Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | (Page 2) | 3 | 4 | .... | 49 | newer

    0 0


    Aleksandra's Note: Curtis "Bud" Diles, 87, is one of the "Forgotten 500" - an American Army Air Force WWII veteran that flew bombing missions over Nazi targets in the war, who was shot down by the enemy, and who was saved by the Mihailovich Serbs in Nazi-occupied Serbia. He was born in July of 1925 and though he may have forgotten many things through the course of his long life, he has never forgotten the 9 days he spent with the Serbs and how they saved his life, took care of him, and got him back to his home base only 10 days after he had fallen out of the sky over Yugoslavia.

    Curtis Diles has led a rich life. After the war he was discharged from the Army Air Force in November of 1945, returned to Ohio, and married Inez Pruitt of Kentucky in 1948. Together, he and his wife had three daughters and one son, 15 grandchildren, and five great-grandchildren.

    His beautiful daughter Diane Diles Hammond has been kind enough to share images of her beloved father, home for Easter Sunday, sharing the story of his 9 days with the Mihailovich Serbs with his grandchildren. On the wall hangs a collage of photos, all of them of General Draza Mihailovich, the man he credits with saving his life and making it possible for him to have the life and family that he has had.

    I treasure men like Curtis "Bud" Diles. He is truly "the greatest generation."


    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****

    Curtis Diles, 87, sharing his WWII Serbian rescue story
    with his grandchildren on Easter, March 31, 2013 (1)
    Photo courtesy of Diane Diles Hammond

    Curtis Diles, 87, sharing his WWII Serbian rescue story
    with his grandchildren on Easter, March 31, 2013 (2)
    Photo courtesy of Diane Diles Hammond

     Curtis Diles with his daughter, Diane Diles Hammond,
     on Easter Sunday, March 31, 2013.


    TO LEARN MORE ABOUT CURTIS DILES AND HIS WARTIME EXPERIENCE
    PLEASE CLICK ON THE LINK BELOW:





    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0



    Dokumenti su vlasništvo Srpskog liberalnog saveta

    Kliknite na svaku "sliku" da vidite bolje.


    *****


    Rešenje Višeg suda [Mart 6, 2013] u Beogradu koje je doneto
     po našoj žalbi protiv rešenja o utvrđenju datuma smrti D. Mihailovića.

    Rešenje Višeg suda u Beogradu March 6, 2013 SLS Page 1 of 2

    Rešenje Višeg suda u Beogradu March 6, 2013 SLS Page 2 of 2

    *****

    Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 69/10
    kojim je postupak za rehabilitaciju D. Mihailovića
    prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka R2-31/12
    koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu.


    Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 1 of 3


    Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 2 of 3



    Žalba protiv rešenja Višeg suda u Beogradu / March 21, 2013 SLS Page 3 of 3





    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    Политика
    Танјуг
    Oбјављено: 05.04.2013


    Фото: Википедија

    БЕОГРАД– Сутра се навршава 72 године од како је у рано јутро 6. априла 1941, бомбардовањем Београда, Немачка напала Краљевину Југославију у Другом светском рату. Априлски напад без објаве рата је, према бројним историјским изворима, био Хитлерова одмазда за 27. март 1941, када су због потписивања пакта са Немачком оборени влада Цветковић-Мачек и намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић.

    Пошто су представници владе Краљевине Југославије 25. марта у Бечу потписали протокол о приступању Тројном пакту, педвођеним Немачком, 27. марта је уследио пуч и масовне демонстрације подршке пучистима у Београду, али и другим српским градовима и у још неким у земљи.

    И пуч и масовни протести били су манифестације јасног опредељења ка западним савезницима.

    „Ваздушни напад на Београд имао је искључиво политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете, рекао је на суђењу после рата немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст.

    Тачан број жртава бомбардовања Београда није тачно утврђен. Британски председник владе Винстон Черчил је 12. априла на радио Лондону изјавио да је број жртава био око 17.000. Власти у Београду су најпре саопштиле да је погинуло око 2.500 грађана, а према немачким изворима број погинулих био око 1.700.

    У том и каснијим бомбардовањима Београда током Другог светског рата, уништено је око половине стамбеног фонда, преко 700 зграда а оштећено је око 9.000 стамбених објеката, готово сва инфраструктура и бројни културни објекти, међу којима и национална библиотека.

    Зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, уништена је такође тог 6. априла 1941. у пожару, при чему је изгорео читав библиотечки фонд од преко 300.000 књига, међу којима су се налазили и бројни ретки и драгоцено примерци, аутографи, документи.

    Напад на Београд отпочео је 6. априла око 6.30 часова ујутру, у првом таласу у нападу је учествовало преко 200 бомбардера. У четири напада тог дана учествовало је 484 бомбардера, који су на град бацили око 360 тона бомби.

    Припадници југословенског ратног ваздухопловства храбро су се супротставили нападачима и нанели им знатне губитке. У првим ваздушним борбама 6. априла погинула су двојица, а рањено је шест југословенских пилота. У априлским ваздушним борбама погинуло је 11 југословенских авијатичара.

    Београд је у Другом светском рату бомбардован и од савезника и најинтензивније је било савезничко бомбардовање 16. и 17. априла 1944. године. Првог дана савезничког бомбардовања, на православни Ускрс, бачено је на Београд више од 1.500 тона бомби, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у којима су смештени Немци.

    Евидентирано је да је током ваздушних напада погинуло 1.160 Срба, цивила, и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.

    Тада је погођено и породилиште у Крунској, једно обданиште, Славија, Немањина и Дечанска улица, Бајлонијева пијаца, Пашино брдо, Зелени венац, Железницка станица, Народно позориште.


    Танјуг
    Oбјављено: 05.04.2013


    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sutra-godisnjica-napada-Nemacke-na-Jugoslaviju-1941.sr.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Слава им.

     
     
     
     
    Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:

    1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
    2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
    3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
    4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
    5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
    6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
    7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
    8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
    9. Душан Борчић, погинуо 6. априла - пао у Сарајевску улицу
    10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав
    11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
     
     
     
    *****
     
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
     
    *****

    0 0






    "...Outside my windows, the dark-browed Serbian peasants, the men in somber black, the women in their bright embroidered clothes, passed unhurriedly but more silently, more grimly than usual to the early Sunday market. I watched them thoughtfully as I began to pour my tea and turned the short-wave radio knob...

    ...I heard no sound but the jingling of milk carts in the streets and the shuffling of peasant feet. But it was coming, this raucously heralded doom.

    ...Bomb after bomb exploded all round us, some not more than twenty yards away. The effect was almost inconceivable. It wasn’t the noise or even so much the concussion; it was the perfectly appalling wind that was most terrifying. It drove like something solid through the house. Every door that was latched simply burst off its hinges, every pane of glass flew into splinters. The curtains stood straight out into the room and fell back in ribbons. With a weird, smooth sound like the tearing of silk, the neighboring houses began to collapse...

    ...Again the bombs were falling, thick and fast, and on and on. Now far, then near, the Stukas shrieked and stooped...

    I ran to a smashed window. There in the street among piles of stones men and women lay still in strange, contorted attitudes. I had a surge of uncontrollable wild fury…There were two unexploded incendiary bombs imbedded in the pavement just outside my windows.

    The bodies were already being carried across the piles of masonry by people, many of whom were themselves covered with blood...

    ...In one small second those heavy granite walls had been blown about the neighborhood in fragments. All the interior lay wrecked and naked to the eye, and the elevator, halfway up, hung loose, ridiculously helpless.

    Cars lay overturned and flattened, and blood was everywhere. I heard afterwards that three hundred and sixty policemen waiting there in reserve had been killed by one of the first bombs...

    ...Soon I had to walk in the middle of the street, the heat too great on each side. Not a soul was doing anything to stop it, no one even turned to look. There was nothing that could be done. The water works had been the first German target: ‘Burn, Belgrade, burn!’

    The Axis attacked Belgrade in waves of air strikes or bombing sorties at intervals of two to four hours, each wave consisting of 150 warplanes. The first assaults were saturation attacks. Over 500 sorties were flown. The Stuka dive bombers attacked government buildings, communications facilities, and military headquarters, and control and command centers. The military command in Belgrade lost communications links to the field armies dispersed in Yugoslavia. Axis medium bombers attacked and destroyed residential areas, killing Serbian civilians in their houses or tenement buildings, while others died in the air-raid shelters which were unable to withstand the bombardment. A Yugoslav lieutenant, who piloted a Messerschmitt Me-109, recalled the Axis aerial assault on Belgrade: 'I never saw so many aircraft together in my life, not even in a photo or in the cinema.'...

    ...Hurrying through a narrow choked passage, I came upon a sight I wish I might never have seen, for it will haunt me while I live.

    The Germans, with their careful maps, had gone especially for the air-raid shelters (very few in this "open" city) ---and especially for those meant for school children. Here in a little park one of these had received a direct hit. The hole was enormously deep. Trees uprooted lay tumbled as in the old game of spillikins.

    And in their branches were parts of human bodies, arms, legs, heads---so small, so small---which other humans, their mothers and fathers, dazedly heavy and fumbling of movement, were slowly trying to collect.

    Most horror photographs---though none, even in color, could reproduce the gory shambles of this scene---showed weeping, despairing relatives. Here there were none---no tears and no despair. Only stunned movement, pitifully hopeless, slow...

    ...We were without lights, but the house was on a little hillside with a free view over Belgrade. And Belgrade was burning.

    As night came down the sight was weird and terrible.

    The great city along the Danube seemed to be one blazing bonfire. Great tongues of flame would burst up suddenly, glare fiercely for a while, and slowly sink away. Sullenly the heavy clouds of smoke rolled upwards, billowing, writhing, twisting away into the sky, reflecting on their black bellies the angry glare that must have been visible for hundreds of miles across the huge river and the limitless flat plain.

    Germany had lit the great beacon of her ‘civilizing mission’ in the Balkans.

    Watching the winged fiends of this holocaust, it seemed to me that they had burst up from the infernal regions of ancient myth. Through and above the clouds of fire they darted unceasingly, those messengers from hell, swooping and diving, skimming away and back again. And still with demonic diligence and glee they rained destruction on destruction upon the pitifully supine city.

    The Serbs had dared to dream of liberty. Now their murdered capital flamed, a dying signal to the liberty-loving peoples of the earth. But none could raise a hand to help. There was grandeur in the great city's loneliness, grandeur in the unchecked flaming of its heart, grandeur even in its utter helplessness.

    I walked up and down, up and down the little bricked path of the garden, alone in the darkness and silence-dark but for the glare from the burning capital, silent but for the sound of bursting bombs. I was full to the brim and running over with fury. I swore to myself that while there was breath in my body I would fight to save what those monsters of cruelty would leave of a people whose dream they could never understand."



    Ruth Mitchell
    Sister of US aviation pioneer Brigadier General William “Billy” Mitchell
    THE SERBS CHOOSE WAR
    1943


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Сепарат из монографије у припреми ,,Јуришни батаљони ВКЈ,,

    Нова српска политичка мисао

    Априлски рат 1941. године
    Бранко М. Јевтић
    петак, 05. април 2013



    Неутрална Краљевина Југославија налазила се почетком 1941. у критичном и сложеном политичком положају. Немачка је до тада окупирала целу западну и средњу Европу и спремала се да преко Румуније и Бугарске нападне Грчку и тако учврсти своје положаје на Медитерану и обезбеди директну линију снабдевања за Ромелову армију на северноафричком фронту. Приступањем Бугарске силама Осовине почетком марта 1941. Краљевина Југославија се нашла у потпуном окружењу. У настојањима да сачува неутралност и избегне рат југословенска Влада започела је преговоре са немачким Рајхом и 25. марта потписан је у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. Свега два дана касније, 27. марта, група официра је извела државни удар, сменила Владу, прогласила пунолетство краља Петра Другог и предала му власт. Народ је широм Србије демонстрацијама подржао и поздравио овај догађај. Једина подршка Југославији за овакав политички расплет догађаја дошла од Владе Велике Британије која се тада усамљено супротстављала нацистичкој Немачкој.


    Сва настојања нове југословенске владе на челу са генералом Душаном Симовићем да преговорима спрече непријатељства са немачким Рајхом била су узалудна. Хитлер, коме се иначе журило да што пре окупира Грчку и протера британске снаге које су се тамо налазиле, је у одбацивању протокола о приступању у пакт добио добар повод и изговор за напад на Југославију. И без пуча Немачка сигурно не би допустила Југославији да ужива протоколом предвиђену неутралност пре свега због потребне линије снабдевања Ромелових снага у северној Африци, али и због експлоатације руда од пресудног значаја за немачку војну индустрију. Тада је донесена немачка одлука да се поред већ планираног напада на Грчку изведе истовремено и напад на Југославију. Таквим симултаним нападом било би спречено повлачење југословенске војске и стварање заједничког југословенско-грчко-британског одбрамбеног фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

    План напада на Југославију је добио шифровано име ,,Директива бр.25“ и надовезиваo се на план напада на Грчку под кодним знаком ,,Марита“. Немци су били добро упознати са приликама у земљи и војсци. Разједињено југословенско друштво погођено унутрашњом политичком кризом, оптерећено растућим националистичким и сепаратистичким тежњама доводило је у питање успех саме мобилизације. Код једног дела несрпског становништва борба за одбрану Југославије није се могла очекивати. Немци су рачунали да ће Хрвати приликом напада бити на немачкој страни, а за узврат, преко усташке емиграције гарантован им је прикладан политички поредак и стварање независне државе.Уз то неупоредиво мање бројно стање и скромне техничке могућности југословенске војске обезбеђивали су надмоћнијој немачкој војној сили лаку победу. Из тих разлога стратегија напада на Југославију је била релативно једноставна. Ради задавања озбиљног психолошког ударца за почетак ратних операција предвиђено је брутално бомбардовање Београда и других градова.


