Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 5 | 6 | (Page 7) | 8 | 9 | .... | 49 | newer

    0 0


     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0



    У књизи др Јована Златића „Стадалаштво народа у нишком ратном округу (1941-1944) – четници ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића“, наводе се три могућа месеца настанка Чегарског корпуса: септембар, октобар и децембар 1943. године. Такође, аутор сврљишку четничку бригаду убраја у састав Чегарског корпуса од његовог оснивања, што је можда највећa грешка којa се провлачи кроз целу књигу.

    Тако у табеларном прегледу убијене и стрељане на територији Сврљишке бригаде др Златић рачуна као жртве Чегарског корпуса иако су оне жртве Књажевачког корпуса, који се кроз књигу необрађује, иако је до августа 1944. године он држао сврљишки срез, који је био у саставу нишког ратног округа.

    Чегарски корпус је попут још неких војних формација у другим крајевима настао у процесу разоружавања четника Косте Пећанца за које су Немци увидели да су ништа друго него легализовани одреди под командом генерала Драже Михаиловића, да су потпуно пали под утицај савезничке пропаганде и Врховне команде и да су потенцијална опасност. Оружје није смело ни по коју цену да падне Немцима или Бугарима у руке већ је било преко потребно за горске штабове. До октобра 1942. године, када су почела већа разоружавања четничких одреда Косте Пећанца и укидања појединих команди, међу њима и нишке, у нишком крају четници Косте Пећанца деловали су као четници Равне Горе под видом легализације, тј. само су формално исказали лојалност председнику српске квислиншке владе генералу Милану Недићу и команданту четничких одреда војводи Кости Пећанцу.

    У јесен 1942. године на Сувој планини, са заплањске стране, налазио се први нелегализовани четнички одред Равне Горе, тј. ЈВУО, снаге 50 бораца, који је водио поручник Атанасије Аца Поповић, док је мајор Младен Младеновић-Виктор на Сувој планини, али са белопаланачке стране, имао други одред снаге 60 наоружаних бораца, све скупа 130 припадника краљевске војске, тј. четника Равне Горе на подручју среза Нишког и Белопаланачког.

    Ови одреди су били темељ стварања будућег Чегарског корпуса. Пре тога постојали су центри за прикупљање војних јединица и организовање војно-политичке власти. Први је деловао у Пироту и познат је као „Пиротски четнички центар“, или Горски штаб 42 (Пиротска четничка бригада) под командом пешадијског поручника Мирка Ћирковића, који је имао наоружано људство у Бериловцу, Сукову и на теритрорији среза Лужничког. Други, много важнији за сам корпус, био је „Нишки четнички центар“, или Горски штаб 43, којим је руководио др. Милан Шијачки а касније артиљеријски капетан Миленко Рељић. У априлу 1942. године, одржан је важан састанак у Нишу где је одлучено да се организација развија стварањем војних одреда и бригада на територији Заплања, Понишавља и среза Сврљишког. Горски штаб 43, који је имао надлежност за организацију војних снага на територији нишког округа одлази у белопаланачки срез у селу Вета где је извесно време боравио а затим у Космовац, на појатама, где је повезао групе из Заплања. Средином јула 1942. године, Горски штаб 43. је уништен од сврљишке чете партизанског одреда чиме је заустављен процес организације ЈВУО на територији среза Нишког и Белопаланачког. Нову организацију спровео је Горски штаб 110 (Команда Јужне Србије) под командом мајора Радослава Ђурића, који је послао ђенералштабног мајора Младена Младеновића-Виктора са Косова и још неке људе да спроведу организацију новог Горског штаба под редним бројем 180.

    У мају 1942. године, Врховна команда (ВК) издала је директиву за стварање највећих војних формација до тада: војних корпуса. Ово наређење у нишком крају није могло да се реализује за догледно време, што због великог присуства окупаторских трупа, а што због присуства партизанских одреда (Озренског и Сврљишког). Пре формирања корпуса у појединим селима су већ постављене четовође и сеоска милиција, сходно директиви број 5. Поручник Петар Беговић је поставио четовође у Сићеву, Островици, Равном Долу, Малчи; војвода Драгослав Почековић и Ратко Несторовић у Јелашници, Доњој и Горњој Студени, Чукљенику, Банцареву, Драшковој Кутини, Јагличју, Гркињи, Доњем и Горњем Барбешу, Русни и још неким заплањским селима; војвода Првул Стојановић и Богосав Стојановић у Белотинцу, Малошишту, Чапљинцу, Перутини, Ћурлини, Доњој и Горњој Трнави и Бубањ селу.

    Процес транформисања четничких одреда Косте Пећанца у одреде Равне Горе текао је на следећи начин. Људство Корвинског четничког одреда поручника Богосава Стојановића-Југунца (Лесковачка и Студеничка чета) одмеће се на Суву планину, а њима се придружују и четници Јелашничког и Нишког четничког одреда и они чине први батаљон ЈВУО на подручју среза Нишког са седиштем у Горњој Студени. Овим батаљонон командује Миливоје Златановић, који је добио упутство у селу Вета где се крајем 1942. налазио Горски штаб 180. Људство Габровачког четничког одреда војводе Живојина Стојића и Чегарског одреда капетана Растка Николића одмеће се на планини Селичевици и њима се придружују четници Пуковачког четничког одреда војводе Драгутина Живковића, месни четници из Доњег и Горњег Барбеша, Русне, Чечине и Гркиње и они чине други батаљон ЈВУО са седиштем у Русни, којим командује поручник Ратко Несторовић, касније поручник Радован Поповић. Када је реч о трансформацији четничких одреда на територији која се налазила на десној обали Нишаве, а где су 1941-1942.

