Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 23 | 24 | (Page 25) | 26 | 27 | .... | 49 | newer

    0 0

     
    Уваженим Судијама:

    Зато што је чињеница да се „рехабилитација“ нашег вољеног генерала Драже Михаиловића сусрела са напорним и сувише дугим процесом који је званично почео још 2006. године кад је иницијатива за исту покренута у Београду од стране Српског либералног савета и да се процес „настављао“ и „одлагао“ више пута, није паметно да нам наде буду високе.

    Ипак, осећа се нешто другачије овог пута.

    Преовлађујући оптимизам којим прожима ово рочиштe данас, 27 фебруара 2015. сугерира да би ово могло да буде управо то. Да ми коначно постижемо крај, потенцијално успешан крај, у постизању крајњег циља званичне рехабилитације генерала Драже Михаиловића у његовој отаџбини Србији.

    За многе од нас је велики злочин да је икада и било потребе за његову „рехабилитацију“. Ипак, нешто „званично“, нарочито у Србији, где је генерал Михаиловић и рођен и где је живео, где се борио за свој вољени српски народ, свога краља, и своју Отаџбину, и где је и умро, биће заиста добродошла.

    Многи од нас у Отаџбини и кроз целу Дијаспору се у нади моле за најбоље. Ми апелујемо на Београдски суд да донесе праведну и часну одлуку овог пута.

    Узело је дуго времена да се то деси, и нико не заслужује то више него генерал Дража Михаиловић.


    Са поштовањем,
    Александра Ребић
    Администратор:
    www.generalmihailovich.com
    Чикаго, ИЛ. САД
    27. фебруар, 2015.
    ravnagora@hotmail.com

    *****

    To the Court:

    Given that the "rehabilitation" of our beloved General Draza Mihailovich has been put through an arduous and so very long process, officially beginning in 2006 when the initiative was brought forth in Belgrade by Srpski Liberalni Savet, with the process being "continued" or "delayed" over and over and over again, it's not wise to get our hopes up too much.

    However, something feels different this time...

    The prevailing optimism surrounding the hearing today, February 27, 2015, suggests that this just might be it. That we are finally reaching the end, a potentially successful end, in attaining the ultimate goal of officially rehabilitating General Draza Mihailovich in his homeland of Serbia.

    Many of us don't believe he ever needed to be "rehabilitated". However, something "official", especially in Serbia, which is where General Mihailovich was born, where he lived, where he fought for his beloved Serbian people, his king, and his homeland, and where he died, will indeed be a welcome thing.

    Many of us both in the homeland and throughout the diaspora are hoping and praying for the best. We prevail upon the Belgrade court to render a just and honorable verdict this time.

    It's been a long time in coming, and no one deserves it more than General Draza Mihailovich.


    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
    Administrator:
    www.generalmihailovich.com
    Chicago, IL USA
    February 27, 2015
    ravnagora@hotmail.com

    *****

     

    0 0

    RTS-Radio Televizija Srbije
    February 27, 2015

    Процес за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића данас је формално кренуо испочетка због промене у саставу судског већа Вишег суда у Београду. Противници и присталице некадашњег генерала и кордони полиције испред Палате правде.

    Захтевом за рехабилитацију се тражи од суда да поништи пресуду од 15. јула 1946. године, којом је Драгољуб Дража Михаиловић осуђен на смрт стрељањем, као и враћање грађанских права, преноси Танјуг.


    Претходни председник већа Александар Ивановић изабран је за судију вишег суда, па више није у његовој надлежности да води овај поступак.

    Овај вишегодишњи процес био је у завршној фази, а предлагачи рехабилитације данас су се припремили за излагање завршних речи, али је због правне процедуре поступак кренуо испочетка.

    Највећа судница Палате правде на почетку расправе била је испуњена до последњег места са више стотина присутних, али је након пола сата и одлуке да процес крене изнова убрзо остала полупразна.

    Судско веће Александра Трешњева одлучило је да не саслушава непосредно поново све сведоке већ да се упозна са садржином њихових исказа, као и да поново "формално"изведе све писане доказе.
    Судија је најавио да би овај процес могао да траје још два до три рочишта и да се оконча завршним речима предлагача рехабилитације.

    По закључењу расправе, суд ће писаним путем донети своју одлуку у року од 30 дана.

    Пред почетак расправе испред београдске Палате правде, где је у подне настављен поступак за рехабилитацију Драгољуба Драже Михајловића, окупио се велики број његових присталица, који су носили транспаренте, певали четничке песме и скандирали.

    Насупрот њима била је окупљена неколицина противника некадашњег генерала Југословенске војске у отаџбини, који су пак скандирали против.

    Скуп је обезбеђивао велики број припадника полиције, распоређених у кордонима, како не би дошло до сукоба.

    У публици велике суднице број један Вишег суда у Београду био је лидер радикала Војислав Шешељ, чланови те странке међу којима су били и Вјерица Радета и Горан Красић, принцеза Јелисавета Карађорђевић, као и друге јавне личности.

     
     
    Рехабилитацију је затражио његов унук Војислав Михаиловић, а придружили су му се Српска либерална странка, на челу са Костом Чавошким, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, професор међународног права Смиља Аврамов и други.

    Предлагачи захтева тврде да Михаиловићу није било омогућено право на одбрану и да није видео свог адвоката до почетка суђења.

    Он није имао ни право на непристрасан суд, а оптуžница му је уручена седам дана пред суђење.

    Након два дана од изрицања спорне пресуде комунистичког режима, стрељан је у Београду. Посебна Комисија утврђује тачну локацију на којој је стрељан, јер се претпоставља да су његови посмртни остаци пребачени на другу локацију.

    Михаиловић нема гробно место.

    У недостатку других доказа о Михаиловићевој смрти, решењем Првог основног суда у Београду прошле године је као датум смрти Михаиловића утврђен 17. јул 1946. године, пошто је суд утврдио да је тог датума стрељан.



    http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1843286/%D0%A0%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0+%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%BE+%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%83%D0%BB%D0%B0+%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B0.html



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Politika
    Agencije
    Objavljeno: 27.02.2015.

    Premijer Aleksandar Vučić

    Premijer Aleksandar Vučić izjavio je danas, povodom ponovnog početka procesa rehabilitacije komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, da ga ne interesuje prošlost, već budućnost.

    „Sud neka radi svoj posao. Očekujem da donese odluku u skladu sa zakonom, ali u političkom smislu više me interesuje budućnost, nego prošlost”, poručio je Vučić novinarima na Bežanijskoj kosi.

    Proces za rehabilitaciju Mihailovića danas je formalno krenuo ispočetka zbog promene u sastavu sudskog veća Višeg suda u Beogradu.


    http://www.politika.rs/rubrike/dogadjaji-dana/Vucic-Bler-Srbiju-nije-kostao-ni-dinar.lt.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    B92
    Petak
    27.02.2015


     
     

    Postupak za rehabilitaciju komandanta četničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića formalno je počeo ispočetka pred Višim sudom u Beogradu.
     
    Video - Vesti:
     
    http://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2015&mm=02&dd=27&nav_id=962985



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0




    THE LAST FRIDAY IN FEBRUARY - REHABILITATION REDUX 

    And so it continues...In anticipation of the Mihailovich Rehabilitation hearing that took place in Belgrade on Friday February 27, 2015, the last Friday in February, I was asked to write a letter to be sent to Belgrade. This was a letter about "hopes and dreams" with the intention to speak for the thousands of people around the world who want Serbian General Draza Mihailovich officially vindicated of the manufactured guilt that provided the false pretense to have him executed in July of 1946.  I gladly did so, because no matter what the Belgrade justice system decided to do with regards to General Mihailovich, we who know the truth know that no "rehabilitation" is needed.

    The thought crossed my mind about how many patriots, Chetniks and others who fought under the command of General Mihailovich and remained loyal to his legacy for the duration of their lives no matter where they settled after WWII, would not have the opportunity to enjoy the official vindication, if indeed it was to be rendered this last Friday in February. I was sad for just a moment, and then my heart was filled with the satisfaction that these patriots didn't need any such "official" confirmation. For them, as well as for all of us who have survived them and carry on their legacy, God's justice would prevail, for the innocent as well as for the guilty.

    It was decided on this last Friday in February that the Rehabilitation judicial process would continue, actually start over from the beginning for all intents and purposes. The next court hearing date is scheduled for April 2015. Though frustrating and demoralizing I'm sure for all those who have been directly involved and have worked so hard since 2006, I'm confident they won't be giving up. They want something "official" from the Belgrade Court and so do I.

    I want the Belgrade Court to render a just verdict this time. They owe the man and his legacy at least that much. We who carry on that legacy and God Himself will do the rest.



    Aleksandra Rebic
    February 28, 2015
    Chicago, IL USA
    ravnagora@hotmail.com

    The Letter to Belgrade February 27, 2015
    http://www.generalmihailovich.com/2015/02/no-one-deserves-it-more-than-general.html


    *****

    0 0

    Politika
    Слободан Кљакић
    March 2, 2015

    Поводом давно започетог судског поступка за рехабилитацију Драже Михаиловића треба још једном подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.

    Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић с аме­рич­ким пи­ло­ти­ма на аеро­дро­му у Пра­ња­ни­ма
    1944. го­ди­не

    Средином протекле недеље најављена је могућност да Виши суд у Београду на завршном рочишту у петак, 27. фебруара, донесе одлуку о захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Брзо раширена вест, уз неизбежну чаршијску надоградњу, уздигнута је чак у ранг нечијег, не зна се чијег, обећања.

    Уместо да одлука буде донета, из процедуралних разлога на које се позвао суд, процес започет 2006. поново је одложен, на неки начин је чак враћен на почетак, што призива у сећање речи Џонатана Свифта да су „обећање и кора од пите направљени да се преломе”.

    Већ скоро десетогодишњи процес и оно што се догодило у петак, укључујући пратеће коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, ипак ствари чине јаснијим. Ако ништа друго, ма каква била судска одлука, она ће поделити јавност у Србији, отприлике као кад се пресече јабука.

    Не мора на пола, али је јасно да ће бити задовољних и презадовољних, незадовољних и још незадовољнијих. Биће и збуњених, пошто није једноставно разабрати шта се пресудом у ствари хоће; и зашто овај процес у готово правилним временским таласима постаје важнији од других, много тежих питања која нам свакидашњица ставља на плећа.

    Неки будући талентовани истраживач свакако ће докучити замршене, густо преплетене нити политике и судовања у Србији на крају прошлог и на почетку овог века, из тог угла ће дубље осветлити и судски поступак покренут захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића.

    За и против: испред Палате правде протеклог петка окупили су се присталице и противници судске рехабилитације Драже Михајловића
    Фото-Танјуг.
     
    Ипак је и нама хроничарима понешто јасно већ данас – није реч само о „правном превладавању прошлости” и о правном „суочавању с прошлошћу”, већ и о томе да се истина у овој ствари налази између чекића суда и наковња политике, не само локалне него и оне која се обликује у различитим центрима моћи, од оних регионалних до оних глобалних.

    Управо из тог разлога треба подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.

    Пресуде донете у судским процесима остају залеђене у конкретном времену, од чијих силних ограничења зависе. У ред важних ограничења долази ембарго који власт ставља на документе и архивску грађу која је из ових или оних разлога означена одређеним степеном тајности. Док трају судски поступци ти документи су углавном недоступни и правосудним органима, а када је правни оквир аљкаво уређен тешкоће су још веће.  Дискреционо право на поступање с таквом грађом прелива се у неку врсту самовоље.

    Законска решења која су у Србији имала да допринесу ,,суочавању с прошлошћу”, примерице Закон о рехабилитацији из 2006, у ствари су доприносила да Србија истрајава као држава ,,правно непревладане прошлости”. Стручњаци су својевремено износили оцене да је тај кратки закон, формулисан у само девет чланова, унео много правне несигурности, зато што је неодређен и недоречен, с неразумним решењима и противуставним одредбама. Једном речју, закон је илустровао груб немар, аљкавост законодавца, што значи да је имао извориште и у самоуверености политичке моћи.

    Када је коначно донет нови Закон о рехабилитацији 2011. године о њему су изречене повољније оцене, али ни нова норма није, нити је могла да укине начелна ограничења која судске пресуде у историјским питањима чине увелико мањкавим.

    Суд наиме не може да замени напоре историографа и истраживача који кроз генерације испитују замршене токове прошлости. Истиниту слику они граде другачије него што то чини суд. Преиспитујући ранија сазнања и закључке, истраживачи се суочавају са новим, непознатим документима, ослањају се на нове, унапређене теоријске концепције и методолошке поступке.

    Тако исцртана нова слика прошлости има дубљу перспективу и изоштреније обрисе, али она остаје отворена за нове доприносе. Слика прошлости коју формулише суд остаје заробљена пресудом и тренутком њеног доношења, она се може мењати само новом пресудом. Тиме се потврђује да суд није баш најбоље место за утврђивање историјске истине. Поготово када због предоминације одређене политике право нема моћ, него моћ постаје право. Уместо да се судском пресудом утврђује историјска истина, пресуда постаје истина о пролазној политичкој моћи.

    Грађа са судских процеса и судске пресуде зато су само један, никако искључиви историографски извор, на основу кога се сагледава истина о прохујалим временима и личностима које су ранијим збивањима дале лични печат.

    Као и процес из 1946. на коме је Дража Михаиловић био суђен и осуђен, такву судбину ће имати и поступак за његову рехабилитацију чији се крај не види, иако је покренут још 2006. године.


    Слободан Кљакић
    Oбјављено: 02.03.2015

    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.sr.html

    *****

    Politika
    Slobodan Kljakić
    Objavljeno: 02.03.2015

    Rehabilitacija između prava i politike

    Povodom davno započetog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića treba još jednom podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.

    Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić s ame­rič­kim pi­lo­ti­ma na aero­dro­mu u Pra­nja­ni­ma 1944. go­di­ne.
     
    Sredinom protekle nedelje najavljena je mogućnost da Viši sud u Beogradu na završnom ročištu u petak, 27. februara, donese odluku o zahtevu za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića. Brzo raširena vest, uz neizbežnu čaršijsku nadogradnju, uzdignuta je čak u rang nečijeg, ne zna se čijeg, obećanja.
     
    Umesto da odluka bude doneta, iz proceduralnih razloga na koje se pozvao sud, proces započet 2006. ponovo je odložen, na neki način je čak vraćen na početak, što priziva u sećanje reči Džonatana Svifta da su „obećanje i kora od pite napravljeni da se prelome”.
     
    Već skoro desetogodišnji proces i ono što se dogodilo u petak, uključujući prateće komentare u medijima i na društvenim mrežama, ipak stvari čine jasnijim. Ako ništa drugo, ma kakva bila sudska odluka, ona će podeliti javnost u Srbiji, otprilike kao kad se preseče jabuka.
     
    Ne mora na pola, ali je jasno da će biti zadovoljnih i prezadovoljnih, nezadovoljnih i još nezadovoljnijih. Biće i zbunjenih, pošto nije jednostavno razabrati šta se presudom u stvari hoće; i zašto ovaj proces u gotovo pravilnim vremenskim talasima postaje važniji od drugih, mnogo težih pitanja koja nam svakidašnjica stavlja na pleća.
     
    Neki budući talentovani istraživač svakako će dokučiti zamršene, gusto prepletene niti politike i sudovanja u Srbiji na kraju prošlog i na početku ovog veka, iz tog ugla će dublje osvetliti i sudski postupak pokrenut zahtevom za rehabilitaciju Draže Mihailovića.
     
    Za i protiv: ispred Palate pravde proteklog petka okupili su se pristalice i protivnici sudske rehabilitacije Draže Mihajlovića Foto - Tanjug.
     
    Ipak je i nama hroničarima ponešto jasno već danas – nije reč samo o „pravnom prevladavanju prošlosti” i o pravnom „suočavanju s prošlošću”, već i o tome da se istina u ovoj stvari nalazi između čekića suda i nakovnja politike, ne samo lokalne nego i one koja se oblikuje u različitim centrima moći, od onih regionalnih do onih globalnih.

    Upravo iz tog razloga treba podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.


    Presude donete u sudskim procesima ostaju zaleđene u konkretnom vremenu, od čijih silnih ograničenja zavise. U red važnih ograničenja dolazi embargo koji vlast stavlja na dokumente i arhivsku građu koja je iz ovih ili onih razloga označena određenim stepenom tajnosti. Dok traju sudski postupci ti dokumenti su uglavnom nedostupni i pravosudnim organima, a kada je pravni okvir aljkavo uređen teškoće su još veće.  Diskreciono pravo na postupanje s takvom građom preliva se u neku vrstu samovolje.

    Zakonska rešenja koja su u Srbiji imala da doprinesu ,,suočavanju s prošlošću”, primerice Zakon o rehabilitaciji iz 2006, u stvari su doprinosila da Srbija istrajava kao država ,,pravno neprevladane prošlosti”. Stručnjaci su svojevremeno iznosili ocene da je taj kratki zakon, formulisan u samo devet članova, uneo mnogo pravne nesigurnosti, zato što je neodređen i nedorečen, s nerazumnim rešenjima i protivustavnim odredbama. Jednom rečju, zakon je ilustrovao grub nemar, aljkavost zakonodavca, što znači da je imao izvorište i u samouverenosti političke moći.

    Kada je konačno donet novi Zakon o rehabilitaciji 2011. godine o njemu su izrečene povoljnije ocene, ali ni nova norma nije, niti je mogla da ukine načelna ograničenja koja sudske presude u istorijskim pitanjima čine uveliko manjkavim.

    Sud naime ne može da zameni napore istoriografa i istraživača koji kroz generacije ispituju zamršene tokove prošlosti. Istinitu sliku oni grade drugačije nego što to čini sud. Preispitujući ranija saznanja i zaključke, istraživači se suočavaju sa novim, nepoznatim dokumentima, oslanjaju se na nove, unapređene teorijske koncepcije i metodološke postupke.

    Tako iscrtana nova slika prošlosti ima dublju perspektivu i izoštrenije obrise, ali ona ostaje otvorena za nove doprinose. Slika prošlosti koju formuliše sud ostaje zarobljena presudom i trenutkom njenog donošenja, ona se može menjati samo novom presudom. Time se potvrđuje da sud nije baš najbolje mesto za utvrđivanje istorijske istine. Pogotovo kada zbog predominacije određene politike pravo nema moć, nego moć postaje pravo. Umesto da se sudskom presudom utvrđuje istorijska istina, presuda postaje istina o prolaznoj političkoj moći.

