Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 15 | 16 | (Page 17) | 18 | 19 | .... | 49 | newer

    0 0

    Pogledi
    March 4, 2014

     
    Омот за ДВД:
     
     
     
    *****
     
    Трејлер: Краљевина Југославија у Другом светском рату
     
    Trailer: The Kingdom of Yugoslavia in the Second World War
     
    Posted on You Tube by "PoglediKragujevac"
    Published on Mar 4, 2014




    http://youtu.be/uNgivMWqCB8


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Први Светски Рат - Солунски Фронт - Српска Војска
     
     
    Срби би морали да обележе стогодишњицу
    Првог светског рата на величанствен начин.
     
    1.Аустрија, Немачка,и Француска ће заједничким великим спектаклом стогодишњице почетка Првог светског рата обележити исти у Сарајеву 28. јуна 2014. године. Том приликом ће бити присутан велики број иностраних представника, као и Бечка филармонија. Планирано је и подизање споменика Фердинанду у Сарајеву.
    2.САНУ припрема обележавање исте годишњице у Београду. На челу Комитета за припрему је проф. Др Драгољуб Р. Живојиновић. Планиран је семинар о Првом светском рату на коме би учествовали историчари света. Међутим, држава нема средстава да покрије трошкове па ја сугерирам да се званичници Републике Србије обрате Србима САД и Канаде са сугестијом да ови припреме тај семинар на некој мањој скали. Такође, да ти исти званичници сугерирају воћствима српских органиѕација у САД и Канади да организују заједно већи скуп Срба у једном од већих градова САД и припреме програм који би трајао цео дан.
    3.Чувени редитељ Емир Кустурица помиње пројекат документарног филма у односу на почетак Првог светског рата. Истовремено је објавио да ће институт Иво Андрић да организује бројне прилике за ширење документације и књига по истом предмету у намери да открије истину о овом рату пред интернационалним форумима.
    4.Историчари Европе планирају да се састану у Бечу у лето 2014. године и да ослободе Немачку и Аустрију од кривице за почетак Првог светског рата и да ту кривицу пребаце на Србију и Русију. Било би катастрофално за Србију да је запечаћена као кривац за почетак Првог светског ратау ком су милиони изгубили животе.
    5. BBC ће емитовати програм кроз све четири године, обележавајући 100-годишњицу Првог светског рата.
    6.Унија театара Европе обележиће разним представама стогодишњицу Првог светског рата, и међу њима и Југословенско драмско позориште у Београду.
    7.1.000 енглескеи белгијскешколскедецесакупила јепо прегршт земље са свих бојних пољаПрвог светског ратау Белгији. Иста је пренета у Енглеску где је освећена да би после тога била сахрањена као „света земља“ у, за то, посебно припремљеној комеморативној башти у Фландерсу.
    8.Неколико земаља је почело пројекте да сакупи фотографије свих ратних гробова из Првог светског рата са написима, ако постоје.
    9.У енглеској ће се одржати преко 2.000 представа поводом обележавања 100-годишњице Првог светског рата.
    10.У Енглеској ђаци разних школа ће бити изведени да посете бојишта из Првог светског рата.
    11.У припреми је поплава књига у 2014-ој години о Првом светском рату.
    12.У Аустрији издавачи најављују мноштво нових књига о Првом светском рату. Државна телевизија ће емитовати тематски програм током читаве 2014. године.
    13.Ја управо завршавам рукопис књиге ХЕРОЈИ СРБИЈЕ, као део пројекта„Хероји Србије“, с којом  покушавам да покажем да Србију неправедно криве за почетак Првог светског рата, а која је за победу у истом релативно жртвовала више него и једна друга нација на свету, и која је после истрајног инсистирања на важности Солунског фронта била дефинитивна снага у пробоју истог којим се прекратио тај рат и тиме спасило од смрти неколико милиона људских бића.
    14.Народна библиотека Србије учествује у овом обележавању слањем више хиљада књига и часописа иностраним библиотекама. Архива Србије ће поводом стогодишњице Првог светског рата приредити изложбу непознатих докумената „Архива о рату“ која ће истовремено бити постављена у Београду, Бањалуци, Андрићграду,и Требињу.
    15.Ја сам ступила у контакт са Њ.К.В. Престолонаследником Александром и Др. СлавкomДрашковић, директором Канцеларија за сарадњу с дијаспором и Србима у регионупо горњим, и они су у сагласности са потребом сарадње Матице и Дијаспоре у вези са горњим дешавањима.
    16.За неке од детаља погледајете мој вебсајт: http://www.heroesofserbia.com/. Можете да ми се обратите и редовном поштом на: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195 U.S.A., или електронском поштом на: heroesofserbia@yahoo.com.
    17.Молим Вашу дозволу да Вас повремено обавештавам о дешавањима у вези са горњим, а из српско-америчке перспективе.
     
    Искрено ваша,
    Александра Ребић
    Чикаго
    Jануар 2014.
     
    ______________
     

     

    0 0



    ПРЕДЛАЖЕМ:

    1.Да Влада или Скупштина Републике Србије формира Одбор који ће организовати да се ископа мала количина земље са сваког од бојишта у Србији где је у току Балканских и Првог светског рата пало на хиљаде Хероја Србије, као што су Цер, Колубара, десна обала реке Дрине, Битољска долина, Брегалница, Добро поље, Кајмакчалан, итд. Да ова земља буде пренета у Храм Св Саве на Врачару и ту буде освећена пре него буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнутуМЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.

    2.Да Влада или Скупштина Републике Србије прими на себе одговорност за израду поменуте Баште на пригодном месту.

    3.Да ћаци основних школа, као у Енглеској и Белгији, буду изведени на бојна поља да ископају земље. Да им се објасни зашто то чине, да им се уреже у њихову младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала.

    4.Да се земља покупљена сасваког од бојишта закопа у одговарајући гроб у Башти са надгробним каменом,на сваком који ће бити означен именом односног бојишта, кад се битка одиграла, и колико је Срба Хероја пало у истој.

    5.На уласку у Башту да се озида зид на коме би писало "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 -1918"и непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

    *****

    Ако Влада или Скупштина Републике Србије не прихвате на себе одговорност за овај пројекат, из било ког разлога, треба покушати све да Срби у расејању (Дијаспори) то ураде.

    Све ово да буде урађено у знак обележавања стогодишњице горе поменутих ратова.

    Ја биинформације о сваком напору у сврху примене овог пројекта ставила на мој веб-сајт www.heroesofserbia.com, као и слике ђака који су отишли на бојишта да земљу ископају које ми се пошаљу.


     
     
    Са срдачним поздравом,
     
    Александра Ребић

    www.heroesofserbia.com

    E-mejl: heroesofserbia@yahoo.com

    Пошта: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195, USA


    *****
    

    0 0

    Politika
    Bojan Bilbija
    Objavljeno: 12.03.2014.

    Sedam godina posle podnošenja zahtev odbačen kao neuredan, a protiv rešenja Višeg suda moguće je podneti žalbu

    Milan Nedić govori na skupu u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rat

    Viši sud u Beogradu nedavno je odbacio zahtev za rehabilitaciju generala Milana Nedića, predsednika kvislinške marionetske vlade Srbije tokom Drugog svetskog rata, saznaje „Politika”. Zahtev koji su podneli Srpska liberalna stranka, to jest njen pravni naslednik Srpski liberalni savet, zatim Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, i Aleksandar Nedić, praunuk Milana Nedića, rešenjem Višeg suda odbačen je – kao neuredan. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba pred Apelacionim sudom.

    Navodi se da predlagači nisu dostavili dokaz iz koga „proizlazi da su navedeni predlagači zainteresovana pravna lica za podnošenje zahteva za rehabilitaciju”, a da pravni zastupnik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima Vojislav Krompić nije pristupio ročištu 27. septembra prošle godine. Krompić je inače ranije prošle godine preminuo, dok je Slobodan Mavrenović, nekadašnji pravni zastupnik SLS-a, napustio advokatsku delatnost, da bi ga zvanično nasledio beogradski advokat Zoran Živanović.

    Aleksandar Nedić, praunuk Milana Nedića i generalni sekretar Srpskog liberalnog saveta, objašnjava da su, kao podnosioci zahteva za rehabilitaciju, veoma neprijatno iznenađeni odlukom Višeg suda u Beogradu.

    – Veoma nas je iznenadilo što je odbijen naš zahtev za rehabilitaciju generala Milana Nedića, pod obrazloženjem da je pravno neuredan. Podsećam da je zahtev pisao iskusni pravnik, advokat Zoran Živanović, koji je između ostalog pravni zastupnik u Hagu, a u Srbiji radi na rehabilitaciji generala Draže Mihailovića. Čudi nas, takođe, što je nadležni sud tek sada uvideo da je zahtev pravno neuredan, iako je on podnet još 2007. U januaru 2009, sud nam je naložio da mu pribavimo popis spisa materijala Milana Nedića. To su dokumenti, naslovi knjiga, novinski članci, koje je trebalo priložiti sudu radi rehabilitacije. Sud je najveći deo toga odavno od nas dobio, ali uprkos tome proces praktično nije ni započeo – kaže Nedić.

    Deo traženog materijala odnosio se na dosije Milana Nedića, koji je preuzet od Bezbednosno-informativne agencije (BIA), a sada se nalazi u Arhivu Srbije i ima 1.645 strana, dodaje generalov praunuk. Ova obimna dokumentacija neophodna je u procesu rehabilitacije, ali još u maju 2009, Arhiv Srbije je saopštio da zbog velikih troškova nije u stanju da dostavi sudu fotokopiju ovog dosijea, navodi Nedić.

    – Lično sam uveren da odugovlačenje nije pravne prirode, već da iza svega stoji nešto drugo. Mi ćemo uložiti žalbu, a naš pravni zastupnik ju je već pripremio i očekujemo da će sud konačno da pristupi rehabilitaciji. Lično ne mogu ni da pomislim da je pravno moguće odbiti rehabilitaciju mog pradede, pre svega imajući u vidu da on nikada nije osuđen, niti je protiv njega podignuta bilo kakva optužnica – poručuje Aleksandar Nedić.

