prvi put gledamo jednu realističnu i ljudsku sliku Tita, a takođe i po prvi put vidimo njegove prave saradnike (Đilasa, Tempa, Rankovića, Davorjanku, Neškovića), koji do sada nikad nisu bili umetnički prikazivani. Bajić je vešto zaobišao neke zamke, kao što je odnos Tita i Mustafe Golubića. U skladu sa osnovnim principom, da ono što nije proverena istorijska činjenica, bude umetnički domišljeno tako da bude istorijski moguće, Bajić vešto izvodi priču o Golubiću ne prelazeći granicu špekulacija i mitova. Sve to je prikazano bez ideoloških predrasuda, a sa jednim ljudskim i istorijskim razumevanjem.

    Do sada nismo imali tako ubedljivu ljudsku sliku vođe revolucije i njegovih saradnika. A rekonstrukcija Titove delatnosti u prvim mesecima rata je bila najlakši zadatak. O svim drugim ličnostima, uključujući i Dražu Mihailovića, postoji još manje podataka nego za Tita. Radoš Bajić je za sve svoje istorijske likove uspeo da ispripoveda istoriografski verodostojne priče. Neki od njegovih likova, kao što Dušan Simović, kralj Petar, Aleksandar Mišić, Milan Nedić i drugi, prikazani su izuzetno dramatično, a opet istorijski tačno. Sukob Mihailovića i Pećanca, takođe je po prvi put umetnički predočen.

    Isto tako, Bajić je uspeo da pronađe neobično originalan ugao u rekonstrukciji istorijskih događaja koji su do sada bili skoro potpuno zanemareni, a koji su i istorijski značajni, a i veoma filmični. Tako su napad Nemaca na Sipski kanal i eksplozija Smederevske tvrđave pretvoreni u moćne slike, koje simbolizuju dramatičnost i tragiku Drugog svetskog rata.

    Jedna od najvećih istoriografskih vrlina Bajićevog teksta je stvaranje istorijski verodostojnih likova iz naroda. Porodica Taralića iz Planinice, pop Ljubinko, učitelj Živadin, Milisav i drugi likovi iz naroda, sociološki verno odražavaju ljude, društvene grupe i odnose na srpskom selu.

    Uopšte gledano, istorijski kontekst događaja u seriji dat je korektno, atmosfera dočarana, a hronologija događaja striktno poštovana. Kao posebnu vrednost ističem ocenu da je u seriji velikim istorijskim događajima, a posebno ličnostima, data ljudska dimenzija, bez jednostranih prikaza i vrednovanja. Autor se nije opredeljivao niti je vidna namera prevrednovanja srpske istorije, ni produbljivanja podela, već razumevanje složenosti procesa i događaja kao i uloge stvarnih ličnosti, ali i malih (običnih) ljudi u velikim događajima.

    Na osnovu svega rečenog, smatram da će televizijska serija Radoša Bajića promeniti istorijsku svest većine našeg naroda u smeru uravnoteženije slike o 1941. godini i uopšte o ratu 1941-1944, da će doprineti smirivanju strasti, relativizovanju podela i istorijskom pomirenju. Svakako, obaveza autora i producenata mora biti da u narednim ciklusima ovog serijala kontinuirano nastavi da prati svoje junake i istorijske događaje do kraja okupacije I građanskog rata u Srbiji.


    http://www.rts.rs/page/rts/sr/rts+predstavlja/%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0+%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0/story/2170/Aktuelno/1452354/%22Ravna+gora%22%2C+uravnote%C5%BEena+slika+o+burnim+danima.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

    0 0


    RTS-Radio-Televizija Srbije
    November 24, 2013

    Aprilsko jutro 1941. godine. Rastrojene čete kraljevske vojske su u povlačenju. Malobrojni, vođeni vojničkom čašću i patriotizmom, odlučuju da krenu borbu protiv okupatora.

    U selu Planinica, na prostranoj njivi obasjanoj suncem, radi cela porodica Taralića. Najednom, deda Obrad opazi kako se iznad njive, prema obodu brda, pomalja silueta čoveka. Iz dubine dolazi muškarac u vojničkoj uniformi, gura bicikl pored sebe, na guvernali mu visi vojnički karabin.

     
    Negde u Slavoniji, u rano aprilsko jutro 1941. godine, rastrojene čete 41. pešadijskog puka kraljevske vojske su u povlačenju. Sa lošim vestima i još gorim stanjem na frontu, vojska se sve više rasipa. Međutim, malobrojni, vođeni vojničkom čašću i patriotizmom, ipak shvataju da moraju da krenu u odlučnu borbu protiv okupatora. Kuje se novi plan za odbranu otadžbine...
     
    
     
    Epizoda je na programu 24. novembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
    

    0 0

    Погледи
    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
    24. новембар 2013

    Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту…

     
    Ни у трећој епизоди ТВ серије “Равна Гора“ – нема Равне Горе.
     
    Прва сцена почиње прерачуном у датумима: делови 41. пешадијског пука окупљени су 11. априла негде у Барањи, а у ствари Дража их је још 9. априла пребацио преко Саве, у Босну. Наредник се жали да војска још није испалила метак на Немце, што се заиста није видело још од прве епизоде. Овај наставак зове се “Суноврат“ и прикладан је Бајићевом опису Југословенске војске. Међутим, она је у Априлском рату 1941. године убила 1.500 немачких војника. Већ тај податак говори да су ствари изгледале другачије него што се овде сугерише.
     
    Иначе, уместо Немаца, војници из досаде гађају свраке, а један наредник их због тога шамара.
     
    Та прва сцена траје шест минута, а друга је још дужа: 10 минута. Радња се дешава у селу Планиница, у породици Таралић. Сељаци су и даље тупави, свађају се око поделе земље, вичу једни на друге. Уочљиво је да су прозори на кући прљави. Пред крај те сцене ипак се појављују неки позитивни јунаци: насмејани, доброг изгледа и доброг држања. За сваки случај, наглашава се да је један учитељ. То су, наравно, комунисти. Они су већ наоружани, сакупљају пушке које војска баца – мада их ту тада још није бацала. Кажу: “Требаће“.
     
    И трећа сцена је предуга, траје девет минута. Приказује војнике Југословенске војске у возу, 11. априла, западно од Ужица. Одмах се уочава контраст у односу на комунисте. Војници певају, шенлуче, пуцају кроз прозор, натежу флашу са ракијом, замало да се побију. Тако рећи, Булајићеви четници су већ ту, само им фале браде.
     
    Неко је минирао пругу, па воз стаје. Тада се појављује машиновођа. Заиста је тешко разумети зашто је и он приказан као блентав?
     
    У возу је и “син Драган“ (Окановић), који је раније био возач генерала Мирковића.
     
    Очигледно је да је и он дезертирао, као и сва она војска у возу. У стварности, тешко да је толико дезертера тог датума било у тој области.
     
    Четврта сцена је најдужа, траје 13 минута. Радња се одвија поново у Барањи, 11. априла увече. Појављују се две историјске личности: мајор Мирко Станковић и наредник Перовић, који су се касније придружили Дражи (у ствари, са њим су били најкасније 9. априла). Командант пука је Словенац у чину потпуковника. Прави Словенац, Ратко Полич, добро је одиграо оно што је од њега тражено, али он има превише година за тај положај. Команданти пукова у осмој деценији живота једноставно нису постојали. Он се мајору Станковићу жали што као Словенац није могао да добије виши чин, док су Срби напредовали у војсци. И ово је неутемељено: бивши аустроугарски официри не само што су напредовали, него су у старту добили чин више од оног који су имали у црно-жутој монархији, због чега су многи српски официри из протеста напустили војску. Расправа око пуковске заставе таје предуго, патетична је и неуверљива. Ту заставу наредник Перовић ће донети на Равну Гору.
     
    Најзад следи једна краћа сцена: долазак војника Таралића, бегунца са Сипа, 12. априла у Планиницу, описан је за само два минута. “Само“ за ову серију, иначе и то је развучено.
     
