Quantcast
Channel: General Draža Mihailovich
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live

"Remembering the Storm - Anniversary of a Victorious Crime" / By Nebojsa Malic

$
0
0

The exodus of the Serbs
from Krajina in Croatia August 1995.
Author of photograph unknown at this time.
 
Aleksandra's Note:This excellent essay by Nebojsa Malic was written and posted in August of 2005, 10 years ago, in commemoration of the 10th anniversary of Croatia's "Operation Storm" against the Serbs in August of 1995. I'm posting it today for the 20th anniversary of "Oluja" (the "Storm"), because his words are as true today, 20 years after the war crime was committed by the Croatians, as they were back then.

When will there be justice for this war crime?

Sincerely,
Aleksandra Rebic
August 4, 2015

*****

"Remembering the Storm -
Anniversary of a Victorious Crime"
 
by , August 05, 2005

In the early morning hours of Aug. 4, 1995, on the heels of an incessant artillery and air bombardment, some 200,000 Croatian troops moved in to “liberate” Krajina, a stretch of mountains inhabited by Serbs who had rejected Croatia’s secession from Yugoslavia four years prior. Overrunning the token UN observation posts, the U.S.-trained Croatian army quickly overwhelmed localized Serb resistance. President Franjo Tudjman declared Aug. 5, the day Croat troops entered the Serb capital of Knin, a national holiday: “Homeland Thanksgiving Day.” By Aug. 7, the “Republic of Serb Krajina” was no longer in existence.

A grand celebration is scheduled for tomorrow [2005] in Knin. Prime Minister Ivo Sanader, the late Tudjman’s political heir, will no doubt give a rousing patriotic speech, glorifying Croatia’s “defenders from Serbian aggression.” Some mainstream media will report that the offensive resulted in civilian casualties, and that one high-ranking Croatian general, Ante Gotovina, is a fugitive from war crimes charges at the Hague Inquisition. And that will be the end of it. Dwelling on “Operation Storm” (Oluja)serves no purpose in the official narrative of the Balkans wars. Its victims are that narrative’s principal villains, so their suffering must be suppressed. The victors, on the other hand, are no longer useful to the Empire. “Storm” is something Washington would like to forget. Serbs and Croats don’t have that luxury.

Frustrated Dreams

The area of Krajina was for several centuries the borderland between the Hapsburg and Ottoman empires, a buffer zone that protected the inner Hapsburg lands from Turkish raids. It was populated largely by Orthodox Serbs, who had fled Ottoman persecution, and who became frontiersmen for the Hapsburgs in exchange for land and liberty. By the 19th century, the Ottoman Turks were in retreat; the new danger to the Hapsburg Empire was Slavic nationalism. Vienna turned on its frontiersmen, encouraging conflict between the Orthodox Serbs and the Catholic Croats, who became its staunchest supporters. Vienna’s Serbophobia eventually led Austria-Hungary into a fatal conflict that destroyed much of European civilization.

It also nurtured the hatred that would explode in 1941 as the vicious Ustasha genocide. These homegrown Croatian Nazis, led by Ante Pavelic, set out to destroy the “race of slaves” (A. Starcevic) with ruthless abandon, but ran out of time. Still, by 1945 they had killed anywhere between half a million and 750,000 Serbs.

With the end of communism in 1990, Franjo Tudjman and his Croatian Democratic Union (HDZ) brought a revival of Pavelic’s symbols and vocabulary. Some of the top supporters of the HDZ were Ustasha émigrés. Tudjman himself expressed relief that his wife was “neither Serb nor Jewish.” Tudjman’s constitutional reform redefined the republic as a nation-state of Croats, with Serbs as an ethnic minority. When Tudjman’s government declared independence from the Yugoslav federation in 1991, most Serbs saw 1941 all over again. This – and not some imaginary “aggression” from Serbia – was the root of their “rebellion,” and the genesis of the Krajina Republic. After several months of bitter fighting, marked by massacres, ambushes, and the most vitriolic propaganda, the UN brokered an armistice. The so-called Vance Plan envisioned four “protected areas,” with a Serb majority, whose eventual status would be resolved through negotiations.

Over the next three years, Tudjman’s government feverishly prepared for war, training its troops on the battlefields of Bosnia and staging quick, limited offensives at the strategic edges of UN-protected areas (most infamous being the Medak Pocket attack in 1993). Although enjoying political, diplomatic, and even military support from Vienna and Berlin since 1991, it was only when it got Washington’s support that Zagreb was ready – and able – to strike. “Retired” American officers, working for government contractor MPRI, claimed to teach Croat officers “democracy” and “human rights.” The events of May and August 1995 would demonstrate MPRI’s definitions of both.

Junkyard Dogs

"Dick: We ‘hired’ these guys to be our junkyard dogs because we were desperate. We need to try to ‘control’ them. But it is no time to get squeamish about things."
To End a War,
Chapter 6

US envoy to the Balkans Richard Holbrooke thus described the note slipped to him by Ambassador Robert Frasure, during a meeting with Croatian officials in 1995. Holbrooke’s own account of how the U.S. officially condemned Croatian attacks even as he was meeting with Tudjman and telling him which cities to take, suggests he was hardly “squeamish” about using Croats to fight what he – and hundreds of advocacy journalists, lobbyists, and policymakers – had termed “Serb aggression.”

On May 1, 1995, Croatian troops tested both their readiness and the UN’s will by staging a lightning strike at an exposed Serb enclave of Western Slavonia. The operation was code-named Bljesak – “flash,” or perhaps more appropriately, “Blitz.” The clear violation of the armistice went unpunished. The stage was set for Oluja.

According to Serb documentation, the three-day offensive in August 1995 resulted in the expulsion of 220,000 people. Some 1,943 people have been listed as missing/presumed dead, including 1199 civilians, 523 women, and 12 children. The death toll would have been greater had the Serbs not fled en masse before the advancing Croat tanks; all who stayed behind were killed. The Croats, and their American sponsors, were definitely not squeamish.

Ten years later, Krajina is still a wasteland, with “scattered ghost villages strewn with shell-scarred houses overgrown with ivy and tall grass” (Reuters). Only a tenth of some 400,000 Serbs who lived in Croatia before it seceded have returned, only to face bureaucratic abuse and frequent physical violence. Tudjman made Pavelic’s dream to rid Croatia of Serbs a reality. It seems everything is in the choice of allies.

Unpleasant Comparisons

After obliterating Krajina, the conquering Croatian army moved into western Bosnia, aiding the Izetbegovic government to crush a dissident faction led by Fikret Abdic and assisting in the major Muslim offensive that “coincided” with NATO’s massive bombing of Bosnian Serbs. But after the Dayton Agreement was signed and peace imposed on Bosnia, Empire’s junkyard dogs discovered the supply of Milk Bones had run out. They had served their purpose.

Today’s Croatia is frustrated that its ambitions to enter the EU and NATO hinge upon the capture of Ante Gotovina, a general involved in Oluja who is universally considered a war hero, but whom the Hague Inquisition accuses of war crimes. Some of the truth about atrocities against the Serbs is slowly coming to light, but interestingly enough, only after the prominent personalities accused have fallen out of political grace. The Zagreb leadership snaps back at any hint that Oluja might have been anything but just, right, and noble. When Serbian president Boris Tadic called it an “organized crime” in a statement Monday, President Mesic replied it could hardly compare to Serb crimes such as Srebrenica.

But by all means, let’s compare. In both cases, a UN “safe area” was targeted by the attack. In Srebrenica, the UN at least tried to protect Muslim civilians; in Krajina, it did no such thing. Serbs evacuated Muslim noncombatants from Srebrenica; Serbs who did not flee Krajina were killed. Yet Srebrenica is somehow “genocide,” while Oluja is a victory worth a national holiday?!

Another reason the Empire prefers to keep Oluja out of sight and out of mind is the push to establish an independent, Albanian-dominated Kosovo. If Croatia’s conquest of Krajina was legitimate, because Krajina’s existence violated its sacrosanct administrative borders, then why did Serbia not have the right to uphold its borders when it came to Kosovo? If obliterating the Serb population did not disqualify Croatia from keeping Krajina and Slavonia, how can the exodus of less than half of Kosovo’s Albanians disqualify Serbia from keeping Kosovo? If the Serbs, a constituent Yugoslav nation, did not have the right to ethnic self-determination in Krajina and Bosnia, how can the Kosovo Albanians (an ethnic minority) have one?

The “Abramowitz Doctrine”

This apparent paradox was “explained” by Morton Abramowitz, the eminence grise of U.S. foreign policy, in an interview last summer: “there is no entirely rational answer … you seek perfect reasoning, which does not correspond to reality on the ground.” Logic does not apply to the Empire, because it creates its own reality; where have we heard that before?

The “reality” Abramowitz and his like-minded policymakers have sought to establish, by force, has been one in which, whatever the circumstances, Serbs are in the wrong. Apologists for the Empire dismiss this observable, verifiable fact as a “conspiracy theory” and claim the Serbs have a “victim complex,” even as their entire Balkans “reality” rests on the claim that everyone else has been victimized by Serbs.

What “perfect reasoning” is involved in recognizing the simple fact that the centuries-old Serb community in Krajina is practically extinct, and that the Serb community in Kosovo – from which most of their ancestors came – is facing the same prospect? Where the Nazis failed, the American Empire has succeeded. Is that really something to be thankful for?


http://original.antiwar.com/malic/2005/08/04/remembering-the-storm/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

HRVATSKA - Država koja već dve decenije pompezno slavi progon preko 200.000 svojih gradjana... / Dusan T. Batakovic August 4/5 2015

$
0
0
 
"Može li se država koja već dve decenije pompezno slavi progon preko 200.000 svojih gradjana, praćen ubistvima blizu 2.000 ljudi, paljenjem i pljačkanjem njihove imovine, uopšte može smatrati evropskom
i civilizovanom?"
 
Dusan T. Batakovic
Avgust 2015
 
OLUJA Avgust 1995
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Dan sećanja na stradanje Srba i žalosti zbog Oluje / "B92" [Beta] August 5, 2015

$
0
0
B92
Beta
August 5, 2015

U Srbiji se obeležava Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u ratovima '90, a proglašen je i Dan žalosti povodom 20 godina od progona Srba u akciji "Oluja".

Foto: Tanjug
 
Pre tačno dve decenije, 5. avgusta, iz Hrvatske je proterano više od 200.000, a ubijeno i nestalo skoro 2.000 Srba. Vlada je apelovala na građane da u podne zastanu uz sirene i zvona sa hramova Srpske pravoslavne crkve i odaju poštu stradalima.

Parastos nastradalima u Hrvatskoj i BiH biće održan u Crkvi Svetog Marka u 11 časova.

Godišnjica "Oluje" biće obeležena nizom manifestacija, pa će tako u Beogradu u 11 časova na Savskom trgu predstavnici više udruženja ratnih veterana i invalida položiti vence na spomenik "Žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990. – 1999. godine".

Na platou ispred Skupštine grada, deset minuta pre podneva biće odata počast žrtvama "Oluje", a najavljeno je prisustvo gradskih zvaničnika. U Sava centru u 14 sati počeće Memorijalna akademija u organizaciji Koalicije udruženja izbeglica.

I Srpska radikalna stranka obeležiće godišnjicu "Oluje" skupom ispred ambasade Hrvatske, a protest je zakazan za 17 sati.

Ministarstvo kulture i informisanja pozvalo je medijske kuće da se "striktno pridržavaju obaveza o obeležavanju dana žalosti, koje su jasno definisane zakonskim odredbama".

“Mediji su dužni da svoje programske šeme detaljno prilagode danu žalosti, uključujući i emisije namenjene inostranstvu, kao i da emituju prikladnu muziku i emisije, umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih sadržaja sa zabavnom i narodnom muzikom”, navodi se u saopštenju.