    Podsetimo, Milan Nedić bio je odlikovani oficir srpske vojske u balkanskim ratovima, a kao pukovnik u Prvom svetskom ratu komandovao je brigadom u proboju Solunskog fronta. Između dva rata bio je načelnik Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, a od 1939. i ministar vojske i mornarice. Zbog zalaganja za svrstavanje uz Adolfa Hitlera, usled nespremnosti Jugoslavije za rat, smenjen je 1940, a reaktiviran godinu dana kasnije, uoči Aprilskog rata.

    Prihvatio je mesto predsednika kvislinške vlade 29. avgusta 1941, sprovodeći nemačku politiku i ideologiju. Pripisuju mu se zasluge za spasavanje stotina hiljada srpskih i drugih izbeglica iz NDH. U oktobru 1944. beži u Austriju, da bi ga britanske snage isporučile Beogradu u januaru 1946. godine. Beogradske novine objavile su 5. februara 1946. da je Nedić izvršio samoubistvo u zatvoru, skočivši kroz prozor. Mesto gde je sahranjen zvanično nikada nije saopšteno.

    Dosije u arhivskoj građi BIA

    Marija Nenadić, ovlašćeno lice za arhivsku građu BIA u Arhivu Srbije, potvrđuje za naš list da je zahtev za pribavljanje dokaza u vezi sa postupkom za rehabilitaciju Milana Nedića primljen od Okružnog suda u Beogradu 30. marta 2009. godine. „Odgovorili smo 4. maja i obavestili sud da se u Arhivu Srbije nalazi dosije za pokojnog Milana Nedića i da se sastoji od 1.645 strana. Međutim, upravo u tom periodu Arhiv nije imao materijalnih mogućnosti za kopiranje tako obimnih dosijea, što je potrajalo nekoliko meseci. Zbog toga smo dostavili takozvani popis spisa materijala, odnosno sadržaj Nedićevog dosijea na 14 strana. Zamolili smo sud da nas obavesti koja dokumenta iz navedenog dosijea su im potrebna, kako bismo im te materijale dostavili i napomenuli da je neophodno da Okružni sud snosi troškove kopiranja. Od Okružnog suda nikada nismo dobili odgovor, niti novi zahtev. Mi smo, naravno, uvek otvoreni za saradnju sa svim državnim organima”, objašnjava Marija Nenadić.


    Bojan Bilbija
    Objavljeno: 12.03.2014.

    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Odbijena-rehabilitacija-Milana-Nedica.lt.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    СРНА
    ВИШЕГРАД
    13. МАРТА 2014.

    Око 600 чланова и симпатизера Равногорског покрета Републике Српске и Србије обиљежило је данас у мјесту Ундруље или Дражевина код Вишеграда 68 година од када су припадници ОЗНЕ ухапсили генерала Дражу Михаиловића.

     
    Равногорци и поклоници дјела Драже Михаиловића присуствовали су парастосу на Спомен-обиљежју генералу и његовим пратиоцима капетану Николи Мајсторовићу, мајору Драгиши Васиљевићу и поручнику Благоју Ковачу које је подигнуто у Ундруљама, гдје је генерал ухапшен 13. марта 1946. године, а његови саборци убијени.

    Предсједник Равногорског покрета Републике Српске Јово Вукелић подсјетио је да је више од годину дана од када је у Србији прекинута потрага за посмртним остацима Драже Михаиловића, јер је копање на неколико потенцијалних локација, гдје се претпостављало да је генерал сахрањен, није дало никакве резултате или је то тако, како је навео, сервирано јавности.

    "За нас је изузетно важно да је проведена сва законска процедура да се неометано може донијети пресуда о рехабилитацији Драже Михаиловића, чиме ће се признати и његова војска у отаџбини и идеја равногорског покрета", рекао је Вукелић.

    Предсједник Равногорског покрета Србије, са сједиштем у Тополи, Предраг Богићевић рекао је да су Срби коначно схватили да им је угрожено српство, православље и вјера, што је доказ све масовнијег окупљања сваке године код Чичиног споменика у Добрунској Ријеци.

    Архимандрит Јован Гардовић истакао је да је црква мјесто гдје се могу славити великани историје.

    Он је позвао на јединство равногорских покрета, јер их је више у Србији, и упозорио Србе да никад више не пристану на оштре идеолошке и политичке подјеле које им никад добро нису донијеле.

    На скупу у Дражевини били су припадници Равногорског покрета из Суботице, Новог Сада, Београда, Ваљева, Шабца, Крагујевца, Краљева, као и многих општина Републике Српске.

    Окупљање равногораца, који су прије поласка у Држевину, у Вишеграду положили цвијеће на споменик Браниоцима Републике Српске, протекао је у мирној и достојанственој атмосфери.





     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    Foto: SRNA March 13, 2014

    Posted on You Tube by "Visegrad Info"
    Published on Mar 13, 2014

    Oko 600 članova i simpatizera Ravnogorskog pokreta Republike Srpske i Srbije obilježilo je danas u mjestu Undrulje ili Draževina kod Višegrada 68 godina od kada su pripadnici OZNE uhapsili generala Dražu Mihailovića.

    Održana godišnjica hapšenja đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića - 1.dio



    http://youtu.be/CaDxz_KeryE

    *****

    Održana godišnjica hapšenja đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića - 2.dio



    http://youtu.be/D1BsAjomzMk


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Политика
    Б. Билбија
    Oбјављено: 19.03.2014.

    Жалба на одбацивање захтева за рехабилитацију Милана Недића поднета због „битне повреде одредаба поступка.”

    Милан Недић обилази љотићевски јединицу у Београду
    (Фото www.pogledi.rs)
     
    Подносиоци захтева за рехабилитацију Милана Недића, председника пронемачке Владе Србије током Другог светског рата, уложили су жалбу на одлуку Вишег суда у Београду, којом се одбацује захтев за рехабилитацију генерала, уз образложење да је правно неуредан. Како је наведено, жалба је поднета због битне повреде одредаба ванпарничног, односно парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

    Александар Недић, праунук Милана Недића (генерал је рођени брат његовог прадеде) и генерални секретар Српског либералног савета (СЛС), каже за „Политику” да је жалбу Апелационом суду у Београду поднео њихов правни заступник, адвокат Зоран Живановић.

    – Осим у моје, жалба је поднета и у име Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима, као и Српског либералног савета, који је програмски наследник Српске либералне странке. Наш правни заступник је објаснио све нејасноће које је нижестепени суд имао око рехабилитације генерала Недића, а ми подносиоци се надамо да ће додатна образложења помоћи надлежном суду да покрене рехабилитацију – каже Недић.

    Њихова је жеља, како тврди, да на рочишту изнесу аргументе који су широј јавности Србије мало познати или сасвим непознати: да је Недић спасао преко 350.000 Срба из НДХ, да ниједан Србин није био мобилисан и на силу одведен на Источни фронт, да Недић није оснивач Бањичког логора, већ је то била била комесарска управа под Миланом Аћимовићем, као и да влада Милана Недића нема везе са оснивањем логора Сајмиште, јер је он био на територији НДХ.

    – Управа и стражари Сајмишта били су Немци или усташе, а са београдске стране, у организацији Немаца, превожени су београдски и српски Јевреји, директно по заповести Гестапоа. Сви ови документи се могу наћи у архивама града Београда и Архиву Србије, па је то веома лако проверити. Тадашња српска влада под руководством Милана Недића, одговорно тврдим, нема никакве везе са ликвидацијама и мучењима логораша на Сајмишту. Уосталом, лично је Недић спасао председника и секретара Јеврејске општине у Београду, дотурајући им лажна документа, како би пребегли у италијанску окупациону зону – тврди генералов праунук.

    Генерални секретар СЛС-а уверава да би Србија била подељена између Бугара, Мађара и НДХ да Недић није прихватио да преузме формирање владе на наговор 360 српских интелектуалаца, са академиком Александром Бјелићем на челу. То је био, да подсетимо, „Проглас српском народу”, којим су припадници тадашње елите позвани да стану на страну нацистичке Немачке.

    – Да није прихватио, био би то крај Србије. О томе је писао и економски саветник Трећег рајха Херман Нојбахер у својој књизи. Посебан, лични угао, даје и чињеница да је Недић прихватио ову функцију тек након погибије сина у експлозији у Смедереву, иако му је било нуђено много раније. Он је свесно жртвовао себе, како би спасао Србију од потпуне пропасти – објашњава Недић.

    Поступак рехабилитације је један од начина да се утврди шта је и ко је био Милан Недић, и каква је његова улога у српској историји, сматра праунук.

    – Недић је трагична личност српске историје. Сматрам да је Дража Михаиловић, за разлику од Недића, био аутентични антифашиста, а да је Недић био на челу пронемачке владе, али и патриота који се трудио да у тим крвавим данима спасе што већи број српских глава. И тврдим да он, за разлику од Димитрија Љотића, није био нациста. Зато верујем да је потребна рехабилитација Милана Недића, без икакве глорификације његове личности. Томе би свакако допринела јавна и отворена расправа о улози како Недића тако и Драже Михаиловића и Јосипа Броза у историјским дешавањима 20. века – каже генерални секретар СЛС-а Александар Недић.


    Б. Билбија
    Oбјављено: 19.03.2014.

    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nediceva-rehabilitacija-pred-Apelacionim-sudom.sr.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

     
     
    Активности Месних одбора СНО
     
    Месни одбор СНО у Северном Чикагу одржаће посни ручак у недељу 23. марта 2014. у просторијама СНО:
     
    5782 N. Elston Ave, Chicago, IL
    са почетком у 1 сат после подне.
     
    Позивамо наше чланове и
    пријатеље СНО да тога дана буду наши драги гости.
     
    Members and friends of Serbian National Defense are invited to a special Lenten luncheon at Serbian National Defense headquarters in Chicago on Sunday, March 23, 2014 beginning at 1:00 p.m. in the afternoon.
     