    И у шестој сцени појављује се неко нормалан: родитељи “сина Драгана“, кафеџије у селу Заовине испод Таре (да неће касније постати комунисти?). “Син Драган“ је сада у цивилу. Са собом је повео ону девојчицу коју је нашао у Зворнику. После пет минута она најзад каже да је из Београда и да се зове Милена.
     
    У последњој, седмој сцени, један официр се 12. априла враћа кући, у Београд. Кућа је разрушена приликом бомбардовања. Он налази слику своје деце, а једно од њих је управо Милена, коју је одвезао “син Драган“. То је, ваљда, нека драма.
    Број сцена је премали – више је прикладан позоришној представи. Сем тога, и кадрови су предуги. И да је радња сва ова три наставка смештена у један – и то би било предуго.
     
    Зашто је дошло до оволико фактографских грешака у прве три епизоде?
     
    На одјавној шпици пише да су стручни консултанти били проф. др Момчило Павловић и проф, др Предраг Марковић – прва два човека Института за савремену историју у Београду. Овај Институт и по законској процедури има монопол на Други светски рат, јер је неопходна његова потврда за пројекте који се раде државним новцем. Међутим, Павловић и Марковић се не баве Другим светским ратом, већ је он у опису радних места др Косте Николића и др Бојана Димитријевића. Прилично сам сигуран да код њих двојице Априлски рат не би био овако описан, да Мирковић не би носио сабљу већ официрски бодеж (заиста је чудно како је Бајић опасао сабљу једном пилоту, када је и он сам био пилот, макар у партизанском филму, и када, на крају крајева, ту нема никакве логике?), затим не би 41. пук и 11. априла оставили у Барањи, а што је најважније, они не би дозволили да се комунисти приказују овако афирмативно.
     
    Уосталом, Николића и Димитријевећа комунисти су недавно тужили “за лажно сведочење“ на процесу за рехабилитацију ђенерала Драже. То је апсурд за себе: неко ко је познат по историјским фалсификатиманашао се да подноси тужбу за фалсификовање, а под фалсификовањем подразумева макар какву исправку тих фалсификата!
     
    Елем, на сајту Института пише да су Павловићева специјалност политичка историја Југославије, историја Србије и Југославије после 1945, Косово и Метохија, социјална историја, итд. Био је коаутор само једне књиге о Другом светском рату, “Коста Миловановић Пећанац – биографија“, пре 10 година.
     
    На сајту РТС-а 24. новембра је објављена Павловићева рецензија серије, уз овакву најаву: “Сценарио за играну серију `Равна гора`, као први део драмске трилогије `1941-1945`, аутора Радоша Бајића, своју коначну верзију добио је након детаљне анализе и консултација са стручњацима Института за савремену историју и њиховог директора професора др Момчила Павловића“.
     
    Павловић пише да је први циљ серије да се “никако не одбацује антифашистичка борба српског народа“. Већ сама ова терминологија значи усвајање комунистичке пропаганде, јер “антифашистичке борбе“ није било у речнику армија Америке, Британије, Југославије, итд, већ је то парола комуниста, избачена оног момента када су их ти такозвани фашисти вероломно напали. Затим пише да се мислило на “стварање уравнотежене слике прошлости у широј јавности“, а све то ради “’промене историјске свести већине нашег народа“.
     
    Дакле, Институт и државна телевизија праве договорну историју (“уравнотежену“) и мењају свест народа: то је типична соцреалистичка матрица размишљања, за коју смо веровали да је срушена 5. октобра 2000. године.
     
    Пажњу привлаче и следеће изводи из Павловићеве рецензије:
     
    “Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема… Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена… Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања… О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита.“
     
    Шта је то што није познато? Података у ствари има у изобиљу – може бити само да нису познати Бајићу, Павловићу и Марковићу, просто јер ово није њихов терен.
     
    Као области научног интересовања др Предрага Марковића, на сајту Института наведени су “социјална историја, историја свакодневице, ментално мапирање“, и сл. Марковић је коаутор књиге “Тито – поговор“, у којој је диктатор приказан афирмативно. Као гост у емисији “Вече са Иваном Ивановићем“, на Првој српској ТВ, Марковић је на рачун Брозовог лика и дела изнео низ похвала. Конкретно, о ТВ серији “Равна Гора“, дао је изјаву за последњи број тједника “Време“ (21. новембар). Ту је рекао:
     
    “Четници су и у рату имали озбиљан проблем са визуелним делом имиџа, што се види на фотографијама из тог времена. Изгледају као банда сеоских разбојника на теферичу.
    Са друге стране, партизански имиџ је врло модеран, јер им пропаганду води Жорж Скригин.“
     
    У стварности, реч је о неколико десетина фотографија са неугледним четницима, које су комунисти одабрали и потом стално прештампавали. Ако се погледају хиљаде фотографија, стиче се другачији утисак: четници су имали домаће униформе или српску народну ношњу, а илегалци грађанску ношњу. Када је реч о партизанима, Марковић очигледно о њима закључује на основу партизанских филмова, где изгледа као да су они имали фабрике одеће и обуће. А нису: 1941.су носили шта год, од 1942. превладавале су униформе “Независне Државе Хрватске“, а од 1943. британске униформе.
     
    За поменути тједник Марковић је такође рекао:
     
    “Кад видите жене из четничког покрета на фотографијама, оне изгледају као неке вране, док с партизанкама то није случај“.
     
    Реч је о фотогртафији једне не баш лепе жене са шајкачом, коју су комунисти негде “ископали“ и онда је стално приказивали. Опет, када се узме у обзир целина, равногорке су биле два копља испред партизанских “другарица“.
     
    Општи Марковићев закључак гласи:
     
    “Прво Срби из Босне, а онда и остали, деведесетих су прихваитли тај имиџ који ни четрдесетих није добро изгледао, а камо ли деведесетих. То је та бизарна, гусарска, инфантилна идентификација са лошим момцима. Тај изглед је комбинација Анђела пакла и балканског разбојништва из 19. века.“
     
    Марковића знамо као веома интелигентну особу, јер је још као студент побеђивао у загребачкој “Квискотеци“. Откуд онда, упркос томе, овакви стереотипи?
     
    Можда је одговор у блиском сродству са једним од највећих и најтврдокорнијих комуниста – Добрицом Ћосићем?
     
    То је велики проблем Србије данас: њихови рођаци су добро распоређени. Они не желе или не могу да прихвате ни елементарне чињенице, а другима не дају пролаз.
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0



    Posted on You Tube by "Милош Ђукановић"
    Published on Nov 24, 2013

    Ravna Gora Ep.03 - Sunovrat

    "U selu Planinica, na prostranoj njivi obasjanoj suncem, radi cela porodica Taralića.

    "Najednom, deda Obrad opazi kako se iznad njive, prema obodu brda, pomalja silueta čoveka. Iz dubine dolazi muškarac u vojničkoj uniformi, gura bicikl pored sebe, na guvernali mu visi vojnički karabin.

    "Negde u Slavoniji, u rano aprilsko jutro 1941. godine, rastrojene čete 41. pešadijskog puka kraljevske vojske su u povlačenju. Sa lošim vestima i još gorim stanjem na frontu, vojska se sve više rasipa. Međutim, malobrojni, vođeni vojničkom čašću i patriotizmom, ipak shvataju da moraju da krenu u odlučnu borbu protiv okupatora. Kuje se novi plan za odbranu otadžbine."




    http://youtu.be/mNXz6EWf4js


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0


    Blic
    Simonida Milojković
    24. 11. 2013.

    Znam da ću ja, Radko Polič nakon ove epizode večeras sigurno dobiti po glavi i da će mi zameriti što ljubim kraljevsku jugoslovensku zastavu - priča čuveni slovenački glumac, koji u seriji „Ravna Gora” igra potpukovnika Rudolfa Ukmara.


    - Mene još zovu jugonostalgičarom, ali to izgovaraju kao psovku. Moja domovina je ceo ovaj prostor i kada dolazim u Beograd imam osećaj kao da dolazim kući. Rođen sam 1942. tokom Drugog svetskog rata, a moja porodica je izbegla u Beograd baš kad je bilo oslobađanje. Bio sam klinac, ali se sećam kako su lovili Dražu, pa smo pratili njegovo suđenje... Ali, odjednom su ga likvidirali i svaka je priča prestala. Kao da ga nikada nije bilo. Kada mi je Radoš rekao da snima „Ravnu goru”, pitao sam ga: „Ko će ti to dozvoliti?!“ Rekao mi je da mu je ovo životni zadatak. Pet godina je kopao po dokumentaciji i arhivama, istraživao i došao do saznanja. To me je fasciniralo. Pomislio sam: ovaj čovek je našao istinu i hoće tu istinu da pokaže svima.

