Are you the publisher? Claim or contact us about this channel

Embed this content in your HTML


Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Channel Catalog

Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 6 | 7 | (Page 8) | 9 | 10 | .... | 49 | newer

    0 0

    17. ЈУЛА 2013
    July 17, 2013

    БАЊА ЛУКА, 17. ЈУЛА [2013] /СРНА/ - У Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци данас је служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и палим борцима Југословенске војске у отаџбини.

    Помен поводом 67. годишњице убиства ђенерала Михаиловића од комунистичког режима служили су свештеници храма Христа Спаситеља.

    Парастосу су присуствовали поштоваоци мученички страдалог ђенерала Драже Михаиловића, саопштено је на сајту саборног храма.

    На данашњи дан 1946. године стријељан је Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у Отаџбини.

    У Други свјетски рат ушао је као пуковник, а избјегличка влада му је додијелила чин генерала, као и мјесто министра војног.

    Учествовао је у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. У међуратном периоду извјесно вријеме био је војни аташе у Прагу и Софији.

    Са групом истомишљеника одлучио се, након капитулације 1941. на отпор окупатору, што је започео половином маја 1941.

    Комунистичка полиција ОЗНА ухапсила га је 12. марта 1946. године, а осуђен је са образложењем да је био сарадник окупатора и ратни злочинац.

    Предсједник САД Хари Труман одликовао га је Легијом части постхумно 1948. године.

    Рехабилитован је одлуком скупштине Србије из 2004. којом су оба сукобљена покрета из Другог свјетског рата оцијењена као покрети отпора.

    Још се не зна за гроб Драгољуба Драже Михаиловића.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    General Draza Mihailovich

    St. George Serbian Orthodox Church, Schererville, Indiana, USA
    by Miloje Milinkovic on Panoramio

    Parastos for General Draza Mihailovich
    will follow the Divine Liturgy
    on Sunday July 21, 2013
    at St. George Serbian Orthodox Church in Schererville, Indiana U.S.A.

    905 E Joliet St, Schererville, IN 46375


    Banquet and program hosted by
    the Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore
    at General Draza Mihailovic Memorial Hall
    (Chetnik Hall)
    in Schererville (Crown Point) Indiana
    begins at 1 p.m. Sunday July 21, 2013

    Chetnik Memorial Hall, Schererville, Indiana U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic May 19, 2013

    Chetnik Memorial Hall
    Schererville, Indiana
    1350 Woodview Dr.
    Crown Point, IN U.S.A. 46307

    Dedication to General Draza Mihailovich and his Serbian Chetnik Forces
    at Chetnik Memorial Hall, Schererville, Indiana U.S.A.
    Photo by Aleksandra Rebic May 19, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    U sredu 17.7.2013. godine u crkvi Svetog Save na Vračaru u Beogradu održan je parastos povodom 67. godišnjice od ubistva armijskog đenerala načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, Dragoljuba Draže Mihailovića.

    Parastos je služilo šest sveštenika crkve Svetog Save, na Vračaru u prisustvu velikog broja građana, i predstavnika Udruženja Jugoslovenske vojske u Otadžbini, Republičke asocijacije za negovanje tekovina ravnogorskog pokreta i Udruženja Kraljevina Srbija.

    Među prisutnima je bio i prof. Dr Oliver Antić, specijalni savetnik predsednika Republike Srbije.

    Na kraju su se okupljenima obratili Protojerej Aleksandar Sredojević i predsednik Udruženja pripadnika Jogoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945. prim. Dr Dušan Đukić.

    M. Pavković

     Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (1)

    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (2)
    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (3)
    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (4)

    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (5)
    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (6)

    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (7)
    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (8)
    Парастос Ђенералу Михаиловићу, 17.7.2013.Црква Светог Саве на Врачару, Београд (9)

    on Facebook.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    By Dusan Kuzmanovic on July 17, 2013

    "In June 1941 Cica Draza Mihailovich receives a letter from the German high command which states that Serbia is now under German control, that the army has capitulated and therefore his resistance is illegal, and that he must also capitulate and accept German occupation. Cica's reply to this letter was short; it said 'Capitulate?? That word doesn't exist in the Serbian language!!!'

    "Cica united all his Serbs under the old Chetnik flag which just at the sight of our flag brought fear to our enemies. His Chetniks all took the old Serbian oath 'WithFaith in God; Freedom or Death!' Cica lead his brave Chetniks in countless battles to defend his people, land, and faith from the German invaders and their allies, the Italians, Croatians, Muslims, Albanians, and from the biggest threat to our faith, Tito's murdering communist partisans!

    "On this day [July 17] in 1946 our Cica was brutally murdered by Tito's partisans. With his hands chained together he was first beaten with metal poles, then his left arm was cut off and his broken body was dragged out to his executioner where he was shot in the head and chest. He was then thrown in an unmarked grave where they poured acid over his body. They thought that by not giving him a proper Christian burial they would kill his soul and his legacy, but they were wrong, Cica's spirit lives on in all of his patriots, and as long as there are Serbs his legacy will live on forever.

    "This Sunday [July 21, 2013] "Drazin Dan" will be held at the first monument to General Draza Mihailovich built in Australia, at St. George Serbian Orthodox Church Forrest-Canberra. It was always a tradition here in Australia that it's held there first, so we must keep the old traditions. This Sunday Serbs from all over Australia will put all their differences aside and unite at the monument to remember and pay their respects to this great Serb, to our beloved Cica Draza!

    "The following Sunday [July 28, 2013] the "Serbian Chetniks Australia" will be holding "Drazin Dan" at St. Nicholas Serbian Orthodox Church in Blacktown, where our new members will follow in our Cica's footsteps and stand in church before God and take the Chetnik oath!"



    Dusan Kuzmanovic
    July 17, 2013

    St. George Serbian Orthodox Church
    32 National Circuit
    Forrest ACT 2603, Australia

    St. Nicholas Serbian Orthodox Church
    33 Second Ave
    Blacktown NSW 2148, Australia

    (website under construction)
    Serbian Chetniks Australia
    On Facebook.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Делегације Српског покрета обнове
    и Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета
    July 17, 2013 на београдској Ади
    Вести из Србије

    Делегације Српског покрета обнове и Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета, предвођене Мирославом Блажићем и Александром Цветковићем, положиле су цвеће и упалиле свеће 17. јула, на годишњицу убиства генерала Драгољуба Драже Михаиловића, на београдској Ади, крај дрвеног крста, на месту његовог убиства.

    Они су одали почаст храбром ратнику из Балканских ратова и Првог светског рата, првом герилцу у поробљеној Европи у Другом светском рату, победнику у великом броју битака над нацистичким окупатором, заштитнику српског народа од усташког погрома, борцу за очување монархије и демократског поретка и жртви тоталитарног система, који је на тенковима Црвене армије био успостављен у тадашњој Југославији.

    Државна комисија, формирана да утврди околности суђења и извршења смртне казне над генералом Михаиловићем, закључила је, на основу расположивих доказа, да је командант Равногорског покрета и министар војни Краљевске Владе Југославије, убијен у кругу тадашњег затвора на савском острву Ада Циганлија.

    Генерал Михаиловић стрељан је 1946. године, без стварно утврђене кривице, после суђења на монтираном процесу у духу стаљинистичких пресуда, карактеристичних за комунистичке режиме.

    У току је пред Вишим судом у Београду судски поступак за рехабилитацију генерала ЈВуО Драгољуба Драже Михаиловића.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Charles Cather in Đavolja Varoš (Devil's Town) and the beautiful landscape
    of South Serbia...2013

    Posted on You Tube by "Charles Cather"

    Published on Jul 19, 2013
    "Draza Mihailovic was a Serbian Chetnik leader back in WWII. The Chetniks were staunch royalist and were fighting the Partizans within their own homeland. The Partizans were supporters of the communist regime. Draza helped over 500 American fighter pilots survive and escape the Serbian lands during the German occupation in the 1940's. The total amount of troops he saved was around 500!!!! The US government refused to let these troops testify to save the life of Draza who was captured by Partizan forces and put on trial for his life. The Tito regime had him shot. There is a wonderful book about the airmen and Draza called "The Forgotten 500". Here is a link to a newscast in the USA where some American troops talk about the Serbs...

    I" am not sticking my nose in your political business , but I really respect this man for saving my countrymen. RIP Mr. Mihailovic!!!!!"

    Charles Cather


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

       Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац / Крушевац, 17. јул 2013.

    Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац

    Крушевац, 17. јул 2013.

    Данас је у манастиру Светих Јоакима и Ане у Стрмцу одржан помен генералу ЈВуО и вођи Равногорског покрета Драгољубу - Дражи Михаиловићу, команданту Расинског корпуса ЈВуО војводи копаоничком Драгутину Кесеровићу, као и свим страдалим војницима под њиховом командом у току и након завршетка Другог светског рата. Помен су служили игуман манастира Светих Јоакима и Ане, отац Николај и отац Милан из Велике Врбнице.

    Помен је одржан на историјском месту на коме је Расински корпус ЈВуО под командом војводе Кесеровића положио заклетву за време Другог светског рата, а организован је на иницијативу Градског одбора Српског покрета обнове Крушевац и Општинског одбора Српског покрета обнове Брус на дан на који су комунисти, након монтираног "процеса", убили првог герилца у поробљеној Европи, генерала Михаиловића.

    Помену су присуствовали председник општине Варварин и потпредседник СПО, господин Зоран Миленковић, члан Извршног одбора СПО господин Дарко Симоновић, председници Градског одбора СПО Крушевац, господин Божидар Лапчевић, Општинског одбора СПО Брус, господин Илија Станковић, Општинског одбора СПО Ћићевац, господин Славољуб Јовановић, у име Удружења "Краљевина Србија" потпредседник Градског одбора у Крушевцу, господин Милош Стојадиновић, као и чланови и симпатизери СПО из Расинског округа.

     Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац July 17, 2013 (1)
       Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац July 17, 2013 (2)
        Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац July 17, 2013 (3)
    Помен ђенералу Михаиловићу у манастиру Стрмац July 17, 2013 (4)
    on Facebook.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0
    Darko Zlojutro
    17/07/2013 - 07:52
    July 17, 2013

    DRAŽA STRELJAN PRE 67 GODINA: Država se i dalje boji da rehabilituje Čiču!

    - Komunistička vlast je učinila sve da sakrije zločin - kaže Aleksandar Čotrić, koji sumnja da će se ikad saznati način pogubljenja i mesto gde je sahranjen vođa četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu

    Ni nakon šezdeset i šest godina od streljanja vođe četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu đenerala Dragoljuba Mihailovića Srbija nije, a prema rečima Aleksandra Čotrića iz Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta, nikad i neće saznati pravu istinu na koji je način pogubljen i gde je sahranjen Čiča Draža.

    Aleksandar Čotrić kaže za Telegraf da se pravo mesto na kojem je Dragoljub Draža Mihailović sahranjen nakon streljanja od strane komunističke vlasti nikada neće utvrditi.

    - Komunistička vlast je učinila sve da dobro sakrije ovaj zločin, a prema mnogim zapisima do kojih je došla Komisija za otkrivanje istine o Draži Mihailoviću telo četničkog đenerala nakon ubistva bačeno je u živi kreč, a mesto na Adi Ciganliji gde je on prvobitno sahranjen, prema zapisima UDBE, dosta puta u istoriji bilo je poplavljeno, pa je tako i ono malo dokaza što je moglo da se nađe, najverovatnije odnela voda – kaže Čotrić.

    Foto: Tanjug

    Čotrić kaže da se boji da i proces rehabilitacije Draže Mihailovića nikada neće biti sproveden do kraja iz političkih razloga.

    - Postupak rehabilitacije pred Višim sudom traje već pune 4 godine, a on se iznova odlaže zbog nekih trivijalnih stvari koji se obrazlažu proceduralnim procesima. Ključna stvar je u tome što se vlasti Srbije plaše reakcije iz regiona, pre svega Hrvatske, kao i iz sveta, pa se ovaj sudski postupak i dalje bespotrebno odugovlači i nisam optimista da će se on bilo kada završiti – kaže Čotrić.

    Dražu Mihailovića ubio je metkom u potiljak Boža Đorđević, koji je rukovodio streljačkim vodom na Adi Ciganliji u noći između 16. i 17. juna 1946. godine, pokazuju podaci do kojih je došla Komisija za otkrivanje istine o smrti četničkog vojskovođe.

    General Mihailović ubijen je i zakopan na Adi Ciganliji, a to je otkrio u svom iskazu, posle 65 godina pred Komisijom za otkrivanje istine o smrti visoki oficir Ozne, a u koji je Telegraf imao uvid.

    Foto: Album srpskih četnika generala Draže Mihailovića u 1000 slika
    - Dražu Mihailovića ubio je metkom u potiljak Boža Đorđević, koji je rukovodio streljačkim vodom na Adi Ciganliji u noći između 16. i 17. juna. Devetoro osuđenika dovedeno je na Adu. Bile su iskopane rake. Nije istina da je bačen u septičku jamu. Njih devetorica bačeni su u raku i poliveni živim krečom. Svako je streljao po jednog metkom u potiljak. Niko nije davao otpor, samo je Mušicki (Kosta Mušicki, general Srpskog dobrovoljačkog korpusa) viknuo: “Živela Srbija” – navodi se u saslušanju ovog oznaša koji je Tužiocu ispričao i da je, kako misli, Dražin ubica još živ.
    Visoki oficir Ozne kaže da su svi koji su učestvovali u streljanju potpisali da nikad nikome neće pričati o događaju “pod teškim pretnjama“. I tvrdi da je to jedini pisani trag, a zatim detaljno opisuje Dražin grob…
    - Bili su zakopani u raku dugačku pet metara i poliveni živim krečom. Sve je zaravnjeno. Bilo je naređeno da Dražin grob ima da nestane, da nema da bude nikakav trag, da se ne bi pravile ceremonije – objašnjava.
    Foto: Album srpskih četnika generala Draže Mihailovića u 1000 slika
    On je ipak tužiocu do detalja opisao mesto gde je sahranjen Mihailović, tako da su u Komisiji rekonstruisali njegovo svedočenje i zaključili da je Draža sahranjen u takozvanom ružičnjaku na Adi, gde se nekad nalazila ograda zatvora. To mesto su komunisti obeležili na neki svoj način, jer su baš tu stavili spomenik zvezdu petokraku. Dražino telo, ipak, tu se više ne nalazi.
    Dragoljub Draža Mihailović – Čiča rođen je 27. aprila 1893. godine i bio je armijski general i načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice Kraljevine Jugoslavije, u vladi akademika Slobodana Jovanovića i vladi dr Božidara Purića, u toku Drugog svetskog rata.
    Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata Draža je bio oficir srpske vojske u Kraljevini Srbiji. Posle Aprilskog rata, Mihailović je odbio da prizna kapitulaciju jugoslovenske vojske i sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao pokret otpora protiv okupatora. Međutim, Mihailović je već 1941. većinu svojih aktivnosti usmerio na uništenje partizana, pri čemu je bio prinuđen da sarađuje sa okupatorima i kvinsliškim vlastima. Zbog toga je izgubio podršku zapadnih saveznika.
    Nakon Drugog svetskog rata nove komunističke vlasti su ga uhapsile, osudile na smrt i posle streljanja sahranile na tajnom mestu. Mihailović je jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države, a poslednje odlikovanje mu je dodelio posthumno američki predsednik Hari Truman marta 1948. godine, odlikovao ga je ordenom Legija za zasluge prvog stepena zbog organizovanja i vođenja veoma važnih snaga otpora protiv neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji, spasavanju američkih avijatičara oborenih nad Jugoslavijom, doprinosu savezničkoj stvari i pomoći u konačnoj pobedi Saveznika u Drugom svetskom ratu.
    Foto: Milena Đorđević
    Komisija za imenovanje ulica i trgova Grada Beograda dobila je odavno zahtev za postavljanje spomen-ploče u Bregalničkoj ulici, ali trenutno ne može da prihvati ovaj predlog, pošto Dragoljub Mihailović još nije rehabilitovan, rečeno nam je u ovoj Komisiji.

    - Reč je o jednom veoma važnom istorijskom pitanju i ne bi bilo prigodno, dokle god se ne promeni sudska odluka po kojoj je on osuđen i pobugljen zbog saradnje sa okupatorom, da mi donosimo odluku o postavljanju ploče – rekli su nam u njoj.

    Na stranicama Telegrafa možete čitati i o tome da je lik Dragoljuba Mihailovića oslikan na freskopisu jedne beogradske crkve, kao i da se freska s njegovim likom nalazi i u manastiru u Čikagu.

    (Darko Zlojutro)


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me


    0 0

    11 000 БЕОГРАД

    Српски либерални савет, као органзација опредељена за очување традиција српског народа ценећи бесмртна дела и немерљив допринос опстанку и напретку нашег народа који су дали царска породица Романових и генерал Михаиловић, заједно са свештенством и верницима Српске православне цркве организовала је парастос православним мученицима страдалим од руке безбожних комунистичких власти.

    Парастоси су одржани у:­ Београду, Горнјем Милановцу, Лозници, Панчеву и Пожаревцу.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0
    M. Babić
    July 16, 2013

    U beogradskoj crkvi na freskopisu su, pored četničkog komandanta, naslikani Tesla, Pupin, Mokranjac, Karađorđe, a freska s likom Draže Mihailovića nalazi se i u jednom manastiru u Čikagu

    Freska – Crkva Svetog Kralja Jovovana Vladimira
    Foto: Milena Đorđević

    U voždovačkoj Crkvi Svetog Kralja Jovana Vladimira, desno od vrata, nalazi se freskopisana kompozicija naslovljena kao “Nebeska Srbija”.

    Ona prikazuje patrijarhe, arhijereje, sveštenike i monahe kako stoje oko časnog prestola na molitvi. Na suprotnom zidu oko Hrama Svetog Save okupljeni su vladari i znameniti Srbi. U prvom redu, po sredini kompozicije, nalazi se mala Milica Rakić, poginula na noši tokom bombardovanja NATO pakta.

    U četvrtom redu je Nikola Tesla, a između Mokranjca i Mihajla Pupina u trećem redu nalazi se četnički đeneral Draža Mihailović!

    Freskopisi su započeti 9. maja 2003, a završeni 9. marta 2006. Stručni saradnik bio je profesor vizantolog Dragan Vojvodić, a protomajstor Aleksandar Živadinović.

    Freska – Crkva Svetog Kralja Jovovana Vladimira
    Foto: Milena Đorđević

    - Hteli smo da pokažemo nedovoljno poznatu činjenicu našem narodu − šta je nebeska Srbija. To nije neka nekrofilija. To su naši znameniti ljudi. Jedni kažu da ne mogu biti na fresci ako nisu svetitelji. A ja im kažem da su svi oni pripadali crkvi. Ni car Dušan nije svetitelj, pa je prikazan u crkvi – kaže otac Jovan, koji je bio starešina crkve i od koga je potekla ova ideja.

    Dragolub Draža Mihailović, Čikago, Freska, SPC
    Foto: Flickr/@Kalense Kid

    Kada su u pitanju freske na kojima se nalazi lik đenerala Draže Mihailovića, beogradska crkva nije jedina u svetu. U manastiru Presvete Bogorodice “Nova Gračanica” kod Čikaga nalazi se freska na kojoj su prikazani vojnici i stradalnici, a centralne figure su đeneral Draža Mihailović i patrijarh Gavrilo Dožić.