    У исто време масовним ваздушним нападима предвиђено је бомбардовање аеродрома и комуникација на линији могућег повлачења југословенске војске према Грчкој. Напад копнених моторизованих снага планиран је истовремено из више праваца са циљем да се снажним и брзим обухватним маневрима изолују и неутралишу јединице пре него што се организују и формирају јединствен одбрамбени фронт. Друга немачка армија је имала задатак да са севера изврши пробој према Загребу и настави даље напредовање према Сарајеву и тако изолује југословенске трупе у западном делу земље. Истовремено моторизоване трупе из Мађарске у брзом продору кроз Војводину наступале би према Београду. Главни планирани удар је имао да се изведе из Бугарске и након пробијања фронта један део би напредовао према Нишу и наставио на север према Београду, а други део би извршио продор према Македонији и наставио напредовање према северној Грчкој. Немачки верни савезник, фашистичка Италија је имала такође своју планирану улогу за напад на Југославију. Италијанска војска је извршила концентрацију својих снага за напад из правца Истре, дуж словеначког приморја и из северне Албаније. Напад на Југославију требало је да се изврши без преходне објаве рата.

    Главнокомандујући генерал Душан Симовић у страху да Немцима не да повода за напад издао је наређење за општу мобилизацију тек 3. априла. Истог дана проусташки организован ваздупловни капетан Владимир Крен је из Загреба пребегао у Аустрију са плановима ваздушне одбране и летачким распоредом југословенског ваздухоловства.

    Нападом диверзантске групе Бранденбург на Сипски канал на Дунаву у ноћи између 5/6. априла 1941. започела је немачка инвазија на Југославију. У зору 6.априла немачка авијација је бомбардовала војне аеродроме код Скопља, Загреба, Љубљане, Брежица, Куманова и Ниша. Истовремено италијанска авијација је из Италије и својих база у Албанији напала војне положаје и морнаричке базе у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Овим бомбардовањима покидане су везе између јединица и без ваздушне заштите онемогућено је несметано кретање копнених трупа.

     

    У првим јутарњим часовима 6. априла немачка авијација је напала веће градове Београд, Ниш, Лесковац, Крагујевац, Мостар, Бањалуку и Нови Сад. Главни удар под командом немачког генерала Александра фон Лера извршен je на Београд, а операција је носила име ,,Казна” (Strafgericht). На небрањени град и изненађено становништво бачене су разарајуће авиобомбе од 1000 кг. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти и важније објекте, што је изазавало велика разарања и огромне жртве. Том приликом до темеља је спаљена Народна библиотека у којој су изгореле књиге од непроцењиве културне вредности. Напади су поновљени у току ноћи 6/7. априла и настављени у току дана, а процењује се да је преко 10 000 грађана изгубило живот. У одбрану небрањеног града пожртвовано је стао једино 6. ловачки пук који је у неравноправној борби и пре уништења успео да обори десетак немачких летелица.


    Напад немачких копнених снага са севера извршила је Друга армија из два правца, из Аустрије и Мађарске. Како Друга армија на дан напада још није била у пуном саставу инвазију је покренуо 46. оклопни корпус северозападно од Београда. Одбрану на овом сектору држале су јединице са војницима хрватске националности. Немци у инвазији нису наишли ни на какав отпор већ су од хрватских војника поздрављени као савезници. Тада је на овом сектору дошло до отворене побуне хрватских резервиста и официра. Већ 8. априла побунио се и прешао у усташе цео 108. пешадијски пук у Бјеловару. Усташки побуњеници су покушали заробљавање штаба Четврте југословенске армије којом је командовао генерал Петар Недељковић. Побуна се проширила и на друге јединице (цео 40. и делови 42. пешадијског пука), Хрвати су масовно напуштали своје јединице, прелазили у усташе, изводили диверзије и саботаже и на крају заробљавали и убијали српске официре и војнике. Рат на северном и северозападном фронту завршен је за четири дана. Већ 10. априла Немци су ушли у Загреб где су одушевљено дочекани од Загрепчана и истог дана проглашена је Независна Држава Хрватска. Већина хрватских официра одмах се ставила на располагање новоформираној хрватској држави. Од виших официра у усташку војску ступли су 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1005 капетана и 417 поручника. Хрвати су и пре започињања рата предузимали припреме за субверзивно деловање. Мачекови ,,Заштитари” наоружавани су из војних магацина, уз то редовно су ишли на борбену обуку коју су им држали официри хрватске националности на војним полигонима и то потпуно отворено, без сметњи и забрана.[1]

    Главни напад на Југославију извршила је 12. немачка армија из Бугарске која се одраније тамо налазила због планираног напада на Грчку. Била је то најбоље опремљена немачка армија која је учествовала у нападу на Југославију. Већ у прва два дана немачке снаге су извршиле свој главни задатак. Пресечена је моравско вардарска долина и тако је онемогућено повлачење југословенске војске према југу и спајање са савезничким снагама у Грчкој. Већ 7. априла Немци су заузели Скопље, а делови немачке армије су незадрживо наставили напредовање према Албанији у сусрет италијанским снагама. Тако је овим муњевитим нападом у потпуности пресечен јужни правац одступања, а југословенске снаге у Македонији су остале изоловане и отсечене.


    На нишавском фронту југословенска војска је пружила нешто жилавији отпор, али нису могли дуго издржати немачке нападе. Већ 8. априла Немци су ушли у Ниш, Алексинац и Ражањ и наставили напредовање на север. Тиме је Немцима отворен пут према Београду у који је пет дана касније,13.априла, умарширала немачка војска.

    Италијанска армија извршила је напад, тачно по предвиђеном плану, из Истре и дуж словеначког приморја са једне стране и с леђа из Албаније са друге. Од 8. до 13. априла Зетска дивизија је водила борбе против италијанске војске на албанској граници и у једном тренутку потиснула нападаче у правцу Скадра. Неповољна ситуација на другим фронтовима приморала је дивизију на повлачење у коме је имала осетне губитке од побуњеног албанског становништва.[2]

    Војни аеродроми који у првом налету нису били уништени са малобројним преосталим авионима нису представљали неку озбиљну претњу за Немце. Сем у неколико појединачних случајева није било борбених активности. Команданти бомбардерских и ловачких пукова хрватске националности нису извршавали ратне задатке, него су се најчешће предавали и прелазили у усташку војску (пуковници Иван Драгићевић, Никола Обуљен, Драгутин Рупчић и Зденко Горјуп, потпуковници Франо Пирц, Хинко Хујбл и Леонид Бајдак, мајор Мато Чулиновић и други).[3]


    Петоколанашке и издајничке саботаже такође су допринеле брзом слому југословенске војске. Примера ради, речна флотила на чијем челу се налазио капетан бојног брода Едгар Ангели и његов начелник штаба капетан фрегате Борис Сторов саботажама су значајно помогли убаченој немачкој групи приликом напада на Сипски канал у ноћи 5/6 априла. Таквих примера саботажа је било безброј.

    Фолксдојчери по Хитлеровом наређењу не само да се нису одазивали на мобилизацију него су вршили разне саботаже, слали немачким обавештајним центрима податке о кретању и распореду војске, растурали дезинформације и уносили панику међу војницима и грађанима. Још пре рата међу фолксдојчерима била је добро организована пета колона која је успешно деловала изнутра изазивајући штете, хаос и пометњу.

    Без обзира на безнадежно и катастрофално стање на свим фронтовима многи официри одлучно су и храбро стали у одбрану земље. Официрска част, положена заклетва и патриотски осећај покретали су многе српске официре и војнике на очајничку и пожртвовану борбу против надмоћнијег непријатеља. Многобројни су примери индивидуалног и колективног хероизма без обзира на никакве изгледе у победу. Понекад свесно жртвујући своје животе официри и војници су се борили до последњег даха. Храбри пилоти 6. ваздухопловног пука бранили су небо над Београдом, постигли десетак ваздушних победа и у неравноправној борби скоро сви су изгинули. Пример скоро епског јунаштва било је потапање разарача ,,Загреб” када су два млада поручника бојног брода, Милан Спасић и Сергеј Машера дигли у ваздух свој брод да не падне у руке Италијанима и том приликом свесно жртвовали своје животе. Било је случајева да су официри разочарани брзим поразом радије бирали смрт него срамну предају и одлазак у заробљеништво.

    Врховна команда Југословенске војске од првог дана инвазије није контролисала ситуацију. После пада Београда 13. априла и јасног војног слома наступила је и криза Владе која се тада налазила на Палама код Сарајева. Тада је донесена одлука да се, ради веће сигурности, краљ и Влада преместе у Никшић и отуда авионима пребаце у Грчку, а за начелника Врховне команде постављен је генерал Данило Калафатовић. Два дана касније, 15. априла Немци су ушли у Сарајево и заробили штаб Врховне команде и генерала Калафатовића.


    Југословенски официри су два дана касније, 17. априла потписали ,,Одредбе о извршењу примирја". Са правне стране гледишта овај документ није био обавезујући посебно што су га потписали заробљени официри генерал Радивоје Јанковић и Александар Цинцар Марковић. Овим документом одређена је безусловна предаја свих официра и војника, комплетног наоружања, опреме, вучне и товарне стоке као и свих средстава копнене војске, морнарице и авијације. Осим тога наложена је предаја архива, свих војних докумената, планова и других списа који су се односили на војску. Строго је назначена забрана напуштања земље. Немци су ове одредбе доживљавали као безусловну капитулацију тако да сваки даљи отпор или војно организовање сматран је као побуна ван закона и норми међународног права, а поводом таквих активности све могуће репресије биле би оправдане. Непредате војнике Немци су према одредбама споразума третирали као „франтирере“ и сходно наредби немачког генералштаба од 17. јуна 1938. године предвиђали најсуровији режим према њима. Занимљиво је да су Немци сурове репресалије према белгијским франтирерима у Првом светском рату правдали тиме да они нису носили прописне униформе и видне ознаке.


    Према истраживањима Велимира Терзића заробљено је око 375 000 официра, подофицира и војника. Заробљеници су различито третирани тако да су Немци као праве заробљенике доживљавали Србе, неке Словенце и само оне за које су имали сазнања да су јако југословенски оријентисани. Официре и војнике хрватске националности нису заробљавали и ако јесу убрзо су ослобођени. Сличан статус имали су Македонци, Црногорци и разне мањине. Након пуштања разних категорија заробљеника, укључујући и болесне заробљенике српске националности интернирано је у заробљеничке логоре око 200 000 официра и војника. Због уништења, или заробљавања југословенске ратне документације, а и због незаинтересованости послератних истраживача не постоје ни приближни подаци о броју страдалих официра и војника у Априлском рату.

    Застарела и слабо вођена југословенска војска неприпремљено се нашла у рату са најмодернијом, најпродорнијом и уз то најбруталнијом армијом на свету. Такав напад једноставно није могла издржати. Априлски рат је на најсуровији начин открио дубину државне кризе, снагу петоколонашке издаје, указао на високи степен присутног дефетизма и донео коначне резултате националне разједињености.


    ________________________________

    [1] Петар Кривошић ,,Записи са Цетине»,

    [2] Велимир Терзић ,,Слом краљевине Југославије 1941»

    [3] Бранко Јевтић ,,Национална структура у ВКЈ» необјављени списи


    http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/aprilski-rat-1941-godine.html



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Novosti
    Kralj Petar II
    28. mart 2013. 19:44
    March 28, 2013


    Tito i Draža sukobili su se oko načina gerilskog ratovanja. Četnici predali partizanima Užice sa fabrikom oružja


    Četnici u Užicu septembra 1941.

    RAZLIČITOST koncepta gerilskog rata bila je uzrok daljih razilaženja. Mihailović je, snažno se boreći, želeo da što manje naudi svojoj zemlji, i nije bio spreman da narod pati zbog odmazdi sila Osovine, zbog posledica njegovih sopstvenih junačkih dela, zato je bio pristalica oprezne taktike.

    Tito je, u osnovi sa političkim ciljem, često preduzimao nemilosrdne napada na Nemce. Zauzimao je sela, ili ako su tu nemačke snage bile suviše jake, izazivao ih je na odmazde takvih razmera da su prestrašeni stanovnici morali da beže u brda i tako se povećavao broj njegovih gerilaca. U to vreme nemačke odmazde su bile posebno surove. Zapalili su Gornji Milanovac i grad je skoro potpuno izgoreo. U Kragujevcu su Nemci streljali šest hiljada ljudi. Tito je, čim bi osvojio neku teritoriju, poklanjao mnogo više pažnje održavanju vlasti na njoj nego nastavljanju borbe.

    Kao rezultat sporazuma Tito-Mihailović, četnici su predali partizanima grad Užice zajedno sa fabrikom oružja koja se u njemu nalazila. Kada su je dobili, partizani su odbili da dele oružje proizvedeno u fabrici sa četnicima iako su i jedna i druga strana imale isti osnovni cilj - da se bore protiv neprijatelja, a položaj i jednih i drugih, bio je slab i nesiguran, u odnosu na ogromnu nadmoćnost neprijatelja. U Ravnu goru poslato je samo 5.000 od 20.000 pušaka.

    Osim toga, partizani su zabranjivali civilnom stanovništvu na svojoj teritoriji da se pridruži četnicima, ali su insistirali da svaki dobrovoljac sa četničke teritorije mora da ima pravo izbora kojoj će se od njihovih dveju snaga pridružiti. Bilo je očito da trajan i iskren sporazum ne može da bude postignut. Odnosi su postojali sve napetiji, dok u novembru nisu počela otvorena neprijateljstva između ove dve grupe.