    Kažu da ova serija opet otvara neke rane koje nisu zarasle.

    - Nikada neće ni zarasti. Mi nismo prošli kroz katarzu Drugog svetskog rata jer nismo imali snage. Hvala Radošu što se usudio da ispriča neku drugu istinu. I nadam se da će ova serija ponukati neke ljude da javno progovore.

    Koje ljude?

    - Svi koji su doživeli golgotu za vreme rata. One koji su bili sa Dražom, one u partizanima, u ustašama u domobranima... da će neko ko je ćutao iz straha ili nemoći dobiti podsticaj da progovori, da produži ovu Radoševu istinu i da doda nešto svoje. Tek tada i tako može doći do pomirenja i do katarze. Tek nakon te istine moći ćemo da progutamo ono što se desilo 90-ih. U suprotnom, ovi zidovi će stajati hiljadama godina.

    Koji zidovi?

    - Ja sam Jugosloven i znam da ćemo nekada, kad-tad, ponovo biti zajedno. Naše granice su sada veće od kineskog zida. Zatvaramo se u političke i ideološke atare i ne možemo probiti kroz te zidove... Ali mi smo braća, ili polubraća. Svi smo Sloveni. Ali kad god treba nešto važno da se rešava u Kraljevini Jugoslaviji ili u SFRJ, mi uzmemo pa se pokoljemo. Dok bude gudura na ovom prostoru, dok bude kame i noža i dok se svi ne pokoljemo, ovde neće biti mira, što reče Andrić.

    Kako u Sloveniji reaguju na seriju?

    - U Ljubljani mi je pre nekoliko dana čovek prišao na ulici, stego mi ruku i rekao: „Bravo Ratko, gledao sam ‘Ravnu goru”’. O Drugom svetskom ratu smo snimali filmove koji ništa ne govore, u kojima se samo puca i Bata Živojinović je pobio 10 miliona Nemaca. Klinci to ne mogu da gledaju, pitaju gde je poruka i šta smo mi stvarno radili tokom rata, osim što smo - kako filmovi kažu - kokali Nemce i Italijane i bili najjača vojska na svetu! Najbolju poruku od svih ratnih filmova koje sam gledao imaju „Lepa sela lepo gore”. To je film koji treba uvrstiti u obaveznu nastavu u školama.


    http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/422160/Radko-Polic-Bice-ponovo-Jugoslavije


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    B92
    Izvor: Tanjug
    November 26, 2013

    Beograd -- Postupak za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, posle 10 meseci prekida, biće nastavljen krajem sledećeg meseca u Višem sudu u Beogradu.

    Draža Mihailović 1946
     
    Ročište je zakazano za 24. decembar, rekla je danas Tanjugu portparolka suda Dušica Ristić.

    Postupak rehabilitacije prekinut je 22. februara, jer je sud morao da sačeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti Mihailovića, jer zvaničnih dokaza o njegovoj smrti nije bilo.

    Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu kao datum smrti Mihailovića utvrđen 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.

    Viši sud bez tog rešenja nije mogao da nastavi postupak i donese odluku da li će usvojiti zahtev za rehabilitaciju generala.

    Zahtevom za rehabilitaciju Mihailovića traži se od suda da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava.

    Rehabilitaciju je zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, a pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesokar međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

    Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.


    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=11&dd=26&nav_category=12&nav_id=782078


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com


    *****
    




    0 0

    “Слобода“
    Чикаго, 10. и 25. новембар 2013
    Погледи
    Пише: Милослав Самарџић

    Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза), капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати
     
    Дража је користио термине и “четници“ и “равногорци“, али, суштина приче је да Равногорски покрет у формално-правном смислу није постојао и да га је управо зато Народна скупштина рехабилитовала 2004. године. Испало је политички корисно, а правно небитно, јер у ствари нико није рехабилитован
     
    У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација, али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

    Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

    Зашто само са њега?

    Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“, установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је “организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

    Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов “Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

    И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.

    У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941. године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске војске – дакле, свих трупа Краљевина.

    Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с тим што од 1942. користи и термин равногорци.

    Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. [1]

    Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14. фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“. [2]

    У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске војске у Отаџбини“. [3]

    Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. [4]

    Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943, Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’. [5]

    У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. [6]

    Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку акцију“. [7]

    А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити четничку акцију, на целој територији Југославије“. [8]

    Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка “прославила четнички дан у целој једној својој држави“. [9]

    У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“ [10]

    Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

    Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим непријатељима“. [11]

    Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“ [12]

    Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред од 500 муслимана.“ [13]

    Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за десетаре, воднике, командире чета по потреби“. [14]

    Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“ [15]

    Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске групе ђенерала Андреја“. [16]

    Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“. [17]

    Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и “Југословенска војска у Отаџбини“.

    Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане: “…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке заставе. Комунисти представљају партијску војску.“ [18]

    Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“ [19]

    Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада“. [20]

    Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у томе предњачи“. [21]

    Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни национални комитет Краљевине Југославије“. [22]

    Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима Југословенске војске у Отаџбини…“ [23]

    Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом  народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“. [24]

    Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре Југословенске војске у Отаџбини“. [25]

    Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње победе“. [26]

    Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“ [27]

    Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће светле празнике Христовог Воскрсења…“ [28]

    Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа, прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“ [29]

    Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“. [30]

    Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“. [31]

    Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1. септембар ове године“. [32]

    Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942. године,у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“ [33]

    У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“. [34]

    А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца, који самим овим доказују да нису на висини“. [35]

    У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

    “Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године. [36]

    “Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић, Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“ [37]

    Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских одбора, која се своде на националну пропаганду.“ [38]

    У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

    Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка равногорска књижица, по формулару који следује…“ [39]

    Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

    Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“ [40]

    У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

    Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“. [41]

    Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне чете“. [42]

    Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина, народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“ [43]

    Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних). [44]

    Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за оне са других територија“. [45]

    Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“. [46]

    Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето. [47]

    Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“ [48]

    Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа, његовог јединства и слободе“. [49]

    Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“ [50]

    Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском идејом.“ [51]

    Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари равногорац“. [52]

    Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о “равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система. Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој, која је подразумевала укидање демократског система.

    У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин “Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу: није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела.Главно политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени 1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23. октобра 1943:

    “Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“ [53]

    Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.

    Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака.Као и одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од тада ЦНК постаје орган те коалиције.

    Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из ЦНК, односно Демократске странке).

    После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске демократске народне заједнице.У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао: “Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и исправних грађана односних места.“

    Општи закључци били би следећи.

    Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

    Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

    Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

    “Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор Централног националног комитета.

    Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета. Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје, судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“ [55]

    Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о “државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким покретом“.

    Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним факторима.

    Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и одрицање њеног постојања после априла 1941.

    Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од Дрине четничком, што је такође неисторијски,јер док је постојала Краљевина Југославија није било легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за комунистичку границу на Дрини.

    Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“ августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК “за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране. Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“ [56]

    Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“, користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод назнаке “за Равногорски покрет“.

    Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-правно није постојао.

    Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски покрет“?

    Из два разлога.

    Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња држава њен правни наследник.Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

    Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање “Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка организација.


    ИЗВОРИ:

    1 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 93.
    2 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 105, 106, 114.
    3 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 116.
    4 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 230.
    5 Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 17.
    6 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 143; Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл 1981, 226.
    7 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2/1.
    8 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1
    9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1 и АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
    10 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
    11, 12, 13 и 14 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    15 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
    16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
    17 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
    18 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.
    19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.
    20 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
    21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
    22 и 23 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    24 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац 1999, 164.
    25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
    26, 27 и 28 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    29 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 33.
    30 и 31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    32 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 400-403.
    33 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
    34 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 123.
    35 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд 1985, 658-662.
    36 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 16.
    37, 38 и 39 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    40 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
    41, 42, 43 и 44 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    45 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
    46 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 31.
    47 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1.
    48 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 277-278.
    49 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 419-420.
    50 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1/1.
    51 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
    52 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
    53 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
    54 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
    55 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
    56 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 2. том, Београд 1998, 39.
     
