,+%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0+1944.+%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B8+%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD+%D0%A0%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B.jpg)
Говор пуковника Мекдауела на народном збору у селу Осјечани на Требави (Босна), октобра 1944. Преводи капетан Рајачић
Поводом књиге пуковика Роберта Мекдауела
Како је Краљевина препуштена комунистима
У студији “Стрељање историје“ шеф последње савезничке мисије код Драже открива шта се дешавало иза кулиса и зашто су пропали планови да се спречи продор Црвене армије у Источну и Југоисточу Европу
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Мистерију о промени британске и америчке политике 1943. године, од четника ка партизанима, која је аутоматски одредила исход рата, покушао је да реши амерички пуковник Роберт Мекдауел у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012). Мекдауел је био последњи шеф једне савезничке мисије у Дражином штабу, од 26. августа до 1. новембра 1944. године. Као професор историје Балкана на Мичигенском универзитету, он је био најобразованији савезнички официр на тлу окупиране Краљевине Југославије, али и у надлежним савезничким штабовима у Барију, Алжиру и Каиру. Учествовао је у Првом светском рату, као и у Грађанском рату у Русији, против бољшевика. Писао је обавештајне студије о Балкану још 1930-тих година, а прикупљање информација о овом подручју остаће његова специјалност и пошто је мобилисан.
Пуковник Мекдауел је представљао већинску струју не само међу високим америчким, већ и британским официрима, која је сматрала да се инвазијом Јадрана и Егеја 1943. године морало ограничити Стаљиново напредовање на запад. Међутим, то се није десило због политике Черчила и Рузвелта, који нису поштовали институције својих држава, већ су се руководили саветима уског круга неформалних особа.
Мекдауел и његови претпостављени су чак и у другој половини 1944. године веровали да се ток догађаја може променити. То се показало као утопија и Мекдауел после повратка у Италију умало није ухапшен. Хитно је враћен у Вашингтон под забраном да било коме било шта говори о својој мисији. Тако ни његова књига никада није објављена у Америци.
Као што се то по правилу дешава, трагедија која је 1944. и 1945. задесила народе Источне и Југоисточне Европе била је последица низа несрећних околности.
Мекдауел најпре подсећа да у Америци није схваћен значај Југоисточне Европе, укључујући и Турску, “не само у ратовима, већ и у њиховом спречавању“. Пре него што је мобилисан, 1942, Мекдауел је написао више студија о паралели између Првог и Другог светског рата. Његови закључци поклопили су се са закључцима из касније објављене књиге британског професора Џ. А. Р. Мариота, који је писао:
“Кључ за напад који је у августу 1914. отпочео Кајзер мора се потражити на Балканском полуострву, где ће бити нађен… Да су Централне силе ударајући на Србију заправо доводиле у питање позиције Велике Британије на Блиском и Далеком истоку (то јест у Индији), није било довољно добро схваћено… Напад на сељачку Србију није био само почетак светског рата већ и обелодањивање основног разлога за њега… Велика Србија не само да је Хабзбурзима пречила пут према Солуну већ и Хоенцолернима према Цариграду. Југословени су се нашли сами између Централних сила и њихових снова о Средњој Европи која би се протезала од Хамбурга до Цариграда... Од Цариграда се градила пруга којом је немачки трговци и немачки војници требало да путују ка Персијском заливу… Када би се они успоставили у Персијском заливу… бок Велике Британије био би пробијен и више не би било битне препреке између немачке и њене власти над Истоком. Немци су (1914) несумњиво очекивали да експлоатишу Месопотамију и продру у Персију… и тиме угрозе превласт Велике Британије у Индији. Уништењем Србије био је отворен пут од Берлина до Босфора и Дарданела… Црно море је безмало и буквално постало немачко језеро“.
Поред осталог, ови наводи су важни и јер се уочи годишњице обележавања почетка Првог светског рата све гласније чује неоправдана ревизија историје: да је Сарајевски атентат био узрок, а не само повод који је послужио Германима за агресију, у планираном “продору на југоисток“.
Мекдауел потом пише да Немачка није имала довољно ресурса на својој територији за вођење дугог рата. У Првом светском рату нашла их је освајањем Румуније и јужне Русије, у Каспијском басену. Немачки основни стратешки циљ састојао се у даљим продорима на исток, према Персији и Индији, а не у победи на Западном фронту. То је увидео и Черчил, па је 1915. покренуо британску офанзиву против Турске, на Галипољу. Британци су доживели пораз, а лично Кемал Ататурк је посведочио Мекдауелу да их је до победе делило још свега 20 часова, пошто су Турци остајали без муниције. Ататуркова процена била је да том победом не само што би рат био брже завршен, него би и бољшевичка револуција била осујећена.