    U januaru 1942. godine nesuglasice unutar moje vlade dostigle su vrhunac. Članovi vlade bili su u osnovi protiv toga da general bude predsednik vlade i bili su ozlojeđeni zbog Simovićevog nediplomatskog, vojničkog načina ponašanja. Jedan od onih koji su najviše bili protiv njega bio je dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Pola članova vlade je u ogorčenju podnelo ostavke i Simoviću nije bilo ukazano poverenje.

    Vlada se složila da treba da dam mandat Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio zamenik predsednika vlade. To sam učinio 10. januara 1942. godine, kada se Simović povukao sa položaja i stavljen je u rezervu. Na dan kada je Jovanović postavljen za predsednika vlade, general Mihailović je bio postavljen za ministra vojske.

    Time što je Mihailović postavljen na položaj ministra vojske, odato mu je priznanje kao izuzetnom vođi u Jugoslaviji. Britanci su, takođe, zadovoljno pozdravili njegov dolazak na položaj ministra vojske; u Simoviću su gledali personifikaciju beogradske pobune i pozdravili su Mihailovića kao sledbenika iste herojske tradicije.

    Nekoliko puta odlazio sam u saveznički Oficirski klub u Londonu i bio sam na jednoj od njihovih čajanki u Grouvner hausu, kada su me prvi put predstavili grčkoj princezi Aleksandri, koja je bila pozvana da me upozna. Naše prijateljstvo počelo je sasvim neobavezno. Sećam se da sam bio zabrinut zbog govora koji su od mene očekivali, i da je prvo što sam joj rekao bilo: „Šta da kažem u svom govoru?“ Osetila se obaveznom da odgovori i predložila je nekoliko tema. To je bio sudbonosan susret.

    Sledeći put sam sreo Aleksandru na koktelu koji je priređen za Grke i Jugoslovene u kući državnog sekretara kolonije, Lea Emeria, veoma dobrog princezinog prijatelja. Bili smo neuviđavni gosti i, umesto da se družimo sa drugima, sedeli smo sami u uglu zadubljeni u razgovor. Nastavili smo da razgovaramo, nesvesni da drugi žele da idu, ali da moraju da sačekaju da mi sami primetimo da smo predugo ostali. Dogovorili smo se da se ponovo vidimo. Proveli smo prijatno veče u pozorištu, a posle toga večerali sa ledi Čamil.

    Posle toga usledili su mnogi sastanci. Princeza je došla u Kembridž da se obuči za bolničarku u engleskom Crvenom krstu. Bio sam zadivljen Aleksandrinom ljupkošću i lepotom i duboko dirnut njenim životom na koji se, slično mom, sve vreme njegovog trajanja, dramatično odražavala politička nesloga u balkanskim zemljama. Rođena je 25. marta 1921. godine, pet meseci posle smrti svog oca, grčkog kralja Aleksandra. Umro je od ujeda majmuna koji je pripadao njegovoj posluzi, dok ga je spasavao od besnog psa u parku u Tatoiju. Nastupilo je trovanje krvi i umro je u mukama u oktobru 1920. godine.

    Krajem maja 1942. godine pozvan sam da zvanično posetim predsednika Ruzvelta. To je bila dobra vest, pošto sam već neko vreme želeo da otputujem tamo. Sa mnom je pošao dr Momčilo Ninčić, ministar inostranih poslova. Iz Londona smo odleteli u Prestvič, a odatle specijalnim američkim avionom koji su nam poslali. Posle kratkog prekida u Rejkjaviku na Islandu odleteli smo u Preskvisil, američki aerodrom u Meinu, gde smo doručkovali, a zatim produžili za Vašington i stigli u četiri sata po podne. Primili su me komandant vazduhoplovnih snaga, general Arnold i predstavnici Ministarstva rata koji su me odveli u Kuću Bler.


    POTOMCI VIKTORIJE

    ALEKSANDRA je živela u Grčkoj, dok nije zavladao diktator Venizelos, posle neuspelog rata protiv Turaka. Tako je, sa tri godine, Aleksandra otišla sa majkom u izbeglištvo, u Italiju i videla Firencu, Rim i Kapri, i boravila kod svoje bake po ocu, kraljice Sofije, kojoj je bila najdraže unuče. Kraljica Sofija je bila Kajzerova sestra i, zapravo, Aleksandra i njena majka su jedini članovi grčke kraljevske porodice koji imaju grčku krv. I Aleksandra i ja smo čukun-unuci kraljice Viktorije.


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Maclean's
    Patricia Treble
    April 9, 2013

    There’s no such thing as a final resting place when it comes to royal remains


    Andrej Cukic/EPA/Keystone Press

    The coffin containing the remains of the last king of Yugoslavia, Peter II, was dug out from a tomb in the floor of St. Sava Monastery in Libertyville, Ill., on the evening of Jan. 16 on the order of his son, Alexander, before being put on a plane to Belgrade. Instead of the old marble grave marker, a new layer of concrete indicated where the monarch had lain for nearly 43 years. Only a handful of people knew the royal bones were being taken for internment in the family crypt in Serbia.

    The thousands of Serbian-Americans who visited the U.S. tomb each year believed Peter asked to be buried near the Chicago-area diaspora. “It was cloak and dagger,” John Bosanac, who’d attended Peter’s funeral in 1970, complained of the removal. He would have liked a public farewell, a sentiment echoed by Vera Dragisich, 50, a University of Chicago lecturer who often visited Peter’s tomb. “We weren’t allowed to say goodbye. There was a more formal and respectful way to do the exhumation, where those who wished to be present at this historical event could do so.” Such was the uproar that the king’s son issued a press release saying the exhumation and transfer “was strictly done following legal advice.” The reason for the haste, Alexander told Sky News, was that the last in a series of obstacles, including decades-long Communist objections, had finally been overcome.




    For the rest of the article, please go to:

    http://www2.macleans.ca/2013/04/09/bones-of-contention/



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Pogledi
    Miloslav Samardzic
    April 11, 2013




    Рехабилитација ђенерала Драже

    Прекид процеса

    Адвокати подносиоца захтева уложили су жалбу Апелационом суду, али и даље је све неизвесно, осим да ће за званичну Србију Дража још дуго бити ''ратни злочинац'', а Тито ''народни херој''

     
    Милослав Самарџић
     
    У последњих неколико месеци одржано је највише рочишта у процесу рехабилитације ђенерала Драже Михаиловића, али са лошим исходом: процес је прекинут и неизвесно је када ће се наставити.
     
    Уочи рочишта од 22. новембра 2012, Виши суд у Београду је добио приговор тзв. антифашиста, односно ''Савеза антифашиста Србије''.
     
    ''Антифашисти'' у земљи у којој нема фашиста су апсурд за себе, али пошто је у Србији још 1944/45. све окренуто наглавачке, они су ипак утицали на наставак процеса. У овом приговору поновили су основне тезе сопствене (комунистичке) пропаганде о ратним злочинима и сарадњи четника са Немцима, а Виши суд је то схватио озбиљно. Тако је на рочишту од 22. новембра, када су саслушани историчари др Коста Николић и др Веселин Ђуретић, одређено да се следећи пут саслуша и један од главних комунистичких историчара, др Бранко Латас, али и да се Историјском архиву у Чачку постави један веома тежак задатак: да достави ''архивску грађу у вези постојања преких судова и њихове делатности на територији Чачка у периоду од 1941. до 1945. године, у чијем саставу су се налазили припадници Равногорског покрета, Недићевих снага, љотићевци и представници Немаца, а који су радили и судили у овом периоду''.
     
    Наиме, једна од теза тзв. антифашиста била је да су ослободиоцима народа (од живота, имовине, демократије, традиције, итд) судили мешовити судови састављени од Дражиних четника, припадника немачког Вермахта, љотићеваца и недићеваца. Ко је иоле упућен у историју Другог светског рата зна да је ово апсурдно, а ко је мало боље упућен зна да су на подручју Чачка заправо легализовани комунисти испоручили велики број Дражиних присталица Немцима. То је онда било толико познато да су сами комунисти 1948. осудили неке своје другове због сарадње са окупатором, додуше само на симболичне казне.
    Занимљиво је да је на следећем рочишту, 25. јануара 2013, пред Вишим судом одржан још један час комунистичке пропаганде, од стране др Бранка Латаса, док извештај Историјског архива у Чачку није ни поменут.
     
    Др Бранко Латас је наставио своји исказ и на рочишту од 22. фебруара. Ни из другог покушаја није рекао довољно, па је приложио своју нову књигу, под насловом: ''Сарадња четника Драже Михаиловића са окупаторима и усташама (1941-1945)''. Та књига је зборник целокупне комунистичке пропаганде још од 1941. године, укључујући и фалсификате сачињене за суђења четницима непосредно после рата. Реч је о класичној верзији историографије социјалистичке Југославије, која је превазиђена 1980-тих година појавом књига др Бранка Петрановића, др Веселина Ђуретића и др Мише Лековића, као и многих чланака у штампи. Тада, у првој деценији после смрти диктатора Ј. Б. Тита, настају тезе о ''два покрета отпора'', објављују се неки подаци о ''мартовским преговорима'' партизана и Немаца 1943, итд. У следећој декади, после формалног враћања демократије укинуте 1944/45, у делима аутора млађе генерације званична историографија прави још један корак напред - па ипак, Виши суд је узео за озбиљно и поменути зборник, доносећи следеће решење:
     
    ''Да се прекине данашње саслушање сведока како би се пуномоћник предлагача и предлагачи упознали са садржином наведене књиге коју је сведок доставио суду, а на околност предмета његовог исказа, а ради могућности предлагача да се упознају са садржином наведене књиге у циљу њиховог изјашњавања да ли приложену књигу треба уврстити у доказни материјал и како би предлагачи могли у даљем току поступка поставити питања сведоку на околности из његовог исказа''.
     
    Овим је суд још дубље зашао у терен историје, мада то није предвиђено Законом о рехабилитацији. С друге стране, раније није било решења да се противници рехабилитације упознају са садржајем књига које су прилагали подносиоци предлога за рехабилитацију, мада би, ако се већ иде овим путем, то било логично, пошто су комунистичке књиге старе и добро познате, док ове друге не само што су нове и мање познате, већ је њихова суштина управо у демантовању оних старих. Исти случај је и са обимним предлогом за рехабилитацију, са многим радовима које су предлагачи потом подносили, па чак и са неким радовима које је суд тражио, попут извештаја чачанског архива. О свим тим материјалима нико се не изјашњава, почев од суда, па преко бројних комунистичких организација типа ''Антифашисти'', Субнор, итд, до (нео)комунистичких партија које се противе рехабилитацији ђенерала Драже (Социјалистичка партија, Пензионери и остали).
     
    Наравно, не постоје докази које би комунисти прихватили, иначе они не би били комунисти, тј. заточници једне тоталитарне идеологије, већ би били поборници демократије. Овим примерима само се указује каква су правила игре: једна страна стално подноси нове доказе, на које се нико не обазире, док друга страна понавља своју стару пропаганду, која се изнова и изнова мора демантовати, и то узалуд.
     
    Међутим, ово није једини начин успоравања процеса рехабилитације. Истовремено са процесом пред Вишим судом, Први основни суд у Београду је водио поступак за проглашење Драже умрлим. Податак о Дражиној ликвидацији није био уписан у матичне књиге, што је проглашено као још једна у низу препрека за рехабилитацију. Мада су званична гласила социјалистичке Југославије објавила да је Дража стрељан 17. јула 1946, Први основни суд је донео решење да је то ипак било 31. јула. У редовима предлагача сматра се да је ово учињено како би се комунистима дао алиби за рок жалбе од осам дана, који, очигледно, није постојао. Већ сама та чињеница да није било права жалбе, по Закону о рехабилитацији довољна је да се читав процес поништи и да се Дража рехабилитује. Предлагачи су се, поред осталог, од почетка позивали и на њу. Сада им није преостало ништа друго до да поднесу жалбу на решење Првог основног суда. Сазнавши за ту жалбу, Виши суд је на рочишту од 22. фебруара донео следеће решење: ''Прекида се поступак у овој правној ствари до правоснажног окончања поступка у предмету Првог основног суда у Београду Р2 - 31/12''.
     
    Другим речима, док Први основни суд не утврди датум Дражине смрти, Виши суд не може да настави процес рехабилитације. Предлагачи су ускоро добили опширно образложење од стране Вишег суда, у коме се на крају каже:
     
    ''Утврђивање тачног момента смрти Драгољуба Михаиливића, који је пресудом суда осуђен на казну смрти стрељањем, има значаја код оцене да ли су поштована његова права као осуђеног лица у кривичном поступку у коме му је изречена казна смрти стрељањем, а што је у вези и са одговором на питање да ли је Драгољуб Михаиловић лишен живота из политичких или идеолошких разлога''.
     
    Дакле, ако није било жалбеног рока, онда је реч о ликвидацији из политичких или идеолошких разлога. У целом образложењу Вишег суда о прекиду процеса не говори се ни о чем другом (протести тзв. антифашиста и сл), осим о овом факту.
     
    Две недеље касније, 6. марта, Виши суд је вратио списе Првом основном суду, тражећи да се понови поступак за утврђивање датума Дражине ликвидације. Шта је Први основни суд у међувремену урадио - није познато.
     
    На све ово, адвокати подносиоца захтева за рехабилитацију су 21. марта реаговали жалбом Апелационом суду, тражећи да се поништи решење Вишег суда о обустави процеса. У жалби се поред осталог каже:
     
    ''Суд је имао све чињенице на основу којих је могао самостално да одлучи о претходном питању - датуму смрти генерала Михаиловића, што би битно допринело ефикасном окончању овог поступка који већ траје седам година. Наиме, члан 12 Закона о парничном поступку даје право суду да самостално одлучи о претходном питању ако посебним прописима није другачије предвиђено, с тим да таква одлука има правно дејство само у парници у којој је то питање решено''.
     
