Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 13 | 14 | (Page 15) | 16 | 17 | .... | 49 | newer

    0 0

    генерал Матија Парац у цивилу са Дражом
     
    Када су инжењера Владимира Предавеца, сина историчара и потпредседника Хрватске сељачке странке, Јосипа Предавеца, убијеног у атентату 1933. године - питали зашто је рат провео у четницима, одговарао је да је то био једини пут за некога ко је противник и нацизма и комунизма, а поборник демократије.
     
    Један Хрват ступио је у четнике зато што се згрозио над злочинима својих сународника. Био је то Божо Лакић из села Косоре код Врлике.
     
    Он је побегао од усташа, отишао код војводе Ђујића и рекао:
     
    ''Браћо, стид ме је што сам Хрват кад видим крваве усташке злочине. Дошао сам да се са вама борим против тих сатанских кољача. Ево моје пушке, па ме или убијте са њом или ме примите као брата саборца''.
     
    Постао је командир чете у Цетинској бригади, којом је командовао такође Хрват, Јанков из Сплита. Емигрирао је са осталим четницима. Преминуо је у Милвокију, где је и сахрањен, по римокатоличком обреду.1
     
    Официри Хрвати из југословенских војних школа и академија углавном су служили у домобранима, па је током целог рата важила инструкција коју је мајор Захарије Остојић 17. јула 1942. године пренео војводи Доброславу Јевђевићу:
     
    ''Са хрватском војском (домобранима) разговарати, а са усташама не."



     Из књиге Милослава Самарџића
    ''Генерал Дража Михаиловић
    и општа историја четничког покрета''
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    December 22, 2013

    Na peronima zemunske železničke stanice je mnogo sveta. U masi stoji Krcun. Pored njega je Davorjanka Paunović, a sa njom i Veselinka Malinska.

    Dočekuju gosta, koji izlazi iz vagona upravo pristigle kompozicije voza Zagreb-Beograd. Laganim korakom, kao da čeka da bude primećen, na peron stupa čovek pedesetih godina u elegantnom odelu - Josip Broz Tito.

     
    Dočekuju gosta, koji izlazi iz vagona upravo pristigle kompozicije voza Zagreb-Beograd. Laganim korakom, kao da čeka da bude primećen, na peron stupa čovek pedesetih godina u elegantnom odelu - Josip Broz Tito.
     
     
    Istog tog majskog dana, u selu Zaovine na Tari, Milisav Janjić, u punoj ratnoj opremi, sa redenicima preko ramena, kreće prema proplanku na kome se već postrojava odred predvođen pukovnikom Dražom Mihailovićem. Onda mu nešto privuče pažnju. Kao da začu jauk sestre Marice. Prizor koji zatiče na potoku, nagoni ga da skine pušku sa ramena. Odjednom se prolomi pucanj i začu povik: Marice!!!
     
     
     
    Epizoda je na programu 29. decembra u 20.05 na Prvom programu RTS-a.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0


    RTS - Radio-Televizija Srbije
    Decembar 29, 2013

     
    Published on You Tube by "Ravna Gora TV Serija"
    Published on December 29, 2013
    RAVNA GORA -  OSMA EPIZODA - "TITO"
    




    http://youtu.be/7t7bFuPys8s


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    Погледи
    Милослав САМАРЏИЋ
    December 29, 2013



    Бројање грешака у ТВ серији “Равна Гора“ постаје не само бесмислено, већ и непримерено.

    Грешком се озанача некакав изузетак, док овде видимо систем, тј. систематско фалсификовање историје по свим битним тачкама. Исто тако, не би било у реду све сваљивати на сценаристу и режисера Радоша Бајића. Он је овде само део система, али очигледно и плана за “промену свести грађана Србије“, како је то написао главни консултант серије др Момчило Павловић из Института за савремену историју.

    Један од нивоа “промене свести“ састоји се у појачавању култа генерала Милана Недића, који су током рата стварали Немци а у емиграцији љотићевци – јер је и ова власт нека врста недићевске власти, тј. марионетска. Недић се појављује у првој сцени, као позитиван лик. Он је под немачком стражом у Београду.

    Немци не дају да му нико дође у госте, чак ни на славу, Ђурђевдан, 6. маја 1941. Недић прича брату Божидару – њега су Немци пустили, свакако због потребе радње серије, да не би причао сам са собом – како је ту на славама уочи рата било пуно света, са све домаћином, подразумева се.

    Међутим, у интервјуу “Погледима“, Недићева ћерка Анђелија посведочила је да он уочи рата није долази кући ни на славу. Она је мислила да је то због његове презаузетости, али пуковник Бранислав Пантић пише да је Недић пре свега био велики глумац и демагог, али и женскарош. Чак и у повлачењу преко Албаније у зиму 1915/16, са собом је водио једну од љубавница. Тако су та дуга одсуства од куће уочи рата највероватније у вези са још једном љубавницом.

    Дакле, Недић Радоша Бајића не само што је под дуплом немачком стражом, него му и није јасно зашто је под стражом. Наводно је тражио да га одведу у логор, “као и све официре“.

    Шта се уистину дешавало, гледаоци би сазнали да је у овим сценама у игру укључен кључни играч – вођа профашистичког покрета “Збор“ Димитрије Љотић, Недићев брат од тетке. Недић је био под његовим утицајем и као војни министар, до октобра 1940, па је растурање зборашких летака у војсци узето као један од разлога његовог смењивања. Убеђени германофил Недић је постао 1939. године, тј. од посете Немачкој. Зато је био један од малобројних официра који су подржали Тројни пакт. У Априлском рату 1941. распустио је своју војску пре него што је морао, на Косову и Метохији, а такође и без наоружавања тамошњих Срба и њихове припреме за одбрану. После једног дефетистичког говора, једноставно је сео у аутомобил и отишао у свој стан у Београду. Био је у некој врсти кућног притвора, али нема говора о строгости. То је у ствари био део плана, који ће се реализовати кршењем међународног права, тј. укидањем Комесарске управе и постављањем тзв. Владе народног спаса, 31. августа 1941.

    “Како је могуће да се на границама брани Југославија? Требало је да се војска повуче у шуму, у босанске планине“ – прича даље Недић свом брату. И то је било потпуно супротно. Као министар војске, Недић је заступао застарелу ратни концепцију, по угледну на Први светски рат, па је наређивао изградњу фортификација дуж границе. Колико је то било бесмислено, види се по томе што је југословенска граница, посматрана као фронт према Осовини, била најдужа линија фронта у Европи, не рачунајући СССР. Та линија фортификација остала је упамћена у историји као Недић-Рупникова линија (генерал Лео Рупник). А главни у њеној критици био је управо ђенералштабни пуковник Дража Михгаиловић. Он је фортификације називао мишоловкама и он је, а не Недић, тражио да се одбрана постави у босанским и другим планинама, где Хитлерова механизација не може доћи до изражаја. Штавише, када је видео Дражин реферат о томе, Недић га је послао у затвор, под образложењем да заводи војску на погрешна решења!

    После сцене са наводно мудрим и господским Недићем, следи сцена са будним комунистима: они вежбају гађање, и то баш на Равној Гори! И то се дешава 6. маја 1941. Њихов командир већ носи петокраку. У претходној епизоди видели смо да има и један мањи одред, а сада каже: “Напашћемо затвор у Љигу“! Разлог: Немци стрељају таоце у Љигу. То је приказано у следећпој сцени – а то се није десило, као што није било ни комунистичког плана за ослобођење талаца, нити уопште наоружаних комуниста, јер су они тада били у градовима, као немачки сарадници.

    Потом се појављује Дражина група, у Заовинама, 7. маја 1941. Дража држи говор о почетку борбе “кад буде куцнуо час“, што је типичан стереотип комунистичке пропаганде. Говори и да ће следеће године у то доба земља бити слободна, што је такође неисторијски, јер је он наравно знао да ће рат потрајати. Обратно, комунисти су, од момента напада Немачке на Совјетски Савез, веровали да ће се рат завршити за неколико месеци.

    Онда долази сцена силовања. После опијања, ждрања јагњетине и клања муслимана, сада видимо како један комита из Дражиног окружења силује девојку. Долази њен брат, “син Драган“, и убија га немачким пушкомитраљезом МГ 34, који се иначе није налазио у наоружању Југословенске војске, али то је сада најмање важно. Тај комита из Дражине групе је иначе жандарм, што је по приказ Краљевине Југославије гора опција него да је обичан војник.

    У овој сцени је још једном преко целог екрана, нападно, приказана кама (технички гледано – бајонет).

    Дража све то немоћно посматра. Тај стереотип такође је преузет из љотићевске пропаганде (код комуниста, у Дражином окружењу такође је хаос, али он је инспиратор хаоса, док код љотићеваца “само“ не може да га обузда).

    Да ли уопште треба напоменути да се тачно зна ко је био у Дражиној групи и шта се дешавало и да ни о каквом клању и силовању нема говора?

    Да би се употпунио хаос, још једном се инсистира на сукобу међу официрима, мајорима Палошевићу и Станковићу. Из приказа Палошевићевог лика нема ни наговештаја да је недавно командовао у крвавој бици својих четника против немачких командоса, на бијељинском аеродрому.

    Следећа сцена дешава се у Универзитетској библиотеци у Београду, 8. маја 1941. Чим се појавио први кадар, постало је јасно које јунаке ћемо сада видети. Комунисте, наравно. Они се тако, уз помоћ разних трикова, приказују афирмативно у целој серији. Сада видимо две лепе девојке, које су сем тога и хумане, теше библиотекарку којој је мобилисан син. Долази Крцун и сво троје одлазе на железничку станицу у Београду да дочекају цара – Јосипа Броза Тита.