    Iznad njih je prikazano zarobljeništvo vladike Nikolaja Velimirovića u nemačkom koncentracionom logoru “Dahau”.

    (M. Babić)
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (1)
    Photo by Nikola Ilic

    From Nikola Ilic:

    "The Drazin Dan event is held annually in London at the Serbian Orthodox Church of Sv Sava 89 Lancaster Road London, Greater London W11 1QQ.

    [After the memorial service for General Mihailovich], we had lunch at the Hotel Ravna Gora followed by the cultural academy which included folklore dance groups Ravna Gora from Birmingham and Leicester performing with the London based folklore group Raska. The event was organised by the Serbian Chetniks Ravne Gore and included Aleksandar Bane Cupic on the accordion and keyboard playing songs and music from the Serbian and Chetnik heritage."

    Nick Ilić

    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (1)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (2)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (3)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (4)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (5)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (6)
    Photo by Nikola Ilic
    Drazin Dan commemoration in London July 21, 2013 (7)
    Photo by Nikola Ilic
    Aleksandra's Note:
    To learn more about the Serbs in England,
    please visit:
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Aleksandra's Note: I had the pleasure of meeting RCAF veteran Norman Reid in Chicago in 1994 at the 50th anniversary celebration of the Halyard Mission, as part of a week long world-wide commemoration of the 50th anniversary of D-Day. He impressed me as a kind, soft-spoken, unassuming gentleman who escorted me to the D-Day activities on Lake Michigan that same week. I had hoped to keep in touch with Mr. Reid in the following years. I do not know if he is still alive and hope that if anyone does know, they will get in touch with me.

    These are the guys I wish would live forever.

    Many thanks to Nikola Mandic from Ontario Canada for sharing this testimony by RCAF veteran Norman Reid from "The Memory Project".


    Aleksandra Rebic


    The debriefing of aircrew after a bombing sortie: a site familiar to
    Bomber Command veterans. This photo shows personnel from
     No. 433 (Porcupine) Squadron, RCAF, after a raid on
    German flying-bomb sites in France, 1944.
    Library and Archives Canada, Faces of War, Unknown Photographer.
    Library and Archives Canada, Faces of War, Unknown Photographer
    Norman Leslie Reid
    Hometown: Edmonton, Alberta Canada
    We became a member of 40 Squadron, 205 Group and we started our operations shortly after that out of the area near Kairouan, Tunisia, and we had some very long northward trips to industrial towns in Italy, such as Milan. We also were detailed to attack the submarine pens at Toulon, Toulouse, in France, where the Germans serviced their U-boats.

    By December 1943 we were moved from Tunisia to captured German aerodromes on the east plains of Italy, immediately adjacent the town, perhaps city, of Foggia. It was from Foggia that all of our remaining operations were carried out.

    Our operations could really be categorized of two in nature: one I’ll call strategic; strategic in the sense where we were, all our operations were at night. Each aircraft operated as a single unit responsible for its own navigation, its time and you had to be over the target within three minutes of TOT, Time Over Target, the idea being to saturate the German defenses. Those strategic operations were against heavily-defended refineries.

    I am really interested not from my personal story point of view, but getting out the truth of what ultimately happened to General Draža Mihailović [leader of the Serbian Royalist "Chetnik" movement], who I came to know personally.

    Key railway bridges were tactical targets. I did 41 night combat operations. Was forced to hit the silk, as they said, [bail out] two times. On the 41st operation [in May 1944], which was supposed to be my last, they wanted me to find, as a navigator, a bridge, a rail bridge in Romania on the Jiu [River]. I found the bridge. And we did a dummy run now at 1,500 feet and everything was calm and quiet and we thought, oh well, this is a milk run, as we called them, like intelligence briefings said it would be.

    Then we went and did another big circle to the east of the bridge and went down over the tracks at one hundred feet. Now, that is low at night. And we came; I had developed a special way of hitting a bridge. You can’t hit a bridge flying along the river because it zips under you so fast, you’d never see it or hit it. You have to come at it on the tracks or highway that it’s on and get lined up. And I used the front guns and then the bomb aimer, when I said now, pressed the bomb release and down went a 4,000-pound armour-piercing bomb with an eleven-second delay that gave you time hopefully to get out of there before the bomb’s explosion might hit you or pieces of the bridge hit you and you had eleven seconds to do that.

    As we approached the bridge, everything was quiet and at the point almost of me saying “now” to the bomb aimer, all hell broke loose. The flak was coming at us. It was low level, 20- millimetre stuff. The bomb aimer, as he released the bomb, was killed. The starboard fuel tank in the wing was hit and we were trailing fire. I put a compass heading to take us onto an area of Serbia where we hoped to get Underground help and we crossed the Danube and shortly thereafter, baled out.

    I had run into the four who were part of a dawn patrol of the Chetniks’ Underground, who were under the Royalist group of General Draža Mihailović. I did meet General Draža Mihailović. He was on a mounted horse and we had a few words. He did not speak much English but he did speak French and I had enough of that that we could converse.

    Because [British Prime Minister Winston] Churchill had decided to back [Yugoslav Partisan leader Josip] Tito [against the German forces that had occupied Yugoslavia since April 1941], dropped all ammunitions, arms, food, whatever was needed to him, pulled the British liaison officers, secret agents that had been with Mihailović, pulled them out - the same month I dropped in [May 1944] as it turns out - and they literally abandoned Mihailović and the Serbs. Mihailović and the Serbs were caught between now the well-armed Tito communists from the west and the Russians from the east; they were slaughtered; the very guys that had helped me out of there and kept me safe from the Germans. Mihailović was in the Bosnia/Herzegovina area. He was sick with malaria. They finally captured him and threw him into jail in Belgrade.

    He was put on trial for collaboration, if you can believe it, with the Germans, by Tito, who had no interest other than dominating the political situation of Yugoslavia, becoming his despotic, becoming the despotic autocratic head of state and imposing his brand of communism on Yugoslavia. [In June, 1946] I was asked would I go to Washington, D.C. and said of course I will, I’ve been reading the papers and wondering what the hell I could do, because an innocent man is facing a communist trial and is going to end up being murdered. So I went to Washington. Some American airmen were there and there was formed a Committee for the Fair Trial of Draža Mihailović, of which I was and still am a member.

    I said I am prepared to go to Belgrade and as a witness and tell my observations and relationship with General Mihailović. And so did two or three of the American flyers. However, the Yugoslavs, meaning Tito, would not issue me a visa. And they didn’t want to hear my evidence. I nevertheless gave it under oath at the State Department. I have been told it was read into the trial but it was dismissed. And the evidence, which the communists had, was so strong, it was argued, that Mihailović was condemned even before the trial started. He was taken out to a golf course in Belgrade and he was executed, they say - murdered, I say - by the firing squad [on July 17, 1946].

    Norman Leslie Reid


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    фбр монитор
    Велимир Гајић
    July 2013

    A German column in Paris
    Трагајући за одговором на питање: шта је за Јосипа Броза добро урадио римокатолички свештеник Крунослав Драгановић, који је организовао бекство Анте Павелића у Јужну Америку у оквиру акције „Пацовски канали“ (са знањем британске обавештајне службе), угледни новинар Ратко Дмитровић је написао: „Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.“ (Печат, бр. 265 од 26. априла 2013. године)

    Ово потврђује и лично искуство аутора овог текста са „неколико стараца“ који, иако дубоко свесни својих година, не пристају да кажу и напишу макар делић онога што добро знају! Или да исправе оно што су до сада објавили о појединим личностима и догађајима!

    На пример, о крају Драгољуба Драже Михаиловића или Вере Милетић!

    У рату нема невиних

    Нема рата у коме има невине стране: сви су чинили злочине у име остварења свог циља! Проблем настаје када се рат заврши и кад победник пожели да се његови злочини насилно припишу другој страни, и на крају покрију историјским заборавом.

    Посао непристрасног историчара јесте да трага за писаним изворима и на основу њих реконструише поједине догађаје. Тај посао је препун препрека и мукотрпан па околности, на пример затвореност архивских фондова, понекада доведу истраживача да одустане од наставка посла.

    Слом Југославије и комунистичког система 1991. године имао је бројне далекосежне последице. Слом је, међутим, имао и позитивних страна! Тако је за историчаре настало време отварања архивских фондова са грађом одвећ интересантном а која је скривана деценијама.

    Познато је да је југословенско Министарство унутрашњих послова имало и своје архивске фондове.

    Тешко је закључити да ли је икада направљен инвентар свега тога. Случајним проналасцима разноразних реверса о позајмици тог материјала могуће су претпоставке о грађи.

    Тако, на пример, у Архиву Југославије у фонду „Савезна комисија за верска питања“ налази се документ од 12. априла 1956. године о примопредаји осам кутија аутентичне, оригиналне и веродостојне грађе Српске православне цркве од обнове Патријаршије 1920. до Априлског рата 1941. године. (Архивску грађу је Савезна комисија за верска питања предала Државном секретаријату унутрашњих послова!)

    Тај документ је објавио 2009. историчар Вељко Ђурић Мишина у књизи Варнава – патријарх српски, страна 235), али никакве реакције није било. На жалост, ни Патријаршија није била превише заинтересована!

    Отварање забрањених архивских фондова у Словенији и Хрватској у односу на Србију је увелико одмакло. Могућности читања стручних часописа из, на пример, Загреба, лако се да уочити шта за историчаре значе отворени фондови.