    У овој жалби су још једном набројене ''све чињенице'' које је Виши суд имао: Пресуда Дражи изречена је 15. јула 1946; Председништво Народне скупштине ФНРЈ одбило је молбу за помиловање 16. јула; право на жалбу није ни постојало; званична државна новинска агенција ''Танјуг'' пренела је 18. јула вест о Дражиној ликвидацији претходног дана, што су објавиле све новине...
     
    Ни о овој жалби за сада нема вести.
     
     
    (Слобода, Чикаго, 10. април 2013.)
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
     
     
    *****



    0 0


    СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
    организује трибину под називом:


    "ИНФОРМИСАЊЕ
    КАО НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС"


    На трибини ће говорити:

    новинар Славолјуб Качаревић

    новинарка Биљана Ђоровић

    новинар Зоран Петровић-Пироћанац

    новинар Ђорђе Билбија


    Трибина ће се одржази у среду 17.4.2013.
    са почетком у 19 часова у парохијском дому Вазнесењске цркве,
    улица Адмирала Гепрата бр. 19.





    *****


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com



    *****

    0 0


    Novosti
    Kralj Petar II
    31. mart 2013. 19:58
    March 31, 2013

    Britanski premijer imao bolje mišljenje o Titu nego o Draži. Nije vreme za povratak u zemlju, smatra i kralj Edvard

    Vinston Čerčil

    PISAO sam 31. marta gospodinu Čerčilu, tražeći od njega savet o svom venčanju i preseljenju naše vlade u Kairo. Takođe sam izjavio da bih želeo da me padobranom izbace u Jugoslaviju i da se pridružim generalu Mihailoviću i njegovim snagama otpora. Petnaestog aprila stigao je Čerčilov odgovor, u kome kaže da bi želeo da podrži moju posetu Bliskom istoku i da je siguran da bi to predstavljalo ohrabrenje za jedinice koje su se tamo nalazile, kao i za moje podanike u Jugoslaviji.

    Rekao je da ne može da podrži moj predlog da odem u Jugoslaviju i da budem sa svojim narodom, dodajući da ću biti od mnogo veće koristi, ukoliko sačekam da dođe vreme i vratim se kada bude došao trenutak oslobođenja.

    Pošto sam želeo da porazgovaram sa ujakom Bertijem (engleski kralj Edvard) o svojim problemima i preseljenju vlade u Kairo, pisao sam mu, zamolivši ga da me primi, i on me je pozvao u Balmoral.

    U pratnji ađutanta, otišao sam u Balmoral. Bila je prisutna cela kraljevska porodica - kralj je izgledao poput seoskog gospodina. Za vreme mog boravka vreme je bilo lepo, a škotski pejzaž divan. Često sam išao u ribolov i lovio jelene u šumama i planinama sa kraljevim glavnim čuvarom lovišta. Nisam imao pušku, pa je princeza Elizabeta bila ljubazna i pozajmila mi svoju, kojom sam uspeo da odstrelim jelena. Drugom prilikom Elizabeta i Margareta odvele su me da se provozamo kočijom. U Balmoralu se živelo veoma opušteno.

    Boravak u skromnom zamku bio je čaroban, ali su vodovodne instalacije bile izuzetno viktorijanske, na primer, nije bilo tekuće vode u spavaćim sobama, topla voda je donošena u emajliranim kantama, a u sobama su bili veliki lavori.

    Uveče sam obično razgovarao sa ujakom Bertijem u njegovoj radnoj sobi. Pokazao sam mu Čerčilov odgovor na moje pismo i zamolio sam ga da podrži moju želju da se venčam pre nego što odem za Kairo. Posavetovao me je, međutim, da prvo osnujem vladu u Kairu, pa da se zatim tamo venčam ili da se vratim i venčam u Londonu. Rekao mi je da se posavetujem sa ujakom Džordžijem, koji je već u Kairu. Bio je izuzetno protiv želje da me padobranom izbace u Jugoslaviju da se borim. Po njegovom mišljenju, biću od mnogo veće koristi za oslobođenje svoje zemlje iz inostranstva, nego ako kod kuće budem šest stopa ispod zemlje. Podsetio me je da sam jako mlad: u to vreme sam imao devetnaest godina.

    Ubrzo posle svoje posete Balmoralu primio sam poziv da posetim gospodina Čerčila i jedne nedelje ujutru otputovao sam u Čekers, seosku kuću britanskih premijera. Ručao sam sa Čerčilom, njegovom suprugom i ćerkom Meri.

    Za vreme ručka stalno su ga prekidali, unoseći izveštaje i pitajući ga za uputstva. Nije baš opušteno proveo vikend. Vreme je bilo lepo i posle ručka Čerčil i ja smo otišli da prošetamo vrtom. Dok smo šetali, upitao me je šta znam o čoveku koji se zove Tito i koji je vođa jugoslovenskih partizana i pruža veličanstven otpor neprijatelju. Rekao sam da znam dosta o Titu i njegovim partizanima, ali da mislim da nisu baš mnogobrojni, da njihova borba, iako nadahnuta, nije baš efikasna i da su uglavnom komunisti.

    Čerčil mi je zatim rekao šta on zna o ovim ljudima. Rekao je da je poslao svog ličnog prijatelja, kapetana Dikina, oksfordskog nastavnika, u Jugoslaviju i da je sa njim u radio-vezi već nekoliko nedelja. Dikin je sa partizanima i u svojim izveštajima tvrdi da su oni vrlo efikasna i hrabra borbena snaga, iako im u tom trenutku nemačke ofanzive ne daju mira. Čerčil je čuo od Dikina da je Mihailović počeo da sklapa "pogodbe" sa Nemcima i da sa njima čak i sarađuje. Dikin mu je takođe rekao da mu se Tito žalio da Mihailovićeve snage napadaju partizane u pozadini dok se partizani bore protiv Nemaca. Što se tiče ovog poslednjeg, rekao sam Čerčilu da sam čuo upravo suprotno od Mihailovića i da su ovakve taktike u stvarnosti Titove.

    Rekao sam, takođe, da ne raspolažem informacijama o ma kakvim "pogodbama" ili sarađivanju Mihailovića i, pošto sam takvo stanje stvari smatrao neverovatnim, istakao sam da su Mihailović i njegovi drugovi ti koji su prvi počeli da pružaju otpor Nemcima. Čerčil je priznao da misli da takvi izveštaji i kritike Mihailovića ne moraju obavezno da budu tačni, ali je rekao da se Mihailović i njegove snage, izgleda, ne bore baš mnogo ili da ne mogu mnogo da naude Nemcima.

    "Čime očekujete da se bori?, upitao sam. "Ašovima, vilama i pesnicama? Oružje koje ste im bacili nije dovoljno da se naoruža ni mala patrola!"

    Čerčil je bio uporan i rekao je da će ukoliko primi još izveštaja o Mihailovićevom sklapanju "pogodbi" sa Nemcima, Britanci svakako povući svoju podršku.

    "Kakva je razlika?", upitao sam sa gorčinom. "Vi ga ni sada ne podržavate."

    Moj utisak je bio da je Čerčil zasnovao svoje mišljenje o političkoj i vojnoj situaciji u Jugoslaviji i o dvema snagama otpora na netačnim informacijama. Takođe, imao sam osećaj da je slika koju je stvorio o Titu uzbuđivala njegov avanturistički duh.

    Rekao sam Čerčilu da sam čuo da Titove operacije protiv neprijatelja nisu baš uspešne, da su često ludo hrabre i da je posledica toga to što nužno imaju više gubitaka nego dobitaka, i da se, zbog toga, veliki deo civilnog stanovništva može ubrojati u njegove žrtve. Pokušao sam da mu objasnim da je gerilski rat sasvim drukčiji od regularnog i da je cilj toga rata da se što više naudi neprijatelju, a da pri tome pretrpi što manje gubitaka i odmazdi. Čerčil nije baš bio ubeđen da sam u pravu, ali mi je zahvalio na obaveštenju.


    OTPOR PATRIOTA

    PRE odlaska u Kairo, dva puta sam se obratio Jugoslovenima posredstvom Bi-Bi-Si-ja, na svoju sopstvenu inicijativu, i nisam o tome unapred obavestio vladu. U tim govorima nisam pomenuo ni Mihailovića ni Tita, već samo jugoslovenske patriote koji aktivno pružaju otpor i zadaju muke neprijatelju, nadajući se da ću ih na taj način ujediniti u njihovim naporima. Obe vlade su me veoma kritikovale.



    (Nastaviće se)


    http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:427077-Cercil-blizi-Brozu



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

    Savremena Istorija
    Novica Stevanović
    April 12, 2013

    Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović

    U Londonu je 1638. godine štampana brošura “Žal za Nemačkom” (The lamentations of Germany byPhilip Vincent, 1638) koja je opisala užase “Tridesetogodišnjeg” vesrkog rata između katolika i protestanata u Severnoj Evropi 1618-1648. godine. U brošuri je sadržana ilustracija “Hrvati kolju decu” i od tada, u Nemačkoj, postoji slogan: “Bože spasi nas od kolere, gladi i Hrvata”.

    Pokatoličena i pohrvaćena deca pobijenih Srba sa Kozare i Potkozarja

    u logoru “Jastrebarsko”.




    U osnivačkom aktu Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu 20. veka (Vojni arhiv Srbije, VK JV, 15/3, K-15, VK-P-650), kojim se precizira da je “revolucionarni opštenarodni pokret nacionalnog oslobođenja Jugoslavije, politički izražen u Jugoslovenskoj demokratskoj narodnoj zajednici (JDNZ), a vojno u Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini (JVUO), da predstavlja zbir svih nacionalnih snaga, zajednicu svih demokratskih narodnih strujanja, svih ranije postojećih stranaka, izuzev komunističke i Ljotićevog ‘Zbora’ i da postavlja svoj opštenarodni politički program rukovodeći se načelima: da je slobodarski, nacionalni, monarhistički, demokratski, socijalni i federalistički pokret” i u kojem se za načela slobodu i demokratiju kaže:

    “Mi smatramo slobodu najvišom vrednošću ljudskog života i spremni smo da rađe umremo, nego da živimo u ropstvu. Mi se borimo protiv inostranog neprijatelja koji je porobio našu zemlju, i koji ugrožava našu spoljnu – nacionalnu i državnu – slobodu. Mi se borimo protivu unutrašnjeg neprijatelja (komunisti) koji teži da nam uguši našu unutrašnju – duhovnu i političku – slobodu. Mi se borimo za slobodu savesti, slobodu kritike, slobodu reči usmene i pismene, slobodu zbora i dogovora, slobodu udruživanja, slobodu verskog uverenja…”; dok, “demokratiju smatramo jedinim političkim sistemom koji odgovara ljudskom dostojanstvu; mi smatramo da samo demokratija može s jedne strane da zagarantuje svakom pojedincu njegova čovečanska i građanska prava, a s druge strane, da ga navede da vrši svoje dužnosti prema narodnoj i državnoj zajednici ne iz straha od kazne, već iz dubokog unutrašnjeg ubeđenja. Mi smo protiv svakog političkog sistema koji ne poštuje ljudsku slobodu, koji zabranjuje kritiku, nedopušta opoziciju i primenjuje silu. Mi smo antitotalitarni, mi smo protiv svih diktatura… Mi smatramo da je demokratija našem seljačkom narodu urođena njegovim istorijskim razvojem i njegovim osobinama karaktera i temperamenta, to nije neki stran, veštačko konstruisan politički sistem, uvezen sa strane, već samonikao i spontan oblik narodnog samoupravljanja, i samovlade, i izraz njegovog intimnog gledanja na svet”.

    Posle pola veka prvo i četvrto načelo Ravnogorskog pokreta (sloboda i demokratija) ugrađuju se u temelj Evropske unije (Ugovor iz Mastrihta o osnivanju EU stupio na snagu 1. novembra 1993) kao prva dva načela na kojima se ona zasniva. Među prvima koji je u budućnosti video EU bio je Vinston Čerčil, nekadašnji premijer i ministar odbrane Velike Britanije za vreme Drugog svetskog rata, zaključivši da do tog rata “nikada ne bi došlo da pod pritiskom Amerikanaca, i modernog doba, nismo proterali Habzburgovce iz Austrije i Mađarske i Hoencolerne iz Nemačke; stvarajući ove vakume, mi smo stvorili mogućnost da iz ovog brloga ispuza hitlerovsko čudovište na upražnjene prestole”, da bi potom, kao vizionar, zaključio:

    “Naša je dužnost da obezbedimo svetu mir koji će trajati najmanje 50 godina… Priželjkujem Sjedinjene Države Evrope, u kojima će u velikoj meri biti smanjivane barijere između nacija i omogućeno putovanje bez ograničenja. Nadam se da će doći do toga da se privreda Evrope proučava kao jedna celina. Nadam se da će se obrazovati savet koji bi se sastojao od možda desetak jedinica, uključujući tu ranije velike sile, sa više konfederacija – skadinavskom, dunavskom, balkanskom…”
    (Winston S. Churchill, The Second World War V, p. 340).