Na naslovnim stranama dnevnih novina koje treba da budu isključivo u crnoj i beloj boji, što važi i za fotografije, potrebno je objaviti i odluku o proglašenju dana žalosti i njegovom obeležavanju.

Zbog dana žalosti danas je otkazan i program sabora Trubača u Guči.

U skladu sa Zakonom, obavezu da prilagode svoje programe imaju i sve ustanove culture.



http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=08&dd=05&nav_category=12&nav_id=1023562


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****


Serbia marks day of mourning, remembers Serb victims [Operation Storm] / "B92" [Beta] August 5, 2015

$
0
0
B92
Beta
August 5, 2015

Serbia is this Wednesday [August 5, 2015] marking a day of remembrance for the Serbs who were killed or exiled in the wars during the 1990s.

A convoy of ethnic Serb refugees expelled from Croatia 20 yearsa ago (Tanjug)

The government also declared today a day of mourning for the victims of Croatia's Operation Storm that took place 20 years ago and resulted in the expulsion of over 200,000 Serbs, while more than 2,000 were listed as killed or missing.

A memorial service for the victims in Croatia and Bosnia-Herzegovina will be held in St. Marko's Church in Belgrade. At noon, bells will be rung in Serbian Orthodox churches, and sirens will be sounded. The government has asked citizens to, at that time, stop and observe a minute's silence.

A series of events will be held in Belgrade to mark the Operation Storm anniversary. Members of several associations of war veterans will place wreaths at the Monument to the Victims of War and Defenders of Fatherland 1990-1999.

City officials will attend a ceremony in front of the Belgrade Assembly at noon, while two hours later the Coalition of Refugee Associations will hold an event in the Sava Center conference hall.

The Serb Radical Party (SRS) has announced a protest for 17:00 hours CET in front of the Croatian embassy.

The Ministry of Culture and Information has called on the media to strictly observe their obligations related to marking a day of mourning. The Guca Trumpet festival that opened on Monday in western Serbia will suspend its program for the day.


http://www.b92.net/eng/news/society.php?yyyy=2015&mm=08&dd=05&nav_id=94988


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Данас Дан жалости у Српској / Бијељина - Поводом обиљежавање Дана сјећања на страдале и прогнане Србе у Републици Српској данас је Дан жалости. / "Глас Српске" August 5, 2015

$
0
0
Глас Српске
Срна
August 5, 2015


Бијељина - Поводом обиљежавање Дана сјећања на страдале и прогнане Србе у Републици Српској данас је Дан жалости.

У свим општинама и градовима Републике Српске данас ће се, у знак сјећања на страдале и прогнане, у подне огласити сирене за престанак ваздушне опасности.

Препорука је Организационог одбора за обиљежавање овог догађаја да се у свим институцијама и организацијама у Републици Српској у то вријеме рад обустави на једну минуту и да се грађани, ма гдје се налазе у том тренутку, зауставе и тако одају почаст свим страдалима.

У исто вријеме огласиће се и звона са свих православних храмова у Републици Српској.

У хрватској војној и полицијској акцији "Олуја", која је почела 4. августа 1995. године, убијено је и нестало 2.000 Срба, а више од 250.000 је протјерано из Хрватске.

Обиљежавање 5. августа као Дана сјећања на страдање и прогон Срба договорено је на заједничкој сједници влада Републике Српске и Србије 26. јуна у Београду.


http://www.glassrpske.com/drustvo/vijesti/Sutra-Dan-zalosti-u-Srpskoj/190089.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

[Croatia's] "Operation Storm was joint criminal enterprise" / "B92" [Tanjug] August 3, 2015

$
0
0
B92
Tanjug
August 3, 2015

Croatia's Operation Storm was a joint criminal enterprise whose goal was to expel the Serb people in Croatia from the areas they lived in for centuries.

Miodrag Linta (Beta, file)
 
This has been stated by the head of the Coalition of Refugee Associations Miodrag Linta. He spoke for Serbia's state broadcaster RTS on the occasion of the upcoming 20th anniversary of Croatia's military and police campaign.

Linta said that over 220,000 Serbs were expelled from Croatia during Operation Storm, while around 2,000 were killed - 1,200 of them civilians. At the same time more than 40,000 residential and business premises owned by Serbs were set on fire, looted, and destroyed.

He also noted that the Croatian authorities afterward passed a number of laws to prevent the return of those driven out of their homes, and that the primary goal of the regime of then Croatian President Franjo Tudjman was to create an ethnically cleansed Croatian state.

According to Linta, Croatia has for the past 20 years conducted a policy of intimidation of the expelled Serbs, issuing indictments and launching investigations that are "to a large extent not based on concrete, valid evidence."

There are now in all about 300,000 Serbs expelled from Croatia living in Serbia, and about 100,000 more in third countries, as well as about 50,000 more in the Serb Republic (RS) in Bosnia, Linta said. About 50,000 Serbs, mostly the elderly, returned to their homes since 1995 - mostly since 2000, he specified.

Of the 300,000 who now reside in Serbia, only about ten percent have the formal and legal status of refugees, while a huge majority have not solved key problems relating to their property rights in Croatia - namely, the 40,000 cases where their right of occupancy has been revoked. Linta also said that some 50,000 people are owned pensions, while 800,000 farming land cadastral plots have been taken away.

"We have several thousand people who are owned dinar and hard currency savings, and thousands of people with holes in their service years," he said.

Linta stressed that Croatia - now an EU member - has no political will for dialogue with Serbia, while "a strong, respected and powerful Serbia could initiate the launch of dialogue and the finding of just and lasting solutions before international organizations - the EU, the CoE, the UN."

He added that the goal of a letter sent to European Parliament President Martin Schulz was to urge the EP to passs a resolution on Operation Storm that would condemn the crime and the ethnic cleansing perpetrated against Serbs during and after it.

"The EP would with this resolution ask Croatia to at long last start prosecuting the many crimes committed against Serb civilians," said Linta, and added that "there are plenty of Srebrenica in the area of the former Yugoslavia, and we are in favor of European institutions applying the same yardstick to all crimes and all victims."

Linta also announced that his Coalition will on Wednesday at 14:00 hours CET organize a memorial gathering in the Sava Center conference hall in Belgrade.

Earlier the same day, at 11:00 hours, SPC Patriarch Irinej will lead a service for the victims in St. Marko's Church, after which wreaths will be laid at a memorial plaque in Tasmajdan Park.

At noon the same day, a walk will be organized from the church, past the National Assembly and the Moskva Hotel, down Prizrenska Street and Branko's Bridge, with participants arriving at the Sava Center.



http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2015&mm=08&dd=03&nav_id=94963


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

America's 'junkyard dogs' : Operation Storm, 20 years on / By Nebojsa Malic / "RT" August 5, 2015

$
0
0
RT
By Nebojsa Malic
August 5, 2015

A Serb refugee from Krajina rests by her belongings August 13, 1995, on the main motorway near the Yugoslav capital. © Yannis Behrakis / Reuters
 
‘Operation Storm’ in August 1995, when Croatia overran the Serb-inhabited territory of Krajina, was the biggest single instance of ethnic cleansing in the Yugoslav Wars, Because the attack was backed by the US, however, it was never treated as a crime.
 
Between August 4 and August 7, up to 2,000 people were killed and over 220,000 driven from their homes by the Croatian army. No “invaders,” these Serbs had lived in the Krajina – their word for borderlands – for centuries. The 1995 onslaught was not just a final phase of the war that began in 1991, but a continuation of the 1940s Nazi atrocities, and a long, sordid history of oppression and betrayal going back to the 1800s.
 
In the late 1600s, the Hapsburg Empire (later Austria-Hungary) established a buffer zone along the border with the Ottoman Turks. in exchange for military service, the Orthodox Serb frontiersmen were granted religious liberties by the Catholic Hapsburgs. By the 1800s, the Ottomans were in retreat and Austria became obsessed with subjugating the Serbs and trying to subsume them into the Catholic Croat population. When Austria-Hungary disintegrated in 1918, the Croats chose to join the Serbs in a new South Slav kingdom – Yugoslavia – rather than be partitioned between Hungary, Austria and Italy. In April 1941, as Yugoslavia was invaded by the Axis powers, Croatian Nazis known as “Ustasha” declared an independent state with the backing of Hitler and Mussolini.
 
This Ustasha Croatia conducted a campaign of mass murder, expulsion and forced conversion of Serbs to Catholicism, which outright disgusted the Italians and made even some Germans recoil in horror. A Croatian legion was sent to the Eastern Front, where it perished under Stalingrad. When the Communist regime of Marshal Tito took over Yugoslavia in 1945, however, Croatian atrocities were hushed up for the sake of “brotherhood and unity.”   
 
Exhibit of photographs from 'Operation Storm' in Novi Sad, Serbia, August 4, 2015 / Jaroslav Pap
 
The end of Communism in 1990 saw a revival of Nazi symbols and vocabulary in Croatia. President Franjo Tudjman denied Ustasha atrocities and expressed joy his wife was “neither Serb nor Jewish.” Serbs were stripped of equal citizenship and declared a minority. When Tudjman declared independence in June 1991, the Serbs saw 1941 all over again. They took up arms and declared the Krajina Republic – not denying the Croats their right to independence, but disputing Zagreb's claim to lands Croatia acquired under the same Yugoslavia it now sought to leave.

When the disintegrating Yugoslav Army backed the Krajina Serbs, Zagreb cried “Serbian aggression.” International pressure and UN sanctions sought to cut off Belgrade’s support for the rebels. When Tudjman failed to crush the Serb resistance, an armistice was arranged in January 1992. Krajina was placed under the protection of UN peacekeepers, dubbed UNPROFOR.

Meanwhile, the Clinton administration began backing Croatia and the Bosnian Muslims in their war against the local Serbs. In 1994, MPRI – a private company staffed with retired US military officers – was paid to train and equip the Croatian military. Officially, of course, they were teaching them democracy and human rights.

In May 1995, Croatia launched a strike on the Serb enclave of Western Slavonia. The UN did nothing, while the Western media was firmly focused on Bosnia. Everything was ready for the main event, dubbed “Operation Storm.” It began on August 4, with a predawn artillery barrage and the assault by 200,000 Croatian troops, trained by MPRI and armed with surplus Warsaw Pact weapons procured from eager Eastern European aspirants to NATO membership.

Three days later, most of Krajina’s Serbs had been expelled from their homes, while around 2,000 were dead. Churches, cemeteries and entire villages were razed to the ground, while refugee columns were strafed by fighter jets. Serbia did not react at all, prompting speculation to this day that Slobodan Milosevic was somehow “in on it” with Zagreb and Washington. A simpler explanation may lie in the fact that his Army Chief of Staff and spymaster were both working for the CIA at the time, as General Momcilo Perisic and Jovica Stanisic admitted years later.

The US-backed war crimes tribunal for Yugoslavia made a show of demanding the arrest and extradition of several Croatian generals involved in “Storm.” In April 2011, the tribunal convicted Ante Gotovina and Mladen Markac, while acquitting Ivan Cermak. However, the basis for their convictions was an arbitrary standard for artillery strikes never previously used – indeed, one that would have acquitted all the Serb officers charged with shelling civilians. The purpose of this became apparent when the tribunal cited this arbitrary standard as grounds for reversing Gotovina and Markac’s convictions on appeal, in November 2012.

By that time, Croatia had already been admitted to NATO (2009), and cleared for membership in the European Union, which it joined in 2013.