    Титови пријатељи у Немачкој

    Познаваоци историје Независне Државе Хрватске знају да је један од најутицајнијих Немаца на њену унутрашњу политику био Зигфрид Каше. (На суђењу 1947. у Загребу Каше је тражио да му сведочи и Јосип Броз Тито! Да ли то значи да су се познавали и сусрели у рату?)

    Мада југословенска историографија није „знала“ за Кашеову послератну судбину, отварањем десетак архивских кутија у Хрватском државном архиву добијених од Министарства унутрашњих послова, може се доћи до докумената који бацају сасавим другачије светло на поједине процесе, људе и догађаје 1941-1945. године у Независној Држави Хрватској. На пример, представници немачког Вермахта и партизанског покрета састајали су се више од 100 пута, углавном на северу Хрватске! (Нада Кисић Колановић, „Сиегфриед Касцхе: њемачки поглед на Хрватску 1941. године“, Часопис за сувремену повијест, 3, Загреб, 2011, 773-800)

    У југословенској историографији је тек 1973. пуковник Миши Лековић поменуо такозване Мартовске преговоре. Његова књига Мартовски преговори 1943. године није дала потпунију слику о преговорима специјалних изасланика партизанског Врховног штаба (Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит) са Едмундом Глезом фон Хорстенауом, немачким опуномоћеним генералом у Независној Држави Хрватској (и Зигфридом Кашеом). Нешто конкретније написао је Богдан Кризман у предговору књиге Јозе Томасевица Четници у Другом свјетском рату, објављене у Загребу 1979. године.

    Прва четничка енциклопедија

    У југословенској публицистици и историографији није објављен податак о сусрету Јосипа Броза Тита са немачким официрима. Додуше, јесте у српској емиграцији: први је то тврдио Вукашин Перовић у Енциклопедијски и политички коментар „геносида“ – Прва четничка енциклопедија, књига И/3, објављена у Минхену 1973.

    Перовић тврди да је адвокат Владимир Велебит, који је био правни заступник једног немачког предузећа у Моравској, испословао Брозу пасош (на име инжињера Томанека) ради лакшег кретања по Европи. Из тог времена датира познанство Броза и Јозефа Хрибовшека Бергеа, једним од виших немачких обавештајаца у Београду, иначе пријатеља Владислава Рибникара, власника Политике. Када је Броз крајем маја 1941. из Загреба приспео у Београд, дочекали су га Хрибовшек и Рибникар и сместили га на Дедињу… Да ли су Немаци знали за састанак југословенских комуниста 4. јула?

    Ни један немачки генерал у својим мемоарима не помиње ратне сусрете са партизанским врховним командантом. Тако на пример, Херман Нојбахер помиње случајан сусрет у Адис Абеби, где је он радио као специјални саветник цара Хаила Селасија а Броз био у посети! (Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд, 2005)

    У раду на реконструкцији немачке обавештајне службе у Југославији, комунистичка власт је ангажовала своје стручњаке и они су то одрадили у форми 10 књига. Мада се не зна колики је био тираж, зна се да је сваки примерак био нумерисан!

    Међутим, ни у тим веома вредним књигама нема података о сусретима високих немачких официра са партизанским. (Има о плановима заједничких акција против Британаца!) Има, додуше, у материјалима који су служили у припреми. На пример, кратку белешку о сусрету Броза и Нојбахера 1943! Један такав папир, који је написао један од „стараца“ помињаних на почетку текста, видео је својевремено и аутор овог прилога.

    Велимир Гајић



    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    On Sunday, the 28th of July 2013 at Sveti Nikola Serbian Orthodox Church in Blacktown, Sydney Australia the Serbian Chetniks Australia held their memorial day for our beloved "Cica Draza".

    We were greeted by warm hospitality and weather. It was a great day with a very good turn out. Srpska Narodna Odbrana [Serbian National Defense of Australia] was represented by President Milan Grubacevic and his Vice Draza Subotic.

    It's great to see unity amongst a range of different Serbian organizations such as the church and political and sporting groups coming together to commemorate a great man such as Cica Draza.

    It has been a tough few years for the Serbian community throughout Australia and particularly in NSW, but in the past few weeks we have all shown that "Sloga" (Unity) can be achieved if we put our heads together.

    I would like to thank the Serbian Chetniks Australia for today and everyone else that attended.

    Srpska Narodna Odbrana Australia

    on Facebook.

    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (1)
    Srpska Narodna Odbrana Australia

    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (2)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (3)
    Srpska Narodna Odbrana Australia

    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (4)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (5)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (6)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (7)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (8)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (9)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (10)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (11)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (12)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (13)
    Srpska Narodna Odbrana Australia
    Drazin Dan in Blacktown, Sydney Australia
    Serbian Chetniks Australia Sunday July 28, 2013 (14)
     Srpska Narodna Odbrana Australia
    on Facebook.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Aleksandra Rebic at the Mihailovich monument
    on the grounds of the Serbian Orthodox Holy Trinity Center
    in Binbrook, Hamilton Ontario Canada.
    July 28, 2013.
    Aleksandra's Note:

    General Draza Mihailovich was born in Ivanjica, Serbia in April of 1893. He became an orphan as a very young child, losing both mother and father to illness. He was moved to Belgrade, Serbia and that is where he was raised by other family members who took him in and loved him. It is in Belgrade that he grew up. It is in Belgrade that he went to school. It is in Belgrade where he developed a love for the military and became a military officer, just in time for the First Balkan War, in which he participated, with honors. Those honors would accumulate as war would become an integral part of the rest of his life.

    It is in Belgrade that he chose to decline to surrender to the Nazi war machine that dominated and occupied the former Yugoslavia in the spring of 1941. It is in the Ravna Gora hills of Serbia that he began his legendary resistance to the fascist occupier.

    It was Belgrade that became his beloved home. It was Belgrade that he defended to the very end, from both the Nazi occupier and the Communist terror that was poisoning his beloved homeland.

    It was in Belgrade where he was put through a phony trial after the war and executed, his remains still unfound to this day and no gravesite to honor his mortality.

    I've had the opportunity and privilege to see a number of monuments to Mihailovich in America and Canada. There are more throughout the former Yugoslavia and the world-wide Serbian diaspora that I haven't seen. They are all unique. They all honor the nobility of General Mihailovich. I appreciate them all, and God Bless the Serbs who contributed to making the erection of those monuments possible.

    The elephant in the room is this:


    Though Belgrade still has to rid itself of the Red Plague, I know in my heart that there are enough patriots in Serbia that can prevail if they want to, and make a monument to Mihailovich a reality in the city that owes him a debt that it must repay for the sake of redemption.

    There is no excuse. There is no justification.



    Aleksandra Rebic


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0


    (“Србија“, Стони Крик, Канада, јун 2013.)

    Spomen Dom Generala Dragoljuba Mihailovica
    Schererville, Indiana
     Окупљање и васпитавање наше омладине у српском духу је најважнији и можда најтежи циљ који је пред нама, ма којој организацији или удружењу припадали – истакао је Момчило Бабић, председник Покрета српских четника Равне Горе за Велику Британију, на 62. конгресу Покрета у америчком граду Шервилу.
    Образлажући ову мисао, Бабић је наставио:
    “Као и у Енгелској, верујем да се и овде у Америци већи број наше омладине приближава англиканском свету, што је разумљиво, јер се у тој саредини њихов осећај да су Срби постепено гуши.
    Сви ми у дијаспори појединачно, наша Српска православна црква и све организације, имамо дужност да настојимо да бар умањимо, ако већ не можемо да спречимо расуло наше омладине и да остане у оквиру наше заједнице. А ми који смо у Покрету српских четника Равне Горе треба да смо за пример. Треба да смо активни, не само у оквиру Покрета, већ и у Српској православној цркви и другим национално наклоњеним организацијма, да окупљамо, саветујемо и утичемо на нашу омладину, да наша заједница постане и буде што већа, моћнија и угледнија.
    Када је у 15. веку на самртној постељи енглески краљ Хенри Седми питао свог младог сина Хенрија Осмог, оног који се после женио шест пута, да ли зна која је његова највећа дужност као краља, Хенри Осми му је одговорио да треба да сачува јединство државе, цркве, окупља великане, заштити народ, итд. Отац Хенри Осми му је запрепашћено одговорио: ‘Све што ти говорим и трубиим годинама, ништа не слушаш, последња ти је прилика да запамтиш очеве речи. Највећа ти је дужност да оставиш наследство после себе! Без наследства после твоје смрти, све што направиш и стечеш током свог живота, срушиће се и уништити као да те никад није било!’
    Драга браћо и сестре, и наша је дужност да иза нас оставимо наследство. Дужност је свих, били у Покрету српских четника или не, да се залажемо да наш млађи нараштај одрасте и васпита се у нашем српском духу, и задужбину коју им остављамо да прихвати и унапреди. Да на пример, на овом темељу који ви постависте овде у Шервилу овим домом, подижу друге домове широм Америке и Канаде.
    Наш славни војвода Ђујић је имао визије, знао је шта је српском народу потребно у туђини. Наставио је свој рад у туђини, формирао је и оставио нам Равногорски покрет. Покрет који већ деценијама прикупља српски народ да не буде растурен и усамљен по свету. Бесмртни генерал Дража није оклевао, није се поколебао и помирио са судбином пада земље под моћнијом силом, већ је одлучно пристао да брани и заштити што је српско.
    Не смемо, драга браћо и сестре, да малаксамо и губимо наду и да напустимо њихове идеале, све док српске земље не буду ослобођене и српски народ не буде имао право да се на миру врати на своја вековна прадедовска огњишта по Крајинама, Босни и Херцеговини, Косову и Старој Србији.
    Угледајмо се у њихова дела и став, да нам буду за пример да и ми од себе дамо што можемо за наш опстанак као заједнице у дијаспори. На тај начин ћемо бити у стању, драга браћо и сестре, да заштитимо и помогнемо нашем народу у Отаџбини.“
    (“Србија“, Стони Крик, Канада, јун 2013.)
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0




    Чича у Канади

    У Бинбруку код Хамилтона освешћен је први споменик генералу Дражи у овој земљи


    У недељу 23. септембра (2001) освећен је величанствен споменик вожду Трећег српског устанка генералу Дражи Михаиловићу – Чичи на Српском православном центру „Св. Тројица“ у Бинбруку код Хамилтона. Споменик је подигло захвално Српство са Организацијом српских четника „Равна Гора“ и црквеношколским општинама.

