Are you the publisher? Claim or contact us about this channel

Embed this content in your HTML


Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Channel Catalog

Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 11 | 12 | (Page 13) | 14 | 15 | .... | 49 | newer

    0 0

    The Yugoslav Flag

    November 29, 2013
    Nebojsa Malic

    On this day, exactly seventy years ago, a group of revolutionaries meeting in the Bosnian town of Jajce proclaimed themselves the only legitimate government of Yugoslavia.

    By itself, their declaration meant little. Yugoslavia hardly existed in practice, partitioned between the German Reich and its Hungarian, Bulgarian and Croat allies. The royal government, which in April 1941 left the country to continue the fight from exile (as did the governments of Czechoslovakia, Poland, France, and Greece, among others) had appointed General Mihailovich, a staff officer leading the guerrilla movement, their Minister of War and commanding officer of the Yugoslav Army in the Homeland. In addition to fighting the Germans, Croats, Hungarians, Bulgarians, Albanians and even some collaborators among the Serbs, Mihailovich's guerrilla also fought the Communist partisans, who emerged following the Nazi invasion of the USSR and made their priority to claim Yugoslavia for the socialist workers' revolution.

    By late 1943, after Stalingrad and Kursk, it was clear that Germany would lose the war. That the Soviet tanks would show up was a question not of whether, but of when. Meanwhile, the Western Allies landed in Italy, forcing its surrender in September 1943.

    That had multiple consequences for the war in Yugoslavia. Until then, the Italians were able to suppress the genocidal rampages of Croats and Albanians. Afterwards, they had a free hand and full German support, in exchange for Waffen-SS divisions made up of Albanians and Bosnian Muslims (Skenderbeg, Handschar, Kama).

    The Communists did nothing to stop the atrocities. In line with their dogma, the Serbs were "oppressors", while the Croats and Albanians were the "oppressed" - so even though the Albanian leadership and the Ustasha were "reactionaries" and "fascists" in the Communist book, the mass murder and expulsion of Serbs were not objectionable as such.

    To be fair, Communists weren't the only ones at the meeting in Jajce. Some of the "delegates" were pre-war politicians from opposition ranks: Croat separatists, Bosnian Muslims, and others generally sympathetic to the Communist platform of resurrecting Yugoslavia, but as a federation. If the Communists were the radicals, these "democrats" were their useful idiots.

    Meanwhile, the Serbs in Communist ranks have by then so internalized the dogma of their own collective guilt for alleged "bourgeois imperialism", become so fanatical in their faith - and make no mistake, Marxism was a religion, though its deity was of this world - that they not only agreed to stand by while their families were being slaughtered, but to shift blame for the atrocities onto the designated "fascists," while the collectives that participated were actually rewarded. Thus arose the post-war Socialist Republic of Croatia, laying claim to Istria, all the Adriatic coast, Dubrovnik and western Syrmia, for example. Thus came about the "Autonomous province of Kosovo".

    Why did the Communists believe that November 1943 was the right time to declare themselves the new rulers of a country they had yet to resurrect from under the Nazi heel? The Red Army was coming, but it would take them another nine months. Could the answer lie in the West?

    In 1915, the Serbian Army and government retreated before the German, Austrian and Bulgarian invasion; the survivors reached Entente territory in Greece, and were deployed at the Salonica Front. In September 1918, the Serbs spearheaded the Entente attack and rolled up the front; six weeks later, they had not only liberated their homeland, but were approaching Vienna. The royal Yugoslav government hoped for a repeat performance, with an Allied landing along the Adriatic coast helping Mihailovic launch a general uprising. But the plans for an Adriatic Landing never went beyond the theoretical.

    A day before the meeting in Jajce, Stalin met with Churchill in Tehran, and demanded the British switch their support from Mihailovich to Tito's Communists. Churchill wasted no time in agreeing. Supposedly, this is because Tito's men were "killing more Germans" - which was simply not true. But the fact that Stalin's demand and the meeting in Jajce were almost simultaneous suggests it was coordinated on the Communist part.

    As for Britain's betrayal, it is a fact of history - only the motivations remain beyond conclusive explanation just yet. There are several theories to explain it, from secret Communist sympathizers in British intelligence (who did exist), to a story that young Churchill was roughed up by some Serbian officers for libeling the Serbs while he covered the Balkan Wars as a journalist. But the best explanation is probably the simplest: to London, the Serbs have ever been but an extension of the hated Russians, so Whitehall preferred a Croat-led Yugoslavia that would keep the Serbs under control. Interestingly enough, Hitler thought the same.

    Another clue can be found in the decision of Jajce revolutionaries (calling themselves the "Anti-Fascist Council of People's Liberation of Yugoslavia, or AVNOJ) to ban the royal government from returning to the country. In sections 3 and 4, the AVNOJ leadership is tasked to "review all the international treaties and obligations" the royal government entered into, "for the purpose of nullification or approval", and declared all subsequent treaties made by the royals null and void.

    This enabled both London and Washington to effectively confiscate the gold reserves the royals managed to take with them, as "payment" for all the military aid provided to both Mihailovich and the Communists. The remaining gold, hidden in Montenegrin caves, was discovered in 1943 by an enterprising Italian officer - who sent a small portion to Mussolini, gave the half of the remainder to Tito in 1944, and kept the rest for himself. Meanwhile, the Communists kept telling the people the "corrupt plutocrats" of the royal government stole all their gold. And while King Peter II died broke, Tito lived and died like a pharaoh.

    In addition to throwing Stalin a bone - on account of the Red Army doing the bulk of the fighting in Europe - the Western Allies had a few more reasons to back Tito. For one, that avoided the sticky matter of the wartime Croatia. Horrific crimes of the Croatian state, backed by the Roman Catholic Church, had disgusted the Italians and unsettled even the Germans. How could anyone ask of the Serbs to re-create Yugoslavia with the Croats, after that? Easy enough: by having Tito denounce the Pavelic regime as "a handful of fascists," then rehabilitate Croatia as a federal republic in the new Yugoslavia. And while the Serbs had to continue apologizing for their existence - "oppressors," remember? - a top Croat official (Stevo Krajacic) was able to tell the families of Serbs murdered in the Jasenovac camp complex,"we killed too few of you here." (1968)

    The suppression of Croat atrocities not only made Tito's Yugoslavia possible, it was also extremely useful for keeping the Church of Rome useful during the Cold War, as a tool of anti-Communism in places like Poland.

    And so, on that November night in Jajce, a plan approved in Tehran was set in motion. Hitler had already unwittingly provided a template. Eighteen months later, when Soviet tanks drove the Germans out, Tito became the pharaoh of a reanimated Yugoslavia. Though the principal victims of Nazi invaders, and principal fighters against them, Serbs loyal to the king were persecuted, and even those who backed Tito found themselves third-rate subjects in their own country. Adding insult to injury, they were told this nightmare was the ultimate fulfillment of their historical dream of freedom.

    Though both Tito and Yugoslavia are long gone, the nightmare endures. Seventy years later, it is high time for the sleeper to awaken.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    The Jewish Press
    By: Yori Yanover
    December 3, 2013

    Bob Dylan

    Mrs. Zimmerman's boy has some bad blood going with the Croatians.

    They just awarded him the French Legion, and then he gets sued for accusing Croatians of murdering lots of Serbs. They did, of course, did the whole Nazi thing, too. Conundrum.

    You don’t want to make flippant racial comments in France – that would be the takeaway for legendary singer-songwriter Bob Dylan, who’s just been charged with incitement to racial hatred following an investigation of comments he made comparing Croats to Nazis and slave owners, AFP reported.

    Answering a question from the French Rolling Stone in 2012. about race relations in America, Dylan, whose anti-racist credentials are impeccable, said:

    “Blacks know that some whites didn’t want to give up slavery – that if they had their way, they would still be under the yoke, and they can’t pretend they don’t know that. If you got a slave master or Klan in your blood, blacks can sense that. That stuff lingers to this day. Just like Jews can sense Nazi blood and the Serbs can sense Croatian blood.”

    For the record, the German and Italian occupation of Yugoslavia in 1941 encouraged the rise of the Croatian radical right revolutionary movement Ustaše to take power, forming the “Independent State of Croatia,” enacting racial laws, and constructing concentration camps for Serbs, Gypsies and Jews. It is estimated that some 330,000 were killed in those camps. So, yes, Serbs should be as good at smelling Croatian atrocities as Jews do Nazi.

    Needless to say, the Croatians did not like that. So the Council of Croats in France (CRICCF) filed a lawsuit, and Dylan was questioned by police and eventually charged last month.