A woman in Novi Sad, Serbia, looks at a photo of a refugee column pelted by rocks in Croatia during August 1995's 'Operation Storm' / Jaroslav Pap
 
Washington claims to be engaged in Croatia to foster“a democratic, secure, and market-oriented society that will be a strong partner in Euro-Atlantic institutions.” Yet in his 1998 memoir 'To End A War,' US diplomat Richard Holbrooke paints a different picture, quoting a note from his colleague Robert Frasure written during a meeting with Croatian officials on August 17, 1995:
 
“Dick: We ‘hired’ these guys to be our junkyard dogs because we were desperate. We need to try to ‘control’ them. But this is no time to get squeamish about things.”
 
This was just ten days after the mass expulsion and murder of Serbs, as US diplomats directed the Croatian troops’ incursion into Bosnia. Meanwhile, Tudjman’s government gloated over achieving what their Nazi predecessors only dreamed of, thanks to its choice of sponsors. A 2001 census showed 380,000 fewer Serbs in Croatia than a decade prior, a change from citizens with equal rights to a statistical error. The US government was most certainly not “squeamish”– not then, and not now.
 
If all of this bears an uncanny resemblance to the crisis in Ukraine, that’s because it does. The US is using the same arsenal of accusations employed against Serbia in the 1990s to blame Russia for“aggression” in Ukraine. Those Ukrainians who refused to live under a pro-US coup regime in Kiev are demonized as “terrorists.” Meanwhile, the pro-Nazi elements in Ukraine are being given the same whitewash into “democratic reformers” as their colleagues in Croatia. They even have US troops training and equipping them, quite openly.
 
Last September, after Kiev's forces suffered a crushing defeat in attempting to subdue the rebels, one Ukrainian lawmaker suggested following Croatia’s example. While tolerating the existence of Krajina for three years, wrote Yuriy Lutsenko, the Croats strengthened their military and the economy. “And then in a couple hours, a tank attack wiped the separatists off the face of the earth,” he said.
 
Lest there be any confusion, Lutsenko was the head of the majority Poroshenko Bloc in Ukraine's parliament. Washington routinely describes the regime of President Petro Poroshenko as democratic reformers bent on bringing Western values to Ukraine – at gunpoint, apparently.
 
Some 25,000 Serb homes were destroyed in 'Operation Storm'; a panel at the August 2015 photo exhibit in Novi Sad, Serbia / Jaroslav Pap
 
 
Croatia marked the 20th anniversary of its victorious crime with a military parade and a statue of President Tudjman in the formerly Serb city of Knin. The lands “liberated” in 1995 remain “scattered ghost villages strewn with shell-scarred houses overgrown with ivy and tall grass,” to quote a Reuters description from 2005.

Washington was not content with crushing Krajina. In 1999, NATO attacked what was left of Yugoslavia and occupied Kosovo, a southern province of Serbia, declaring it an independent state in 2008. In October 2000, the US organized a “color revolution” in Belgrade, the first of its kind, bringing into power a puppet government. Serbia has been ruled by client regimes ever since.

By rewarding Tudjman's atrocities, the West has effectively endorsed the Croatian Nazi atrocities from the 1940s, of which the 1990s policy was a continuation. Two decades after “Operation Storm,” Krajina stands as a symbol of the conviction that the US and its “junkyard dogs”– whether in Zagreb, Kiev, or elsewhere – can act with absolute impunity. Likewise, the fate of Krajina and the Serbs in general is meant to be a message to the world that resistance to US goals is futile.

But the East remembers.


Nebojsa Malic
[August 5, 2015]


The statements, views and opinions expressed in this column are solely those of the author and do not necessarily represent those of RT

http://www.rt.com/op-edge/311687-junkyard-dogs-storm-croatia/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

Последице комунистичког монтираног суђења и уморства армијског ђенерала Михаиловића у Београду 1946. године / Припремио: генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић July 2015

$
0
0

 
Последице комунистичког монтираног суђења и уморства армијског ђенерала Михаиловића у Београду 1946. године.
 
Две покајничке исповести за наук:
 
Пуковник Михајло Ђорђевић, председник Врховног војног већа Врховног суда ФНРЈ:
 
ОПСТАЈАЊЕ НА ВЛАСТИ САМО ОДЛАЖЕ ПЛАЋАЊЕ ОНОГА ШТО СЕ ЈЕДНОМ МОРА ПЛАТИТИ
 
“Оптерећен његовом измењеном сликом (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић), и потпуном незаинтересованошћу за све што сам јавно изрекао, једва сам смогао снаге да напишем пресуду на чијем сам дну ставио потпис, тек око поноћи (15/16. јули 1946). Остатак ноћи био сам вампир у свом стану, а у раздануће, онако неиспаван, пожурио ка Топчидеру, и мом привременом суду.
 
У судницу, ослобођену од свега што је подсећало на претходне бурне дане, ушао сам (16.7. пре подне) несигурним кораком, очекујући жалбу филозофско-етичке садржине и наставак поучног осврта на живот и све оно што нас као жива бића окружује. Уместо очекиваног, на широкој катедри са које сам га посматрао преко месец дана, лежале су наслагане једна на другу, молбе за помиловање осуђених на смрт и њихових бранилаца. То је значило да је неко мом суђењу, које је подразумевало право на жалбу, као редован правни лек, дао карактер поступака Преког суда. Правнички казано, моја пресуда је на волшебан начин постала извршна даном објављивања.
 
И сада ме боле груди што је моја пресуда постала правоснажна, и извршна, практично самим чином њеног потписивања и печатирања.Чим сам дошао к себи, са разумљивом радозналошћу, извукао сам табак са ђенераловим читким рукописом и опет доживео немерљиво изненађење. Неколико кривудавих редака преко њих сам прелетео у секунду, исписаних пенкалом, упечатљиво су говорили о скрушеном и понизном стању онога ко их је саставио. Ослоњен на зид, недовољно прибран, два-три пута сам прочитао ђенералову молбу за помиловање...
 
Скупио сам своје прње  и кренуо ка било каквом правом освежењу. Размишљајући на коју страну да пођем, нисам приметио секретара Федеративне Народне Скупштине, експедитивног Перуничића, док ми се задихано приближавао, са налогом за експедицију свих молби за помиловање. Сутра ујутру (17.7.), исти човек прекинуо ме у бријању, и издалека повикао: “Брзо прочитај ово и врати, у великој сам журби”. И пре него што сам се снашао, у мојим рукама се забеласао преполовљени папир на коме је било откуцано:
 
‘Президијум Народне Скупштине ФНРЈ
 
Бр. 9647
 
16. јул 1946. год.
 
Президијум Народне Скупштине ФНРЈ на основу члана 1. Закона о давању амнестије и помиловања и чл. 74. Устава ФНРЈ, на својој седници од 16. јула 1946. год. донео следећу
 
ОДЛУКУ
 
да се молбе за помиловање Михаиловић Драгољуба Драже, Радисава Радића – Раде, Глишић Милоша, Жујовић Младена, Живковић Петра, Јовановић Драгомира – Драгог, Јонић Велибора, Докић Ђуре, Мушицког Косте, Павловић Бошка и Динић Танасија, (11) осуђених на казну смрти извршном пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа и Суд бр. 1/46. од 15. јула 1946. године, НЕ УВАЖЕ.’
 
Секретар, ср.
 
Председник, ср.
 
Кад пре, помислих, али несмедох да изустим. И поред схватљиве општенародне напетости и службеничке журбе, ипак нисам очекивао заседање с ногу, гломазног колективног тела, поготову што се западна Европа и Америка залагале, не баш ултимативно, за преиначење ђенералове казне.  Брзоноги секретар је био нестрпљив.
 
Неочекиван догађај ме је дотукао.
 
И таман што сам се мало прибрао, и кренуо ка излазу, испред мене се створила испружена рука секретара мога Већа Тодора Попадића, са актом, садржаја:
 
‘СУД број 1/46
16. јули 1946. год.
Београд
 
Министру унутрашњих послова ФНРЈ
 
За помоћника министра унутрашњих послова друг
 
Свет. Стефановића
 
Београд
 
Достављам Вам у прилогу препис диспозитива целе пресуде овог суда,  СУД бр. 1/46 од 15. јула 1946. године и два преписа одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр. 96/47 од 16. јула 1946. г.
 
Пресуда овог суда је извршна, а одлуком Президијума Народне Скупштине ФНРЈ одбијена је молба за помиловање на смрт осуђених лица.
 
Предње Вам се доставља с молбом на законит поступак.
 
Смрт фашизму – слобода народу!’
 
Председник Већа
 
пуковник
Михајло М. Ђорђевић
 
Нисам имао избора, прихватио сам пружено перо умочено у мастило и потписао што се од мене тражило, предајући тиме ђенерала у надлежност полиције, формално-правно, помоћника федералног министра унутрашњих послова Светисалва Ћеће  Стефановића, кога је због привржености свом шефу Александру Ранковићу, одувао ветар револуције, употребом проверене формуле контрареволуционарног деловања. Како се црна текућина разливала на рапавом папиру, преко кога сам исписивао име и презиме, тако ми се унутра стишавало...
 
Умор је учинио своје. Устао сам рано изјутра јер ми је седам-осм сати спавања било довољно да одморан дочекам дан за извршење смртних казни мојих погубљеника. Из куће сам у емотивном погледу изашао. Приближавајући се прагу зграде Озне за Југославију, недалеко од садашњег Студентског трга, Ћећин шеф кабинета, заузет разговором са оним јучерашњим секретаром Президијума, у пролазу ми је добацио ‘да су, изгледа, они све то урадили сами’.
 
Од његовог овако неодређеог саопштења утрнуле су ми и ноге и руке. Кроз главу су ми прострујала само на први поглед, шаљива пребацивања ретких пријатеља и даљних рођака, да сам једини пуковник у земљи, са знањем судије за једнократну употребу. Прихватајући то као могућу истину, поново сам се нашао пред ђенераловим погледом са завршне беседе, сада јасне поруке, да се нас двојица мало питамо о суђењу у коме смо учествовали. Све то натерало ме је да се вратим протеклим збивањима.
 
Са писањем пресуде завршио сам око поноћи, између 15. и 16. јула. Само њено прекуцавање однело ми је неколико сати. Ђенералова молба за помиловање носила је ознаку 15. јул, када му је саопштена и пресуда! Упоређивање ова два датума изазвало ми је сумњу да је целој двадесетчетворној групи осуђеника било ускраћено читање и проучавање моје стостране одлуке...
 
Ни сада у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење, те у сваком погледу прекретне пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања. Тим несудијским потезом дао сам за право свима онима који верују да је егзекуција несрећног ђенерала извршена пре одлучивања о молби за његово помиловање. Или, да цитирам истрглу реченицу старешине чувара Ђенералове ћелије: ‘Он је, друже судија, погубљен даном заробљавања’.
 
Љутим се на себе што сам све ово на време прозрео, а ништа нисам предузео... Од свих неправди, судијска се најдуже памти и најјаче пече...
 
И поред свега ја сам убио њега, а он сада убија мене, а између нас је милион и више наших жртава.
 
Бољу судбину нисам ни заслужио, пошто сам својом пресудом дао одобрење да се свом жустрином обрушимо  једни на друге. Поред оваквих као што сам ја, за наше уништење није потребна страна сила и војска. Ако нам Бог не опрости, нећемо стићи да се наплаћамо силних  казни за толике учињене грехоте. Опстајање на власти само одлаже плаћање  онога што се једном мора платити.
 
(Изводи из књиге: Мирослав Тодоровић, Судија смрти, Белетра, Београд, 1999.)
 
*****
 
Даринка Лукић, докторица у санитетској служби Паризанског ВШ НОВ:
 
ПАКАО И МОЈ ЗЛОЧИН
 
“Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане (...) Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић) ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.
 
Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има (...)
 
Пакао и мој злочин почели су 20. марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније (...) Дође Крцун, јер га више не могу назвати другом, и грозим се те речи. Повери ми ‘најсветију партијску дужност’, како је рекао. Дужност, да, као комуниста, и докторка, помогнем у  ‘демаскирању злочина Драже Михаиловића’.
 
Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги мескалин, уз напомену да је дејство потврђено у пракси, над ‘издајницима светског комунизма’. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је мескалиндао ‘изванредне резултете’ и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у ињекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем ињекције, а справљаће их специјални стручњаци.
 
Моја обавеза је да убедим пацијента у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само ‘црна земља, он, ја и још неколико другова’. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.
 
Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово.

Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао ‘Дража’, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: ‘издајник’, ‘злочинац’, ‘слуга буржујска’, ‘ђубре четничко’, ‘великосрпски олош’. Мрзео је све четнике  и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије; дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира (...)
 
Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта (1946), кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам! Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему! Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби, и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви (...)
 
Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо мескалинпроизводио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором!
 
Мене је 23. марта (1946), када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да мескалинсве то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја мескалиномнисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског  стално је навраћао до места свог злочина! То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: ‘Да ли је у истрази поступано коректно према вама?’ Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: ‘Поступак је био добар’. При том је, могуће, мислио на ко зна  који поступак и ко зна према коме.
 
Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од проверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца или судије, на њихов повишени глас, или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.
 
Да остане записано и ово.
 
Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: ‘Госпдине ђенерале!’
 
Председник суда је, ужаснут, викнуо: ‘Није он никакав ђенерал, већ оптужени!’
 
Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: ‘Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!’ Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: ‘Напоље, курво! Напоље, бандо!’
 
Тога дана донела сам одлуку.
 
У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени мескалином, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.
 
Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај, него у мучилиште. Писало се о злчинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти!
 
Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?! (...)
 
У Београду, 16. јула 1946. године.”
 
 
Србија,Глас српских бораца, Канада, бр. 543, јул 2009.
 
Узето из Вечерњих новости, фељтон “Друга потера за Дражом”
 
 
 
Припремио: генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић
July 2015
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Vaskrsava istina u Prebilovcima [NDH] / "Glas Srpske" August 8, 2015

$
0
0
Glas Srpske
Anita Janković
8. Avgust 2015.

Čapljina - Osveštanje obnovljenog Hrama Vaskrsenja Hristovog i crkveno-narodni sabor u Prebilovcima kod Čapljine označavaju pobjedu istine i vaskrsenje ovog herojskog sela.


Hram će biti osveštan danas (subota 8. Avgust 2015.), a predsjednik Upravnog odbora Srpskog nacionalnog društva "Prebilovci" Milenko Jahura kaže da je ovaj događaj od velikog značaja za srpski narod i njegovu istoriju.

- Napokon se objavljuje istina o zločinu koji je počinjen u ime Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Više od 90 odsto stanovnika Prebilovaca u Drugom svjetskom ratu su pobile ustaše, a 1992. do temelja je uništena crkva i spomen-kosturnica u kojoj su minirane i mošti 4.000 stradalih Srba - podsjetio je Jahura.

Naglasio je da Prebilovci, kao selo koje je tokom Drugog svjetskog rata najviše postradalo u Evropi, zaslužuje spomenik žrtvama koje su svirepo mučene, ubijane i žive bacane u jamu Golubinka kod sela Šurmanci nadomak Međugorja i rijeku Neretvu u prvim danima avgusta 1941. godine.

- Prebilovci ovim događajem vaskrsavaju - naglasio je Jahura.

Poručio je da se Hrvatska i hrvatski narod moraju suočiti sa istinom i priznati zločine nad Srbima radi okretanja suživotu.

- Ne radimo ovo da bismo podizali tenzije, mi želimo mir na ovim prostorima, ali ne na uštrb istine - kazao je Jahura i naveo da RS zajedno sa Srbijom treba da usvoji deklaraciju o stradanju srpskog naroda tokom Drugog svjetskog i posljednjeg rata u BiH.

Istoričar Željko Vujadinović kaže da su Prebilovci jedan od simbola stradanja srpskog naroda u vrijeme NDH.

- Srbi su umoreni u neizazvanom, ali planski izvedenom pohodu njihovih komšija iz susjednih sela, što je jedna od najstrašnijih karakteristika ovog zločina - naglasio je Vujadinović.

Svetu arhijerejsku liturgiju u obnovljenom hramu služiće patrijarh srpski Irinej, uz prisustvo velikog broja arhijereja i sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Osveštanju bi trebalo da prisustvuju najviši zvaničnici RS i oko 10.000 ljudi iz BiH i Srbije.

Izgradnja hrama u Prebilovcima počela je 2013. godine, zahvaljujući donacijama Srba u dijaspori i pomoći predsjednika RS Milorada Dodika. Izgrađen je na mjestu spomen-kosturnice, u kojoj su bile pohranjene kosti oko 4.000 stradalnika, koje su minirale hrvatske snage 1992. godine. Hram je sagrađen po uzoru na crkvu Hristovog groba u Jerusalimu, koja je simbol vaskrsenja. Imena stradalih ispisana su na zidovima hrama koji je SPC kanonizovala i koji se slave 6. avgusta kao Sveti prebilovački mučenici.

- Poruke koje jedino treba poslati sa tog svetog i stradalnog mjesta jesu poruke mira, pomirenja i nadasve praštanja da se slična zlodjela ne bi nikada i nikome ponovila, da bi pomirenje i praštanje postali živa realnost, a ne samo puka slova na papiru - naglasio je vladika zahumsko-hercegovački Grigorije.

http://www.glassrpske.com/drustvo/panorama/Vaskrsava-istina-u-Prebilovcima/lat/190341.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Miodrag Čenić (88) - Preminuo svedok masakra [700-1.000 zarobljenih četnika Pavla Đurišića] / "Novosti" August 18, 2015

$
0
0
Novosti
A. MACANOVIĆ
18. avgust 2015

Umro Miodrag Čenić (88), očevidac teškog partizanskog zločina na kraju drugog svetskog rata u Banjaluci. U Šibovima maljem ubijeno 700-1.000 zarobljenih četnika Pavla Đurišića.

Čenićevo svedočenje sačuvano
 
OD posledica moždanog udara nedavno je, u 88. godini, preminuo Miodrag Čenić, možda i poslednji svedok stravičnog partizanskog zločina na kraju Drugog svetskog rata u Šibovima u Banjaluci, kada je maljevimapobijeno više od 700, a možda i 1.000 zarobljenih četnika vojvode Pavla Đurišića.
 
Ovu vest potvrdio nam je predsednik Okruga Krajine Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske, Darko Bogovac.
 
- Svedočenje Čenića je dokumentovano, snimljeno i dokaze smo prosledili na prave adrese - rekao je za "Novosti" Bogovac.
 
On je istakao da Ravnogorski pokret još nije dobio dozvolu za početak iskopavanja na lokalitetu Šibovi, za koje se sumnja da tu počivaju posmrtni ostaci Đurišićevih četnika, te da je na potezu banjalučko okružno tužilaštvo.
 
Miodrag Čenić je u ispovesti za "Novosti" posvedočio da je po naredbi tadašnjih komunističkih vlasti kao 16-godišnjak bio prinuđen da učestvuje u zakopavanju ubijenih četnika vojvode Đurišića, koji su se povlačili preko Posavine i rejona Banjaluke prema Gradišci, gde su ih zarobili partizani.
 
- Zarobljenici su dovezeni noću u strogoj tajnosti u dugačkoj koloni, u paru dva po dva, bili su svi vezani žicom, posle čega su maljevima ubijani i bacani u rovove koje su nekada na ovoj lokaciji koristile ustaše za odbranu svojih položaja u Banjaluci - rekao je Čenić i pokazao mesto gde su zakopani ubijeni četnici.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Hoodwinking Churchill – Book reveals one of UK’s biggest WW2 mistakes / "Britić - The British Serb magazine" August 16, 2015

$
0
0
Britić - The British Serb magazine
August 16, 2015


hoodwink3

British Serbs, especially the post-WW2 generation, have long been troubled by why Churchill switched sides from the Yugoslav Royalists to the Partisan Communists during WW2. This book presents a British view of new evidence which has come to light. The book argues that Britain’s wartime leader was duped by two left-wing advisers into making one of his worst mistakes.


Author Peter Batty, is a journalist who became editor of the BBC’s Tonight news programme. He answers why Churchill who was famously anti-communist suddenly support Tito’s partisans. We quote the description of the controversial book, subtitled Tito’s Great Confidence Trick, which pierces today’s version of WW2 history in Yugoslavia.


Grasping the opportunity of the new information recently come to light, some of which he contributed, the author reveals how Britain’s staunchly anti-communist Prime Minister was deceived into giving his full backing to the communistTito and cutting all aid to the anti-communist forces resisting the Germans in Yugoslavia. But for that decision, the author argues, Tito would not have overcome his political opponents and have emerged as the country’s undisputed ruler after the war. Churchill relied on information provided by two trusted advisors, Fitzroy Maclean and William Deakin, who passed on without verification what Tito told them. The deception was compounded by a communist mole at SOE headquarters in Cairo who withheld or doctored information from liaison officers with the anti-communist leader, Draza Mihailovic. The author explodes the myth of Tito as the heroic Partisan leader, plucked from obscurity by Churchill, who, unlike the rest of occupied Europe, fought the Germans throughout the war, liberating his country virtually unaided. The evidence is otherwise:


  • Tito used the munitions received from the British and Americans, not to kill Germans as promised to Churchill, but mostly to eliminate his political rivals.

  • He accused his political opponents of accepting weapons from the Italians while he was proposing joint action to the Germans to resist an Allied landing in the Balkans.

  • The Partisans’ pestering of the Germans did little to hinder Hitler’s utilisation of the local abundance in oil and minerals, so vital to the German war machine.

  • The German retreat from Yugoslavia was largely unharassed by Tito’s Partisans, to Churchill’s intense chagrin.

  • It was the Red Army which really freed Yugoslavia, not Tito’s Partisans.

  • At the end of the war he massacred in cold blood countless thousands of anti-communist Yugoslavs handed over to him by the British in good faith.

  • Within weeks of his much-vaunted ‘difference of opinion’ with Stalin in June 1948 Tito was keenly trying to rejoin the Soviet camp.

  • That it has taken so long for the full story to emerge, the author suggests, is due to a concerted cover-up by a generation who had a vested interest in sustaining the myths surrounding Tito which they had helped to beget. In this the BBC played a controversial part. In essence, this account is a revisionist biography of Tito, puncturing the wartime myths surrounding the communist leader.

    Peter Batty wrote this illuminating paper (click here) on the the story behind this book for CRCE – the Centre for Research into Post-Communist Economies.He is remarkably forthright about the problems he encountered at the BBC when making a two-part Timewatch programme about Churchill’s dark secret in 1992:

    "Imagine my horror when I discovered that behind my back the first one had been heavily censored: criticisms of Maclean and William Deakin were softened, especially the criticisms of Maclean’s 1943 Blockbuster Report. Mentions of Ustasha atrocities against Serbs had been removed and references to the notorious Soviet spy James Klugmann’s skullduggery in Cairo cut or watered down, as were references to Tito’s anti-British attitudes during the war. Even hints of Churchill’s ill-health in December 1943 had been removed. Deakin’s personal relationship with Churchill was downplayed and Maclean’s extravagant claims of elite German divisions allegedly tied down by the Partisans went unchallenged. Maclean was said to have spent “a few months in Yugoslavia” before writing his Report whereas in fact he was there barely a few weeks. And so on, and so on. The film-editor told me that almost 200 changes had been made. He had been forbidden to talk to me. Indeed for a while I was denied access to BBC premises when my pass-card was electronically cancelled."


    http://www.ebritic.com/?p=501344


    Find the book "Hoodwinking Churchill" on AMAZON UK at:


    http://www.amazon.co.uk/Hoodwinking-Churchill-Titos-Great-Confidence/dp/0856832820/ref=sr_1_1?s=books&ie=UTF8&qid=1440192901&sr=1-1&keywords=Hoodwinking+Churchill


    Find the book "Hoodwinking Churchill" on AMAZON U.S. at:


    http://www.amazon.com/Hoodwinking-Churchill-Titos-Great-Confidence/dp/0856832820/ref=sr_1_1?ie=UTF8&qid=1440193103&sr=8-1&keywords=Hoodwinking+Churchill


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****




    Hrvati u četnicima – nije sve bilo crno-bijelo / "Poskok.info" Aug. 25, 2015

    $
    0
    0
    Poskok.info
    Piše Dr.Nadan Filipović
    August 25, 2015


    Da li je riječ „četnik srpska ili su je Srbi pozajmili od „braće” Hrvata? Prema Hrvatskoj enciklopediji: riječ četnik označava pojam: “Četnici su pripadnici ili članovi srpske vojne organizacije s izrazito nacionalističkim šovinističkim velikosrpskim ciljem” (Hrvatska enciklopedija, 2000).