    СКРАЋЕНИЦЕ:

    АВИИ – Архив Војноисторијског института (данас: Војни архив, Београд),
    ЧА – Четничка архива.

    (“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. новембар 2013)


    http://www.pogledi.rs/sta-je-to-ravnogorski-pokret/



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    General Draza Mihailovich
     
    Lt. Colonel Albert B. Seitz [American Office of Strategic Services OSS]
     
    ''As we proceeded out over the Adriatic my mind flashed back to one incident which will always have great meaning for me. Before I was leaving my tour of Serbia, the Minister [General Mihailovich] had expressed a desire to do something to honor America saying 'Here we have Slava, the day of our patron saint. What is America’s slava?'
     
    "I thought for a moment and said, 'We have four great days: Christmas, New Years, Independence Day, and Thanksgiving. Christmas we love because it is the day of Christ. New Years we enjoy because we look with hope to it, but on its Eve we celebrate, sometimes not too wisely but too well, and often the day itself finds us with aching heads. Independence day would be wonderful except for the sadness of sacrifice and mourning that sweeps the South from the cause of our Civil War. Thanksgiving is our day, our Slava, because that day we give Thanks to God for our founding Fathers and the beginning of our country and freedom.'
     
    "Mihailovich replied, 'Good, we would honor America and on the Eve of that day each mountaintop of Serbia will have a fire lighted by our peasants.'
     
    "On Thanksgiving Eve three Americans standing in a tiny village high in the Serbian mountains saw a huge fiery “A” come into being. Then another, and one after another the other fires appeared until eleven peaks were outlined.
     
    "This I remember. A magnificent tribute to America from a truly great man."
     
     
     
    Lt. Colonel Albert B. Seitz, OSS
    American liaison officer
    with General Draza Mihailovich
    WWII
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

    Politika
    M. Sretenović
    Objavljeno: 11.11.2013.

    „Krenućemo ponovo u osnovnu školu” kaže Dušan Kovačević, Branka Prpa ne gleda „političke petparačke priče”, a po Matiji Bećkoviću nema razloga da serija podeli gledalište

    Stojan Đorđević u ulozi Žarka Taralića (Foto Contrast studio)
     
    Dugonajavljivana serija Radoša Bajića „Ravna gora” (naziv cele trilogije je „1941-1945”), počela je sinoć na RTS-u. Vremenski okvir je Drugi svetski rat, sa fokusom na srpske podele, ideološke razlike, četnike i partizane koji, kako je izjavio reditelj, u ovom serijalu neće zameniti mesta. Još pre prikazivanja, serija je izazvala polemike, a njen cilj je označen kao ambiciozan.

    Nakon gledanja prve epizode, akademik Dušan Kovačević za naš list kaže da je ovde reč o „istinitoj i dirljivoj, odlično urađenoj seriji”.

    – Mnogi očekuju navijački serijal, a reč je o sjajnom dokumentu sa činjenicama koje nismo naučili u školi, jer smo učili samo ono što su pobednici pisali, smatra Kovačević i dodaje da Bajićevo televizijsko ostvarenje spada u red najboljih serija Bi-Bi-Sija, koje se bave rekonstrukcijom istorijskih događaja.

    Prema njegovom mišljenju, glumci su „odabrani da liče”. Gledaoci koji su znali kako su izgledali svi vodeći političari i generali uoči Drugog svetskog rata, prepoznaće ih, kaže pisac i naglašava da će serija ponuditi samo istinu o događajima koji su se zbili, i zapisani su u svim istorijskim arhivama.

    „Ukoliko već pominjemo priču o podelama, o 'levima' i 'desnima', levi su snimili više od 500 filmova o NOB, i direktnom ili indirektnom učešću pobednika u Drugom svetskom ratu, a druga strana je bila isključivo krivac za sve što se desilo u bratoubilačkom ratu”, kaže Kovačević.

    – Publika će gledati seriju kao rekonstrukciju našeg života, o kom nismo znali mnogo. Oni koji su znali, nestali su; ili su prirodnim putem napustili ovaj svet, ili ih je mnogo stradalo posle ulaska oslobodilaca u Beograd. Onaj ko ne veruje šta se događalo, neka uzme ponovo da čita Vladimira Dedijera. Malo u šali, a pomalo ozbiljno kažem da ćemo opet krenuti u osnovnu školu. Serija je rađena isključivo u službi onoga što je trebalo odavno da znamo, podvlači Dušan Kovačević.

    I dok reditelj Radoš Bajić najavljuje da će serija vratiti u središte pažnje osećanje nacionalne pripadnosti kod Srba, SUBNOR je još tokom snimanja serije tvrdio da je reč o falsifikovanju istorije. Članovi SKOJ poručuju da „Ravna gora” rehabilituje narodne neprijatelje.

    Polemike se kreću od stava da će ova serija podstaći novo čitanje istorije, do mišljenja da država nema zvaničnu ideologiju kada govorimo o četnicima i partizanima.

    Istoričarka Branka Prpa neće gledati seriju, jer je ne interesuje popularna interpretacija jedne ozbiljne teme.

    – Ne gledam ni Sulejmana Veličanstvenog, pa što bih gledala popularnu sagu nekoga ko je glumac, pa je postao reditelj, pa interpretator i istoričar. Naša država je ušla u zbunjujući galimatijas, i bojim se da ni sama ne zna koje su to istorijske vrednosti. Srbija je neprestano u grču zvanom piši-briši. Mi čas pričamo o kralju, čas o fašistima, i to je šizofrenija gde nemate pojma šta ste na kraju. Neprestano glavinjamo u sopstvenoj istoriji, kaže Branka Prpa.

    Za našu sagovornicu ova serija je samo „politička petparačka priča”, problematične teme i načina finansiranja.

    – Postavlja se pitanje ko je ovo finansirao, i nećete verovati – to finansira država. Sve ovo je nalik džepnom izdanju „Rata i mira”, koje čitate u autobusu ili zubarskoj ordinaciji, prilagođeno ljudima čija su znanja iz istorije više nego oskudna, smatra Branka Prpa.

    – Savremena istorija uvek je ispričana s političkim interesom država koje iza toga stoje. Sve je dobro dok smo na terenu stare Grčke i Aleksandra Velikog. U serijama o „hladnom ratu” imate očiglednu neobjektivnost, a najznačajnija emisija koja je demistifikovala neki politički događaj jeste otkrivanje da iza ubistva Alda Mora ne stoje crvene brigade nego CIA. Takve epizode se retko provuku, ostalih 90 odsto funkcionišu u stereotipu, kaže ova istoričarka.

    Prvu epizodu „Ravne gore” je pogledao i Matija Bećković. Njegovo mišljenje je da je došlo vreme da se kaže istina o Drugom svetskom ratu.

    – Trebalo je da prođe osamdeset godina da se može ispričati jedna obična priča koju svi znaju, a nisu je nikada videli na televiziji. To je prva serija na tu temu, a o onoj drugoj, pobedničkoj strani bilo je oko 1.000 filmova. Draža Mihailović je komandant bez groba, vojske bez groba, koja je poražena kao nijedna vojska u istoriji, te verovatno nijedan od tih učesnika nije živ. Ali i to je malo, nego ne bi trebalo ni da postoje, kaže Bećković.

    Takođe, nema razloga, kako dodaje ovaj pesnik, da serija podeli gledalište. „Oni koju su bili podeljeni davno su pomrli, a ovi novi, svet će gledati novim očima.” Na pitanje da li će serija dati materijal za rehabilitaciju Draže Mihailovića, kako smatra deo javnosti, Bećković kaže da ne zna ko bi Dražu rehabilitovao.