    некакву власт имали партизански одреди, процес је текао на следећи начин. Горњотопонички четнички одред војводе Првула Стојановића-Радовановића (убили га партизани) се са преосталим неразоружаним људством Хумског четничког одреда и људством из Српске пољске страже наредника Христивоја Бојковића из Паљине одмеће изнад села Доња Трнава и скупа чине трећи батаљон ЈВУО са седиштем у Доњој Трнави. Овим батаљоном командује поручник Петар Беговић. Беговић је попут Мике Златановића послат из Горског штаба 180, чији је сам члан, а једно време и командант био. Након погибије Штаба 43, Горски штаб 180 врши организацију Чегарског корпуса по пуномоћству Команде Јужне Србије, тј. мајора Радослава Ђурића. Људство Сићевачког четничког одреда резервног пешадијског поручника и четничког војводе Божидара Љешевића, са одредом пољске страже среза Нишког под командом инжињеријског капетана Душана Тодоровића и месним четницима из Ореовца, Јасеновика, Малче, Горњег Матејевца и Островице чини четврти батаљон ЈВУО којим командује ваздухопловни наредник Душан Поповић. Овај батаљон ће ускоро прерасти у бригаду.

    Железнички радници и службеници са подручја града Ниша и на територији белопаланачког среза, који су за потребе организације учествовали у саботажним и диверзантским акцијама, одмећу се у Заплање, у село Горње Власе. Овде је од почетка окупације деловао четнички одред Косте Пећанца под командом мајора Душана Аранђеловића, који се такође, али по упуту Горског штаба 43, ставио у службу организације и на тај начин је од његовог људства и одбеглих железничара створен Железнички четнички одред којим је у почетку командовао војвода Драгослав Почековић (предратни службеник Нишке железничке радионице), а касније Димитрије Марковић-Миша, нишки возовођа из Островице. Нешто касније одред прераста у бригаду којом је командовао Милован Миле Поповић, заменик шефа железничке станице Ниш, касније артиљеријски капетан Предраг Јовановић-Кукаља.

    Процес трансформације је завршен до краја децембра 1942. године, када постоје наоружани батаљони ЈВУО под командом Горског штаба 180, као и равногорски одбори у појединим нишким селима.

    Новостворени батаљони ЈВУО ускоро прерастају у прве наоружане бригаде. Основна јединица ЈВУО према упуту број 5 била је тројка која је сједињавајући више тројки чинила чету. Чета је требала да има 100 наоружаних људи, али то се скоро нигде није могло реализовати, па је бројала у просеку 25-50 људи. Чету су чинили тројка која је пратила командира чете, носиоци извештаја (курири), болничари и комесари. Три до пет чета чинили су батаљон, а три до пет батаљона бригаду. У састав бригаде улазили су: начелник штаба, ађутант, лекар, интендант, благајник и специјалиста за минирање и рушење. Три до пет бригада чиниле су корпус.

    Нешто касније, проширени су штабови бригада и батаљона па су сви били у обавези да имају писара, батаљонски и бригадни Војни суд (преки и редовни), заменика (заступника) команданта батаљона и бригаде, обавештајног официра и радиотелеграфисту.

    Чегарски корпус ЈВУО је формиран фебруара 1943. године у заплањском селу Ступница испод Бабичке горе. У извештају команданта 1. нишке бригаде, поручника Беговића, од 16. фебруара 1944, за кoманданта корпуса, мајора Милована Поповића-Херберта, пише: „Ево годину дана како командује корпусом, а седи стално у једном месту у с. Ступници“. Податак да је корпус створен у првим месецима 1943. године налази се у још једном документу. Командант Расинског корпуса, мајор Драгутин Кесеровић 30. VII 1943, депешира кoманданту Топличког корпуса о одласку др. Милана Шијачког у ВК, следећим речима:

    „Др.Шијачки отишао код Чиче (Дража Михаиловић) са циљем да му изнесе стање на реону Нишког корпуса и да издејствује кредит и спуштање материјала.“

    Процес војног устројства Чегарског корпуса текао је са извесним тумбацијама. Пошто фебруара 1943. године није постојала ни једна бригада већ само батаљони из Нишавског корпуса мајора Александра Видановића „позајмљена“ је 1. белопаланачка бригада под командом пешадијског поручника Мирка Стефановића, ранијег припадника Горског штаба 43 у Нишу и у белопаланачком срезу, а који је са поручником Беговићем једини преживео погибију у Космовцу. Тако је Чегарски корпус од оснивања имао четири батаљона са називом „нишки“ (1, 2, 3 и 4), 1. белопаланачку бригаду и штабну чету. Касније су створене нишке бригаде, па је 1. белопаланачка враћена у матичну јединицу.

    У реферату који је др. Милана Шијачког поднео ВК, 12. маја 1944, тражено је да сврљишка бригада Књажевачког корпуса, као мобилна снага и чија се територија граничи са нишким срезом придода Чегарском корпусу у циљу ефикасније борбе против партизанских јединица. Oво исте гледиште имао је и мајор Властимир Весић, који је био командант Горског штаба 180. Генерал Михаиловић је одговорио: „За сада нећемо припајати сврљишку бригаду Чегарском корпусу.