    Да, ова осма епизода серије “Равна Гора“ зове се управо тако – “Тито“. Бајић улаже огроман напор да појаву комунистичког вође, кога игра Драган Бјелогрлић, прикаже на најбољи могући начин. Прво видимо његову руку са прстеном, па ципеле, па испеглане панталоне… Потом се истичу муижевност, шарм, елеганција, мудрост и вештина. Газдарица, која иначе не издаје стан “само пушачима и комунистима“, видевши Тита одушевљено каже: “Овакав господин заслужује овакав стан!“ Он се заборавља и пали цигарету, али се брзо, дисциплиновано, сети шта је обећао газдарици, и моли Мајстора да однесе и угаси цигарету. Мајстор је, иначе, једно од уобичајених имена за комунисте, поред Студента, Ђака, Уче…

    Чак се додаје сцена да би се показали Титова вредноћа и мајсторско умеће – одвалила су се врата од једног ормара и Тито одмах тражи алат…

    “У Загребу су Немци и усташе похапсили све наше другове“, каже Тито 8. маја 1941.

    У стварности, у Загребу су при крају били преговори између усташа и комуниста о легализацији КПХ у НДХ. Славко Кватерник, Павелићев заменик, записао је у свом дневнику за 22. април 1941. поред осталог и ово:

    “Миле (Будак – прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“

    Иначе, Броз је маја 1941. стигао у Земун немачком ратном локомотивом из 1942. године. Ова локомотива је позајмљена из музејског воза „Романтика“ у Београду, где има 7-8 вагона и 10 локомотива. Али, тип пушкомитраљеза и локомотиве, или рецимо црвено слово 7. маја, су детаљи коју су сада најмање важни.


    http://www.pogledi.rs/ravna-gora-8-sistematsko-falsifikovanje/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Збор комуниста у Бeограду, 1920, ИАБ.
    on Facebook.
     
    *****
    
    29. децембра 1920. године, Влада Краљевине СХС забранила је Обзнаном Комунистичку партију Југославије, прокомунистичке синдикате и Савез комунистичке омладине Југославије - због коришћења терористичких метода и непризнавања државе Краљевине СХС.

     
    ОБЗНАНА
     
    Са више страна и из више поузданих извора, државне власти имају сазнање, да растројни и реакционарни елементи спремају ових дана напад на државу..., њено устројство и друштвени ред са задатком да по руском бољшевичком примеру, све сруше што данас постоји од закона, установа и добара јавних и приватних, а на место свега заведу као у Русији, власт, неколико људи који ће располагати животом, слободом и имањем грађана, а државу нашу отворити инвазији странаца. То они зову диктатуром пролетеријата. И пошто сматрају нашу државу само као један сектор на фронту у борби коју бољшевици воде против осталог света — то ће они на том сектору повести војну против светског капитализма, како би се срушило све и свуда у свету, што су до данас створили дух, снага и рад човечанства.

    Наша земља би имала, по њиховим замислима, да понова потоне у крв, да понова уђемо као опет у Русији у унутарње грађанске борбе, међународне ратове и пљачку хране и стоке по селима, и другог имања по варошима.

    Комунистичком покрету су се придружли притворно и подмукло многи јавни и тајни непријатељи наше земље и народа. Побеђени у рату, гледају да се после рата освете, овој земљи замећући у њој нереде и подржавајући их и споља и изнутра. Једни се, иако ратни богаташи, уписују у комистичку странку, други дају новац за новине које пишу неистине и драже народ на незадовољство, трећи одржавају везу са иностранством и новчаним фондовима из иностранства набављају бомбе, експлозиве и оружје, четврти свим и свачим спречавају сваки рад у земљи и на рђав глас без доказа, износе све јавне раденике и сав њихов рад. Све то да би се земља збунила, грађани постали равнодушни и огорчени на државу.

    Неколико стотина људи плаћаних из тајних фондова иду из места у место, са збора на збор, из воза у воз, из кафане у кафану, ништа друго не радећи но мутећи јавни мир и убијајући код грађана поверење у државу и њену будућност. Данас то чини један, сутра други, на исти начин прекосутра трећи и т. д. једни за другим да би изазвали уверење да је одиста готов смак овог друштва и државе. Најнапреднији међу смутљивцима и агентима те пропаганде су странци који се под именом радника увлаче у радничке организације да их драже и ометају. Своје агете увлаче и у државну службу, шпијунаже ради. Многи иначе добри грађани и чиновци, већ су постали жртве њихове пропаганде, млађи и са мање школе и искуства, међу учитељима на пример, помели су се и несвесни свих последица пристају уз овај растројни рад, називајући се комунистима и друге увлачећи у зло.

    Покушавају да шире своју отровну пропагандом међу војском и жандармеријом, како би као у Русији срушили поред осталих и те стубове реда, и завели место њих т. зв. црвену војску и црвену гарду које продужују и данас, кад се цео свет смирује ратове грађанске и међународне.

    Ова болест бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво. Чехо-Словачка држава је ових дана морала да учини то исто.

    И наша држава не сме допустити проливање крви. Проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Пошто су превратни елементи изабрали ове дане, кад Велика Народна Скупштина почиње уређивање државе, да почну са општом обуставом рада, коју би потом претворили у неред, крваву пометњу и расуло. Влада је одлучила да се снага државе стави у службу слободе и реда.

    Ради тога Министарски Савет
    Наређује:

    1.Да се до решења Устава, забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи, који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали или хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имаду узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.

    2.Забраниће се све штампане ствари којима се умањује значај ових мера наређених за одржавање слободе, реда и својине. По себи се разуме да остаје нетакнута слобода јавне речи и писања, ако се њима не вређа Држава и не изазива јавна деморализација.

    3.Да се у сваком случају нереда са разорним карактером, прво предузимају оштре мере против вођа и моралних подбадача, били они ту или правили вештачки alibi.

    4.Заводи се обавезна пријава оружја. Ко не пријави ватрено оружје и експлозиве, кажњава се да 3 месеци затвора са радом.

    5.За све време рада Уставотворне Скупштине забрањене су у Београду сваке манифестације растројног и узбудљивог карактера. Војном суду на суђење предају се сви, који би истављали оружани отпор државним органима сигурности.

    6.Да се с нашег земљишта протерају сви странци који би се смутњама придруживали и јачали их.

    7.Да се из државне службе отпусте сви чиновници виши и нижи, који би продужили пропаганду бољшевизма у нашој земљи, а да се одузме помоћ за школовање свима студентима комунистима.



    У Београду, 29. децембра 1920. г. Ј.Б Бр. 29282
    Председник Министарског Савета и Министар иностраних послова


    МИЛЕНКО Р. ВЕСНИЋ, с.р


    Српска историја
    on Facebook.

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

    0 0


    RTS - Radio-Televizija Srbije
    December 29, 2013

    Noć i magla. Dok umorna kolona konja, natovarenih mazgi i ljudi promiče proplankom, iz daljine se začu snažno prolamanje gromova, a onda, odjednom mitraljeska paljba.

    Dražini vojnici zalegoše u zaklon, ne znajući odakle, ni ko ih napada.

     
    Na napuštenom nasipu nedaleko od Zemuna, stoji grupica mladića. Čekaju nekoga. Među njima su Ranković, Đilas i Koča Popović. Nedaleko od njih, iz automobila izlazi Krcun, za njim Malinska, a onda Josip Broz. Dolazi na tajni partijski sastanak.
     
    
     
    Epizoda je na programu 5. januara u 20.05 na Prvom programu RTS-a.
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0


    RTS - Radio-Televizija Srbije
    January 5, 2014



    Published on You Tube by "Ravna Gora TV Serija"
    Published on January 5, 2014
    RAVNA GORA -  DEVETA EPIZODA - "NABOJ"
     



    http://youtu.be/wxpgOhU7FzM


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Мали бадњачар је први пут заменио оца,
    који је у немачком заробљеништву, Божић 1942.
    Фото: А. Симић
     
     
    "† † † Мир и радост нека испуне ваше душе,
    драга браћо и сестре!
    Нека је срећан и Богом благословен Бадњи дан!
    Срећни вам бадњаци!"
     
     
     on Facebook.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

     
    Горње Липово, на Божић 1943.
    Паљење Бадњака.
    У кући иза била је Врховна команда.
     
    Gornje Lipovo [Montenegro],
    on Serbian Christmas 1943.
    The lighting of the Badnjak Oak Branch.
    In the house is the High Command.
     
     
    Photo courtesy of
     
     
    on Facebook.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    0 0


    Aleksandra's Note:
     
    Мир Божији - Христос се роди!
    Divine Peace - Christ is Born!
     
    The following photos and video slide show feature a Badnjak, Serbian Christmas Eve church service in Chicago at Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral on January 6, 2012.
     
    God Bless you, your families, and your friends.
     
    Sincerely,
     
    Aleksandra Rebic
     
     
    *****
     
    All photos and video slide show by Aleksandra.
     



    http://youtu.be/dIcrE_jW_-4









































































     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

    Милка Баковић Радосављевић (1915-1999)

    Трећег дана Божића, на Светог првомученика и архиђакона Стефана (9. јануара 1999), случајно или не, на дан породичне крсне славе, завршио се овоземаљски живот Милке Баковић-Радосављевић. Судбина је хтела да се њен физички одлазак догоди у време њеног поновног духовног рођења. „Мемоари једне равногорке“ (Крагујевац, Погледи, 1998) највреднији су споменик њеној упокојеној души.