    Bez ikakve posebne želje za komentarisanje ovakvog navođenja u biti netačne i politički pregrijane definicije riječi „četnik”, mislim da je dozvoljeno iznijeti i jedno drugačije argumentirano mišlenje.


    Riječ “četnik” u stvarnosti i nije srpskog, već hrvatskog porijekla. Prema fra Luji Plepeiu naziv “četnik” odnosio se na hrvatske ustanike koji su polovinom sedamnaestog stoljeća „četovali” u okolini Drniša (turski Dernish) i sukobljavali se sa Turcima. Poznatije četovođe tih hrvatskih četnika bili su franjevci fra Nikola Ružić i fra Šimun Brajinović, župnik crkve u Petropolju. (fra Lujo Plepei, Iz naše prošlosti, Petrovopolje, Gradac 1/1999). Hrvatski četnici su u stvarnosti bili pod direktnom naredbom generalnog mletačkog providura Leonarda Foskole, onog istog što je 31.marta 1648. godine komandovao vojskom sastavljenom od Mlećana i domaćeg stanovništva kad je od Turaka preoteta i zauzeta tvrđava Klis. Zauzeće Klisa smatra se jednim od najvećih mletačkih uspjeha u Kandijskom ratu. Mlećani su naoružavali hrvatske četnike i davali im novčane nagrade za svaku dobro izvedenu akciju protiv Turaka.


    Nakon tih davnih događaja izraz „četnik” nije se koristio u hrvatskom jeziku. Taj su hrvatski naziv kasnije „pozajmili” Srbi, kad su se srpski četnici pojavili u drugoj polovini devetnaestog stoljeća, kao pripadnici manjih neregularnih grupica civila, naoružanih samo lakim naoružanjem. Oni su se ubacivali na turske teritorije, napadali civilno stanovništvo, vršili zločine i pljačke i opet bježali u kneževinu Srbiju. Tradicija četništva se nastavlja u Balkanskim ratovima, te u Drugom svjetskom ratu, a svakako i u neuspješnoj „junačkoj” agresiji srpskih vojnih i paravojnih hordi na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kojom će se dugo godina „ponositi” veliki procenat nebeskog naroda. Baš u tom zadnjem ratu (ako bogda da je zadnji!) četnici su ponovo pokazali svoje zločinačko lice koje je nezanemarljivom dijelu srpskog nacionalnog korpusa s obje strane Drine donijelo epitet genocidnog naroda. Taj epitet mnogi ljudi nerado koriste, no jasno je da je pridjev „genocidan”, izveden iz imenice „genocid”. Na papiru skoro zaboravljene sudske presude jasno je naznačeno ko je jedini počinio genocid u Evropi nakon Drugog svjetskog rata, kao  i gdje je genocid počinjen. No, izgleda da o žrtvama genocida koji je proveden na teritoriju cijele Bosne i Hercegovine jedino vode računa preživjeli srodnici, odnosno članovi familija masovno poklanih. Naše malokalibarske bošnjačke političare, ako se uvjetno tako mogu i nazvati predobro plaćeni manekeni i frazeri, genocid proveden nad „njihovim narodom” sve manje interesira.


    Akademik Nedžad Ibrišimović u svom djelu „Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem” piše Ademovim riječima “Riječ četnik dolazi od riječi četa.Četnici lažu. Četnik može samo biti Srbin.Četnici ubijaju Bosance. Tako zemlja Srbija hoće da osvoji zemlju Bosnu. Koljući, ubijajući, paleći, silujući i pljačkajući četnici se bore za srpstvo. Srpstvo je nešto što je samo srpsko: srpski ljudi, srpske žene, srpske ptice, srpske ribe i srpske biljke”.


    Slažem se skoro u potpunosti sa akademikom Nedžadom Ibrišimovićem, odnosno likom iz njegova djela Ademom Kahrimanom, ali se jedino ne mogu složiti kad kaže „Četnik može biti samo Srbin.” Vidjeli smo da je i u Drugom svjetskom ratu, a i ovom zadnjem po redu ratu u Bosni veliki broj muslimana bio u četničkim redovima.


    Ljudi moji pa zar je to moguće? I Hrvati u četnicima?


    Malo kome je poznata činjenica da je u četničkim redovima u Drugom svjetskom ratu bilo i veliki broj Hrvata-dobrovoljaca (hrvatski dragovoljaca). U svojoj knjizi sjećanja vojvoda pop Momčilo Đujić piše “Po prelasku svih naših jedinica, most na Soči trebalo je dići u vazduh, što nije bilo ni lako ni jednostavno. Tog zadatka prihvatio se jedan odvažan mladić – Milan Bilić, po narodnosti Hrvat, koji se protiv Pavelićeve zločinačke vojske borio zajedno sa Srbima. On je uspio porušiti veliki most, ali je nažalost, zajedno sa razorenim mostom otišao u dubine rijeke Soče i ostao kao heroj kod svih preživjelih boraca.” (Momčilo Đujić, Spomenica Dinarske četničke divizije, 1941 – 1945, stranica 492, Cleveland, 1995).


    Prema relevantnim četničkim izvorima spomenuti Milan Bilić bio je najprije pripadnik Ljotićeve omladine iz Dalmacije, a 1942. godine se kao dobrovoljac priključio četnicima Dinarske divizije. Kada su se četnici te Dinarske divizije povlačili kroz Sloveniju prema Austriji, 3.decembra 1944. godine sukobili su se sa jakim partizanskim jedinicama kod Gorice, na rijeci Soči. Mnogo je četnika, ali i partizana izgubilo glave prilikom prelaska Soče, koju je ipak večina četnika uspjela preći. Međutim, partizani su im bili za petama, a četnici su doznali da su se partizanima uskoro trebala priključiti značajna pojačanje. Zato su četnici pokušali minirati most na Soči, te tako spriječiti partizane da pređu rijeku i krenu za njima u potjere. No, prvo miniranje čeličnog mosta bilo je potpuno neuspješno. Most se dobro zatresao, ali je ostao čitav. Tada je Hrvat – četnik Milan Bilić izvršio takozvano dobrovoljno „samominiranje”. Spustivši se pomoću konopa, postavio je eksploziv na noseće tačke mosta I detonirao eksploziv, ne želeći se ponovo popeti i spasiti. Tako se zahvaljujući pravom herojskom aktu jednog Hrvata, a u stvarnosti ubijeđenog četnika, spasila većina njegove subraće iz Dinarske divizije.


    Govoreći o svojoj knjizi „Fukara” Ivan Aralica se u intervjuu Andriji Tunjiću dotakao modernog hrvatskog antihrvatstva i hrvatskog četništva, kazavši –  “Primjerice, u Dalmaciji su 1918. godine svi autonomaši i talijanaši postali jerezovci, jugonacionalisti, i dotjerali svoje antihrvatstvo sve do četničkih formacija u Drugom svjetskom ratu, koje su bile stacionirane u Unešiću, a potom u Zablaću (iako im iz toga mjesta nitko nikada nije bio pripadnikom). I danas je riječ o istome transferu, samo što je teže vidljiv, jer transferirani ne nose ni europske šajkače, niti europske kokarde. Kao što su ih nosili ti Hrvati-četnici!” (Andrija Tunjić, Likove za Fukaru nisam birao, oni su se sami izabrali, Vijesnik, 13. oktobra-listopada, 2002).


    “Ma nisu četnici bili Hrvati, već Dalmatinci!”


    Večina hrvatskih četnika ili četnika Hrvata bila je s područja Dalmacije. Tako su u februaru 1943. godine u Dinarskoj četničkoj diviziji formirani „Splitsko-šibenički četnički bataljon” i „Odred vojvode Birčanina”, koji su bili sastavljeni uglavnom od Hrvata, koji su do kraja rata ostali u četnicima (Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog institute: tom XIV, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića).


    Prema istim arhivskim izvorima, nakon kapitulacije Italije u julu 1943. godine Mladen Žujović, koji je na komandnoj poziciji  naslijedio umrlog vojvodu Iliju Trifunovića – Birčanina, počinje formiranje četničkih odreda po nizu dalmatinskih gradova, Splitu, Šibeniku, Trogiru, Kaštelima, Makarskoj, itd. Prema dokumentima iz Vojnoistorijskog instituta u Beogradu već 1941. godine vojvoda Momčilo Đujić pismom obavještava tada još pukovnika Dražu Mihailovića da se Dinarskoj diviziji pridružilo 510 Hrvata, koji su tako postali četnici.


    U splitskom glasilu Ljotićeva Zbora „Krik iz jame” u januaru 1942. godine piše-


    “Prva je četa naših neustrašivih četnika iz našeg grada, iz Splita, krenula u sure planine, u guste šume, na oštre gorske grebene, da postavi stražu i da svojim grudima odbije udare grobara naše na smrt napaćene zemlje Jugoslavije. Napustiše mekane dušeke, tople sobe, napustiše obitelji, majke, očeve, sestre, ljube svoje i djecu svoju, napustiše bezbrižan život, kafane, napustiše sve i odoše na branik zemlje svoje, grude svoje, odoše da odbrane sve nas, koji ostadosmo u domovima, od sutrašnjeg pokolja, od sutrašnje pljačke onih hijena pod imenom ustaša, a sada partizana, koji spremaju zatvor, palež, grabež i vlast onima sa dna života, onom moralnom i divljem okolišu, od rakije pijanom, od te fizičke i duševne hrane njegove.”


    Četnika – Hrvata je bilo i na komandnim položajima u Dinarskoj četničkoj diviziji. Posebno se isticao Ivo Jankov, četnički poručnik. Jedan od poznatijih Hrvata – četnika bio je i kapetan Krešimir Vranić, zapovjednik Drugog četničkog odreda jačine oko 2.500 ljudi, uglavnom Hrvata. S njim su u tom odredu oficiri bili poručnik Anton Šuster iz Sušaka i potporučnik Niko Lazarić s otoka Krka (Dinko Šuljak, Tražio sam Radićevu Hrvatsku, Knjižnica Hrvatske Revije, Barcelona, 1988, strana 163-167). Isti autor na 150-toj stranici svoje knjige (dnevnika) kaže da je nakon kapitulacije Italije u Splitu oko 30% Hrvata, takozvane „jugoslavenske orijentacije” dragovoljno pristupilo četnicima.


    Kapitulacija Italije 9. septembra-rujna 1943. godine i četničko oslobađanje Cresa, Velikog i Malog Lošinja, Silbe, Oliba i Svetog Petra.