    За уређење и обраду Чегарског корпуса можете употребити сврљишку бригаду као и друге јединице под вашом командом. То је ствар вашег нахођења према ситуацији на терену. За освајање Ниша поред Чегарског корпуса могу се употребити и остале јединице. То ће зависити од ситуације“.

    Дозвољено је да Сврљишка бригада у циљу помоћи нишким бригадама прелази на територију Чегарског корпуса и учествује у борбама. Тако Сврљишка бригада није била од самог почетка у састав Чегарског корпуса, како пишу др Златић и други историчари и публицисти, већ тек од почетка августа 1944. године па до краја (око два месеца). Вероватно су привремени боравци бригаде у нишком срезу у циљу борбе против партизана и протумачени као да се она налази у састав Чегарског корпуса.

    Приликом стварања првих нишких бригада у састав Чегарског корпуса су улазиле и остале до краја следеће јединице: Прва нишка (чегарска) бригада - обухватала је територију од Јужне Мораве на истоку до села Хум за западу и од Казненог Завода на југу до Големог врха на северу. Друга нишка (чегарска) бригада –обухватала је територију од Суве планине на југу до Сврљишких планина на северу и од села Хум на западу до села Долац на истоку. Трећа нишка (нишавска) бригада је обухватала територију од Јужне Мораве на западу, преко планине Селичевице до села Прва Кутина, на истоку и од реке Нишаве на северу до планине Селичевице на југу. У састав ове бригаде су улазила и доњозаплањска села. Четврта нишка (заплањска) бригада (Горски штаб 196) обухватала је територију од Суве планине на северу до Бабичке горе на југу, и од села Горње Власе на западу до села Штрбовац на истоку. Односно, то су села у горњем Заплању.

    У састав корпуса су улазили летећа и железничка бригада, Нишки одред од две чете, који ће прерасти у команду нишког среза, а касније је створен и Омладински (Ђачки) батаљон, где су улазили углавном ученици и студенати који су избегли из града услед савезничког бомбардовања и налазили се на војној вежби. У мају 1944. године, железничка бригада прераста у Саобраћајну команду ЈВУО, док део људства одлази у село Островица и чини железнички одред. Обједињавање групе железничара на реону Чегарског корпуса спровео је опуномоћеник из ВК мајор Радомир Ђорђевић.

    На територији Чегарског корпуса (с. Доње и Горње Власе) повремено је боравио и Командни штаб сектора југоисточне Србије, односно Горски штаб 180, док је у Горњем Душнику (нишко Заплање) смештен и штаб опономоћеног делегата Врховне команде за Јужну Србију, пуковника Милутина Радојевића, односно Горски штаб 12, а у Драшковој Кутини (данас Тасковићи) штаб команданта нишког војног округа, односно Горски штаб 12/1.

    Када је реч о борачкој снази, према дневнику ВК све бригаде, укључујући и летећу, до опште мобилизације, имале су у просеку 100 наоружаних бораца, а батаљони од 25 до 50. Тако да у Чегарском корпусу није стриктно спроведена организација по упуту пет због бројних проблема. Бројно стање се повећавало привременим мобилизацијама у циљу борбе против партизанских снага или окупатора, углавном Бугара, а такође и позивима на шездесетодневне војне вежбе, али корпус у тим случајевима није имао више од 800 људи.

    Према мобилизацијским списковима, тј, пописом војних обвезника са подручја општина на територији Чегарског корпуса, у случају опште мобилизације корпус је са својим активним (оперативним) јединицама требао имати 9.300 војника, што никада није постигнуто. После септембарске мобилизације, имао је око 3.000 бораца, већином без оружја. Тако је у просеку снага Чегарског корпуса износила око 500 бораца, што се редовно среће у ратним извештајима, а од којих су нешто више од 50% били активни, тј. имали су стаж од почетка или су добровољно приступили корпусу.


    Александар Динчић


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

    фбр монитор
    9. јул 2013.
    July 9, 2013
    (Press)

    До сада се само стидљиво помињало да је Јосип Броз био аустријски каплар у Првом светском рату. Истина је да је он учествовао у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и да је за учешће у рату против Србије добио унапређење.

    Tito
     
    Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син” део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију. После Другог светског рата, стидљиво се у државноконтролисаним биографијама Јосипа Броза Тита појављивала информација да је у младости био аустријски каплар, али најновија открића показују да је Тито учествовао у неким од најславнијих тренутака јуначке српске историје, само на непријатељској страни.
     
    Серију текстова којом Прессмагазин настоји да демистификује лик и дело највећег Југословена, чији култ поново оживљава широм бивше државе поводом тридесетогодишњице његове смрти, настављамо ексклузивним открићем да је Тито био војник злогласне 42. вражје дивизије, која је од свих аустријских формација највише посејала зла по Србији, и да је за време деловања на српском тлу напредовао до највишег подофицирског чина у аустроугарској војсци.
     
    Перо Симић, најпознатији биограф Јосипа Броза Тита, дошао је до тајних докумената о Јосипу Брозу који су чувани у архивама некадашњег Маркс-Лењин института, а који говоре о његовим ратним данима у служби цара. Строго чувана тајна забележена је у аутобиографији коју је Тито морао да пише када је постао комуниста, а у којој због ригорозне провере није смео да изостави тако важне детаље.
     