    – Možda će serija doprineti da se o ovoj temi normalno govori, i da se skloni deponija smeća pod kojom on leži. To što mi o Draži govorimo sada, to je gore od onoga što je izneto kada je suđen – toliko smo napredovali prema istini. Da li ćemo objaviti i pročitati tekstove koje su o Mihailoviću napisali Džordž Orvel, Rebeka Vest, Šarl de Gol, Hari Truman ili Dvajt Ajzenhauer. Začudo da za to nismo još čuli, a zamislite narod koji to krije od sebe samog, kaže Bećković i dodaje:

    – Ravna gora je bila cenzurisana, i jedino sam na pijaci mogao čuti da seljak sme da kaže da je krompir sa Ravne gore. I sad sigurno mnogu zaziru kad izgovore tu reč. U tom smislu serija će pokazati koliko smo stvarno slobodni, i da li je taj rat završen, a sve drugo bi samo značilo da on još uvek traje, smatra naš sagovornik.

    Reditelj Lordan Zafranović boji se da će ova serija prekrajati činjenice.

    – Ukoliko budem imao priliku, pošto živim u Pragu, gledaću seriju. Zavisi da li je ona pravljena za potrebe trenutne ideologije i propagande, ili je autor spreman da plati cenu iznošenja istine. To su dva puta:revizija istorije, ili prikaz pravog stanja stvari. Ovo drugo je teže, i rizikujete da vas sredina ne prihvati. Najverovatnije je da će ta serija biti revizija istorije, ali ne bih da govorim unapred, kaže Zafranović.


    M. Sretenović
    Objavljeno: 11.11.2013.

     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****


    0 0

    www.allvoices.com
    Dusan Bastasic
    "Jadovno 1941 Association"
    November 24, 2013

    The visitors were presented with the exhibition placed on seventeen boards which, besides Banja Luka, Novi Sad, and Belgrade, travelled all over Republika Srpska and Serbia, and reached even New York and London.
     
    The founder and President of "Jadovno 1941 Association"
    Dušan Bastašić held a short lecture titled:
    "Gospić group of camps, the first liquidation centre in the NDH".

    At the Church of Holy Great-Martyr George in Leicester in Great Britain, last Saturday [November 16, 2013], there was a holy mass, the Temple Patron Holy Great-Martyr George's Day was celebrated, and two new icons were blessed.

    The holy mass was led by retired Archpriest-Stavrophore Milutin Kostić, who had for many years been the rector of St. Sava Temple in London. He was assisted by archpriests-stavrophores Vido Vuković, the Rector of Bedford, Nikola Kotur, the Rector of Oxford, Radmilo Stokić, the Rector of Darby and Leicester and Priest Goran Slavnić, the Rector of Plaški.

    The celebration continued at the Chetnik Movement Home, where the “My Jadovno” exhibition was opened. The visitors were presented with the exhibition placed on seventeen boards which, besides Banja Luka, Novi Sad and Belgrade, travelled all over Republika Srpska and Serbia, and reached even New York and London.

    The visitors, most of them descendants of the victims of the criminal regime of the Independent State of Croatia, were faced, some of them for the first time, with all the horrors of the legalised crime conducted in the summer of 1941 in the Gospić group of camps.

    The exhibition by Predrag Lozo, Dragoslav Ilić and Dušan Bastašić was organized by the Church of Holy Great-Martyr George in Leicester and the Association of Citizens "Jadovno 1941” from Banja Luka. As in London, the exhibition in Leicester was made possible thanks to the crucial help of Mr Aleksandar Simić and his family, the Jadovno benefactors from London, as well as Mr Boško Zečević, the Secretary of the Movement.

    Immediately after the exhibition was opened, at the Movement's conference room, the founder and President of "Jadovno 1941 Association" Dušan Bastašić held a short lecture titled: “Gospić group of camps, the first liquidation centre in the NDH”. During the lecture, the video display showed photos and documents testifying the suffering of 38,000 Serbs who were killed in only 132 days, the time for which the Gospić-Jadovno-Pag complex of death camps, the predecessor of the Jasenovac system of death camps, was operational. Among the murdered were 73 priests of the Serbian Orthodox Church. During the lecture, the room with over 200 guests was completely silent. The painful truth about one of the many almost forgotten execution sites for the Serbian people opened the question of our collective attitude towards the history of suffering and stressed the need to transfer that moral to younger generations. Not only because of our responsibility towards our ancestors, but also because of our care for the biological and spiritual survival of our offspring.

    The host of Saturday’s gathering, Rector of Darby and Leicester Radmilo Stokić, while celebrating both the Temple's and his family’s patron’s day, in his inspired speech stressed the importance of prayer and celebration of our new martyrs who died just because of their Orthodox faith and because they were Serbs. He announced that the exhibition, after Leicester, would be moved to Darby and some other cities where a large Serbian community in Great Britain lives.

    Rector of Plaški Priest Goran Slavnić, himself a descendant of Jadovno victims, in his speech reminded us that the Cathedral of the Presentation of the Blessed Virgin Mary in Plaški, is the centre of the Eparchy of Gornji Karlovac that suffered greatly and whose Episcope Sava Trlajić himself died in Jadovno in the summer of 1941.

    During Saturday’s gathering, the Serbs from Great Britain and the Church of the Great-Martyr George in Leicester, collected and donated 800 euro to the "Jadovno 1941 Association" from Banja Luka.

    While thanking them for their hospitality and the donation to the Association, Dušan Bastašić said that again there is proof that regardless how far from the homeland we live and how long it had been since we visited our native land, we carry within us a genetic code, the spirit of our ancestors as well as family and national historical legacy. This legacy remembers forever that the history of the Serbian people, regardless of the geographical and spiritual area, is heroic and full of suffering. A part of that suffering are Jadovno, Jasenovac, Donja Gradina, Pag, Prebilovci, Garavice, churches in Sadilovac and Glina, Grubišno Polje, Čelebići, Drakulić, Šargovac, Šušnjar, Miloševićevo and many other execution sites we did not mention where our relatives and compatriots suffered for the Faith of Christ.


    Dusan Bastasic Jadovno 1941 Association

    "Jadovno1941" is based in Banja Luka, Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina, and is a Stringer for Allvoices.

    http://www.allvoices.com/contributed-news/16019498-jadovno-tragedy-revealed-to-serbs-in-Leicester


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


    RTS - Radio-Televizija Srbije
    November 24, 2013

    Na čelu kolone, sa topografskim kartama u rukama, hoda oficir jugoslovenske kraljevske vojske, pukovnik Dragoljub Draža Mihailović.

    Epizoda je na programu 1. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.

    Na nemačkoj kontrolnoj barikadi tiska se mnoštvo sveta. Izbeglice, ratni stradalnici, kao u mimohodu, prolaze pored stražara. Oficir u ustaškoj unuformi bahato i gnevno, legitimiše svakoga od njih. U raštrkanoj koloni, sa kišnom pelerinom preko leđa, pognute glave hoda Rudolf Ukmar.

    Han Pijesak - u improvizovanoj Sali za vezu Vrhovne komande je kao u košnici. Mešaju se zvuci radio- telegrafskih uređaja i šifrovano ponavljanje poruka.

     
    Kralj Petar Drugi i članovi jugoslovenske Vlade u neizvesnosti iščekuju vesti iz komanda ostalih štabova. Iz Batajnice stiže poruka da je nemačka prethodnica ušla u Beograd.
     
     
    Za to vreme, sa visokih jarbola ispred Skupštine Kraljevine Jugoslavije, nemački vojnici skidaju jugoslovensku zastavu.
     
    
    Kroz gustu hrastovu šumu u nepristupačnim bosanskim predelima, povlači se kolona od četrdesetak oficira i vojnika. Umorni, neobrijani, idu teškim, ali odlučnim koracima.
     

    Na čelu kolone, sa topografskim kartama u rukama, hoda oficir jugoslovenske kraljevske vojske, pukovnik Dragoljub Draža Mihailović.

    Epizoda je na programu 1. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.


    http://www.rts.rs/page/rts/sr/rts+predstavlja/%D0%A0%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0+%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B0/story/2174/Gleda%C4%87ete/1452109/%C4%8Cetvrta+epizoda%3A+%22Pukovnik%22.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

    0 0

    Blic Online
    Simonida Milojković
    01. 12. 2013.
    December 1, 2013

    Draža se za svoju zemlju borio mnogo pre Drugog svetskog rata, od Solunskog fronta i Kumanovske bitke. Treba reći da se i Josip Broz borio i pre Drugog svetskog rata, ali na strani Austrougarske, a protiv Srbije - kaže Nebojša Glogovac uoči večerašnje epizode „Ravne gore”, u kojoj se prvi put pojavljuje u ulozi Čiča Draže.