    У рано јутро пристизали су преживели саборци и поштоваоци из свих крајева Канаде и Америке. Чак из Енглеске дошао је брат Стеван Огњеновић, председник Организације српских четника „Равна Гора“ за Енглеску са супругом Радојком. Сусретали су се саборци и радо се поздрављали. Било их је који се нису видели од растанка у логору у Италији после Другог светског рата.

    Служба Божја почела је у 10.30 и по завршетку поворка је кренула према споменику. На челу је била велика слика генерала Драже коју је носио четник Раде Узелац. Затим су ношене две литије, па венци које су положили испред Организације српских четника „Равна Гора“ брат Милан Драговић, председник Централне управе, и брат Маринко Маријан, председник Месног одбора за Хамилтон. Други венац положили су брат Стеван Поповић, председник Центра „Св. Тројица“, и брат Рајко Ђурђевић, председник Одбора за изградњу споменика. Следило је много српских и канадских застава, свештенство и народ. Чин освећења извршили су владика Новограчаничке митрополије г. Лонгин, владика г. Дамаскин, заменик и намесник за Канаду прото Ђуро Вукелић, о. Војислав Павловић, парох хамилтонски, и остало свештенство у присуству велике масе света, сабораца и следбеника четничке равногорске идеје.

    Кад се споменик открио виделе су се сузе у очима многих.

    Главни говорници су били: прота Жарко Гавриловић из Србије, председник ОСЧ „Равна Гора“ Милан Драговић, бивши ађутант војводе Јевђевића Жарко Вучинић, амерички пилот који је био код Драже пуковник Чарлс Л. Дејвис, председник Одбора за подизање споменика Рајко Ђурђевић, председник С. П. Центра „Св. Тројица“ Стеван Поповић и други. Програмом је руководио о. Војислав Павловић.

    Новчани прилози за Споменик стизали су са свих страна света од Дражиних следбеника.

    Овог дана Бог је био са нама. Време је било предивно, топло, сунчано, није могло бити лепше. Народ се веселио. Фолклорне групе играле су српске игре, хор је певао дивне четничке песме, тако да је атмосфера била веома пријатна за све, а поготову за нас организаторе овог величанственог подухвата.

    Два велика шатора постављена су у ливади за случај кише, где су били постављени столови за ручак и говоре, са озвучењем за оркестар „Србија“ чувеног Миће Петровића. Ту су и сви гости из Чикага који су дошли у пуном аутобусу, а које је организовао брат Јуја Везмар, специјално за ову прилику и за полугодишњу седницу Организације која је одржана дан раније у Торонту.

    Одбор за изградњу Споменика је врло задовољан са својим радом и успехом који је постигнут на понос националног Српства.


    Рајка Ђурђевића, председника Одбора за подизање споменика, говорио је о раду на споменику:

    „Преосећени владико, часни оци, представници свих српских организација из Канаде и Америке, драга браћо и сестре.

    Дозволите да вас у име одбора за изградњу споменика генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и у своје лично име поздравим искреном добродошлицом на овај веома важан дан, за нас Србе овде у Канади.

    Да вам се захвалим на вашој пажњи и љубави коју сте данас вашим доласком показали према нашем вољеном Чичи.

    Како је све почело?

    Пре три године, покојни Раца Вуковић је сазвао седницу директора корпорације, заједно са председницима Црквено Школских Општина да бисмо разговарали о унапређењу овога имања. После разних дискусија и предлога које смо имали, предложио сам да се на овом лепом српском имању направи споменик генералу Михаиловићу. Споменик који ће красити ово имање и подсећати нас на идеје четничког покрета, и на наше родољубе – четнике – који су долазили на овај континент, куповали имања и градили цркве и манастире где се ми сада Богу молимо. Када сам дао овај предлог то ми је био главни мотив. Како да се одужимо генералу и његовим борцима, како их сачувати од заборава на овом континенту. Јер, време чини своје и ових људи је све мање, њихови редови се проређују. Америка, Аустралија, Европа па и наша земља данас имају по више споменика, а Канада нема ниједног.

    Овај мој предлог је одмах прихватио и подржао брат Милан Лешић, који је обећао да ће сам дати $10.000 за овај подухват. То је и учинио и Милан је највећи приложник за овај споменик до данас.

    У почетку је основан одбор од 11 чланова, у којем сам изабран да будем председник. Каније је тај одбор проширен на 25 људи. И поред великих обавеза, прихватио сам се овога посла са жељом да споменик направимо да буде најбољи и најлепши у целом српском народу до сада, па и убудуће. Остављам вама да процените да ли смо у томе успели.

    На самом почетку је било тешко јер је требало одабрати најбољег уметника. Можда се питате зашто није неки наш уметник радио? Морам рећи да смо имали неколико понуда из краја које су биле финансијски много повољније, самим тим и привлачне. У међувремену сам нашао уметника, ЗИГИЈА ПУШТУ, који је урадио споменик у Квинс парку у Торонту и многе друге споменике овде у Канади. После доста одржаних седница, одлучили смо се да узмемо њега из разлога што смо знали да ће споменик бити добро урађен. Затим што живи овде, и ако се убудуће нешто деси, он може поправити. Најзад, за њега није требало обезбеђивати смештај, храну, радионицу, материјал и тако даље.

    Све те околности су нас натерале да узмемо овога човека. Наше је било да кажемо шта хоћемо а све остало је било његова брига, и као што видите направили смо добар избор. Фигура је направљена овде, а споменик је изливен у Тајланду од најбољег материјала. Сам Зиги је путовао у Тајланд и надгледао рад. И када је он мислио да је све у реду показао нам је малу минијатуру да видимо како ће изгледати. Тада смо му дали одобрење за изливање.

    Ето, укратко сам покушао да вам објасним шта се све догађало да бисмо ово данас имали.“


    Председник Организације српских четника „Равна Гора“ Милан Драговић, поред осталог је рекао:

    „Свако ко после смрти живи доказ је да је за живота учинио нешто што је од трајне вредности и што не пропада.

    Срби Америке, Аустралије, Енглеске, Канаде, поред сећања Чичине мученичке смрти 17. јула 1946. године подигли су неколико споменика овоме горостасу, који ће остати луча светиља за младе нараштаје. Када нас старијих не буде било више, они ће се окупљати по примеру нашем, цвеће полагати, воштанице палити, Богу се молити за његову напаћену душу мучки убијену од комунистичких разбојника, џелата и зликоваца.

    Нека је вечна слава и хвала вожду Дражи који нас, сада окупљене овде, са висине посматра, не да ли га оплакујемо, већ да ли његов пример следимо.

    Загрљене и збратимљене нека нас и убудуће води дух вожда Драже и нека нам сваки посао буде са вером у Бога за српство и Србију.

    Браћо и сестре, нека ово пар речи буде уместо воштанице на његовом незнаном мученичком гробу. Слава вожду Дражи. Хвала свим Србима и српкињама који своје животе положише за српство и крст часни од Косова до данашњег дана.“


    Стеван Поповић, председник Корпорације Српског центра „Св. Тројица“ из Бинбрука, рекао је у свом обраћању присутнима:

    „На првом месту хтео бих да вам свима зажелим добродошлицу на ово свето место, Српски православни центар ‘Св. Тројице’. А дошли сте ради најмилијег дана емигрантског живота, да физички учествујете на освећењу споменика који смо подигли у знак поштовања највећем сину нашег рода новије историје, неумрлом генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, а од миља у српском народу названог Чича.

    У име директора и чланова Корпорације ‘Св. Тројице’ и у моје лично име као председника, ја вам се најсрдачније захваљујем што сте помогли вашим прилозима да се ово свето дело оствари и што сте дошли у овако великом броју да учествујете у овом светом чину откривања и освећења споменика.

    Сви ви, драга браћо и сестре, заветујте се данас да ћете сваке године да дођете на ово свето место, да се поклоните пред овим лепим спомеником драгог нам Чиче и да запалите свећу воштеницу за његову племениту душу, на дан који смо посветили њему, а који зовемо Дражин дан. Драга браћо и сестре, ми смо са овим спомеником доказали да следимо речи нашег песника брата Миладина Шошкића, који у својој песми каже: ‘Жив је Дража, умро није, док је Срба и Србије’. Ево, ово је доказ да је вољени Чича са нама и биће међу нама док је и нас Срба. А још један песник каже: ‘Благо гробу и у тами што се сјаји – где кандила припаљују нараштаји’.“


    Жарко Вучинић је, поред осталог, рекао:

    „Било ми је 19 година кад је априла 1941. немачка солдатеска напала на нашу драгу отаџбину. Недељу дана касније генерал Калафатовић је потписао капитулацију Југословенске војске. Први пут у животу чуо сам име „Дража“ негде половином маја месеца, када нам је један од железничара донео вест да се Србин, пуковник Југословенске војске Дража Михајловић, не признајући капитулацију са групом официра и подофицира одметнуо да се бори против окупатора наше отаџбине. Оног дана када је потписана капитулација, Југословенска војска била је разбијена, потучена, заробљена.