    Građa sa sudskih procesa i sudske presude zato su samo jedan, nikako isključivi istoriografski izvor, na osnovu koga se sagledava istina o prohujalim vremenima i ličnostima koje su ranijim zbivanjima dale lični pečat.

    Kao i proces iz 1946. na kome je Draža Mihailović bio suđen i osuđen, takvu sudbinu će imati i postupak za njegovu rehabilitaciju čiji se kraj ne vidi, iako je pokrenut još 2006. godine.


    Slobodan Kljakić

    Objavljeno: 02.03.2015

    http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.lt.html



    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    ***** 

    0 0

    Pogledi

    Владислав Б. Сотировић

    Овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење:

    Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

     

    Процес тзв. „рехабилитације“ врховног команданта Југословенске Војске у Отаџбини – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића поново је (наравно намерно) ушао у субноровски ћорсокак титоистичког судства у Републици Остатака Србије што је потпуно разумљиво и схватљиво уколико се зна где се води и од кога судски поступак. Наравно, субноровским владајућим структурама у титоистичкој Србији у којој аустроугарски каплар из 42. Хрватске домобранске „Вражје дивизије“ и даље влада из гроба („И после Тита, Тито!“) је од кључног значаја да се рехабилитациони процес развлачи што дуже и по могућности у недоглед. Међутим, овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење: Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

    С једне стране, за сваку је похвалу да је у Србији покренута иницијатива за враћање достојанства лика и дела Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји србског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца комунисти врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена)[1]и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија може (најмање) да уради за њега, његов покрет и Србство у целини јесте да га правно и морално удостоји свих људских и национално-патриотских почасти, а уместо освештавања гробног места (које очигледно, на жалост, не постоји) подигне достојне споменике у земљи „Боже правде“.

    Међутим, с друге стране, лично се не залажем за ђенералову формалну „рехабилитацију“ нити уопште са покретањем таквог судско-правног поступка у оваквој Србији каква јесте, као што је то нпр. пре неколико година предлагао „Српски либерални савет“ (бивша „Српска либерална странка“), из најмање два једноставна и пре свега морална разлога:
    • Покретањем судског процеса или пак јавна расправе за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао некакву „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.
    • Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрбске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. г.
    У контексту горе написаног осврнули бисмо се на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

    Основна војна тактика Југословенске Војске у Отаџбини под техничко-војном командом пуковника и касније ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант Краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи Рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено србском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили, итд.) – недостатак науружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима србског етноса и то у сразмери (100цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника) која би одвратила и много веће и јаче светске герилске формације од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупационе године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

    С друге стране, директни војно-политички конкуренти Равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене Армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији (али не и у НДХ) не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда (треба се на овом месту присетити да је у Србији 1941. г. било много ако не и претежно партизана са територије НДХ којима Србија није била родна груда).[2]Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну србским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама („Крагујевачки октобар“ 1941. г.) одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

    Поставља се наравно и логично питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за пар основних чињеница из овог периода србско-србског (или боље речено пречанско-србијанског) грађанског рата добићемо и логичан одговор.
    • Као прво, у „четнике“ су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата.[3]
    • Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани србски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.
    • Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.
    • Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је врло вероватно уз дозволу Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да  поглавнику остану слободне руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ. Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување“ Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. г. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941. г.). Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је убрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.
    Иначе, горе споменута комунистичко-усташка (тј. хрватско-хрватска) антисрбска сарадња датира још од 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) постигле заједнички споразум у Лепоглави (Будак-Пијаде) о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма“ и саме Краљевине Југославије. Сарадња је настављена и током, као и након, рата.[4]У том контексту да се потсетимо на следеће чињенице:
    • У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.
    • Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.
    • Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.
    • Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“ где је стигао чак до Кине) чији су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом Отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).
    • Након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.
    На крају предлажемо да се уместо субноровског процеса „рехабилитације“ Драже Михаиловића пре свега „разтитоише“ Србија а удостојавање лика и дела команданта ЈВуО и његовог покрета спроведе (бар за прву руку) преко следећих конкретних државно-политичких одлука:
    • Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег србског устанка“ и као такав обележава на државном нивоу пригодним свечаностима као државно-национални празник.
    • Да се називи главнијих улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Србства у Другом светском рату.
    • Да се машин-бравар депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа“ собзиром да му мртво тело нико није ни видео).
    • Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји србског народа.
    • Да се београдски Трг Славија преименује у Трг Равногорског покрета и да се на овом тргу изгради велелепни споменик ђенералу Михаиловићу и другим најистакнутијим равногорским командантима.


    Владислав Б. Сотировић
    www.sotirovic.eu
    © Владислав Б. Сотировић 2015

    ___________________________


    [1]Фотографија је објављена у [Милослав Самарџић (приредио), Албум ђенерала Драже, Крагујевац: Погледи, 2008, стр.157].
    [2]То је био случај, наравно поред Јосипа Броза Тита, са нпр. Стеваном Филиповићем коме је иначе право име било Стјепан.
    [3]Међутим, овде се поставља и главно питање зашто су те србске избеглице на простору НДХ бежале у партизане а не у четнике и ако су већ некако и дошли до партизанских одреда зашто су у њима и остали. Одговор је једноставан, а заснован је на архивској грађи: комунисти су им у партизанским јединицама обећавали након рата пљачку и нове домове које би отели од „народних издајника“ и наравно Немаца фолксдојчера у Војводини. Видети о овом феномену више у [Владислав Б. Сотировић, Кривотворине о Јосипу Брозу Титу, Брозовим партизанима и Равногорском покрету, 1941. г.−1945. г., Виљнус: Југославологија, 2014].
    [4]Видети опширније у [Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006].


    http://www.pogledi.rs/o-rehabilitaciji-djenerala-mihailovica/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Цеопом Истина
    Аутор: Александар Павић
    Објављено: 04/03/2015

    Александар Павић
     
    Мешање извршне власти у рад Уставног суда Србије у поступку оцене уставности тзв. Бриселског споразума само је најпластичнији доказ да судство у Србији није независно. Стога, легитимно је претпоставити да је одлукаВишег суда у Београду од 27.2.2015. да изнова врати на почетак процес за рехабилитацију команданта Југословенске краљевске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића донета под утицајем политике, поготово што се ради о процесу који је покренут још 2006. године и очигледно се већ годинама вештачки одуговлачи. А, с обзиром да је јасно да је политика у петооктобарској Србији суштински подређена западним интересима, из тога се могу извући додатни закључци.
     
    На вестима телевизије Б92, противнике Михаиловићеве рехабилитације је на дан најновијег одлагања заступао Александар Краус, председник „Савеза антифашиста Србије“, који је користио већ познате аргументе: четнички покрет је био „квислиншки“, Михаиловић је био у равни Петена, а рехабилитација би представљаја ревизију историје, што би било „катастрофално“.
     
    СајтКраусове организације делује мртво, и изгледа да је последњи пут ажуриран негде 2012. Рубрика „О нама“ је непостојећа. Чиме је онда ова практично фантомска организација заслужила неколико минута простора на вестима телевизије са националном фреквенцијом?
     
    Биће нам јасније ако се вратимо у 2012. годину и видимо ко је све био потписник чак два јавна обраћања против рехабилитације Драже Михаиловића. У марту те године је равно 14 организација „представника цивилног друштва“ потписало апелпод називом „Саучесници злочина“, међу њима и Краусова организација: Савез антифашиста Србије, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Комитет правника за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за практичну политику, Жене у црном, Председник координационог одбора ИВ Војвођанске конвенције, Живан Берисављевић, Центар за културну деконтаминацију, Група „Споменик“, БКВ Фонд, Центар за евро-атлантске студије, Независно друштво новинара Војводине, Београдски центар за људска права. Затим је у августу 2012. упућен нови апел, овог пута „међународној јавности“, од стране истог броја организација, с тим што су овог пута из неког разлога изостале Краусова организација и Жене у црном, а на њихово место ускочили Савез антифашиста Војводине и Антифашистичка акција Нови Сад.
     
    Но, Краус се враћа на сцену, „јачи него икад“, у октобру 2013. када, заједно са Соњом Бисерко и Сташом Зајовић из Жена у црном, учествује на скупу у београдском Медија центру посвећеном истој тематици. Учесници су том приликом изјавилида су поднели тужбу против двојице историчара који су сведочили на процесу за Михаиловићеву рехабилитацију, да су њихове организације издале тзв. „Антифашистички манифест“, и да крећу са прављењем „Антифашистичког фронта“.
     
    Изгледа да се најављени „фронт“ није запатио у Србији, и да је поменути скуп представљао зенит његовог деловања. Што се тиче „манифеста“, довољно је цитирати његов први пасус да би се схватило о чему се ради:
     
    „Друштво у Србији се пре четврт века, у тренутку нестанка СФР Југославије нашло на судбоносном раскршћу: да настави путем антифашизма, демократије, сарадње и мира, или путем национализма, рехабилитације четничког покрета, оживљавања пројекта о Великој Србији, нетолеранције и ратне авантуре. Са национал-социјалистичким режимом Милошевић-Шешељ србијанско друштво је изабрало овај други, погубан пут и још увек плаћа сурову цену тог погрешног избора.“
     
    Сам Краус је на конференцији изјавио да се рехабилитација Драже Михаиловића „супротставља путу Србије у Европску унију“.
     
    Треба додати да су се, током 2012, против Михаиловићеве рехабилитације јавно изјаснили и лумени попут Јелка Кацина, Бранке Прпе, Дубравке Стојановић, Иве Јосиповића, Весне Пусић…
     
     
    Sonja Biserko
     
    Ко су, дакле, ти „овлашћени противници“ рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића у данашњим западно-контролисаним медијима? Разни „денацификатори“ Србије, противници постојања Републике Српске, заговорници НАТО-бомбардовања и окупације СР Југославије, непокајани титоисти, русофоби, разбијачи СФРЈ, челници етнички очишћене Хрватске, ЕУроатлантисти… Паметном доста.

    Занимљиво је приметити како су припадници ове коалиције спремни да, „у име Европе“, фалсификују декларисане вредности саме ЕУ, сводећи их на „антифашистичке“ а, што је индикативно, изостављајући оне друге. А које су то прећутане вредности може се прочитати у тачки „И“ РезолуцијеЕвропског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојене 2. априла 2009. године:

    „Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи“.

    Дакле, не само „антифашизам“ већ и – сасвим неодвојиво од њега – антинацизам и антикомунизам. Но, пуно а не селективно прихватање „европских вредности“ за које се залажу би противнике Михаиловићеве рехабилитације довело у озбиљан проблем, јер би многи од њих били приморани да се „суоче са сопственом прошлошћу“, оном титоистичком. А, уз то би сами морали да се залажу управо за процесе рехабилитације попут овога који се сада води у корист Михаиловића. Уосталом, ево шта каже 8. тачка РезолуцијеПарламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“ из 1996, темељне резолуције из које је проистекла и горе-поменута резолуција ЕП:

    „Скупштина препоручује да се гоњење појединачних кривичних дела [извршених од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима] спроводи истовремено са рехабилитацијом лица осуђених за ‘злочине’ који у цивилизованом свету не представљају кривично дело, и лица која су неправедно осуђена“.

    Овим се умногоме може објаснити понашање локалних западних подизвођача. Но, шта је западни интерес да се, ако не спречи, а оно максимално успори или опструише Михаиловићева рехабилитација? Ово питање се поставља имајући у виду да је Михаиловић одавно званично рехабилитован у САД. Амерички председник Труман је, на препоруку генерала Ајзенхауера, Михаиловића постхумно одликовао 29.3.1948. Легијом за заслуге, високим војним орденом, уз следеће образложење:

    „Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године. Захваљујући неустрашивим напорима његових трупа, многи амерички авијатичари били су спашени и безбедно враћени на савезничку страну. Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе“.

    Ово одликовање је, међутим, амерички Стејт департмент 20 година држао под ознаком тајности „како се не би замерио комунистичкој влади Југославије“, према сведочанствуједног од преко 500 стотине савезничких авијатичара које су Михаиловићеве снаге, уз огромне ризике, евакуисали са територије окупиране Србије у лето 1944. године, у операцији „Халјард“, „највећој операцији спасавања срушених америчких авијатичара у историји“, по речимаамеричког аутора књиге посвећене том догађају.

    Такође, генерал Шарл де Гол је Михаиловићу 1943. године, као командант француског Покрета отпора, доделиофранцуски Ратни крст, Орден Легије за заслуге првог степена намењен врховним командантима и издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. прочитана свим француским јединицама.

    Но, данашњи Запад не би био то што јесте без неисцрпне спремности да прагматичност стави испред принципа. Тако је, према извештајима, приликом доделе Михаиловићеве америчке медаље његовој ћерци Гордани у мају 2005. америчка амбасада у Србији намерно минимизовала медијско извештавање „страхујући од протеста и дипломатских трвења са суседном Босном и Херцеговином и Хрватском“.

    General Mihailovic i Americki oficiri 1944
     
    Да дипломатски обзири нису једини разлог, већ је реч и о ширим геополитичким западним интересима открива нам, можда нехотице, Бранка Прпа, у свом реаговању на Михаиловићеву рехабилитацију: „Негирати партизански покрет, антифашизам и АВНОЈ значи тврдити да границе нису дефинитивне. То је идеолошка основа за неке будуће, могуће, расправе на тему граница“.

    Јасно је: преиспитивање унутрашњих граница којим је Броз испарцелисао послератну Југославију очигледно би нанело огроман ударац садашњој западној контроли ових простора, па тако и целокупне југоисточне Европе. Зато су се западне силе, још приликом разбијања СФРЈ почетком 1990-их, потрудиле да, путем злогласне Бадинтерове комисије, газећи кључни хелсиншки принцип и Повељу УН о неповредивости спољних граница, очувају унутрашње границе – чиме су већ тада покренути процеси урушавања целокупног међународноправног поретка и глобална дестабилизација која нас је данас довела на руб ратног сукоба широких размера.

    Наравно, за наставак контроле српског простора изузетно би сметало и коначно признање да су на тлу Југославије током Другог светског рата постојала два антифашистичка покрета – НОП и ЈВО, којим су доминирали Срби. Фама о Михаиловићу као „квислингу“ је битна ради успостављања лажне, вештачке симетрије са Хрватима и њиховим преовлађујућим усташко-домобранским покретом, муслиманским „ханџаровцима“, шиптарским балистима – односно истинским и активним нацистичким колаборационистима. То је уједно и начин да се један знатан део Србије што дуже раздваја од Русије, али и начин да се Србија држи у константној унутрашњој тензији и вештачкој дефанзиви.

    Уосталом, ако гледамо по делима, видећемо да су поменути „антифашисти“, противници Михаиловићеве рехабилитације или љубитељи НАТО-милитаризма, или нечујни у критици истог. Уз то – колико њих је јавно осудило повампирење нацизма међу Хрватима и Арбанасима на КиМ, или у данашњој Украјини? Али зато је поменути Краус, коментаришући прошлогодишњу војну параду којој је присуствовао руски председник Путин, спремно негодовао:

    „Њему (Путину) је користило, а нама је нанело велику бламажу. Пробудио се тај русофилски, тај славјански модел и ми уводимо неке старе мантре који никакве везе немају ни са садашњошћу, а још мање са будућношћу“.

    Толико о искрености, доследности и опредељењима горе-поменутих корифеја „антифашизма“.

    Коме, осим непријатељима, може да буде у интересу да пола Србије, која се изван Русије најжешће борила против нацифашистичког окупатора, која је подигла први оружани отпор у поробљеној Европи, и даље носи „квислиншку“ етикету?

    Долазећа 70-годишњица победе у Другом светском рату је идеалан повод да се Србија, искључиво на основу истине, сама са собом помири – поготово јер је, као што видимо, управо врхунски интерес непријатеља да се то не деси. Ако се највећи непријатељи српске државности и независности и њихови колаборанти тако грчевито противе Михаиловићевој рехабилитацији – мора да имају веома јаке разлоге за то.



    http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/kome-smeta-rehabilitatsija-generala-mihailovi-a/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Srpski Pokret Obnove
    March 3, 2015

    Београд, 03.март [2015] – Народни посланик Српског покрета обнове Александар Чотрић предао је 2. марта Парламенту ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ О ОСУДИ ЗЛОЧИНА ТОТАЛИТАРНОГ КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА ПОЧИЊЕНИХ ПОСЛЕ 12. СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ.Чотрић је изразио уверење да ће документ ускоро бити на дневном реду седнице Скупштине Србије и да ће бити подржан гласовима убедљиве већине народних посланика.

    Александар Чотрић
     
    Декларација се темељи на Уставу Републике Србије, Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе о Потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима од 26. јануара 2006. године и Прашкој декларацији из 2008. године.

    Представљајући Декларацију данас у Скупштини Србије, Александар Чотрић је нагласио да је циљ утврђивање пуне историјске и кривичноправне истине о догађајима током и после Другог светског рата, ради постизања националног помирења, изградње духа толеранције и међусобног поштовања у интересу грађана Републике Србије.

    У  тексту документа предлаже се да Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуди злочине против цивилног становништва почињене после 12. септембра 1944. године на територији бивше Југославије, којима су десетине хиљада људи, из идеолошких разлога лишени живота, слободе или других права, без судске или административне одлуке.

    „Власт тоталитарног комунистичког режима вршила је појединачна и масовна убиства, убијање у затворима и логорима, тортуру, депоратацију, забрану повратка у домове, робовски рад и друге облике физичког терора, прогањање на политичкој и идеолошкој основи, одузимање имовине, грађанских права и држављанства, угрожавање слободе савести, мисли, изражавања, штампе, вероисповести, као и забрану политичког плурализма“, пише у Предлогу Декларације.

    Народни посланик Александар Чотрић предлаже и да Парламент поздрави оснивање Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. и захтева да и други државни органи дају свој допринос раду Комисије и утврђивању чињеница о жртвама комунистичких злочина. Према непотпуним подацима Комисије, на подручју Србије налази се више од две стотине гробница у којима су сахрањени убијени цивили, међу којима и велики број деце и жена. Међу убијенима највише је било сељака, домаћица, припадника средње класе, свештеника, трговаца, писаца, глумаца, адвоката, и других припадника духовне елите.