    Nebojša Glogovac
     
    Zašto su se usred borbe protiv neprijatelja Srbi okrenuli jedni protiv drugih?
     
    - Zbog razlike u ideologiji, a svakako i zbog borbe za vlast. Jedni su pokušavali da odbrane i eventualno prošire ono što su već imali - državu i vlast, a drugi, tek oformljeni, da odbrane i osvoje ono što nikad pre nisu imali - državu i vlast. U tim nastojanjima zločini jednih rađali su zločine drugih. I jednima i drugima je bila potrebna pomoć moćnika, pa se sarađivalo od Vatikana, Engleske, Italije i Nemačke do Amerike i Sovjetskog Saveza. U tom krvavom bratoubilačkom nadmetanju veći „skor” svakako su napravili Josip Broz i ekipa. Prvo, jer su morali da ubijaju rođenu braću, rođake i roditelje ukoliko su mislili drugačije, a sve da bi dokazali odanost komunističkoj ideji, a drugo jer su imali još 60 godina nakon rata da se obračunavaju sa nepodobnima. Nažalost, Srbe je lako posvađati, a teško ujediniti. Pojedine teorije tvrde da se sve to događalo kao deo plana da se zatru srpstvo, pravoslavlje i tradicija, ali o tome nisam kompetentan da govorim zbog nedostatka informacija.
     
    Kako vidite Srbiju u budućnosti?
     
    - Vidim je procvetalu, čistu, ljubavnu, sa ljudima koji se smeju. Punu radosne, zdrave, razigrane dece. Vidim muškarce koji poštuju i paze svoje žene i žene koje poštuju i neguju svoje muškarce. U toj Srbiji nema ljudi koji bi „tukli gejeve zato što su pederi”. Sela će biti čista, uredna, sa naprednom stokom i ogromnim prinosima ljudi slobodne volje koji ne mrze drugog zbog drugačijeg uverenja. Vidim prelepa, jasna četiri godišnja doba, svako lepo na svoj način. Zimi radi grejanje i nije uopšte skupo. Leti malo praznjikavi gradovi jer su svi na moru ili negde gde im je lepo. Neki pevaju složno i sa puno sluha. Navijači iz punog grla silovito bodre svoj tim, a ne mrze suparnički. Puni bioskopi i pozorišta. Čitaju se dobre knjige i sluša kvalitetna muzika svake vrste. Vrhunske tehnologije nadohvat ruke. Idemo u goste i gosti nam dolaze. Ljude koji vole današnji dan i raduju se sutrašnjem, jer će biti još bolji. Ljudi koji su oprostili i zaboravili i ovaj rat i onaj rat i onaj tamo i „Ravnu goru”, ako baš hoćete, jer im je vraćeno dostojanstvo i sva pravda zadovoljena. Tako ja vidim Srbiju, a da li ću je videti... Ne znam.
     
    Patriotizam je ponos
     
    Smatrate li sebe patriotom i šta danas taj pojam predstavlja?
     
    - Danas je nemoguće odbraniti zemlju od Amerikanaca, na primer, ako nemaš atomsku bombu. A i bolje da je nemamo... Dakle, tu vrstu borbenog, ratničkog patriotizma slobodno možemo zaboraviti. Ali postoje mnogo lepši načini za pokazivanje patriotizma. Bilo bi lepo videti ovaj narod kako brine o svojoj zemlji, svom gradu, selu, ulici, kao što brine o svojoj bašti koju redovno zaliva i neguje. Patriotizam je i ne dozvoliti propalicama i lopovima da nam kroje sudbinu. Bilo bi lepo videti da ljudi ovde preziru laž, a cene poštenje, stručnost i marljivost. Patriotizam po meni podrazumeva i nešto što se zove ponos i čist obraz. Da bismo bili patriote, treba da nam zemlju vode ljudi čijih postupaka se ne stidimo.Patriotizam je ponos.
     
     
    Andželinin film je kao turbofolk
     
    Osim one u filmu Andželine Žoli, koliko ste još uloga odbili jer je trebalo da igrate Srbina koljača i silovatelja?
     
    - Nekoliko. Nije saradnja ili nesaradnja s Andželinom neka jedinica rodoljublja. Stvar je u tome da takvi projekti nemaju nikakvih umetničkih aspiracija i njihov karakter je propagandni, pamfletski. Samim tim ni likovi koji se pojavljuju u njima ne govore rečenice živih ljudi, nego izgovaraju nekakve transparente. Zaplet je takođe krajnje jednostavan i potpuno nezanimljiv da bi, kao u turbofolku, gledalac prosečne i niže inteligencije mogao što lakše i bez puno razmišljanja da usvoji poruku i način razmišljanja. To je ono što me odbija od takvih projekata. Loši motivi ne mogu izroditi dobar scenario.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0


    Nebojša Glogovac

    "At the Salonika Front and the Battle of Kumanovo, Draza Mihailovich fought for his country of Serbia long before the Second World War. It should be said that Josip Broz Tito also fought before the Second World War, but it was on the side of Austria-Hungary and against the Serbs."
     
    Serbian Actor Nebojsa Glogovac on the eve of the premier of the fourth episode of the "Ravna Gora Series" on Radio-Television Srbije, in which Colonel Draza Mihailovich, whom Glogovac plays in this series, is presented on screen for the first time. The episode is called "PUKOVNIK" - "COLONEL" and airs tonight, Sunday, December 1, 2013.
     
    Aleksandra's Note:
     
    Only those who understand and appreciate for how many DECADES it has been not only "politically incorrect" but also dangerous to give credit to General Mihailovich for anything positive and good, anything for which he deserves credit, can fully understand and appreciate how important it is for a known public figure in Serbia to speak the truth so clearly.
     
    Thank you to actor Nejbosa Glogovac, who has the esteemed privilege of playing the great Mihailovich in the "Ravna Gora" series currently airing on Radio-Television Serbia, for having the guts to speak the truth.
     
    Sir, you are okay in my book. 
     
    Sincerely,
     
    Aleksandra Rebic
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0



    Published on You Tube by "Ravna Gora TV Serija"
    Published on Dec 1, 2013
    RAVNA GORA - CETVRTA EPIZODA - "PUKOVNIK"



    http://youtu.be/ruTyI8XvkbY


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    Погледи
    Милослав САМАРЏИЋ
    December 1, 2013


    У 20 часова и 15 минута 1. децембра 2013. године на Радио телевизији Србије појавио се Дража Михаиловић као нормална особа – први пут у историји ове телевизије.

    А и осталих телевизија у Србији.

    Не пали цигарету на кандилу, не тресу му се руке од пијанства, не тражи још једну чашицу ракије, не прича којешта…

    Ово је историјски тренутак. Одиграо се 24 године после пада Берлинског зида, 23 године од обнове вишепартијског система и 13 година после 5. октобра 2000, када је симболично скинута петокрака са Скупштине Града Београда.

    Само симболично. То убедљиво показује и временски рок потребан да се једна историјска личност прикаже каква је била.

    Макар приближно.

    Нека критика Дражиног лика у ТВ серији „Равна Гора“, у извођењу Небојше Глоговца, остане за другу прилику.

    Оно што је Дража изговорио, углавном одговара стварности. Заиста је славио Светог Николу и заиста је наређивао да се сељацима плаћа храна („У свакој кући у којој се нешто узме, да се остави новац“). Али, није требало приказати да се официри онако чуде на ове  речи, пошто је то у ствари било уобичајено за војску. За четнике, преме Упуту о четничком ратовању, био је прописан још строжији режим: морали су да плаћају изнад цене, јер се сматрало да је њима, као герилцима, подршка народа још потребнија.

    Разуме се, комунисти су отимали.

    Не би се баш рекло да је Дража познавао Источну Босну „као свој џеп“. Прецизније речено, нема података да је у њој уопште био пре априла 1941.