    Непризнавањем капитулације Дража је почео регрутацију добровољаца, нових бораца, првих герилаца у Европи, српских четника. Дражин штаб и Врховна команда били су смештени у чобанским колибама Равне Горе, где су се пријављивали народни борци из села и града, они у чијим грудима је куцало српско срце. Непомућена љубав према српству и слободи подизала је народни дух за највише подвиге, борбу и коначно ослобођење.

    Достојни дивљења, јунаци Босне и Херцеговине, неустрашиво су подизали устанке непрестано крварећи да би српском народу дали оно најдраже – „слободу“. Црногорске владике са шаком горштака предводиле су и у народној песми опеване јунаке, да бране у камену огњиште српске слободе. Бесмртни Карађорђе са његовим знаменитим кнежевима и свим његовим борцима супротставио се огромној турској војсци да ослободи српски народ, његов образ, веру српску, традицију и јунаштво српских прадедова.

    Британски историчар Темперли каже за српски народ: ‘Не постоји раса која је показала више херојске жеље за слободом од Срба, или која је ту жељу остварила са мање помоћи од других, а са више жртава по себе’.

    Ми старији сада у јесени живота можда смо применили ону латинску ‘Где ти је добро, тамо ти је отаџбина’. Ја бих реч ‘отаџбина’ заменио са ‘домовина’. Овде смо се удомили, али своју отаџбину никада нисмо заборавили. Нашу децу у том духу смо одгајали.

    Нашег драгог госта проту Гавриловића бих замолио да пренесе наше поздраве васколиком српском народу, а челницима државе засебно поручујемо да ми српски четници никада нисмо били непријатељи своје отаџбине, него борци за њену слободу и њено васкрсење. Кажите позванима да нас једном за свагда бришу са листе, како су нас комунисти назвали, „народних непријатеља“. Они који коче то решење су непријатељи и мајке нам Србије и позива којим се именују.

    Нека је слава и хвала вожду Трећег српског устанка Чика Дражи Михаиловићу!”

    (“Погледи“, новембар 2001)


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Кичма Србије није сломљена!

    Позната је перфидна дефиниција Винстона Черчила да Историју пишу победници – али није познато да је на челу са истим Черчилом – написана од издајника Истине Победе Другог светског рата!

    Пише Часлав М. Дамјановић, 08.07.2013


    Тек данас, дуже од шест деценија од те скарадне издаје, обелодањене су хвала Богу и Истина коју је та издаја сакрила од Историје – и Лажи које је та издаја наметнула Историји уместо Истине, и такође, тек данас је јасно да је циљ злочина обмане те издаје трагичан преокрет послератне Западне цивилизације која и дан-данас сакрива чак и од себе саме… колико том издајом заводи послератни свет у уништење људског интегритета.

    И зато што је ова завереничка обмана глобалног опсега зачета савезничким издајством Равне Горе и Равногорске Србије, и зато што је разлог овог зачећа савезничког глобалног издајства здружена мржња Срба и Православља – зато, да би се схватио Ауторитет Истине Сведочанства пуковника Роберта Макдауела – насловљеног “Стрељање историје”– “забрањено у САД” – о “кључној улози Срба у Другом светском рату” – први пут штампано прошле године у преводу на српски – у драгоценом забрањеном рукопису који је Макдауел пре смрти поверио господину Мајклу Благоја Раденковићу, који је хвала Богу данас организовао превод са енглеског и приредио текст за штампу – мора се детаљно разоткрити стварна историјска ситуација Макдауеловог боравка на Равној Гори… као и трагичне последице те ситуације.

    * * *

    Из обмањивачког кошмара који је Србима наметнула послератна Титова проусташка пропаганда здружена са западном пропагандом, и доцније поготово америчка обмањивачка пропаганда деведесетих прошлог века – недвосмислено се дефинишу три елемента на којима су засноване лажне оптужбе против Равне Горе:

    а) Неактивност од 1942. до 1945. године.
    б) Сарадња са окупатором.
    в) Истоветност са Усташтвом.26. октобра, 1943. године Михаиловићеве снаге су – наводно – по захтеву западних савезника напале транспорт немачких шлепова на Дунаву. Иако је тај догађај детаљно описан у књизи британског официра Џаспера Рутама, “Погрешна паљба” (Jasper Rootam, “Miss Fire”) – овде ће бити наведене последице тог напада из књиге Волтера Робертса “Тито, Михаиловић и Савезници, 1941/1945” (Walter R. Roberts, “Tito,Mihailovic and the Allies,1941/1945”):

    “За казну Немци су убили 50 Срба!” [i]
    “Напад на дунавски транспорт” довео je до тога да је:
    “Генерал Михаиловић постао ‘гоњенији’ од Немаца – него икад раније”! [ii]
    Немачки официри највиших чинова изјављују да су сада:
    “Oдлучнији више него икада раније да убију Дражу Михаиловића и униште Врховну команду”! [iii]

    Поменути напад Југословенске војске у отаџбини био је смишљена диверзија да се одврати пажња немачких снага од другог конвоја шлепова у којима су били сакривени европски Јевреји, углавном 22-годишњаци, којима је одредиште била Палестина, а задатак формирање оружаних групација које ће формирати Израел! И…

    …некаквом судбинском подударношћу, баш та наводна “неактивност” за добробит будућег Израела – навела је савезнике да:

    “У потпуности прекину односе са Михаиловићем”! [iv]

    Зар није чудно “прекидање односа” са Србима баш у тренутку када се Срби несебично жртвују за будућу Јеврејску државу? Наравно да јесте! Међутим… данас је још чудније! Зашто? Зато што Истина пуковника Макдауела “Стрељање историје” данас открива Истину: овај напад Равне Горе – није био нити по некаквом “захтеву западних савезника” – нити због икаквог доказивања против некакве “неактивности” – већ је био један од напада непрекиданог дејства Равне Горе у рату против Нацизма! По признању немачких виших команди – “снаге генерала Михаиловића – као и до сада – знатно доприносе поразу немачких снага”!

    Међутим, “потпуно прекидање односа” значило је повлачење са Равне Горе и последње неколицине заосталих савезничких официра за везу; прекидање дипломатских односа; прекидање такозване савезничке помоћи која се током читавог трајања рата на простору бивше Југославије свела на мизерних 800 старинских пушака; на супрот огромној помоћи Титу која ће уследити овим “прекидом” и која ће достићи најмодерније наоружање за преко 50.000 војника; мучко бомбардовање Београда, Србије и Црне Горе; митраљирање из ваздуха положаја Равне Горе у Србији, Црној Гори… па чак и српских четничких положаја у околини Книна… усред њихове борбе са далеко надмоћнијим усташким снагама; и… наравно непотребно је даље набрајање.

    Иако ће доцније уследити детаљна анализа последица овог неразумног “прекида” – управо овог зачетка Издаје Равне Горе и Равногорске Србије – ипак је важно већ овде истаћи да – упркос здруженој анти-равногорској завери, генерал Бил Донован (Bill Donovan), командант ОСС (OSS – US Office of Strategic Services) шаље свог обавештајног саветника, пуковника МекДауела на Равну Гору – после “потпуног прекидања односа”!

    Међутим, засада је важно овде нагласити превасходно важну чињеницу која непобитно доказује усаглашеност нацистичких и савезничких обавештајних служби:

    Тачно оног момента када су Западни савезници одлучили да “прекину везу” са Дражом Михаиловићем – тог истог тренутка Немци одлучују да убију Дражу Михаиловића и униште Врховну команду Југословенске војске у отаџбини!

    Шта значи та подударност?

    Подударност значи да Немци одлучују да ликвидирају Равну Гору зато јер је Равногорство Србије препрека савезничком рекламирању нацистичког сарадника Тита!

    И зато, иако нема краја доказима да је оптужба о “неактивности” Равне Горе бљутава измишљотина, осврнимо се на још неке детаље који не само да безпоговорно побијају лажну “неактивност од 1942. до 1945. године”, и лажну “сарадњу са окупатором” – већ такође непобитно доказују пресудност Равне Горе у рату против Нацизма: чак током октобра 1944. године, немачка виша команда тврди да су “снаге генерала Михаиловића знатно доприносе поразу немачких снага, укључујући заједничке операције са совјетским снагама, док није дошло до комунистичких интрига, и напада совјетских трупа на Михаиловићеве снаге”. [v]

    У тренутку када су средином 1943. године, америчке медије натурале Тита са помахниталошћу која ће се поновити пола века доцније истоветним помахниталим рекламирањем нацистичких наследника приликом колапса бивше Југославије – у очекивању савезничке инвазије на Балкану, Равна Гора је била спремна за свој највећи допринос Савезничкој победи против Нацизма:

    6. јула, 1943. године, Дража Михаиловић је наредио ослобођење јадранске обале! [vi]

    Већ сутрадан, 7. јула 1943. године, Тито је наредио да се по сваку цену спречи ослобођење јадранске обале! [vii]

    Немачка обавештајна служба ухватила је обе поруке. [viii]

    То су документовне чињенице! Према томе – како је немачка обавештајна служба ухватила обе поруке?

    Сам Ђилас је потврдио да се радио комуникације између нацистичке и Титове комунистичке обавештајне службе нису прекидале од првог до последњег дана рата. Ова документовна чињеница, осим што је један од спореднјих доказа о сарадњи рекламираног Тита са окупатором – доказ је да су и равногорске и савезничке тајне – via Тито – биле доступне нацистима!

    То према томе значи да је Тито био најобичнији цинкарош Нацизма!

    Међутим, Титово наређење да се по сваку цену спречи ослобођење јадранске обале дословце следи загребачку нацистичку директиву – довољно је пребацити Тита на оно подручје НДХ где ће му бити омогућено да се среће са савезницима – а искрцавање – пошто би угрозило Титово долажење на власт – не долази у обзир!