    Engleske vojne obavještajne službe i pripadnici engleske vojne misije pri štabu generala Draže Mihailovića dali su četnicima informaciju da se sprema kapitulacija Italije, te su im sugerirali da preduhitre partizane i dokopaju se svih talijanskih vojnih skladišta i kompletnog naoružanja. Štab Draže Mihailovića o tome je obavijestio četničkog zapovjednika u Lici, generalaštabnog majora Slavka Bjelajca čiji je štab bio u Opatiji. Ti četnici, među kojima je bio veoma veliki broj Hrvata, preuzeli su od razoružanih Talijana otoke Cres, Veliki i Mali Lošinj, Silbu, Olib i Sveti Petar.


    Međutim, ni Nijemci nisu sjedili skrštenih ruku. Izvršili su pregrupiranje i krenuli u brzo osvajanje cijele Dalmacije i otoka, jer to je to područje bilo od golemog strateškog značaja kako za njih, tako i za Engleze, koji su stalno puštali “probne balone” odašiljući išarete da će izvršiti invaziju i iskrcati se zajedno s Amerikancima na području Dalmacije. Kasnije se uspostavilo da je to bio samo jedan plan koji je poslužio u propagandnom ratu savezničkih, bolje rečeno, engleskih i njemačkih vojno-obavještajnih službi.


    Zbog te opasnosti od Nijemaca partizani i četnici su postigli dogovor o zajedničkoj odbrani spomenutih otoka. Partizani su stigli na Veliki Lošinj trabakulama sa Raba. Njihov zapovjednik je bio Oren Ružić, a on je odmah po iskrcavanju poručio je Hrvatima-četnicima da slobodno napuste lošinjsku tvrđavu, te da se pojave na dogovoru o zajedničkoj strategiji u odbrani Cresa i ostalih otoka od nastupajućih Nijemaca. Naivni kapetan Krešimir Vranić i ostali Hrvati-četnici su povjerovali partizanima na riječ i izašli iz utvrde, koju su inače lako mogli mjesecima braniti.


    Zla sudbina prevarenih hrvatskih četnika


    Međutim, to je bila partizanska prevara. Svi Hrvati – četnici, zajedno sa svojim zapovjednicima kapetanom Krešimirom Vranićem i poručnikom Antunom Šusterom, odmah su po izlasku povezani žicom u parove. Dana 27. septembra 1943. godine njih stotinu i četrdeset strpani su u štive, odnosno pod palubu parobroda „Makarska”. Tim brodom “partizanske mornarice” zapovijedao je kapetan bojnog broda Juraj Bonacci, koji je još iz starojugoslovenske mornarice jako dobro poznavao kapetana Krešimira Vranića, no nije ni malim prstom pomakao da mu spasi život.


    Taj se Juraj Bonacci odmah nakon uspostave Nezavisne države Hrvatske stavio na raspolaganje poglavniku Dr Anti Paveliću koji ga je imenovao glavnim zapovjednikom Lučkog zapovjedništva NDH sa sjedištem u Crikvenici,a čija je djelatnost bila svedena na najosnovnije stvari praćenja civilnog pomorskog prometa u Planinskom kanalu. Zapovjednik-kapetan korvete Juraj Bonači (Bonacci) prešao je nakon kapitulacije Italije na partizansku stranu. Prije odlaska u šumu sazvao je sve podređene mu časnike, dočasnike i lučke djelatnike i saopštio im svoju odluku, te ih  pozvao da ga slijede. Budući da je većina već surađivala s NOP-om, jednoglasno su prihvatili tu odluku i čitavo Lučko zapovjedništvo NDH u Crikvenici tada prelazi u NOB. Napominjem da je taj isti bivši ustaški kapetan bojnog broda Juraj Bonacci nakon komunističke pobjede i sloma NDH postao Titov kontra-admiral. Umro je kao uvaženi komunist 1971. godine u Splitu.


    Jedna grupa od četrdeset Hrvata – četnika smještena je na manji parobrod „Buon Padre”. Tu grupu su partizani likvidirali tako što su im rasparali trbuhe i tako još upola žive pobacali u more. Navodno je poručnik Antun Šuster prije egzekucije rekao „Dajte znati mojem kralju da umirem za njega i za Kraljevinu Jugoslaviju, i da sam sretan za njega umrijeti i Bogu dušu predati.”


    Prema podacima Dinka Šuljka s lica mjesta, parobrod „Makarska” stigao je pred zoru 29.septembra 1943.godine u Crikvenicu sa svojim „teretom” od 140 Hrvata-četnika. Odmah su ih pod udarcima kundaka odveli sjeverno od Crikvenice, u jednu šumu prije Bribira. Tu su ih u osvit zore partizani sve do jednog postreljali, zajedno sa njihovim zapovjednikom kapetanom Krešimirom Vranićem.


    Partizanska okupacija spomenutih otoka nije dugo potrajala. Nakon desetak dana iskrcali su se Nijemci i po kratkom postupku likvidirali sve partizane bataljona „Matija Gubec”i „Ljubica Gerovac”, iz sastava brigade „Lika”.


    Kada su se četničke formacije pred kraj rata počele povlačiti prema Austriji da se predaju zapadnim saveznicima i tada je u njihovim formacijama ostalo podosta Hrvata-četnika, koji ni tada nisu promijenili svoja politička opredijeljenja i odlučnost za Dražu Mihailovića, kralja Petra i Kraljevinu Jugoslaviju.




    http://poskok.info/wp/?p=177906


    *****


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****



    REHABILITOVAN KRALJ PETAR DRUGI / "Novosti" August 29, 2015

    $
    0
    0



    Novosti
    V. Crnjanski Spasojević
    29. avgust 2015.

    Viši sud u Beogradu vratio je čast i ugled poslednjem jugoslovenskom monarhu, kome je poratna vlast oduzela građanska prava. Rešenjem donetim 10. jula, pošto nije bilo žalbi, može se smatrati i zvanično neosuđivanim.

    POSLEDNjI jugoslovenski monarh, kralj Petar Drugi Karađorđević pravosnažno je rehabilitovan, saznaju "Novosti" u Višem sudu u Beogradu. Kako je potvrđeno za naš list, rešenje o rehabilitaciji doneto je još 10. jula, ali se čekao zakonski rok od mesec dana da li će biti žalbe na ovu odluku.

    Pošto žalbi nije bilo, kralj se može i zvanično smatrati neosuđivanim. On je ujedno i poslednji Karađorđević kome su vraćena građanska prava, čast i ugled.

    Zastupnik prestolonaslednika Aleksandra, Đorđe Đurišić očekuje da ovih dana dobie i zvanično pravosnažno rešenje o rehabilitaciji:

    - Tužilaštvo je odmah reklo da se neće žaliti, pa smo znali da će kralj i formalno biti rehabilitovan ove jeseni, ali nismo znali tačan datum. Početkom septembra ćemo jedan primerak rešenja o rehabilitaciji dostaviti Agenciji za restituciju. Tako će postupak odlučivanja o našem zahtevu za povraćaj imovine naslednicima Karađorđevića moći da se nastavi.

    Zahtev za rehabilitaciju kralja Petra i njegovog sina Aleksandra zastupnici porodice podneli su 2. februara ove godine. Rehabilitacija je bila sudska, a ne zakonska. To znači da sud nije morao da odlučuje da li su ispunjeni zakonski uslovi za rehabilitaciju, već samo da donese rešenje, budući da su zakonom iz 2001. Karađorđevići već rehabilitovani. Te godine je ukinut Ukaz Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 8. marta 1947, kojim je porodici Karađorđević oduzeto državljanstvo i imovina. Ukaz je potpisao dr Ivan Ribar, lični prijatelj Josipa Broza Tita.

    Prestolonaslednik Aleksandar rehabilitovan je prvi, odlukom sudije Predraga Vasića, 8. jula. Samo dva dana kasnije, sudija Snežana Savić Sabljić donela je i rešenje o rehabilitaciji njegovog oca. Ova odluka do danas nije obelodanjena jer su zastupnici porodice čekali da postane pravosnažna.

    Zahtev za rehabilitaciju podnet je, inače, na zahtev Agencije za restituciju, koja je prošlog oktobra tražila pravosnažna rešenja o sudskoj rehabilitaciji za kralja i prestolonaslednika. To je zakonski uslov za povraćaj imovine za sve građane, pa i za kraljevsku porodicu.

    Petar II Karađorđević rođen je u Beogradu, 6. septembra 1923. Umro je u Denveru, 3. novembra 1970. Na jugoslovenskom tronu formalno je bio od 1934. do 1945.

    Bio je najstariji od tri sina kralja Aleksandra Prvog i kraljice Marije. Imao je tek 11 godina kada je, posle smrti oca, postao kralj, i tek 21 kada je izgubio vlast. Pošto je još bio dete u vreme ubistva kralja Aleksandra, 1934. godine, vlast je preneta na Namesništvo koje je u testamentu odredio sam kralj Aleksandar. Na čelu je bio knez namesnik Pavle Karađorđević, a članovi su bili Ivo Perović I Radenko Stanković.

    Posle vojnog puča protiv kneza Pavla i vlade Cvetković-Maček, koji su doneli odluku o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, Petar Drugi, u to vreme sedamnaestogodišnjak, proglašen je punoletnim. Građane je u jednom trenutku iznenadio glas koji čita proglas: "Odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost moje odluke, sami su podneli ostavke... Moja verna vojska i mornarica već izvršavaju moja naređenja. Pozivam Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko krune..."

    Međutim, u zemlji je vladao samo 19 dana, pošto je 14. aprila odveden u izbeglištvo nakon napada sila Osovine na Jugoslaviju. Prvo je emigrirao u Grčku, pa u Jerusalim, zatim u Egipat, i na kraju u Englesku, gde je završio školovanje na Kembridžu.

    Tokom rata je najpre podržavao pokret Dragoljuba Draže Mihailovića, a kada su se saveznici preorijentisali na partizanski pokret, i kralj je pod pritiskom pozvao pristalice da stupe u NOVJ. Prema sporazumu Tita i dr Ivana Šubašića, sklopljenog u junu 1944. godine, kralj je u martu 1945. preneo svoja ovlašćenja na tročlano namesništvo.

    Namesništvo je za 11. novembar 1945. raspisalo izbore za Ustavotvornu skupštinu, a ova je 29. novembra 1945. proglasila republiku i ukinula monarhiju. Tako je kralj i zvanično zbačen sa prestola.

    Šezdesetih godina Aleksandar Drugi se preselio u SAD, gde je i preminuo. U Americi je navodno imao firmu koja je propala, a mediji su spekulisali da je živeo od nasledstva svoje majke Marije i pomoći emigracije. U bolnicu "Sen Kler", u Njujorku, primljen je 18. februara 1970. Bolovao je osam meseci i tamo mu je presađena jetra. Umro je od zapaljenja pluća i drugih komplikacija posle transplantacije.

    Sahranjen je pod imenom Petar Petrović u manastiru Svetog Save, u Libertivilu, gradiću od 20.000 stanovnika, blizu jezera Mičigen. Na istom groblju sahranjen je i vladika Nikolaj Velimirović. Iza sebe je ostavio naslednika, sina Aleksandra, rođenog iz braka sa suprugom Aleksandrom, i blisku prijateljicu Milicu Anđelković, poznatiju kao Mici Lou.

    Posmrtni ostaci poslednjeg kralja preneti su u zemlju 17. januara 2013. i sahranjeni sa posmrtnim ostacima drugih Karađorđevića, u Crkvi Svetog Đorđa, na Oplencu.

    RASPRAVA O IMOVINI U OKTOBRU

    Karađorđevići su podneli zahtev za povraćaj imovine krajem januara 2014. Oni su tražili imovinu koja je posle smrti kralja Aleksandra, ostavinskim rešenjem od 27. oktobra 1938, podeljena na tri jednaka dela između sinova Petra, Tomislava i Andreja. U zahtevu se nalaze: kompleks Belog i Kraljevskog dvora, kuće u beogradskim ulicama Patrijarha Dimitrija 52, Kralja Aleksandra 24, Krunskoj 7 i Sarajevskoj 37, kuća u Aberdarevoj 1 (nasledstvo kraljice Marije), livade kod Sokobanje i nameštaj, umetnine, skulpture, srebrnina...