    Рођена је 13. јула 1915. године у Бресници код Чачка, од оца Михаила и мајке Ангелине. Рано је остала без оца, солунског борца, тако да је васпитавана у патријархалном и националном духу деде Јована Баковића. Основну школу завршила је у родном селу, нижу гимназију у Чачку, а учитељску школу у Крагујевцу 1936. године. Те исте године, по одлуци Министарства просвете послата је да ради као учитељица у Хан Пијесак. Непосредно пред Други светски рат (1940) премештена је на службу у Доњу Горевницу код Чачка и ту је затиче април 1941. године. Већ у августу ступа у Равногорски покрет и прикључује се Југословенској војсци у отаxбини под командом Драже Михаиловића.

    Као борац са пушком у руци учествовала је у нападу на Немце за ослобођење Чачка крајем септембра исте године и од тада почиње њена бурна ратна и послератна биографија коју је она детаљно описала у књизи „Комунисти и нацифашисти – они су исти“ (Милвоки, 1983).

    „…Мемоари Милке равногорке сведочанство су о трагици целе једне генерације чији је једини ћгрехћ, најчешће, у томе што су изнад свега волели род и отаxбину. Тек данас, после педесет година од четничког пострадања, као на длану видимо и схватамо смисао њиховог жртвовања, добро разумевајући чежњу за јединством нашег народа. Сада се тек види да њихова жртва није била узалудна, да ће увек имати ко да их разуме и да је њихов пут, у ствари, за истинске Србе – једини могући…“, констатује Владимир Јагличић, рецензент првог српског издања ове књиге.

    Бог је хтео да Милка Баковић преживи босанску и дугогодишњу Пожаревачку голготу, и да се нађе у слободном свету. У Сједињене Америчке Државе отишла је 1964. године. Најзад, имала је слободу, али не и отаxбину, имала је кућу, али не и завичај, имала је пријатеље, али не и рођаке, имала је удобну старост, али не и младост и своје сопствено потомство… Таквих људи, расељених, усамљених, а често и заборављених, на жалост, много је у српском народу.

    Ипак, сеобе су јаче од смрти. Увек доследна себи, свом националном и идеолошком опредељењу, активно је радила у емигрантским круговима сведочећи и декласирајући комунистичке лажи и обмане о грађанском рату у Србији.

    Од 1984. године успешно је уређивала часопис „Српска равногорска мисао“. Библиографија о њој је прилично обимна. Заузима значајно место у књигама „Србија и Равна Гора“ (1991) Драгана М. Сотировића и Бранка М. Јовановића, „Равногорци“ (1992) и „Разговори у порти под записом“ (1995) Слободана Ћировића, „Равногорци говоре“ (1996) Антонија Ђурића, „Доња Горевница“ (1996) Милољуба С. Пантовића и Радула Марковића, „Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1000 слика“ (1998) Милослава Самарxића… Такође, о њеном животу и раду писали су својевремено и бројни листови, између осталих: „Погледи“, „Интервју“, „Новине сербске“, „Чачанско огледало“, „Политика експрес“, „Чачански глас“, „Книна“, НИН…

    „…Више никог нема да посведочи о погибији Јована Дерока, размишљању Драгише Васића 1945. године, Дражином говору просветним радницима поводом одласка Павла Ђуришића…“, носталгично записује уредништво „Погледа“ у бројним обавештењима о овим мемоарима, који неспорно, чине својеврсну архивску грађу и мењају друштвеу историју Срба.

    На жалост, нема више ни Милке Баковић. Преселила се у вечност. Њени земни остаци почивају на српском гробљу крај Нове Грачанице у далеком Милвокију, поред мужа Радоја Радосављевића.

    „На гробљу ће изнићи цвијеће/за далеко неко покољење“, речи су мудрог владике Данила у „Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша, а „Мемоари једне равногорке“ најлепши су букет цвећа – венац славе и части једног новог поколења које се с њом с тугом опрашта, с вером у Бога, за Краља и Отаxбину!

    Нека јој је слава, хвала и вечан помен у Царству небеском!


    У Чачку, на дан Светог Василија Великог.
    Милица КЕРКЕЗ БАКОВИЋ


    http://www.pogledi.rs/milka-ravnogorka/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

    Novosti
    V. M.
    11. januar 2014.
    January 11, 2014

    Lista zatočenih na Golom otoku objavljena na internetu. Oko 32.000 ljudi je prošlo kroz istražni zatvor zbog Informbiroa, a njih oko 56.000 bilo pod prismotrom.

    Goli otok
     
    SPISAK zatočenika Golog otoka sa 16.001 imenom ljudi koji su prošli kroz ovaj zloglasni logor prvi put je dostupan javnosti. Evidencija hrvatskog ogranka Udbe objavljena je na internet-stranici časopisa „Novi plamen“, a identični spisak, koji je čuvan u Arhivu Srbije, biće uskoro predstavljen na izložbi „U ime naroda“ Istorijskog muzeja Srbije.
     
    Istoričar dr Srđan Cvetković, autor postavke „U ime naroda“ objašnjava da se za ove spiskove znalo, ali da su donedavno bili dostupni samo posebnim komisijama.
     
    - Na listi nedostaju neka imena, ali broj onih koji su bili na Golom otoku a nema ih na spisku nije veliki - kaže Cvetković. - Broj ljudi na spisku poklapa se sa svim dosadašnjim saznanjima kao i sa cifrom od oko 16.000 ljudi koju je naveo Dragan Marković u knjizi „Istina o Golom otoku“. Pored te govori se o još dve brojke: oko 32.000 ljudi je prošlo kroz istražni zatvor zbog Informbiroa, a ukupno je oko 56.000 ljudi zbog toga bilo pod prismotrom.
     
    Zatvor „Goli otok“ zapravo obuhvata dva logora za političke zatvorenike - muški na istoimenom ostrvu u Jadranskom moru i ženski na ostrvu Sveti Grgur. Osnovan je leta 1949, a najviše zlostavljanja i zlodela po kojima je upamćen odigralo se tokom prve dve godine postojanja. Već 1951. godine, kako ističe dr Cvetković, posle prve posete Aleksandra Rankovića ovoj kažnjeničkoj koloniji, uslovi su malo poboljšani, a mere su dodatno ublažene posle Staljinove smrti 1953. Među infrombiroovcima koji su (uglavnom bez presude i određene dužine kazne) robijali na Golom otoku najviše je bilo srpskih komunista - čak 44 odsto. Crnogorci su činili 21,5 odsto zatočenih, a Hrvati 16 procenata. Iz logora se nikada nije vratilo 413 osoba. Neki su umrli prirodnom smrću, drugi su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.
     
     
    “U IME NARODA“
     
    Multimedijalni projekat Istorijskog muzeja Srbije koji se bavi državnom represijom od 1944. do 1953. godine, pod nazivom „U ime naroda“, biće predstavljen u martu. Na izložbi čiji je autor dr Srđan Cvetković biće prikazana dokumenta i fotografije, audio i video zapisi koji svedoče o teroru komunističkih vlasti neposredno posle Drugog svetskog rata, a značajan deo biće posvećen dešavanjima na Golom otoku.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    January 5, 2014

    U nedelju, 12. januara biće emitovana poslednja epizoda TV serije „Ravna gora“, prvog ciklusa velike dramske trilogije „1941-1945“, autora Radoša Bajića. Serija koja je od samog početka, već prvom epizodom privukla pažnju gledalaca i kritike, nedeljama je u žiži interesovanja i tema je mnogih polemika. Osim što nas je, nakon 70 godina podsetila na zbivanja u Srbiji s proleća 1941. godine, serija je svakako otvorila i mnoga do sada malo poznata poglavlja srpske istorije i postavila nova, do sada nepostavljana pitanja.

    U poslednjoj desetoj epizodi „Ravne gore", čija se radnja odvija sredinom meseca maja 1941. godine, Stanoja Taralića zatičemo u nemačkom zatvoru u Ljigu. I dok streljački vod pred njegovim očima kosi dvojicu osuđenika, žandarmerijski kapetan ulazi u zatvorsku ćeliju i držeći spisak u rukama, čita upravo njegovo ime.

     
    A u selu Struganik, u rodnoj kući vojvode Živojina Mišića, njegov sin Aca Mišić dočekuje svog starog ratnog druga, pukovnika Dragoljuba Mihailovića. Čeka se konačna odluka: hoće li se major Mišić pridružiti Draži i Brzom odredu...

     
    
    
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    Mondo
    Tanjug
    January 5, 2014

    Predsedništvo Udruženja dramskih pisaca Srbije donelo je jednoglasnu odluku da dramskom piscu i reditelju, Radošu Bajiću, dodeli specijalnu Povelju za doprinos slobodi stvaralaštva u tumačenju novije srpske istorije.

    Foto: MONDO/Petar Stojanović
     
    Bajić je priznanje dobio kao autor igrane serije "Ravna gora", kojom se "iz istorijski  tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije".
     
    Stvarajući scenario za TV seriju "Ravna gora", koji je plod višegodišnjeg rada i temeljnog istraživanja, Bajić je otvorio pitanja o najosetljivijem periodu srpske istorije i međusrpskog rata od 1941. do 1945. godine.

    U saopštenju se ističe da se "ovom pričom prvi put, iz istorijski tačnog i objektivnog ugla, govori o tragici srpskog naroda 1941. godine i o autentičnim protagonistima te velike tragedije. O svemu se govori bez ideoloških predrasuda, bez ambicije i namere da se stvore nove podele, da se ravnogorci pretvore u anđele, a da partizani budu demonizovani i kaljani; istinito se prikazuju bespuća i nacionalni sunovrat srpskog naroda u vreme Drugog svetskog rata".


    http://mondo.rs/a649333/Zabava/Kultura/Radosu-Bajicu-povelja-Udruzenja-dramskih-pisaca.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
     

    0 0


    "Тв серија “Равна Гора”: Дегенерисана превара! Земљаче, у твом и мом крају, часни људи кажу: “срамотна работа, синовче”! У досадашњим наставцима твоје серије “Равна Гора” потврђујеш свој покушај врло подле индоктринације милиона необавештених и полуобавештених тв гледалаца, камуфлираног отрцаном фразом да је серија “аргументовано утемељена историјска истина”, зато јер је целокупан стваралачки процес био подвргнут стручним консултацијама “с историчарима, аналитичарима епохе и свим људима који су требали да дају значајну потпору у том смислу” да би се приступило наводном почетку “ослобађања истине”!"