    Истоветна ситуација поновила се 1944. године:

    Поново у очекивању савезничког искрцавања на Јадрану, Дража Михаиловић је 1. септрембра, 1944. године, почео општу мобилизацију која је повисила број његових трупа на преко сто хиљада. За ту опшзу мобилизација је карактеристичан коментар пуковника Макдауела: “Када је доле потписани стигао у Михајловићеву Врховну команду августа 1944. године – општа мобилизација је већ била наређена. Планови акција и извршна наређења за нападе на немачке снаге су већ били издати свим јединицама. Са осталим америчким официрима, био сам лично присутан размештају снага за те офанзивне ударе. Било је свима врло јасно да је Михаиловић своје снаге распоредио исправно за успешно уништење главних немачких гарнизона, депоа, линија комуницирања, али такође, и да је чинећи све то, био принуђен да остави своју позадину и бокове незаштићене од напада партизанских главних снага које су тек сада успеле да се концентришу и запрете нападима већег обима”. [ix]

    “Тек сада” значи да су се Титове снаге, од давне 1941. године, када су из Србије побегле у Рогатицу – да су се “тек сада” – августа 1944. године – из НДХ… навалиле у Србију!


    Титове снаге су се “вратиле” у Србију – наоружане америчким оружјем!

    Титове снаге су се “вратиле” у Србију – здружене са усташким снагама!

    Титове снаге су се “вратиле” у Србију да се уз подршку америчког ратног ваздухопловства “концентришу”, да са америчким оружјем, обаве задатак због којег им је оружје дато – да бесомучно ликвидирају Равну Гору и Равногорску Србију… који, за разлику од Тита – и упркос издаји од стране Западних савезника – настављају активан рат против Нацизма!

    Осим што документована чињеница да су Тито и Немци тада “концентрисани на хватање” Драже и Макдауелa – јесте још један непобитан доказ нацистичко-савезничке здружености – јер чињенична здруженост Тита и Усташа наоружаних америчким оружјем – јесте непобитан доказ да су према томе Западни савезници ти који 1944. године испуњавају Хитлерову претњу Дражи Михаиловићу и народу Србије још од 1942. Године… да ће:

    “Послати Усташе (у Србију) да истребе Србе до последњег”!

    Макдауела је на Равну Гору послао генерал Бил Донован. Черчил, Каиро, и Бари били су против слања Макдауела на Равну Гору. Неколико “неуспелих” летова да се Макдауел пребаци на из Барија на Прањане, доказују исту издајничку одлучност Барија да по сваку цену спречи контакт са Дражом Михаиловићем – исто као и нешто раније у случају Џорџа Мусулина! Када је Меакдауел коначно стигао код Драже, председник Рузвелт се чак извинио Черчилу, правдајући се да је слање Макдауела… његова “грешка”!


    Па зар није сам Рузвелт кратко време пре тога изјавио амбасадору Фотићу да ће после рата ставити Хрвате под “међународни надзор” због њихових злочина над Србима?

    Мешутим… Донованово “обнављање” америчких односа са Равногорством – исто као и рат против Нацизма – били су противни плану здружене завере! А пошто – сходно сведочењу 1946. године на Њујоршком паралелном процесу за праведно суђење Дражи Михаиловићу – Макдауел очигледно – није био члан завере – то према томе значи да Макдауел није смео да преживи рат:

    Зато да не би остао ауторитативни сведок Истине!

    Према томе – МекДауел је морао бити убијен!

    Зато су Тито и Немци били “концентрисани” осим на “хватање” Драже – и на “хватање америчке мисије”!

    Чињеница, да када се годинама доцније сретао са Златаном Стаменићем, да је Макдауел увек одбијао да разговара “о прошлости” – јесте непобитан доказ да му је било запрећено смрћу ако зуцне и једну-једину реч! Чињеница је такође да када је Запад поставио Тита за диктатора над Југославијом, да је Титов режим захтевао од америчког Државног секретаријата да се Макдауелу суди и да се осуди на смрт!

    То је најдрастичнји доказ – прво, да је здружена савезничко-нацистичка завера наставила да ровари послератни свет; и друго, да Макдауел није био само трн у оку Титу, његовим тајним послодавцима, и Ватикану – већ…

    …и да јесте непобитан Ауторитет и Сведочанство непобитне Истине!

    Да би се у потпуности схватила изненадна очајничка помама Титових и немачких трупа да ухвате Макдауела, подсетимо се да су – на Титов “захтев” – Савезници “прекинули” званичне односе са Равном Гором – пре него што је Макдауел послат на Равну Гору!

    То надовезује савезничку “одлуку” на данашња времена:

    Као што је законитост одлука сенатора Бајдена под знаком питања, па чак и под сумњом – да ли су Бајденове одлуке његова лична мржња Срба – и да ли уопште – као такве – нису уопште легални резултат америчке спољне политике – тако је под истим знаком питања и под истом сумњом – да ли је наводно “званичан” такозвани “прекид” са Равном Гором – био заиста законит? Заиста резултат савезничке спољне политике? Или је у оба случаја био натурен од самозване групе?

    Чињеница је да се генерал Донован баш тако и односио према “прекиду односа”: као да за њега “прекид односа” – није био нити законски пуноважна нити званична одлука! А пошто је генерал Донован био на челу тада једине америчке обавештајне службе, мора да му је било врло јасно ко се заиста бори против непријатеља! Међутим, колико год да је тај Донованов потез изгледао потпуно логичан у току рата – ипак, из данашње перспективе… је чудан: несхватљиво је како то да Донован – на тако високом положају – није био укључен у заверенике издајства? То на посредан начин потврђују две познате Донованове изјаве: “Много је оних који би требало да су на нашој страни – али нису”, (“A lot of people are supposed to be on our side, but don’t always seem to be”), и “Неки од мојих највећих непријатеља су овде у Вашингтону – не у Европи!”, (“Some of my biggest enemies are here in Washington, not in Eurpe”)! Можда се на ове изјаве надовезује и Труманово недостојно искључење генерала Донована од сваког утицаја у послератном свету… јер наводно… “не припада нама”! (“Wild Bill Donovan”, Douglas Walter, 2011)

    Међутим… срећом по Истину, Меакдауел је преживео покушаје убиства крајем рата, и све послератне претње и забране, и две године доцније је јуначки смогао огромну моралну снагу и поштену савест да сведочи Истину на паралелном Њујоршком процесу за поштено суђење Дражи Михаиловићу…(1)

    * * *

    “Прекидом” односа са Равном Гором која јесте била “један од пресудних фактора” у рату против Нацизма, позната дефиниција Винстона Черчила да Историју пишу победници преокренула је Победу у Другом светском рату у најодвратнију Издају у име Мржње – у Зло заостало још од Џингис Канове дефиниције “није важно само да ја победим – сви остали мора да пропадну” (It is not sufficient that I win all others must fail) коју ће доцније најефикасније применити генерал Шерман његовом стратегијом “спаљене земље” дењфинишући Манифест Судбине… “цврчањем” жртава на усијаном тигању!

    Међутим, драгоцени рукопис књиге “Стрељање историје” – једино ауторитативно Сведочанство истине – наравно “забрањено у САД” – Роберта Макдауела о “кључној улози Срба у Другом светском рату” – објављену прошле године у преводу на српском, који је прогањани Макдауел давно поверио господину Мајкл Благоју Раденковићу – господин Раденковић је хвала Богу сачувао драгоцени рукопис Истине, организовао превод са енглеског, приредио текст за штампу… и објавио Истину Историје!

    Огромна Морална снага и Поштена савест Одговорност стварној Победи у Другом светском рату пуковника Макдауела и стварних бораца против Нацизма и расизма – водила их је против наметнуте послератне будућности – и довела у данашњу Победу Другог светског рата чудовишним Ускрснућем Истине Историје које је постигао господин Раденковић објављивањем забрањеног Макдауеловог рукописа “Стрељање историје” – објављивањем аманета…

    Ускрснуће јесте чудовишно јер је господин Раденковић, као основац, био курир Равне Горе, преносећи тајне поруке… у школској торби!

    Ова оданост Одговорности Истини јесте управо господин Раденковићев аманет Српства!

    Зато је у овом приказу посвећена пажња такозваном званичном “прекиду односа” са Равном Гором јер је та најподлија од свих издаја у Другом светском рату зачетак трагичних расистичких последица по живот и развој Српског Народа и Српске Државе – последица које недвосмислено и безпоговорно доказују Истину – али и Лажи те Издаје – и изнад свега… доказује Ауторитет пуковника Роберта Макдауела и Ауторитет Истине коју он обелодањује!

    Трагичне последице Западних фатаморгана:
    Чињеницу да је генерал Донован послао пуковника Макдауела – после званичног “прекида односа” са Равном Гором – резултирала је низ последица које су de facto непознате јер су злонамерно искључене – управо забрањене – из “оптицаја Историјског записа”.

    На пример, од већ наведених наводних “разлога” за “прекид односа” са Равном Гором… од њене наводне “неактивности од 1942. до 1945. Године” и од њене наводне “сарадње са окупатором”, и од доцније прикалемљене пропагандне лажи титоистичке диктатуре о некаквој “истоветсности српског Четништва са Усташтвом” – Истина је обратна:

    Прво, Равна Гора уопште – није прекидала активна ратна дејства против Нацизма током читавог трајања рата; друго, Равна Гора – није сарађивала са окупатором – и треће, Равна Гора – није била Четништво – већ легална уставна војска! Осим тога нити Четништво као такво – није сарађивало са Усташтвом!

    Међутим, на супрот тој Истини Равне Горе – Титоизам: прво – није активно учествовао у рату против Нацизма; друго – јесте активно сарађивао са Нацизмом; и треће, не само да Титоизам – јесте сарађивао са Усташтвом – већ је чак у великој мери био и под усташком командом! И… осим тога – Титоизам по садизму своје крволочности и мржње Срба – био истоветан Усташтву – а не нити Равна Гора нити Српско Четништво!