    - Rasprava o zahtevu za povraćaj imovine dinastiji Karađorđević biće održana početkom oktobra, a odluku očekujemo u decembru, eventualno u januaru - kaže Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju. - Beli dvor, po zakonu, kao zaštićeno kulturno dobro, neće biti vraćen, a što se tiče ostale imovine, videćemo tokom rasprave.


    PRINCEZA JELISAVETA: POBEDILA PRAVDA

    Konačno je dostignuta pravda, prva je reakcija kneginje Jelisavete Karađorđević, kćerke kneza Pavla, na vest o rehabilitaciji kralja Petra: - Vreme je bilo da svi Karađorđevići budu rehabilitovani. I sama sam proglašena kriminalcem sa 11 godina, a brat i ja smo rehabilitovani prošle godine. Sada je vreme da zaboravimo prošlost i da idemo dalje. Pobeda pravde je najvažnija u jednoj zemlji koja pretenduje da bude mudra demokratija.


    BEĆKOVIĆ: NAJTRAGIČNIJI MONARH

    SRPSKO pravosuđe je rehabilitovalo svog poslednjeg, najmlađeg i najtragičnijeg kralja, kaže za "Novosti" Matija Bećković, akademik i član Krunskog saveta: - Onog koji je 1941. bio najslavniji evropski kralj, koji je bacio rukavicu u lice Hitleru i otišao u London, kao centar borbe protiv fašizma, kada je, kako je to rekao Slobodan Jovanović, Velika Britanija bila usamljena u borbi za pravdu.

    Doživeo je da, zahvaljujući toj istoj Britaniji, ostane i bez krune i bez otadžbine. I eto, posle 70 godina se vratio i na Oplenac, pored svog oca, i u Beograd, kod svog sina.


    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:564758-Рехабилитован-краљ-Петар-Други


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    SECOND ANNUAL CHETNIK FAMILY REUNION COMING UP ON SEPTEMBER 19, 2015 IN CLEVELAND, OHIO!

    $
    0
    0


    Chetnik Family Reunion Banner 2015 designed by Milan Kecman

    Aleksandra's Note:The Chetnik Family Reunion, the idea of which was originated by Serbian patriot Mira Grubnic, is on its way to becoming a wonderful annual tradition that celebrates the legacy of General Draza Mihailovich and the Chetniks with joy and reverence. Last year in July of 2014, the First Annual Chetnik Family Reunion, co-chaired by Slavojka Sally Ivankovich and Mira Grubnic, was a great success at St. Sava Serbian Orthodox Monastery in Libertyville, Illinois. This year on September 19, 2015, the event will be held at St. Sava Serbian Orthodox Church in Broadview Heights, in Cleveland, Ohio and the Chairperson is Alexandra Mandic. It's shaping up to be a terrific celebration! Below you will find helpful information and may I suggest that you check with your churches to see if buses for transportation are being provided to attend the Reunion.


    One of the special guests who will be attending this year is the beautiful Diane Diles Hammond, daughter of the late Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles, a Halyard Mission WWII American veteran who devoted his life to honoring General Mihailovich, his Chetniks, and the Serbian people loyal to them.


    There will be great Serbian food, entertainment, and, of course, the legendary Serbian hospitality and camaraderie that always creates great memories. You'll have the opportunity to see old friends and make new ones, while participating in keeping the Chetnik legacy alive and well. In so doing, you will be ensuring that our forefathers will rest well knowing that their contributions to the fight for freedom and honor will never be forgotten.


    The location and times are the following:


    St. Sava Serbian Orthodox Church, 2151 West Wallings Road, Broadview Heights, OH 44147. Church/picnic grounds open at 11 a.m. and the parastos (memorial service) is in front of the church at Draza's monument at noon. The picnic and festivities immediately follow the parastos.


    For more information, please contact Chairperson Alexandra Mandic via e-mail at:


    chetnik.reunion@gmail.com


    or at telephone number: (216) 299-0029.


    DONATIONS, SUGGESTIONS, AND VOLUNTEERS ARE MOST WELCOME!


    DOBRO DOSLI!


    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
    September 2, 2015


    *****


    St. Sava Serbian Orthodox Church with Draza statue in Broadview Heights,
    Cleveland Ohio. Photo by Aleksandra Rebic April 29, 2012.


    Reunion Chairperson Alexandra Mandic


    Entertainment:


    "I am happy to announce that the Kosovo Men's Choir will be gracing us with their wonderful voices at the reunion!!!! As a reminder, the church grounds will open at 11AM and the parastos will begin at noon. I look forward to seeing you there! God Bless!!! Alexandra Mandic"


    Alex Culafic will also be providing musical entertainment with traditional Chetnik songs and kolos!



    *****


    Special Guest: Diane Diles Hammond,
    daughter of WWII American Airman and Halyard Mission veteran Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles.

    Curtis Diles 89th birthday celebration July 15, 2014, with daughter Diane.
    Photo courtesy of Diane Diles Hammond

    Message from Reunion Chairperson
    Alexandra Mandic:

    "I am happy to announce that Diane Diles Hammond and members of her family will be attending the reunion with us! She is the daughter of American Airman SSgt. Curtis "Bud" Diles, a veteran of the great WWII Halyard Mission Rescue Operation of 1944. After returning home safely to America, thanks to the efforts of General Draza Mihailovich, the Chetniks, and the Serbian people loyal to them, Mr. Diles spent the rest of his life writing to senators, congressmen, the media, and others to vindicate the General. His daughter Diane is continuing in the footsteps of her father and even wrote a letter to the Belgrade Court urging justice for General Draza Mihailovich in May, a cause that finally came successfully to fruition this year! Please visit the following link on www.generalmihailovich.com to read more about Diane and her father and to read her letter to Belgrade:"



    http://www.generalmihailovich.com/2015/05/urging-justice-for-general-mihailovich.html


    *****


    Some images from the First Annual Chetnik Family Reunion in 2014 in Libertyville, IL where great memories were made!


    Group photo in front of Mihailovich monument at the
    First Annual Chetnik Family Reunion at St. Sava Monastery
    in Libertyville, IL on July 19, 2014. Photo by Aleksandra Rebic.


    Serbian Chetnik traditions on the main table
    at the First Annual Chetnik Family Reunion
    July 19, 2014 in Libertyville, IL. Photo by Aleksandra Rebic.




    Family of several generations at Mihailovich Monument
    during the First Annual Chetnik Family Reunion at St. Sava Monastery
    in Libertyville, IL July 19, 2014. Photo by Aleksandra Rebic.

    Parastos (Memorial Service) for General Mihailovich and his Chetniks
    at the First Annual Chetnik Family Reunion in Libertyville, IL July 19, 2014.
    Photo by Aleksandra Rebic.


    Voyvoda Pavle Djurisic's great grandchildren in front of the
    Mihailovich Monument at St. Sava Serbian Orthodox Monastery
     in Libertyville, IL during the First Annual Chetnik Family Reunion,
    July 19, 2014. Photo by Aleksandra Rebic.



    Serbian Chetnik coat of arms and Serbian traditional Slava Bread (Kolac)
    at the First Annual Chetnik Reunion in Libertyville, IL July 19, 2014.
    Photo by Aleksandra Rebic.


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****



    Papa Franja ne odustaje od kanonizacije Stepinca / "Blic" [Tanjug] August 31, 2015

    $
    0
    0
    Blic Online
    Tanjug
    August 1, 2015

    Papa Franja ne želi da odustane od kanonizacije Alojzija Stepinca, tvrdi hrvatski nadbiskup, kardinal Josip Bozanic koji kaže i da je formiranjem radne katoličko-pravoslavne radne grupe, koja treba da utvrdi argumente za tu kanonizacije, papa načinio neočekivan ekumenski korak gotovo bez presedana u istoriji.

    Kardinal Alojzije Stepinac
    Wikimedia Commons
     
    Bozanić je u Rijeci rekao da Sveti otac samo želi da se Srpska pravoslavna crkva upozna sa argumentima za kanonizaciju kao bi se ona dogodila u boljoj atmosferi dveju crkava.
     
    Bozanic smatra vaznim to što, kako je rekao, Srpska pravoslavna crkva ne ulazi u sam proces kanonizacije Stepnica, te da se ono što je po tom pitanju do sada učinjeno više neće preispitivati, odnosno da neće biti nikakve revizije procesa.
     
    "Papa Franja ne želi da odustane od kanonizacije blaženog Stepinca jer je lično uveren u njegovu svetost te da Crkva u Hrvatskoj prihvata njegovu odluku koja otvara vremenski malo duži put do kanonizacije i traži više strpljenja i poverenja u vođstvo Providnosti".
     
    On je podstio da je papa Ivan Pavle Drugi u Mariji Bistrici 3. otobra 1998. Stepinca proglasio blaženim kao mučenika, čemu je, kako je naveo, prethodio složen proces detaljnog istraživanja i procenjivanja.
     
    "Možemo reći da je proces pri Svetoj Stolici gotovo završen s pozitivnim zaključkom, još samo predstoji sud Kardinalske komisije i zvaničnog proglašenja Svetog oca", rekao je Bozanić.
     
    Međutim, dodao je, krajem jula prošle godine patrijarh SPC Irinej uručio je u Beogradu predstavniku za odnose s državama u Državnom predstavništvu Svete Stolice nadbiskupu Dominiku Mambertiju pismo za papu Franju u kojem patrijarh iznosi svoje prigovore na kanonizaciju Stepinca.
     
    "Budući da iz pisma patrijarha Irineja proizlazi da Srpskoj pravoslavnoj crkvi nisu dovoljno jasni argumenti po kojima je blaženi Alojzije svet, papa Franjo predložio je da se formira Radna grupa sastavljena od katoličkih i pravoslavnih stručnjaka koja će zajedno preispitati ta njima sporna pitanja, kao i ratne događaje vezane uz odnose Hrvata i Srba u Drugom svetskom ratu po kriterijima celovite istine", rekao je Bozanić i istakao da se "papa Franjo time odlučio na poseban, gotovo neočekivan ekumenski korak, bez presedana u istoriji."
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    Предлог СЛС да се улице масовно именују по Дражи / "Pogledi" September 3, 2015

    $
    0
    0
    Pogledi
    Мр Драган Крсмановић
    Генерални секретар Српског либералног савета Александар Недић


    Да ли ће ово ускоро бити честа слика и у Србији: Један од бројних споменика Дражи у емиграцији, у Бинбруку, Канада, који је подигла Организација српских четника “Равна Гора“. Снимио: Ненад Стефановић)
     
    Заборавност је најраспрострањенија болест међу Србима. Пророчки тачно, то је тврдио и потпарол НАТО-а Џејми Шејн пре шеснањст година подстичући бомбардовање наших градиова: „Спокојно бомбардујте Србе, они ће то и онако веома брзо заборавити“.
     
    Само четири месеца након рехабилитације генерала Михаиловића и судском констатацијом да се он има сматрати неосуђиван на делу видимо трећу фазу борбе против њега и његовог дела. Након што се као кула од карата струшила конструкција о његовој издаји и колаборацији, покушало се са његовим приказивањем као неспособног и недораслог а када се и то показало немогућим, активирана је трећа фаза: прећуткивање и заборављање.
     
    Следеће године ћемо обележити 75 година од нацистичке агресије на Краљевину Југославију и почетку херојског отпора српског народа чија је персонификација управо генерал Михаиловић. Не дозволимо да заборав прекрије нашу антиокупаторску и антифашистичку борбу, обележимо на достојан начин херојска дела српских официра и војника који су одбили да положе оружје и наставили су борбу против Немачке и њених савезница.
     