    Pola veka potom, o ujedinjenoj Evropi, pisao je francuski profesor Paskal Fonten u brošuri “Evropa u 12 lekcija”, govoreći da EU “predstavlja više od konfederacije zemalja, ali nije federalna država; ona je, u stvari, novi tip strukture koji ne potpada ni pod jednu tradicionalnu zakonsku kategoriju. Njen politički sistem je istorijski jedinstven i neprestano se razvija već više od 50 godina”. Tako, kada govori o – evropskom identitetu i raznovrsnosti i vrednostima u globalizovanom svetu – on veli:

    “Tešnja saradnja ne podrazumeva brisanje kulturnih i jezičkih identiteta pojedinačnih država. Naprotiv – mnoge aktivnosti EU usmerene su na promovisanje regionalnih posebnosti i bogate raznovrsnosti tradicija i kultura Evrope… Evropljani neguju svoje bogato nasleđe vrednosti, među kojima su vera u ljudska prava, društvena solidarnost, slobodno preduzetništvo, pravedna podela plodova ekonomskog rasta, pravo na zaštićenu životnu sredinu, poštovanje kulturnih, jezičkih i verskih različitosti i skladan spoj tradicije i napretka…”

    Dakle, ako je Čerčil u svom delu “Drugi svetski rat”, za koje je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, došao do saznanja da je “sudbina upravo zla prema onima koji krše tradiciju i običaje iz prošlosti” (možemo pretpostaviti da je on to svoje saznanje pokajnički temeljio na pojavi diskontinuiteta u nacionalnoj tradici Srba čemu je posle Teheranske konferencije 1943. godine najviše doprineo podržavajući nasilnu zamenu monarhije komunizmom u Kraljevini Jugoslaviji, profesor Fonten u EU vidi “skladan spoj tradicije i napretka” i u Evropskom parlamentu pojavljuje se i Stranke identiteta, tradicije i suvereniteta i donose se rezolucije skupštine Saveta Evrope br. 1096 iz 1996. godine o – Merama za uklanjanje nasleđa bivših totalitarnih komunističkih sistema – i br. 1481 od 2006. godine – Potreba za međunarodnom osudom zločina totalitarnih komunističkih režima – otvarajući tako put za uklanjanje diskontinuiteta u nacionalnim tradicijama.

    Prvu naučnu proveru (lični eksperiment) karaktera borca za slobodu, i demokratiju, u Drugom svetskom ratu, dokazujući tako kontinuitet nacionalnih tradicija, objavila je Rut Mičel (Ruth Mitchell) u svom delu – Srbi su izabrali rat (The Sebrs choose war) 1943. godine, pišući:

    “Da bi razumeli značenje reči “četnik”, moramo se vratiti u prošlost skoro 600 godina unazad, sve do Turaka. Srbi su 1389. godine izgubili svoju nacionalnu nezavisnost u velikoj bici na polju Kosovo. Prema predanju, srpski vođa knez Lazar se tada suočio sa dve mogućnosti: ili da prihvati carstvo božije, što znači da pogine u bici za slobodu ili da prihvati zemljsko carstvo, što je značilo da vlada Srbijom kao vazalnom državom pod Turcima. Knez Lazar je za sebe i za svoj narod izabrao prvo. Tako je njegova vojska bila zaklana, njegovi hrabri vitezi savladani, a on sam ubijen u borbi. Sa njegovim plemenitim primerom počela je jedna tradicija u srpskom narodu: strasno verovanje da je bolje umreti smrću heroja nego živeti životom roba. Ova tradicija se zapaža kroz vekove (hajduci, uskoci, četnici) sve do današnjeg dana. Ona je stvorila visoki osećaj dužnosti prema zemlji i utvrdila standarde za naslednike junaštva. Od običnih seljaka pravila je heroje. Draža Mihilović nije započeo ništa novo. On, kao pravi, hrabar i dragoceni sin svoga naroda, samo je nastavio tradiciju Kosova…”

    Dakle, pisani trag o načelu “sloboda” u Ravnogorskom pokretu, kao i u navedenom delu gospođe Rut, nalazimo u vreme dinastije Nemanjića. Ali, svakako, oni su prisutni i u prethodnim dinastijama jer nauka uči da tradicije imaju svoje utemeljenje u prirodnom procesu nastanka i razvoja ljudskog društva i da u tome imaju svoj kontinuitet koji se iskazuje kroz istoriju (društva, države, vojske, ratovanja…), što je jako važno da su o tim istorijskim činjenicama obaveštavani glavnokomandujući generali u osvajačkim pohodima kako bi saobražavali svoje komandovanje u skladu s proklamovanim ciljevima, kao u primeru nemačkog generala Majsnera, komandanta Gestapo-a u Beogradu, koji navodimo: “Individualna krivica pojedinca ne uzima se kao merilo, jer je posredi kolektivna odgovornost celog srpskog naroda i on se kao celina ima proganjati, ili uništavati… Ni jedan narod, na osnovu principa o životnom prostoru, nema nepobitno pravo na otadžbinu. Srbi su došli na Balkan oružjem i oružjem su izgubili pravo na zauzetu zemlju. Pojam postojbine i otadžbine u savremenom nemačkom pravu nema trajnu vrednost… Srbi, kako oni u šumi, tako i u Beogradu, vode politiku, a ne vide nemačku rešenost da se stvori prazan prostor, koji će Nemci iskoristiti u svoje uske nacionalne ciljeve” (Vojni arhiv, 8/8-1, K-18, VK-H-112; 8/8-3, VK-H-112). Da je general Majsner ozbiljno radio o glavi srpskom narodu da se “fizički i biološki satre” pokazuju dela kvislinške države NDH, i njene vojske, čiju tradiciju je on svakako dobro poznavao, i nije slučajno što je ta nacistička tvorevina jedina na Balkanu, pa i u Evropi, imala koncetracione logore za decu (Stara Gradiška, Jasenovac, Gornja Rijeka…).

    Da je tako potvrđuje i pismo Privislava Grizogona (Zemun, 8.2.1942), člana Jugoslovenskog diplomatskog korpusa, Hrvat i rimokatolik, naslovljeno Alojzu Stepincu, rimokatoličkom nadbiskupu u Zagrebu. On piše:

    “Ove grozote nisu samo streljanja. One imaju za cilj zatiranje svega što je srpsko: žena, dece, starijih muškaraca, i to užasnim, divljačkim torturama žrtava. Ove nevine Srbe su žive zabadali na motke i pravili oganj na njihovim golom grudima. Bukvalno su ih žive pekli, spaljivali do smrti u svojim domovima i crkvama. Sipali su vrelu vodu na žive žrtve pre osakaćenja; posipali solju njihovo meso. Iskopavali su oči živim žrtvama, amputirali uši, noseve i jezike otkidali. Brade i brkove sveštenika, kao i kožu, su grubo kidali noževima. Vezivali su ih za kamione i vukli iza njih. Lomili su noge i ruke žrtvama, a njihove glave zakucavali klinovima… Njihovu decu su bacali u vatru, vrelu vodu, i u peći sa živim krečom. Drugoj deci su čerečili noge, razbijali glave o zidove, a kičme treskali o stene. Ove i mnoge druge metode, torture, su se primenjivale protiv Srba – torture koje normalni ljudi ne mogu ni da zamisle. Hiljade srpskih tela plivalo je niz reke Savu, Dravu i Dunav i njihove pritoke. Mnoga od ovih tela nosila su etiketu: ‘Pravac – Beograd, Kralju Petru’. U jednom brodu na Savi bila je gomila dečjih glava sa glavom jedne žene sa naznakom: ‘Meso za Jovanovu pijacu u Beogradu’. Slučaj Milanke Božinić iz Stapanca je posebno jeziv: oni su joj nožem iz tela iskopali nerođeno dete… Nemci tvrde da su Hrvati činili ove iste stvari i za vreme rata od ‘Trideset godina’ i da, od tada, u Nemačkoj postoji poslovica: ‘Bože spasi nas od kolere, gladi i Hrvata’… Mada mi Hrvati nikada nećemo moći da obrišemo ovu sramotu koju smo na sebe navukli ovim zločinima, možemo barem da smanjimo svoju odgovornost pred svetom, i pred svojom savesti, ako podignemo svoj glas u znak protesta protiv svih ovih zločina. Ovo je poslednji čas za nas da to učinimo…” (R. Mičel, p. 176)

    Fontenova lekcija – Zašto Evropska unija – daje odgovor Evropljanima na pitanje zašto negovati “skladan spoj tradicije i napretka”. Ne zna se da li je pritom profesor Fonten imao u vidu Le Bonovo saznanje o naciji da ona “nije čipka, koju vezu u lepoj sobi pored tople peći, već konstrukcija od čelika, a čelik treba kovati i kaliti, da bi dejstvom udara vatre, i vode, postao nesalomljiv”, kao i, potom, stav svoga savremenika britanca R. Kupera (desna ruka K. Nešton u pregovorima “Beograd-Priština”) i autora knjige “Slom nacija”, tvrdeći da “postmoderni svet treba da se navikne na dvostruke standarde” (“Obzerver”), ali je činjenica da su se Nemci ujedinili prevazilazeći diskontinuitet u nacionalnoj tradiciji, koji im je nametnuo komunizam, i tako se vratili svojoj “konstrukciji od čelika”. Međutim, u isto vreme, Srbima se to onemogućava: uporno se insistira na očuvanju diskontinuiteta u tradiciji – razbijanje nacionalnog korpusa na više građanskih državica i nacija. Kao da srpske dve savezničke pobede u Prvom (Cer i Kolubara 1914.) i učešće u tri savezničke pobede u Drugom svetskom ratu 20. veka (poraz sila Osovine u Africi 1942, iskrcavanje na Siciliji 1943. i spasavanje vazduhoplovnih posada 1944. godine), propraćene “udarima vatre i vode”, kao da nisu bili dovoljni argumenti za primenu tumačenja Le Bonove “konstrukcije o nacionalnom čeliku”, koji se “kovao i kalio” isključivo u odbrambenim borbenim dejstvima a što ne odgovara Majsnerovom tumačenju razloga za postupanje prema doseljenim narodima na Balkanu. Ali ignorišući Čerčilovo saznanje da je “sudbina upravo zla prema onima koji krše tradicije i običaje iz prošlosti… jer se samo na osnovu prošlosti može suditi o budućnosti”, Evropa umesto da afirmiše princip naučnosti u tradiciji i na bazi toga odrekne se “pobedničke jugoslovenske komunističke istorije” i afirmiše onu stvarnu – Ravnogorsku, raspirivala je sukobe i tako odložila završetak Drugog svetakog rata u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, koji se može završiti za stolom upravo primenom principa naučnosti u nacionalnim tradicijama autohtonih Srba na Balkanu.



    Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović


    http://savremenaistorija.com


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Погледи
    Милослав САМАРЏИЋ
    April 12, 2013


    Још од 1945. године у Србији је дан освајања Беча од стране Совјета малте не државна тајна. То је дакле било 12. априла 1945. године. Пошто је са падом Беча немачки положај у Срему постао апсурдан, они су тог дана одлучили да напусте тзв. Сремски фронт и крену на запад. Комунисти су одмах покренули причу да су заправо они пробили немачки фронт у Срему и те приче држе се до дана данашњег.


    Представници државе и војске на комунистичкој прослави у Срему
    12. априла 2013.

    Примера ради, 12. априла 2013. године, на званичном сајту комунистичких ветерана (Субнор), писало је:

    “На сремској равници, где се сада налази Меморијални центар у Адашевцима крај Шида, вијориле су тробојке и орила се партизанска песма овог 12. априла у знак сећања на храбре борце Народноослободилачке војске Југославије и савезничких армија, који су у јединственом фронту, пре 68 година, разбили фашистичку хитлеровску солдатеску Немачке и окончали једну од завршних победа у ослобађању Европе на крају Другог светског рата.

    Организатори сећања на славне дане били су Влада Републике Србије и СУБНОР Србије, а присуствовало је више хиљада људи из разних крајева наше земље и из региона.“

    Поглед на улаз у Спомен комплекс “Сремски фронт“ (Фото: “Новости“)

    На сајту је пренет и говор председника Субнора Миодрага Зечевића, који је поред осталог рекао:

    “На простору Сремско-славонске равнице и Семберије водила се неколико месеци тешка рововска борба са преко четири стотине хиљада елитних немачких војника, потпомогнутих квислиншким формацијама НДХ, а у Источној Босни и четника и других колаборациониста…

    У овој највећој битки на ратном простору бивше Југославије у Другом светском рату, животе je у победу над фашизмом, на просторима ове равнице, уградило више од 13 хиљада бораца НОР-а, око 1.000 припадника Црвене армије и приближно толико припадника других народа чије јединице су се бориле у саставу НОВ и ПОЈ Југославије.

    У том времену, у коме је било доведено у питање опстајање савременог демократског света и цивилизације, постојале су само две зараћене стране и два опредељења…

    Признање народноослободилачкој борби дали су и наши пријатељи и наши непријатељи. А светска историја попела нас на пијадестал за допринос победи над фашизмом…

    Нацизам и фашизам су војнички побеђени, али борба није завршена, јер друштвена и политичка кретања у свету и конзервативне снаге омогућују услове за њихово поновно настајање. Због тога прогресивне снаге не смеју да забораве прошлост и све ужасе које је свет преживео у покушају спровођења фашистичке идеологије и намере…“

    Истог дана “Новости“ доносе чланак о радовима стручњака Народног музеја у Београду и Завода за заштиту споменика у Шиду на сређивању Спомен комплекса “Сремски фронт“, који заузима чак 28 хектара. Историчар др Војислав Суботић дао је следећу изјаву:

    “Током тешких 175 дана и рововске борбе, Србија је на Сремском фронту дала немерљиви допринос коначној победи и уградила се у темеље модерне Европе. Али у Срему је плаћена превисока цена. Под притиском Американаца али и Руса, мобилисана је читава српска младост. Борбу наше војске одликовало је родољубље и жеља за слободом, али недовољно обучени и спремни за ратовање са надмоћним непријатељем голобради младићи не старији од 16 година, остали су на сремским пољима.“

    Дакле, сем смањивања српских жртава на 13.000, које се понавља и у овом чланку, кроз изјаву др Суботића уводи се у оптицај и једна нова информација: да су заправо Американци и “Руси“ (чак не ни Совјети) приморавали југословенске комунисте да шаљу српску децу у сигурну смрт!