Немци су очекивали да ће и током 1918. на Западном фронту владати статус кво, спремајући до тада највећу офанзиву према Индији. Мекдауел је на Кавказу слушао пропаганду бољшевика у којој се омаловажавају снаге Сила Антанте на Западном фронту, а посебно пристигли Американци, који су представљани као лоши борци. Бољшевици су, такође, регрутовали сараднике за немачки штаб у Тбилисију. Међутим, немачке планове је срушио изненадни слом Централних сила на Солунском фронту.
Стратешки исту замисао Немци су имали и у Другом светском рату, с тим што им је сада било теже, пошто је Турска остала пасивна. Немци су планирали да најпре освоје јужне пределе Совјетског Савеза, у којима су се налазиле највеће залихе сировина. Затим су хтели да преко Ирана ударе на Индију, како је предвиђао и план Кајзеровог генерала Хофмана из Првог светског рата. Из другог правца, према Ирану је нападао Ромелов Афрички корпус. Циљ им је био да се ове операције заврше током 1941. и 1942. године, тј. пре доласка америчких трупа. “Није претерано рећи да је ово, у основи, рат за производњу и превоз, за прераду сировина у муницију, транспортовану безбедно, правовремено и у што већој количини на фронтове. Укупна бројност војске постала је мање важна од способности да се непријатељ надмаши у концентрацији добро снабдевених снага на одабраним положајима“, писао је Мекдауел у једној студији још док је био професор Универзитета Мичиген, 1942. године.
Дошавши у Каиро, Мекдауел постаје члан штаба генерала Френка Ендруса (Frank Andrews), који је прихватио његову идеју да га што пре пошаље у Дражин штаб. Међутим, Ендрус је погинуо када се његов авион, на путу за Вашингтон, срушио на Исланду, и на његово место је постављен генерал Двајт Ајзенхауер. Идеја о слању није пропала, јер је Ендрус о свему обавештавао генерала Томаса Родерика, официра америчке Војнообавештајне службе у Команди за Југоисток. Ипак, ситуација се променила, јер Мекдауел није постао близак Ајзенхауеру, као раније Ендрусу, нити је Ајзенхауер усвојио Ендрусове ставове о значају Југоистока.
Док су потцењивали значај Југоистока, Американци и Британци су прецењивали Стаљинову снагу, због чега су усвајали његове захтеве, тј. “нису схватили да му нису морали препустити Централну и Источну Европу“. Конкретно, према Медауелу, Черчил и Рузвелт нису узимали у обзир два следећа момента: прво, “највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сам совјетски комунистички апарат мешајући се у рад Црвене армије“, и друго, “само обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила је Стаљину да упркос манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије.“
Мекдауел пише да су у Совјетском Савезу заправо вођена два парелелна рата: против Немаца и против Стаљина и његове власти. Потоњи рат водили су дезертери Црвене армије, који су се борили заједно са Немцима, али и партизани, који су се борили и против Немаца и против стаљиниста, а било је и доста бегунаца који су се скривали по шумама.
Због свега тога, Стаљинова позиција постала је критична и он је био принуђен да промени реторику, од комунистичке ка патриотској, са основним циљем да очува власт. Промена се односила и на Југоисток, па су Совјети дуго подржавали Југословенску владу и генерала Дражу Михаиловића, наређујући југословенским партизанима да учине то исто и да “за сада“ забораве на револуцију.
Мекдауел наводи документовану изјаву Молотова, Стаљиновог министра спољних послова, британском колеги Идну, на Техеранској конференцији новембра 1943: “Боље је имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације“.
Совјети су тражили код Британаца да пошаљу своју војну мисију код Михаиловића, или комбиновану совјетско-америчко-британску мисију. Одбијали су да пошаљу мисију код партизана све до фебруара 1944, када су то учинили на инсистирање Британаце. Та мисија је потврдила да су војничке способности партизана симболичне.
Ипак, кренуло је наопако годину дана пре Техерана. “Крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944. – многи утицајни британски медији укључујући и Би-Би-Си, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима“, пише Мекдауел.
Промену британске политике у корист Тита он приписује “паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и на Индијском океану“.
Черчил се још крајем 1942. године уплашио да ће Црвена армија заузети и Југославију, па се у његовој глави родила магловита идеја да ће британске интересе у овом делу Средоземља очувати ако помогне југословенским комунистима, у нади да ће му се они после рата одужити. Черчилов пријатељ, генерал Фицрој Меклејн, писао је касније у мемоарима о веровању да ће британска подршка Титу “у приличној мери допринети нашој позицији на Балкану после рата“. С друге стране, британски премијер је сматрао да се у случају победе четника Југоисток не може претворити у британску колонију, јер су, пише Мекдауел, националисти желели да “после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи појединачним интересима било које од њих“.