    According to the International Business Times, CRICCF secretary general Vlatko Maric confirmed that a Parisian court will hear the case and has requested Dylan’s presence at the hearing.

    If you ask me, he should be sued by his fans for singing without a voice these past ten years or so, but if they don’t mind it, I don’t mind it. It’s funny, though, to be sued by the Croatians. It’s like being sued by your parish pedophile priest. I mean, all Dylan has to do is open up a laptop and plug in Croatian atrocities. They got Wikipedia in French, don’t they? Try “Atrocités Croates 1941-1945.”

    Vlatko Maric told AFP: “It is an incitement to hatred. You cannot compare Croatian criminals to all Croats.”

    No, it isn’t, and you can. It’s known as calling a spade a spade.

    According to the Independent, there are greater restrictions on freedom of speech in France than there are in the U.S., and if Dylan is found guilty of racism, he could face a fine. Croatian radio stations, meanwhile, are boycotting his songs.

    Funny thing, though? Only a few weeks ago, Dylan was awarded the French Legion of Honor, the most prestigious award in France. According to the Guardian, France’s culture minister Aurélie Filippetti presented Dylan with the award, given to individuals who have served France (Jerry Lewis gets it ever other year).

    Filippetti spoke about Dylan’s cultural importance and how he had become a role model for young people who strive for justice and independence.

    How cool is that? Well, originally the award ceremony was suspended back in May, because the grand chancellor of the French Legion, Jean-Louis Georgelin (whose main claim to fame was serving ten years in the Army’s financial department), declared the singer was unworthy of the award, because he was against the Vietnam war and, really, all the other wars, too. Also – because he did weed.

    Finally, after a few months and heated behind the scenes action, the old bookkeeper gave in and Dylan was awarded the thing just in time for an international incident.

    Dylan played in Croatia in 2010. That’s not happening again.

    About the Author:Yori Yanover has been a working journalist since age 17, before he enlisted and worked for Ba'Machane Nachal. Since then he has worked for Israel Shelanu, the US supplement of Yedioth,,, Lubavitch News Service, Arutz 7 (as DJ on the high seas), and the Grand Street News. He has published two fun books: The Cabalist's Daughter: A Novel of Practical Messianic Redemption, and How Would God REALLY Vote.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    The Jewish Daily Forward
    By Jay Michaelson
    Published December 05, 2013, issue of December 13, 2013

    Controversy Over Odd Interview Sheds Light on Old Atrocities

    Bob Dylan / Getty Images
    Where Men Bathe in Perfume and Celebrate Free Speech: Bob Dylan, who was awarded the Presidential Medal of Freedom last year, is being investigated for engaging in hate speech.
    Bob Dylan uttered hate speech?! Not so fast. In fact, it’s his accusers are engaged in hate speech: specifically, denying the Holocaust.
    The blogosphere was abuzz with the news Tuesday that Dylan was being investigated by French authorities for comments he’d made in a Rolling Stone magazine interview, published in English in September, 2012, and in French a month later.
    Those remarks are alleged to have insulted Croatians. But a close look at what Dylan actually said should clear him of all charges, even under the notoriously draconian French laws, and in fact, implicates his accusers.
    Here’s what Dylan said, in context:
    “The United States burned and destroyed itself for the sake of slavery. The USA wouldn’t give it up. It had to be grinded out. The whole system had to be ripped out with force. A lot of killing. What, like, 500,000 people? A lot of destruction to end slavery. And that’s what it really was all about. This country is just too f–ked up about color. It’s a distraction. People at each other’s throats just because they are of a different color. It’s the height of insanity, and it will hold any nation back – or any neighborhood back. Or any anything back. Blacks know that some whites didn’t want to give up slavery – that if they had their way, they would still be under the yoke, and they can’t pretend they don’t know that. If you got a slave master or Klan in your blood, blacks can sense that. That stuff lingers to this day. Just like Jews can sense Nazi blood and the Serbs can sense Croatian blood.”
    Actually, perhaps a little more context is relevant. The Rolling Stone interview in question is an exceedingly weird conversation, even by Bob Dylan standards. Though the interviewer doesn’t say so, it seems like Dylan must have been under the influence of some substance or other – he rambles, goes on wacky digressions, and, several times, refers to his “transfiguration,” which may or may not be a quasi-messianic reincarnation, but which seems to have something to do with his near-fatal 1966 motorcycle crash. It’s a weird read, and the above excerpt is typical.
    So, let’s parse out what Dylan was actually talking about: the legacy of slavery in America, and how it lingers on, particularly in the South. Dylan frames it in a peculiar, somewhat mystical way: that African Americans can “sense” if a white person has “slave master or Klan in your blood.” That is part of the weirdness of the interview. But his point is clear enough: that the legacy of slavery lives on, and leaves its traces today. (I made the same point myself, in a recent editorial in these pages, about how some Southerners are unrepentant about slavery and its legacy.)
    And then there’s the comparison that, according to a French-Croatian group, is hate speech: that as blacks are to ex-slaveholders, Jews are to ex-Nazis, and Serbs are to Croats.
    Probably, Dylan will quickly apologize for this analogy – which is all the group, the Representative Council of Croat Institutions of France, is actually asking for. But in fact, it’s the RCCIF that is evading the truth.
    Incredibly, the organization is alleging that Dylan is referring to the war in the former Yugoslavia in the 1990s. But this is obviously not the case. What Dylan is surely referring to is the genocide against Serbs perpetrated by the Croatian Revolutionary Movement, or Ustasha, in the 1940s. From 1941-1945, the Ustasha set up a system of concentration camp, murdering hundreds of thousands of Jews, Serbs, Roma, and others. The Ustasha were fascists, allies of the Nazis and of Mussolini. At least 300,000 ethnic Serbs were murdered during this period.
    Amazingly, even the Nazis were shocked at the Ustasha’s brutality – according to one source, a report given to Heinrich Himmler described victims as “sadistically tortured to death” in a “bestial manner.”
    Obviously, that is what Dylan was referring to in his remarks: a genocide, on par (in quality, if not in scale) with the Nazi genocide against the Jews and the enslavement of Africans by white Americans. To imagine that Dylan was referring to the 1990s is ludicrous. It is so ludicrous, in fact, as to invite one to wonder what the RCCIF could possibly be thinking. Or refusing to think.
    Now, Dylan did over-generalize. Notice that he didn’t say “whites” and “Germans”; he said “slaveholders” and “Nazis.” But he did say “Croatians.” In this slip, he did indeed cast aspersions on all Croats, as opposed to those who supported the Ustasha. And so some apology is warranted.
    On the other hand, how many of us even know the word “Ustasha”? Dylan was searching for examples of historical memory, and he mentioned two of them. He should have been more specific. But it’s impressive that, in whatever altered state he seemed to have been during the interview, he remembered the Serbian genocide at all.
    Under French hate-speech law, it is a crime to incite violence against any group: Jews, Muslims, French Nationalists, anyone. But all Dylan said is that victims of historical genocide remember the past, and perhaps can ‘sense’ it in the descendants of the perpetrators.
    Surely many Jews can appreciate this comment. How many of us still won’t drive German cars? Or feel vaguely uneasy when we hear people shouting in German. I have German friends, and yet I still can feel that way, particularly when I’m in Germany itself. The past casts a shadow.
    And indeed, the same is true for Serbs. I remember how a Serbian-American friend recounted the history of the genocide when I confronted him about Serbia’s own ethnic cleansing in the 1990s. Serbs, like everyone else, remember.
    Indeed, it seems the only ones who choose not to remember is the French Croatian council. By falsely accusing an icon, they have shined a harsh light on their own selective amnesia.
    Jay Michaelson is a contributing editor for the Forward.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me a

    0 0

    Dr. Michael Pravica

    Aleksandra's Note: Dr. Michael Pravica of Nevada remains tenacious in contacting media outlets with commentary responding to news stories relating to Serbs and Serbian issues. His tenacity has been rewarded with repeated publication of his insightful, articulate, and right on point comments. Thank you, Dr. Pravica, for taking the time and making the effort to respond. You are proof that voices raised can indeed be voices heard.

    Below are two published sets of comments regarding the current "Bob Dylan" controversy with respect to Croatians and Serbs and the "ignored" GENOCIDE.


    Aleksandra Rebic


    San Francisco Examiner
    Letters to the Editor
    December 5, 2013

    Remembering genocide

    The mass slaughter of many hundreds of thousands of Serbians, Jews and Gypsies in the “independent” state of Croatia during World War II was judged at Nuremburg to be genocide.