    После наиласка на спаљено српско село, поубијане и мучене мештане, Дража наређује официру кога шаље да извиди ситуацију у суседном муслиманском селу: „Ако наиђете на мештане, сељаке, било кога, никоме не сме да фали длака с главе.“

    То је Дража заиста наређивао, и обуздавао је одмазде, али у конкретном случају, у априлу 1941, он је у ствари наишао на једно муслиманско село и муслимане је упозорио да не чине злочине, јер ће иначе и сами страдати.

    Капетан Дејановић – игра га Бајићев син – заиста је постојао. Он ће погинути на Краљеву, октобра 1941.

    Мајор Мирко Станковић ће већ почетком маја напустити Дражину групу. После је био Недићев окружни начелник у Крагујевцу, па је једном послао Немце и недићевце на Дражине четнике, у селу Драча. Четници су опкољени и претрпели су губитке. Потом је прекомандован у Ниш, на исту дужност. Лета 1944. настојао је да помогне четницима колико је могао, али мало је могао, јер Немци нису веровали недићевцима. Станковић је преживео рат и у емиграцији је објавио чланак о догађајима у Априлском рату, укључујући и путовање са Дражином групом. Управо тај његов чланак послужио је као подлога за снимање досадашњих епизода серије, тј. оних њених делова у којима се појављује Станковић.

    Потпоручник Павле Мешковић, који се групи придружио заједно са мајором Миодрагом Палошевићем, оспоравао је неке Станковићеве наводе.

    И у четвртој епизоди краљ Петар Други Карађорђевић и његово окружење приказани су као идиоти. Краљу је чак мука од вожње у ауту – мада је био страствени возач. Он је са 16-17 година сам возио ауто и до мора, по ондашњим друмовима.

    Један од идиота из краљевог окружења, у првој сцени у којој се Петар Други појављује, у цркви у Хан-Пијеску, трчи са неким огртачем, да га сачува од прехладе, и каже:

    „Његово величанство би сада требало да спава“.

    “Шта Вам је, Раденко, Ви мислите да ћу ја да преспавам цео овај рат“ – одговара краљ.

    Када најзад одлази на састанак владе и Врховне команде, генерал Душан Симовић му каже:

    „Извините, Ваше величанство, али чекамо Вас цело пре подне“.

    То значи да је Раденко терао краља у кревет пар сати после устајања!

    За следећу сцену тешко је рећи да ли је дошла из незнања или зле намере. Краљ каже генералу Мирковићу:

    „Шта је боље: да умрем од стида или да часно погинем у својој земљи?“

    Следи невероватан одговор:

    „Величанство, има ко да гине уместо Вас“.

    И то се све наводно одигравало 13. априла у Хан-Пијеску, мада се краљ у стварности већ два дана налазио у Острогу.

    Иначе, краљ уопште није био такав, нити су влада и Врховна команда тако функционисали. Особе васпитане у комунизму сматрају да је краљ у парламентарној демократији исто што и генерални секретар КПЈ – а није, јер његова овлашћења ни приближно нису таква.

    Краљ је, заправо, априла 1941. урадио шта је требало, укључујући и формално-правна питања, али, пошто радња у серији још није дошла до 17. априла, оставићемо то за касније.

    Настављено је и понижавајуће приказивање сељака. Сада су још упечатљивије неокречене и запуштене куће у којима живе. У ствари, серија је снимана у некој напуштеној кући, што је недопустиво.

    Један од главних ликова, Светолик Таралић, неће да вози код лекара рођеног брата који је на самрти! Љут је због неке поделе земље (што је приказано раније).

    Настављено је и афирмативно приказивање комуниста. Једног од њих – а кога би иначе – воли најлепша девојка у серији, такође из Таралића. У једној соцреалистичкој сцени тај јој поклања – петокраку.

    И четврта епизода има премало сцена, свега седам. Најкраћа је од свих, траје негде око 45 минута, што, с обзиром на превласт (нео)комуниста у држави, сугерише на краћење сцена са Дражом, то јест на цензуру.

    Отом – потом, сазнаће се.

    Што се догађаја тиче, јављају се читаоци претходних критика, наводећи силне промашаје.

    Тако, један подсећа да је током Априлског рата 1941. било лоше време, смењивали су се киша и сузнежица. У ТВ серији радња не само што се одвија по сунчаном времену, него је очигледно да је снимано у летње доба.

    Један инжењер пише да је топовска граната бржа од звука и да се њен фијук не чује када експлодира у близини – као што је то приказивано у претходним епизодама. Чује се само граната која прелети.

    Један члан форума „Погледа“ поставио је све датуме важних догађаја у Априлском рату, закључујући:

    „Успео је Бајић да не погоди ни један датум!“

    Ово је заиста необично – макар датуме је било лако проверити.

    Група мајора Мирка Станковића приказује се у Источној Босни 13. априла, док се у претходној епизоди 11. априла увече налазила у Барањи, тј. 100 километера северније.

    Авиони Ратног ваздухопловства Краљевине налазе се на аеродрому у Батајници – који је направљен тек 1947. године
    Најзад, ево извода из једне филмске критике серије, са сајта „Сити магазин“:

    „ТВ рецензија: „Равна гора“ – Тресла се гора… полетео штиглиц

    На страну историјске произвољност и нетачности, о њима су већ писали други, кључни проблем Равне горе је њена потпуна драмска неубедљивост и раштимованост. Серија је недопустиво развучена, монотона, сцене трају и по десет и више минута, ништа се не догађа… У реду, очигледно се баратало са ограниченим буџетом (мада, за српске услове, сасвим пристојним), али то не оправдава крупне драматруршке пропусте. Бајић је очигледно загризао прекурпан залогај – филмски серијал Секула и Село гори, а баба се чешља не захтевају такт и рафирман неопходан за једну крупну и значајну тему као што је Други светски рат. Равна гора јесте смртно озбиљна, нема у њој вулгарне комике по којој је овај аутор познат, али, авај, нема ни праве драме. Додуше, није искључено да нова серија ипак доживи култни статус… Само, не из разлога који би импоновали Бајићу… Равна гора се, наиме, већ нашла на мети шаљивџија. Сцена у којој краљ Петар Други Карађорђевић без папуча хода по хладном бетону и за то добија прекор је постала хит на Интернету, баш као и ненамерно урнебесно смешна акција спашавања штиглића за време бомбардовања Београда… Изгледа да публика од Радоша Бајића и даље очекује да их он забави – што Бајић и чини, али само на потпуно погрешан и непримерен начин.“


    http://www.pogledi.rs/ravna-gora-4-evo-draze/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    www.novistandard.rs
    Nebojša Malić
    December 2, 2013

    U poplavi imbecilno nostagičnih tekstova o Jugoslaviji poslednjih dana, NS prenosi jedini koji se bavio suštinskim pitanjima i odgovorio na njih

    Nebojša Malić
     
      Tito
    
    Dvadesetdevetog novambra pre tačno sedamdeset godina skup revolucionara u Jajcu proglasio se jedinom legitimnom vladom Jugoslavije. Samo po sebi to nije moralo da znači ništa. Svako može da se proglasi za vlast, ali mu je to uzalud ako ne može da je obezbedi silom. Ali revolucionarima je išlo u prilog nekoliko stvari. Iako su Jugoslaviju, rasparčanu 1941, tada još uvek držali Nemci, Mađari, Bugari, Albanci i NDH, već krajem leta 1943. bilo je izvesno kako će se rat završiti. Crvena armija slomila je zube Nemcima prvo kod Staljingrada, a potom kod Kurska. Nije bilo pitanje hoće li stići Tolbuhinovi tenkovi, već kada.

    Za to vreme, zapadni saveznici su obezbedili kapitulaciju Italije. Taj čin je na teritoriji Jugoslavije imao višestruke posledice. Talijani su do tada u svojim okupacionim zonama štitili civilno srpsko stanovništvo od zuluma NDH i „Prirodne Albanije.“ Nemci su i jedne i druge pustili s lanca, pa još i organizovali dobrovoljačke SS-divizije (Handžar, Kama, Skenderbeg).