Овом фактору Мекдауел додаје и утицај моћних католичких кругова на Черчила, убеђених да ће се у случају Михаиловићеве победе Срби светити Хрватима за ужасне злочине почињене у првој фази рата. Ипак, тврди Мекдауел, пресудила је инфилтрација комуниста у Черчилово окружење. Притом није реч о Клугману и друговима из каирске централе Управе за посебне задатке (СОЕ), већ о непознатим особама из Лондона, чија имена Черчил није објавио ни у својим мемоарима.
Амерички пуковник убедљиво доказује да Черчил, који је уједно био и министар рата, није поштовао ставове Форин офиса, Генералштаба, Команде за Средоземље и других установа. Међутим, он пропушта да наведе како је Черчил прешао Рубикон тек после Треће вашингтонске конференције са Рузвелтом, маја 1943. године. Тада су Американци још једном одбили његову идеју за инвазију Јадрана, што је значило да је вероватноћа совјетске окупације ове области веома висока. Черчила зато хвата још већа паника, али се он и даље не обраћа установама, већ из Вашингтона одлази директно у Каиро, на своју руку шаље прву британску мисију код Тита, а Михаиловићу наређује да повуче све своје снаге источно од реке Ибар.
До новембра 1943. Черчил се ипак враћа старој идеји: Западни савезници ће се искрцати на горњи Јадран (не на сектор Неретва – Бојана, што је планирао Генералштаб), одакле ће у сарадњи са “хрватским партизанима“ (не са четницима, што је такође планирао Генералштаб) напредовати према Бечу и дунавском басену. Истовремено, извршиће инвазију Егеја и продрети на Црно море, чиме би се постигла три циља: увлачење Турске у рат, пребацивање Бугарске на страну Западних савезника и скраћивање линија снебдевања за Црвену армију. Што се тиче поратног уређења Југославије у овој варијанти, Черчилови планови нису били јасни (слободни избори под контролом Западних савезника, или, можда, подела земље).
У вези Италије, Черчил је тражио “уздржавање од сваког разматрања даљих офанзивних операција“, из очитог разлога што је инвазију Немачке најтеже извршити преко Алпа. Зато је требало само створити јаку одбрамбену линију преко “најужег дела“ Италије.
Углавном, пише даље Мекдауел, позадина ове Черчилове идеје била је јасна: спречити Совјете да заузму Средњу и Јужну Европу. Стаљин, који је и даље више мислио на очување власти, него на експанзију, на конференцији у Техерану прихвата Черчилов план, али га на изненађење Британаца одбија Рузвелт. Мекдауел пише:
“…И не само ти британски учесници, већ и сам Чечрил у `Мемоарима` помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке операције на Југоистоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима на Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отворио Босфор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка североистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.
Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратешкој замисли… на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током конференције“.
Рузвелт је у Техерану први пут срео Стаљина и он је на њега “оставио велики утисак“, како је то приметила Хелен Ломбард у књизи “Док су се они борили: Иза сцене у Вашингтону 1941-1946“. Ломбард наставља: “Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана њоме су управљали Совјети… У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт – Черчил не функционише глатко као раније“.
Да нешто није у реду видело се већ и по томе што је Рузвелт у Техерану одсео у Совјетском посланству. Са Стаљином је проводио много времена и њихов однос ће касније постати предмет бројних анализа, чији закључак у основи гласи: амерички председник је веровао да може “поправити“ совјетског диктатора, да су они постали прави пријатељи, да га може убедити у шта год жели и да ће на основу свега тога послератни односи са Совјетским Савезом бити идилични.
Тако, на Техеранској конференцији Стаљин се најпре чудио Черчиловим похвалама југословенских партизана – чију стварну борбену вредност је знао боље од Британаца – а потом Рузвелтовим стајањем на његову страну.
Амерички председник је одбио Черчилову идеју позивајући се на недостатак бродова. Међутим, од компетентних британских и америчких планера Мекдауел је сазнао да исто питање Рузвелт није поставио у вези неке “не одвише важне“ операције на Пацифику. “Бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стратешког значаја“, пише Мекдауел.
Рекавши да ако се усвоји Черчилов план неће бити довољно бродова за инвазију Нормандије, амерички председник је пробудио стари Стаљинов страх од одлагања главног удара на Немачку. Истовремено, Британци су посумњали да је склопљен тајни договор између Совјета и Американаца на њихову штету. Тако је Стаљин на крају добио и оно на шта није ни помишљао. Пошто је Черчилово и Рузвелтово окружење скривало детаље, у савезничким редовима се у почетку само наслућивало куда све то води. “Током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су Савезници у прилици да добију рат само да би изгубили мир“, пише Мекдауел.