    - Броз је крајем 1912. године регрутован за техничку службу Бечког арсенала, централну групацију Аустроугарске монархије. Вредним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку војничке каријере скренуо је пажњу на себе и старешине су му омогућиле да заврши подофицирску школу. Тито је постао најмлађи извиђачки водник у 25. домобранском пуку, а према неким изворима, био је и најмлађи подофицир у целој аустријској војсци. Према ратном дневнику његове јединице, као и према поверљивим подацима који се чувају у архиви у Москви, Броз је имао запажену улогу у Првом светском рату – каже Перо Симић.
     
    Званична југословенска историја тек је у фрагментима бележила овај део његове историје. Титов биограф Владимир Дедијер писао је да је Тито са својим пуком стигао само до границе са Србијом, а Тито је тврдио да је „избегавао судбину да се као Хрват и социјалиста бори против своје браће и другова, српских радника и сељака”. Дедијер је такође забележио да је Тито у Србији вршио антиратну пропаганду, због које је наводно био затворен у Петроварадинској тврђави. Међутим, Тито је у поверљивој аутобиографији коју је писао у Москви признао да је учествовао у казненој експедицији на Србију и да је почетком 1914. отишао на српски фронт као водник, где је остао до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године.
     
    Да је Тито прешао границу са Србијом за време рата потврдио је и Жарко Ведрић, аустријски генералштабни пуковник 42. вражје дивизије. Он је, према подацима из Архива Југославије, једном од сарадника Агитпропа прецизно рекао да је 25. пук остао на српском фронту све до јануара 1915. године, дакле више од пет месеци.
     
    Тито је једном приликом и сам признао да је био у западној Србији. Како каже Перо Симић, то је историчару Ванцеславу Генчићу, који је имао прилике да разговара са највећим бројем комунистичких функционера, потврдио лично Александар Ранковић. Када је у јесен 1941. године врх КПЈ тражио погодно место за саветовање својих највиших функционера по западној Србији, Тито је, на запрепашћење свих, а поготово својих српских пратилаца, показао одлично познавање терена, укључујући бројне стазе и пречице. Ранковић га је тада питао да ли је некада био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:
     
    - Па ја сам овде ратовао као аустријски војник 1914.
     
    Титу је тада саветовано да то више никада не помиње ако жели да га Срби прихвате.
     
    Према ратном дневнику Титове јединице, види се да је 42. домобранска вражја дивизија учествовала у свим великим биткама у западној Србији, Гучеву, Мачковом камену, као и у великим биткама на Дрини, Церу и Колубари. Ратни извештаји аустријске, али и српске војске говоре да је његова дивизија учествовала чак и у опсади Београда. Тито је, иначе, на Србију кренуо са чином каплара, а из Србије отишао са чином старијег водника, што је био највиши подофицирски чин у аустријској војсци. После учествовања на српском фронту, постао је ордонанс у штабу 42. вражје дивизије, добио „униформу са три ширита” и постао штабсфелдвебел.
     
    А подручје на коме је деловала 42. вражја дивизија најтеже је страдало за време офанзиве аустроугарске војске на Србију. Само према попису становништва може да се утврди да је Подриње изгубило више од 50.000 људи, а према аустријском попису из 1916, само Шабачки округ је имао 76.000 људи мање него 1910, од чега 58.000 мушкараца.
     
    Дедијер је тек након Титове смрти објавио како је Броз за време Првог светског рата одликован једном малом сребрном медаљом за храброст, и то за заслуге на руском фронту, где се налазио од јануара 1915. до марта исте године.
     
    Међутим, према документима које је Перо Симић пронашао у Москви јасно се каже да је Тито „за време империјалистичког рата добио два ордена за храброст”. Документ је потписао један од најповерљивијих људи Коминтерне, шеф кадровског одељења за европске земље Георги Дамјанов. Како каже Симић, то указује да је Тито добио орден за заслуге и на српском фронту, као и на руском.
     
    - Тито се на српском фронту задржао много дуже него на руском и у Србији је унапређен за штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању – каже Симић.
     
    Он нам је доставио и фотографију која, према његовим речима, све ово посредно доказује. Реч је јединој његовој до сада познатој фотографији из Првог светског рата, за коју се касније тврдило да је сликана на руском фронту.
     
    - Обратите пажњу да пуца из рова одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. У Русији је био током зиме и није могао да буде тако обучен. Слика је највероватније усликана на Бежанијској коси изнад Београда, имајући у виду ратни распоред његовог 25. пука. Та фотографија, такође, демантује да је он у Србији водио антиратну пропаганду – каже Симић.
     
    Логор– Броз радио у млину сеоских кулака
     
    Броз је после одласка из Србије ратну каријеру наставио на руском ратишту, где је био тешко рањен и заробљен. Када се опоравио, пребачен је на обалу Волге, у заробљенички логор у Алатиру, где су се заробљени аустроугарски Срби, Словенци и Хрвати припремали да пређу на страну Србије и откажу послушност цару. Према подацима до којих је дошао Перо Симић, Броз је ту понуду српске и руске владе одбио, па је пребачен у други логор, где је додељен тројици сеоских кулака да ради у њиховом млину. У затвору га је дочекала и фебруарска револуција у Русији, а Лењинова октобарска га је сачекала док је био у бекству, у области Омска, коју су бољшевици освојили тек две године касније. Занимљиво, у енглеској енциклопедији „Ко је ко” из 1950. године, Тито је написао да је учествовао у револуцији, да је дезертирао код Руса и да се борио на страни Црвене армије, а исте године у америчкој верзији ове енциклопедије написао је да су га Руси заробили.
     
