Била је част тог 14. маја 2015. године бити у Великој судници Палате правде поред Њ.В. Престолонследника Александра и мноштва поштовалаца и следбеника једног великог човека и родољуба чијем се имену, чини се, само здање клањало и чекало баш овај дан, и овај час, да устане и поново достојно своје име понесе.
Толико присутних свесних историјског значаја тренутка и места на коме се налазе, нестрпљиви да испуне своја очекивања, несигурни у оно што треба да уследи, дочекују позив службеника суда који позива све присутне да устану и одају поштовање већу које поново суди. Гледајући још увек у судијама и службеницима представнике оних који и прву пресуду донеше, са неверицом, у тишини, надом у мислима, пажљиво вагаху сваку изговорену реч. А онда, када тај кадија, председавајући већа и оних који већ једном судише, изговори да се „проглашава ништавом одлука суда од тренутка њеног доношења , као и да су ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитовано лице Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним“, тиме и невиним, општа ерупција одушевљења, суза, радости али и туге испуни просторију, као да се све оно што је деценијама тињало, тиштело и притискало ослободило, као терет са душе, као камен са врата целог народа а та реченица учини да овај судија постане наш, добар, праведан… Сви су били ту, у овом малом простору велике суднице и они који су остали и опстали са именом овог невиног јунака на уснама и са свом тугом и патњом коју је оно доносило, и они који су га се накнадно сетили, као и они који су се ту задесили…али то је оно што смо, захваљујући сада већ поништеној пресуди, постали. Свакако, добро је што смо ту, такви какви смо. Добро је!
Похитасмо напоље, из тог скученог простора, да свету пренесемо радосну вест, да кажемо да судија више није кадија, да је истина победила и да смо данас много бољи него што смо јуче били, да је наша земља праведна, као и они који су до тога довели. Оно што нас је дочекало, обуздало је наше одушевљење, умирило наше наде и поново пробудило осећај неспокојства.
Толико оних представника државе на највишим нивоима, оних које ми бирасмо по Божијем и демократском праву, оним на које се и они сами позивају, поново испалише пуцње у, од малочас, невиног јунака, поново атаковаше на његов непознати гроб, као да време и креч нису били довољни да сваки траг његовог постојања униште.
Толико заштитника демократије устаде у одбрану оног тоталитарног, репресивог и комунистичког суда и система и његовог наслеђа, толико заштитника људских права уста у одбрану пресуде којом су скоро сва та права повређена, толико патриота посеже за историјом из уџбеника које сами укидоше и заменише, као да, сачувај нас Боже, бране себе и своје најмилије.
Запитах се, да ли је могуће да се јунаку и родољубу још увек не да да почива у миру, где год му почивалиште било, зар је могуће да издајником и сарадником окупатора зову оног кога је окупатор гонио и главу му уценио, зар је могуће да још увек таквим зову оног коме је окупатор породицу затворио, оног чије је војнике и следбенике стрељао, оног кога је годинама по врлетима гонио, оног који се по земуницама и пећинама скривао? Зар оног кога су сви савезници одликовали и име са поштовањем говорили, првог герилца окупиране Европе, бастиона части, пркоса и слободе, оног који им је толико војника спасао жртвујући себе и своје?
![]()
Наши заштитници нас позваше на помирење, на препуштање историје историчарима а нама оставише „истину“ да са њом живимо, као да се уплашише свега што она може да донесе. Гурајући је под тепих деценијама, наша стварност постала је толико неравна и искривљена, да по њој више не можемо да ходамо.Толико је „истина“ неравним учинила наш ход да је сваки корак ближи паду него новом кораку, а ово данас се тешко може назвати корачањем. Народ са оваквом „истином“ се тешко може надати бољој будућности. ДОСТА ЈЕ БИЛО!!!
До помирења ће доћи онда када се све истине изговоре, када се сви гробови обележе и када историју испишемо чињеницама…не могу јунаци и родољуби који су своје животе и све што су имали дали за слободу бити сматрани издајницима и сарадницима окупатора који их је убијао, не могу домаћини који су деценијама баштинили и чували наслеђе и имовину својих предака бити сматрани народним непријатељима и зато истеривани из својих домова…не може ова земља да поднесе толику неправду. Истина ће нас ослободити, и стега, и окова, и све тежине наслеђа. Са њим морамо да живимо и из њега да учимо!
Потпуно уверен у исправност живота и дела генерала Драгољуба Михаиловића, команданта Краљевске војске у отаџбини, као и у величину и значај његове жртве, надам се да ће, у најскоријој будућности, међу својим обновљеним народом и праведном историјом, заузети једнако место поред бесмртног Вожда Карађорђа и великог Књаза Милоша као вођа Трећег српског устанка. Нека његово име буде синоним за пожртвовање, родољубље, праведнст, истрајност и одлучност а место почивања цела Србија!
Нека му је вечна слава!
Марио Мајсторовић,
председник Удружења Краљевина Србија
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