    There are few Serbians living today who have not had some relative who perished in this little-known genocide, as they were second only to the Jews in the proportional loss of their population. I lost more than 100 of them during this unspeakable time of evil.

    Croatia has yet to come to terms with its horrific past, as this lawsuit clearly demonstrates the state of denial that many Croatians are in pertaining to their sad past.

    I hope that Bob Dylan successfully fights this ridiculous lawsuit to help put a stop to Holocaust revisionism.

    Dr. Michael Pravica
    Henderson, Nev.


    Voice of the People
    The New York Daily News
    December 5, 2013

    Dylan and truth

    Henderson, Nevada:

    The mass slaughter of hundreds of thousands of Serbians, Jews and Gypsies in the Nazi-puppet state of Croatia during WWII was judged at Nuremburg to be genocide (“Bob Dylan sued for racism by Croatian group,” Nov. 30). There are few Serbians living today who did not have some relative who perished. I hope that Dylan fights this ridiculous lawsuit that clearly shows the state of denial that many Croatians are in pertaining to this past.

    Michael Pravica


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    December 1, 2013

    U toploj aprilskoj noći u Beogradu, vlada policijski čas. U napuštenom raskošnom stanu na Kalemegdanu, Krcun, po nalogu Partije, instruira mlade skojevce. Žarko Taralić dobija zadatak. Njegovo sledeće odredište je njegov zavičaj... Selo Planinica.

    Epizoda je na programu 8. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.

    U starom, blatnjavom fabričkom krugu, gomila ratnih zarobljenika se tiska u gužvi. Kao ovce, nemački vojnici kundacima guraju unezverene ljude u žičane torove. Sa grupom zarobljenih, iz kamiona, uz viku i dreku, Nemci izbaciju novopridošle. Iz prikolice, na zemlju silazi potpukovnik Rudolf Ukmar.

    U bosanskom selu Sprečno, u dvorištu stare ciglane, okupljeni oko vatre, stoje pukovnik Mihailović i njegovi saborci. Draža odlučuje o sudbini dvojice Muslimana, zarobljenih nadomak sela.

    Epizoda je na programu 8. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me

    0 0

    Tatjana Loš
    06. decembar 2013.

    Producent i glumac "Ravne gore" Nedeljko Bajić, o komentarima na račun serije, porodičnom radu: Uspeh je najveći poraz za onoga ko ga nije postigao

    Nedeljko Bajić
    I PRE nego što je počela da se emituje, "Ravna gora" je izazvala pometnju. U vrtlogu komentara, od onih da je serija Radoša Bajića dirljiva priča koja najzad donosi istinu o Drugom svetskom ratu i zaslugama četničkog pokreta, pa do onih da u duhu neokomunizma zapravo veliča herojstvo partizana, čini se da je u senci ostala tvrdnja samog autora - da je svako zauzimanje strane isključeno.
    Producent, glumac i Radošev sin, Nedeljko Bajić kaže da svi zajedno o seriji možemo da polemišemo tek posle 12. januara, kada se (na RTS 1, nedeljom) prikaže svih 10 epizoda. Ono što i pre toga može da kaže jeste da je rad na "Ravnoj gori" bio izuzetno težak i da oni kao porodica na leđima nisu izneli ovu priču, projekat nikada ne bi bio okončan.
    - Ovakav produkcioni zahvat se ne događa često ni u vreme blagostanja i realnih budžeta, a kamoli kada je proizvodnja ozbiljnih igranih struktura poslednja na lestvici prioriteta u našoj zemlji. Za mene, moju porodicu, našu firmu i najbliže saradnike, ovo je bio posao koji ne može i ne sme više da se ponovi u ovim okolnostima, jer bi posledice bile ozbiljne - kaže Nedeljko, dodajući da su uz sve prepreke uspeli da naprave veliku, važnu i kvalitetnu stvar.
    Bajić ne krije da pozitivne komentare voli da pročita, jer svakome treba podrška, pogotovo kada je izgovore, kako kaže, umni ljudi poput Dušana Kovačevića i Matije Bećkovića.
    - Poštujem ja i jasno definisanu negativnu kritiku, kao i nečije pravo da mu se nešto ne svidi. Mnogo je, međutim, interesantnija priča o onima koji se bave negativnim kritikama na ideološkoj osnovi, malicioznim kritikama mrzitelja i skribomana, instruiranim kritikama određenih ostrašćenih grupa, lošim kritikama nekih zavidnih profesionalaca iz naše struke i svih onih koji misle da to jesu. Zatim i pisanja onih koji žele da se dodatno afirmišu i identifikuju tako što će slatko da pljunu na nešto što je urađeno uz ogroman napor i trud. Srećom, mnogo je više onih koji hvale i podržavaju seriju "Ravna gora" - kaže Nedeljko.
    Podseća li to na prozivke na račun "Selo gori, a baba se češlja...", kada su najglasniji bili oni koji seriju nisu ni gledali?
    - Upravo je tako. Ima onih koji su veoma glasni, a da su od svega odgledali samo trejler i eventualno najavnu špicu prve epizode. Ima onih koji su spremni da komentarišu nešto, a da nisu videli ništa, vređaju na osnovu nekog svog apriori stava i ličnog animoziteta prema nekome ko taj posao radi. To je već stara, tužna priča. Rekao bih, srpska.
    Zbog čega to Bajiće ne puštaju na miru?
    - Mislite Bajiće i Jočiće? Pa previše smo složni, previše se cenimo i volimo međusobno, previše se podržavamo, previše radimo. Nedovoljno se foliramo, nedovoljno se ulagujemo. Previše smo svoji, a kao takvi se izdvajamo i samim tim predstavljamo trn u oku. Uspeh je najveći poraz za onoga ko ga nije postigao, makar je kod nas to najčešće slučaj - ovde se jedino prašta uspeh Novaka Đokovića, ali videćemo dokle će i to da potraje.
    Hoćemo li do kraja serije uspeti da se uverimo u Radoševu tvrdnju da "Ravna gora" nije navijačka priča i da će i četnička i partizanska strana biti podjednako zadovoljne?
    - Radoš nije uzeo na sebe da se dramaturški bavi ovom temom, da bi impresionirao bilo koga. Sasvim je logično da će i jedni i drugi naći povod da zbog nečega budu nezadovoljni i kritični, ili možda baš zadovoljni i ponosni. To zavisi od količine strasti kojom brane svoje stavove. Ovo je priča o ljudima, o običnom narodu koga je zadesio rat, o stradanju i o snazi ideologije zbog koje više ni porodica nije bila važna, ni to ko je kome brat, ni vera u Gospoda. Ništa sem mržnje koja je uništila naš narod.
    Osim producentske uloge, angažovani ste i kao glumac. Ispričajte nam nešto o vašem junaku.
    - Kapetan Dejanović je istorijska ličnost. On je bio uz pukovnika Mihailovića, po principu "u vatru, u vodu", sve vreme, borac takozvanog brzog odreda. Ne znam previše o njemu, ali ga igram kao pravog srpskog oficira, časnog i oštrog, koji izvršava naređenja pretpostavljenih.
    Šta posle uloge Radoslava u seriji "Selo gori, a baba se češlja" za vas više nije bilo isto?
    - Taj lik je moja prva uloga, moj fakultet dramskih umetnosti ili neka druga škola glume. Mada sam u jednom periodu života želeo da budem glumac, meni je lik Radoslava doneo nešto sasvim novo, uglavnom lepo i interesantno, ali i nepoznato, ponekad i naporno. Doneo mi je prepoznatljivost.
    Iako ste završili studije ekonomije, a ne glume, osećate li da sada posle stečenog iskustva, možete da kažete da ste glumac?
    - Znate one ljude koji rade razne poslove a pritom sjajno pevaju, tako da odmah mogu da postanu pevači. Ili one koji divno slikaju, a nisu slikari. E pa, ja mogu da upadnem u tu kategoriju. Možda nisam tako sjajan i divan, ali sam sigurno naučio mnogo o glumi.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    Пише: Милослав Самарџић
    December 8, 2013

    Радош Булајић – то је први коментар посетилаца сајта „Погледа“ на пету епизоду ТВ серије „Равна Гора“.

    Ова епизода носи типично комунистички наслов – „Кама“. Кад год су говорили о четницима, свих ових деценија, комунисти су користили ту реч. И једини наводно четнички предмет остављен у Војном музеју у Београду је управо кама.