    Браћа Живан и Радоје Кнежевић овако описују развој борби између Црвене армије и Немаца после освајања Београда, 20. октобра 1944:

    “После освајања Београда, 4. механизовани гардијски корпус прешао је Саву и после дводневних тешких борби освојио Земун и Бежанијску косу. Корпус је 1. новембра заузео Сремску Митровицу, али је већ 2. новембра био задржан од стране немачке 2. оклопне армије на линији: Илок – Ердевик – Мартинци – Дунав од Вуковара до мађарске границе. Остали корпуси совјетске војске надирали су ка Дрини и ту су задржани 15. децембра од стране немачких 11. и 14. корпуса 2. оклопне армије.“

    За разлику од Армијске групе “Србија“, која је била неупоредиво слабија од јединица Црвене армије, Немци су сада довели бројне и елитне трупе 2. оклопне амрије. Такође, изабрали су повољан положај за одбрану, користећи реке као природне заклоне. Најпре Дунав, који су запосели од Будимпеште до његовог лука у Срему, где нагло скреће на исток. Од тог лука природне препреке преко сремске равнице није било само до реке Босут. Фронт се затим пружао обалама Босута до ушћа у Саву, а затим уз ову реку до оближње Раче, где је ушће Дрине. Према томе, фронт је ишао линијом Дунав – Босут – Сава – Дрина.

    Фронт успостављен у Срему од Жданова је преузео 68. стрељачки корпус. Када је и он 25. децембра отишао у Мађарску, на Сремски фронт је дошла 1. бугарска армија. Али већ после неколико дана и Бугари одлазе на север. Тада су на Сремски фронт упућене 1. и 3. југословенска армија, јединице састављене од необучених младића које су комунисти присилно мобилисали по Србији. Најбоље јединице Ј. Б. Тито је оставио у Београду и другим “ослобођеним“ местима, да учвршћују комунистичку власт.

    Сремски фронт, дакле, није био фронт у правом смислу, већ губилиште противника комунистичке власти. Колико је Срба бачено на немачке митраљезе и минска поља у сремским, као и у семберским равницама, то ни данас није познато, али свакако је реч о десетинама хиљада младића. Озбиљне битке на овом губилишту нису ни вођене. Положаје од новембра и децембра 1944. Немци су задржали све до 12. априла 1945. године, када су морали да се повуку због пораза на другим фронтовима. Повлачење Немаца комунисти су славили као “пробој Сремског фронта“, скривајући поред осталог и чињеницу да су то били немачки положаји највише удаљени од Берлина.

    С оне стране Сремског фронта, у Славонији, постојале су партизанске јединице састављене већином од Хрвата, за које су комунисти после тврдили да су биле веома бројне и снажне: 6. и 10. корпус (“Загребачки корпус“). Овим јединицама није наређен напад у леђа немачким положајима. Тај напад би био логичнији, јер пред хрватским партизанима нису постојале препреке у виду река – напротив, они су се налазили на истим странама обала као и Немци.






    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
     
    СРБСКИ КРАЉЕВСКИ РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ ОПШТИНСКИ ОДБОР СУБОТИЦА
     
    позива своје чланове и позване госте на ЧЕТНИЧКИ САБОР у Новом Кнежевцу који ће бити у суботу 27. априла 2013. године Господње са почетком у 10 часова.
     
    Домаћини су наши Месни одбори у Кањижи
    и у Новом Кнежевацу.
     
    ДОБРО НАМ ДОШЛИ
    ДРАГА БРАЋО И ДРАГЕ СЕСТРЕ!
     
     
     
     
     
     
    *****
     
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
     
    *****

    0 0

    By
    April 07, 2013 2:00 AM
     
    Pope Francis / UPI


    "For the occasions past and present, when sons and daughters of the Catholic Church have sinned by action or omission against their Orthodox (Christian) brothers and sisters, may the Lord grant us the forgiveness we beg of Him."
     
    — Pope John Paul II (May 4, 2001)
     
     
    Auschwitz, Dachau and Jasenovac.
     
    Auschwitz and Dachau are known as infamous concentration camps from World War II. But, did you ever hear of the heinous Jasenovac concentration camp in Croatia that existed during World War II? In the words of Rabbi Jozef Atijas, who lost 153 family members during the Holocaust: "The word Jasenovac, which chills the blood and turns one's mouth to stone ... is the most painful, the most shameful, the saddest and most morbid place that humankind and history can remember ever."
     
    At Jasenovac and throughout Croatia the Nazi-allied Ustasha regime waged horrific genocidal crimes against Serbian Orthodox Christians, Jews and Roma (Gypsies) to achieve a "pure" Croatian state. What is shocking is that some Catholic clergy had actively participated in this genocide. Dr. Pal Kolsto wrote in an academic religious journal in 2011 that: "In particular among Franciscans ... the Ustasha found willing executioners." Does the new pope who is honoring the name of St. Francis of Assisi know this dark history for Franciscans and the Catholic Church?
     
    Dr. Rory Yeomans in his newly published book about the Ustasha regime comments that "relatively little has been written about this subject (the Ustasha) in the English language."
     
    I would not know about it either had I not been a naive American tourist who rented a car in Serbia and traveled to Croatia in 2006. This trip was one of the most frightening experiences in my life. After crossing the border into Croatia, drivers of cars blared their horns and flashed their lights at me. Trucks tried to run me off the road. One man even came out of his car at a red light screaming in red-faced rage. What prompted such anger? I had a car with Serbian license plates! The Croats claimed anger over the recent war in the Balkan region in the 1990s but this hatred is much deeper against Serbs.
     
    The primary "enemy" of the Ustasha during World War II were the Serbs living within Croatia. They were hated for their ethnicity and for their Orthodox Christian faith. The exact number of victims killed by Ustasha at Jasenovac will never be known, but historians do agree that hundreds of thousands of people were brutally killed by the Ustasha regime in Croatia. According to the Jasenovac Memorial Web site almost a third of the known victims at Jasenovac were children. The Ustasha also established for the first time in history concentration camps only for children. These camps were run mainly by Catholic nuns.
     
    Dr Yeomans states in his new book: "Ustasha militias and death squads swept through the countryside, burning down whole villages and indiscriminately killing thousands of ordinary Serbs in a variety of sadistic ways. Armed with axes, knives, scythes and mallets, as well as guns, they slaughtered men, women and children, who were hacked to death, thrown alive into pits and down ravines, or locked into churches that were then set on fire." Yeomans further says Ustasha "closed Serb Orthodox churches and cathedrals en masse and transferred their assets to the Catholic Church or the state." Some 200,000 Serbian Orthodox Christians were forced to convert to the Catholic faith. Historical photos show Ustasha also beheaded Serbian Orthodox priests. According to Yeomans, "Jews were forced by law to wear a "Z" (Zidov - Jew) insignia on their back and front ... Serbs to wear a "P" (Pravoslavac - Orthodox)."
     
    What is alarming today is the rise of neo-Ustasha. I found photos online of young neo-Ustasha dressed in Ustasha uniforms adorned with a rosary. One of the most popular rock groups in Croatia today is the Thompson band (named after the Thompson machine gun). On July 11, 2007, Efraim Zuroff (Israel director for the Simon Wiesenthal Center) wrote an open letter to the leader of the band, Marko Perkovic, in the Croatian Globus newspaper and asked, "...why so many young people feel that your concerts are an appropriate place to appear in Ustashe uniforms and display Ustashe symbols." Zuroff points out that Perkovic had sung lyrics in the song "Jasenovac/Stara Gradiska" that "glorify Ustasha murderers, (and) call for the elimination of Serbs."
     
    The Jasenovac Holocaust Memorial site has a large stone flower monument. Under the Flower Monument is a crypt of human remains of some victims exhumed from a nearby mass grave. Kolsto wrote in 2011 that "the leadership of the Croatian (Catholic) Church has so far refused to send official representatives to the Jasenovac commemorations that take place on 22 April or the closest Sunday each year." The commemorations take place at the Flower Monument. Croatian journalist Jelena Lovric described Jasenovac as "an open wound" because the church has not properly commemorated the victims. In 2009, a large contingent of Catholic clergy did go to Jasenovac, but not on the commemoration day. Sadly, Cardinal Bozanic failed to go to the Flower Monument and pray at the crypt of victims. Slavko Goldstein, a Croatian Jew who had been incarcerated at Jasenovac, sharply criticized the church leadership in the press for not following the example set by Pope John Paul II and Pope Benedict XVI who had knelt in prayer at Auschwitz.
     
    Argentina (where Pope Francis is from) is where some 20,000 Ustasha are believed to have fled after the war was over. This included Ante Pavelic, the leader of the Ustasha, who was never tried for war crimes.
     
    Jasenovac continues to be an open wound between Catholic and Orthodox Christians. Pope Francis has said he wants to "build bridges" to people. He has also recently called the patriarch of the Orthodox Church, Bartholomew I, "his brother."
     
    My hope is that Pope Francis will be the first pope to go and pray at the Jasenovac Holocaust Memorial site.
     
    May the Holocaust cry of "Never again!" be heard at Jasenovac and around the world.
     
     
     
    John Meinhold is a resident of Portsmouth.
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

    Posted on You Tube by "Aleksandra Rebic"




    "Winter's Beauty at St. Sava Serbian Orthodox Monastery in Libertyville, IL U.S.A" is a photo montage video by Aleksandra Rebic. Photographs were taken on February 25, 2012 and include the former gravesite of King Peter II. His remains were removed the night of January 16/17, 2013 and will be interred at Oplenac in Serbia on May 26, 2013.



    http://youtu.be/pVAm9qTHd6o


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Novinar.de
    Часлав М.Дамјановић
    14. април 2013


     
                       “Чича” – Дража Михаиловић и Роберт Макдауел (center)
     


    Књига Стрељање историјезабрањена у САД, штампана је прошле године  у преводу на српском са енглеског. Књига Роберта  Макдауела је о кључној улози Срба у Другом светском рату. Драгоцени рукопис који му је Макдауел давно поверио, господин Мајкл Благоје Раденковић је хвала Богу сачувао, организовао превод са енглеског и приредио текст за штампу. Г. Раденковић је на почетку приложио врло значајне и ванредно драгоцене додатке под насловима Да се не заборави, Странци о генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу, и уводну Белешкугосподина Слободана Христића.После завршетка Макдауеловог текста приложио је додатке:Прилози“A”иБОдломци извештаја Мајкла Рајачића из OSS(Office of Strategic Services, амерички Уред за стратешке задаткеу Другом светском рату), и  Ликовни прилозисачињен од драгоцених и драгих ратних фотографија и још драгоценијих факсимила тајних ратних докумената. На заглављу књиге су уз цитат приређивача, такође и родољубиви цитати Протојереја Мијаила И. Даниловића, професора и књижевника Милорада Д. Рогичевића, и Александра М. Јевтића, професора Богословије Светог Саве у Београду. На насловној страни је драга илустрација замишљеног Чиче, са шубаром, лулом, и... у српском народском оделу.

    ***

    Иако је Макдауелов текст врло сажет, и иако се стиче утисак да није завршен, и иако је преобилан набојем прво, аутентичних докумената од којих су неки првипут објављени и друго, ауторовим бриљантним анализама суштине ратних операција и њиховом условљеношћу стратегијским мотивима који су руководили  Савезнике, али и Нацисте на тактичке потезе и ситуације ипак... текстом доминирају Макдауелова непобитина документација из које прозилазе његови закључции питања:

    Макдауеловизакључци:

    Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату. Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату. Сарадња са окупатором и квинслинзима.Савезничко издајство Равне Горе. Савезничка одлука довођења Тита на власт послератне Југославије. Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова. Ратна активност.Лажи пропаганде.

    Макдауеловапитања:

    Ко је утицао на премијера Черчила? Ко је утицао на председника Рузвелта?Зашто је Источна Европа предата Стаљину? Зашто је Југославија предата Титу?

    Из Макдауелових закључака и питања произилазе одговори:Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибицијепроизвођења Тита у маршала?Зашто је утицај америчког Државног секретаријата приказан као да је био благонаклонпрема Равној Гори?Зашто је на супротподробним анализама свега другог амерички Државни секретаријат занемарен и онда у доброј мери стављен у позадину?Шта је стварно значење пречестог али намерно површног помињања дискусија о западном делу Југославије?Шта у књизи недостаје?И најзад... Зашто је књига забрањена?

    Из Макдауелових документација, закључака и питања произилази суштина текста:Зашто је књигу насловио Стрељање историје.

    ***

    Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату образложен је врло документовано и  обухваћени су разни пресудни елементи на које се иначе обраћало премало пажње.

    Пре свега, детљно је обрађен менталитет Српског Народа исказан кроз историју урођеним слободарством, родољубивошћу и напојеношћу непоколебљивим осећањем за тачно препознавање шта је Правда а шта Зло. Из те напојености прозилази и његова одлучност да се жртвује за Правду и његово јунаштво не само да се одржи слободним већ и да допринесе да се Европа, па и свет, такође одрже слободним и праведним. Такав менталитет Српског Народа окарактерисан је као суштински разлог његовог ступања у борбу против Зла које је схватио у Нацизму. Из тога је проистекла не само одлучност оних Срба који су као Равногорци активно учествовали у рату против Нацизма већ и одлучност читавог српског народа као таквог, без чије помоћи рат против неизмерно надмоћнијег Нацизма не би био могућ.