    У тексту Декларације осуђују се злочини над припадницима немачке мањине, која је била изложена протеривању из земље, отимању њихове имовине, терору и ликвидацији, у име одмазде за наводни геноцид почињен у Банату над Србима, иако тог геноцида над Србима у окупираном Банату није било, за разлику од геноцида над Србима, пре свега под Павелићевим, али и Хортијевим режимом у њиховим нацистичким творевинама. Такође, осуђује се одмазда комунистичког режима и према другим националним мањинама.


    http://www.spo.rs/vesti/390-poslanik-aleksandar-cotric-predlozio-deklaralicu-o-osudi-komunistickih-zlocina.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com



    *****
     


    0 0




    РЕПУБЛИКА СРБИЈА
    НАРОДНА СКУПШТИНА
    Посланичка група СПО – ДХСС
    02. март 2015. године
    Београд
     
     
    НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
     
    На основу члана 107. став 1. Устава Републике Србије и члана 190. Пословника Народне скупштине – пречишћен текст („Службени гласник РС“, број 20/12), подносим ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ О ОСУДИ ЗЛОЧИНА ТОТАЛИТАРНОГ КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА ПОЧИЊЕНИХ ПОСЛЕ 12. СЕПТЕМБРА 1944. ГОДИНЕ, с предлогом да се у складу с чланом 152. и 154. Пословника уврсти у дневни ред седнице Народне скупштине Републике Србије.
     
    У прилогу достављам:

    -Текст Декларације с образложењем;

    -Полазећи од Устава Републике Србије по којем су људски живот и
     достојанство неприкосновени;
    -Полазећи од Резолуције 1481 Парламентарне скупштине Савета


      Европео Потреби за међународном осудом злочина тоталитарних
      Комунистички х
    режима од 26. јануара 2006. године;
    -Свесна чињенице да је после 12. септембра 1944. године одлукама

      државних органа, према великом броју грађана Србије учињена
      неправда
    и злочин;
    -Уважавајући интерес грађана Републике Србије да се утврди пуна

      историјска и кривичноправна истина о догађајима током и после
      завршетка Другог светског рата, да злочини не остану некажњени и


      даникада више не понове, и подржавајући рад Државне комисије


      затајнегробнице убијених после 12. септембра 1944, са жељом да се
      затвори
    трагично поглавље прошлости;
    -Уверена да је потребно постићи национално помирење и изградити
     дух
    толеранације и међусобног поштовања у најбољем интересу свих
     грађана
    Републике Србије;
     
     
    На основу члана 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије и члана 8. став 1. Закона о Народној скупштини („Службени гласник РС“, број 9/10),
     
    Народна скупштина Републике Србије, на _____ седници _________ заседања у 2015. години, одржаној _________ 2015. године, донела је



    ДЕКЛАРАЦИЈУ

    Народне скупштине Републике Србије о осуди злочина тоталитарног
    комунистичког режима почињених после 12. септембра 1944. године


    1.Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочине против цивилног становништва, почињене после 12. септембра 1944. године на територији бивше Југославије, којима су десетине хиљада људи, из идеолошких разлога лишени живота, слободе или других права, без судске или административне одлуке. Власт тоталитарног комунистичког режима вршилаје појединачна и масовна убиства, убијање у затворима и логорима, тортуру, депоратацију, забрану повратка у домове, робовски рад и друге облике физичког терора, прогањање на политичкој и идеолошкој основи, одузимање имовине, грађанских права и држављанства, угрожавање слободе савести, мисли, изражавања, штампе, вероисповести, као и забрану политичког плурализма.

    2.Народна скупштина Републике Србије одбацује тадашња, каснија или данашња „оправдавања“ да је те злочине захтевала комунистичка револуција ради обрачуна са противницима комунизма и класним непријатељима. Свако оправдавање најсуровијих злочина, тортуре, гажења начела слободе и достојанства човека, не само да је неприхватљиво и морбидно, него је и политичка и духовна основа за проглашавање злочина за врлину.

    3.Народна скупштина Републике Србије указује да пад тоталитарних комунистичких режима у Централној и Источној Европи није у свим случајевима био праћен међународном истрагом злочина које су починили ти режими. Истраге о овим злочинима није било ни у Србији. Не само да није било истраге и осуде комунистичких злочина, него до данас није извршен ни комплетан попис жртава.

    4.Народна скупштина Републике Србије поздравља оснивање Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. и захтева да и други државни органи дају свој допринос раду Комисије и утврђивању чињеница о жртвама комунистичких злочина. Према непотпуним подацима Комисије, на подручју Србије налази се више од две стотине гробница у којима су сахрањени убијени цивили, међу којима и велики број деце и жена. Међу убијенима највише је било сељака, домаћица, припадника средње класе, свештеника, трговаца, писаца, глумаца, адвоката, и других припадника духовне елите.

    5.Народна скупштина Републике Србије осуђује комунистичке злочине над припадницима немачке мањине, изложене протеривању из земље, отимању њихове имовине, терору и ликвидацији, у име одмазде за наводни геноцид почињен у Банату над Србима, иако тог геноцида над Србима у окупираном Банату није било, за разлику од геноцида над Србима, пре свега под Павелићевим, али и Хортијевим режимом у њиховим нацистичким творевинама.

    6.Народна скупштина Републике Србије осуђујеодмаздукомунистичког режима и премадругимнационалниммањинама - Мађарима, Албанцима, Бошњацима, Словацима, Румунима, Бугарима...

    7.Народна скупштина Републике Србије указује да је посебно трагично и за сваку осуду што је, од свих република бивше Југославије, Србија била највише погођена злочинима комунистичких победника, иако је српски народ дао највећи допринос борби против нацистичког окупатора и у Србији и на подручју читаве окупиране Југославије. Срби су се борили у две гериле: комунистичко-партизанској и равногорској, па су злочини комунистичког победника били одмазда над свима који су се борили против нацизма, а били су противници комунизма за време Другог светског рата.

    8.Народна скупштина Републике Србије указује да је у јавности веома слаба свест о злочинима које је извршио тоталитарни комунистички режим на тлу Србије. Према подацима Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, комунистички режим је одговоран за страдањевише од педесет пет хиљада људина тлу Србије, при чему није реч о коначном бројужртава. Народна скупштина Републике Србије уверена је да је свест о прошлости један од предуслова да се избегну слични злочини у будућности. Зато је потребно отворити досијее тајних службих безбедности и учинити их доступним јавности. Морална оцена и осуда извршених злочина играју важну улогу у образовању младих генерација. Јасна позиција Народне скупштине Републике Србије може представљати препоруку за будуће активности.

    9.Народна скупштина Републике Србије наглашава да јеоко двадесет хиљада људи, већином Срба и Црногораца, под етикетом издајникапрошлокроз Голи оток и друге гулаге од 1948-1956. после Резолуције Информбироа. Онису мучени најстрашнијим мукамазбог свог мишљења, општедржавне параноје или пуких и неоснованих денунцијација.Овим извршавамо своју моралну обавезу и ограђујемо се од тих злочина и таквих методапосле којих сеоко пет стотина људиникад није вратило изовихмучилишта.

    10. Народна скупштина Републике Србије осуђујеи злочине који су учињени према сељацима,тзв. ,,кулацима“ у време принудног откупа и колективизације.Неколико стотинањихје страдало услед тортуре, ана десетине хиљада прошлојекроз затвореи логоре комунистичке Србије.

    11.Народна скупштина Републике Србије овом Декларацијом подсећа и изражава жаљење и због многихпојединачнихубистава, прогона и подвргавања нечовечном поступању, незаконитом одузимању имовине и дискриминисању чланова породица политичких емиграната (Драгиша Кашиковић и други),политичких активиста у земљи (адвокат Јово Баровић), предратне интелигенције (др Светислав Стефановић), индустријалаца и истакнутих представника грађанства, дисидената,студентске левице, представниканационалих и демократских покрета, свештеника....

    12.Народна скупштина Републике Србије истиче да породице и потомци жртава заслужују саосећање и признање патњи које су им нанете.

    13.Народна скупштина Републике Србије залаже се за пуну рехабилитацију свих невино оптужених и невино страдалих, не доводећи у питање индивидуално утврђену одговорност оних лица чија кривица је доказана или се докаже пред независним судовима и у законито спроведеном поступку.

    14.Ову Декларацију објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.


    РС број _____

    У Београду, ______ , 2015. године


    НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
    ПРЕДСЕДНИЦА
    Маја Гојковић

    ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
     
    I.УСТАВНИ ОСНОВ
     
    Уставни основ за доношење ове Декларације садржан је у члану 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије којим се прописују надлежности Народнескупштине, као и у члану 8. став 1. Закона о Народној скупштини.
     
    II. РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ
     
    Разлози за доношење ове Декларације су у пружању моралне сатисфакције жртвама комунистичког терора и потомцима тих жртава, који су страдали у злочинима почињеним после 12. септембра 1944. године. Народна скупштина Републике Србије кроз ову Декларацију изражава дубок пијетет према свим невино страдалим и истовремено брани принцип да злочини не смеју остати некажњени. Овом Декларацијом Народна скупштина Републике Србије охрабрује утврђивање историјске истине кроз постављање темеља правне, демократске државе, засноване на владавини права и европским вредностима, алииспуњава и своју цивилизацијску дужност према свим невиним жртвама идеолошкезаслепљености. Кроз Декларацију се јасно истиче жеља за остварењем националног помирења, јачања духа толеранције и дају смернице младим нараштајима у погледу вредности којима као друштво тежимо. Указивање на оваква кршења елементарних људских права, попут права на живот, достојанство, слободу, безбедност и правично суђење, има за циљ и да спречи вршење оваквих и сличних злочина у будућности.

    Коначно, овом Декларацијом, Народна скупштина Републике Србије испуњава и своје обавезе које проистичу из чланства у Савету Европе и статуса државе кандидата за улазак у Европску унију.
     
    III.ФИНАНСИЈСКА СРЕДСТВА
     
    За спровођење ове Декларације није потребно обезбедити додатна средства из буџета Републике Србије.
     
     
    НАРОДНИ ПОСЛАНИК
    Александар Чотрић


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0


    Aleksandra's Note:43 children, grandchildren, and great-grandchildren. 43. Yet another example of the many people who were given life because they were the fortunate descendants of those saved by General Draza Mihailovich and his Chetnik forces during the Halyard Mission and other rescue operations of 1944 in the Nazi-occupied Serbian lands during World War II.

    43.
    Imagine that.

    Sincerely,
    Aleksandra Rebic

    *****

    Greenbay Press Gazette
    March 10, 2015

    Richard S. Sheehy
     
    Richard S. Sheehy of Algoma and Washington Island, Wisconsin passed away peacefully at home surrounded by his family on March 6, 2015. A memorial service was held in Algoma and followed by a private burial on Washington Island on March 9th. A celebration of his life will be held on Washington Island this summer.
     
    Dick was born in Cedar Rapids, Iowa in 1922 to Edward and Henrietta Sheehy. He attended the University of Michigan before marrying his childhood sweetheart, Patricia Marshall in 1943. The consummate patriot, Dick promptly enlisted in the Army Air Corps and entered WWII. In an air raid over Ploesti, Romania, his plane was shot down. He evaded capture by the Germans for 4 months as he walked hundreds of miles to safety. It was a defining moment in his life, and he will be remembered as a member of the group of men that became known as the "Forgotten 500".
     
    Following the war, Dick began a career with the
    Quaker Oats Company. He quickly rose within the company as a production specialist. His work took him with his wife Patty and 8 children from coast to coast for the next 30 years. He was the Director of Operations when he retired in 1973.

    Having fallen in love with Washington Island in 1965, Dick and Patty moved there after retirement and called the Island home for their rest of their lives. They founded Havëgard Farm Inc. in 1973, now located in Algoma, 42 years old and counting. They were very involved in Island life, serving on the town, school, and Art and Nature Center boards. They treasured the lasting bonds they formed with their many Island friends.

    Dick was preceded in death by Patty and one granddaughter, Anna. He is survived by his brother, Charles Sheehy of Cedar Rapids, IA, his 8 children, Tally, Erin (Mike), Edward (Christi), Stevie (John), Rick (Kathy), Maureen, Kevin, Brian (JoAnn), 23 grandchildren and 12 great-grandchildren.

    He will be remembered for his curiosity, creativity, and innovative spirit. No problem was too great to overcome. But more than anything else, Dick will be remembered as a constant and loving partner to Patty, his wife of 63 years, and as the leader of the band - his loving family.

    It is our wish that any desired donations be made to Unity Hospice and Palliative Care (2366 Oak Ridge Circle, DePere, WI 54115) or to Home Instead Senior Care (901 Anderson Drive, Green Bay, WI 54304).

    Wiesner & Massart Funeral Homes are assisting with the arrangements.

    Online condolence messages may be shared at www.wiesnermassart.com


    http://www.legacy.com/obituaries/greenbaypressgazette/obituary.aspx?n=richard-s-sheehy&pid=174351744&fhid=19778

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

     
     
    FILM I TRIBINA: U IME NARODA! - PANČEVO
    12. Mart 2015. 18 časova
     

    Kulturni centar Pančevo

    *****
    U ime naroda represija u Srbiji 44-53
    na Facebook.
    УЛАЗ БЕСПЛАТАН!
    ГОСТИ:
    Перo Симић, публициста
    Љиљана Пекић
    протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Синода СПЦ
    20 ЧАСОВА: КОКТЕЛ И РАЗГОВОР О ПРОЈЕКТУ
    МУЗИЧКА ПРАТЊА: Слободни Стругари
    Документарни филм У име народа! екранизује прву изложбу о дугогодишњим табу темама: ликвидацији „народних непријатеља” након Другог светског рата, политичким суђењима, Голом отоку и другим логорима, прогону кулака у време принудног откупа и колективизације. Филм обилује аудио, видео и документарним записима који прате стручно вођење аутора др Срђана Цветковића кроз поставку. Проткан је утисцима и кометарима о изложби многих јавних личности, историчара и уметника који о теми говоре са различитих идеолошких аспеката, међу којима су Душан Ковачевић, Горан Марковић, Јелисавета Карађорђевић, Перо Симић, Предраг Марковић, Лазар Ристовски и други.

    ВИДИМО СЕ!
    https://www.facebook.com/events/655965357859903/
    *****
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
    *****

    0 0



     
    Организациони одбор
     
    Равногорског покрета Вишеград
     

    Браћо Срби и сестре Српкиње, равногорци, поштоваоци и симпатизери равногорског покрета и равногорске идеје. Позивамо Вас да дођете 13. март 2015 г. на годишњицу хапшења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

    На том локалитету ухваћен је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Мучким хватањем од стране озне убијени су чичини пратиоци Мајсторовић Никола, Васиљевић Драгиша и Ковач Благоје.
     
    Тим поводом као и сваке године Равногорски покрет Вишеград обиљежава тај дан битан за нашу историју, за нашу идеју за наш пут којим треба да идемо и да не заборавимо злодела оних који су се одрекли и Бога и свог Српског народа, своје славе, предака,историје и обичаја. Дођите да својом слогом и братском и сестринском љубави одамо почаст ђенералу Дражи и његовим пратиоцима у ове дане Васкршњег поста, достојанствено, сложно и са молитвом у нашим срцима.
     
    Програм обиљежавања:

    - у 8.00 часова окупљање на тргу палих бораца у Вишеграду

    - У 9.00 часова полагање цвијећа на Тргу палих бораца у Вишеграду

    - У 10.00 часова Богослужење у цркви Св.Оца Николаја у Дражевини

    - У 11.00 часова помен и парастос погинулој пратњи Драже Михаиловића

    - У 12.00 часова полагање цвијећа на споменику ђенерала Драже Михаиловића и свечани говор духовника покрета.

    - У 13.30 часова ручак, трпеза љубави и поштовања


    Организациони одбор
    Равногорског покрета Вишеград

    С вјером у Бога
    Равна гора побиједити мора


    http://www.rpvgd.info/index.php/dr-z-vin/item/211-p-zivnic-z-13-r-2015-g-d

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    www.savremenaistorija.com
    V. Jakšić
    March 11, 2015

    Undrulja - mesto događaja
     
     
    Prisustvo pripadnika terenske milicije, KNOJ-a  i OZN-e,  na  prostoru Višegrada i Rudog naročito je pojačano posle 6. januara 1946, kada su definitivno potvrđene sumnje u prisustvo generala Mihailovića na tom području.

    Naime, tog dana je jedna jedinice 21. brigade KNOJ-a, po prethodnoj dojavi sa terena, “na svoju ruku”, izvršila  napad na prikriveno podzemno sklonište na Panosu, iznad Višegradske Banje u kome se nalazila grupa pripadnika JVuO. Tek nakon, na brzinu izvedenog  napada, u kome se glavnina skrivene grupe pripadnika JVuO uspela izvući, došlo se do saznanja da je među odbeglim pripadnicima JVuO bio general Mihailović, lično.

    Potvrda je usledila nakon pretresa korištenog  podzemnog skloništa  i  identifikacije u pucnjavi nastradalog, ličnog pratioca generala Mihailovića, Uroša Majstorovića.

    Iz tog razloga, osim pojačane kontrole terena, presije prema civilima i inteziviranja prikupljanja obaveštajnih podataka,  ministar unutrušnjih poslova  FNRJ, Aleksandar  Ranković, sa najbližim saradnicima, u prvom redu  budućim ministrom unutrašnjih poslova Srbije, Slobodanom Penezićem Krcunom, donio je odluku o angažovanju specijalne grupe OZN-e na terenu, koja je  trebala odigrati ključnu ulogu u otkrivanju i “hvatanju” generala Mihailovića.

    Ova “posebna grupa”  će se u strogoj tajnosti, od druge polovine decembra, intezivno pripremati za izlazak na teren. Poseban značaj ova grupa je dobila kada joj se priključio, na prevaru  od strane OZN-a zarobljeni major Nikola Kalabić.  (Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević, Zarobljavnje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. godine (Istorija 20.veka 2/2009)

    Vesti sa terena  govorile su da se Mihailović posle bekstva sa Panosa, nije udaljio sa terena i da se najverovatnije zakonspirisao u nekom od skloništa na obroncima planine Varde, zapadno od puta Uvac – Dobrun, povezavši se sa grupama pripadnika JVuO,  koje su se skrivale na tom terenu.