    Али, ово што сада ради Радош Бајић, то није радио ни Вељко Булајић.

    Наиме, радња се дешава у априлу 1941. године. Ма колико фалсификовали историју, комунисти до сада нигде нису написали да су априла 1941. четници, или припадници Југословенске војске, некога заклали.

    Код Радоша Бајића, неки пљачкаши „из Србије, из Санџака“, већ долазе у Босну и почињу да пљачкају муслиманска села – што такође није тачно. Дражи, у његовом штабу у Источној Босни, приводе два везана муслимана. После подужег монолога о братству и заједништву, он их пушта, али један од војника који их одводе, супротно наређењу, коље старијег од њих. Крвава кама долази у први план, преко целог екрана, а потом још једном, када је овај пере у реци. Таква сцена о Дражиним људима није снимљена још од Титовог времена.

    Сцена је језива, док су злочини које су починили муслимани, у претходној епизоди, приказани апстрактно. Иначе, ти злочини су били стварни.

    Ако се већ кренуло са злочинима, први су наравно били хрватски, муслимански и албански злочини.

    Али, други су били комунистички. Чим су изашли на терен, јула 1941. године, комунисти су почели да убијају тзв. „класне непријатеље“, и то на свиреп начин. На пример, у Општини Кнић, у којој је сниман и део пете епизоде – оно кад говори комуниста, то је школа у селу Борач – испод цркве су ухватили Крсмана Миладиновића. Он је био опанчар у Крагујевцу, али је уочи рата мобилисан у жандармерији. Почетком септембра 1941, када није био на дужности, у родном Книћу препознао га је комуниста Миљко Тошић, који је такође био опанчар у Крагујевцу, а у то време политички комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда. Несрећног Тошића су мучили и убили са преко 100 убода ножем.

    Примера таквих убистава било је на стотине, широм Србије, и управо су комунисти постали познати по свирепим убиствима.

    Четничко коришћење каме је сасвим друге природе – војничке, и нема везе са комунистичком пропагандом, па ни овом у серији „Равна Гора“.

    Увођење каме на описани начин још у априлу 1941. је први од три велика историјска фалсификата у овој епизоди. Други је излазак комуниста на терен – такође у априлу 1941. И у том сегменту Радош Бајић престиже Вељка Булајића. Заиста, никада комунисти нису тврдили да су слали своје људе на терен тако рано, просто јер то никако није могуће доказати. Они су били у градовима до напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941, односно, до Стаљинове директиве од 4. јула да организују герилу. Управо тај дан су деценијама славили као „Дан борца“, а не неки датум из априла.

    Међутим, на састанку у Београду одржаном 20. априла, како је то приказано у петој епизоди, комунисти кажу да пакт са Немцима из 1939. није пакт о ненападању, већ Стаљинова тактика да се добије у времену, да се направи довољно топова, и зато, каже главни међу њима, „сутра, по налогу партије, сви на своје терене“.

    Напротив, какви су били налози партије, видимо из једног расписа генералног секретара  Ј. Б. Тита, писаног с краја марта 1941:

    „Радни народи Југославије не желе никакав рат. Пакт о узајамној помоћи Немачке и Совјетског Савеза, као и улаз совјетских трупа у балтичке земље, изазвали су велико одушевљење у широким народним масама Југославије. КПЈ је сада у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свим елементима који имају исти циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија мора најпре бити растурена у више делова, и партија ће после тога деловати у сваком од њих, сходно раније датим директивама“.

    Броз је тада поновио и раније дате директиве комунистима, међу којима су и ове:

    „Да пруже сву потребну помоћ усташама и другим сепаратистичким организацијама које доприносе брзом паду режима. Посебно треба да подрже црногорске сепаратисте ако прихвате антимонархистичлки став.
    Немачка ће врло брзо да сломи југословенски отпор и уз помоћ Италије у Хрватској ће да успостави усташки режим и сличне сепаратистичке режиме у другим деловима земље. Комунисти треба да се инфилтрирају у све те нове државне органе и обавештајне службе“.

    Комунисти су током Априлског рата пуцали у леђа југословенским војницима и одмах по окупацији ступили су у немачку службу. Управо је обнародован случај Добривоја Видића, који ће касније постати председник Србије. Он је служио Немцима у Ужицу, као и Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, који су проводили време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.

    Трећи историјски фалсификат је сам Дражин лик. Дража је призакан пре свега као успорена особа, креће се као успорени снимак. Не уме да држи под контролом чак ни групу од неколико десетина војника – мада је по чину пуковник, и то са ратним искуством од осам година (1918-1920; борба против албанске побуне 1919-1920. рачунала се као посебан рат, четврти заредом).

    Пре него на чин, овде треба подсетити на Дражин положај у Априлском рату: начелник Оперативног одељења 2. армије. Дакле, главни оперативац у армији.

    Затим се треба подсетити његовог другог положаја у Априлском рату: командант специјалног Брзог одреда. То је била интервентна јединица састављена од одабраног људства и најбоље расположиве технике, која је имала више борби против Немаца и усташа. Недавно је откривена и умрлица једног немачког тенкисте, погинулог у борби протиов Брзог одреда 15. априла 1941. године код Добоја.

    И најзад, треба се подсетити Дражиног положаја од 15. априла 1941. гоодине – који је он рачунао као Дан устанка – па надаље: командант гериле.

    Дакле: оперативни официр, командант Брзог одреда, командант гериле. Све су то термини који асоцирају на хитру и способну особу – какав је Дража уистину био. Да неко не извршава његово наређење онако као што је приказано у петој епизоди, малте не на његове очи – то се просто није дешавало.

    Глумцу који тумачи Дражин лик, Небојши Глоговцу, стављено је у задатак да оживи Дражин лик не из 1941, већ из 1946. године. Тада је он био сасвим друга особа, због последица ратних напора, али и мучења и дрогирања мескалином у комунистичким затворима. Односно, тек тада се његови покрети могу описивати као успорени.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    From the Administrators of the Facebook Group:

    "...We are well aware that the series "Ravna Gora" has caused tremendous criticism from the communist oriented Titoists but also by the admirers of General Mihailović. This is the first time that we can recall that, a story within a TV series, so revolted the "reds". We ask ourselves, what is that, what Mr. Bajić filmed, that would be so upsetting for supporters of Tito and the Communist Party of Yugoslavia? But in the same sense, what is that, what Mr. Bajić filmed, that would anger supporters of the Crown and General Draža?

    "Since we have been extended the opportunity these days to see and hear firsthand what it is all about, we think it would be a good thing, as followers of our ancestors, to witnesses the scenario that has caused so much attention. We think this is a great opportunity to make known to Serbia and the immigration that our Čiča has a large family in the Chicagoland area that will not reconcile with any lies about the Serbian people, the events of World War II, or Ravna Gora. We welcome and support the truth, "nor by pappy – nor by uncles”. We hope that Mr. Bajić, in the series "Ravna Gora", achieved his objective of disclosing the truth about the events that dealt a bad fate to Serbs from World War II.

    "We members of our Chetnik Family do not support nor reject this series “Ravna Gora”. We sit back and observe what Belgrade is feeding its emigration. We, of course, have an opinion about it, but we do not wish to opine until we see the series in its entirety. By that, we mean that it would be a good thing to collect on paper everything that is not clear and to personally ask the director of the series questions face to face. We here in exile (or ...for those who after a generation or two do not feel that they are in exile anymore, but rather are in the Diaspora – same thing, just different view point), have to be careful about everything that comes from the occupiers of our heritage (those in the Homeland may think that we in the Diaspora are naive, but, rest assured, we are not, we have just learned, throughout the years, to be cautious). Thus, we have to be fully aware that it is still possible for our enemy to continue to impose divisions amongst us that we do not need – we have been divided much too long here in the Diaspora and the time has come to learn our lesson from our past. Let's be smart and careful, and intelligent. Once again to be clear: This group is not promoting this series. This group is asking its brothers and sisters to stand up united and to demonstrate, in large numbers, that we are a force in the Diaspora that remains true to General Draza Mihailovic and his CHETNIKS and that demands the truth be heard – we ask you to come politely and respectfully with questions so that we can show to all that we will not rest until the truth is heard. Our pain for what our people experienced is no less than that of those who remained in the Homeland.

    "As was announced; on Saturday, December 14, 2013 at 7:00 pm in the hall of the Cathedral Church of the Resurrection of Christ [Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral] on Redwood Drive in Chicago, writer, actor and director Radoš Bajić from Serbia will be promoting his series "Ravna Gora".