    Komunistički revolucionari nisu ništa činili da te zločine spreče. U skladu sa njihovom dogmom, Srbi su bili isključivo „ugnjetači“, dok su Hrvati i Arbanasi bili „potlačeni“ - pa iako su Pavelić i Bali Kombetar smatrali „reakcionarnim“, njihovo istrebljivanje Srba samo po sebi nije smetalo revolucionarima.

    Kažem „revolucionari“, jer u Jajcu se nisu okupili samo komunisti. U redovima „delegata“ bilo je i predratnih političara – sledbenika Radića, Mačeka, Mehmeda Spahe – uglavnom onih nezadovoljnih predratnim uređenjem, koji su videli svoj interes u komunističkom predlogu federalizacije. Tako uvek biva: najglasnijima pomažu „korisni idioti“.

    ČEKAJUĆI REPRIZU 1918. Srbi u redovima revolucionara su do te mere bili ubeđeni u sopstvenu kolektivnu krivicu za navodni „buržoaski imperijalizam“, tolika je bila njihova vera u revolucionarnu religiju – jer komunizam je, da ne bude zabune, itekako verski fenomen, samo što je njegovo božanstvo ovozemaljsko – da ne samo što su prihvatili da ničim ne spreče zločine nad sopstvenom rodbinom nego su prihvatili da te zločine posle rata pripišu pojedincima, dok su kolektive nagradili. Otud Socijalistička Republika Hrvatska sa sve šahovnicom, Istrom, Jadranom, Dubrovnikom i zapadnim Sremom. Otud Autonomna Oblast Kosovo i Metohija, kasnije SAP Kosovo (ali i „Vojvodina“).

    Šta je to ohrabrilo revolucionare da u novembru 1943, kada je propast Italije za rezultat imala samo još brutalniju nemačku okupaciju i zločine, proglase novu Jugoslaviju i sebe za njene vladare? Crvena armija je još bila daleko; neće stići do septembra 1944. Odgovor je u ponašanju zapadnih saveznika.
    Naime, vlada u izbeglištvu i Jugoslovenska Vojska u Otadžbini računali su na reprizu prethodnog rata, u kojoj bi zapadni saveznici – Englezi i Amerikanci – iskrcavanjem na Jadranu omogućili opšti ustanak i kampanju oslobođenja sličnu onoj iz 1918. Ako su planovi za iskrcavanje na Jadranu ikada i postojali, od njih se u jesen 1943. odustalo.

    Dan pre skupa u Jajcu, Staljin je na samitu u Teheranu tražio od Čerčila i Ruzvelta da dotadašnju podršku Mihailoviću i JVuO obustave i prenesu na Tita i revolucionare. Pošto je SSSR još uvek vodio 90 odsto borbe protiv Trećeg Rajha, zapadnim liderima to nije teško palo. Činjenica da je deklaracija u Jajcu tempirana za termin Teheranske konferencije ukazuje da se radi o planiranom sadejstvu Tita i Staljina.

    Engleska verolomnost je neupitna. Teorija koje bi je objasnile ima više, od tajnih komunističkih simpatizera u obaveštajnoj službi (kojih je bilo) do navodnog incidenta iz Čerčilovih mladalačkih dana, kada je u Beogradu zbog klevetanja Srba dobio batine od Voje Tankosića. Najverovatniji odgovor je možda i najjednostavniji: London je uvek gledao na Srbe kao produžetak omražene im Rusije, tako da je vladi Ujedinjenog Kraljevstva itekako odgovarala Jugoslavija koju bi predvodili Hrvati (otud „sporazum“ Tito-Šubašić, na primer), a u kojoj bi srpski faktor bio maksimalno neutralisan. Gle čuda, isto je mislio i Hitler.

    Dodatno obrazloženje nalazi se u tačkama 3 i 4 odluke da se kralju Petru II i vladi u egzilu zabrani povratak u zemlju: predsedništvu AVNOJa nalaže se da „u svrhu poništenja i ponovnog sklapanja, odnosno odobrenja, pregleda sve međunarodne ugovore i obaveze“ koje je potpisala kraljevska vlada, i da ne priznaje nikakve buduće obaveze koje bi potpisao bilo ko osim njih. (izvor)

    RAĐANJE MARŠALA I FARAONA Ovo je omogućilo Britancima i Amerikancima da jugoslovensko zlato konfiskuju kao „naplatu“ za ratnu pomoć koju su pružali kako Titu, tako Mihajloviću. Po cenama koje su oni odredili, dabome. Deo koji je ostao u zemlji pronašli su Talijani, ali je samo osam (od 60) tona isporučeno Musoliniju. Polovinu od ostatka „pronalazač“ je 1944. poklonio Titu preko Palmira Toljatija, a ostatak je „pošteno“ zadržao za sebe (izvor). Ali zato od 1943. naovamo slušamo kako su „izdajnički“ kralj i vlada pokrali jugoslovensko zlato i pobegli iz zemlje. Valjda je zato Petar II umro bez prebijene pare, a „najveći sin naroda i narodnosti“ u luksuzu.

    Zapadni saveznici imali su višestruki interes da podrže Tita. Postoje tvrdnje da je barem Londonu bilo itekako poznato da Tito nije nikakav staljinista (što se pokazalo 1948, njegovim istupanjem iz Kominterne i priklanjanjem Zapadu). Podrška Titu omogućila je da se izbegne neugodan problem NDH. Gnusni zločini ustaške Hrvatske, uz blagoslov Rimokatoličke crkve, otežavali su rekonstrukciju Jugoslavije u kojoj bi srpski „remetilački faktor“ bio pod kontrolom. Tito je to rešio tako što je federalizacijom uzurpirane zemlje rehabilitovao Hrvate kao naciju, svalivši krivicu za zlodela NDH na „dva kamiona ustaša“. I dok su Srbi morali da se izvinjavaju što su živi, Stevo Krajačić je mogao sred Jasenovca da kaže „malo smo vas pobili“.

    Pošteno govoreći, ni vlada u izbeglištvu nije bila ništa boljašto se tiče odnosa prema žrtvama NDH; hajde što su hrvatski ministri jednoglasno poricali sve optužbe, ali su im se u tome pridružili i mnogi srpski. U svakom slučaju, ta zavera ćutanja itekako je olakšala posleratnu upotrebu Rimokatoličke crkve za rušenje komunizma u istočnoj Evropi, npr. u Poljskoj. Ne mislite valjda da Čerčil, Ruzvelt i Staljin nisu razmišljali o tome šta posle Hitlerovog poraza?

    Tako su u Jajcu udareni temelji projektu koji je zacrtan petnaest godina ranije u Drezdenu, a izveden je po šablonu koji je već (nehotice) obezbedio Hitler. Odobrenje je stiglo sa konferencije u Teheranu. Godinu i po kasnije, ratno komadanje Jugoslavije ozvaničeno je kao „federalizacija“, metalostrugar iz Kumrovca (ako je to uopšte bio on) postao je maršal i faraon, a Srbi koji su činili većinu I legitimnog i revolucionarnog pokreta otpora postali su drugorazredni podanici u sopstvenoj državi. I onda je taj košmar proglašen za ostvareni san, iz kojeg se ni danas, sedamdeset godina posle, nismo sasvim probudili.

    Sivi Soko

    http://www.standard.rs/nebojsa-malic-sedam-decenija-avnoja-ili-sta-je-zaista-bila-titova-jugoslavija.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

     
    Српски либерални савет, у склопу обележавања педесетпет година од смрти академика Слободана Јовановића, позива вас да дана 5. децембра 2013. године (четвртак) са почетком у 18.00 часова присуствујете престављању књиге
     
    „Слободан Јовановић
    “О мојим савременицима”
     
    О књизи ће говорити:
     
    -     професор др Мило Ломпар (Филолошки факултет)
     
    -     магистар Драган Крсмановић
     
    -     др Миша Ђурковић
     
    -     новинар  Славољуб Качаревић
     
    Промоција књиге ће се одржати у галерији РТС таковска 10  Београд.са почетком у 18 часова
     
    Српски либерални савет
    Александар Недић
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

older | 1 | .... | 10 | 11 | (Page 12) | 13 | 14 | .... | 49 | newer