    Prvi izlazak na teren specijalne grupe OZN-e, usledio je o  Sv. Jovanu  1946. godine, kada se ona predvođena potpukovnikom OZN-e  Svetolikom Lazarevićem, preobučena u pripadnike JVuO, pojavila na slavi u kući Milana Gajića u selu Granje, 3 km iznad puta Uvac – Dobrun. U ovoj grupi od petnaestak ljudi, bio je major Kalabić, ali i Slobodan Penezić Krcun, “alfa i omega”  celokupne akcije.

    Cilj grupe je bio pronalaženje i uspostavljanje kontakta na terenu sa ljudima za koje se sumnjalo da mogu imati veze sa skrivanjem generala Mihailovića, mada je važniji od svega bio efekat koji će njeno pojavljivanje imati na terenu.

    O njihovom prisustvu selu Granje, u kući Gajića, 23. januara 1946. izvestio je miliciju u Dobrunu sin domaćina Milana Gajića,  Blagoje Gajić (i jedan vodič grupe), “Javite miliciji da je bio Kalabić (kod njega) sa još 17 četnika.”  Pri tome on je “ dao  lične opise nekolicine,  a naročito Kalabića i njegovog ađutanta.” (prema: P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića, str.78)

    Posle prvog pojavljivanja ova grupa, se još dva puta pojavila na terenu. Najpre početkom februara 1946., tražeći vezu sa Budimirom Gajićem, za koga se pretpostavljalo da je ključni  čovek na terenu, koji obezbeđuje generala Mihailovića.

    O prisustvu ove grupe, koja se sa majorom Kalabićem pojavila kod kuće Vitomira Rusa u selu Bjeljajke, početkom februara, obavešten je i  general Mihailović, koji  je, najvjerovatnije, od majora Vasiljevića, komandanta Višegradske brigade JVuO i Budimira Gajića, tražio da uspostave vezu s njom.
    Ovu konstataciju potvrđuje i podatak da se Budimir Gajić, početkom februara, tražeći “Kalabićevu” grupu, kojoj se u međuvremenu izgubio trag, pojavio na Bijelim Brdima i Brezovcu.

    O tome piše, izveštavajući grupu za logistiku operacije smeštenu u Višegradu, jedan od pripadnika specijalne grupe “zadužen za Kalabića” major OZN-e  Dragoljub Vasović:

    “10 februara dolazio je Budimir sa još 7, dakle svega ih je bilo osam. Na Bijelim Brdima bili su dva dana, tažili su da im dođe jedan od dvojice ljudi u čijoj smo kući…” (prema:P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića str. 87)

    Dvoriste i kuca Joksima Rakovica na Bijelim Brdima
     
    … U poslednjoj kući (na Brezovcu prim. autora) bili su kratko vreme i za ovoga (reč podvučena) – što ide sa nama nisu pitali…” (prema P.O. Zarobljavanje generala Mihailovića, II izdanje, str.125)

    Treći  put ova specijalna grupa OZN-e, primjećena je 6. marta u selu Jablanica na padinama Zlatibora u pokretu ka selu Brezovac (danas na granici Republike Srbije i Bosne I Hercegovine)

    “Noću 6/7 ov. meseca око 11 sati došlo је 10 četnika – naoružani аutomatima, kod Мomčila Bakića iz Jablanice…“ ,pisao je između ostalog u depeši  upućenoj u Beograd  Aleksandar Čizmić (Aca), šef užičke OZN-e. (prema: P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića str. 82)

    Prethodno su  po pisanju Marjana, (šifra grupe za logistiku smještene u Višegradu, kojom se potpisivao Jovo Kapičić, jedan od koordinatora akcije) sve poterne jedinice  sklonjene sa terena, kojim se trebala  kretati ova grupa.

    “Meteorološka grupa” stigla u Višegrad 25. Februar 1946.

    O tom planu već  26. februara obavješten je  Beograd : „Milicija iz zapadnog dela sreza Zlatiborskog upućena u pravcu Tare s tim da se u ovoj oblasti zadrže posle akcije do novog naređenja“ (prema:P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića str. 83)

    Posle zadržavanja u selu Brezovac, ova grupa se prema poruci majora Vasovića  uputila prema Bijelim Brdima, ka zaseoku Rakovici, odakle se kasnije spustila na teren sela Budimlije, tražeći kontakt preko jataka sa Gajićem i majorom Vasiljevićem.

    «Mi smo rešili da se u toku ove i iduće noći prebacimo do na početak Bijelih Brda kod zeta ovih Gazdića, koji  je sa ovim  (misli se na kurira)  išao  u Granje…» (P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića str 85)

    Izvještavajući o poslednjem kontaktu sa Vasovićem, “grupa za podršku” iz Višegrada je obavijestila Rankovića o položaju i namjeri njegove grupe: “… u toku 8. ov.(og) meseca  još uvek su se nalazili  u Brezovcu”, ali će «se noćas preseliti na Bijela Brda.” (P.O., Zarobljavanje generala Mihailovića str. 85)

    Za vreme boravila grupe  u zaseoku Rakovići u kući Joksima Rakovića, u Budimliji u kući Radomira Markovića i u Vidovićima, na obroncima planine Varde, kod Tikomira Vidovića, na terenu je vođena intezivna potraga za Mihailovićem, a presija nad civilnim stanovništvom dostigla je tačku usijanja.

    (U Rudom u podrumu kuće Pavla Mikovića mučeni su do iznemoglosti štrbački sveštenik Dobro Popović i domaćin Pavle Miković)

    I pored toga OZN-a nije uspela da precizno utvrdi lokaciju na kojoj se Mihailović skrivao. To je potvrdio i sam Aleksandar Ranković. U jednom intervjuu istoričaru Venceslavu Glišiću, on je napomenuo da se i uz pomoć Kalabića do Draže teško došlo, iako je teren na kom se on krio bio približno lociran.

    Ipak, zarobljavanje je okončala grupa sa terena, koju je predvodio potpukovnik Svetolik Lazarević, sa kojom se kretao major Nikola Kalabić:

    «U početku se mislilo”, kaže Ranković”, “da ga krije sveštenik u selu Štrpce, dok preko Kalabića nismo otkrili pouzdanog Dražinog čoveka koji je grupu Ozne predviđenu za hvatanje, odveo do samog Draže.” (Venceslav Glišić, Razgovor sa Aleksandrom Rankovićem,  «Pečat» – I.P. slobodne Srbije 7. januar 2010)

    Ovaj pouzdan Dražin čovek bio je Budimir Gajić, koji je bio i najsumnjičaviji kada je u pitanju  kontakt sa “Kalabićevom” grupom na  terenu. Ipak, kao pravi vojnik, zaklet kralju i Otadžbini, on je, doduše nevoljno, izvršavajući izričitu zapovest generala Mihailovića u predelu sela Gornji Ravanci  11. marta ostvario kontakt sa “Kalabićevom grupom” i sutradan je odveo  do skloništa generala Mihailovića u selu Repuševići.

    U sumrak 12. marta 1946. major Kalabić, sa grupom prerušenih pripadnika OZN-e susreo se u selu Repuševići sa generalom Mihailovićem.  Iza ponoći ova grupa, sa generalom Mihailovićem i njegovom najužom pratnjom, krenula je  na tokom večeri, dogovoreni “pokret ka Srbiji…” (prema B.D. Građanski rat u miru” str.87)

     
    
    Tako će  susret, majora Kalabića i generala Mihailovića, u ranim jutarnjim satima 13. marta 1946. dobiti svoj epilog u rejonu Dobrunske Rijeke u mestu Undrulja, gde su pripadnici grupe za “hvatanje” Mihailovića, uspeli, iz kolone koja se kretala ka putu Uvac – Dobrun, kidnapovati generala Mihailovića, a njegovu malobrojnu pratnju: majora Vasiljevića,  lične pratioce Blagoja Kovača i Nikolu Majstorovića likvidirati.

    Vodič ove grupe, Lazar Gajić, pripadnik JVuO, iako ranjen, uspeo je pobeći  i pronaći  svog rođaka Budimira Gajića, koji je, prethodnih dana, upozoravao generala Mihailovića na sumnje u vezi “Kalabićeve grupe”.

    Kuća Petra Perišića

    Tog jutra 13. marta 1946. iz kuće Petra Perišića zvanog Francuz, koja se nalazi nedaleko od mjesta događaja, pripadnici OZN-e odvezli su generala Mihailovića prema Beogradu.

    Cela okolina bila je blokirana pripadnicima milicije i vojske, u čijem prisusutvu su meštani  ukopali poginule pripadnike JVuO, nedaleko od staze gde su nastradali.



    V. Jakšić, st. ist.

    http://savremenaistorija.com/?p=2402


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    

    0 0



    Краљевског Равногорског Покрета иду у Дражевину , Вишеград, манастир Добрун и манастир Рачa

    ПОЗИВНИЦА ЗА 13 МАРТ 2015 Год.

    Полазак из Србске Суботице у 01 час. Цена 1000 динара.

    Браћо Срби и сестре:

    Српкиње,равногорци,поштоваоци и симпатизери равногорског покрета и равногорске идеје.Позивамо Вас да дођете 13. март 2015 г.на годишњицу хапшења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића.

    На том локалитету ухваћен је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Мучким хватањем од стране озне убијени су чичини пратиоци Мајсторовић Никола, Васиљевић Драгиша и Ковач Благоје. Тим поводом као и сваке године Равногорски покрет Вишеград обиљежава тај дан битан за нашу историју,за нашу идеју за наш пут којим треба да идемо и да не заборавимо злодела оних који су се одрекли и Бога и свог Српског народа, своје славе,предака,историје и обичаја. Дођите да својом слогом и братском и сестринском љубави одамо почаст ђенералу Дражи и његовим пратиоцима у ове дане Васкршњег поста, достојанствено, сложно и са молитвом у нашим срцима.

    Програм обиљежавања :

    - у 8.00 часова окупљање на тргу палих бораца у Вишеграду
    - У 9.00 часова полагање цвијећа на Тргу палих бораца у Вишеграду
    - У 10.00 часова Богослужење у цркви Св.Оца Николаја у Дражевини
    - У 11.00 часова помен и парастос погинулој пратњи Драже Михаиловића
    - У 12.00 часова полагање цвијећа на споменику ђенерала Драже Михаиловића и свечани говор духовника покрета.
    - У 13.30 часова ручак,трпеза љубави и поштовања
    - У 15.00 повратак
    - У 15.30 манастир Добрун
    - У 16.30 манастир Рача


    Повратак у Србску Суботицу око 24 часа

    С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ - СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!


    https://www.facebook.com/events/1553361074943403/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0



    The famous bridge over the Drina River in Visegrad, Bosnia
    Photo: Creative Commons

    Aleksandra's note: As the so called "Rehabilitation of General Mihailovich" legal process continues in its ninth year, we are reminded that on this day, March 13th, in 1946, the Yugoslav communist special security agents (OZNA) loyal to Marshal Josip Broz Tito finally captured the great General in the village of "Drazevina" near Visegrad in Bosnia. A short time later they publicly announced his capture and their intention to place him on trial for "War Crimes" and "High Treason". He was imprisoned in Belgrade, Serbia to await the trial that would begin on June 10th that same year. Those who are familiar with the life story of this great man know how it all turned out. It is my belief that General Mihailovich, on this day in March of 1946, already knew how it would all turn out - that he was a dead man walking. But perhaps he continued to retain hope until the very end. There was good reason for hope.

    In Patriot or Traitor: The Case of General Mihailovich, historian David Martin describes what happened in the West upon news of the General's capture:

    "When General Draza Mihailovich was captured by a specially trained Communist unit in March of 1946 and it was announced that he would be brought to trial on charges of treason, a nationwide citizens' movement began in America which engaged in a desperate effort to seek justice for Mihailovich. The movement reached from grass-roots level to the clergy, union leaders and community organizations, to the halls of Congress and the editorial sanctums of the nation's major newspapers.

    "At the heart of the entire effort and coordinating activities on a national plane was the "Committee for a Fair Trail for Draza Mihailovich". Working independently but directly under its auspices was the "Commission of Inquiry"...Paralleling these two efforts was that of the "National Committee of American Airmen to aid General Mihailovich and the Serbian People", which helped to bring the facts to the American people through hundreds of newspaper articles and interviews."

    Just as OSS Radioman Arthur "Jibby" Jibilian of the Halyard Mission rescue operation wondered for the duration of his life "if General Mihailovich ever knew how hard we tried to help him," I wonder the same.

    It is my hope that General Mihailovich never lost his hope and faith. It is my hope that despite all that the Yugoslav Communists and their disciples did to make sure that all outside efforts to exonerate Mihailovich would never see the light of day in Belgrade, somehow the General was aware of those efforts and that this awareness filled his heart with optimism. At the very least, I hope he did indeed know, regardless of the outcome, how much he was loved and appreciated, both in his homeland and throughout the freedom-loving world.

    Like him, many of those who fought so hard on his behalf are gone now. And like him, their legacies live on in all of us who have continued to fight the good fight and will continue to do so for the rest of our lives.



    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
    Chicago, IL
    March 13, 2015

    Note: The next Mihailovich Rehabilitation hearing in Belgrade is scheduled for April 2015.


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Српски либерални савет је пре пет година почео да упућује свој захтев надлежним органима да расветли убиства Титове тајне полиције.

     
    СЛС понавља свој апел надлежне органе Србије да постоји велики број убистава са политичком позадином за које је одговорна Титова тајна полиција, а која су до данашњег дана неразјашњена.

    Погледајте списак неразјашених убистава који је објавио СЛС:

    1.Потпуковник Синиша Оцокољић Пазарац, командант Млавског корпуса, киднапован у Аустрији 16. октобра 1954, пребачан у Југославију и убијен у Београду, у затвору, без суда.

    2.Капетан Андрија Андра Лончарић, официр за везу између Драже и југословенске владе у Каиру. Одлежао је 14 година робије у земљи, па је емигрирао. Убијен је у Паризу, 6. марта 1969. године.

    3.Поручник Бора Благојевић, командир Штабне чете Дринског корпуса. После рата држао ресторан “Сарајево“ у Бриселу. Убијен пред улазом у свој стан, 8. марта 1975. године.

    4.Петар Љ. Валић, новинар, током рата уредник дневног листа “Видовдан“, издање Шумадијске групе корпуса, као и истог листа у издању 2. равногорског корпуса. Такође уредник “Гласа Опленца“, листа Горске гарде, као и “Шумадије“, листа Шумадијске групе корпуса. Користио је псеудониме “Слободан Небојшић“ и “Пјер“. У емиграцији је уређивао лист “Васкрс Србије“. Убијен је 13. маја 1976. у Бриселу.

    5.Миодраг Бошковић, четник После рата власник хотела “Бошко“ у Бриселу и предсседник удружења “Привредник“. Убијен је у свом хотелу, 6. августа 1976. године. Заједно са њим убијен је и студент Урош Милићевић.

    6.Богдан Мамула, припадник Организације српских четника “Равна Гора, убијен у ноћи између 17. и 18. августа 1977. у Гери, САД, приликом повратка кући.

    7.Раде Панић, припадник Организације српских четника “Равна Гора“, убијен 28. августа 1977, бомбом подметнутом у његову гаражу, у Торонту, Канада. Од исте експлозије гину и Петар Буњевац и Петар Кљајић.

    8. Ратко Обрадовић, љотићевац, 17. априла 1967, Минхен.

    9.Јаков Љотић, 8. јула 1974, Минхен.

    10.Сава Чубриловић, дописник листа “Српска борба“, који је излазио у Чикагу, из Шведске, 15. децембра 1969, у Нејсу, Шведска.

    11.Драгиша Кашиковић, правник, технички уредник листа “Слобода“, органа СНО за Америку, и Иванка Милошевић, његова деветогодишња поћерка, 19. јуна 1977, Чикаго.

    12.Др Михајло Наумовић, уредник листа “Слобода“, 16. јануара 1978, у Чикагу (сурвали су му ауто у реку, са моста).

    13.Борислав Васиљевић, спикер српског радија у Гери, САД, убијен 16. децембра 1978, у својим колима, при повратку кући.

    14.Душан Седлар, председник СНО у Немачкој и одговорни уредник “Белог орла“, гласила СНО у Немачкој, убијен 17. априла 1980, у 9,30 пре подне, на сто метара од свог стана.

    15.Митар Бошковић, убијен јуна 1981.

    16.Јован Царичић, стар 63 године, бивши председник Слободне српске православне општине у Бечу. Убијен у дворишту своје куће, ноћи између 23. и 24. децембра 1981, о чему су аустријске новине писале већ истог дана.

    17.Боривоја Манић бивши капетан ЈВО, убијен 1986. године, на једном паркиталишту у Јужном Чикагу. Његово тело пронађено је раскомадано у гепеку аутомобила. Манић је у тренутку убиства имао 72 године.

    СЛС је позивао надлежне органе Србије да разреше поменута убиства иза којих се верује да стоји тадашња Удба.

    Српски либерални савет сматра да Србији нису потребна никаква заташкавања и упозорења из Европске уније ,и даје она способна да сва споменута убиства реши ради правде и дуга према мртвима.

    Напоменули би да све бивше републике бивше СФРЈ воде предмете пред својим судовима око споменутих догађаја.

    Овом приликом Српски либерални савет позива све појединцен и организације да се прикључе нашој инијацитиви да сви егзекутору споменутих злодела буду изведени пред лицем правде а и ако имате неких информација о другим жртвама које нису споменуте у овом тексту јавите се на меил.

    Српског либералног света

    sls.seobe@hotmail.com

    са назнаком жртве Титове тајне полиције.


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Solonov Polis
    March 4, 2015

    Titova posljednja ispovijest


    Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i dijelovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora s ostalim republikama, odnosno referendumom cijele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je sigurnosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane – Tito bio šokiran na sastanku u Karađorđevu. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije!

    Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, Stari, i ti si trebaš odrediti nasljednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisjetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvijek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj nasljednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasljedniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca.

    Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par mjeseci zadužile preko deset milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsjednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamjenik to potpisao.

    Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinjak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gdje je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se sjenama ubijenih. Sada sam se prisjetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obilježavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsjednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih htio reagirati, branila ga je Jovanka.

    Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoliraju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rješenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čovječe”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.

    *****
     

    Dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je šokantnu knjigu “Titova poslednja ispovest”, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na “lik i delo” političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije.

    Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, po mnogima najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena.

    Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza.