    5782 N. Elston Ave, Chicago, IL
     
     
    За Управу
    Градимир-Града Марковић,
    председник
     
    Из Канцеларије СНО
     
     
     
     

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    Novosti
    Tanjug
    March 21, 2014

    U Istorijskom muzeju Srbije sredinom aprila biće otvorena multimedijalna izložba "U ime naroda", na kojoj će prvi put biti prikazane lične stvari generala Draže Mihailovića.

    Foto: N. Fifić
     
    BEOGRAD - U Istorijskom muzeju Srbije sredinom aprila biće otvorena multimedijalna izložba "U ime naroda", na kojoj će prvi put biti prikazane lične stvari generala Draže Mihailovića zaplenjene od njega prilikom hapšenja 1946. godine.
     
    Kako za Tanjug kaže autor izložbe, istoričar Instituta za savremenu istoriju, dr Srđan Cvetković, izložba se bavi temom likvidacije narodnih neprijatelja, političkih suđenja, Golog otoka i drugim stvarima koje su se događale nakon Drugog svetskog rata u bivšoj SFRJ.

    Izložba će trajati do avgusta meseca, a osim ličnih stvari generala Mihailovića prvi put će srpskoj javnosti biti prezentovane i originalne knjige i spiskovi streljanih.

    "Videćemo vrlo precizne podatke o streljanjima ljudi bez suđenja, kako su tekli politički procesi i politička suđenja, kao i stvari koje su zaplenjene prilikom hapšenja Draže Mihailovića", kaže Cvetković.

    Prema njegovim rečima, prvi put će biti prikazan i spisak svih zatočenika na Golom otoku, sa mogućnosti pretrage po internet bazi koja je kreirana za ovu priliku.


    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:483679-Na-izlozbi-i-licne-stvari-Draze-Mihajlovica

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

     

    0 0


     
    Autor teksta: generalštabni pukovnik Novica Stevanović,
     pogled iz drugog ugla na jedan toliko zloupotrebljavan
    istorijski događaj!
     
    Војни пуч у Београду
    27. марта 1941. године
     
    ИЗМЕЂУ НЕБЕСКОГ
    И ЗЕМАЉСКОГ ЦАРСТВА

     
    Једна војска – два циља! Тако се могао сагледати војни пуч у Београду 27. марта 1941. године којим је главнокомандујући војним снагама (више од 30.000 војника) ваздухопловни генерал Боривоје Мирковић с млађим официрским кадром остварио своју давно замишљену намеру о “кажњавању свих унутрашњих непријатеља,  који су вукли земљу у блато” и повратак српској официрској части, слави и традицији, a патријарх Гаврило оценио: “Приволели смо се царству небеском, царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе...”

    Да војни удар у Београду 27. марта 1941. није дошао, рекло би се – с неба, или каонекоплански смишљено дело тајних служби, већ дуги низ година брижљиво планирана официрска акција, а да је “Бечки протокол”, потписан два дана раније, био само “окидач”, у то уверава главнокомандујући пуча генерал Југословенске војске Боривоје Мирковић, који каже: “Отприлике пре пет година, када сам већ стигао до једног положаја с кога сам обимније могао да радим на прикупљању свих позитивних снага, правих и истинских родољуба, створио сам одлуку да оборим једном за увек срамне режиме забушаната, мародера и вагабунди, који су после Уједињења пристизали један за другим, смењивали се и спремали народу пропаст... Црни клер користио је ово безвлашће и отпочео бесомучни рад на чисто религиозном пољу, претварајући црквене олтаре у бунтовничке трибине с којих је свом снагом обарао национални и братски дух. Ови су,заправо,и били ти последњи џелати који су по диктату из Рима спремали голготу Југославије... Све оно што је вукло земљу у блато десетину година требало је, по мојој замисли, да се утопи у крви, безпоштедно и до последњег кривца, па макар то ишло и до милиона...”

    Његовом првом помоћнику, команданту београдских копнених снага  у преврату, мајору Живану Кнежевићу (кога је Мирковић 1940. године “убацио” за команданта батаљона Краљеве гарде), била је важнија војничка морална компонента – официрска част: “Моралне темеље југословенске војске јако је подривало  повлашћивање у официрском кору свих несрпских елемената... Противно ономе што се причало, сразмеран број официра Срба није био ни у Двору као ађутанти, ни на припреми за ђенералштабну струку, ни у војним изасланствима, ни у ваздухопловству на командним положајима...” па неће бити случајно што ће се после преврата исправити велика неправда према чувеном команданту последње одбране града Београда из Првог светског рата, мајору Гавриловићу: краљ Петр II потписаће указ о његовом унапређењу у чин бригадног генерала.

    Да мајор Кнежевић  није био усамљен у размишљањима и наканама о војном удару после стварања Хрватске бановине, и нарочито после тајног састанка првог југословенског намесника кнеза Павла са Хитлером у Бергхофу (4.3.1941), када је потом Черчил сазнао да се Кнез “под страховитим притиском, усмено обавезао да ће Југославија поћи за примером Бугарске”, говоре и друге чињенице. Наиме, капетан Властимир Ђорђевић, из пука Коњичке бригаде Краљеве гарде, говорио је после преврата да су сви млађи официри устали против Владе и да је у том смислу постојала “ћелија” где су се они могли заклети. И артиљеријски капетан Миленко Масниковић, командир 6. батерије, наводи да га је капетан Теодоровић укључио у једну тајну организацију од 15 до 20 генералштабних приправника који су од њега захтевали артиљеријска оруђа ради рушења Владе. Потпуковник Лучић бележи да га је позвао генералштабни бригадни генерал Чедомир Шкекић, начелник  штаба Територијалне ваздушне одбране, и од њега сазнао да се “нешто припрема од неких виших војних кругова противу стања створеног Цветковићевим потписивањем Протокола”.

    Сумирајући резултат војног пуча (на телефонски позив, генерал Симовић је стигао у Штаб ваздухопловства 26. марта око 17 часова, када му је генерал Мирковић готово издао задатак: “Господине Ђенерале, ја сам донео одлуку да ноћас извршим удар за народно ослобођење!” Он му је одговорио: “Ама ниси требао још... Изгледа да ће то бити прерано...” “Господине Ђенерале, ја сам донео одлуку! Ви немате никакве везе с евентуалним неуспехом. Будите слободни, а када буде моменат, тј. када буде све свршено, ја ћу вам послати аутомобил да Вас довезе у министратсво војске и да преузмете даље вођење државне управе...”),генерал Мирковић је децембра 1941. написао: “Пошто сам се уверио да је мој подухват у потпуности успео, да је срушена једном заувек анационална влада Кнеза  намесника, и Драгише Цветковића, да је власт потпуно у рукама војске, и, најзад, да је извршен удар народног ослобођења, предао сам власт ђенералима Душану Симовићу и Богољубу Илићу, верујући да је предајем у сигурне, и најсигурније, руке” (примерак рукописа налази се у архиви универзитета у Стенфорду, САД, а други, уз примедбе генерала Симовића завршио је у Београду...).

    Пред Светим архијерејским сабором 28. марта генерал Симовић означио је два узрочна чиниоца за преврат: приступање Југославије Тројном пакту (чл. 1 Протокола: Југославија приступа Пакту трију Сила, поптисаном у Берлину 27. септембра 1940. године, између Немачке, Италије и Јапана) и недемократска владавина која је то омогућила (између осталог Крунски савет сазвао седницу Владе уочи пута делегације у Беч да би се и она учинила одговорном за претходно донешену одлуку) и закључио: “Није остајала никаква друга могућност него да народ силом узме власт у своје руке” и да је то “све утолико значајније што је Њ. В. Краљ Петар узео краљевску власт у своје руке са искреном жељом да васпостави демократску владавину у југословенској заједници, која је престала да функционише благодарећи људима који нису имали квалитете да воде државу и да се побрину за народне интересе...”

    После близу седам деценија појавила се књига “Кнез Павле – Истина о 27. марту”. У њој се каже: “Наш амбасадор Милан Гавриловић у тајној депеши 18. фебруара (1941), јавља да је сазнао у немачкој амбасади у Москви... ‘Примила Југославија захтеве Фирера, или не, њена је судбина запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена...’”

    Та се информација поклопила с оном коју ћеседам дана касније генерал БоривојеЈосимовић, шефвојнообавештајне службе,уручитиначелнику Генералштабагенералу Петру Косићу. Она је говорила о томе да је Југославија на Хитлеровом путу за агресију “десета по реду”, па Грчка, или обе заједно једновремено”што је, иначе, стајало у плановима генерала Браухича, главног оперативца Вермахта, с краја децембра 1940. године. Стога Кнезови маневри с одуговлачењем о договору с Хитлером (“на обасастанка Хитлер је говорио о могућности да се склопи нека врста споразума између двеју земаља; чини ми се да је  на другом од њих први пут поменуо – не инсистирајући на томе – Тројни пакт. Ми смо стално давали избегавајуће одговоре, а министри би увек одговарали да морају да се консултују са мном. Он је зато почео да тражи састанак са мном, а ја сам се дуго ‘правио глув’...) су само изгубљено време а могло се после капитулације Француске порадити на стварању једног “одбрамбеног балканског фронта (Југославија, Грчка и Турска)”, за који су се Черчил и Рузвелт залагали. Стога не без разлога генерал Мирковић је оценио: “Да сам још 1937. извршио удар народног ослобођења, ратни догађаји из 1941. не би нас затекли овако неприпремљене.

    Шест дивизије на југу Југославије које је октобра 1940. године војни министар генерал Недић тајно мобилисао после италијанске агресије на Грчку октобра исте године, одређујући им нејасан циљ (Солун), и потом Мусолинијев одговор у виду бомбардовања Битоља, свакако су могле бити државни сврсисходнији аргументи. Да је тако говори и Хитлеров страх од могуће акције Југословенског генералштаба па је сугерисао Мусолинију: “Сматрам да је потребно да свим расположивим снагама поседнете и обезбедите најважније превоје из Југославије за Албанију...”