    Због тога позивамо српску јавност, новинаре и јавне раднике али и власт да подрже иницијативу Српског либералног савета и на достојан начин, дајући имена улицама и обележавајући значајна места везана за живот генерала Михаиловића и борбе његових јединица не дозволе да заборав по ко зна који пут прекрије наше историјско сећање. Сећање каквог немају наши суседи и бивша „браћа“ која су служили окупаторима некад и сад!
     
     
    Мр Драган Крсмановић
    Генерални секретар Српског либералног савета Александар Недић


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me a ravnagora@hotmail.com

    *****
     

    Remembering Halyard Mission WWII American veteran Curtis "Bud" Diles on the one year anniversary of his death, September 10, 2015.

    $
    0
    0
    Aleksandra's Note:It's been one year since we lost one of our beloved American Airmen, one of the "Forgotten 500" of the Halyard Mission Rescue Operation of WWII. Curtis "Bud" Diles went home to the Lord on September 10, 2014 and left behind 26 descendants and a wife, and a legion of Serbians in the homeland and throughout the Diaspora who deeply appreciated all that Curtis Diles did to show his gratitude for everything the Mihailovich Serbs did for him during some of the darkest hours of his life, back in 1944.

    If you do a "search" for Curtis "Bud" Diles on this website, you'll find all kinds of information and tributes to his life and legacy. I recommend that you come to know this man if you do not know of him and about him already. It will be worth your time and energy.

    He was my friend. I tried to pay tribute to him as best I could, both while he was alive and when he passed, but perhaps the most poignant tribute to Staff Sgt. Diles of the U.S.A.F. came in the form of the simple announcement that he had died. It was posted by Sasa Jovanovic, a Serbian man in the homeland, who knew and understood just how good a man, a truly good American, Staff Sgt. Diles was.

    This is the announcement, along with the picture, that Sasa posted that day. It will stick with me always:

    "I have been asked to get the sad word out... I regret to inform all his friends and followers that Curtis "Bud" Diles passed away last night. Curt is now with his crew again, on his final and eternal flight... He will never be forgotten! May he rest in peace. Memory eternal!"S.J.

     
    To his family and friends, who I know still mourn his loss, please know that Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles has not been forgotten,
    nor will he be.
     
    Sincerely,
    Aleksandra Rebic
    September 10, 2015
     
    *****
     
    Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles dressed in his WWII uniform.
    Photo: November 2009.
     

    The Diles yard in Ohio, with American flags paying tribute to the "Forgotten 500" Americans of the WWII Halyard Mission and the Mihailovich Serbs
    who saved them all. Photo courtesy of Curtis Diles.
     
     Staff Sgt. Diles with the birthday gift he received from his daughter Diane Diles Hammond, filled with tributes and thank you notes from Serbs throughout the world, for sharing the legacy of General Mihailovich and his Chetniks and the Halyard Mission story for the duration of life after WWII. This was his 89th birthday, the last he would celebrate, on July 15, 2014.

    The Western Union telegram sent Sept. 22, 1944 notifying his family that Curtis Diles was missing in action after being shot down by the Germans over Yugoslavia on September 8, 1944.
     
     Curtis Diles and wife Inez Diles on Father's Day, June 16, 2013.
    Photo courtesy of the Diles family.

    The 26 children, grandchildren, and great-grandchildren alive today, in 2015, as a result of the life of one man, Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles, being saved by the Mihailovich Serbs in 1944.


     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    Cлужи се парастос ВОЈВОДИ МОМЧИЛУ ЂУЈИЋУ - 12. септембра у 11 часова у храму Св. Вазнесења Господњег у Србској Суботици / Memorial Service for Voyvoda Momchilo Djujich in Serbian Subotica Saturday September 12, 2015.

    $
    0
    0
    Voyvoda Momchilo Djujich
     
     
     
    MEMORY ETERNAL.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    American WWII veteran's military marker on tombstone honors Serbian Chetniks / Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles, Jr. 1925-2014

    $
    0
    0
    From Diane Diles Hammond,
    daughter of Halyard Mission WWII American veteran Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles, Jr.:
     
    "We had dad's military marker moved to his monument.
    It was originally placed in the ground where it could be walked on, and it was not easily seen.
    He would want the world to be able to read the message!"
     
    Message on Diles Military Marker reads:
     
    CURTIS DILES Jr.
    Staff Sgt US Army Air Forces
    WWII-Purple Heart
    Jul 15 1925 - Sep 10 2015
    ONE OF THE FORGOTTEN 500
    RESCUED BY SERBIAN CHETNIKS
     
    Curtis Diles military marker on tombstone, September 2015.
    Photo courtesy of daughter Diane Diles Hammond
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    "No rush to make Stepinac saint; no recognition of Kosovo" [Pope Francis meets with Serbian President Nikolic] / "B92" {Tanjug] September 11, 2015

    $
    0
    0
    B92
    Tanjug
    September 11, 2015

    Serbian President Tomislav Nikolic was in the Vatican on Friday where he met with the head of the Roman Catholic Church, Pope Francis.

    Pope Francis and Serbian President Nikolic meeting at Vatican
    September 11, 2015 / Photo: Tanjug
     
    The Roman Catholic Church "is not rushing to declare Cardinal Alojzije Stepinac a saint," Francis said during his meeting, according to Nikolic.

    Nikolic told Tanjug late on Friday that he "had a very open discussion with the pope about Stepinac" during which he told him that the Croatian Catholic cardinal had played "a very bad role" in the Second World War.

    "He (Stepinac) should at least not have remained silent as someone was killing more than a million citizens just because they are not of (Roman) Catholic faith," Nikolic said.

    Stepinac was the Croatian cardinal during the time of the Independent State of Croatia (NDH) - a Nazi-allied entity responsible for running death camps for Serbs, Jews, and Roma.

    According to Tanjug, the president said that the pope "told him at one point that he was in no rush to declare the cardinal a saint."

    Nikolic also said that Stepinac "after that" endured "communist terror" - and that the Catholic Church may deduce from this he was "a beatified martyr" - but added that "Orthodox priests endured the same, hundreds were killed."

    According to the president, Serbia, "which is a bridge between Russia and the EU, and China and the EU" could also represent "a bridge between the Russian Orthodox Church and the Roman Catholic Church."

    "I think I came across a man who knows much and who understands everything, and who accepted almost every one of the claims and suggestions I had to offer. This was a meeting between people who immediately understood each other well," Nikolic described the conversation he had at the Vatican.

    He added it covered "relations between Serbia and the Vatican, establishment of a real dialogue between the two churches, the Middle East and North Africa migrant crisis, its causes, consequences, and solutions, as well as climate change."

    According to Nikolic, there is "a common position that Christianity is endangered in the world, that there is no time for quarreling among religions and faiths, and that dialogues where various religions are in concord with citizens could prove that dialogue itself can achieve much."

    "I think this visit, although once postponed (due to aircraft malfunction) was well prepared and serves as a preparation to one day arrive to the point where relations between Serbia and Croatia guarantee that the head of the Roman Catholic Church and (Serbian Orthodox) Patriarch Irinej could meet in Belgrade, Subotica, Prizren, and anywhere they wish," the Serbian president said.

    Nikolic also remarked that "the Roman Catholic Church remains firm in its decision not to recognize the unilaterally declared independence of Kosovo and Metohija."

    Speaking about the pope, Nikolic told Tanjug:

    "I think this is a man who is reconciling many peoples and religions in the world, but his position here is implacable that the Roman Catholic Church remains completely firm on the principle of non-recognition of the unilaterally declared independence of Kosovo and Metohija."

    He added that Pope Francis is "carefully monitoring everything that is happening in Kosovo and Metohija, aware of what the scope of the persecution of Christians and Roman Catholics had been there."

    The president added that the pope was also aware of how free Roman Catholics are to "profess their faith, customs, tradition and culture in (central) Serbia," and that he also "knows what Serbia of today looks like, and is completely prepared to cooperate with it."

    Nikolic informed his host about the history of the Serb heritage and Christianity in Kosovo and Metohija, about the Serbian Orthodox monasteries built by the nation's medieval rulers, and, in reference to ethnic Albanian violence targeting Serbs, their property, and holy places in March 2004 - "about the catastrophe that happened in 2004."

    "I gave him a book that proves all that, recordings, I told him this is ours, that this is who we are, and that there is no way for us to renounce it," the president said, adding that the pope "absolutely agreed with everything."

    Nikolic also presented Francis with a copy of (Tsar) Dusan's Code - a legal system enacted in the Serbian Empire in 1349 - as a rare example of a constitution in the 14th century Europe - as well as a book entitled "The Christian Heritage of Kosovo and Metohija," which he said "meant a lot, and will also be sent to all UNESCO member-states."

    The president revealed that the pope - as he was telling him about some Serbian monasteries in Kosovo being saved in 2004 thanks to Italian soldiers - "listed their names."

    "Cordial discussions"

    The Vatican's press service said earlier in the day that Pope Francis and President Nikolic demonstrated "in the cordial discussions, the good existing relations between the Holy See and the Republic of Serbia."

    "The parties considered issues of mutual interest regarding the relationship between the ecclesial and civil communities, with particular reference to ecumenical dialogue and the contribution of the Catholic Church to the common good of Serbian society," said a statement, and added:

    "Attention then turned to Serbia’s progress towards full integration in the European Union, as well as various situations of a regional and international nature, including the condition of Syrian and Iraqi refugees and displaced persons, and the importance of promoting a shared solution to the current crisis."

    Italy's ANSA news agency said that the pope and the Serbian president spoke for 35 minutes, and that Nikolic presented a copy of Dusan's Code to his host, along with an illustrated monograph dedicated to Serbian Orthodox monasteries in Kosovo.

    Beside the refugee crisis, other topics included Serbia's opposition to the membership of the so-called "Republic of Kosovo" in UNESCO, and the formation of a mixed commission of the Serbian Orthodox Church and the Roman Catholic Church that would consider historical facts from the Second World War era and the role of Catholic Cardinal Alojzije Stepinac in the Independent State of Croatia (NDH).

    The Serbian president's press service said earlier that Nikolic would during the visit present Cardinal Secretary of State Pietro Parolin with the Order of the Republic of Serbia on a sash - a decoration for exceptional contribution to development and affirmation of friendly relations and cooperation between Serbia and the Holy See.

    Refugees, Serb heritage

    While in Rome today, Serbian President Tomislav Nikolic also met with Italian President Sergio Mattarella, who told him that Serbia serves as an example to all of Europe as regards the refugee crisis, noting that Italy will not back a change in the status of the Serbian heritage in Kosovo.

    The two presidents also discussed Italian corporate investments in the Serbian economy and the numerous common problems in the region.

    Even though it is a transit country for migrants, Serbia is striving to act responsibly pursuant to fundamental civilizational principles and common European values, a statement from the press office of the Serbian president quoted Nikolic as saying.

    The attempt by ethnic Albanians in Kosovo and Metohija to portray the cultural and spiritual heritage there as Kosovo's own is certainly not an initiative aimed at protecting those monuments, and Serbia will fight against it, the Serbian president noted.

    The Italian president said that Serbia's conduct in the refugee crisis serves as an example to all of Europe, and at the same time praised the constructive relationship that Serbia is building with the countries in the region.

    Italy is ready to assist in the opening of the first chapters in the EU accession talks, he said.

    Protecting cultural and religious monuments is in the interest of the entire international community and Italy will not back a change in the status of the Serbian heritage in Kosovo, Mattarella said.

     
    http://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2015&mm=09&dd=11&nav_id=95409


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    Viewing all 1021 articles
    Browse latest View live