    KARAĐORĐEVO, 21. XII 1979, 10 SATI

    Drugovi,

    Prvo, čestitam vam Dan armije koji slavimo sutra. Čestitajući vama, čestitke upućujem i svim pripadnicima naše armije.

    No, drugovi ja s vama, mojim vojnim komandantima, želim da raspravim neka aktuelna pitanja za budućnost naše armije, a i Jugoslavije.

    Svi vi znate da sam ja star, da ću za par mjeseci, u maju iduće godine, navršiti 88 godina, a znate i to da sam, posebno nakon Havane, umoran i da mi se pogoršalo zdravlje i da ću morati u bolnicu.

    To je i razlog da sam odlučio, da kao vaš vrhovni komandant, s vama, mojim vojnim saradnicima raspravim neka pitanja, a u vezi su sa stanjem u JNA, kao i o nekim političkim pitanjima koja su u vezi sa zadacima koja naša armija ima po Ustavu.

    Naime, ja sam prije Havane imao nekoliko višednevnih razgovora sa mojim predratnim i ratnim saradnicima, koji su sada u penziji i od njih sam dobio mnogo informacija o kojima želim da danas i sutra o njima zajedno raspravimo, da zauzmemo jedinstven stav što činiti da o takvim informacijama ne raspravlja ulica, inostrana, a i naša štampa.

    Ja ću poslije razgovora s vama imati razgovore s političkim vrhom Jugoslavije, a tu su sada prisutni Vlado i Lazo u ime Predsjedništva partije i SFRJ, a prisutan je i Kosta u ime boraca NOR.

    Pitanja o kojima želim razgovarati s vama ima podosta, a među prvim je da ja, kao vaš vrhovni komandant, budem informisan o stanju u JNA.

    Od našeg vojnog vrha dobio sam, kao osnovu za ovaj razgovor, opširnu pismenu informaciju, koju mi je dao general LJubičić, a potpisali su je i svi komandanti armijskih oblasti, kao i komandant JRM i JRV.

    Šok bezbednosnim stanjem u zemlji

    Čitajući tu informaciju bio sam šokiran iznesenim stajalištima o sigurnosnoj situaciji u zemlji. Znao sam da je sigurnosno stanje na Kosovu, a o tome ću govoriti opširnije kasnije, loše, ali nisam znao da su i međurepublički odnosi pali na tako niske grane.

    Tako je, u toj informaciji iznesen i podatak da neki hrvatski kadrovi, koji su i za vrijeme oslobodilačkog rata iskazivali takve nacionalističke ambicije, sada u užem krugu istomišljenika, govore da smo pogriješili što je i BiH stvorena kao republika, da ona pripada Hrvatskoj kao i za vrijeme rata kad je bila pod NDH.

    Osim toga, od drugova koji su bili kod mene prije Havane, čuo sam da i u Sloveniji ne ide kako treba, a da u Srbiji “pate” što su pokrajine dobile, po novom Ustavu, državni status.

    To su pitanja o kojima želim govoriti s vama, a to tim prije što je JNA, po Ustavu dobila zadatak da čuva integritet Jugoslavije, da bude nositelj jedinstva u zemlji.

    Ima i tu još nekih pitanja, kao što su ispravljanje nekih historijskih, do sada objavljenih neistina, a koje su se i zbog pojedinaca stavljale “pod tepih”. No, idemo nekim redom.

    Rekao sam već da je politička i sigurnosna situacija na Kosovu svakim danom sve lošija. Stvoren je neki jaz i netrpeljivost između kadrova srpske i albanske nacionalnosti.

    Kadrovi – Albanci iz Kosova misle, da ako su po Ustavu iz 1974. godine dobili veća prva, pa dijelom i državnost, a ja napominjem da sam bio protiv tog Ustava, da mogu samostalno obavljati i državničke aktivnosti. Tako je nedopustivo da mogu mimo Republike Srbije, a i Federacije, voditi državničke razgovore s Albanijom.

    Tako su samoinicijativno, bez našeg znanja, dovodili iz Albanije profesore da na fakultetima i školama predavaju historiju po albanskom programu, da uče našu djecu i studente da je Kosovo sastavni dio velike Skenderbegove Albanije, koja je privremeno pod Jugoslavijom.

    Ili, mi malo znamo o aktivnosti albanske emigracije, a vidite drugovi, ona ubire “danak” za školovanje Albanaca za komandire koji će komandirati za često najavljivani “narodni ustanak” na Kosovu.

    Bakali švercuje drogu

    Imam podatak da njihovi obavještajci i viši oficiri iz “Sigurimija” predavaju marksizam na Prištinskom univerzitetu, a dobio sam podatke da neki, kao Bakali, Hodža i dr. imaju svoju “privatnu” obavještajnu službu na području ne samo Srbije, već i drugih republika, a posebno zbog šverca droge preko albanskih luka. Naime, javna je tajna da pri albanskoj mornarici postoji poseban odred za šverc droge.

    Sve se to dešavalo na Kosovu, pa su, poslije IV brionskog plenuma i pada Rankovića, Službu bezbjednosti razbili i sada “caruje” ne samo “Sigurimi”, već i “privatne” obavještajne službe u toj pokrajini. Zamislite svi ti koji sada viču: “Kosovo republika” i koji rukovode takvom akcijom imali su pripremljene spiskove koje ljude iz Službe bezbjednosti na Kosovu treba maknuti.

    Obavještajna služba iz Tirane, “Sigurimi”, po našim podacima, ima u toj pokrajini preko hiljadu svojih ljudi, a oni su organizirali svoje centre u Hrvatskoj i u Sloveniji, a nažalost i u Beogradu. Iako se sve to radi tajno, ipak su neke njihove aktivnosti otkrivene.

    Posebno me zabrinjava podrška separatizmu na Kosovu od nekih rukovodećih ljudi u Sloveniji i Hrvatskoj. Nije slučajno Kardelj još ranije upozorio kosovsko rukovodstvo da takvom politikom “siju vjetar, a žnjet će buru”.

    Odranije, a posebno od 1974. godine i donošenjem novog Ustava pokrajine, a posebno na Kosovu, igraju se veliko državne politike. Tako i na Kosovu, a i u Novom Sadu “državnici” kažu: “Mi nemamo zajedničkih interesa u vanjskim i drugim državničkim problemima sa Srbijom”.

    Čije su pokrajine?

    A, čije su one pokrajine nego Republike Srbije? S takvom politikom se pod hitno mora prekinuti. Evo, da ne ponavljam na Kosovo su “uvozili” profesore iz Tirane, koji su napravili historijski “lom” u Prištini, a u vanjskoj politici tvrde: “Mi smo pokrajina koja ima pravo ratificirati međudržavne ugovore”. Tu “privilegiju” drugovi nema niti jedna republika u Jugoslaviji, a i u Prištini i Novom Sadu oni su sebi uzeli i to pravo koje ima samo Federacija.

    Sjećam se, drugovi, zime 1968. godine kad su u Tetovu razbijene demonstracije albanskih nacionalista, mnogi, pa i osuđeni, pobjegli su na Kosovo, gdje su nesmetano nastavili školovanje ili dobili pravo, a neki su dobili i odgovorna mjesta. Pokrajinsko rukovodstvo albanske nacionalnosti tvrdilo nam je da bježe zbog “makedonskih šovinista” i da im treba pomoći. Pa i u Zagrebu i LJubljani bilo je takvih razmišljanja. S druge strane, pridošlicama iz Albanije davali su jugoslovensko državljanstvo s motivacijom da bježe iz Albanije zbog terora. Tko im je to omogućio? Mi drugovi! Nitko drugi. Što smo posijali to ćemo i žnjati. A evo, poslije IV plenuma i pada Marka (Aleksandra Rankovića) sa Kosova do sada se iselilo preko deset hiljada Srba i Crnogoraca. Kuće su im otkupili Albanci za “zelene” dolare i to po povoljnim uvjetima.

    Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije.

    ________________________________

    Lolu izdao Andrija Hebrang

    • Hebrangu i društvu u CKH smetao je Lola i kad su doznali kada leti za Kairo, preko ustaškog agenta ubačenog u Glavni štab Hrvatske, obavestili su Zagreb kada i sa kog našeg priručnog aerodroma poleće – rekao je Tito

    • Kako je Koča Popović pobegao sa Kadinjače

    Nerazjašnjene smrti

    Kako ćemo raščistiti slučaj pogibije Lole? Pa hapšenje i streljanje Rade Končara, ubojstvo Marka Oreškovića i niz drugih nerazjašnjenih historijskih poruka iz vremena rata? Znamo da je Lola poginuo izdajom, ali mi do danas nismo za historiju rekli tko je bio organizator te izdaje i koji joj je bio cilj.

    Ima takvih primjera i iz drugih republika, pa smatram da bi bilo vrijeme, jer godine prolaze, da još za našeg života te neraščišćene dijelove naše historije ili potvrdimo ili objavimo istinu. Tako dalje, zbog istine, ne možemo ići.

    Važno pitanje je pogibija Ive Lole Ribara. Prije nego li odgovorim na to pitanje, razjasnit ću još jednom priču kad je u pitanju Lola. Naime, jednom prilikom kad smo razgovarali o Loli, Bevc (Edvard Kradelj) me pitao:

    “Da li je istina da se Lola bavio obaveštajnim radom u Vrhovnom štabu, odnosno da se ponašao kao moj zamenik i da je imao vezu sa Moskvom?”

    Otkuda je potekla ta priča?

    Od onih koji su mu “skovali” zaveru i koji su krivi za njegovu smrt. Hebrangu i društvu u CKH smetao je Lola i kad su doznali kada leti za Kairo, preko ustaškog agenta, šifranta Čačića, ubačenog u Glavni štab Hrvatske, obavestili su Zagreb kada i sa kog našeg priručnog aerodroma poleće. Bila je to izdaja, pa i tu stvar moramo raščistiti.

    Ivo Lola Ribar žrtva je Andrijine izdaje. Lola mu je smetao jer sam u njega imao poverenja i odredio ga da nas zastupa kod saveznika, da se bori za priznavanje AVNOJ kao legitimne vlasti u Jugoslaviji.

    Bežanija Koče Popovića

    Evo još jednog historijskog primjera, a vezan je za Koču Popovića, proslavljenog komandanta Prve proleterske brigade. On se sa radničkim bataljonom borio na Kadinjači.

    Vidjevši, kao vojnik, da je otpor protiv nadmoćnog njemačkog napada nemoguć, napustio je s još jednim drugom, ne mogu se sada sjetiti njegova imena, Kadinjaču i sam krenuo prema Rogatici, gdje je bio Vrhovni štab.

    Prije toga, na formiranju I proleterske, ja sam Koču odredio za njezina komandanta. On to nije znao.
    Na putu za Rogaticu susreo se sa Lolom i Kopiničem, koje sam kao članove Politbiroa CKJ za neoslobođene krajeve pozvao i oni su se vraćali za Zagreb. Koča se dvoumio da li da ide u Rogaticu ili da se priključi nekoj partizanskoj jedinici tog kraja.

    Kad mu je i Lola, a posebno Valdes (Josip Kopinič), rekao da je postavljen za komandanta tek osnovane partizanske brigade, odlučio je doći u Rogaticu, gdje je preuzeo komandu brigade. On se bojao, zbog napuštanja Kadinjače, da će biti streljan, a vidite da se stvar odigrala drukčije.

    Ko je šurovao sa Pavelićem?

    Ili, još jedan primjer, kako smo historijski obmanjivali našu javnost.

    Mi smo, zbog situacije u IV ofanzivi bili prisiljeni na pregovore s Njemcima o razmjeni zarobljenika i to je u historiji registrirano kao “Martovski pregovori”.

    U isto vrijeme, a bilo je to koncem januara 1943. godine, pojedinci iz rukovodstva KPH, u jeku IV ofanzive, obmanjivanjem, pripovijedali su da se CK KPJ odlučio ići u pregovore s Pavelićem o prekidu neprijateljstva. To su pripovijedali oni koji su “šurovali” sa Zagrebom i to treba jednom jasno reći.

    Ti isti kadrovi, a o njima ću reći kasnije nešto više, mene su optuživali da se na Sutjesci nije vodila borba za ranjenike, već da se čekalo na engleskog oficira za vezu pri Vrhovnom štabu, što je notorna laž.

    Mladima, onima koji dolaze, treba reći istinu o svim historijskim događajima, bez obzira o kojima je riječ, pa ako sam i ja u pitanju. Bojimo se istine, ne svi, ali mnogi da.

    Hrvatska do Zemuna!

    Mene optužuju sada i zbog određivanja granica između republika, a posebno moji Hrvati.

    Kažu, Tito nam je uzeo “naše”, a tražili su Hebrang i društvo da se Hrvatska proteže do Zemuna.

    Ja nisam određivao granicu, to je činila komisija, ali, iako to znaju, i dalje sam Hebrangovim istomišljenicima na “nišanu”.

    Ne znam zašto? Njima nije dovoljno što su i Đilas i Vicko (Krstulović) javno rekli da ja nisam imao nikakvog utjecaja na određivanje granica.

    Slovenački jezik u vojsci

    A, sada nešto što se tiče sadašnjeg stanja u JNA. General Dolničar, i ne samo on, informirao me je da se i u Sloveniji pojavilo pitanje, za sada srećom u užem krugu kadrova, da se i u toj republici uvede u JNA vojna obuka i komanda na slovenačkom jeziku. Oni su sada aktuelizirali ono što se u Hrvatskoj 1967. godine dogodilo s “Deklaracijom o jeziku”.

    Nije bilo dovoljno što smo nakon donošenja novog Ustava, a i prije u republikama uveli TO i naoružali je, već se sada hoće i želi, a takvih tendencija ima i u drugim republikama, da im prepustimo nadzor i komandu i nad vojnim sektorom.

    To bi, ako bi išli po njihovim željama, uništilo našu Armiju. Ja insistiram da JNA mora biti pod jedinstvenom komandom, a komandanti vojnih oblasti dužni su kontrolirati i usklađivati aktivnosti TO. Tu nema Boga da popustimo takvim željama, ni za milimetar.

    Nismo slučajno zbog uvođenja TO izgubili Gošnjaka i još neke generale koji se nisu slagali da se u Jugoslaviji organizira TO, po sadašnjem principu, da na taj način imamo u Jugoslaviji dvije vojske – dvije armije, jednu saveznu, a drugu republičku.

    Sada imamo i republičkog i saveznog sekretara za narodnu odbranu. Generalu LJubičiću dao sam nalog da me odmah, po završenom pregledu, informira da li i u tom segmentu našeg vojnog sustava ima problema i kako ih riješiti.

    “Historijske neistine”

    Historija ne smije biti opterećena neistinama ili poluistinama. Ne možemo mi nikoga optuživati da je kriv za nešto ako je istina drugačija od one za koju smo se do sada opredjelili.

    Znam, reći ćete mi, teško je sada, toliko godina poslije rata dokazivati pravu istinu, mnogi akteri tih događaja nisu živi, a historičari će, na temelju dokumenata to kasnije sami ispraviti. Da, to je lako reći.

    Još danas nas ima dosta živih, pa je važno da i mi kažemo tko je u pravu, a tko nije. Jer, evo samo jednog primjera, a tiče se mene, koji ukazuje da sam ja u pravu što to forsiram.

    U stranoj štampi, a i u nekim izdanjima historičara na Zapadu, ne znam čijom “zaslugom” i mene su, a to je prava optužba, ugurali u spisak onih koji su imali kontakte za vreme rata sa Pavelićem i sarađivali s njim.

    Naime, neki historičari naklonjeni Paveliću, a tvrdim da im se pamet pomutila, moju navodnu “popustljivost” prema Hebrangu i neraščišćenost svega što se zbivalo oko njega i zašto mu se nije sudilo, prikrpali su i moje ime nekoj tezi da sam to činio da se ne bi otkrilo da sam i ja bio u dosluhu sa Pavelićem i da sam za to odobravao Andriji sve što radi.

    Evo, tu je Bakarić, pa neka on kaže tko je inicirao i tražio da se Andriji ne sudi, ja, naš Politbiro ili partijsko rukovodstvo CK Hrvatske na čelu s njim.

    _____________________________________

    Josip Broz razmišljao o nasledniku

    • Smetao sam Andriji Hebrangu da ostvari svoj stari plan da napravi komunističku partiju NDH, hteo je da me likvidira, pa sam morao da bežim u Beograd – ispričao je Tito

    • Hebrang naručio Privremeni ustav Hrvatske

    • Josip Broz želeo da ga neslede Mika Tripalo ili Rato Dugonjić

    Slučaj Hebrang

    Slučaj Andrije Hebranga ima širu pozadinu i mnogo se o tome piše na Zapadu, a i u emigrantskim novinama. Što je Andrija radio u Zagrebu, na robiji i poslije nje, kakav je imao stav prema ustanku u Hrvatskoj i njegova suradnja sa ustaškim pokretom poznata je historičarima, a i užem krugu našeg rukovodstva.

    No, malo njih zna da sam ja, maja mjeseca 1941. godine sa Lorkovićem i Budakom o stvaranju KP NDH i odvajanju od KPJ, morao bježati iz Zagreba.

    Da nije bilo dr Srećka Šilovića, Josipa Kopiniča i Mustafe Golubića, koji su me na vrijeme obavjestili što mi se sprema u Zagrebu, ja bih “zagnojio” u tom gradu.

    Titov beg u Beograd

    Morao sam bježati u Beograd. Naime, ja sam smetao Andriji da ostvari svoj stari plan i odvoji KPH od KPJ. Za moju sreću “procurila” je informacija da se sprema moja likvidacija.

    Tu informaciju je kod dr Šilovića, velikog meštra masonske lože, “izlajo” dr Budak mason, a i Kopinič i Golubić došli su do takvih informacija, pa sam se na vrijeme “sklonio” u Beograd.

    Mojim “bjegom” iz Zagreba propao je Hebrangov plan o stvaranju KP NDH, jer sam ja u “Proleteru” napisao komentar: “Zašto smo još uvijek u sastavu KPJ?” Sve ovo govorim pred krunskim svjedocima tih zbivanja, Vladom i Kostom, i oni mogu posvjedočiti tu istinu.

    Da smo 1948. godine, kad je Andrija uhapšen, sudili njemu, danas bi njegov slučaj bio rešen, a zašto nismo, pitajte Bakarića.

    Osim toga, kad već govorim o Andriji, dobro je tu nešto reći i o drugim političkim potezima koje je, po nalogu “svojih” radio, a u vezi su sa ustankom.