    Зарад бољег разумевања текста важно је истаћи да иако спомиње Равногорство као такво, и његову општу распрострањеност Макдауел говори стриктно о Равној Гори, управо о Југословенској војсци у отаџбини и рату који је водила против Нацизма и доцније против домаћих сарадника окупатора.

    Опсег ратних операција Равне Горе у рату против неизмерно надмоћнијег Нацизма је приказан документованим анализама ратних дејстава, али и материјално-економским анализама која су рудна блага и економски и прехранбени продукти били битни за функционисање нацистичке војне машине и у коликој је мери Равна Гора онемогућивши то функционисање од првог до последњег дана рата била кључни и пресудан чинилац за Победу у рату.

    Осим већ знаних дејстава против железничких саобраћајница и директних напада на немачке трупе, Макдауел истиче такође и огроман опсег напада на речни транспорт Дунавом који су сходно непобитним документима Немци кориситили чак много више од железничког транспорта. У том смислу Макдауел документује сарадњу са бугарским, румунским и мађарским националнимпокретима који су овим акцијама под командом Драже Михаловића наносили Нацистима пресудне ударце од првог до последњег дана рата.

    Инфилтрација Равногораца у све управне нивое војних и цивилних немачких власти и устројби сарадника окупатора доводила је до збуњености непријатеља, осећања несигурности, и наравно до немачког беса који је доводио до казнених експедиција и масовних егзекуција српског становништва. Међутим, Макдауел убедљиво документује доцнију пажљиво планирану и мудру герилску стратегију којом је итекако нарастао огромни опсег ратног ефекта Равне Горе у пресудан значај за пораз непријатеља и у успешно чување становништва Србије од масовних репресалија, наравно не стопосто али сводећи репресалије на минимум.

    Ова стручна анализа, заснована на непобитној документацији, доводи Макдауела до непобитног закључка о кључној улози Срба у Другом светском рату.

    ***

    Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату Макдауелова анализа такође непобитном документацијом своди на сасвим супротно.

    После такорећи циничне Макдауелове анализе Титове неактивности од немачке окупације Југославије па до напада Немачке на Совјетски савез, уз документовање блиских веза са окупаторским снагама, Макдауел је још циничнији у односу на Титов шарлатански устанак у Белој Цркви и у односу на повлачење из Ужица. Иако је, као и цела књига, и овај део такође подробно документован, изненађујуће је да је Макдауелова озбиљност и пристојност била натерана на цинизам што ми се чини да је непобитан доказ његовог искреног антинацизма, антифашизма, и антикомунизма.

    Међутим, читаво Титово мувањекроз рат, непобитно је документовано не нападањем на Немце;нападима искључиво на снаге Равне Горе; намерним изазивањем немачких репресалија над Српским Народом;бивање на територијама на којима једва да је уопште било Немаца и које уопште нису биле важне за ратна дејства у рату против Нацизма;и изузев два напада на Немце у познијем периоду рата, који су, иако Макдауел то не каже, као рекламни доказ да ратујебили Титу потребни за савезничко рекламирање Тита као некаквог активног ратника Макдауелова анализа непобитне документације своди се на закључак који бих ја формулисао: Тито уопште није учествовао у рату!

    Један од битних елемената који Макдауел истиче и подробно документује јесте Стаљин који је непрестано захтевао од Тита да активно дејствује против Нациста и да док траје рат заборави идеолошке циљеве и упорно одбијање Тита да се подвргне Стаљиновим наређењима и почне да учествује у рату! Такође је подробно документовано Стаљиново незадовољство Титовим кукавичлуком и врдањем, и следствено томе Стаљинова приврженост српском националном покрету Дражи и Равној Гори управо зато што су се они све време боре против Нацизма.

    Интересантне су чињенице да из ове документације непобитно произилази да Тито није уопште хајао за Стаљина;да је водио искључиво своју игру;и да је огроман део партизана, па чак и чланова партије био против Тита не само зато што су желели да се боре против Нацизма већ и зато што су да су наивно сматрали да је циљ НОБ-aактивна борба против окупатора!

    Иако је врло подробно документована Титова сарадња са Немцима, нешто мање је документована сардња са НДХ. Макдауел је само на неколико места поменуо усташе као такве. Али је подробно анализирана злоупотреба оружја, људства и територија стечених након што су му савезници доделили после капитулације италијанских снага;лажно оформљење цивилних властина лажно ослобођеним територијама и сурова небрига за народ;забрана кретања савезничким представницима изван територије Титовог генералштаба и спречавање да својим очима виде наводне ратне победе којима их је Титов штаб рекламерски кљукао;лажно присвајање победа Равне Горе над Немцима и присвајање као својих...

    Али... Стаљинова љутња због Титовог кукавичлука и неучествовања у рату доминира анализом Титовог мувања кроз рат”!

    Иако је мување кроз ратмој израз а не Макдауелов али јесте Макдауелов закључак подробне анализе и документације да Тито уопште није био учесник рата против Нацизма већ манипулатор који се борио за власт у поратној Југославији.

    ***

    Сарадња са окупатором и квинслинзима.

    Макдауел не инсистира нарочито на овом проблему, али се ипак у свим поглављима враћа на проблем сарадње непобитним документима и врло, врло зрелим анализама и закључцима.

    Све ове документације и закључци, сабрани у коначи резултат доказ су да Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Драже Михаиловића није сарађивала са окупатором а да Титови партизани јесу. И то читавим током рата, и то на свим нивоима а поготово на врху Тито је сарашивао не само у односу на познате мартовске преговоревећ током целог рата.

    У односу на Равну Гору врло прецизно су документоване инфилтрације у цивилне и војне квинслиншке, па чак и немачке оперативне центре. Анализирани су и документовани и начин рада ових инфилтрација и далекосежни доприноси ове инфилтриране мреже у свим порама непријатељских дејстава против ратних напора Нацизма, и њихов пресудан допринос коначној Победи у рату.

    С друге стране, коначни збир Титове сарадње са Нацистима и хрватским квинслинзима у великој мери документује Титово мувањеуместо активног учешћа у рату. Титова концентрација на борбу против Равне Горе, и на рекламирање његових лажних дејстава и ослобођених територија, које је на известан начин увек било у сагласју са немачким окупаторским снагама; Титово изабирање територија на којима је бивао где су биле најмање концентрације немачких трупа, или где их уопште није било своди се не само на избегавање сучељавања са Немцима (изузев у два  наведена случаја) –већ и на бивање на територијама на којима би икаква значајнија акција, чак и да је изведена била ирелевантна јер су те територије за окупаторе биле тотално неважне! Међутим, осим краће анализе мартовских преговора, директан однос са Немцима сугерирају безпоговорна документа од Титотвог доласка у Београд на почетку рата па све до последњих дана ратних дејстава на подручју бивше Југославије. Исто се односи и на односе са НДХ, што је додирнуто овлаш али врлом документацијом и учесталим инсистирањем!

    Међутим, много је значајнија документација не само о Титовом прикривању сарадње са окупатором од Савезника већ тотална ароганција Савезника да уопште обрате пажњу на два кључна елемента: На тотално отсуство Титових ратних дејстава и на врло лагодне Титове односе са непријатељем!


    ***

    Савезничко издајство Равне Горе.

    Издаја Равне Горе од стране Савезника је један од кључних мотива књиге.Овом проблему аутор приступа врло комплексно враћајућисе поново и поново на тај проблем након документованог излагања сваког другог проблема. Било би преопширно набрајати све анализе које Макдауел своди на питање Зашто?али је вредно набројати бар неке да би се схватила комплексност његовог приступа: на пример после безпоговорно доказаног четворогодишњег не двогодишњегнего документованог четворогодишњег активног учинка ратног напора Равне Горе Победи у Другом светском ратуи не само никаквог учинка Тита и његових партизана већ чак и непобитно доказаног  њиховог не-учествовања у ратним напорима Макдауел поставља питање зашто су Западни Савезници издали Равну Гору! На пример, након детаљно документованих анализа демократског и праведног уређења на територијама под контролом Равне Горе, и упоредних детаљно документованих анализа терористичке и партијске  присиле на територијама са којих су Титове снаге бежале са једне на другу не да би ратовале већ да би по сваку цену сачувале своје наводно идеолошко језгро, што је доводило не само до жестоког осипања не само Срба већ и свих осталих, па чак и партијских кадрова који су желели да се боре против нацистичких завојевача... Макдауел увек понавља своје упорно... Зашто?

    Поготово у односу на третман савезничких агената којима су Титове снаге дозвољавале да сазнајуискључиво само оно што им каже комунистичка пропаганда насупрот слободном кретању, слободном разговору са свим грађанима са којима су желели да дођу у контакт, и на супрот слобоном учестовању или присуствовању борбама Равне Горе што им је на супрот Титовим забранама Равна Гора дозвољавала да чине слободно и по вољи...

    Сва та Макдауелова Зашто?”потенциранасу искреним али документованим објашњењима и закључцима.

    ***

    Савезничко довођење Тита на власт послератне Југославије.

    Иако по обиму ова анализа заостаје за другим анализама, и иако писац не обухвата завршну трагичну фазу ове савезничке издаје (на логичне претпоставке штаје можда разлог томе... вратићемо се доцније), свакако јесте један од кључних мотива овог текста. Као такав, излагање овог мотива је нераздвојиво повезано са елементом напред наведеним као Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова.

    Очигледно је да су од првих до задњих дана ратних операција на тлу бивше Југославије информације са терена о стварним војним значајима операција биле под врло мистериозном контролом; биле су у највећој мери не само нереалне већ и драстично супротне не само о резултату самих ратних акција већ и о њиховим стратешким последничностима по исход рата, а поготово по последичност њиховог исхода како на послератну Источну Европу... а посебно по Југославију као такву.

    Овај јаз између лажних обавештења и истинских догађања одражавао се у бројним протестима професионалних обавештајаца који су закључке доносили на основу онога што се доиста догађало на терену. За овај тајанствено контролисани џиновски раскорак, који се проносио од савезничких команди у Египту и Барију, и Команди за Средоземље и Исток све до Лондона и Вашингтона карактеристична су систематска лажна умањивања, па чак и ниподаштавање огромног опсега ратног и стратегијског доприноса Равне Горе, па чак и прекрађе равногорских успеха лажно приписиваних Титовим партизанима!

    Са друге стране лажноали такође систематски преувеличавана су непостојећа ратна дејства и непостојећи доприноси ратним напорима од стране Титових снага!

    Осим тога, карактеристично је да је идеолошка и против народска Титова власт на територијама апсолутно неважним за немачке окупационе снаге, а са којих је Тито бежао са једне на другу да би сачуваоод расипања своје партијско језгро, и Титова искључива концентрисаност на борбу против Равне Горе иако доказана документима на неки начин увек остајала у позадини! И иако су ретки појединци виших чинова у штабовима савезничких команди били свесни ове издајничке ујдурме па за разлику од Черчила у прво време и задуго чак и Рузвелт ова подвала је неминовно довела до савезничке издаје Равне Горе и до постављања Тита на власт над послератном Југославијом.

    Иако Макдауел најчешће предпоставља да су узрок овог подлегања под лажна обавештавања комунистички елементиинфилтрираниу савезничке команде... ипак, разлагању о овом питању вратићемо се у подељку о Макдауеловим питањима.

    ***

    Ратна активност.Рат против Нацизма у који су ступили Дража Михаиловић,  Србија и Српски Народ од првог тренутка када су нацистички завојевачи ступили на тло отаџбине је подробно документован и често упоређиван са Титовом ратном неактивошћу, изузев у два случаја у много доцнијем пориоду. Насупрот превасходно енглеским лажним тврдњама о некаквој Дражиној неактивности, Макдауел је свесрдном анализом документовано доказао непрестану активност Равне Горе, и непрестани допринос пресудан за добијање рата од првог до последњег дана ратних збивања на територији бивше Југославије.

    Истицањем пресудних фактора за добијање рата врло ефикасно ометање економске експлоатације, ометање немачког транспорта не само железницама већ и предоминанто Дунавом, и командно и стратегијско Дражино вођство у ометању транспорта у заједници са националним покретима отпора Мађарске, Румуније и Бугарске, и све то уз непрестано активно ометање немачких локалних операција, и то уз пажљиво планирање да би се становништво обезбедило од сурових немачких репресалија доказани су непобитним документацијама и поштеним закључцима.

    Карактеристично је, међутим, да тим докуменатацијама није придавана никаква пажња ни у енглеским ни у немачким ратним извештајима, па сходно томе нити у лажним комунистичким извештајима! Али што је још чудније нема их нити у можда најдетаљинијој и наизглед свеобухватној књизи Волтера Робертса (Walter R. Roberts) “Тито, Михаиловић и савезници, 1941-1945(“Tito, Mihailovic and the Allies, 1941-1945”) очигледно скројенојпо прижељкивањима америчког Државног секретаријата и нема их чак нити у књигама Дејвида Мартина (David MartinPatriot or Traitor”, и “The Web of Disinformation”), највероватније скројенимсходно интересима енглеских обавештајних служби.

    ***

    Питањаће бити обрађена заједно јер су многи од одговора укопчани једни у друге. Ко је утицао на премијера Черчила?Ко је утицао на председника Рузвелта?

    Врло је значајно да Макдауел небројено пута понавља та питања издвајајући их баш као таква Ко је утицао? Његов одговор је двострук: он особе које су утицаленајчешће назива непознатим”. Ти непознатису поготово на Черчила, али у доцнијем периоду и на Рузвелта утицали потпуно супротно од војне стратешке логике али поготово у односу на подручје Југославије потпуно супротно од стварне ситуације на терену! Ти непознатиу Лондону, а доцније и у Вашингтону, доминирали су Черчиловим, а доцније и Рузвелтовим мишљењем. Ти непознатибили су пресудан утицај на Черчила, још од самог почетка рата на тлу Југославије, а доцније и на Рузвелта да се савезничка политика преокрене у корист Тита, да Савезници издају Равну Гору и Српски Народ, и да тако иако ово задње није обухваћено у књизи доведу Тита на власт над послератном Југославијом!