    Мајкл Благоје Раденковић
    09.01.2014

    Rados Bajic
     
    Питам се којим “свим људима”, ваљда салонским и корумпираним историчарима који су још увек на платним списковима сада унука оних које ти величаш!

    Одбио си једини заиста ауторитативан стручни извор који сам ти понудио још пре него ли си почео да пишеш свој сценарио, а то су аутентични извештаји америчких обавештајаца са терена у Југославији у Другом светском рату, као и јединствена анализа и студија пуковника Макдауела, најауторитативнијег и најобавештенијег изврсног обавештајца, аналитичара, саветника председника САД, савезничких команди и високих савезничких штабова, и уваженог професора историје на Мичигенском Универзитету. Тебе је тада интересовало само како ћеш да искамчиш милионипо еура од наших људи у Америци иако си већ имао обезбеђену поруџбину од идеолошких диктатора којима, као што сада доказујеш серијом, није циљ никакво “ослобађање истине” већ склеротично испирање мозга масама тв гледалаца!

    Супротно твојој фразеологији, оно што приказујеш у серији доказ је злонамерне, па чак и подле и тенденциозне инсценације Историје, апсолутно супротне Истини.

    Ти безобзирно и наметљиво вараш генерације углавом необавештених гледалаца ликвидацијом здравог Родољубља, здравог Православља, и поштене моралне одговорности Националног Духа ондашње Србије!

    Село Србије и српског сељака приказујеш као примитивну заосталост какве нема чак ни код тадашњих хрватских сељака чији су гуњеви накинђурни дугмићима са ликом Фрање Јосифа! Поврх фрапантних историјских нетачности, које неопозиво жигоше историчар Милослав Самарџић у својим приказима твоје серије, ти намерно, па чак и са подлим предумишљајем, унижаваш целокупну тадашњу Србију приказујући је као необразовану, разједињену, и зрелу за издају! Да је сељаштво Србије било заиста такво каквим га приказујеш, Србија не би победила нити у Балканским нити у Првом светском рату, нити би била способна да изнедри Равну Гору која јесте била Србија, и као таква активан учесник Другог светског рата, и то током читавог трајања рата! Србија је нанела Нацизму такве поразе да чак и “Западни савезници”, који су је доцније осудили на смрт поставивши на власт Броза, сматрају допринос Србије и Равне Горе пресудним за Победу у Другом светском рату! Дакле, да је Србија каквом је подмукло приказује твоје “паролаштво”, за које тврдиш да је наводно имуно од “митоманије” и “навијачке еуфорије”, она не би била способна да то учини на основу твоје лажно “утемељенe историјскe истинe”! Зато сматрам да намерно понижаваш ондашњу Србију подлачки сервирајући своје умишљене лажи инсценацијом фалсификата уместо историјске истине!

    Зато лажно преувеличаваш и бројност комуниста у Србији! У твојој инсценацији комунисти су на сваком кораку, у сваком српском дому, чак и у слами на таванима амбара где кокошке никад не сносе јаја јер једноставно не могу да се попну уз мердевине! Твоје преувеличавање бројности и улоге такозваних комуниста претераније је чак и од Меклејновог и Булјићевог! Твоји “комунисти” деле српским сељанчицама ганц-нове петокраке звезде! Они су наводно једини хуманисти у твојој примитивној Србији! Они су чак толико хумани да једини воле птице!?!

    Сматрам да наведени детаљи нису ни случајни, нити твоје безазлене уметничке слободе! Сматрам напротив да су смишљено унижавања Србије: тек у слами поткровља амбара, тек из гњезда у којем је одрастао, твој млади комуниста вади вољену птицу из кавеза и пушта је да… одлети из гњезда… у слободу! То је подло подметнута симболика брозовске лажне “слободе народу”, идентична симболици поклањања петокраке српској сељанчици! Која “слобода”? Убити стварну Србију зато да би била “ослобођена” од лажне Србије коју ти инсценираш у серији! Од подлости такве лажне симболике уздржао се чак и Булајић! Твом измишљеном “роју комуниста” приписујеш чак и решеност да са једним револвером поставе заседу немачким снагама, чиме им приписујеш лажну спремност на рат против окупатора, коју Броз уопште није ни имао нити намравао – зато што покушаваш да прикажеш да таква решеност углавом не постоји у лажној заосталој “Србији” каквом је ти приказујеш!

    А стварна Србија је водила рат против Нацизма!

    Зато таквим лажима, као и преварантским манипулисањем са датумима, ти намерно, управо подло злонамерно – камуфлираш историјску Истину!

    Такозвани комунисти су исто као и током целог рата, тако и у почетном периоду док су били у Србији, прво, сарађивали са непријатељем; друго, Брозу ослобођење и слобода уопште није био циљ; и треће, такозвани “грађански рат” био је управо одбрана Срба од насиља шачице разбојника!

    Према томе, зашто потпуно супротно историјским чињеницама до апсурда преувеличаваш број комуниста и њихову улогу? Зашто прикриваш њихово фашистичко и проусташко ртазбојништво? Зашто брижљиво прикриваш њихову сарадњу са окупатором и Усташтвом? Зашто убицама Србије приписујеш лажну симболику ослобођења? Зашто због тог прикривања историјских чињеница, умишљено и подло, осим сељака рушиш и градску и варошку интелигенцију Србије сурвавајући их у сараднике окупатора и повезујуеш их чак и са одвођењем Јевреја Србије у концлагере, које су документовано, и то по најверодостојнијим јеврејским изворима, обавили искључиво Немци? Зашто када огроман број невиних Срба и невиних Јевреја – нису Срби потказали Немцима – него твоји “узвишени комунистички ослободиоци” који су били доушници злогласне Специјалне полиције али и још злогласнијег СС-а?

    Ти лажно издвајаш лик Драже Михаиловића од лажно приказаног примитвног и заосталог Српског Народа зато да би аустроугарску, Ватиканову, Павелићеву и Брозову мржњу против Србије и Српског Народа – у серији прошверцовао као мржњу којом је наводно натопљен Српски народ! Зато Дражи на његовом путу ка Равној Гори приписујеш “неактивност” што је фрапантно подла лаж апсолутно супротна историјској истини! Дражи приписујеш лажну неодлучност, па чак и лаж некаквог Дражиног очекивања победе Совјета зато да би прикрио од данашњег необавештеног и полуобавештеног гледаоца да су и тадашња Србија, и сам Дража већ од првог тренутка када је он одбио да призна капитулацију, и доцнија Равна Гора одлучно ратовали против Нацизма за Слободу, на страни Западних савезника, јер су за разлику од шачице комунистичко-усташоизоидних разбојника на тлу Србије, били као Нација морално снажни да препознају Зло, и морално одговорни да се жртвују за Добро!

    Док су ти претходни наставци били одвратно дегутантни, седми, осми и девети наставак доказују да си читаву серију сурвао у наручену каљугу лажи: Србију си приказао скарадном зато да би стварну мржњу против Срба избрисао преварантским претакањем мржње против Срба у лажну мржњу Срба као њихову једину српску урођену особину! Зато пропагираш лаж преувеличавања шачице разбојника који себе називају комунистима на супрот твом лажном приказу труле и издајничке српске буржоазије која је наводно издајник Слободе и Народа! Расуло војске Краљевине Југославије јесте потекло од издаје аустроугарских, ватиканских, хрватских и сличних елемената, али истина није твој приказ који као да је рецитација уствари усташког “Пролетера”! Истина је Брозово разбојништво на почетку рата које ти фрапантно пажљиво прикриваш зато да би прикрио Брозов одлазак у НДХ! Срби и у војсци која је капитулирала издајством Усташтва, и Српски Народ наставили су да се боре против Немаца чак и пре окупације! Сам Дража није како приказујеш “шеткао” планинским крајолицима него се на путу до Равне Горе непрестано сукобљавао са Немцима и Усташама и наносио им тешке губитке! Зато кажем да се ти држиш наказних лажи усташоизоидног ‘Пролетера!

    Све у свему, лаж је суштина твог покушаја да индоктринираш новије генерације да је Броз наводно ослободио Србе од њих самих – као да их је он ослободио од њиховог урођеног злочинства које им лажно приписујеш! Зато си абнормално увећао бројност, улогу и хуманост комуниста; зато си комунисте од шачице разбојника прошверцовао у хуманистичке идеалисте; зато си унизио и српског сељака и српску градску интелигенцију; зато си сарадњу са окупатором пребацио од комуниста на Србе; зато Дражу приказујеш као “неодлучног” да би сакрио да су Србија и Равна Гора били у рату против Нацизма, а да Броз и Усташтво нису! Зато издвајаш Дражу лажно га приказујући као различитог од Српског Народа, и као неактивног, неодлучног, па чак и лажно оданог Совјетима! Зато је од свега најдегутантније да користећи репутацију претходно стечену емисијом о српском селу, рачунаш да је данашња телевизијска публика толико необавештена да ће прихавтити твоје лажи здраво за готово! Зато фалсификујеш чак и критичке протесте: претвараш се као да те критикују само задрти остаци комунизма а прећуткујеш да те критикује Истина Равне Горе зато што је твоја “Равна Гора” иструлели фосил комунистичке лажне историје! Зато је пред данашњим гледаоцима да препознају твоју серију као умишљено инсценирану индоктринацију: бећковићевска “експлозија” серије попут “упаљене шибице бачене на бензинску пумпу” биће погубнија по Истину и Србе од Миловановог закуцавања пса на крсту “Пасјег гробља”, јер твоја серија израста у расистички глогов колац наручен да ликвидира Истину Српског Националног Духа!