    Дакле, непобитна Историјска Истина да су закулисни зли дуси мржње, зла и расизма издали рат против Нацизма – издали Победу рата злонамерно издавши моралну равноправност свих народа пред Правдом – значи: издали су ону послератну будућност која је била стварни анти-расистички циљ Победе Другог светског рата! Овај збир Чињеница Истине доказ је да док је на једној страни обављана издаја – и упркос обмани којом је издаја најављена као некакво “званично” и некакво “политичко” решење – генерал Донован, командант ОСС-а – остао је веран и одговоран стварној ратној реалности – одан Победи и одговоран стварним циљевима рата!

    Зато је и прекршио наређење о “прекиду односа” и послао пуковника Макдауела код стварног савезника у стварном рату!

    Међутим, пошто је доцније и сам Рузвелт попустио и препустио се издаји завере – неман лажи се распомамљује из дана у дан: војна помоћ Титоизму који уопште није био учесник рата против Нацизма нараста до апсурдних пропорција; Тито се у Анцију проглашава “Маршалом”; мучко бомбардовање Србије почиње сладострашћем усташког садизма бомбардовањем на Православни Васкрс; на територији НДХ одвија се огромна савезничка пропгандна афера рекламирања Тита о којем поштени део америчке јавности није нити знао да постоји! И пошто су поштена јавност и војни и обавештајни стручњаци знали да Титоизам није учесник рата – зато су лажном рекламом убеђивани да Дража и Равна Гора нису “хероји” него да је наводно “херој” некакав “Маршал”; углавном из Черчилове пропагандне кухиње лансиране су фатаморгане Сутјеске и Неретве; злочин Усташтва над Србима је уклоњен из Историје; преговори Савезника са НДХ су тајна до данашњег дана; Усташке јединице и команданти прикључују се Титовим партизанима и наоружани америчким оружјем спремају се да обаве Хитлерову претњу – улазак у Равногорску Србију да побију Србе до последњег… чак је и операција “Подигач” (“Halyard”) – спасавање преко 500 америчких авијатичара са Прањана које је јуначки учинила Равна Гора – била саботирана од стране инфилтрираног Барија… чак и по цену остављања америчких авијатичара на цедилу…

    Једном речју:

    Издајанички “прекид односа” са Дражом Михаиловићем осудио је на смрт Равногорску Србију, Равну Гору, послератну Србију… и Победу Другог светског рата!

    Издајнички “прекид односа” затворио је Србију у садистичко масовно убиство о којем се наводно није уопште знало…

    …међутим – знало се:

    Док је Србија била убијана у САД су извештаји авијатичара спасених са Прањана – склоњени из архива; на захтев Тита САД забрањује авијатичарима да иду у Београд да сведоче Истину у корист Драже Михаиловића; америчка штампа убрзано постаје извориште титоистичке анти-српске мржње; Дража убијен; српска интелектуална и национална елита убијена; српска православна црква затарабљена; Труманово одликовање Дражи Михаиловићу сакривено од јавности; једино веродостојно легално разматрање Равне Горе, Њујоршки процес за поштено суђење Дражи Михаиловићу – сакривен од јавности; осим спасеним пилотима, на Титов захтев САД забрањује најпознатијим америчким војним и обавештајним стручњацима, најчувенијим америчким правницима, чувеним америчким јавним и културним личностима – да оду на Дражино суђење као сведоци Истине… и наравно, генерал Донован удаљен је са јавне сцене…

    …и како време пролази у окрвављеној Србији постаје школски предмет некаквих “Седам Титових офанзива”! Диктатура постављена на власт издајством Победе Другог светског рата преокреће читаво образовање Србије, а поготово Историју – у лажи систематског испирања мозга које мржња назива Операција ломљење кичме Србији…

    И зато… Тек када су стварни јунаци Прањана помрли – објављује се лажна књига о Прањанима под насловом “Заборављених 500” (“The Forgotten 500”, Gregory A. Freeman)! Тек када су стварни српски јунаци побијени и тек када су преживели помрли – Труманово одликовање Дражи се “добродушно” додељује његовој ћерци преваспитаној од Удбе; фалсификована документа славе непостојеће ратно победништво Титоизма; српски интелект тоне у закржљалост игнорамуса испраности мозгова; дилетантизам нема појма о истинитој историји Другог светског рата; Србија је деведесетих поново бомбардована; одузето јој је Косово; биће јој одузета и Рашка, и Војводина; од још живих диктатора и наследника диктатуре тражи се рехабилитација Драже од некаквог суда који наводно не зна ни где је Дражин гроб… нит5и ког дана је Дража убијен! И иако је прошло већ више од пола века – наводно се још не зна ко је од америчког Државног секретаријата “присуствовао” ратсргнућу живог Драже… нити ко је преговарао са НДХ у име Западних савезника!

    Глупост лажи иде чак толико далеко да појединци по налогу завере изјављују за себе “да су они на аеродрому у Барију имали задатак да опремају и испраћају америчке летелице које су ишле за Румунију и Југославију…”

    Та трагика се догађа баш данас… али поново напомињем – тек данас пошто су стварни јунаци и стварни сведоци Истине – већ помрли!

    А догађа се после смрти часних – зато да се кривица са усташких и титоистичких саботера под благословом савезничко-нацистичке завере у Барију… пребаци на Србе – на Србе који су током рата служили у америчким војним снагама!

    И зачудо, у тој истој трагици која се догађа баш данас – истом том који наводно на себе пребацује одговорност летова из Барија – приписује се да је он “као Србин у више наврата био ангажован на изради посебних студија ОСС о Југославији и да је његов задатак био да на основу обавештајних информација, прикупљених од агената ОСС, али и кроз интервјуе са избеглицама са Балкана, сачини прецизну студију о тренутним и наредним дешавањима на просторима Југославије и Балкана…”(2)

    Откуд сад па та измишљотина?

    Иако заиста комплексан – одговор је једноставан:

    Испрани мозгови српске интелигенције, не знајући нити Истину Равне Горе, нити Лаж Титоизма, напрезали су се да часни историјат Српства прикажу јунаштвом и доприносом Срба у Првом светском рату. Чим је агитпроп анти-српске мржње схватио овај “преступ” ниже расних Срба – одмах је уследила “политички исправнa” лаж да се “после Сребренице мора другачије размишљати о српском национализму из 1914” јер се “Сарајевски атентат изједначава са нападом на амерички Светски трговински центар 11. Септембра 2001” а “Пашићева Србија из 1914. са Асадовом Сиријом наших дана”!(3)

    Истоветан је случај и са Књигом Истине Роберта Макдауела “Стрељање историје”, коју је, да поновим, господин Мајкл Раденковић добио као забрањени рукопис од пуковника Макдауела са аманетом да га објави – што је господин Раденковић и учинио! И… шта се збива?

    Све док је “Стрељање историје”чамило у прашњавим ћошковима књижара – све је било у реду!

    Међутим, чим се постојање књиге отело контроли најмљених дилетаната, и чим је књига доспела на насловну страну и проглашена Истином Историје – и чим су оманули дилетантски покушаји да се књига утопи у заборав игнорамуских тумаченија – мржња сада покушава да зада подлачки ударац Ауторитету Истине:

    Постоје наводно ауторитативнији ауторитети који су наводно за исти ОСС деловали у Барију! И то… српског порекла!

    Закречени умови СУБНОР-а, легије такозваних тумача историје, дилетантски историчари, злонамерни и најмљени пропагатори, најамници сензационалисти и историчари-чешароши у отаџбини… али такође и свемоћни отпор здружене мржње Запада – покушаће све своје подлачке марифетлуке да се Истина игнорише!

    Али… како истиче господин Раденковић, сам Макдауел наводи да је Дража био сигуран да ако дође до инвазије да би већина партизана приступила Војски у отаџбини! То доказује Макдауелов закључак да је већина партизана била свесна да се Тито и врхушка – не боре ни за какво ослобођење – него да су намештени од закулисне завере мржње да се њихова анти-српска и усташко-расистичка диктатура постави на власт послератне Југославије… и да се тиме отворе врата Злу послератног света! Зато би СУБНОР морао да схвати да су пали партизани – жртве преваре – а све феле најамника… да морају да схвате да од тренутка Откровења Истине… благоутробија више нема шепурењем на лажима!


    Проглас Истине

    генерације 1932

    Драги високоседајући дилетанти,

    Драги подрепгледајући најамници Лажи,

    Драго нам је да Вам приопћимо:

    Кичма Србији – сломљена није!


    Часлав М. Дамјановић


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    HRH Crown Prince Alexander II as a very young boy
    HRH Crown Prince Alexander II was born on 17 July 1945 in Claridge's Hotel in London. In order for the heir to the throne to be born on Yugoslav territory, the British Government under the orders of Prime Minister Sir Winston Churchill declared suite 212 in Claridge's Hotel Yugoslav territory. His Holiness Patriarch Gavrilo of Serbia baptized the newborn Crown Prince in Westminster Abbey with Godparents King George VI and HRH Princess Elizabeth (now HM The Queen Elizabeth II).
     From the Facebook page:

    HRH Crown Prince Alexander II of Serbia.
    On the portrait hanging on the wall are pictured
    King Peter I of Serbia, his great grandfather,
    and King Alexander I of Yugoslavia, his grandfather.
    Royal wedding - Piers Morgan [CNN] interview with HRH Crown Prince Alexander II of Serbia FULL INTERVIEW [2011]
    Posted on You Tube by "RoyalSerbianChannel"


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


older | 1 | .... | 6 | 7 | (Page 8) | 9 | 10 | .... | 49 | newer