    "As administrators of our group, we invite all the brothers and sisters of our family to attend, if they are able, in large numbers. The administrators will be available to translate from English to Serbian and from Serbian to English. Prepare your questions and we'll see you next Saturday.

    "We thank you in advance."

    Administrators of the Facebook group:

    Ja Sam Iz Cetnicke Familije/I'm From a Chetnik Family



    Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral
    Chicago, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic January 6, 2012

    The Chicago Premiere of the new and critically-acclaimed television series “Ravna Gora,” the first Serbian mass media production to accurately portray the Chetnik movement and its leadership since the end of World War II, will be held on Saturday, December 14th, at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago, the Cathedral clergy announced today. The series premiere will be officially opened in the Cathedral Main Hall after the Vespers Service beginning at 5PM.

    The Chicago premiere will be opened in the presence of series producer and director Rados Bajic, His Grace Bishop Longin of New Gracanica and Midwestern America, as well as senior church and state representatives from Serbia, Montenegro and the Republic of Srpska.

    This premiere screening of “Ravna Gora” in Chicago will be dubbed in the Serbian language with full English-language subtitles, allowing speakers as well as non-speakers of Serbian to understand the plot. Following the series premiere, director Rados Bajic will speak about the “Ravna Gora” project and be available to answer any questions from the audience. Throughout the event, light lenten refreshments and cash bar will be available.

    The schedule for the event is as follows:

    4:00 PM Press availability - media interviews
    5:00 PM Vespers
    6:00 PM Reception
    6:45 PM Opening remarks/welcome
    7:00 PM Chicago Premiere - Ravna Gora
    8:00 PM Q&A with movie director Rados Bajic

    The clergy and community of faithful at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago warmly invite all to attend this historic event.

    For more information about the “Ravna Gora” premiere in Chicago, please contact our church office at (773) 693 – 3366.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me


    0 0

    Published on You Tube by "Ravna Gora TV Serija"
    Published on December 8, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Господину Бајићу треба или ускратити право да даље раби овако важну тему или одредити компетентне саветнике из редова историчара који би спречили да се брука у свим сегментима

    Пише: пенз. пуковник мр Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива December 9, 2013

    Уметници су одувек имали слободу да у својим делима историју тумаче „флексибилно“. Време и простор су за њих само амбијент у који они смештају људе и догађаје причајући универзалне приче о људима, и то им нико не замера.

    Код струке и науке ствари су потпуно другачије. Тражи се поузданост, објективност, чињенице и поуздани извори. Ни њима се то не замера.

    Проблем настаје када уметници почну да тврде да су њихова дела истовремено и научна и да су они у свом раду испоштовали не само уметнички порив већ и научну методологију. Господин Радош Бајић је своју серију могао да назове како жели, да у њој прикаже крилате змајеве, мач у камену или људе који олово претварају у злато. Такви филмски садржаји су познати и људи их радо гледају. Али господин Радош Бајић није смео да у најави своје серије, отворено обмањујући грађане Србије, тврди како ће његова серија „дати објективан приказ историје Србије у периоду 1941-1945“.

    Пет епизода је било довољно да се донесу први закључци и да неко саопшти да је, као у бајци о царевом новом оделу, цар го и да Бајићева серија није испунила очекивања ни стручне јавности, ни публике из најмање три разлога:

    1. У досадашњем току, серија не даје стварну слику догађаја из пролећа 1941. године. Поред низа хронолошких и материјалних нетачности већи проблем од приказаног представља оно што је изостављено. Где су јуначки примери борби на положају код Страцина, подвизи наших авијатичара (укључујући и оне из помињаног 6. ловачког пука), монитор „Драва“, борбе у Ужицу у чијој је одбрани погинуло преко стотину војника и грађана. Уместо тога гледамо воз пун пијаних дезертера, војнике који гађају свраке или се играју змајевима са напуштеним девојчицама. Ако је и за уметничку слободу, мало је превише. И ко је убио преко хиљаду немачких војника у тих дванаест дана? Расуло у војсци је, у ствари, узело маха 14. априла, а катастрофа је наступила наредног дана када је под утиском почетка преговора о примирју наређено јединицама 1, 2 и 4. армије на северу Босне да обуставе отпор и положе оружје. Ни наговештаја приче о борби Михаиловићевог „Брзог одреда“ са Немцима код Добоја.

    Кључ „новог приступа“ у тумачењу историје је у прихватању чињенице да је Југославија наставила да постоји и након априлског слома и примирја, да је пуковник, па генерал Михаиловић легитимни припадник ове војске која је постојала и коју су признале све савезничке земље, као и да је био надлежан да одређује стратегију и тактику отпора, што је и радио. Са друге стране, комунисти су били партијска војска која је окупацију искористила за реализацију револуције и преузимање власти силом. У саопштавању ових истина Бајић има слободу, али она не сме излазити из чињеничних оквира.

    2. Серија је по структури и ритму најблаже речено досадна.

    Уважавајући да су серије специфичне форме филмске и ТВ продукције у којима је за „сазревање“ ликова потребно више времена и савремени приступ у коме се велике историјске теме уклапају у породичне и приче обичних људи, не можемо да не констатујемо да је тежиште, уместо на историским личностима, на причи о нашим наравима и карактерима која се могла приказати и у некој другој серији не везујући је за ратно доба.

    Рат је период пун динамике и обрта и то би се морало осетити у серији. Брзи продори немачких оклопних јединица, местимичан отпор југословенске војске, битке у ваздуху и на земљи, изгинули и рањени, избеглице, неизвесност, драматична политичка ситуација. Ништа се од тога не осећа у серији, све је на таласу представе о „бившој“ Југославији као заосталој земљи у којој се и вест о почетку рата добија лецима из авиона. Краљевина Југославија је била озбиљна држава. Кад отпочне мобилизација, зазвоне црквена звона, жандари се разлете по срезу са позивима, а о радио-апаратима да и не говоримо.

    Код господина Бајића једина смрт може наступити од досаде, а то је велики проблем овог серијала.

    3. Финансирање, односно једноставно питање колико то кошта и ко то плаћа?

    Без објављених цифара тешко је дати тачну процену, али је очито да је за овакву врсту серије превелики. Овде нема масовних сцена какве тема заслужује, нема сцена борбе, тенкова у пламену, полетања авијације. Бајић је прибегао старом трику – покренути дуг пројекат који гарантује вишегодишње финансирање. Пет епизода је обухватило15 дана. Овим ритмом ни три стотине епизода неће бити довољно да опише наше учешће у злосрећном рату.

    Господин Радош Бајић је очито загризао залогај који не може да прогута. Од глумца је постао режисер, па сценариста и продуцент. Покушај да постане историчар засада му не иде баш најбоље. Они који финансирају овај пројекат могли би мало боље да процене како се троши њихов новац. Господину Бајићу треба или ускратити право да даље раби овако важну тему или одредити компетентне саветнике из редова историчара који би спречили да се брука у свим сегментима од опреме и наоружања(сабље и немачки шмајсери где им није место), простора (неке ствари баш и нису биле у Барањи) и времена (не само датуми већ и метеоролошки време није било ни приближно онако како је приказано), до догађаја (ко је кога клао) и карактера.

    Тема је превише озбиљна да би се упропастила лошом и површном реализацијом, није довољно генерала Михаиловића приказати уљудно, не заклати превише људи у једној епизоди и славити храброст сценаристе и режисера. Србија је сувише дуго чекала на ову тему да би се задовољила са исподпросечним, историјски нетачним и досадним. Србија заслужује боље!

    Аутор је члан Српског либералног савета


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Blic Online
    09. 12. 2013.
    December 9, 2013

    Knjiga “Ravna gora“ autora Radoša Bajića na kioscima je od srede, 11. decembra, po ceni od 399 dinara.

    “Blic“ i “Contrast studios“ predstavljaju vam novo izdanje u kome možete pročitati sve ono što gledate u najgledanijoj domaćoj seriji ali i puno novih detalja.
    “Ravna gora“ je istinita i dirljiva priča koja se bavi rekonstrukcijom istorijskih događaja.

    Knjiga se može poručiti i preko sajta


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Митрополит Амфилохије
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    On a summer day after the end of World War Two, dark forces took the life of a warrior who had fought valiantly for his beloved homeland and the human and democratic rights of his people. A military man to his core, he had also been a humane commander and a visionary, a true hero whose moral standards and ethical principles exemplified virtues known to humanity since the birth of Jesus Christ. He was General Dragoljub-Draza Mihailovich – a Serb, born in Serbia, the homeland for whom he would give everything, including his life.