    Одмах после преврата српски патријарх Гаврило, чувар и тумач националних традиција у континуитету, као Кнежев гост на ручку 23. марта у Белом двору, готово пророчки упозорава: “Какав Пакт, побогу, Ваше Височанство, без договора и одлуке целог нашег народа...”, с Радио-Београда 27. марта 1941. изговориће следеће речи: “Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе...” Али важну поуку из 27-момартовског пуча извући ће и југословенски комунисти и у послератном периоду своје полувековне владавине елиминисаће и најмању претњу од српског официрског кора, кога ће разбити у неких шест националних “бановина”. Стога слоган 27-момартовског преврата “За слободу и демократију, а против свих диктатура”, који настаје у континуитету националне традиције после Четничког покрета, исте године ће као своја начела – слобода и демократија – истаћи на застави наступајући Равногорски покрет, али које ће после пола века у своје темеље уградити и Европска унија.


    Пуковник у пензији Новица Стевановић
    Mарт 1941. године

    www.savremenaistorija.com


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Novosti
    V. Crnjanski Spasojević
    March 22, 2014

    Lični predmeti, dnevnici, presude „državnih neprijatelja“ uskoro na izložbi „U ime naroda“. Baza 56.000 lica stradalih u vreme likvidacija 1944 - 1945. i 16.500 Ibeovaca

     
    SRPSKA javnost po prvi put imaće priliku sledećeg meseca da vidi lične stvari komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, koje su kod njega nađene prilikom hapšenja 1946. Ovo, kao i ispovesti, lične stvari, dnevnici, presude i fotografije nevino stradalih političkih osuđenika biće prikazane na izložbi "U ime naroda", u Istorijskom muzeju Srbije, koja se otvara sredinom aprila [2014].
     
    Na izložbi će, između ostalog, biti izložena i pisma pisana na jastučnicama Save Popovića Gembeša, 18-godišnjeg fudbalera kluba "Bogoljub" iz Obrenovca i đaka Trgovačke škole. On je bio pripadnik ilegalnog đačkog odreda Jugoslovenske vojske u otadžbini, ali nije bio naoružan, niti je učestvovao u borbama, već se samo hvalio pred devojkama šajkačom i kokardom. U oktobru 1944. uhapsila ga je obrenovačka Ozna. Pod optužbom da je bio u crnoj trojci, izveden je na streljanje. Zahvaljujući urgenciji poznanika spasen je u zadnji čas. Po povratku kući poslat je na Sremski front. Pošto se vratio s ratišta preselio se u Beograd, gde je pre izbora 1945. lepio letke za opoziciju. Ozna ga je po drugi put uhapsila, 14. oktobra 1945, a iste noći uhapšeni su njegov otac, brat i devojka.
     
    Tokom boravka u zatvoru, u Đušinoj ulici, uspeo je da nabavi olovku, pa je ispisivao pisma na donjem vešu i posteljini, koje je predavao majci. Majka Mileva i sestra Kosara poslednji put su ga videle početkom 1946, kada je osuđen na 20 godina zatvora. Obrenovačka Ozna žalila se na presudu. Kada je majka, u aprilu 1946. došla da ga obiđe, rečeno joj je da je streljan. Iza Save su ostale dve flekave jastučnice, na kojima je iz zatvora slao poruke.
     
    Ovakvih slučajeva bilo je mnogo.
     
    - Izložba "U IME NARODA! - represija u Srbiji 1944. - 1953." je prva muzejska izložba kod nas o višedecenijskim tabu temama: likvidaciji i suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i koleketivizaciji, izborima, kultu ličnosti i političkoj kulturi toga vremena - kaže istoričar Srđan Cvetković, autor.
     
    Od mača revolucije širom Srbije pred kraj 1944. stradalo je više desetina hiljada ljudi, među kojima i oko 70 predsednika opština i visokih opštinskih funkcionera. Među njima bio je i Dušan Krstić, predsednik opštine Kraljevo. Uhapšen je 22. aprila 1945, osuđen na smrt i sutradan streljan. Proglašen je krivim za masovno stradanje kragujevačkih civila 1941, iako na njega nije imao nikakav uticaj. Streljan je i pored toga što je za njegovo pomilovanje učitelj Miloš Simić, aktivista u Narodnom frontu, preko Dukanca i Grola došao do Tita i izdejstvovao pomilovanje. Broz je naredio da se pošalje telegram kojim se zahteva da se Krstić ne strelja. Nekome je, međutim, odgovaralo da telegram ne stigne na vreme. Krstić je rehabilitovan 2007.
     
    Žinet Todorović
     
    Posetioci izložbe upoznaće se i sa tragičnom sudbinom Žinet Todorović, maturantom stručne Učiteljske škole u Beogradu. Rođena je u Francuskoj, u porodici zastupnika prodaje automobila i autodelova "Štajer" i kamiona "Berlijet". Uhapšena je pred Prvi maj 1945, u Ulici kralja Milana, u Beogradu, sa drugim opoziciono orijentisanim omladincima koji su rasturali letke. Navodno je kod nje pronađen letak Draže Mihailovića.
     
    Isleđivana je u istražnom zatvoru Ozne na Obilićevom vencu. Ostali su većinom pušteni ili osuđeni na zatvorske kazne. Njen otac je pozvan nakon tri nedelje da mu kažu da je skočila sa trećeg sprata zgrade. Prema iskazu poznanice koja je preuzela telo, obe noge su joj bile prebijene, a porodici je bilo zabranjeno da otvara sanduk.
     
    Odmah po okončanju rata stradao je i Vladimir Dragić, prvak Srbije u skijanju, biciklista, odbojkaš, golman u Beogradskom sportskom klubu (BSK). Završio je čuvenu Drugu mušku gimnaziju u generaciji sa Ivom Lolom Ribarom, a sestra Olga Dragić bila je levičar i španski borac. Na dan dolaska sovjetskih tenkova, 16. oktobra 1944, Vladimir im je dostavio kompletan nacrt rasporeda protivtenkovske artiljerije koja se nalazila kod Železničke stanice. Odmah iza njih stupala je NOV, koju su dočekali i spremili im ručak u podrumu. Međutim, istog dana popodne došla su dva mlada partizana i uhapsila ga. Odveden je u jedan od kvartovskih zatvora Ozne u Ulici braće Nedića. Supruga Bosiljka je nosila hranu i vodu svakog dana, 20. oktobra preselili su celu grupu u Baba Višnjinu, a 29. oktobra izgubio mu se svaki trag.
     
     
    - Na izložbi će u četiri tematske celine biti izloženi eksponati o stradanjima ljudi u vremenu revolucionarnog terora 1944 - 1953. Prva scena biće o izborima i političkoj kulturi toga vremena, druga će biti posvećena likvidiranim ljudima bez suđenja, treća će se baviti političkim zatvorenicima i uslovima u zatvorima, a jedna posebna prikazaće stradanja na Golom otoku i drugim logorima, kao i seljake u vreme otkupa i kolektivizacije. Biće izložena i baza dokumenata, poimenična baza 56.000 lica stradalih u vreme likvidacija 1944 - 1945, i baza zatvorenih od oko 16.500 ibeovaca - objašnjava Cvetković.
     
    Posebna sala biće uređena kao sudnica iz onog vremena, i tu će gosti iz inostranstva prikazati iskustvo republika bivše Jugoslavije i zemalja Istočne Evrope.
     

    - To bi bio interaktivan i multimedijalan program, baziran na igranom, dokumentarnom filmu, promocijama, prezentacijama i tribinama. Imamo potvrde od delegacija Slovenije, Poljske, Mađarske i drugih zemalja da će predstaviti svoja iskustva i istraživanja - dodaje Cvetković.
     
    Izložba će na jesen obići veće gradove u Srbiji, a zasada je sigurno da će gostovati i u Sloveniji. U toku su pregovori da se postavi deo materijala u Poljskoj i Mađarskoj.
     
     
    IZDAJA IDEALA

    NA samom početku rada na prikupljanju materijala o žrtvama komunističkog terora, pre desetak godina, nailazili smo na prepreke. Arhivi i mediji bili su zatvoreni, tema je bila još politički osetljiva. U novije vreme je nešto drugačije, naročito nam je olakšalo posao osnivanje Državne komisije za tajne grobnice i odluka Vlade da se ukinu s određenih dokumenata i fondova oznake poverljivosti. Otpori nastaju iz dva razloga - ili je reč o nerazumevanju naših namera ili o prećutnoj odbrani ideologije i sistema koji u glavama mnogih nije imao mana. Vrhunska je vrlina svih antifašista i partizana to što su se borili protiv streljanja, neslobode, diktature i zločina okupatora. Upravo vođen tim idealima, smatram da su posleratne manipulacije NOB-om, zatvaranje neistomišljenika, mučenja i ubistva iz političkih i klasnih razloga, logori, vrhunska izdaja ideala u ime kojih su se borili mnogi časni partizani - poručuje Cvetković.


    SVEDOČENjE IZ PETROVE RUPE

    NA izložbi će biti prikazana i svedočanstva golootočana. Među njima i Nikole Golubovića, iz famozne Petrove rupe, u kojoj su robijali najtvrdokorniji:

    - Odvedoše nekolicinu nas bojkotovanih do velike septičke jame. Meni narediše da se svučem do gole kože. Morao sam uskočiti u septičku jamu iako nisam znao koliko je duboka. Da li je to stvarno čišćenje septičke jame ili samo način da me nateraju da u nju potonem i udavim se? U svom poniženju tog čina i strahu, kad osetih dno čvrsto pod svojim stopalima i shvatih da ću ostati živ, zaigra mi onaj damar u prsima - zadovoljstvo i ohrabrenje što ću još nešto izdržati. Fekalije su mi bile do grudi. Pomislih: "sve se vodom može oprati osim crnog obraza". Kroz glavu mi prolazi neko samoohrabrenje: "Nikola, sačuvaj obraz, a za govna ćemo lako".

     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
    

    0 0


    Phoenix, Arizona Chapter and Executive Board
    Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore
    Photo courtesy of Kristina Kostur Tuba
     

    Aleksandra's Note:This is so great to see! The Chetnik legacy will live on, and it is especially heartening when young people formally get involved and make the commitment to keep that legacy going! It enriches us all.