    Вечера – Толбухин: Друже Чита, ви сте пуцали на мене
     
    После Другог светског рата, Тито је у Београду приредио вечеру маршалу Толбухину, на којој је припити Совјет почео да приповеда ратне приче са Карпата из Првог светског рата, на шта је Тито одговорио:

    - И ја сам био на Карпатима.

    - Како на Карпатима, друже Чита?

    - Тукао сам се на Карпатима као аустроугарски мобилизовани грађанин. Пали смо после тога у руско заробљеништво и тако сам доспео у Русију.

    - Значи, друже Тито, ви сте се тукли против Руса? Значи, ви сте пуцали на мене?

    - А шта сам могао да радим? Ви сте пуцали на мене, па сам и ја пуцао по вама. Логично. Нисмо могли да се дамо пострељати од вас као зечеви. Ви сте се тукли за руског цара, а ми за аустријског.

    Мачевање– Фердинанд му лично уручио награду

    Тито је по регрутацији од старешина добио дозволу да се усавршава у мачевању, које му је било јако привлачно. Он је то својим надређенима вратио пошто је постао првак 25. домобранског пука, а касније освојио и друго место у целој аустријској војсци. Награду му је том приликом уручио лично надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки.

    - Ја примам честитке од надвојводе. Обичан војник руковао се с чланом царске породице – рекао је том приликом Тито, касније велики комуниста.


    http://srbin.info/2013/07/tito-u-kaznenoj-ekspediciji-na-srbiju/


    http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/07/09/%d1%82%d0%b8%d1%82%d0%be-%d1%83-%d0%ba%d0%b0%d0%b7%d0%bd%d0%b5%d0%bd%d0%be%d1%98-%d0%b5%d0%ba%d1%81%d0%bf%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b8-%d0%bd%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d1%83/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
    УЗУН-МИРКОВА 3а
    11 000 БЕОГРАД
    ТЕЛ 062 120 90 36


    Представници СУБНОР-а код председника Николића. Подршка рехабилитацији Милована Ђиласа. Добре вести за Србију?
     
    Лепо је да се Србија, у време кад Немачка поново стоји на нашем прагу, позабави својом антифашистичком прошлошћу.  Лепо је да се, коначно, рехабилитују сви они који су „пострадали“ због својих идеолошких и политичких ставова. Али ипак се стиче утисак да у том суочавању са прошлошћу и неправдама није изабран прави ред потеза. Јер као и у свакој причи, требало би кренути од почетка. Или бар од 1918.године. Па полако и аргументовано, ко је где био и ко је шта радио. Па редом, ко је кога тлачио између два светска рата, па ко је државу бранио а ко рушио, па ко се супротставио Немцима (наравно и фашизму-нацизму, али код нас у јасно препознатљивим униформама),  па ко је и зашто водио грађански рат, па ко је извршио револуционарни преврат и побио своје идеолошке и политичке противнике, па ко је своје партијске другове послао на Голи оток и ко је на крају упловио у воде отпадништва од своје партије?
     
    Тек овако испричана прича имала би свој почетак, ток и логичан крај. Уместо тога судови пет година мрцваре умореног генерала Михаиловића док се његови мучитељи (и сами касније прогањани у оквиру унутарпартијских обрачуна) споре око висине накнаде за „душевни бол“.
     
    Има ли икога ко ће Србима рећи оно што већ сви замо, борбу против Немаца као окупатора и њиховог нацистичког новог европског поретка водили су Срби (међу којима је било и комуниста) из патриотских, а не идеолошких разлога. И време је да се покаже колики је допринос Срба као народа био у том рату а не само комуниста као носиоца једне идеологије. И време је да се види ко се у оквиру унутарпартијских сукоба окитио славом „дисидента“ због тога што се дистанцирао од комунистичке идеологије ,а ко због тога што му је постојећи систем био исувише „мек“.
     
    Време је да држава овласти неки од постојећих института који се баве изучавањем наше историје да покрену научни пројекат који би дао одговоре на ова питања. У противном уместо да историју оставимо иза себе она ће нас сачекивати на сваком кораку док се будемо вртели у круг.
     
     
    Драган Крсмановић
    Српски либерални савет
    July 11, 2013
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

    Генерал Драгољуб - Дражa Михаиловић
     
    ДАН ГЕНЕРАЛА ДРАЖЕ У СУБОТИЦИ

     први део


    Парастос генералу Драгољубу - Дражи Михаиловићу и свим погинулим, пострадалим и упокојеним четницима служен је у храму Вазнесења Господњег у Србској Суботици. Дан генерала Драже организирали су и ове године
    Господње четници СРБСКОГ КРАЉЕВСКОГ РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА. Домаћин Дана генерала Драже 13. јула 2013. године Господње били су Војвода Бора и супруга Милена.