    Since his time, the official history of Serbia has not been written as history should be written. Instead, it has been written in collusion with the political manipulations that subverted what Yugoslavia had striven to be after she was formed upon completion of the First World War. This modern historical record has presented events in such a way as to satisfy and justify the political and social ambitions of the dark forces that killed Mihailovich. Yugoslavia as a country is no more. She has been replaced by "separate countries", some of them manufactured "nations" whose "independence" was and remains a contrived consequence of global ambitions. Serbia, the largest of the separate countries, is valid as a “country”. Others are merely pseudo-countries, established as a result of manipulations that ultimately served the dark forces perfectly.

    The once great country of Serbia has endured decades of falsehoods and political and moral degradations beginning at the end of World War Two, which resulted in her coming out of the Yugoslav syndrome a severely compromised country - a shell of what she once was, and had been, for many centuries. There was hope, however. In October of 2000, she began taking steps to reestablish the democratic ideals that once made her one of the most respected countries of Europe, the very democratic ideals that had once been personified by her martyred hero, General Mihailovich.

    What was at the core of the problem? Dr. Kosta Nikolic, senior member of the Institute of Contemporary History in Belgrade, in his introduction to the book Dragoljub-Draza Mihailovich and the Second World War (History of a Great Betrayal), written and published by Rade and Aleksandra Rebic, states it clearly when he wrote:

    “It is an old rule that the end of an historical process and the coming of the consequences create the conditions for an objective study of past events, especially those deeply inserted in the collective minds of the contemporaries. Maybe the history of the Ravna Gora Movement is the most characteristic such case. In past writings about it, many fallacies were picturesquely propagated in post-war Serbian historiography which was more a result of political and ideological usefulness than of serious scientific work. Such historiography has shown more than clearly what kind of negative impact the uncritical interpretation of the past has on the development of science. If we agree with the idea that historiography, the picture of the society in which it originates, is either an interpreter of its true past or is, as the case is here, a desirable and false picture that only seems to be a mirror and the reflection of the spiritual and scientific atmosphere, then we can say that the history of the Ravna Gora Movement represents the corner stone which since the end of the Second World War has symbolized public, unscientific historiography. Generations of Serbian historians and those who carried the mask of historian on their face and the ideology of Marxism-Leninism on their mind, made an effort to win many times over a victory over the Ravna Gora Movement and especially over General Dragoljub Mihailovich in agreement with the proclaimed dogma of “Heroes and Enemies” and the established worthless formula of 'Brotherhood and Unity'. Distorted interpretations, numerous falsifications, suppressing the basic facts, and political qualifications, were the main elements of such historiography.

    "One of the basic motives for such behavior should be sought in the fact that the war did not stop existing as a realistic influence on science, and more importantly, on all of the political relationships in Yugoslav society. Established was a specific ‘rear-connection’ – that present problems could be solved by the shaping and “resolving” of the past. Present and past interchanged their places. Whenever the country was in a crisis, most of all in the domain of international relationships, help was searched for in the ‘epic poetry of the people’s liberation struggle' in which the Yugoslav people forged 'eternal togetherness'. And just because of that it was necessary, with the application of various non-scientific methods, to constantly be victorious over the Chetniks, and once and forever wipe out the memory of them and all the traces of their activities. The most vicious attacks were on General Mihailovich. He was the personification of all the attacks on the Serbian royalists, on the national idea of the Serbian people, on the manifestation of any nationalist work. That was the only field where unified agreement of national historiography was achieved.

    "The basic aim of official historiography was to strengthen the conviction of the victor in the correctness of his undertakings and to wrap him up in a wreath of glory. That is why we were left far from understanding key moments in the immediate history of the Serbian people, because ideological mill superseded science, preventing its critical and creative comprehension of the past. An ideological veil imposed conceptions of absolute guilt on one side and the absolute correctness of the other side, assigning to one patriotism and to the other treason. The thesis of the heroism of the partisans had a permanent place, even when it was contrary to the factual events. Because of strong ideological deposits, one of the greatest historiographic controversies was created that has left two stereotypes still present: guilt for the civil war and treason and collaboration. Outside of these dominant frames, other segments of Chetnik history were written about, but many significant themes were avoided, while the national program, the most important component of the Ravna Gora Movement, is always qualified as greater-Serbian and put on the margins, even though this program contained the roots for fundamental reform of the government and Yugoslav society as a whole….”

    To wipe out all positive traces of his legacy from the historical record of Serbia and the Serbian people, Mihailovich’s enemies published an enormous number of books. For over a half a century they were relentless in that effort. They were so successful that their lies and deceits became institutionalized in virtually every aspect of Serbia’s modern national identity. The result of their "success" is that noble and great Serbia became a pariah among European societies, and has suffered the grievous and deep wound of losing her holy Christian Kosovo province to the Albanian Moslems.

    One of the most critical areas in which the dark forces that killed Mihailovich have succeeded has been in converting Serbia’s traditional allies into virtual enemies who then, ironically and tragically, served the ultimate ends of those dark forces by negating Serbia as a viable democracy in Europe. The dark forces who came to power in Serbia, who ruled Serbia, would ultimately be that force which would sabotage her, with the help of the democratic Allies whom she had served so faithfully in wartime.

    In the past, Mihailovich’s many faithful followers, both in the homeland and in the diaspora, were in no tangible position to counteract the destruction of their beloved country or to show the world that there was another Serbia, a true Serbia. The enemy forces were too powerful and Serbia’s people were living under an imposed regime that did not permit the exercise of fundamental human and political rights that would have allowed the truth to surface and be known.

    Now, that it is once again become possible to practice democratic principles in Serbia, and to bring Serbia back to a position of being one of the greatest and most respected nations in Europe as she once was, it is absolutely necessary to address the institutionalized historical record. The history of the Serbian people and their nation over the course of the last one hundred years needs be rewritten - not "revised" - but literally rewritten to reflect the true heart and soul of Serbia and a historical record that is based on facts and realities, not manufactured lies and manipulations. This history must be rewritten based on events as they actually happened and not on the propaganda that has so deeply corrupted the study of those events. The dark forces were masters of propagating phony, quasi-history which served their various dogmas and political interests.

    "Revisionism" is not the issue here nor should it be. A true and valid historical record is what is being called for, something that each country, each nation, each people is entitled to, if we are to document human existence at all. It will not be a simple task, but it can be done. To do so, it is necessary to closely examine the past, isolate those elements in the historical record that are a perversion of history and replace them with the truth. It has been said that ‘Truth’ does not exist in history, only perception of the ‘Truth’ depending on which side you’re on. Even though I know that 'Truth' is often relative, I believe there is, indeed, such a thing as 'Truth' in history, and I know for sure that there is such a thing as ‘Fact’ just as there is such a thing as ‘Falsehood.’ The thing to strive for is the 'Truth'.

    One road to take is to examine and define who General Draza Mihailovich really was, what he envisioned, and, most importantly, what Serbia lost by his premature death and subsequent treatment by the historical record. The alternative for Serbs is to accept their ‘false history’, live as a condemned people, ignore the legacy of 800 years of Serbian statehood, and grow weaker and weaker as the years go by. I can't accept that scenario. The Serbs are better than that Serbia deserves better than that!

    What would have happened to Serbia after World War Two had General Mihailovich prevailed and survived? We can only speculate. The one thing that I do know for sure, however, is that had he survived and had his political, ethical and moral principles been allowed to guide the evolution of post-war Serbia, she would have retained her nobility and her potential as one of the great democracies in the world. Given how beloved General Mihailovich remains today, among patriots both at home and in the diaspora, and how beloved the legacy and traditions of the true Serbia remain in the hearts of so many Serbs and others throughout the world, we can bring her back to her greatness. We can, but only if we care enough, love SERBIA enough, to do so.