    Best wishes to the new Phoenix, Arizona chapter and Executive Board of the "Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore" for your success and may your numbers be ever growing as time goes on.

    Congratulations!

    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
    У недељу, 6. априла 2014. године, навршава се 73 године од почетка Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије. Поводом тога дана, у парохијском дому цркве Светог Саве у Њујорку ће се, након Свете Литургије, одржати промоција документарне филмске серије „Краљевина Југославија у другом светском рату“. Промоцију и уводно предавање ће одржати Бранко Петровић, парохијан наше цркве.
     
    У серији, коју су урадили Слободан Богдановић и Коста Бабић, по сценарију Милослава Самарџића, се обрађује историја Југославије и српског народа током другог светског рата. Посебна занимљивост је то, што ова серија по први пут приказује многе чињенице о ратним збивањима, које су од послератних власти прећутане и никада раније на екранима објављене.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    0 0

    "April 6, 2014 will mark 73rd anniversary since WWII entered the territory of the Kingdom of Yugoslavia. In commemoration of this event, on Sunday, following the Divine Liturgy, a presentation of a new documentary film series “The Kingdom of Yugoslavia in World War II” will be held at the Parish Hall. Introduction and a brief lecture on the topic will be held by Mr. Branko Petrović, a parishioner of our church.
     
    "The series, which was filmed by Slobodan Bogdanović and Kosta Babić, based on documentary scripts by Miloslav Samardžić, presents, and for the first time, unveils, numerous events and historical facts which have been previously unreleased by the post-WWII government regime."
     
     
    Serbian Orthodox Cathedral of St. Sava
    20W 26th Street
    New York, NY 10010
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
     

    0 0

    Pogledi
    Мр Драган Крсмановић
    April 3, 2014

    Драган Крсмановић

    Нема боље прилике него што је 27-ми март да Срби и Србија завире у сопствену прошлост и потраже одговоре на изазове садашњости. У јеку актуелне украјинске кризе када се у ваздуху осећа дах „хладног рата“ српске власти покушавају да сачувају сопствену неутралност. Са једне стране свесни смо предности које нам омогућава бесцарински режим са Руском федерацијом, снабдевање енергентима, политичка подршка и верска и културна блискост. Са друге стране власт се укрцала у „евроунијски“ воз и кренула за Брисел плативши прескупу карту, уздајући се у подршку привредном развоју земље и изградњи њених институција.

    Да ли је могуће остати неутралан? Да ли је могуће у сукобу дивова сачувати „и јаре и паре“?

    Историја нам говори да то није могуће. Не због тога што то ми не желимо, већ једноставно јер нам то нико неће допустити.

    Приступање тројном пакту 1941.године није била жеља југословенске владе па ни намесништва. Хитлер је једноставно пре отпочињања рата на истоку желео да „расчисти“ ситуацију на Балкану. Оштар и кратак улитиматум са алтернативом или потпуног покоравања или уништења при чему би резултат био потпуно исти у обе варијанте избора. Само би динамика и модалитети били нешто различити, али уништење ондашње Југославије је већ била „договорена ствар“.

    Судбина Југославије је била одређена још јула 1940.године, након слома Француске, када је на састанку Хитлера и грофа Ћана одлучено да у „новој Европи“ неће бити места за Југославију. Мека варијанта њеног уништења била би кроз њено приступање „тројном пакту“, затим черупања од стране агресивних суседа разним „арбитражама“ (као што је био случај са Румунијом) а потом потпуно потчињавање по „словачком моделу“. Тврда варијанта је подразумевала отворену агресију, војничко покоравање а потом поделу. Лаковерни, који као да нису схватили суштину Хитлерове агресивне политике засноване на обманама и вероломству, још увек маштају да би Југославији била остављена слобода да самостално одлучује о властитој судбини. Они трезвенији, знају да би резултат сваке политике био исти. Сама и без савезника, окружена непријатељима Југославија је била осуђена да постане плен.

    И у том тренутку једина нада постао је ослонац на СССр-ом који је у форми војног савеза потписан само неколико сати пре немачког напада и није произвео никакво „правно дејство“.

    Велики народи нису велики само по површини, броју становника и економском потенцијалу. Велики су и због тога што су на историјским прекретницама кадри да донесу одлуке са далекосежним последицама, које им у тренутку кад се за њих опредељују доносе више патње него славе. Одбијање Србије да прихвати понижавајући ултиматум 1914.године донело јој је огромно страдање али и поштовање и моћ да створи заједничку државу свих јужних Словена. Исто тако Краљевина Југославија се одрекла „пакта“ и изабрала пут супротстављања агресији са јасном свешћу да је перспектива њене победе у војничком сукобу са Немачком и Италијом практично никаква. Али, кидајући пакт са силама „зла“ Краљевина Југославија се одлучила да спасе част и изабере страну која би је, да није било комунистичког преврата, на крају исцрпљујућег рата довела на страну победника.

    Неутралност је луксуз који себи могу да приуште само јаки, богати и самостални. Србија то није и на њеном руководству је да сагледа шта је корисније за њу, не руководећи се само дневнополитичким интересиом већ дугорочном визијом опстанка  и напретка државе и народа. Од те одлуке зависиће не само наша судбина већ и судбина будућих покољења.

    Лично немам никаквих дилема да је Европска унија промашени пројекат. Уређење државе по „европском моделу“ могућ је и без формалног чланства у Унији. Ред и правна сигурност, поштена тржишна утакмица, приватно предузетништво, вишепартијски политички систем са фер изборима …. нису привилегија само Уније и представљају корпус вредности којима и ми тежимо и који можемо изграђивати и без формалног чланства. Али пуне дипломатске и безбедносне заштите, стабилности у снабдевању енергентима и повлашћени приступ великом евро-азијском тржишту могућ је само уз чврсто везивање за Русију.

    Зако кад се „постизборна ћутња“ нове владе оконча волео бих да чујем јасне поруке које потврђују нашу одлучност да изграђујемо заједничке вредности нашег друштва али чврсто повезани са Руском федерацијом јер је то за нас корисније, часније и боље у сваком погледу. Стара Европа може наћи и неко друго место на коме ће куповати пољопривредно земљиште и експлоатисати природне ресурсе. Неку нову депонију за свој отпад и нове „робове“ за своју производњу. Ми би требало да ову земљу чувамо и развијамо за себе и своју децу ослањајући на оне са којима нас веже не само интерес ваћ и много, много више од тога.


    мр Драган Крсмановић
    пуковник у пензији
    Атор је члан Српског либералног савета

    http://www.pogledi.rs/na-raskrscu/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0



     
     
    Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у  Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита иБарбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.
     
    Фирер је истога дана потписао Директиву бр. 25:
     
    “Намеравам да упаднем у Југославију снажним продорима из подручја Ријеке и Софије са општим правцем ка Београду и даље ка југу, са циљем да се југословенској војсци зада одлучујући пораз, као и да се јужни део Југославије одсече од осталог дела земље и претвори у базу за даље операције немачко-италијанских снага против Грчке.
     
    “Посебно наређујем следеће:
     
    а) Чим се заврши концентрација довољних снага и дозволе метеоролошки услови, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима.
     
    б) Ако је могућно, операција Марита мора почети истовремено, али никако раније, са првим ограниченим циљем заузимања солунске луке и планине Диос”.
     
    Телефонирао је Мусолинију: “Дуче, догађаји ме присиљавају да Вам овим најбржим путем изложим своју оцену ситуације и последица које из ње могу произићи. Од почетка сам сматрао Југославију опасним чинитељем... Данашњи извештаји не остављају никакве сумње у то да предстоји преокрет у спољној политици Југославије... Сад бих Вас, Дуче, срдачно замолио да у току неколико идућих дана не предузимате никакве даље операције у Албанији. Сматрам да је потребно да свим расположивим снагама поседнете и обезбедите најважније превоје из Југославије за Албанију...”
     
    Међутим, да је Хитлер у почетку агресије немилосрдним бомбардовањем Београда (операција Казна) желео да упути поруку Турској којој се страни има приклонити у “немачком продирању на исток” и тиме прекинуо Черчилов тајни рад на стварању “балканског фронта” (Југославија, Грчка и Турска) говориле су следеће чињенице. Наиме, крајем јануара 1941. године он  је упозоравао турског председника Иненија да се кроз неколико недеља може очекивати пребацивање немачких трупа, и ваздухопловних ескадрила, у Бугарску (званично приступила Пакту 1.3.1941, када су немачке трупе избиле на југословенско-бугарску границу) и да ће оне тада, уколико Немцима не обећа да неће кренути против Бугарске, или против њихових трупа у пролазу, исте ноћи бомбардовати Цариград и Једрене, и обрушити се на турске трупе у Тракији... “Стога Вам, г. Председниче, предлажем да Ви и ја, ради одбране Турске, предузмемо оне исте мере које Немци предузимају на бугарским аеродромима. Моја влада жели да у најскоријем времену, чим се створе потребне могућности, пошаље у Турску најмање 10 ескадрила ловачких авиона и бомбардера, поред оних пет што сад дејствују у Грчкој, 100 противавионских топова...”
     
    Дефинишући циљ “да ободримо и здружимо Југославију, Грчку и Турску” у један “балкански фронт”, Черчил је убрзо у Средоземље упутио министра спољних послова Идна. Његов извештај о разговорима са турским званичницима није био охрабрујући. Они су “схватили опасности свог положаја исто онако јасно као ми, али су, као и Грци, били уверени да снаге које им можемо понудити нису довољне... Изразили су спремност да ускладе акцију са југословенском владом, од које су, међутим, досад примили само околишни одговор на корак који су предузели на нашу молбу. Страхују да их Руси не нападну ако се Турска уплете у рат са Немачком”.
     