    Зато позивам гледаоце да одбаце твоју серију као превару!

    Да је заиста аргументовано утемељена на историјској истини твоја серија је морала бити одговор зашто је шачица фашистичких расистичких зликоваца, преобучених у комунисте и антифашисте, из Србије која је била у рату против Нацизма – побегла у НДХ која није била у рату против Нацизма?

    Побегли су зато што су и Павелић и Броз били послушници Нацизма и сатанистичке расистичке мржње против Срба, против Националне Слободе, и против Православног Веровања у Бога!

    Стварна Србија јесте била Равна Гора!
    То је Истина!
    То сам Ти понудио! То си одбио!

    Зато Ти на крају овог писма о mоралној Одговорности према Истини – понављам поруку: Земљаче, у твом и мом крају, часни људи кажу: “Срамотна работа, синовче”!


    Мајкл Благоје Раденковић
    На православни српски Божић, 2014

    www.novinar.de
    http://srbinaokup.info/?p=24382


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

    0 0

    Novosti
    Dušan Milovanović
    13. januar 2014.
    January 13, 2014

    „Usud i slučaj” Dragoljuba Draže Mihailovića ponovo su u žižu javnosti isturila dva aktuelna povoda - proces za njegovu rehabilitaciju, koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, i televizijska serija „Ravna gora“



    „Usud i slučaj” Dragoljuba Draže Mihailovića ponovo su u žižu javnosti isturila dva aktuelna povoda - proces za njegovu rehabilitaciju, koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu, i televizijska serija „Ravna gora“, koja se emituje na RTS.

    U prvom slučaju reč je o već poodmaklom procesu za rehabilitaciju komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, u vreme Drugog svetskog rata. Predlagač zahteva je njegov unuk Vojislav Mihailović, kome su se pridružila nekolika udruženja i više pojedinaca, tvrdeći da je presuda kojom je Dragoljub Mihailović osuđen na smrt „doneta iz ideoloških i političkih razloga,u postupku u kome nisu poštovana ljudska prava i pravo na odbranu”.

    U drugom slučaju, serijal RTS „Ravna gora“, koji je najavljivan kao „platforma za izmirenje četnika i partizana” i obe „ideološki sučeljene Srbije”, nije ostavio ravnodušnom nijednu stranu, iako je, sa desetak prvih epizoda, tek odmakao od početka, te su celokupan sadržaj, suštinska poruka i učinak još daleko od definitivnih sudova.

    Sticajem okolnosti, saradnici „Novosti” su ovih dana bili u prilici da pregledaju i presaberu sadržaj trideset fotografskih filmova (negativa) sa 950 snimaka sa suđenja Dragoljubu Mihailoviću. Iz tog obilja izdvojeno je nekoliko desetina izuzetno kvalitetnih i dosad neviđenih ili manje poznatih snimaka, koji na svoj način svedoče o akterima, organizaciji i atmosferi sa suđenja. Po nekima, ima na tim fotografijama ne samo nepobitnih dokaza o organizaciji i atmosferi suđenja, već i dovoljno elemenata za psihoanalizu mentalnog stanja optuženih, naročito prvooptuženog Mihailovića, koji je fotografisan skoro svakog dana.

    Kako su o suđenju Dragoljubu Draži Mihailoviću ispisane brojne knjige i feljtoni, a poslednjih deceniju i po na sceni su i žestoka osporavanja same suštine procesa i presude, radi elementarnog razumevanja ovog fotografskog svedočenja, dajemo osnovnu faktografiju i nesporne činjenice o tom događaju, posmatranom iz sudnice.

    EFIKASNOST 

    Dragoljub Mihailović je uhvaćen u noći između 13. i 14. marta 1946. godine a proces protiv njega i grupe optuženih započeo je već 10. juna i trajao do 15. jula 1946. godine.

    Javnost odlučnost i organizovanost nove države da vodi jedan tako delikatan preces samo godinu dana posle oslobođenja, oličava i činjenica da je suđenje u svemu bilo javno i potpuno otvoreno i prema inostranstvu. Bilo je akreditovano više od stotinu novinara, od toga četrdesetak iz inostranstva, koji su predstavljali velike svetske listove i novinske agencije (Asošijeted pres, Rojter, TASS, ČTK, PAP, Junajted pres, Internešenel njuz, Pravdu, Izvestiju, Njujork tajms, Njujork herald tribjun, Njuz kronikl, Dejli ekspres. . .) Akteri sudskog procesa.

    Suđenje grupi od dvadeset i četvorici optuženih na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem, otpočelo je 10. juna 1946. godine pred Vojnim većem Vrhovnog suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Sudilo se u posebno odabranoj i pripremljenoj sudnici, odnosno u Domu garde na Topčideru, u tzv. Letnjoj dvorani pešadijskog učilišta. Razlozi praktičnosti bili su više nego presudni: izdvojen i bezbedan objekat, sa prostorom dovoljnim za veliku masu ljudi, blizina centru grada, čak donekle i idiličan ambijent sa omanjim bazenom za „pun komfor i dobar utisak” stranih delegacija i izveštača koji su pratili suđenje.

    Grupu optuženih sačinjavali su: Dragoljub Draža Mihailović, dr Stevan Moljević, dr Mladen Žujović, dr Živko Topalović, Miloš Glišić, Slobodan Jovanović, Božidar Purić, dr Momčilo Ninčić, Petar Živković, Radoje Knežević, dr Milan Gavrilović, Živan Knežević, Konstantin Fotić, Dragomir Dragi Jovanović, Tanasije Tasa Dinić, Velibor Jonić, Đura Đokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, dr Lazar Laza Marković i dr Kosta Kumanudi. U odsustvu se sudilo Slobodanu Jovanoviću i Božidaru Puriću, predsednicima emigrantskih vlada: P. Živkoviću, Ninčiću i Gavriloviću, ministrima emigrantskih vlada: R. Kneževiću, ministru dvora u emigraciji: Fotiću, ambasadoru izbegličke vlade u SAD: Ž. Kneževiću, šefu vojne kancelarije Predsedništva vlade u emigraciji, a Ž. Topaloviću i M. Žujoviću kao članovima rukovodstva ravnogorske četničke organizacije koji se nalaze u inostranstvu.

    Svi optuženi su imali svoje branioce, a Mihailovića su zastupali advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović.

    OPTUŽNICA

    U optužnici su o Dragoljubu Mihailoviću navedeni sledeći podaci: „rođen 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, Srbin, jugoslovenski državljanin, oženjen, otac dvoje dece, pre rata bio pukovnik bivše Jugoslovenske vojske, a u toku okupacije proizveden u čin armijskog generala, bio ministar vojni izbegličke vlade i načelnik Štaba vrhovne komande takozvane Jugoslovenske vojske u otadžbini”.

    Sudilo mu se po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, zato što je: „organizvao u okupiranoj Jugoslaviji četničku organizaciju (koju je nazvao Jugoslovenska vojska u otadžbini), pa je, čim je počela oslobodilačka borba naroda Jugoslavije protivu okupatora, stupio u saradnju sa nemačkim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svoju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj raznovrsnih ratnih zločina”.

    Tužilaštvo je tokom saslušanja i na pretresu predočilo ogromnu dokumentaciju, koju je činilo više od hiljadu originalnih dokumenata.

    Posebnu težinu i značaj ovom procesu dala su dokumenta iz zaplenjene Mihailovićeve arhive.

    RADIO PRENOS

    Obezbeđen je i stalni radio prenos suđenja, da bi ga „čuli svi radni ljudi i građani, i svi narodi Jugoslavije”.

    Na trgovima većih gradova u Jugoslaviji bili su instalirani zvučnici, odnosno megafoni, kako bi suđenje mogli da prate i oni koji nemaju radio aparate.

    VOJNO VEĆE I TUŽILAC

    Vojno veće Vrhovnog suda FNRJ činili su predsedavajući Mihailo Đorđević (pukovnik) i članovi Milija Laković i Mihailo Janković(potpukovnici), sekretar Todor Popadić (poručnik) i dopunske sudije, majori Nikola Stanković i Radomir Ilić.

    Pukovnik Miloš Minić je zastupao tužbu, kao zastupnik vojnog tužioca Jugoslovenske armije sa pomoćnikom, kapetanom Milošem Jovanovićem.

    ISPRAVKA

    Pretposlednjeg dana pretresa koji se odnosio na optuženog Mihailovića, na početku rada zabeležen je sledeći duel: Advokat Đonović: „Ja sam kao kolega, predsedniče, hteo da uputim jednu molbu od strane odbrane, ukoliko je Sud u mogućnosti da utiče na tačnost novinarskih izveštaja. U jučerašnjem izveštaju sa pretresa ima jedna omaška koja bi.”

    Predsednik: „Molim Vas, Sud nema nikakve veze sa štampom. O tome uopšte neću da diskutujem, Vi znate Zakon o štampi, izvolite, istupite i tražite ispravku”.

    ZABELEŠKE

    Pojedinih dana stenogrami sa suđenja imali su i po stotinak strana jer se pomno beležilo sve što se dešavalo u sudnici, a ne samo izgovorene reči.

    Skraćeni stenogrami, sa onim najbitnijim što je bilo merodavno za suštinu procesa, dostavljani su ne samo Titu i jugoslovenskom rukovodstvu, već i rukovodstvima republika, stranim novinarima i agencijama i diplomatskokonzularnim predstavništvima, kao i većim i uticajnijim novinskim redakcijama i agencijama koje nisu imale akreditovane novinare u Beogradu.