     
     други део
     
    Положили смо цвеће и запалили свеће на споменик погинулим србским четницима и војницима Краљевине Србије 1912- 1918. године Господње


     
     
    трећи део
     

    Отишли смо на наше Србске "Водице " које се налази у Србској Суботици , да упалимо свеће и положимо цвеће великом Србину, храбром четнику а потом и Њ.В. Краљу Петру Карађорђевићу, добром Краљу чика Пери како га је народ од милоште називао. Војвода Бора је одржао краћи говор као и генерални Председник СРБСКОГ КРАЉЕВСКОГ РАВНОГОРСКОГ ПОКРЕТА господин и наш брат Вучко Игњатовић. После тога отишли смо за братску трпезу коју су припремили домаћини Дражиног дана у Србској Суботици Војвода Бора са супругом Миленом. Захваљујемо се свештеницима СПЦ из Србске Суботице, Председнику СКРП Вучку Игњатовићу из Београда, Војводи Зорану Чабак из Републике Српске и представницима Краљевине Србије из Србске Суботице. С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ - СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!


     

    on Facebook.



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****
     

     
     


    0 0

     
    Aleksandra's Note:
     
    Although it would not be possible to post every commemoration of "Drazin Dan" celebrated and marked around the July 17th anniversary of the death of General Mihailovich, there are those events which I feel compelled to post. This is one of those, because it is a "first". The St. Sava Serbian Orthodox Church in Phoenix, Arizona celebrated its first "Drazin Dan" today, Sunday July 14, 2013.
    Denise Orlich Kangrga posted photos of the event on the wonderful Facebook group  "Ja Sam Iz Cetnicke Familije/I'm From a Chetnik Family" with the following description:
     
    "Children, grandchildren, and great-grandchildren of Chetniks, holding the flag and pictures of their Chetnik relatives."
     
    This statement inspired me to suggest the following initiative:
     
    Every Serbian Orthodox Church in North America and the rest of the Diaspora should set aside one day in the summer to commemorate "Drazin Dan".
     
    So many of our Serbian Orthodox Churches were built by the Chetniks who came to North America for refuge from communist Yugoslavia and made their lives here. We fortunate descendants of these patriots owe it to them and to the memory of General Draza Mihailovich to keep the legacy alive. Whenever I see children at such an event it renews my hope for the future and my confidence that the legacy of Mihailovich and his Chetniks
    will live on forever.
     
    And that is as it should be.
     
    Sincerely,
     
    Aleksandra Rebic
     
    *****
     
    First Drazin Dan celebrated at St. Sava SOC in Phoenix, AZ July 14, 2013
    Photo by Denise Orlich Kangrga (1)
     
    First Drazin Dan celebrated at St. Sava SOC in Phoenix, AZ July 14, 2013
    Photo by Denise Orlich Kangrga (2)
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0


    Aleksandra's Note:Many thanks to Mr. Mane Srdic for sharing this beautiful ride through Lika by Željko Stojanović, complete with great Serbian music!

    Posted on You Tube by "Željko Stojanović"




    http://youtu.be/50ou0_gFYnI


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****


    0 0

     
    General Draza Mihailovich
     
     
     
    "На иницијативу Градског одбора Српског покрета обнове Крушевац и Општинског одбора Српског покрета обнове Брус у среду, 17. јула 2013. године са почетком у 11 часова, у манастиру Светих Јоакима и Ане у Стрмцу биће одржан помен генералу ЈВуОи вођи Равногорског покрета Драгољубу - Дражи Михаиловићу, команданту Расинског корпуса ЈВуО, војводи копаоничком Драгутину Кесеровићу, као и свим страдалим војницима под њиховом командом у току и након завршетка Другог светског рата. Помен ће служити игуман манастира, отац Николај.
     
    "Вођа Равногорског покрета ђенерал Михаиловић је први, у тек поробљеној Европи, 13. маја 1941. године на Равној гори подигао барјак слободе и устанак против Хитлера.
     
    "За ратне заслуге и допринос победи савезника у Другом светском рату, као и спасавање више стотина савезничких пилота приликом њиховог искрцавања у Србији, ђенерал Михаиловић је добио највиша ратна одликовања од француског и америчког председника Де Гола и Трумана.
     
    "Ђенерал Михаиловић је 13. марта 1946. године ухапшен, под још неразјашњеним околностима, а током монтираног процеса, на преком суду 15. јула оптужен за "велеиздају", а два дана након тога и погубљен, при чему су комунисти све учинили да сакрију и његов гроб.
     
    "Четници су у Србији незванично рехабилитовани 1990. године захваљујући, пре свега, залагањима Српског покрета обнове и лидера СПО господина Вука Драшковића, а званична рехабилитација ЈВуО је уследила 2004. године на предлог СПО у Скупштини Србије.
     
    "Tада је Народна скупштина усвојила закон којим су четници и партизани изједначени у свим правима као припадници антифашистичких покрета који су се борили против окупатора у Другом светском рату.
     

    "Драгутин Кесеровић рођен 21. новембра 1896, у селу Пироман код Обреновца. Стрељан је од комунистичких власти 17. августа 1945, код Београда. Био је мајор у војсци Краљевине Југославије. Током Другог светског рата био је командант Расинског корпуса. Средином 1942. године проглашен је за војводу копаоничког. Снаге ЈВуО предвођене војводом копаоничким ослободиле су Крушевац."