На таласу таквог расположења у савезничким штабовима, Мекдауел јуна 1944. подноси извештај савезничкој Команди за Средоземље, у коме поред осталог пише:
“Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту, организованом и предвођеном од комуниста… Тренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића… и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти… Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемом Балкана…
Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства. Има их који сматрају да је једини могући закључак да садашња политика неме везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.
Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после повлачења Немаца… На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану.“
Разматрајући узроке промене Рузвелтове политике, пуковник Мекдауел пише:
“Тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњевекових монарха и арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.“
Мекдауел овим објашњава и део америчких “промашаја“ у спољној политици, “посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе“. Пише да нису реалне оптужбе, које су се чуле у пола гласа, да је Рузвелт комуниста, али закључује: “Непобитно је, међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао, а који су током рата симпатисали комунисте“.
Рузвелтово зближавање са Стаљином, и намерно избегавање сусрета са Черчилом, Британци су означили као “почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици“. Амерички високи официри су се уздржавали од коменрата, док су представници Стејт департмента “показали нешто више храбрости“, оцењујући да је “нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами признали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу“, пише Мекдауел.
На другом месту Мекдауел наводи да су припадници Стејт департмента, не само на терену, већ и у Вашингтону, “готово без изузетка схватили опасност великих промена председникове политике“. Документа показују да су се они чак и ограђивали од Рузвелта. Као пример Мекдауел наводи меморандум Стејт департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију, шефу Рузвелтовог кабинета. “Ваља при томе имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт департмента, већ и америчке владе“, подсећа Мекдауел. У том меморандуму се поред осталог каже:
“Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покретима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супротстављеним Силама осовине. Стејт департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији.“
Харолд Макмилан, главни представник британског Министарства спољних послова на терену, а после рата министар спољних послова и премијер, Рузвелтову промену политике је сматрао узроком многих зала. Мекдауел цитира Макмиланову књигу “The blast of War“, у којој се каже
“Продор кроз Љубљански пролаз и улазак у Аустрију могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе… Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану… Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора који ће доминирати у свим политичким и стратешким размишљањима целог једног нараштаја… Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) као на једну жалосну прекретницу у историји.“
Притисак на Рузвелта није престајао ни у другој половини 1944, нарочито од стране шефа ОСС-а, генерала Вилијема Донована. Захваљујући тим притисцима, Мекдауел најзад долази у Дражин штаб и по наређењу Команде за Југоисток тражи састанак са Хитлеровим специјалним изаслаником за Балкан, др Херманом Нојбахером, “у оквиру тадашње званичне савезничке политике нуђења Немцима да се предају“. Мекдауел је захтевао од Немаца да се предају четницима, уз симболично присуство англо-америчких падобранаца, што би значило да Црвена армија не треба да прелази Дунав. Из Мекдауеловог излагања јасно се види да су Немци пристали на капитулацију: “Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима… На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повртаку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају“, пише Мекдауел.
Другим речима, када су амерички генерали и политичари најзад убедили Рузвелта да учини нешто за спас Краљевине Југославије – тада је Черчил поново наставио по старом.
Баш у то време, главни амерички обавештајац у Средоземљу, и главна Мекдауелова залеђина на терену, генерал Томас Родерик, изненада је преминуо. Такође у време Медауеловог боравка код Драже, главни амерички политичар на терену који га је подржавао, надлежни службеник Стејт департмента Роберт Марфи, изненада је премештен у Француску.
Чак и када се вратио у Бари, 1. новембра 1944, Мекдауел није губио наду, јер су високи британски официри са којима се срео били заинтересовани за Дражин предлог да Западни савезници преузму централне и западне делове Југославије. Сагласили су се и са његовим предлогом да се врати у Југославију заједно са британском мисијом. Онда је стигла наредба да се хитно врати у Вашингтон и да о свему ћути – и то је дефинитивно био крај.
Анализирајући деловање председника Вилсона у Првом светском рату, под чијим пресудним утицајем је уместо поштовања Лондонског уговора створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Мекдауел закључује:
“Ослањајући се превасходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је (Вилсон) на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости – не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.
Наиме, уместо да донесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата.“
Другим речима, да није била створена Југославија – не би ни било Другог светског рата, јер је стварањем Југославије Италија избачена из коалиције Западних савезника и гурнута у савез са Хитлером.
Мекдауелов утисак је да су Вилсон и Рузвелт биле добронамерне али крајње наивне особе. Међутим, реалније звуче закључци америчког историчара Ентони Сатона, да су они у ствари деловали под утицајем крупног капитала са Вол Стрита, који најбољу прилику за бизнис види управо у изазивању ратова.
(“Српске новине“, Чикаго, јун-јул 2013)
http://www.pogledi.rs/kako-je-kraljevina-prepustena-komunistima/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****