    Sala u kojoj se održavao proces mogla je da primi i više od hiljadu ljudi, koji su kao publika svakodnevno prisustvovali događaju, često izražavajući i svoje emocije, u smislu podrške tužilaštvu ili negodovanjem na pojedine izjave optuženih. Jasno je bilo da posmatrači nisu dolazili u sudnicu tek tako „sa ulice”, već su kao zainteresovani građani, patrioti i rodbina žrtava, prolazili kroz proceduru odabira i instrukcija kakvo je ponašanje dopušteno. Pominje se i podatak da je tokom suđenja kroz topčidersku salu prošlo bezmalo tridesetak hiljada građana.

    TERMINI

    Tokom pretresa bilo je i karakterističnih duela između predsedavajućeg, Draže Mihailovića i njegovih branilaca.

    Branilac Đonović: „Od značaja je i za odbranu i za Sud da se utvrdi da li su koji put u toku pretresa nastupila takva stanja da ste usled zamorenosti rekli - jeste, a trebalo je da kažete ne”.

    Optuženi D. Mihailović: „Ne. Moglo je da bude samo u pogledu izbora termina, u pogledu izlaganja pojedinih ideja”.

    Advokat Đonović ponovo insistira da se razjasni šta je optuženi Mihailović hteo da kaže kada je u jednom trenutku rekao da „ima kontradiktornosti koje dolaze usled pomanjkanja volje u danom momentu”.Predsednik veća: „Sudu je jasno, kao i sve što radi od samog početka, optuženome postavlja pitanja da li je pri svesti ili svestan. Optuženi je rekao: „Svestan sam, imam svest”. Prema tome, ja ne vidim nikakvog razloga da se postavlja takvo pitanje”.

    DEČAK

    U jednom času u sudnici se iznenada pojavio i neki dečak, i seo među publiku. Predsednik veća: „Ti, druže mali, koliko imaš godina? Ne možeš ti da ostaneš u sudnici, nemaš 16 godina, i mora da ideš napolje”.

    PRETRESI

    Početak suđenja protiv Dragoljuba Mihailovića i ostalih optuženih započeo je 10. juna 1946. godine. Klupa na kojoj je sedeo Mihailović bila je obojena u crno. Fotoreporterima je bilo dozvoljeno snimanje. Prilikom uvođenja i izvođenja optuženih bilo je izvesnog žamora i negodovanja, pa i „izlivanja mržnje”. Toga dana predočena im je kompletna optužnica. Od sutradan, pa do 17. juna trajalo je saslušanje Draže Mihailovića.

    Saslušanje prvooptuženog Mihailovića, 11. juna, počinje u 7.30 časova, sledi iza 10 časova odmor, pa nastavak u 11.40 i traje do 14.30 časova.

    Sutradan, 12. juna pretres počinje u 7.20 a u 10.20 je desetominutni odmor. U nastavku rada dozvoljeno je fotografisanje 15 minuta, da bi ponovo usledio odmor od 12.35 koji traje pedesetak minuta. Rad je nastavljen do 14.15. Narednog dana, 13. juna, pretres počinje u 7.25 sa dozvoljenim desetominutnim snimanjem. Posle odmora u 11.25 rad je nastavljen do 14.10 časova. Dan kasnije, 14. juna, pretres počinje u 7.30 radi se do 8.45 jer se optuženi požalio da je umoran. Nastavljeno je u 9.15 pa je ponovo usledio odmor u 10.35. Nastavak je u 10.50 i radi se do 12.50. Odmor traje do 13.10 pa se nastavlja sa pretresom koji se završava u 13.20.Sa radom se 15. juna počinje u 7.45, pri čemu je za snimanje odobreno 15 minuta. Pretres je prekinut u 8.55 a nastavljen u 9.20 i radi se do 10.35. Zatim se posle odmora optuženog Mihailovića nastavlja u 11.04 da bi trajao do 13.30.

    Poslednjeg dana pretresa koji se ticao Draže Mihailovića, 16. juna, rad je otpočeo u 8.05, radilo se do 9.07 pa je usledila pauza i nastavak u 9.32. Potom se radi do 10.45 i ide na kraći odmor u 11.03. Prekid sledi u 12.10 pa nastavak u 12.27. Pretres je završen u 13.30.

    Narednih dana je sledilo ispitivanje i ostalih optuženih, zatim svedočenja, suočavanja, dokazni postupak, završne reči i izricanje presuda.

    Petokraka Na zatvoreničkoj bluzi Draže Mihailovića bila su dugmad sa reljefnom petokrakom, što mnogima nije odmah ni palo u oči. Kako je to bila ‘službena zatvorska odeća’, ista za sve, nisu prihvatani prigovori da je tako nešto optuženima neprihvatljivo i neprimereno.

    BRČKANJE

    Predstavnici zapadnih medija bili su uočljivi ne samo u gradu i restoranima, gde su znali i da se dobro zapiju, već i po komotnijem ponašanju tokom pauza u sudnici.

    Zabeleženi su i detalji brčkanja na bazenu pored sudnice tokom kucanja izveštaja. Nekima od njih obezbeđenje ‘nikako nije moglo od objasni zašto tu ne mogu i da se okupaju’.

    ODREĐENJE

    Iznoseći svoju završnu reč u odbrani,optuženi Mihailović je na kraju rekao:„Našao sam se u vrtlogu događaja I smutnji. Našao sam se pred smernicamai težnjama svoje sopstvene vlade.

    Bio sam okružen svim mogućimobaveštajnim službama, Intelidžens servisom, Gestapoom i svim obaveštajnim službama sveta. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo,mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor,odneo je mene i moj rad. Molim sud da moje izlaganje uzme u pravilnu ocenu”

    PRESUDA

    U konačnoj reči zastupnika vojnog tužioca Jugoslovenske armije, da ostaje pri optužnici i traži strogu i pravednu kaznu za optuženike, sud je doneo, za svakog pojedinačno, i izrekao javno, 15. jula 1946. godine sledeću presudu da: „osuđuje Mihailović Dragoljuba - Dražu na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine”.

    Epilog

    Dragoljub Mihailović i još desetorica osuđenih na smrt podneli su molbe za pomilovanje. Prezidijum Narodne skupštine FNRJ je na svojoj sednici, 16. jula 1946. godine doneo odluku da se molbe za pomilovanju ne uvaže.

    Sutradan, 17. jula 1946. godine, prema agencijskoj vesti Tanjuga i dnevne štampe, usledilo je izvršenje smrtnih kazni.

    PORTRETI

    Pojedine zapadne agencije i redakcije akreditovale su i svoje ilustratore, odnosno crtače, koji su na licu mesta portretisali aktere suđenja, pa i svedoke. Izgledalo je da su im naročito bili interesanatni oni koji su se pojavljivali u narodnim odelima. Neke od njih portretisali su izvan sale, što je izazivalo naročitu radoznalost publike.



















































     
     
    *****
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

      
     
    ПОЗИВАМО ВАС НА ПРОМОЦИЈУ КЊИГА
     
    ,,Почеци гериле и оружане борбе у окупираној Србији,, и ,,Ратни дневник поручника Милоја Лазаревића, команданта Невесињске бригаде,,
     
     

    Aутора истраживача и публицисте
    Бранка М. Јевтића из Будве у Црној Гори.

    Промоција ће бити одржана у среду, 22. јануара 2014. године, од 18 часова у свечаној сали Канцеларије Владе Републике Србије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, у Васиној улици, број 20.

    Организатори су Српски либерални савет и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    RTS - Radio-Televizija Srbije
    January 12, 2014
     
     
    Published on You Tube by "Serbia Online 2"
    Published on January 12, 2014
    RAVNA GORA -  DESETA [poslednja] EPIZODA - "RAVNA GORA"



    Published on Jan 12, 2014
    Ravna Gora Ep.10 - Ravna Gora

    "U nedelju, 12. januara, emitovana poslednja epizoda TV serije "Ravna gora", prvog ciklusa velike dramske trilogije "1941-1945", autora Radoša Bajića. Serija koja je od samog početka, već prvom epizodom privukla pažnju gledalaca i kritike, nedeljama je u žiži interesovanja i tema je mnogih polemika.

    "Osim što nas je, nakon 70 godina podsetila na zbivanja u Srbiji s proleća 1941. godine, serija je svakako otvorila i mnoga do sada malo poznata poglavlja srpske istorije.

    "U desetoj epizodi "Ravne gore", čija se radnja odvija sredinom meseca maja 1941. godine, Stanoja Taralića zatičemo u nemačkom zatvoru u Ljigu. I dok streljački vod pred njegovim očima kosi dvojicu osuđenika, žandarmerijski kapetan ulazi u zatvorsku ćeliju i držeći spisak u rukama, čita upravo njegovo ime.

    "A u selu Struganik, u rodnoj kući vojvode Živojina Mišića, njegov sin Aca Mišić dočekuje svog starog ratnog druga, pukovnika Dragoljuba Mihailovića.

    Čeka se konačna odluka: hoće li se major Mišić pridružiti Draži i Brzom odredu."

    http://youtu.be/z7QneFHc1c8



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
     

    0 0

    Novosti
    Predrag Vasiljević
    18. januar 2014.

    Autor „Ravne gore“ odgovara na kritike koje su pratile prvi deo ratne trilogije: Serija je dočekana na nož zbog svih naših raskola. Progovorili smo posle 70 godina jednoumlja. Dražu sam prikazao kao normalnog čoveka i patriotu. Moj Tito je nov, drugačiji, zanimljiv i uverljiv.