    Почетком марта Черчил прецизира Идну, који се тада налазио у Атину: “Намера Немаца се очигледно састоји у томе да покоре Бугарску, да још више застраше Турску претњом ваздушних напада, да избаце Грчку из рата, и да онда пређу на Југославију, приморавајући је на послушност; после тога се Турска може напасти или не, већ према томе како им, као непријатељима, буде подесно... Један изненадан покрет Југославије ка југу довео би до италијанског пораза првог реда, можда пресудног по читаву ситуацију на Балкану. Ако би Турска у истом тренутку објавила рат, непријатељ не би могао прикупити довољно снага више месеци, у току којих ће порасти наше ваздушне снаге.”
     
    После војног преврата у Београду, Черчил поново пише турском председнику Иненију: “Сад је свакако тренутак да се образује један заједнички фронт који ће Немачка  тешко смети да нападне...” Од Идна, и фелдмаршала Дила (начелник Империјалног генералштаба) тражи да “ускладе све могућне мере за заједничку безбедност”. Тако је објашњавао свом министру, који је био у Атину, да  “Југославија, Грчка, Турска и ми имамо 70 дивизија мобилисаних на том ратишту. Немци још немају више од 30...” и да, стога, постоје добри изгледи да непријатељ неће покушати инвазију  на југ ако се три савезника могу сврстати у заједнички фронт. “То је оно што Турци желе. Тиме се Турској пружа најбоља прилика да избегне рат...” Тако, на крају, Черчил наређује да Идн остане у Атину и “води ствар с Турском”, а Дилу да продужи за Београд, јер се Југославији “још увек пружала прилика да нанесе смртоносни удар откривеној позадини дезорганизованих италијанских армија у Албанији...”
     
    После војног преврата у Београду, нова југословенска влада није могла знати за основне Хитлерове ставове у Директиви 25 (да Немци “неће предузимати никакве дипломатске кораке, нити ће постављати ултиматуме” и да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу” да би се “на тај начин Турској задало довољно страха” и одбити је од Черчилово придобијање за рат) па ће нови министар спољних послова Нинчић, 3. априла, упутити циркуларно писмо свим југословенским посланствима. Тако их је обавестио да је позвао немачког и италијанског посланика и рекао им да Краљевска влада остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколуу Бечу од 25. марта, да је њена главна брига одржавање политике добрих и пријатељских односа са Немачком и Италијом, да ће настојати најодлучније да не буде умешана у сукоб и имајући у виду очување свих југословенских битних, државних и народних интереса, Влада ће се нарочито занимати за начин примене Бечког протокола.
     
    Черчилов фелдмаршал Дил је већ тада био у Београду. Он је известио: “Крајњи резултат посете Београду био је разочаравајући у много којем погледу, али је било немогућно приволети Симовића да потпише било какав споразум. Ипак сам био импресиониран офанзивним духом југословенских вођа, који хоће да се боре ако Југославија буде нападнута, или ако Немачка нападне Солун... Југословенске снаге  још нису спремне за рат, и Симовић жели да добије времена да заврши мобилизацију и концентрацију. Он не може из унутрашњополитичких разлога учинити први корак у непријатељствима него мора чекати немачку иницијативу... Очекује да ће Немачка напасти јужну Југославију из Бугарске, и засад оставити Грчку по страни... Југословени ће помоћи у Албанији, али неће чак ни ту напасти док Немачка не изврши напад на њих,  или на њихове животне интересе...”(Наводи према: Винстон С. Черчил, Други светски рат, том III)
     
    Одмах затим (4.4.1941) Черчил је Симовићу упутио следећи апел критикујући његову неодлучност и недостатак иницијативе зато што очекује непријатељев “први корак”:
     
    “Не могу схватити аргуменат да хоћете да добијете у времену. Највећи потез ради победе и безбедности састоји се у томе да се непријатељ предухитри одлучном победом у Албанији и сакупи маса опреме која би вам пала у руке. Кад у Албанију стигну четири немачке планинске дивизије, за које Ваш Генералштаб јавља да се у Тиролу укрцавају у возове, наићи ћете на отпор сасвим другачији од онога који вам може пружити позадина деморалисаних Италијана...”
     
    Шестог априла ујутру над Београдом су се појавили немачки бомбардери (око 400 бомбардера). Не страхујући од отпора, јер је град био проглашен отвореним, немилосрдно су га уништавали летећи изнад самих кровова. То је била операција Казна. Када је, најзад, 8. априла завладала тишина, по улицама и под рушевинама је лежало више од 2000 људи (процене 2.271 – 4.000, немачке процене 1.500 – 1.700); порушено 627 зграда, веома оштећено 1.601 и делимично оштећено 6.829 зграда; тешко оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника; зграда Народне библиотеке са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности, изгорела до темеља... Тако је, дакле, Хитлерова директива да је “политички нарочито важно да се удар против Југославије изврши немилосрдном окрутношћу...” и на тај начин “Турској зада довољно страха” дала свој резултат: није дошло до стварања балканског фронта од три државе. На крају немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу после рата изјавио: “Ваздушни напад на Београд 1941. имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом...”
     
     
    Пуковник у пензији Новица Стевановић
    April 2014
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0


    Clare Musgrove, Halyard Mission WWII American veteran
    "Lest we Forget" Michigan June 2009. Photo by Aleksandra Rebic
     
    "The Halyard Mission" by Lt. Com. Richard M. Kelly USNR
    The Forgotten 500 by Gregory A. Freeman
    Michigan "Lest we Forget" June 2009
    Photo by Aleksandra Rebic
     
    Aleksandra's Note:

    The passing of people should never really surprise us, for death catches up to everyone. Some of us later than others. Some of us too early. Regardless of what we may feel about it, death follows God’s timeline, not ours.

    But still, even though we all know that death is inevitable, when someone who has been with us for a long, long time and whom after a while we almost take for granted, dies, it still hurts.

    We have lost another of the brave American airmen who flew dangerous missions to confront the Nazi war machine during World War II. This time it’s Clare Musgrove of Michigan, who was one of the “Forgotten 500” that was saved by the Mihailovich Serbs after being shot down by the Germans over enemy occupied Serbia in 1944. Clare Musgrove, 94 years old, died this last Sunday, April 6, 2014, ironically on the anniversary date of the German attack on the former Yugoslavia in 1941 that would change the Balkans forever. The ramifications of that brutal Nazi attack on the Serbs in April 1941 continue today, 73 years later.

    I had the privilege and pleasure of meeting Clare Musgrove personally, first in Chicago for the 50th Anniversary Commemoration of the Halyard Mission, and then again in Michigan for the Lest We Forget Halyard Mission Reunion in June of 2009. Fortunately he has left his testimony behind for all of us in Gregory Freeman’s book “The Forgotten 500”.

    Although even the Greatest Generation has had to face mortality, those of us who knew Clare Musgrove will always remember him as very much alive.

    Rest in peace, Clare Musgrove. And thank you for appreciating all that General Draza Mihailovich and his Serbs did for you and your comrades in arms in those difficult days and nights of 1944 in a land far, far away, that remained close to your heart for all of your productive years ever afterward. I’m so glad you were able to return to Serbia in 2004 and 2005, first for the dedication of the Halyard Mission plaque in Pranjani and then for the presentation of the Mihailovich Legion of Merit Medal to the General’s daughter in Belgrade.

    Most of all, I’m glad you were saved.
     
    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
    April 9, 2014
     
    Clare Musgrove, standing left, returns to Serbia in September of 2004
    and pays tribute to General Draza Mihailovich on Ravna Gora
    along with others such as George Vujnovich, officer of the O.S.S., front right.
    Photo courtesy of Arthur "Jibby" Jibilian.
     
    From left to right: Vera Dragisich, Clare Musgrove, JoAnne Musulin de la Riva, and Aleksandra Rebic at the "Lest we Forget Forgotten 500"
    Halyard Mission Reunion in Michigan, June 2009.
    Photo: Rebic collection.
     
    *****
     
    TRIBUTE TO HER FATHER, CLARE MUSGROVE,
    BY DAUGHTER
    Jeanne Armstrong
    April 2014
     
    Clare M. Musgrove, 94, of Plymouth, Minnesota (formerly of St. Joseph, Michigan) died Sunday, April 6, 2014 at The Waters of Plymouth.
     
    A Celebration of Life Service will be held at 1 PM Monday, April 14, at First United Methodist Church, St. Joseph with Pastor Harris Hoekwater officiating. Burial will follow in Riverview Cemetery in St. Joseph. Visitation will be held from 2 to 4 pm on Sunday, April 13 at Starks & Menchinger Family Funeral Home, 2650 Niles Road, St. Joseph. Memorials may be made to First United Methodist Church or Berrien County 4-H Foundation.
     
    Clare was born July 8, 1919, to Fred and Edith (Kraft) Musgrove in Hersey, Michigan. Clare was a 1937 graduate of Hersey High School and earned his teaching certificate at Osceola County Normal. He taught in rural schools until 1942 when he enlisted in the US Army Air Force. He served with the 15th Air Force, 465th Bombardment Group, 782ndBombardment Squadron. Clare’s bomber was shot down over Yugoslavia (now Serbia) while on a bombing mission. An account of his experience as a downed airman behind enemy lines was included in the book, The Forgotten 500 by Gregory Freeman. Clare returned to Serbia twice with US service members to honor the people who risked their lives to save Allied forces. It was his great joy to be able to share a trip with each grandson. The Serbian people will always be close to the hearts of Clare’s family. Clare was proud to be associated with SW Michigan "Lest We Forget".
     
    Clare married Florence Ulrich on September 5, 1946. They enjoyed 61 years of marriage.  He attended Michigan State University for his Bachelor of Science and Masters Degrees. He began his career with the Michigan State University Cooperative Extension Service as a 4-H agent in St. Clair County and served as County Agricultural Agent in Newaygo County, MSU Farm Management (TelFarm) District Coordinator in Southwest Michigan and Berrien County Extension Director. In 1972, Clare was awarded a Distinguished Faculty Award from Michigan State University. Clare was an avid Spartans fan and wore green and white with pride as recently as the 2014 Elite Eight MSU-UConn game. Go Green!
     