    Aleksandra Rebic
    Chicago, IL U.S.A.
    December 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    09. decembar 2013

    Posle teške i kratke bolesti preminuo crnogorski udbaš i general Jovo Kapičić. Kao zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, obavljao je komandne dužnosti vezane za Goli otok

    Jovo Kapičić
    BEOGRAD- Nekadašnji general Udbe i narodni heroj Jugoslavije Jovo Kapičić preminuo je posle kratke i teške bolesti u 94. godini života, javili su beogradski elektronski mediji.
    Kapičić je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik i ambasador SFRJ u Mađarskoj i Švedskoj. Kao zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, obavljao je komandne dužnosti vezane za Goli otok.
    Rođen je 2. septembra 1919. godine u gradu Gaeti, u Italiji a odrastao je na Cetinju gde je završio osnovnu školu i pet razreda gimnazije. U šestom razredu gimnazije bio je isključen iz škole zbog učešća u štrajku gimnazijalaca. Bez prava na redovno školovanje privatno se pripremao i gimnaziju i maturu završio u kotorskoj gimnaziji.
    Do 1941. godine je studirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu. I u to vreme je nekoliko puta hapšen i zatvaran.
    Njegov otac je bio profesor Cetinjske bogoslovije i član Crnogorske federalističke stranke.
    Jovo Kapičić se kao veoma mlad uključio u omladinski revolucionarni pokret. Kao petnaestogodišak primljen je u članstvo SKOJ-a, 1934. godine, a dve godine kasnije i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije.
    Aprila 1941. godine, posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, po zadatku Partije, upućen je u Crnu Goru gde, jula 1941. godine, postaje član Okružnog komiteta KPJ za Cetinje. Aktivno je radio na organizovanju prikupljanja oružja, formiranju gerilskih grupa, jačanju organizacije KPJ i opštim pripremama za ustanak.
    Kao jedan od organizatora Trinaestojulskog ustanka u cetinjskom kraju, i član Okružnog komiteta KPJ, bio je uspešan u dizanju i razvoju ustanka.
    Od formiranja, 1941. Prve proleterske brigade bio je njen član u kojoj se kao politički komesar više puta istakao, pogotovo u Igmanskom maršu.
    Naročito se istakao u borbama s četnicima na sektoru Mojkovca i Kolašina.
    Posle oslobođenja zemlje obavljao je visoke dužnosti u resoru ministarstva unutrašnjih i inostranih poslova. Kao general UDBE, iz Višegrada je koordinirao hvatanje Draže Mihailovića, a potom je bio upućen u Crnu Goru, kao ministar unutrašnjih poslova. Bio je i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ.
    Nakon rezolucije Informbiroa, kao zamenik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, Aleksandra Rankovića, bio je na komandnim dužnostima vezanim za Goli otok.
    Prema raznim svedočanstvima, njegova uloga u ovom periodu je izrazito negativna, a o tome je posebno pisao bivši logoraš Vlado Dapčević koji je zabeležio: "Od njega je zavisila sudbina ljudi.."U vreme raspada Jugoslavije, početkom devedesetih, Kapičić se protivio Miloševićevoj politici i podređenoj ulozi Crne Gore u odnosu na Srbiju.
    Bio je među poslednjim narodnim herojima iz Drugog svetskog rata. O Kapičiću je objavljeno više knjiga prethodnih godina u kojima je detaljno obrazlagao dane partizanske borbe kao I svoju ulogu tada I posle rata.
    U žizu javnosti Kapičić je dospeo takođe posle napada s leđa 12. decembra 2011. oko 15 sati na uglu ulica Stanoja Glavaša i Cvijićeve u centru Beograda. Taj napad oštro je osudila javnost Srbije.
    On je I tada tvrdio da je "Goli otok bio neophodan ali tamo nije bilo maltretiranja i ubistava zatvorenika". To je izazvalo burne reakcije javnosti.
    Kapičić je priznao da je na Golom otoku bilo nevinih ljudi, ali je napomenuo da su za to krivi sudski i drugi državni organi, a ne uprava zatvora: „Bilo je hapšenja bez kontrole. Čak trećina je bila nevino optužena. Država duguje izvinjenje tim ljudima", rekao je Kapičić.
    Godine 2009-2010 vođena je velika državna potraga za grobom Draže Mihailovića. Jovo Kapičić je tada izjavio: "I da znam, ne bih rekao gde je Draža", da se od njega ne bi pravio kult ličnosti".
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    December 13, 2013

    Свечана пројекција ТВ пројекта "Равна гора"одржана у четвртак у Вашингтону. Промоцији присуствовала бројна публика, високи званичници амбасаде Србије у САД и угледне личности из америчког политичког и културног живота.

    Након веома успешне пројекције у чувеном бисокопу "Landmark Theatres"у самом центру Вашингтона, присутни су овацијама поздравили аутора Радоша Бајића, у чију част је амбасада Србије организовала свечани пријем.

    Због истраживања и даљег рада на Драмској трилогији "1941-1945", у организацији најзначајнијих представника српског лобија у Америци, Обрада Кесића и Дрине Рајић, за Бајића је била уприличена и посета Конгресној библиотеци и упознавање са ексклузивним документима о Другом светском рату на подручју Србије.
    Том приликом, Бајић је депоу највеће библиотеке на свету поклонио и предао први примерак књиге "Равна гора"у издању београдског Блица.
    "Заборављам све муке и голготу коју сам прошао снимајући 'Равну гору'кад видим узбуђена и радосна лица наших људи за време и након пројекције", истакао је Радош Бајић.
    Његов боравак у Америци наставља се посетом Кливленду и Чикагу, где ће такође, пред гостима и члановима најбројније српске етничке заједнице у Америци, бити организована пројекција две епизоде тренутно најгледаније ТВ серије на нашим просторима.
    "Овакве посете значајних културних стваралаца из отаџбине веома су важне за ревитализацију улоге и места српске заједнице и добрих односа у мултиетничком друштву као што је америчко", рекао је Обрад Кесић, шеф Канцеларије Републике Српске у Вашингтону.
    На пријему у амбасади Србије у Вашингтону, који је упрличен поводом предстојећих Новогодишњих и Божићних празника, Радош Бајић је истако значај да се српски етнички корпус у иностранству интегрише у своје нове средине, али је упозорио на неопходност очувања идентитета, јавља дописник РТС-а из САД.

    Говорећи о вашингтонској промоцији серије "Равна гора"Бајић је за наш Интернет портал рекао:

    "Радили смо серију без опредљивања и навијачке еуфорије. Без обзира што је то болно питање, моја идеја је да једним сведочанством о страхотама кроз које смо сви прошли смогнемо снаге да почнемо да разговорамо и, када је српски народ у питању, коначно ставимо пушке у сошке. Не може се то урадити тако што ћемо трпети једну фалсификовану и лажну историју коју су написали апсолвенти из Кумровца, али са друге стране не можемо на миту глорификовати Равгорски покрет, морамо бити реални. Било је злочина и са једне и са друге стране, али ти злочини морају да остану у историји, а поготово међусрпски рат мора коначно да престане".

    Иначе, пријему у српској амбасади су, између осталих, присуствовали и отправник послова Владимир Јовичић и досадашњи амбасадор у Вашингтону Владимир Петовић.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    08. Decembar 2013.

    U rano jutro, na uzvišenju iznad reke, zagledani u Drinu, stoje pukovnik Mihailović i njegovi saborci. Došao je momenat da se pređe u Srbiju.

    Najednom, iz dna kolone prema šumi, začuše se nepoznati glasovi. Krupnim koracima, odvažno i snažno, prema njima hoda grupa uniformisanih i naoružanih lica.

    S druge strane Drine, u Mionici, Vukadin i Radmila užasnuti prisustvuju nemilom događaju. Nemačka patrola nasilno upada u šnajdersku radnju gospodina Julijusa Avrama. Odjekuje dreka nemačkog oficira. Nekoliko isprekidanih rafala iz automata uznemiri jato golobova na obližnjem crkvenom zvoniku.
    U Beogradu, na topčiderskoj železničkoj stanici, Nemci, kao robu, sortiraju zarobljene oficire i vojnike. Na drugom koloseku, sa prozora putničkog vagona krcatog raznim svetom, viri glava Žarka Taralića, smrknutog i bledog.

    Epizoda je na programu 15. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me

    0 0

    VOA - Glas Amerike
    Branko Mikašinović

    Autor serije "Ravna gora", koja je ove nedelje predstavljena i u Vašingtonu, za Glas Amerike govori o kontroverznom TV projektu.

    Radoš Bajić, scenarista i reditelj serije "Ravna gora"

    Ambiciozni i kontroverzni projekat Radio-televizije Srbije - serija „Ravna gora“ - stigla je ove nedelje i do dijaspore u Vašingtonu. U organizaciji Srpskog instituta u Vašingtonu, specijalno prikazivanje održano je u bioskopu E street Cinema. Serija scenariste i reditelja Radoša Bajića, izazvala je reakcije u regionu, ali i glasne proteste i kritike da se ne pridržava istorijskih činjenica već pokušava da izvrši reviziju istorije i rehabilituje četnički pokret, što neki istoričari vide kao deo šire društvene tendencije distanciranja od srpske antifašističke prošlosti.