    POSLE deset epizoda serije „Ravna gora“, koje su samo prvi deo najavljene ratne trilogije „1941-1944 [1945.]“, autor Radoš Bajić ekskluzivno za „Novosti“ odgovara na najvažnije kritike i kontroverze koje su pratile njeno emitovanje.

    Koliko li ste sa ove distance zadovoljni onim što ste uradili?

    - Snimiti „Ravnu goru“ u okolnostima kakve smo imali ravno je podvigu. Ipak, samo delimično sam zadovoljan. Realizovati projekat koji odslikava epohu, na lokacijama u celoj Srbiji, sa tolikim brojem učesnika, sa ogromnim troškovima i veoma skromnim budžetom, bez ikakve podrške države, uprkos činjenici da smo tretirali temu od prvorazrednog nacionalnog značaja - to je čudo koje se samo jednom u životu događa. Kada se glave malo ohlade - to će biti jasno i onima koji napadaju „Ravnu goru“. Inače, autorski i profesionalno stojim iza svakog kadra, iza svake scene i sekvence - i ne pozivam se ni na kakav alibi. Naprotiv, veoma sam ponosan na „Ravnu goru“.

    Koji je, po vašem mišljenju, umetnički, a koji društveni značaj serije?

    - Serija „Ravna gora“ je civilizacijski iskorak srpskog društva. Posle 70 godina jednoumlja slodobno smo progovorili o jednom od najdramatičnijih razdoblja u novijoj istoriji srpskog naroda. Neki su mislili da još nije vreme - zaboravljajući koliko je prošlo decenija otkako se Vili Brant poklonio žrtvama Holokausta, ili - kad je pao Berlinski zid. Objektivno - ogromni društveni značaj je nadvladao umetnički u percepciji „Ravne gore“. Zbog ideoloških raskola koji razaraju srpsko nacionalno biće serija je dočekana na nož - i umetnički aspekt serije je žrtvovan. Pri čemu su ideološki protivnici ostali nepovređeni, a najdeblji kraj je izvukao autor, to jest ja. Objektivno, veliki broj onih koji su analizirali umetnički i kreativni aspekt, činio je to sa snažnim ideološkim predznacima i zamerkama.

     
    Suštinska ideja serije bila je - istinom do pomirenja. Ali, čini se da porukama nisu zadovoljeni ni „komunisti“ ni „četnici“?
     
    - Može se reći da sam kao autor prošao kroz svojevrsnog „toplog zeca“, o čemu sam već govorio. I jedni i drugi su me složno napadali - što mi je potvrda da sam napravio upravo ono što sam želeo, da nisam služio ni jednoj ni drugoj dogmi - već sam sledio put istine i verodostojnosti.
     
    Jedni vas optužuju za rehabilitaciju ravnogoraca, a drugi za komunističku propagandu...
     
    - Sa različitih ideoloških pozicija veliku halabuku su pravili zanemarljivi ostaci komunističke dogme i agresivne kvazipatriote sa primitivnim nacionalističkim predznakom. Ako su vrednosni sistemi jedne i druge družine danas merodavni u Srbiji - teško nama i teško Srbiji.
     
    Zamera vam se da niste do kraja poštovali istorijske istine - Krcun se pojavljuje sa Titom u Zemunu, a tada je, navodno, bio u Užicu, Koča dočekuje Broza iako je u aprilu već isključen iz partije...
     
    - „Ravna gora“ je umetnička, igrana, autorska serija koja je inspirisana događajima za koje je istorijski potvrđeno da su se dogodili, ili je verovatno da su se mogli dogoditi. To nije pozivanje na gole autorske slobode, to je uobičajen postupak u kreativnoj umetničkoj formi. Da je „Ravna gora“ dokumentarna, naučna, istorijska serija koja isleđuje tačnost svih relevantnih istorijskih podataka - to ne bilo moguće. Dakle, oni koji su mi to zamerali mešali su babe i žabe. Nekima, poput izvesnog hobi istoričara Samardžića iz Brusa, to je bio povod da organizuje antikampanju protiv „Ravne gore“. Kao i da koristoljubivo sebe promoviše u ozbiljnog istoričara. Inače, čovek je po struci ekonomista.
     
    Najčešća kritika koja se mogla čuti je da je serija spora i bez dovoljno gledljive dinamike?
     
    - Ta teza se kao duh iz boce iskrala iz jednog od više formiranih štabova za rušenje i blaćenje „Ravne gore“. Pospešena snažnom internet-kampanjom - ona je, moram priznati, ušla u širu upotrebu. Svi koji su morali nešto da zamere „Ravnoj gori“, pošto nisu imali šta drugo - jer je produkcija vrhunska, glumačka podela sjajna, kamera briljantna, kostim, maska, scenografija - odlični, jer je režija stabina i čvrsta sa jakim autorskim pečatom - posezali za opštom prozaičnom i neutemeljnom tvrdnjom: „Sporo je“.
     
    Ali, u kojoj funkciji je bio taj usporeni ritam serije?
     
    - To je pitanje autorskog viđenja. Podjednako smešno je da kritikujemo, na primer, Van Goga - zbog toga što na njegovim platnima preovladava žuta boja. To je zbog toga što on kao autor to tako oseća. Nema sporo-brzo, postoji samo dobro ili lose.
     
     
    
    Čemu služe duge scene pejzaža ili detalji koji su, prema kritikama, razvlačili dinamiku - komunista sa pticom u kavezu ili traženje kokošjih jaja po tavanu...

    - U „Ravnu goru“ sam uložio pet godina života i rada i svaki kadar u seriji sam odsanjao i znam ga napamet. Uz neverovatnu malicioznost jednog dela mojih „kritičara“ - zapanjen sam opijenošću jednog broja Srba diletantskom fatamorganom - da sve znaju, da su stručnjaci za sve, da znaju kako se pišu dijalozi, da znaju kako se „razvlači dinamika“. Moram da priznam da stručna i profesionalna scenarističko-dramska praksa ne poznaje taj termin. To je smešno. Mislim da je to lepo objasnio professor Janković u panelu u „Novostima“.

    Zašto se Draža Mihailović pojavljuje tek u četvrtoj epizodi, kad je centralni motiv serije njegova lična drama i razlozi zbog kojih je podigao ustanak i poveo ljude na Ravnu goru?

    - To je odlično pitanje. Prvo, uvod ili ekspozicija za književno delo od tri toma nije isti kao za knjigu od 300 strana. Kada sam počeo da pišem scenario za „Ravnu goru“, po formi to je trilogija koja je predviđena da traje između 50 i 60 epizoda. Zbog toga je objektivno ekspozicija „Ravne gore“ nešto duža. Uz činjenicu da smo prikazali samo 10 epizoda od planiranih 15 za prvi ciklus - ima mesta ovoj zamerci.

    Zbog čega Draža nije u središtu radnje kao motorna snaga projekta?

    - U uvođenju lika pukovnika Mihajlovića zastupao sam tezu da on tada, 1941, nije bio mitska ličnost, kako ga mi doživljavamo danas - već jedan od mnoštva oficira Jugoslovnske vojske. Dakle, uveo sam ga lagano - bez agresivnosti i anticipiranog značaja, kao normalnog čoveka i patriotu, kakvih je bilo na hiljade. Tek kasnije, njegova sudbina i ličnost koja će tako snažno biti ugrađena u kolektivno pamćenje srpskog naroda - u seriji dobija svoj puni zamah.

    Tita uvodite u Beograd, bez objašnjenja situacije iz koje dolazi? Kao da nedostaje odgovor - zašto stiže baš u Srbiju, a ne diže ustanak u NDH, recimo, u Splitu ili Osijeku...

    - Vidim da se citiraju Titove reči iz serije, kad odgovara da Zagreb nije bombardovan: „Tam nije razbijena ni šalica kave...“ Mnogo sam vremena posvetio tačnom pozicioniranju Titovog lika. Svi se slažu da je moj Tito - nov, drugačiji, zanimljiv i uverljiv. Treba imati u vidu da se serija zavrišla sa dve trećine dramske radnje. Dakle, ovo je bila „Ravna gora“ bez trećeg čina - u kojem se, pored ostalih sudbina, Titov lik i uloga prioritetno razvijaju upravo vezano za teze koje su sadržane u vašem pitanju.

    DOGOVORIĆEMO SE O NASTAVKU SERIJE

    JESU li istinite spekulacije da su vam iz RTS već javili da nema novca za nastavak projekta?

    - Ja sam autor „Babe“, najgledanije TV serije i najgledanijeg programa ikada u Srbiji. „Ravna gora“ je ubedljivo najgledanija TV serija u periodu njenog prikazivanja u Srbiji - sa preko 2.300.000 gledalaca. Nagledanija je i u BiH, to jest u RS. U RTS sede ljudi koji umeju da cene važnost i značaj ovakvih rezultata. Para nema, ali se kao najbolji partneri dogovaramo kako da obezbedimo sredstva za nastavak.

    I, za kada je planiran nastavak snimanja?

    - To treba pitati gospođu Branku Otašević. Ona je jedini referentni TV kritičar, mada u penziji - koja me je odmah, posle druge epizode, tabloidno izgrdila za sporost, zatim je u panelu „Novosti“ rekla da sam loš scenarista, pa je u svom kritičkom osvrtu u „Politici“ dala preporuku RTS „da ne veruje da bi nastavak ‘Ravne gore’ interesovao TV gledaoce“. A onda je, gle čuda, u istom tabloidu zavapila kako se snimanje „Ravne gore“ mora nastaviti.


    POHVALE DELIM, KRITIKE PRIHVATAM SAM

    ZAŠTO ste se sami latili i scenarija, i dramaturgije, i dijaloga, i režije? Neki misle da ste se precenili?