    Clare was a faithful member of the St. Joseph First United Methodist Church. His church family supported Clare with visits, letters, cards and prayers during his 3 1/2 years in Minnesota.  Clare was a member of the St. Joseph Kiwanis and was the ‘corn guy’ for many years.
     
    Clare is survived by his daughter and son-in-law, Jeanne and Bill Armstrong of Plymouth MN, his son David of Kehei, Hawaii, his grandsons, Adam (Grace Bell) Herman of Montreal QC Canada and Corbin Herman (Amanda Hammond) of East Lansing Michigan and his great-grandson, Otis Herman of Montreal QC Canada. Clare is also survived by sister Donna Cooper, sister-in-law Louise Ulrich and his loving Cooper nieces and nephews. He was preceded in death by his wife Florence, his parents, and his sister Norma Basinger and brother Robert Musgrove.
     
    Clare’s family would like to thank his many friends and the staff at Copperfield Hill and The Waters of Plymouth for their kind and loving care.
     
    Clare lived his life in service to others as demonstrated through his lifelong career of teaching and stewardship to his family, church and agricultural communities. “Your deeds are your monuments.”
     
     
    Jeanne Armstrong
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

     
    Aleksandra's Note:
     
    The articles posted on the
    R. ARCHIBALD REISS INSTITUTE
    website should be required reading for anyone interested in history and its ramifications.
     
     
    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
     
    *****
     
    Nebojsa Malic
    President of R. Archibald Reiss Institute

    Paving the Way for Pavelić

    By Nebojsa Malic

    Crucial to the understanding of the first Yugoslav state is the Croat relationship towards a union with other South Slavs (including the fellow Catholic Slovenes), which can be described as tenuous at best. The initial decision to accept unification with Serbia – already a fact on the ground by November 1918 – was driven in part by fear of falling under the rule of Italy or Hungary. Once the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was established, however, Croat leaders began demanding political autonomy – a notion that ran contrary to the idea of brotherhood of South Slav tribes, as well as the political organization of the state as a centralized monarchy.

    Serbo-Croat relations reached their nadir in 1928, as Croatian Peasant Party (HSS) deputies regularly insulted their Serb colleagues in the parliament. On June 20, an enraged Serb deputy shot HSS leader Radić and three of his associates in the parliamentary chambers. On January 6, 1929, King Aleksandar dissolved the parliament and established autocracy as an emergency measure. He also renamed the kingdom “Yugoslavia” and subdivided it into nine provinces (banovina), named after rivers.

    Aleksandar’s attempt to foster Yugoslav unity failed. He was assassinated in 1934, during a state visit to France. With the growing threat from fascist Italy and Nazi Germany, the regency attempted to pacify the Croatians by giving them political autonomy: on August 1939, Prime Minister Dragiša Cvetković made a pact with the new leader of the HSS, Vladko Maček, and established the Province of Croatia (Banovina Hrvatska).

    Map of Yugoslav provinces (banovina), with Croatia in red.
    (Reiss Institute via Wikimedia Commons)
     
    Eighteen months later, German tanks were greeted with flowers in the streets of Zagreb, and the Banovina became the Independent State of Croatia. Though Maček declined participation in the new regime, many of his followers joined the Ustasha, and some later joined the Communists. Maček himself spent the war under house arrest, and in 1945 emigrated to France, then to the United States, where he died in 1964.

    Following the 1939 pact, Maček sent out a memorandum to all the subcommittees of his party. Its original was quoted in a 1997 book by Serbian-American historian Rade Rebić (see here); translation below courtesy of the Reiss Institute.

    Memorandum from V. Maček to HSS sub-committees, August 1939:

    “It is the duty of every individual and prominent member of the Croat National Movement to explain the real ideas behind the Agreement to our followers at every opportunity. Every member always has to bear in mind that the ways and means of the struggle are designed to minimize effort and casualties, while achieving the best possible results. The Croat Movement seeks to exploit every opportunity to achieve as much success as possible, which is why we made this Agreement as a tool of the struggle of Croatian people and peasants. Let it be clear, then, that in making the Agreement the Croat leadership did not renounce the ultimate objectives of the Croatian people.

    What is to be done now is:

    1. The Agreement achieves two of the Movement’s major objectives:

    а) It breaks the unity of the state, dividing it into two entities. It will be the duty of Croat national leadership to reinforce and deepen this division.

    b) it forces Belgrade – meaning the Cabinet and the Prince Regent – to abandon the idea of national unity, which is very important… Most importantly, it destroyed the very foundation of Yugoslavia… We need to always emphasize the separate character of Croat and Slovene people, thus flattering the Slovene faction of Dr. Korosec and provoking the public in Serbia.

    2. The Agreement lets our deputies into the Cabinet as ministers. We need to always refer to them, internally and to the media, as “Croatian Ministers”. This ensures:

    а) Participation in the government.
    b) Control over the government, i.e. knowledge of policies and decisions.
    c) Control of money, with the right to use state income to further the Croatian National Movement’s cause. This weakens the Belgrade government significantly, diminishes its area of influence, and makes the Croatian Ministers capable of further weakening the government and harming the state. At each opportunity the Croatian Ministers will agree and obtain further concessions to Croat separation… This position gives the Croatian Ministers a key to open many opportunities.

    3. The Prince Regent is in our power now. We always appear cautiously faithful to him, while in reality he is a puppet on our string.

    4. May our followers not be confused by statements made by Croatian Ministers or even the Prime Minister, in Belgrade. Those are merely formalities, meaningless, a deception.

    5. In our press, in our statements and conversations, we need to attack all those who do not understand that the idea of national unity is now dead forever. We need to seek further autonomy and express dissatisfaction with the present Agreement, and always complain that it is not being fully implemented. That way, the Croatian Ministers and Prime Minister can always appear as friendly to the central government and the Prince, asking for new concessions and new rights for Croatia by invoking the need to appease popular discontent in the interest of the state union and betterment of Croat-Serb relations.

    6. Avoid the use of “Province of Croatia” (“Banovina Hrvatska”), using instead simply Croatia, Croatian government, etc. Always speak of Croats, Croatian people, and point out Croatian identity as a factor in international relations of the state union. Never mention, neither in writing nor in speeches, either the state union or Yugoslavia

    7. We need to achieve separation in sports, establish our own press office, our own radio, and at every opportunity present ourselves to the outside world as representatives of the Croatian people. Our Croatian Ministers will endeavor to always note their particular Croat identity in their official communications, promoting the separate character of Croatia and the Croatian people.

    8. All the institutions, associations, enterprises, cultural societies and other such things must always be named as Croatian or Croat. Emphasis Croats everywhere and at every opportunity. Strictly separate Croat writers from the Serbs, Croat literature from the Serb, Croat history from the Serb. In short, always separate and divide…

    9. The mission of our relevant agents will be to gradually remove all the traces of national unity. There is no mention of a Croatian coat-of-arms or flag in the Agreement, but there are avenues to introduce them, and the current government is unwilling and unable to prevent us from doing so. All we have to do is threaten to resign and they will cave.

    10. We need to systematically purge and remove all words, names and designations in the Serb manner, used until now…

    11. Open interference with the gendarmerie and the military would be difficult, as the Serbs are very sensitive on that matter and would react. We need to undermine them in other ways. Let us use the methods tested in Austro-Hungarian times. In particular we need to ensure that our followers, e.g. military physicians, infiltrate the highest ranks of the military. They can then weaken the military and erode the discipline… We will endeavor to persuade the government to trust the Croat Home Guard… Its organization should be patterned after the former Austro-Hungarian institution (“domobranstvo”), using the same names, same markings, same orders, etc. Especially nurture the spirit of the Home Guard, the Croat National Movement, and separate Croatian objectives.

    12. Do everything to gradually abolish the celebration of Vidovdan… When the Sokols or other such organizations organize public celebrations, we need to interfere or even ban them outright…

    13. Always point out that the Agreement is just a step in the process of achieving our objectives. Always talk about a free and independent, separate Croatia. Always speak of Croatian interests, Croatian rights, Croatian duties…

    14. Our enemies are always to be attacked in the harshest terms, accuse them as corrupt, harmful to Croat interests, and oppressors of Croatian people… Their achievements are to be denigrated, their newsprint ignored or mocked, and they themselves ridiculed and derided.

    15. The international situation is developing to our benefit. The Versailles system is collapsing, and Yugoslavia is that system’s artificial creation. Our leadership will strike a balance between the Axis and democracy… The primary objective is to destroy Yugoslavia. In that we have the full support of the Catholic Church, as well as international Communism.

    16. These instructions are to be strictly followed, and interpreted appropriately to all sympathizers. Keep them secret and confidential. Croatian delegates will give everyone more detailed instructions. Forward, all, to a free and independent Croatian state!

    With faith in God and peasant solidarity!”



    http://www.reiss-institute.org/articles/paving-the-way-for-pavelic/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Blic Online
    A.Nikolić
    April 16, 2014

    Pisac Dragoslav Mihailović presecanjem crvene vrpce na ulazu u Istorijski muzej Srbije, uz prisustvo medija, grđana i policije, otvorio je multimedijalnu izložbu “U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-1953”.

    Skojevci (levo) i mladići u kapuljačama ispred izložbe "U ime naroda"
     
    Otvaranju izložbe prethodio je incident. Dvadesetak pripadnika SKOJ-a na pedeset metara od ulaza u muzej razvila je crvene zastave i pevala Internacionalu.
     
    Nekoliko mladića sa kapuljačama na glavi uletelo je u njih i oduzela im transparent na kojem je pisalo “Fašizam neće proći”. Čuli su se povici “bando crvena” policija je intervenisala, prekinula tuču i pojurila mladića sa ukradenim transparentom koji je počeo da trči prema Domu narodne skupštine.
     
     
    Okupljeni pripadnici SKOJ-a nastavili su da pevaju Internacionalu, a okupljenim građanima koji nisu mogli da uđu u muzej zbog bezbednosnih mera BIA obratili su se govornici ispred Doma Sindikata na Trgu Nikole Pašića.
     