     
    Заклетва јединица Расинског корпуса код Манастира Стрмац, 6. септембра 1943. године
     
     
    *****
     
    "Na inicijativu Gradskog odbora Srpskog pokreta obnove Kruševac i Opštinskog odbora Srpskog pokreta obnove Brus u sredu, 17. jula 2013. godine sa početkom u 11 časova, u manastiru Svetih Joakima i Ane u Strmcu biće održan pomen generalu JVuO i vođi Ravnogorskog pokreta Dragoljubu - Draži Mihailoviću, komandantu Rasinskog korpusa JVuO, vojvodi kopaoničkom Dragutinu Keseroviću, kao i svim stradalim vojnicima pod njihovom komandom u toku i nakon završetka Drugog svetskog rata.
     
    "Pomen će služiti iguman manastira, otac Nikolaj.
     
    "Vođa Ravnogorskog pokreta đeneral Mihailović je prvi, u tek porobljenoj Evropi, 13. maja 1941. godine na Ravnoj gori podigao barjak slobode i ustanak protiv Hitlera.
     
    "Za ratne zasluge i doprinos pobedi saveznika u Drugom svetskom ratu, kao i spasavanje više stotina savezničkih pilota prilikom njihovog iskrcavanja u Srbiji, đeneral Mihailović je dobio najviša ratna odlikovanja od francuskog i američkog predsednika De Gola i Trumana.
     
    "Đeneral Mihailović je 13. marta 1946. godine uhapšen, pod još nerazjašnjenim okolnostima, a tokom montiranog procesa, na prekom sudu 15. jula optužen za "veleizdaju", a dva dana nakon toga i pogubljen, pri čemu su komunisti sve učinili da sakriju i njegov grob.
     
    "Četnici su u Srbiji nezvanično rehabilitovani 1990. godine zahvaljujući, pre svega, zalaganjima Srpskog pokreta obnove i lidera SPO gospodina Vuka Draškovića, a zvanična rehabilitacija JVuO je usledila 2004. godine na predlog SPO u Skupštini Srbije.
     
    "Tada je Narodna skupština usvojila zakon kojim su četnici i partizani izjednačeni u svim pravima kao pripadnici antifašističkih pokreta koji su se borili protiv okupatora u Drugom svetskom ratu.
     
    "Dragutin Keserović rođen 21. novembra 1896, u selu Piroman kod Obrenovca. Streljan je od komunističkih vlasti 17. avgusta 1945, kod Beograda. Bio je major u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata bio je komandant Rasinskog korpusa. Sredinom 1942. godine proglašen je za vojvodu kopaoničkog. Snage JVuO predvođene vojvodom kopaoničkim oslobodile su Kruševac.
     
    "Ravna gora pobediti mora!"
     
    Darko Simonovic
    iz Kruševca

     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
      
    *****


    0 0

    Monument to General Mihailovich
    at St. Sava Serbian Orthodox Monastery
    in Libertyville, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic April 1, 2012
     
     
    Parastos for General Draza Mihailovich at St. Sava Monastery in Libertyville, IL
    at 11 a.m. Wednesday
    July 17, 2013
    with lunch at New Gracanica Monastery in Third Lake, IL following the service
     
    "Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora"
     
    Monument to General Mihailovich
    at New Gracanica Serbian Orthodox Monastery
    in Third Lake, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic June 30, 2013
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****


    0 0




    Curtis "Bud" Diles in November of 2009


    Aleksandra's Note:

    American WWII Air Force veteran Curtis "Bud" Diles, one of the "Forgotten 500" of the great Halyard Mission rescue operation, turned 88 on July 15, 2013. He has lived a full, rich life, and to his great credit to this day he has never forgotten what was done for him almost 70 years ago, a lifetime ago, by strangers whose language and culture he did not share and in whose land he had become a "visitor" by circumstance.

    Ironically, Curtis Diles' birthday falls on the same day, July 15th, that the Belgrade court rendered its "Guilty" verdict against General Draza Mihailovich in 1946. Among Curtis Diles' mementos of his war days is a photo montage that hangs prominently on the wall of his home featuring the Serbian General who remains a hero to this American and will remain so to the end of his days and beyond.

    God Bless You, Curtis "Bud" Diles,
    and as the Serbs like to say when they appreciate and respect someone in their midst:
    Na Mnogaja Ljeta!
    May you live many more summers.

    Happy Birthday!


    Your friend,

    Aleksandra Rebic

    *****


    Curtis "Bud" Diles and wife Inez
    Father's Day June 16, 2013.
    Photo courtesy of the Diles family.

    Curtis Diles in his home with framed photo montage of General Mihailovich
    and tributes to him and his Serbs.
    Father's Day June 16, 2013
    Photo courtesy of the Diles family.

    Curtis Diles' yard in Ohio with 500 American flags honoring the
    Mihailovich Serbs of WWII.
    Photo courtesy of the Diles family, date unknown.

    Inscription on the sign:

    A TRIBUTE TO SERBIAN VILLAGERS OF WWII

    Each flag displayed here represents one of five-hundred (500) American Airmen who were "shot down" or forced to land (behind enemy lines) in German occupied Serbia during WWII. Serbian villagers rescued, protected, and cared for these Airmen while they were unable to care for themselves.

    These five-hundred flags are in honor of the thousands of Serbians who gave their lives that 500 American Airmen might live. We and our families will be forever grateful for their sacrifices.

    This display is made possible through the courtesy and support of VFW POST NO. 3283 of HUBER HEIGHTS, OHIO which has been instrumental in bringing this message to all Americans.


    (Approved by The National Committee of American Airmen rescued by General Mihailovich)


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

     
     
     
     
    CHETNIK WEEK
     
    at
     
     
    on Facebook.
     