    - „Ravna gora“ je autorska serija. Pokazao sam da sam i kadar i hrabar da se uhvatim ukoštac sa ovako važnom i osetljivom temom. Treba bolje pogledati odjavnu špicu „Ravne gore“ i videti da takve zamerke ne stoje, i koliko sjajnih i značajnih saradnike sam imao za svaki od navedenih segmenata. S tim, što pohvale delim sa svima - a kritike prihvatam sam.

    HRVATI SE LjUTE ZBOG ISTINE

    IMALI ste žestoke napade iz Hrvatske, a najviše su zamerili što ste ih kroz lik Vlatka Mačeka optužili za izdaju Jugoslavije?

    - Eto vidite - makar neke koristi od „Ravne gore“. Čast mi je što sam prvi na ekrane nacionalne televizije izveo Dražu, za šta je pre mene zaslužniji pokojni Saša Tijanić. Ali sam, takođe, zadovoljan - što sam nedvosmisleno rekao da su Hrvati uvek kad su mogli razgrađivali Jugoslaviju. Ne vidim zbog čega se ljute - kad i oni znaju da je to istina. Međutim, apsurdno zvuči kad kažem - da je objektivnije i profesionalno rasterećeno o stručnim i umetničkim aspektima serije pisala hrvatska štampa - nego što su činili pojednici iz srpskih medija. Ovde se uspeh teško prašta.


    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:473907-Rados-Bajic-Ideolozi-bi-da-sravne-Goru

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Погледи
    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
    January 18, 2014

    Милослав Самарџић
    Прањани, 15. септембра 2013.
    Испред овог звоника говорио је Дража, 6. септембра 1944.
     
    Претпостављам да циљају на то што сам дипломирао економију, а не историју. Али, историја коју проучавам није се могла студирати ни тада, а на жалост не може ни данас, за шта су одговорни и они, као водеће личности Института за савремену историју. Чак и под притисцима Европске уније, овај Институт, Министарство науке, и други званичници, на свим катедрама у земљи као основни уџбеник за Други светски рат упорно држе књигу из 1980-тих, односно из доба пре пада Берлинског зида, када је овде владала парола „И после Тита – Тито!“ Зато ми корене тражимо тамо где је постојала слобода говора – у емиграцији, односно у делима Спободана Јовановића, браће Кнежевић, пуковника Пилетића, потпуковника Живановића и Тодоровића и многих других.
     
    Др Момчило Павловић и др Предраг Марковић сматрају да је мени историја хоби, а да су они професионални историчари, макар „тзв“, шта год им то значило. Ми се лично познајемо и они наравно знају чиме се бавим, а и да се нисмо упознали, то су лако могли проверити на званичном сајту Новинско-издавачког предузећа „Погледи“, односно на мом радном месту. Дакле, историја Другог светског рата је моје занимање, што значи да је реч о професији, а не о хобију.
     
    Претпостављам да циљају на то што сам дипломирао економију, а не историју. Али, историја коју проучавам није се могла студирати ни тада, а на жалост не може ни данас, за шта су одговорни и они, као водеће личности Института за савремену историју. Чак и под притисцима Европске уније, овај Институт, Министарство науке, и други званичници, на свим катедрама у земљи као основни уџбеник за Други светски рат упорно држе књигу из 1980-тих, односно из доба пре пада Берлинског зида, када је овде владала парола „И после Тита – Тито!“ Реч је, наравно, о пропаганди једне тоталитарне странке, а не о правој историји. У социјалистичкој Југославији није постојала слобода говора, а где нема слободе говора – не постоји историја као наука.
     
    Да, открили смо много тајни, почев од немачке потернице за ђенералом Дражом на 100.000 рајхсмарака у злату, коју смо објавили новембра 1989. године и од које је клупко почело да се одмотава. У Југославији коју хвали нарочито Марковић, објављивање те потернице било је кривично дело, са запрећеном казном затвора. Ми смо се провукли кроз иглене уши, али, баш до тог периода, хиљаде су испаштале због борбе за истину.
     
    Од тада смо објавили близу 100 књига. Само у једном случају аутор је доктор наука, јер је садржај везан за почетак 20. века. Разлог је тај што се образовни систем и даље базира на комунистичкој пропаганди, док ми корене тражимо тамо где је постојала слобода говора – у емиграцији, односно у делима Спободана Јовановића, браће Кнежевић, пуковника Пилетића, потпуковника Живановића и Тодоровића и многих других. Наша фирма окупља и историчаре са факултетском дипломом, као ауторе и рецензенте, а они се, што је логично, не држе комунистичке догме.
     
    Кладим се да су Павловић и Марковић прочитали само рекламе за неке моје књиге.
     
    Зашто, када професионални историчари морају да прате све из своје области?
     
    Зато што Други светски рат у ствари није њихова професија, што пише и у њиховим биографијама, на сајту Института. Тако, они су овде новопечени и њима је ово хоби, што је основни разлог за онако велики број грешака у ТВ серији „Равна Гора“.
     
    Како су др Павловић и др Марковић залутали на овај терен? Зашто улога консултаната није поверена историчарима Института задуженим за Други светски рат, др Кости Николићу, др Бојану Димитријевићу и др Николи Жутићу? Зашто захтев аутора серије Радоша Бајића за рецензију није прошао кроз процедуру Института, него је све спало на двојицу „хобиста“ и „новопечених колега“?
     
    Не желим да нагађам, нека се изјасни ко мора, ако је неко у оваквој држави уопште задужен за то.
     
    И Радош Бајић је у реакцијама на моје критике говорио о некаквим сликовницама. Али, њему то некако више приличи. Не знам шта ово треба двојици научника, макар каквих? Они знају да моје главно дело има 3.500 страница, са 8.000 фуснота у којима цитирам документа свих учесника.
     
    Ако под сликовницама подразумевају албуме четника у 1.000 слика – не видим шта би друго? – реч је о невероватном потцењивању фотографије као историјског документа. И сам Марковић је, у изјави за један часопис приликом премијере „Равне Горе“, утиске о Другом светском рату у великој мери базирао на фотографијама – а утиске о равногоркама на једној јединој фотографији, закључивши да су оне у глобалу изгледале „као свраке“. Реч је о фотографији коју су комунисти стално прештампавали, скривајући притом многе друге, на којима равногорке изгледају лепо. Овим је Марковић дао класичан пример непознавања ширег контекста, који сада приписује мени, и то без изношења доказа.
     
    Даље, није реч о нападу, већ о критици, а позивање на Жене у црном као на некакав репер у историографији је само још један трик у овом чланку.
     
    Да, Павловић и Марковић нису натерали Радоша Бајића да комунисте прикаже као зликовце, мада је при њиховом Институту постојала комисија за истраживање комунистичких злочина – само под неким камуфлираним именом, да се избегне употреба речи „злочин“. Иако без воље и аљкаво, комисија је пописала око 70.000 имена жртава комуниста, што значи да су они починили много више злочина него четници. Па ипак; Павловић и Марковић су „натерали“ Бајића да као зликовце прикаже људе из Дражиног окружења, а не комунисте.
     
    Бројне фактографске грешке су последица чињенице што су консултанти лаици за историју Другог светског рата и то се овим покушајем окретања на хумор и сатиру не може маскирати. Прецизније речено, њихов и Бајићев лаицизам је навелико предмет пошалица на Интернету.
     
    Занимљива је фраза “нема поузданих података“, коју стално понављају. Истина је да они немају поуздане податке, јер тешко да су уопште завирили у неки архив. До “историјски вероватног“, тј. до нагађања, долазе из незнања, али тако да ипак не дирају основне постулате комунистичке пропаганде: нема сарадње између Немаца и комуниста која карактерише цели овај период, покољи се приписују само четницима, а Немци стрељају само комунисте, због “отпора“ упркос “високој цени борбе за слободу“.
     
    Комунисти и борба за слободу? Зар њима циљ није био власт за себе, а за народ ропство, тј. укидање свих грађанских слобода и људских права које се могу укинути?
     
    На страну коте и статистике, Бајићеви консултанти су промашили главну мету: “добри момци“ били су припадници регуларне Југословенске војске, а не комунисти. Они су били “лоши момци“. Сем, наравно, у њиховој интерпретацији. А Павловић и Марковић се, очигледно, и даље држе те њихове интерпретације.
     
    Да ли су они комунисти?
     
    Не знам. Оно што је несумњиво, то је да спроводе комунистичку пропаганду.
     
    Која је то „нова перспектива“ у серији, кад четници и даље пију, кољу, силују, отимају… док су комунисти фини? Серија није сатанизовала комунисте, то свакако, али јесте четнике.
     
    Какво раздвајање идеологијама, чему множина? Реч је о једној – тоталитарној комунистичкој идеологији, која је раздвојила своје следбенике од народа. Та прича о подели на комунисте и четнике већ у наслову садржи трик, јер је један на један, тј. пола-пола (подела имплицира „пола дела“). Исправно би било рећи: подела на комунисте на једној и на радикале, демократе, земљораднике, социјалисте, републиканце, итд, затим државне установе, цркву, нестраначка удружења, итд, на другој страни. Или: подела на партизане и државну војску, коју су подржавале политичке странке и нестраначка удружења. Још боље: подела на комунисте и 99,9 посто народа. А најтачније: у оваквим случајевима се не употребаљав термин „подела“.
     
    Зато је далеко од истине тврдња да је просечна српска породица имала по једног члана у редовима комуниста и регуларне војске. Број таквих породица мерио се промилима.
     
    Типична српска породица први пут види авион 7. априла 1941, када Србија има девет фабрика авиона и на десетине аеродрома, од којих је најближи Планиници на свега 17 километара ваздушном линијим? Не, то није типична српска породица, нити је Србија била тако заостала – напротив, била је средње развијена европска земља.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

older | 1 | .... | 13 | 14 | (Page 15) | 16 | 17 | .... | 49 | newer