    Radoš Bajić:Ova serija je nastala po ideji pokojnog generalnog  direktora RTS-a Aleksandra Saše Tijanića u okviru programske odluke nacionalne srpske televizije da se 70 godina posle jednoumlja protiv kojeg se i ova država, čije gostoprimstvo ja uživam večeras, borila veoma mnogo, dakle posle toga da se na jedan objektivniji, realniji, ispravniji način prikaže kroz formu igrane, umetničke serije, dakle, ne dokumentarno-istorijske, ali na jedan drugačiji, realni način, prikaže tragičan period srpskih podela u okviru Drugog svetskog rata od 41 do 45. godine.

    Glas Amerike:Serija je pod dva osnova podelila gledaoce: prvo po pitanju njenih umetničkih kvaliteta, a druga linija podele je istorijska o ulozi četnika u drugom svetkom ratu. Govorili ste svojevremeneo da ne očekujete da će serija Ravna Gora podeliti gledaoce, već da će da probudi  nacionalna osećanja. Smeta li vam što je serija ipak izazvala takve reakcije?

    Kadar iz TV serije "Ravna gora"

    Radoš Bajić:Prvo, ništa mi ne smeta, i vrlo sam miran. Zašto, zato što mi je savest čista. Zbog toga što su mi namere humane i dobronamerne. Pre svega, sa stanovišta odjeka kojeg je serija izazvala i koje izaziva još uvek, to je ispod onih očekivanja koje smo mi imali, i ja lično u trenutku kada smo krenuli da radimo ovaj veliki i odgovorni posao, ja sam bio svestan da će posle sedamdeset godina jednoumnog mišljenja, da će to biti bolno otvaranje jednog pitanje koje je totalno rasecepilo srpski narod. Nekima je odgovaralo da taj srpski narod ostane rascepljen što duže da bi oni i njihove politike ušičarili. Medjutim, lično smatram i licno sam odgovoran prema tome da verujem da će serija Ravna gora na kraju, u tom završnom računu doprineti da srpski narod pogleda sam sebe u ogledalo i da će smognuti snage da, kao i mnogi drugi evropski civilizovani naordi, pogledaju sami sebe i jedni druge i da oproste.

    Glas Amerike:Do koje mere ste se držali istorijskih činjenica u seriji Ravna gora?

    Radoš Bajić:Pre svega Ravna gora ne otkriva Ameriku. Znači, Ravna gora ne otkriva neke do sada nerazjašnjene ili nepoznate činjenice. Normalno, u radu na jednom ovako velikom projektu, mi smo pre svega radili na scenariju od janura  2010. sve do polovine 2013. imao sam veoma veliku i stručnu konsultaciju najvažnijih institucija i ličnosti iz svih sfera naučnih, istorijskih nauka, epohe, analitike. Najveću logistiku nam je pružio Institut za savremenu istoriju u Beogradu. Takodje svoje recenzije su dali Balkanološki institut Srpske akadmenije nauka i i umetnosti i svi relevantni pojedinci, koje sam konsultovao, zbog toga što Ravna gora nije privatna stvar Radoša Bajića, već je jedno nacionalno, veoma važno pitanje, tako da sa stanovišta istorijskih fakata, veoma smo se držali istorijskih osnova, ali Ravna gora je  umetnička serija koja nastaje na osnovu autorskog vidjenja autora i jedne kreacije vremena, trenutka i odnosa koji su vladali tada.

    Glas Amerike:O ceni za koju je snimljena serija digla se velika prašina. Šta je zapravo istina?

    Radoš Bajić:Prvo, ako se digla prašina, digla se zbog toga što niko ne može da veruje da sa tako malo para, sa tako skromnim budžetom, koji je javan i transparentan, da smo uspeli da ostvarimo učinjeno. Znate, srpsko društvo, bez obzira što se traumatično muči, da stane u red evropskih društava, pa, ako hoćete, drušstva američke tekovine u demokratiji, je potpuno otvoreno društvo. Mogu da kažem sledeće: budžet za seriju Ravna gora, deset epizoda, je milion i 200 hiljada evra, koji smo mi probili na sopstvenu štetu, na štetu produkcije, kontra studio,   što je naša porodica produkcija, na iznos negde, odnosno tačno na iznos od 345 hilajda evra. Dakle, molim vas proverite kod bilo bilo koga, kod američkog ili evropskog producenta, da li se deset sati igranog programa u eksterijeru, epoha, sa toliko hiljida statista i glaumaca može snimiti za taj novac. Ne može ni jedan sat, a kamoli deset sati.

    Glas Amerike:Da li pratite kakvi su komentari u regionu na seriju?

    Radoš Bajić:Informišem se svakako zato što sam odgovoran prema tome. Očekivano je da odredjene, da tako kažem, grupacije, institucije u Hravatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori reaguju negativno. Zašto, zato što je to takodje jedna bolnan rana našeg zajedničkog identiteta, pokušalo se se da se zatrpa lažnim bratstvom i jedinstvom kojie se raspršilo kao balon od sapunice, znate već kada. Medjuitm, naša želja nije bila da otvaramo nove frontova, naša želja nije bila da bilo kome stavimo prst u oko. Izmedju ostalog, to je legitimo pravo nacionalne srpske televizije i srpske kinematografije da odgovorno tretira i kroz taj oblik svoje društvene aktivnosti, svoju istoriju, i to jedno razdoblje. Ali, naša namera nije bila, ni mene kao autora, da bilo koga provociram. Naša namere je da otvoreno sagledamo i da otvoreno pričamo o tome. Jedva čekam šta će se desiti, na primer, baš u prijateljskoj Hrvatskoj, kada budemo krenuli da snimamo film o Jasenovcu, kakvi će tada biti komentari.

    Ali, mi se ne moramo bojati da razgovaramo, nemojmo da dižemo ruke jedni na druge, da uperimo puške jedni na druge. Moramo da se naviknemo da kao doskorašnja braća, znači, ne samo sa njima i iz bivše Jugoslavije. Želim samo da vam kažem da u seriji Ravna gora velike uloge igraju ljudi koji nisu Srbi, Ratko Polič, Slovenac, najveći slovenački filmski i pozorišni glumac igra veliku ulogu, ulogu Dušana Simovića igra Petar Asovaki, nekoliko uloga igraju madjarski glumci, Atila Sirjak i ostali, znači svi oni koji navode poruke Ravne Gore, a pogotova Radoša Bajića, umetnička, profesionlana i privatna biografija je dostupna svima, znači, ja legitimnog neprijatelja nemam. Ja sve ljude volim i svima želim sve najbolje. Znači, to je kukavičje jaje koje će se brzo demistikovati i mi ćemo nastaviti dalje da živimo i radimo kao civilizovani ljudi.

    Link za diskusiju o promenama društvenog stava prema antifašizmu i dogadjajima u toku Drugog svetskog rata:


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Published on You Tube by "Ravna Gora TV Serija"
    Published on December 15, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Aleksandra's Note:
    The video consists of Mr. Bajic's spoken presentation and questions from the audience. The language spoken is Serbian. I enjoyed both the film (a montage of several episodes of the "Ravna Gora" series, subtitled in English) and Mr. Bajic's spoken presentation and consider the presentations worthwhile. Thank you to the clergy and staff at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral for hosting this Chicago premier of "RAVNA GORA" event and to Mr. Obrad Kesic for making Mr. Rados Bajic's visit possible. It was a pleasure to meet you both as well as those accompanying you.
    Aleksandra Rebic
    Radoš Bajić, scenarista i reditelj serije "RAVNA GORA", at the Chicago premier in Chicago on December 14, 2013 at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral. Photo by Aleksandra Rebic.
    Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral
    Chicago, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic December 14, 2013
    "RAVNA GORA" series promotional poster at
    Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago.
    Photo by Aleksandra Rebic December 14, 2013
    Posted on You Tube by "Aleksandra R"
    December 15, 2013

    ЧИКАГО ПРЕМИЈЕРА "Равна Гора" c Радош Бајић на катедрале Светог Васкрсења 14. децембар 2013! / CHICAGO PREMIERE OF "RAVNA GORA" with RADOS BAJIC at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral in Chicago Saturday December 14, 2013! / Video of presentation by Radoš Bajić, scenarista i reditelj serije "RAVNA GORA", filmed and posted by Aleksandra Rebic.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


older | 1 | .... | 11 | 12 | (Page 13) | 14 | 15 | .... | 49 | newer