    Starting July 15, 2013.
     
     
    St. Simeon Mirotochivi Serbian Orthodox Church - South Chicago
     
    3737 E. 114th Street



    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     
     

    0 0

     
    HRH Crown Prince Alexander II of Serbia and HRH Crown Princess Katherine
    2013
     
     
     
     
    Живео Краљ Александар Други!
     
    Живела Краљица Катарина!
     
    Живела Краљевина Србија!
     
     
    on Facebook.
     
     
    LONG LIVE KING ALEXANDER II!
     
    LONG LIVE QUEEN KATHERINE!
     
    LONG LIVE THE KINGDOM OF SERBIA!
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

     

    0 0

     
    Monument to General Draza Mihailovich
    New Gracanica Serbian Orthodox Monastery
    Third Lake, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic June 30, 2013 (1)
     
    Monument to General Draza Mihailovich
    New Gracanica Serbian Orthodox Monastery
    Third Lake, IL U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic June 30, 2013 (2)
     
     
     
    MEMORY ETERNAL, DEAR GENERAL.
     
     
    Both you and your work
    remain with us,
    rest assured.
     
     
    Sincerely,
     
    Aleksandra Rebic
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0


     
    Дражa Михаиловић
     
     
    Последње писмо ђенерала Драже Михаиловића - 2. фебруар 1946.
     
    Писмо је објављено јула 1946. године у Њујорку, од стране Комитета за поштено суђење ђенералу Дражи Михаиловићу. Само неколико дана после тога, ђенерал Дража је ликвидиран у Београду.
     
    "Ни под којим условима нећу напустити своју Отаџбину и свој народ. Своју земљу не можете понети на ђоновима ципела, како је рекао Дантон када су му предлагали да напусти Француску. Једино што данас могу да учиним је - да поновим ове речи. Јер ја нисам Јосип Броз Тито који нема ничег заједничког ни са овом земљом нити са овим народом, па да могу да побегнем...
     
    "Тамо код вас у Швајцарској имате довољно мојих официра и војника који су напустили земљу и са мојом дозволом. Ви такође имате и велики број некадашњих ратних заробљеника и депортираца, који данас представљају живе сведоке неправде која се спроводи над нашом нацијом. Међутим, сједињени духом, не пропустите ниједну прилику, а да нашу патњу не покажете онима око вас, тако да читав цивилизован свет сазна праведност наше борбе. Понављам, моје место је овде, у мојој земљи, са мојим народом, да бих тако умањио њихову патњу, и да бих их охрабрио у њиховом веровању у спасење, које ће ипак доћи.
     
    "Увек сам говорио да ће савезници једнога дана схватити какву су грешку направили, дајући Југославију у руке Тита и његових терористичких комуниста.
     
    "Комунисти су сконцентрисали све своје напоре да мене ухвате. Мобилисали су све своје сервилне послушнике: Бугаре, Албанце, Италијане и друге комунисте - који су сви сједињени у својој решености да мене ликвидирају. У овом подухвату совјетски специјалисти су такође бројни.
     
    "Ви знате моју стратегијску намеру, да се одржим по сваку цену за велики задатак који је пред нама. Можда ћу пасти за наш свети циљ. Ви знате да ће тиме пасти и праведна борба наше нације. Јер ја једино чиним што је воља народа - због тога сам и почео борбу против окупаторских снага, а доцније и против комуниста. Не сумњам ни за тренутак, зора слободе са Равне Горе заблистаће над нашом паћеничком Отаџбином."


    ђенерал Дражa Михаиловић
    2. фебруар 1946
     
     
     
     
    Zahvaljujući Jovan Njegovic Drndak
     
     
    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

     
     
     
    By:
     

     
    DRAŽIN DAN serves as a day of remembrance and thanksgiving for the Serbian people. During World War II, the sacrifices of +General Mihailović and his Četniks paved the path to the freedom from Communist rule that we enjoy today. His Četniks, forced from their homeland in exchange for freedom, built our beautiful church and founded a community of Serbian Orthodox people in the Diaspora who continue to honor their religion, traditions, and history on a daily basis.

    May his memory—and the memory of all those who served with him for the Honorable Cross and Golden Freedom—be eternal!

    Vječnaja pamjat! SLOBODA ILI SMRT!
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0


    СЛАВА ЧИЧИ И ВЕЧНА МУ ПАМЈАТ!


    СЛАВА ЧИЧИ
    (народна)

    Да ли има, да ли има међ Србима тога,
    ко не жали, ко не жали Дражу покојнога?

    Чича Дражо, чича Дражо да те није било,
    српско би се, српско би се име угасило.

    Чича Дражо, чича Дражо нека ти је слава,
    погино си, погино си за народна права.

    Чича Дражо, чича Дражо ми ти се кунемо,
    да са твога, да са твога пута не скрећемо.




    Posted on You Tube by "барјактар ногo"





    Published on Jul 17, 2013

    Део опширне збирке равногорских народних песама из рата 1941-1945.


    http://youtu.be/oYVqD7YRcf8



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****
     

    0 0







    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Posted on You Tube by "dopreteslic"



    Published on Jul 17, 2013

    Помен генералу ЈВуО Драгољубу Дражи Михаиловићу. Бања лука 17.07.2013

     
    http://youtu.be/pL16sZv0Xt0



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

older | 1 | .... | 5 | 6 | (Page 7) | 8 | 9 | .... | 49 | newer