    On, kao predsjednik Vojne komisije CK KPH, bio je protiv ustanka i za pasivizaciju KPH. To je dokazana istina.

    Svi oni koji su bili za ustanak, za njega su bili “izdajnici”, a neki, kao Marko Orešković, izgubili su glavu jer su protivno Andrijinim nalozima, bez njegova odobrenja pošli i organizovali ustanak.
    Takva konfuzna situacija u Hrvatskoj, a posebno u Zagrebu, poticala je Andriju da sabotira i oslobađanje “kerestinečkih zatvorenika”.

    Zašto je Andrija, mimo znanja i Končara i CK menjao plan bijega “Kerestinca” ne znam. Kasnije je Končara “uvalio” u tu igru, pa je i njegov put u Split prokazao ustaškoj policiji.

    ”Privremeni ustav Hrvatske”

    Mnogi su skloni, posebno u Hrvatskoj, braniti Andriju, tvrdeći da sam ja taj koji je dao likvidirati Hebranga. Vjerujem da će i Vlado i Kosta takve insinuacije, na moj račun, demantirati.

    Vidite drugovi, svuda su historičari utvrdili da je po nalogu Hebranga, maja mjeseca 1944. godine napisan “Privremeni ustav Hrvatske” u kojem su autori, po njegovom inzistiranju, napisali i djelove o višestranačju, o poštovanju privatnog vlasništva – kapitaliste, o vjeronauku u školama, o obaveznom sklapanju braka u crkvi. Kasnije sam dobio dokument da su autori bili Andrijini ljudi iz HSS.

    I još nešto, kad je u pitanju koncept takvog Ustava, istraživači su dokazali da je u tom Ustavu naznačen i konfederalni status Hrvatske u okviru Jugoslavije. Naime, zastupnici iz Hrvatske u AVNOJ morali su dobiti verifikaciju za svoje istupe.

    Ako bi ZAVNOH, po Andriji dao negativno mišljenje o istupima njihovih zastupnika u AVNOJ, donete odluke AVNOJ ne bi se trebale provoditi u Hrvatskoj. Što se sve zbivalo s Andrijom poslije rata, zna se i o tome neću govoriti.

    O cijelosti s akterima tih zbivanja i prije, za vrijeme rata i poslije rata. Zašto to ističem? Radi toga da ne budete u zabludi da ćemo zaboraviti i to objaviti. Ono, ako ne zbog historije, to zbog kadrova koji nose našom krivicom “ljagu” krivca.

    Udba u belom svetu

    Kad sam već načeo temu da govorim i o aktivnostima emigrantskih, da li četničkih ili ustaških organizacija, da nešto kažem i o terorističkim aktivnostima emigracije na prostoru Jugoslavije.

    Nakon Bugojna i ubačenih terorista koji su pokušali stvoriti pomutnju u tom prostoru u BiH, a dijelom i u Hrvatskoj, odlučili smo da se više angažiramo u sprečavanju upada emigrantskih terorista u našu zemlju. Zašto? Odgovor je jednostavan.
     
    Bolje da ih spriječimo kad se pripremaju za napade na njihovom prostoru, nego da dozvolimo da stradaju naši građani u zemlji.
     
    Sa ministarstvom SUP dogovorena je strategija takvih akcija i nadam se da će takvih upada, kao na primjer “Bugojanske grupe” biti mnogo manje, rekao bih nijedna.
     
    Sada, kada smo detaljno analizirali “Bugojanski slučaj” utvrdili smo da su svi iz te grupe imali naše originalne pasoše, a prema istrazi i brojeve pasoša, a i serije, bili su u posjedu republičkog SUP u Zagrebu.
     
    Kako i tko ih je dao njima, nitko nije do sada, toliko godina istrage, otkrio krivca. Bilo je nekoliko osumnjičenih pod istragom, a koliko znam dokaza za krivnju nije bilo.
     
    No, sada kad želimo i radimo, a u tome smo uspjeli da terorizam sa našeg “praga” prenesemo na njihov “prag”, sada nas optužuju za likvidaciju emigranata, za “osvetu” i tome slično.
     
    Ne želim polemizirati s njima tko je u krivu, a tko je u pravu, neka prestanu planirati terorističku aktivnost, pa nećemo ni mi biti “osvetnici” za takva njihova dijela.
     
    Rekao sam generalu Herljeviću: “Nigdje prvi, a kad ste sigurni da planiraju takve akcije, sprečite, da to osujetimo na vreme.”
     
    Pogrešan Ustav
     
    Daljnji tok zbivanja u zemlji bio je usredotočen na donošenje novog Ustava. Ja sam bio za novi Ustav, ali ne ovakav kakav je donesen.
     
    Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i dijelovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora s ostalim republikama, odnosno referendumom cijele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju.

    Pri donošenju Ustava rekao sam i Bevcu i Vladi, a i cijeloj ustavnoj komisiji, da su me nadglasali oni i Kardeljevi istomišljenici, ali da ću ih ja za 3 do 4 godine demantirati i dokazati da imam pravo. Da sam imao pravo dokazuje i ovo stanje na Kosovu, ali i u cijeloj zemlji.

    Ako vi, naša armija ne budete radili na koheziji jedinstva, poslije mog “odlaska” sumnje će se moje i “zle” slutnje obistiniti.
     
    Tito želeo Miku Tripala
     
    Zašto vam to govorim? Moji su me drugovi suborci još šezdesetih godina, odmah poslije Splita, a znajući za sukobe na vrhu, upitali da li sam se odlučio za mog nasljednika.
     
    Da odmah napomenem, niti jedan od njih, a bili su kod mene: Leskovšek, Cazi, Gošnjak, Kopinič, Pucar i Veselinov nisu pretendirali na tom mjestu.
     
    Naime, bilo je znajući o kadrovima, pa su mi zamjerili da biram kadrove po želji Steve ili Bevca, a da se manje konzultiram s njima, a i drugim mojim suborcima.
     
    Tada je od njih, mislim Luka, spomenuo da bi trebali školovati i “odgajati” kadrove koji će posle nas voditi državu.
     
    Tada je Cazi, onako iz “šale” rekao: “Pa druže Tito i Ti trebaš imati svog nasljednika. Imamo dobrih mladih kadrova, pa ti biraj pravog”.
     
    Da Cazi je to rekao u šali, ali ja sam ga ozbiljno shvatio. Sutradan, kad sam bio sam, razmišljao sam o tome i onako sam u sebi rekao: “Pa, Stari, i ti si trebaš odrediti nasljednika”.
     
    Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje Miku Tripala i Ratu Dugonjića.
     
    Pišući prisjetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvijek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj nasljednik.
     
    Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen da se Andrija odlučio na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole.
     
    O mom nasljedniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca i oni su oboje bili protiv Tripala, a za Dugonjića se nisu izjašnjavali.
     
    I Đilas je, prije par godina, u stranoj štampi objavio: “Tito je bio svjestan da iza sebe ne ostavlja nasljednika”.
     
    Da imam namjeru za nasljednika odrediti Tripala, ta informacija došla je i do Mike, ali se nije dao “isprovocirati” da zna taj podatak. no, u dva navrata ja sam javno istupio, a u vezi je bilo s nasljedstvom.
     
    Bila je 1964. godina kad je u našoj zemlji boravio Naser. Ja sam u delegaciju odredio i Tripala. I dok je on čekao u salonu, on, ne razmišljajući, sjeo je na stolicu određenu za mene.
     
    Vidjevši da je učinio grešku skočio je sa stolice a ja sam, da ga ohrabrim rekao: “Vidim nestrpljiv si, već bi zauzeo moje mjesto.”
     
    A drugi put, na proslavi Kardeljevog rođendana, Bevca mi je dobacio: “Vidiš stari one mlade, kako su nestrpljivi. Htjeli bi preko reda da dođu na naša mjesta.” Time je Bevc dao Tripalu do znanja da sam se odlučio na njega – svog nasljednika.
     
    A, vjerujte drugovi tu je Vlado i on najbolje znade tko je Tripala “odvukao” u vode nacionalista. Moje mjesto prepustit će onome tko će se najviše boriti za jedinstvo i integritet Jugoslavije.

    _________________________________________

    Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje
     
    • Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par mjeseci zadužile preko deset milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito
     
    • Ja sam, kao predsjednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamjenik to potpisao
     
    Sudbina generala Gošnjaka
     
    Vas kao vojnike vjerujem interesira i slučaj Ivana Gošnjaka i zašto je on otišao. Duga je to priča, ali ona ima i početak i kraj.
     
    Još u decembru 1966. godine kad je pao Ranković, u Bijeloj vili održan je sastanak s vojnim vrhom, na kojem su generali Ivan Rukavina i Bogdan Oreščanin inzistirali na reorganizaciji JNA i konceptu TO u republikama.
     
    Gošnjak je bio protiv, a podržavao ga je general Nenezić.
     
    No “lavina”, reorganizacije Armije je krenula. Rukavina i Oreščanin imali su podršku Bakarića i Kardelja.
     
    Osim toga, i Vlado je bio stalno u sukobu sa Gošnjakom od 1944. godine i njegovim izborom za sekretara CKH. U drugim republikama Gošnjaka su smatrali ruskim čovjekom, ali nikad nisu mogli dokazati da je “rusofil”.
     
    U proljeće 1967. godine predlagali su Oreščanina za ministra. Ja nisam pristao i Gošnjak je i dalje bio ministar.
     
    Videći da nemam republičke podrške posebno Slovenije, Hrvatske i Makedonije, ja sam odlučio da Ivan ide u penziju, posebno zbog njegovog stava prema TO.
     
    Njegovo mjesto dobio je Nikola Ljubičić, iako je i sam Gošnjak predlagao Oreščanina. Odmah po donošenju novog Ustava Gošnjak je i službeno penzioniran.
     
    Prištinski krovovi od srebra
     
    Sada nešto o izdvajanjima za nerazvijene. Posebno pratim kako se troši novac iz ovog fonda.
     
    Dok neki domaćinski, kao u Srbiji i Makedoniji, paze ušto se troši novac kojeg, moram reći, sve teže odvajaju republike u taj fond, na Kosovu u Prištini, troši se kao da im je Bog poslao s neba.
     
    Priština se popločuje mramorom, gradi se Sveučilište i zgrada Biblioteke i na krovove tih zdanja, umjesto bakra ili drugog materijala, koristi se za krovnu konstrukciju i srebro iz Trepče. Nisam zadovoljan kako se u toj pokrajini troše novci iz tog fonda.
     
    Znam trebaju Prištini i univerzitet i drugi kulturni objekti, ali nismo toliko bogati da trgove popločujemo mramorom, a za krovni materijal koristimo srebro.
     
    Da ne duljim, ja sam predsjedniku SIV naložio da se osnuje jedna stručna komisija koja će obići sve objekte u zemlji, koji se grade iz fonda za nerazvijene i da im se podnese detaljni izveštaj o svim nepravilnostima trošenja sredstava iz tog fonda.
     
    Buka oko deviza
     
    Na početku sam spomenuo i “Cesnu aferu” u Sloveniji. Da, bilo je to prije jedanaest godina, ali njezini “obrisi” se i danas osjećaju.
     
    Zašto to kažem?
     
    I tada, kad je završena raspodela međunarodnog zajma za ceste, slovenačka vlada na čijem je čelu bio Stane Kavčić optužila je SIV i predsjednika vlade Mitju Ribičiča za diskriminaciju Slovenije.

    Slovenija je tražila reviziju svojih materijalnih obaveza prema Federaciji.

    Tražili su de fakto pad vlade i jačanje slovenačke državnosti, a na taj način ugrožavana je bila monolitnost Jugoslavije.

    Ni godinu dana poslije “Cesne afere”, u Hrvatskoj je postavljeno pitanje, o čemu sam već govorio, o raspolaganju s devizama, kapitala Federacije ili kako je Bakarić nazvao takvu inicijativu novih reformi “federiranje Federacije”.

    A, da bi smanjili tenziju na tu inicijativu “izmislili” su “slučaj Žanko” koji je u “Borbi” pisao o rastućem nacionalizmu u Hrvatskoj.

    Žankovi članci korišteni su za održavanje poznate Desete sjednice CK SKH, a u stvari sve se to činilo da se takvi programi hrvatskog rukovodstva za reformu, i bankovodnog i drugog privrednog sistema, prihvate kao realnost.

    I faktor u zemlji naglo je opadao, a emigrantski krugovi, potpomognuti Zapadom, povećali su pritisak na zemlju.

    Ja sam to tada nazvao: “Sumnjiv posao usmeren na rušenje ni manje ni više nego kohezije i čvrstine jugoslovenskih naroda”. S druge strane, govorilo se da se u zemlji stvara podloga za paničan strah od same upotrebe reči Hrvat ili Slovenac.

    Da, a meni su govorili drugovi iz tih republika da podržavam takav odnos prema njima, što nije bilo ni istina, a nisu ni imali podlogu za takvu optužbu. Ja uvek tvrdim, a to ću ponoviti i danas, za rješavanje svih tih problema treba svima nama više jedinstva i sloge, zajedništva i razumjevanja.

    Bakarić dopustio loše ugovore

    A sada o jednoj temi o kojoj neki ne žele govoriti otvoreno.

    Ne samo da se o njoj raspravlja, već ne žele ni da se utvrdi rasprava o toj temi. Pitanje je zaduženje zemlje. Naime, nakon donošenja novog Ustava republike imaju prava da se, uz suglasnost Federacije, i same zadužuju.

    Evo, opet će mi replicirati Vlado, republike su se za zadnjih godinu i par mjeseci zadužile preko deset milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju.

    Ja sam, kao predsjednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamjenik to potpisao.

    Kad sam ga pitao, a on je tu: “Zašto je dozvolio da se država toliko zadužuje, da mu ni praunuci neće oprostiti to zaduženje, jer se kredite dizalo po kamatnoj kliznoj skali i to će se nama osvetiti kad tad”.

    Znate što mi je odgovorio: “Pa to je po Ustavu. Ja nisam mogao odbiti republikama, i tako u republikama rade što hoće.” Da, tako mi je odgovorio.

    A, što se sada događa? Sada dolaze meni i pitaju me kako će se ti krediti vraćati. Mole da otvorimo sef “deviznih rezervi” i vraćamo njihove dugove.

    Ja sam pre godinu dana rekao, prilikom boravka u Sloveniji i Hrvatskoj: “Pazite ušto ulažete devize, nemojte da Vas proklinju unuci i praunuci”. Meni su odgovorili da paze na svaki cent investicija.

    Sami su hteli Obrovac

    Pitao sam drugove u Zagrebu, a da li je rentabilna investicija i Obrovac? Zašto sam ih pitao? Trebalo je u Obrovac investirati oko 170 miliona dolara.

    Strani instituti dali su negativno mišljenje o isplativnosti te investicije, pa i naš institut iz LJubljane.

    Drugovi iz Hrvatske govorili su da su takva mišljenja data zbog “ljubomore”, da bi na kraju rekli:

    “Pa, ima dosta takve rudače u Brazilu ili Kini, mi smo odlučili i Obrovac će se izgradit”.

    Sada imaju Obrovac, ali i tvornicu koja svaki dan proizvodi goleme gubitke. Kako će to rješiti, ja ne znam.

    Kad već govorim o zaduženjima spomenut ću i cifre naših dugova. Dok je zemlja 1974. godine bila dužna nešto preko 4 milijarde i 600 miliona dolara, sada kad Vam govorim, dužni smo nešto preko 16 milijardi dolara.

    Samo za kamate, zbog nepovoljnih kamata, sada godišnje moramo davati 2,5 milijardi dolara, što daleko nadmašuje naše ukupne prihode od turizma. Da smo bolje gospodarili za te dvije milijarde dolara mogli smo otvoriti 250 hiljada novih radnih mjesta.

    ______________________________________

    Titova istina o Jasenovcu

    • Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinjak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gdje je završio

    • Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo

    Logor smrti

    Druga stvar, o kojoj želim govoriti je Jasenovac i zašto se do sada nisam poklonio sjenama tog logora smrti. Da, to je istina i ja se te istine sramim.

    Pa, ni Stevo Krajačić nije to učinio iako je on 1945. bio u Jasenovcu, ali po drugom zadatku.

    No, prvo, a tu je Bakarić i on će vam moći dati odgovor, tko je u ljetu 1943. zabranio da naše jedinice oslobode taj logor užasa.

    Naime, mene optužuju da sam zabranio da se, na predlog Krstulovića (Vicko) i uz pomoć dalmatinskih brigada ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinjak ustaša.

    Drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gdje je završio. Kažu historičari, u glavnom štabu Hrvatske i CKH.

    Zašto su to oni stopirali zna odgovor Vlado, pa će vam on posle podne dati odgovor. Istini za volju, ja sam nekoliko puta planirao ići u Jasenovac, ali sam bio sprečen da idem. To me ne opravdava i odmah posle pregleda i lečenja ići ću obaviti i tu obavezu.

    Pa kad je bilo govora i o gradnji spomen kosturnice u Jasenovcu, Hrvatska nije bila oduševljena gradnjom, pa je Gošnjak iz vojnog budžeta dao novac za njegovu gradnju.

    Druga stvar je pitanje, šta se sve poduzima u emigrantskim krugovima, a tog su si posla dali i neki historičari iz Hrvatske, da se umanjuje broj žrtava rata, a posebno kad je u pitanju Jasenovac.

    Njemci i njihovi historičari priznaju cifre ubijenih u Jasenovcu i Staroj Gradiški, a naši istraživači se boje priznati broj koliko je u tom logoru strave ubijeno Židova, Srba, Roma, Hrvata, koji se nisu slagali s Pavelićevom politikom.

    Vidite, Međunarodni komitet Crvenog krsta u Ženevi ima nedodirnutu dokumentaciju logora Jasenovac i Stare Gradiške.

    Izvještaji fotodokumentacija iz Ženeve govore da je Pavelić još u toku rata obmanjivao međunarodnu javnost o zločinima u tim logorima. Naši historičari imaju sada priliku da se iskupe za dosadašnje propuste.

    To ističem i zbog poluistina pa i falsifikata koja su dosad objavljena o Jasenovcu, a to je najveće zlo za našu historiju, to se mora znati i ispraviti.

    Opet o Jasenovcu

    Jučer sam vam rekao da sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se sjenama ubijenih.

    Sada sam se prisjetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obilježavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu.

    Nije kao predsjednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro).

    Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom.

    Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih htio reagirati, branila ga je Jovanka.

    Bez Nobelove nagrade zbog Golog otoka

    Pa i Goli otok je bio delo Steve. Naime, Stevo i kipar Augustinčić (Antun) govorili su Kardelju da na Golom otoku ima dobrog mermera za kiparstvo.

    Kardelj je zdušno slušao tu priču, i kad je donesena odluka da svi koji su se izjasnili za IB budu u jednoj kaznioni, na Kardeljev zahtev prebačeni su na Goli otok.

    Svi znamo šta se dešavalo na tom otoku strave. Ja zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.

    Norveški kralj tražio je da se ispričam svetu zbog Golog otoka. Ja sam rekao: “Ako se kome trebam ispričati onda su to oni koji su tamo došli nevini. Ibeovcima se ne želim ispričati”. Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam, sam si presudio.

    Laži o vezi sa Pavelićem

    Kad je u pitanju Pavelić, o tome sam govorio generalima, mnoge se neistine spominju kad sam ja u pitanju. Tako se meni spočitava da sam za vreme rata imao kontakte sa Pavelićem, da sam imao svoje, “pregovarače” za te razgovore.

    Tu se spominje i Pavelićeva kćerka Višnja, a najviše se tu pominje HSS-ovci koji su se priklonili NOR-u.

    Historičari su pomešali naše razgovore s Nemcima, koje je historija prozvala “Martovski pregovori”, a razgovarali smo o razmeni zarobljenika, pa razgovore koje je dva dana prije zasedanja AVNOJ-a Marijan Stilinović imao s nemačkim poslanikom u NDH-a o istoj temi.

    Jedini razgovor koji se vodio s generalom fon Horstenauom i Andrijom Hebrangom nije bio vezan za tu tematiku i ja još i danas ne znam o čemu su njih dvoje razgovorali.

    No, kako ću na kraju sutra govoriti i o Hebrangu ne želim sada i o tome otvoriti raspravu.
    I poslije rata nastavilo se pričati o mojoj vezi sa Pavelićem.
     
    Tko je prenosio takve informacije. Tako, a tu je Bakarić pa neka potvrdi ili ospori, on se dopisuje ili se dopisivao s B. Jeličem ustaškim emigrantom koji živi u Berlinu.
     
    Ja ga nisam i neću pitati koja je tema tih razgovora i pisanja. Bolje da Vam on to, danas posle podne, sam kaže. I kod ustaša došlo je do rascepa.
     
    Tako su se Pavelić i Luburić “razišli”, a Hrvatski narodni otpor priklonio se Luburiću. I sada, kad je kod nas došlo do nacionalnog previranja 1968. godine, HNO doživljava “zvezdane” trenutke.
     
    U Hrvatskoj se našao letak u kojem se poziva, Hrvate na “sveopće pomirenje” i predlažu da se Hrvatska odvoji od Jugoslavije. “Čak šta više, u letku su napisana imena nove Hrvatske vlade”.
     
    Ja sam predsjednik republike, Pavelić potpredsjednik, a predsjednik vlade bio bi B. Jelić, ministar vanjskih poslova Mika Tripalo, narodne obrane Ivan Gošnjak, Krleža ministar pravde, a Bakarić, ne znam po kojem kriteriju, ministar poljoprivrede. Evo vam drugovi šta se sve kombinira u emigrantskim krugovima vani.
     
    Pripreme za dan “D”
     
    S druge strane, četnička emigracija i dalje traži od mene da rehabilitiram Dražu Mihailovića jer su se njegovi četnici borili, kako pišu “za domovinu”. Sve je to politička igra za dan “D” kad ja otiđem. Zapamtite to što sam vam sada rekao.
     
    Ja se pitam, zašto se o tome ne govori, ne samo na vrhu države, već u republikama? Imam osjećaj da se “mi” nekoga plašimo.
     
    Da plašimo, i otvorimo temu razgovora, zašto se sada u emigrantskoj štampi, pa i u našoj koju štampaju biskupije, puno piše o Stepincu, napada se Blaževića da je Stepinca osudio nevinog i tome slično. Ja sam generalima rekao kakav je njihov plan.
     
    Oni žele rehabilitirati Stepinca, da bi preko njega rehabilitirali katoličke svećenike koji su šurovali s ustašama. Mi posjedujemo masu dokumenata da im odgovorimo i da javnost znade istinu.
     
    Šutimo. Zašto?
     
    Pa, Stepinac je već sredinom arpila 1941. godine izdao direktivu da se, hrvatski katolički puk odazove, po njemu, na uzvišeni rad oko očuvanja NDH-a. Poručio im je da sada ispune tu dužnost prema mladoj NDH-a.

    _______________________________________

    Kako je stradao Ranković
     
    • Tito priznao Josipu Kopiniču da je svojevremeno Aleksandru Rankoviću predlagao “fizičku likvidaciju” Edvarda Kardelja, ali da je ovaj bio protiv
     
    • Nameštaljku oko prisluškivanja Broza smislili Jovanka i Kardelj

    Razgovori sa Kopiničem
     
    Sva jugoslovenska javnost mislila je, a tako je javnosti i prikazano, da je Goli otok našu sramotu, stvorio Marko (Aleksandar Ranković).
     
    Ne, Vokšine (Josip Kopinič), Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoliraju na jedno ostrvo.
     
    Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura.
     
    I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rješenje.
     
    Ko su bili slovenački ibeovci
     
    Kad govorim o Rezoluciji i tu su se odigravale čudnovate stvari. Najviše ibeovaca bilo je u Crnoj Gori, BiH i u JRM, a najmanje u Sloveniji.
     
    I kad je Marko pitao Mitju Ribičiča: “Šta su svi Slovenci osudili Rezoluciju i što tamo nema IB-ovaca?” Mitja mu je odgovorio da upravo šalju, nešto preko stotinu i pedeset uhapšenika.
     
    A zamisli, Vokšine, kad su te “uhapšene Slovence” doveli na Goli otok, morali su proći “put sramote i izdaje”.
     
    S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čovječe”.
     
    Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji.
     
    Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji.
     
    Dva Bevcova lica
     
    Tek poslije Splita, a i ranije, u “slučaju Đilas”, pa 1968. i 1971. godine osjetio sam tko je Bevc (Edvard Kardelj).
     
    Tako u Đilasovoj aferi igra dvostruku ulogu. Jedno je govorio Đilasu, a drugo meni. Kardeljeva indiskrecija bila je, barem za mene, dovoljan razlog da posumnjam u Đilasa.
     
    Pa, sam Đilas je priznao da je prije pisanja članaka imao poduži razgovor s Kardeljem i da su i jedan i drugi kritikovali moj način rada.
     
    Naime, Đilas je Kardelja smatrao bliskim po stavovima i njegovom pisanju članaka u “Borbi”. Sve to mi je bilo dovoljno da izoliram Đilasa prije Plenuma.
     
    Bevc je bio lisac da zakuha kašu i da se povuče kad je kaša kuhana. Ja sada, kada analiziram njegov rad, osjetim stalno njegovo oponiranje mojih prijedloga. Nije on to direktno radio. Uvijek je podmetnuo u tom oponiranju tuđa leđa.
     
    Dobro se sjećam mog govora u Splitu 1962. godine. Prije toga imali smo u martu sastanak Izvršnog komiteta i ja sam izložio teze o čemu mislim govoriti u Splitu.
     
    Nitko nije imao primjedbi jer je jugoslovenskom narodu trebalo reći istinu što se zbiva u našem društvu.
     
    O rasipništvu i lakom trošenju radničkih novaca, o pljačkama i krađama, o svemu što je tištilo cijelu Jugoslaviju.
     
    A Kardelj, poslije Splita, odlazi i drži govore političkim aktivima ne samo u Sloveniji već i drugim republikama.
     
    Tamo na vješt način oponira sve što sam ja govorio u Splitu! Zvao me je Marko i pitao što je to?
     
    “Ti”, rekao mi je Marko, “govoriš jedno, a Bevc partijskim aktivima drugo”. Bio je ljut na Kardelja.
    Čak sam, što meni nije svojstveno, predložio Marku njegovu fizičku likvidaciju. Marko nije prihvatio.

    Rekao mi je: “Ako Stari, imaš nešto protiv Kardelja, pozovi Izvršni komitet ili sazovi Plenum, pa da se već jednom raščiste ti odnosi, između Tebe i Kardelja.”

    Kardeljevo ranjavanje u lovu, u Karađorđevu, pripisano je Marku iako se dokazalo da je zrno ispaljeno iz Veselinove puške, udarilo u jedan kamen, promijenilo pravac i ranilo Kardelja.

    Ranković nije prisluškivao Tita

    KOPINIČ: Čekaj, Stari. Ja bih prije tebe htio nešto reći o IV plenumu i smenjivanja Rankovića.

    Ne da bih optuživao Tebe, već da bi istina o tome bila kompletna. Jer IV plenum su zakulisna akcija i Bevca i Stambolića (Petra) i Mrtvaca, a protiv Marka!

    Naime, taj Plenum uzburkao je jugoslovensku javnost objavljivanjem optužbi protiv Marka i prisluškivanjem Tebe i drugih visokih rukovodioca.

    Mnogi su nakon Plenuma završili i u zatvorima jer se prisluškivanje okvalificiralo kao izdaja. A vidiš, stari, niti je bilo prisluškivanja, niti ga je organizirala DB i Marko!

    Za to se pobrinula Jovanka i Kardelj jer je Jovanka, a o tome sam Te informirao pismom, dala nalog iz kojih se sredstava trebaju kupiti prislušni uređaji za Tvoju rezidenciju, a dr Vratuša za Kardelja. Sam Kardelj organizirao je prisluškivanje Markovog kabineta.

    I kad sam Te o tome informirao, pismo je u Beograd Tebi donijela Mala, a onda si po hitnom postupku potpisao aboliciju i svi uhapšeni puštenisu iz zatvora. To sam Ti htio reći ovom upadicom da ne bi pričao o prisluškivanju.

    A mogu Ti reći, rekao sam Ti to i na Brdu kod Kranja, da Ti je Marko bio, od svih, najvjerniji “pas čuvar”. Nikad Te nije iznevjerio! Ja sam imao za sada samo toliko o prisluškivanju.

    No, kad sam počeo upadicom, htio bih od Tebe čuti koja je uloga bila Kardelja i Bakarića na IV plenumu, odnosno koja je bila uloga i jednog i drugog kod optužbi protiv Marka?

    To Te, Stari, pitam iz dva razloga. Naime, o tom si mi govorio da Kardelj oponira Tebe i sve Tvoje prijedloge i odluke, a glavni suflant bio mu je Bakarić, a donekle i Stambolić.

    Taj nedovršeni učitelj, koji je sebe proglasio većim od Lenjina, bio je u Tvojoj nemilosti sve do 1964. godine. Tako si Ti preko noći okrenuo ploču i okomio se na Marka.

    Naime, Marko je bio protiv ove Reforme, ili kako je Bakarić jednom rekao “za stare metode rada u Partiji”. A, Stari, bilo je suprotno.

    Marko je doduše, i to s pravom, bio protiv Reforme, odnosno, da se ne ide u novu Reformu po Kardeljevom i Bakarićevom konceptu.

    I jedan i drugi smatrali su Rankovića za rukovodioca starih nazora, a on je bio na Tvojoj liniji o kojoj si govorio u Splitu.

    Borio se za postizanje štednje, poštenje i osuđivao sve što si i Ti osudio u Splitu. To nije odgovaralo ni Bevcu ni Svilenom, pa su te na fin način nahuškali protiv Marka.

    Vidiš Stari, to je od 1962. godine, jer je Marko tražio da se rukovodstvo striktno pridržava ne samo onoga što si Ti govorio u Splitu već i pisma Izvršnog komiteta, pa i Odluka zatvorenog Plenuma CK KPJ, na kojem su donijeti pravci što činiti protiv rasipništva, gradnje vila, a da u isto vrijeme radnička klasa steže remen.

    Za to se borio Marko! I vidiš Tvoja preorijentacija na Bevčevu i Bakarićevu liniju podvojilo je rukovodstvo. Od 1962. osjeća se da u vrhu Partije nema jedinstva! Da u rukovodstvu nema jedinstva.

    Zašto si muslimane pretvorio u narod?

    Oprosti Stari, ja sam iz jedne teme prešao na sasvim drugi sadržaj razgovora. Ja sam bio ljut na Tebe, posebno zbog Tvoje netrpeljivosti prema nekim zaslužnim kadrovima, a i zbog toga što si vjerovao sve što bi Ti rekli Kardelj i Bakarić. Ali Ti sada sve opraštam.

    O tome ćemo još govoriti jer ne bih htio otići odavde a da to ne raščistimo do kraja. Ima toga podosta neraščišćenog i još nešto, a nije vezano za tu temu. Naime, slučajno sam se sjetio jednog upita, a vezan je za jedno goruće pitanje.

    Na II zasjedanju AVNOJ-a imali smo grb sa pet baklji – pet naroda Jugoslavije! Zašto si se dao nasanjkati Ediju, Bjediću, Mikuliću i braći Dizdarević, pa si od vjere Muslimana 1967. u amandmanima na Ustav, tu muslimansku vjeru pretvorio u narodnost?!

    A sam si znao da u BiH žive Muslimani, katolici Hrvati, Srbi, a da su Muslimani najbrojniji! Tu si učinio grešku i prema Hrvatima i Srbima.

    I sam znaš da niti u jednoj zemlji, niti jedne države muslimanstvo se nije pretvorilo u narodnost! Imam osjećaj da će nam se kad-tad vratiti – obiti o glavu kao bumerang! Oprosti na ovoj upadici, a razgovaramo o IV plenumu i izboru kadrova.

    Sa Markom izgubili najbolje kadrove

    TITO: Znam to, ali Ti si me prekinuo kad sam htio dati neka objašnjenja o IV plenumu. No, kad si Ti nabrojao one koji su su krivci da je došlo do tog Plenuma onda si, možda namjerno zaboravio Stevu.

    A on je od ove trojice najviše rovario protiv Marka, tvrdeći mi da me on tjera u penziju, da želi moju stolicu i slično.

    A znaš što su mi, ne samo Kardelj, Bakarić i Stambolić govorili: “Druže Tito, Ti nisi još za penziju. Što ćemo mi ako Ti otiđeš? Ti si potreban zemlji, nemoj još u penziju”. Sada je meni jasno zašto su oni to meni govorili.

    Bojali su se da će i oni u penziju. A ja, da sam slušao tebe, i prije toga Salaja, Cazija, Leskovšeka, Pucara i Gošnjaka, mogao sam danas biti miran i mirno čekati smrt.

    Sada to nisam i to je jedan od razloga zbog kojeg sam htio razgovarati s Tobom. S pravom si bio ljut na mene. Četvrti plenum donio je još goru političku situaciju u zemlji.

    Kad mi je Mala donijela ono Tvoje pismo, jer Ti nisi htio doći zbog Popovića koji mi je tada bio šef Kabineta, ja sam htio ići na novi Plenum, ali su me od toga odgovarali Bevc, Mrtvac, Stambolić i još neki drugi koji su tvrdili da je abolicijom stvar ispravljena. A nije bila.

    Marko se povukao, a nikada nije politički radio protiv mene. Štaviše kad su neki kadrovi iz Srbije od njega tražili, odbio je takvu zamisao da ide protiv mene, poduzimati bilo što. To mi je i dao do znanja u jednom pismu. Marka smo izgubili, a uz njega i mnoge dobre kadrove.

    ____________________________________

    U krevetu sa obaveštajkom

    • Toliko godina spavati sa ženom, a ne znati da je obavještajac, teško je shvatiti – rekao je Tito Kopiniču, pričajući o Jovanki

    • Kad je Jovanka otišla s političke scene, ulogu da me kontrolišu preuzeli su do smrti Kardelj, a kasnije Dolanc, LJubičić, Mikulić i Bakarić

    Jovanka preuzela Titove poslove

    TITO: Mnogi su prije Tebe pitali što se to dogodilo između mene i Jovanke. Priča ima puno, a ja ću ti reći istinu. Mislim da sam Ti jučer pričao kako i zašto su me još 1973. Kardelj, Bakarić, Dolanc i Stambolić naprosto izdvojili od mojih ratnih drugova, a moto svega bio je: “Tito je star. Bolestan. Treba ga čuvati. Dok će biti Tita bit će i Jugoslavije”.

    Pametna Jovanka osjetila je to, pa se ona počela baviti mojim poslovima. Naprosto, pridružila se toj, kako su je zvali “Komisiji” koja je odobravala tko će moći do mene i koga ću ja primiti.

    Prije Tebe i drugih, o Jovanki me je pitao i Tempo, jer je htio znati što se to dogodilo između mene i Jovanke. Rekao sam mu, kao i stranim novinarima otprilike ovo:

    “Moj Tempo, ja i Jovanka smo muž i žena. Kad dođem u Beograd ja idem u Užičku gdje ona živi. Ja sam sa njom u normalnim odnosima. Ne idemo zajedno u zvaničnim prilikama. Ona neće. Zašto neće? Sukobili smo se zbog sljedećeg. Ona je stalno dobijala neka pisma sa terena u kojima se ogovaraju moji suradnici i to me uznemirava. Ona traži da se ja javno odvojim od pojedinih suradnika (Kardelja, Bakarića, Dolanca i drugih), a ja se ne mogu odvojiti.” To sam rekao Tempu, ali to nije sve. To je manji deo istine. Tempo se zadovoljio odgovorom.

    Dva puta kod mene bila je i Veda Zagorac. Jednom u Igalu i tu na Vangi. Pričali smo o Jovanki i ona nas je htjela pomiriti. Njoj sam rekao sve što ću reći i Tebi.

    Rekao sam joj da joj svake Nove godine čestitam Novu godinu, na dan našeg vjenčanja – šaljem buket ruža, a i za njezin rođendan. Ne mogu, rekao sam Vedi odvojiti meso od kosti. Ona je meni na srcu.

    Ja je volim, ali joj ne mogu oprostiti što mi je učinila. E, evo Vokšine što je bilo. Mene je sram to i pričati. Moram Ti reći ne samo što sam prevaren, već se osjećam kao čovjek koji je ponižen.

    Vjeruj, živjeti toliko godina sa ženom koju sam volio i cijenio, a ona je radila o mojoj glavi! Bila je moja žena, a preko Steve (Krajačića) je radila za KGB!