    - Ova izložba je svojevrsna poruka da nijedan zločin ne sme biti zaboravljen i ostati nekažnjen. Oni koji su ubijali 1945. godine nisu verovali da će žrtvama njihovog terora biti ukazano osnovno ljudsko poštovanje. Mi smo ovde da to učinimo između ostalog i ovom izložbom. Ovo nije poziv na nove podele već podstrek da se nastradalim građanima Srbije podigne spomenik. Nadam se da će se to jednog dana dogoditi - kazao je naš cenjeni dramski pisac Dušan Kovačević.
     
    Eksponati na izložbi: U ime naroda
     
    Iza njega pred okupljene građane izašla je princeza Jelisaveta Karađorđević koja je kazala da se srpski narod vekovima bio ubijan i obespravljen ali da se sada probudio.
     
    - Pred nama imamo izložbu u ime istine koja je nezadrživa. Istine koja će opomenuti sve u budućnosti da ne čine takve događaje.
     
    Srđan Cvetković, autor izložbe
     
    Autor Srdjan Cvetković kazao je da je prisustvo pripadnika SKOJ-a ispred muzeja dokaz demokratičnosti društva u kojem živimo. Istakao je je da izložba govori o teškim stradanjima i ubistvima bez suda, političkim osuđenicima, Golom Otoku, mukama seljaka u vreme otkupa i kolektivizacije, političkoj kulturi toga doba i progonima.

    - Prvi cilj je da progovorimo o tome, ne da bi delili Srbiju, jer nas nije vodila mržnja, nego želja da suočimo deo društva iporazgovaramo o tim teškim temama, kako bi unapredili političku kulturu kod nas, toleranciju i razumevanje - rekao je Cvetković.

    Otvaranju izložbe su prisustvovali između ostalih i Vuk Drašković i reditelj Goran Marković.

    Ova izložba je prva muzejska postavka u Srbiji o višedecenijskim tabu temama: likvidacijama i suđenjima “narodnim neprijateljima”, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji, izborima, kultu ličnosti i političkoj kulturi u periodu od 1944. do 1953. godine, saopšteno je iz Muzeja istorije Jugoslavije.


    http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/458556/Burno-na-otvaranju-izlozbe-U-ime-naroda-Skojevci-policija-poklici-bando-crvena


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
    

    0 0

    Novosti
    Boris Subašić
    April 15, 2014

    Ubijeno više od dve hiljade srpskih civila. Beograd brutalno rušili tri dana uzastopno tako da ni žrtve nisu mogle da budu sahranjene. Partizansko vođstvo podsticalo ovakve akcije

    Pašino brdo u Beogradu najviše oštećeno
     
    KRVAVI Uskrs, kako je nazvano savezničko bombardovanje Beograda 16. i 17. aprila 1944. u kome je poginulo više od 2.000 ljudi, dugo je bio tabu tema, a ni danas sa njega nije potpuno skinut veo tajne. Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge srpske gradove, i dalje su zapečaćeni. Britanski obaveštajac Majkl Liz [Michael Lees] bio je član vojne misije u Jablaničkom okrugu 1944. i gorko je zaključio da se Staljin sigurno grohotom smejao dok su saveznički bombarderi ubijali Srbe za račun njegovog pulena Tita.
     
    - Intenzitet bombardovanja prevazišao je čak i napade nemačkog Luftvafea iz 1941. Za partizansko vođstvo svrha tih i ostalih bombardovanja nije bila vojničko već političko dejstvo. Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde - konstatovao je Liz.
     
    Istoričari kažu da svako bombardovanje ima četiri aspekta: vojni, ekonomski, moralni i politički.
     
    - Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto. Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: „Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici“. To sve govori - kaže prof. dr Pavlović.
     
    Saveznici su bombardovali i druge okupirane južnoevropske gradove, ali nikada sa tako malo štete po Nemce i sa strašnim civilnim žrtvama kao u Srbiji. To potvrđuju i radiogrami Glavnog štaba JVUO upućeni vladi u Londonu.
     
    - Kad je na nebu prestonice prepoznalo savezničke avione, stanovništvo je bilo obuzeto oduševljenjem. Svet je verovao da se avioni vraćaju posle bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj. Tek kad su zatreštale prve eksplozije savezničkih bombi, stanovništvo je potrčalo u skloništa. Savezničko bombardovanje izazvalo je strašno razaranje. Na ulicama su leševi žrtava svuda - glasio je 20. aprila izveštaj iz Mihailovićevog štaba.
     
    Stradale su Bajlonijeva i Kalenićeva pijaca, prepune sveta, kao i Crkva Aleksandra Nevskog. Uništena je bolnica sa bolesnim srpskim zarobljenicima iz Nemačke koji su dovedeni na rehabilitaciju. Razoreno je prvo beogradsko porodilište. U prah su pretvoreni Centralni higijenski zavod, Dečja bolnica, Dečji dispanzer, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz NDH. Sravnjene su Terazije.

    - Prema pouzdanim obaveštenjima Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, na Beograd je palo 1.457 bombi prvog i drugog dana pravoslavnog Uskrsa. Porušeno je ukupno 687 zgrada, a 20. aprila je u ruševinama pronađen 1.161 leš. Broj teško povređenih bio je 1.468 - piše u radiogramu upućenom 21. aprila u London.

    Kolone sa kovčezima protezale su se kilometrima beogradskim grobljima, kao nekoliko dana ranije u Nišu koji je, takođe, razoren „prijateljskim bombama“.

    - Ja bih razumeo bombardovanje da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom - rekao je tada niški okružni načelnik Jovan Barjaktarević.

    Nesrećni čovek nije ni slutio koliko je blizu istine.

    - Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu. Jeftiću je usmeno obrazloženo da saveznici bombarduju čitavu Evropu, pa ni Beograd nije izuzetak. Međutim u belešci Forin ofisa o tom događaju piše: „Nama bi bilo draže da Bi-Bi-Si nije objavio tu vest jer ovako imamo neprijatnu dužnost da objašnjavamo svoju politiku“. U britanskoj vladi je nesumnjivo postojala podrška Titovom pokretu - kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju Srbije.


    Pod bombama su stradale čitave porodice

    Na stav zapadnih saveznika o događajima i dobrim i lošim momcima u Jugoslaviji presudno je uticala grupa sovjetskih „krtica“ u britanskoj tajnoj službi SOE. Početkom Drugog svetskog rata oni su kao diplomci Kembridža, povezani salonskim levičarenjem i homoseksualnošću ušli u SOE i postali veoma uticajni. S njima je veoma blizak bio i Ficroj Meklin, Čerčilov izaslanik u Titovom štabu. Ova grupa je bila ključna i u lancu odlučivanja u Balkan er-forsu (balkanskim vazdušnim snagama), koji je bombardovao srpske gradove.

    - Meklejn je smatrao da bombardovanje treba da „pomogne da se okonča građanski rat u korist partizana i potvrdi ih kao jedinu snagu otpora u Jugoslaviji“. Početkom aprila 1944. Čerčil je u London pozvao svog izaslanika kod Tita, brigadira Meklejna i Vladimira Velebita, koji je bio Titov oficir za vezu prvo s Nemcima a potom s Britancima. Oni stižu u štab generala Vilsona, komandanta Sredozemlja 15. aprila, a već sutradan je prvi put bombardovan Beograd - kaže Miloslav Smardžić, autor knjige „Krvavi Vaskrs 1944“.

    Engleske vazduhoplovne snage su uglavnom bombardovale preko dana, a strateška bombardovanja s bezbedne visine i noćna bombardovanja obavljali su Amerikanci.

    - Uspostavljena je koordinacija između Balkan er-forsa, odnosno komande u Bariju i misija koje su se nalazile pri vrhovnom štabu NOVJ i glavnim štabovima republika koji su slali svoje predloge za bombardovanje o kojima su odlučivali Meklejn i Tito - kaže prof. dr Pavlović.

    Za razliku od Edvarda Kardelja, koji je odlučno odbio predlog da se bombarduje Ljubljana, i Tita, koji uprkos zahtevima saveznika nije dopuštao da se ruši Zagreb, komandant Glavnog štaba NOVJ za Srbiju Koča Popović i britanski obaveštajac Džon Heniker Mejdžor sipali su predloge kao iz rukava.

    -Popović je određivao ciljeve, a da uopšte nije bio u Srbiji. U seriji radiograma Vrhovnom štabu on ne samo da traži da se bombarduje neki grad, Leskovac, Niš, Beograd, čak i određene ulice. Mejdžor to šalje Meklejnu, koji predlog analizira sa Titom i informaciju koja ide u Bari u komandu Balkan er-forsa. Ta linija odlučivanja ide preko Meklejna i Tita, a Balkan er-fors bombarduje po vojničkim procenama samo kada u preletima uoči neprijateljske ciljeve - kaže prof. dr Pavlović.


    Bombe namenjene Hitleru pogađale srpski narod
     
    “NEDELjA PACOVA“
     
    SPREGA u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja pacova“).

    - „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih - kaže Liz.

    “PRIJATELjSKO“ RAZARANJE SRBIJE

    SAVEZNICI su bombe 1944. najčešće bacali na Niš, 15 puta. Na Kraljevo šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, a Novi Sad tri puta. Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina bombardovali su po dva puta. Razarali su i civilne ciljeve Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine.

    UBIJALI SAMO ZA CIVILE

    PRILIKOM savezničkih bombardovanja Beograda nije pogođen nijedan nemački cilj od strateškog značaja, zabeležio je Miodrag Mija Jakšić. - Umesto toga, pogođena su uglavnom civilna naselja. Najgore je tih dana prošlo Pašino brdo. Iz „letećih tvrđava“ padali su „tepisi“ bombi na ovo beogradsko naselje. Tu je poginulo najviše Beograđana, a i porušeno najviše kuća - zapisao je Jakšić, koji je preživeo sva saveznička bombardovanja Beograda.




    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:487568-Saveznici-nas-bombardovali-na-Titov-zahtev

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****
      
     


older | 1 | .... | 15 | 16 | (Page 17) | 18 | 19 | .... | 49 | newer