    Међутим, иако Макдауел на посебним местима не као одговор на своје питање и не толико бројно али ипак... често предпоставља да су то можда били инфилтрирани комунистички и левичарски агенти... ипак из свихпоменутих  детаља се може логично предпоставити да можда... можда Макдауел покушава да на скривени начин одговори на оно што зна алишто не сме да каже!

    Ту претпоставку на известан начин потврђују и његови одговори на питања:Зашто је Источна Европа предата Стаљину?Зашто је Југославија предата Титу?

    Макдауел сматра да су Западни Савезници, да су мислили трезвено и поштено могли да спрече трагедију над Источном Европом и Југославијом. Из чињенице да су Савезници издали Равну Гору и предали Југославију Титовом антисрпском терору он закључује и као војни стратег и као историчар довели су по његовим речима до могућности Трећег светског рата! То се може протумачити да се обистинило прво намерним довођењем до Хладног рата... а онда до данашњег глобалног фашизирања света. Предпоставку такође чини уверљивом и одговор на питање Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибиције?Макдауел је још за време док је био са Дражом на равној Гори, и док су обоје били гоњени од немачких и партизанских убица, већ тада могао и морао да сазна о огормној пропагандној егзибицији Титовог маршалског шепурења у Италији, и огромне пропагандне активности западних медијских пропагандиста који су слетали на аеродром у Босанском Петровцу! Осим тога, пошто је књигу истраживао и документовао деценијама по завршетку рата, такорећи све до смрти... свакако да му те активности нису промакле!

    Па ипак о томе нема ни речи у књизи!

    Зар се то не надовезује на непознате?Па чак... и да он зна ко су непознатиали има разлога да то не каже?

    На ову логичну претпоставку се на известан начин надовезују и Макдауелови одговори на питања:Зашто је утицај америчког Државног секретаријата према Равној Гори приказао као благонаклон”?И Зашто је на супротподробним анализама свега осталог занемарио амерички Државни секретаријат у толикој мери као да је Секретаријат био неважан у позадини догађања?

    На пример, под називом амбасадор, Макдауел помиње вишег представникаДржавног секретаријата при Команди за Југоисток, Роберта Марфија (Robert Murphy)свега неколико пута и не придаје му никакав изузетан значај. А поменути Марфи је одиграо кључну улогу у маршализацији Тита у Анкони, и на пропагандистичкој рекламној егзибицији Тита у Петровцу, па чак и на Висуу пресудном моменту  довођења Тита на власт?

    Како је већ речено тај део није обрађен у књизи. Али... иако је немогуће поуздано одговорити да ли је Макдауел био приморан даулогу Државног секретаријата прикаже благонаклономто је чудно јер је морао да зна да је  Државни секретаријат тај који је покушао да сакрије од јавности Труманово одликовање Дражи; забранио америчким ваздухопловцима спасеним са Прањана и јавним америчким војним и цивилним личностима да у Београду сведоче на јавном линчу и убиству Драже Михаиловића; забранио подизање споменика захвалности Дражи и Равној Гори на федералном земљишту... Зато, иако то непомињање јесте наизглед чудно, ипак... можда Макдауелов одговор налазимо у одговору на следеће питање:

    Шта је стварно значење Макдауеловог пречестог и упорног инсистирања надискусијама о западном делу Југославије”?

    Колико је мени познато о тим дискусијама се зна само као о уопштеним стратешким разматрањима при одлучивању локације инвазије на Европу. Међутим, иако не спомиње изворе, Макдауел говори о тим дискусијама као о битним за будућност послератне Југославије! Он помиње чак и предлоге о подели Југославије на западни део који би припао Западним савезницима док би Србија била препуштена совјетском утицају! И упркос свом типичном професионалном залажењу у детаљ приликом сваког навођења докумената иако Макдауел о овоме говори неколико пута али говориуопштено! Међутим, упркос уопштености, чини ми се да Макдауел на томе инсистира... Зашто? Да ли Макдауел зна о договорима да се НДХ препропагандује у једну од победница Другог светског рата... исто као што је препропагандована на крају Првог светског рата?

    Можда... јер ако је ико знао о томе Макдауел свакако јесте.

    Међутим... можда је због истих разлога, или због разлога личне безбедности, Макдауел био натеран, или није смео да обухвати и многе друге елементе:

    Прањанима је дато премало места; нема савезничког бомбардовања Србије истовременог Прањанима; нема њујоршког процеса за праведно суђење Дражи Михаиловићу на којем су јавно објављени и Макдауелови извештаји; иако су наведени нови детаљи о случај Боулинг базе и изигравању Рузвелтовог наређења да се помогне Дражи и Југословенској војсци у отаџбини нема ни помена о проблему briefing debriefingспасених америчких ваздухопловаца;не улази се уопште у убиство Драже Михаиловића;нема повлачења кроз Босну и упадања у унапред смишљену комунистичку замку, што је предлогамеричког Државног секретаријата, а који је председник Рузвелт наложио Макдауелу да пренесе Дражи; и што је најважније нема детаља о преговорима о Западној Југославији, заправо о преговорима са НДХ, које је, по свему судећи у имеамеричког Државног секретаријата могао да води или Роберт Марфи, или у заједници са непознатимвишим политичким или тајновитим представницима САД;нема ни речи о гоњењу здружених комунистичких убица и немачких трупа Драже и Макдауела; и најзад... нема поратног перфидног изговора америчког Државног секретаријата против изношења истине о Дражи и Равној Гори под маском да је то некакав controversyнаводно некаква несугласицазбог које ето не сме да се открије истина... и наравно нема ни помена да ли су непознатиздружена завера... нити репресалија Државног секретаријата над самим Макдауелом!

    Према томе одговор на питање  Шта у књизи недостаје?било како било није одговор на питање Зашто је књига забрањена?

    Али одговор на то питање произилази из суштина текста:

    Макдауел је мајсторским професионалним образложењем и доказом безпоговорне документације разоткриоЛажи пропаганде. И иако то није посебно формулисао он својом анализом непобитно доказује:

    Оптужбе против Драже Михаиловића и Равне Горе су лаж!

    Дража се борио од првог до последњег дана рата – Тито није!

    Није постојао никакав период

    Дражине “неактивности” током читавог рата!

    Титова ратна неактивност постојала је током читавог рата!

    Дража није сарађивао са окупаторима! Тито јесте!

    Равна Гора јесте била један од

    пресудних чинилаца за Победу у Другом светском рату

    Труманово одликовање Дражи (посмртно)

    јесте била и захвалност за спасене америчке ваздухопловце

    – али је изнад свега и више од свега било одликовање због

    тога што је Дража био пресудан чинилац у рату

    за Победу над Нацизмом!

     

    Према томе:

     

    Зашто је књига названа “Стрељање историје”?

    Зато што је Историја жртва лажи!

    Зато што је лаж – “стрељала историју”!

    Титов режим је “захтевао” – не од америчке Владе –

    него баш од америчког Државног секретаријата да се

    Макдауел осуди на смрт!

    Оно чега нема у тексту – Макдауел је највероватније

    био присиљен да избаци…

    …јер је Истина била не само забрањена – већ заиста стрељана!

    А што Лаж стреља – то мора да остане мртво!

    Тајну “Стрељање историје”

    Лаж покушава да се сачува по сваку цену!

    Зар то није најнепобитнији доказ лажи?

    *

    Богу хвала да је Макдауел, један од старе генерације,

    преживео до позних година,

    и да је старост посветио откривању Истине!

    Макдауел је доказао Истину!

    И зато хвала Господу да је пре смрти Роберт Макдауел

    заветовао скриптом драгог пријатеља!

    И зато хвала Г. Раденковићу

    што је одржао завет и коначно…

    …дигао Истину из мртвих.


    ****


    Часлав М. Дамјановић

     
    Часлав М. Дамјановић
     


     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
      
    *****

    0 0

     
    Milovan Malić
     
     
     
     
     
     
     
    Od Autora Milovana Malića:
     
    Cjena jednog primjerka iznosi 10 km.
     
    U knjizi se nalazi biografija generala-pukovnika Dragoljuba Mihailovica Draze, kao i biografija 16 njegovih sljedbenika,
    a to su:
     
    1.) Svestenik Radojica Persic
    2.) Pukovnik Pavle Djurisic
    3.) Pukovnik Dragoslav Racic
    4.) Brigadni general Bajo Stanisic
    5.) Major Velimir Piletic
    6.) Vojvoda Dobrosav Jevdjevic
    7.) Vojvoda Ilija Trifunovic Bircanin
    8.) Vojvoda Milutin Jankovic
    9.) Ucitelj-vojvoda Uros Drenovic
    10.) Kapetan Petar Bacovic
    11.) Porucnik Zvonimir Vuckovic
    12.) Major Dragutin Keserovic
    13.) General Miroslav Trifunovic
    14.) Vojvoda Mane Rokvic
    15.) Vojvoda Pero Djukanovic
    16.) Major Predrag Rakovic
     
     
    Kontakt Milovan:
     
     
    TELEFON:
     
    066/379-317
     
    Republika Srpska
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contac me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

     

    0 0

    Novosti
    Tanjug
    22. april 2013. 14:49


    Viši sud u Beogradu vratio je prvostepenom sudu na dopunu postupka "slučaj utvrđivanja smrti" komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića

    Dragoljub Draža Mihailović

    BEOGRAD - Viši sud u Beogradu vratio je prvostepenom sudu na dopunu postupka "slučaj utvrđivanja smrti" komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, rekla je danas Tanjugu portparol suda Dušica Ristić.

    Odlučujući o žalbi na rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojim je kao datum Mihailovićeve smrti taj sud odredio 31. jul 1946. godine, Viši sud je 11. marta vratio taj predmet na dopunu postupka, precizirala je Ristić.

    Prvi osnovni sud još nije doneo novo rešenje, ali punomoćnik Srpskog liberalnog saveta (koji je pokrenuo postupak, kao i postupak za rehabilitaciju) advokat Zoran Živanović očekuje da će biti doneto do kraja aprila.

    On je za Tanjug rekao da "sud praktično treba da donese novo rešenje" u tom slučaju pošto je osporenim rešenjem Prvi osnovni sud u oktobru 2012. proglasio mrtvim Mihailovića, a kao datum njegove smrti odredio je 31. jul 1946. godine.

    Živanović je međutim u žalbi tražio da sud preinači rešenje tako što će utvrditi kao datum smrti 17. jul 1946. godine.

    SLS smatra da 31. jul nema nikakve veze s danom smrti i da daje prostor za razne manipulacije oko procesa rehabilitacije generala koji je u toku i podsetila da nije podnela predlog za proglašenje nestalog lica za umrlo, već predlog za utvrđivanje smrti, jer "Mihailović nije nestao, već je streljan po sudskoj presudi".

    Državna komisija za tajne grobnice je ranije utvrdila da je Mihajlović streljan dva dana po donošenju presude kojom je osuđen na smrt 15. jula 1946, odnosno da je 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan" na Adi Ciganliji.

    Rešenje o utvrđivanju datuma smrti je neophodno, jer bez dokaza o smrti, Viši sud u Beogradu ne može da odluči o zahtevu za rehabilitaciju Mihailovića, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kad pogubljen i sahranjen.

    Kada to rešenje postane pravosnažno, činjenica smrti će biti upisana i u matičnu knjigu umrlih.

    Proces za rehabilitaciju Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu je prekinut 22. februara jer se čeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti.

    Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje skoro dve godine pred Višim sudom u Beogradu, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti od Bezbednosno informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.

    Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav

    Mihailović, a pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

    Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.


    JEDINI DOKAZ

    Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlagači, bio je izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem dan ranije.





    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0





    Dear Friends:

    As you probably know, at the end of May 2013, King Peter II will be reburied at Oplenac in Serbia and the event will be on par with a state funeral featuring a guest list with many of the world's heads of state in attendance. Such an event is an important opportunity to share with the world Serbia's rich history and natural beauty.

    Additionally, you may be aware that we have written a book recently to promote Serbia and help restore her reputation. The book is called Serbia: Faces & Places and shows the best of Serbia.

    Prince Aleksandar and Princess Katarina have expressed an interest in considering that Serbia: Faces & Places be given as a gift to the foreign heads of state and other guests as a way to say thank you for their attendance, to showcase Serbia and help elevate Serbia's reputation. While this is a very desirable objective, its a very expensive proposition. Because it would be expensive to acquire 500 books and air freight them to Belgrade, in order to make this idea a reality it will be necessary to provide the book to the Royal Family for this important occasion through a sponsorship/donation effort. We will be providing 500 copies of the book at a deep discount (at a significant financial loss to us) because we see this as an important chance to put something positive about Serbia in the hands of the guests; especially so because they will be taking the book and the story about Serbia back home to their countries and to share with their countrymen.

    In order to make the above possible, we ask that your donation of a minimum of $100, but hopefully more than that, be made payable to GM Books and that it be sent to:

    GM Books
    269 South Beverly Drive, #1054
    Beverly Hills, CA 90212

    Please note that this donation is not tax deductible. We are trying to raise $12,500 to cover the cost of the books and the air freight. Should we fail to raise sufficient funds to make the book effort possible for the reburial of King Peter II, your donation checks will be returned to you.


    With our kindest regards,


    Vladeta Rajic
    1.312.613.8121


    William Dorich
    1.310.923.2157










    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

older | 1 | (Page 2) | 3 | 4 | .... | 49 | newer