    Toliko godina spavati sa ženom, a ne znati da je obavještajac, teško je shvatiti. (Dok je Tito to pričao suzile su mu oči.) Naprosto, mješala se u moj posao i htjela biti iznad mene.

    Njene svađe s Koliševskim, Mićunovićem pa i sa mnom, za vrijeme puta po Africi, jedan je od primjera njezinog miješanja u moje državne poslove. Ona je, Vokšine, prvo smjenjivala sve oko sebe, tko nije bio sklon njoj i njezinim namjerama.

    A zatim je organizirala sa Kardeljem, Bakarićem i Dolancom kontrolu tko dolazi meni. Otvarala je i čitala moja pisma i određivala koja će se pisma meni dati. Vidiš, kad sam samo dio toga ispričao Vedi, ona je odustala da nas pomiri.

    Kad je Jovanka otišla s političke scene, tu su ulogu preuzeli do smrti Kardelj, a kasnije Dolanc, LJubičić, Mikulić i Bakarić. Umjesto Jovanke, sada su me oni kontrolirali i otvarali moju poštu! Naprosto sam bio manipuliran.

    Jedina stvar koju se nisu usudili dirati bili su Nesvrstani i moj odnos sa državnicima tih zemalja. Pa oni nisu bili ni da putujem u Havanu! Predlagali su Bakarića ili Dolanca da predvodi delegaciju.

    Odbio razvod iz ljubavi

    Vokšine, budi sretan da imaš Malu. Ne samo dobru ženu, već Ti je cijelog života bila i dobar suradnik. A, vidiš što je učinila moja Jovanka?! Znam pitat ćeš me zašto se nisam rastao od nje? Naprosto, što je još uvijek volim i ne mogu zamisliti da mi je to učinila.

    Kad je došlo do svađe, i Dolanc i Kardelj i Bakarić vršili su pritisak na mene da se rastanem od Jovanke. Odgovorio sam im: “Nemojte to od mene tražiti. Nemojte trgati meso od kosti na živom čovjeku. To boli”.

    Posebno uporan bio je Dolanc, a i LJubičić, ali ja nisam htio to učiniti iako je Jovanka to zaslužila. A LJubičić je tražio i istragu pa čak da i o tome raspravlja Predsjedništvo s mojim brakom?”. Ako sam izolirao Jovanku, ne moram biti izoliran i ja.

    Manipulacije su rađene, rekao sam LJubičiću i to sada ne dozvoljavam! Ne zbog javnosti, već zbog samog sebe.

    Što će biti s Jovankom kad ja otiđem ne znam. Ali ovi joj neće oprostiti kao ja. A, kad su odstranili Jovanku, radili su ono isto što je i ona radila.

    Otvarali su moju poštu i odlučivali koga ću ja primiti, a koga ne. To Ti je, Vokšine, istina o Jovanki.

    Pismo Herti da se vrati

    KOPINIČ: Stari, prije nego si se odlučio ženiti s Jovankom, pričao mi je Jakov Blažević, da je bila u planu da Ti bude supruga Zrinka Kunc, a kasnije jedna Ličanka. A da Ti je Partija odredila Jovanku. S druge strane, čuo sam da Ti je Jovanku namjestio Stevo. Htio bih čuti od Tebe šta je istina.

    TITO: Kad je umrla Davorjanka, ja sam napisao jedno pismo Herti da mi se vrati. Ona je odbila iako imam sa njome sina Mišu-Aleksandra. Tada mi je Augustinčić rekao da bi Zinka Kunc bila pogodna ličnost za brak.

    Marko i drugovi odvratili su me. Ne znam zbog čega. Od dviju Ličanki, rekli su da sam odabrao Jovanku. Kasnije sam doznao da je tu stvar uređivao Stevo.

    Trebala mu je. A prijedlog Đoke Jovanića, da se ženim sa Marom, otpao je. Tu ima puno toga, ali, Vokšine, to su moje privatne stvari. To će sa mnom u grob! Nije sve za javnost. Odlučio sam da je to najbolje.

    Mnogi su pričali i pitali me nije li sprega Jovanić-Jovanka pripremala neki “puč”. O tome sam ja čuo od drugih i rekao sam im da ne pričaju neprovjerene stvari.

    Kasnije sam doznao da je tu stvar lansirao Stevo, stari svat na mom vjenčanju. Izabrala ga je Jovanka. Kumovi su nam bili Gošnjak i Ranković.

    Istina u dnevniku

    Kad sam Ti pričao o sukobima Jovanke sa Koliševskim i Mićunovićem, zaboravio sam Ti reći koliko je bila drska rekavši im: kako ona sve zna i da neće zaboraviti niti oprostiti nikom.

    Inače, dok smo bili u Beogradu imala je svoju rezidenciju sa specijalnim telefonom. Najčešće bi taj telefon koristila za razgovore sa Stevom.

    Taj kabinet, odnosno telefone – dva obična i jedan specijalni, dobila je Jovanka 1951. godine. Već tada ona je radila po nečijem diktatu. To sam doznao tek prije nekoliko godina.

    Svi izvori govore po diktatu Steve. Kad sam Ti, Vokšine, rekao da je ona radila za KGB nisam mislio na špijunažu i špijuna koga su Rusi angažirali.

    Ona je radila za Stevu! A Stevo je, ili kako su ga Sovjeti zvali Stefan, njima davao što je htio.

    Uglavnom se to radilo o kadrovima, državničkim poslovima. Tako su Rusi mnogo toga znali o nama što ja ni u snu nisam mogao zamisliti.

    No, sama će Jovanka kad tad reći “svoju” istinu i u njoj iznijeti mnoge stvari iz života sa mnom. Ako bude iskrena, bit će to interesantno štivo jer znam da piše svoj dnevnik ili bolje rečeno vodi svoju dokumentaciju u koju ja nisam nikada dirao.

    Znala mi je reći: “To će biti dobro za historiju”. Evo, Vokšine, toliko o Jovanki. Ako se još nečega sjetim, reći ću Ti.

    Zašto Trst nije pripao Jugoslaviji

    Kardelj mi je dao do znanja da Slovenci ne odobravaju taj dogovor. “Mi”, rekao mi je on “ostajemo bez mora, a to Sloveniji ne odgovara! Osim toga, dosta Slovenaca ostaje van granice.

    Ako Koruški Slovenci ostaju van Slovenije (jer nisam odobrio njegov plan iz 1944. godine da ih oslobode) da neće dozvoliti da Slovenci iz slovenskog Primorja budu izvan domovine. To je naš stav i od toga ne odstupamo.

    Da si nam odobrio oktobra mjeseca 1944. da zauzmemo, a tada smo to mogli, Korušku Sloveniju i Trst sa Furlanijom, tog problema ne bi bilo. To je sve što sada želim reći” – završio je Kardelj.

    Druga je govorila Lidija Šentjurc, pa Kidrič. Svi su podržali Kardelja.

    U toku razgovora došla mi je, Vokšine, misao: pa možda imaju pravo. Predložio sam im da idemo na soluciju, koja se Čerčilu neće dopasti, da Trst i slovensko Primorje damo Slovencima, a ostalo pripojimo Hrvatskoj.

    I to im se nije sviđalo, pa je Bevc rekao: “Znaš, Stari, da Slovenija nema dovoljno hrane ni za sebe, a ne za još 500 hiljada Trščana s okolicom! Nismo mi za tu soluciju”.

    To me je razljutilo pa sam Bevca pitao:

    “Pa šta biste vi htjeli?” “Mi bismo htjeli” rekao je Kardelj “da se o Trstu raspravlja poslije rata”.

    LJutito sam mu odgovorio: “Rekao si Edo, da vi nemate dovoljno hrane ni za vas Slovence. Pa imamo mi Vojvodinu, Slavoniju i druga područja koja će vas snabdjevati hranom. Nemoj da izigramo povjerenje Čerčila”. “Ne. Mi smo odlučili! Ako budeš tvrdo stajao na svome stajalištu, da mi svoje jedinice povučemo iz sastava JA i da puno ne razmišljamo o budućoj Jugoslaviji, jer nam nijedan od prijedloga ne odgovara”.

    Onako u jadu-ljutnji, dodao je: “Trst ima preko 400.000 stanovnika, a LJubljana preko 100 hiljada. Trst je industrijski razvijen, a što je LJubljana prema njemu, malo veće selo! To bi kod nas stvorilo problem i mi to ne želimo”.


    https://solonovpolis.wordpress.com/2015/03/04/titova-vizija-propasti-jugoslavije/


    http://www.nasajugoslavija.org/txt/titova_ispovijest.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com


    *****

    0 0



    The Kingdom of Yugoslavia in World War Two - Episodes 7-12 - Teaser
    from Miloslav Samardzic on Vimeo.

    Description of the events based on the latest historical discoveries.
     
    Forty interlocutors, interviewed in Serbia, Slovenia, Italy, Canada, USA and the UK. Plenty of documentary war footage, the majority of which shown for the first time. Filmed in event locations visible on actual war photographs.
     
    Country: Serbia. Year: 2015 Language: Serbian and English. 30 minutes per episode.
     
    Опис догађаја на основу најновијих историјских открића. Четрдесет саговорника, интервјуисаних у Србији, Словенији, Италији, Канади, Америци и Великој Британији. Обиље документарних ратних снимака, од којих се многи приказују премијерно. Сцене снимљене на местима дешавања, поред објеката који се виде на ратним фотографијама. Земља: Србија. Година: 2014. Језик: српски и енглески. 30 минута по епизоди.
     
    Документарац Краљевина ЈУ у 2. светском рату на Вимеу
     
    Нових шест епизода документарне ТВ серије ''Краљевина Југославија у Другом светском рату'' - епизоде 7-12 - од данас можете погледати на Вимеу.
     
    Трејлер и осму епизоду можете погледати бесплатно, пратећи сајт посвећен документарцу:
     
     
    На овом сајту можете сазнати више о целом пројекту.
     
    Свих шест епизода можете изнајмити за 14,99 долара или купити за 24,99 долара.
     
    Могу се изнајмљивати или куповати и појединачне епизоде, по цени од 1,99 односно 4,99 долара.
     
    Надамо се да ћете бити задовољни нашим радом.
     
    У име екипе документарца,
    Милослав Самарџић, аутор
     
     
     
     

    Episode 7:The Final Chetnik Offensive Against The Axis

    September 1944, in the West (Italy) are the Western Allies, in the East (Romania and Bulgaria) is the Red Army. The Yugoslav Army, known as the Chetniks, attacked the Germans and Ustashi in Serbia and Bosnia and Herzegovina, anticipating the arrival of the Western Allies. However, the Chetniks were attacked from behind by the armed wing of the illegal Communist Party, known as the Partisans ...

    Септембар 1944. На западу (Италија) су Западни савезници, а на истоку (Румунија и Бугарска) Црвена армија. Југословенска војска, позната под именом четници, напада Немце и усташе у Србији, Босни и Херцеговини, очекујући долазак Западних савезника. Међутим, четнике са леђа нападају оружане формације илегалне Комунистичке партије, познате под именом партизани...

    Episode 8:King Peter, Churchill and Roosevelt

    September 12th 1944, the Supreme Commander of the Yugoslav Army, King Peter II Karadjordjevich, via Radio London urged his army to put themselves under the command of the Communists – whose first war aim was to depose the King and to destroy his army!

    Why did the King do that?

    How did his soldiers react to that? (their exclusive interviews included)

    Film of King Peter’s visit to President Roosevelt in the White House ... The “Euro In” festival in Novi Sad, December 2014 awarded this episode as being of particular historical importance.

    Дванаести септембар 1944. Врховни командант Југословенске војске, краљ Петар Други Карађорђевић, преко Радио Лондона позива своју војску да стане под команду комуниста - којима је први ратни циљ управо ликвидација краља и његове војску. Зашто је краљ то учинио? Како су реаговали његови војници (њихови ексклузивни интервјуи)? Звучни видео запис краљеве посете председнику Рузвелту у Белој кући... Ова епизода је на Евро ин фесту у Новом Саду децембра 2014. награђена као остварење од посебног иситориографског значаја.

    Episode 9:In the Whirlwind

    Why did the British Prime Minister Churchill force the Yugoslav King to give a speech on September 12th 1944?

    Why did the BBC praise the Partisans from 1943 onwards?

    What did British officers who spent the war with the Chetniks: Major Archie Jack and Michael Lees say about that?

    What the modern British historian Heather Williams said on this subject?

    What was the truth concerning British Communist members (James Klugmann, Kim Philby, Anthony Blunt...) embedded in British secret service SOE?

    Why did British and American liaison officers to the Yugoslav Army High Command clash?

    Зашто је британски премијер Черчил присилио југословенског краља да одржи говор од 12. септембра 1944? Зашто је Би-Би-Си још од 1943. године хвалио партизане? Шта о томе кажу британски официри који су провели рат са четницима, мајори Арчи Џек и Мајкл Лиз? Какво је објашњење савремене британске историчарке Хедер Вилијамс? Шта је истина о члановима Комунистичке партије Енглеске (Џејмс Клугман, Ким Филби, Ентони Блант...) убаченим у бритнаску тајну службу СОЕ? Зашто су се у четничкој Врховној команди сукобили британски и амерички официри за везу?

    Episode 10:McDowell Against Stalin

    Kingdom of Yugoslavia, the late summer and early fall of 1944.

    The US intelligence service OSS (later the CIA) sent Mission Ranger to the Supreme Command of the Yugoslav Army (the Chetniks).

    Who was Colonel Robert McDowell, Head of the Mission Ranger?

    What was the purpose of the Mission, and what did its members report after visiting Chetnik held territory?

    Why was the German offer to surrender their Balkans troops to Mission Ranger and the Chetniks not accepted?

    Why did Allied aircraft bomb Serbian cities as if they were part of the Axis, and treat cities of the Independent State of Croatia (NDH) as if they were Allied?

    Краљевина Југославија, касног лета и ране јесени 1944. године. Америчка обавештајна служба ОСС (потоња ЦИА) шаље у Врховну команду Југословенске војске (четници) Мисију ''Ренџер''. Ко је био пуковник др Роберт Мекдауел, шеф Мисије ''Ренџер''? Шта је био циљ Мисије и шта су извештавали њени чланови после обиласка слободне територије? Зашто није прихваћена понуда Немаца на Балкану да се предају Мисији ''Ренџер''и четницима? Зашто су савезнички авиони бомбардовали српске градове као да су немачки, а градове у ''Независној Држави Хрватској''као да су савезнички?

    Episode 11:Red Army Invades

    Lieutenant Kramer, the fifth member of Mission Ranger was the only American officer captured by the Red Army during WW2.

    How Lieutenant Kramer saved himself and why he had to flee from Italy?

    How the Chetniks liberated Krushevac from the Germans.

    The battle between the Chetniks and the Red Army in Krushevac and the air battle between the Red Army and the Western Allies over Nish.

    In the final stages of the war, why did Roosevelt’s relations with Churchill deteriorate and improve with Stalin?

    Одисеја поручника Крамера, петог члана Мисије ''Ренџер'': био је једини амерички официр ког је заробила Црвена армија. Како се спасао поручник Крамер и зашто је после тога морао да бежи и из Италије? Како су четници ослободили Крушевац од Немаца? Борба четника и Црвене армије код Крушевца и ваздушна борба Црвене армије и Западних савезника код Ниша. Зашто је Рузвелт у последњој фази рата био у лошим односима са Черчилом, а у добрим односима са Стаљином?

    Episode 12:Battle for Democracy

    Why were the nations of Eastern Europe - Poland, Czechoslovakia and Yugoslavia allied to the Western allies – given over to the Communists?

    Archival sound film of President Benesh of Czechoslovakia’s visit to President Roosevelt in the White House and recordings of the New York parade held in honour of the Poles.

    Why did the Foreign Office ask General Drazha Mihailovich and the Chetniks to perform a task “which they certainly will not be able to perform” and to use it as an alibi for the shifting of the support to the Communists?

    Зашто су државе Источне Европе, које су припадале Западним савезницима - Пољска, Чехословачка и Југославија - препуштене комунистима? Архивски звучни филмови о посети председника Чехословачке Бенеша председнику Рузвелту у Белој кући и снимци параде у част Пољака у Њујорку. Зашто је Форин офис тражио да се од генерала Драже Михаиловића и четника захтева извођење задатка ''који са сигурношћу неће моћи да изведу'', да би се то употребило као алиби за подршку комунистима?


    https://vimeo.com/122335491#share

    https://vimeo.com/ondemand/kingdomofyuinwwii0712

    http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/en/

    *****

    If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

     
     
    WHAT IS OWED TO THE SERBS.
     
    One of those moments you never forget: Before the dawn on March 25, 1999, I stepped outside the door to find The New York Times there on the ground with the headline announcing that NATO had begun its bombing campaign against the Serbs in the former Yugoslavia on March 24, 1999. I remember looking at that front page of the paper before picking it up and thinking - "They are really doing it. It's no longer a threat. It's real. It's real. What a mistake. What a mistake." Then I picked up the paper and went back inside. So began a 78 bombing campaign which included the time span over the Easter holiday and my family's Christian Patron Saint's Day - our Krsna Slava, St. Lazarus Saturday - which falls a week before Serbian Orthodox Easter.
     
    I love America. Always have. Always will. But that bombing campaign in 1999, yet another horrific mistep in American foreign policy against the Christian Serbs that had spanned throughout the decade of the 1990s, beginning with the break-up of the former Yugoslavia, was a mistake of GIANT proportions. The Serbians had always been one of America's most steadfast and loyal Allies and certainly her best friend in the Balkans for sure. What hurts the most is that now so many Serbians no longer consider America a friend or an ally and have no wish to be either of those to America. That is the real tragedy. The WRONG people were targeted. The WRONG people were punished. The WRONG people in the Balkans were alienated.
     
    The NATO bombing campaign of 1999 against the Serbs stands as one of the most unjust acts of aggression in the history of the world. I can only hope and pray that, at the very least, some day there will be a public act of contrition in the form of a public apology from America, regardless of whether there is one from her NATO allies or not, and that this apology will resound for all the world to hear.
     
    AMERICA OWES SERBIA THAT ACT OF REPENTANCE, AND MUCH MORE.
     
     
    Sincerely,
    Aleksandra Rebic

    Chicago, IL
    March 24, 2015
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

older | 1 | .... | 23 | 24 | (Page 25) | 26 | 27 | .... | 49 | newer