Мирослав Лазански
Данашњом Европом кружи баук, баук искривљене историје. Да ли смо сведоци покушаја ревизије узрока Првог, у политичком смислу, и резултата Другог светског рата, у геостратешком контексту? Нови светски и европски поредак практично је изједначио комунизам и нацизам (резолуција Европског парламента од пре неколико година), у неким земљама ЕУ подижу се споменици нацистима, оспорава се холокауст, антисемитизам је у порасту, а ничу и нове нацистичке организације. На границама Русије одвијају се велики маневри НАТО-а, а Русија је опет опкољена истим оним земљама из централне Европе и са Балкана чије су трупе некада, заједно са Вермахтом, јуришале на Стаљинград.
Истовремено, Србија скоро да ништа систематски није учинила да се припреми и организовано одговори покушајима ревизије узрока избијања Првог светског рата, да већ сада на државном и научном нивоу лоцира заговорнике те ревизије. Као да нисмо знали да ће 2014. бити 100 година од избијања Првог светског рата. Ухваћени на спавању?
Кренула је серија „Равна гора” аутора Радоша Бајића. Гледао сам прву епизоду, у суштини то је фактографски коректно урађено, да ли су радници радили и недељом или нису, је ли млади краљ већ био у склоништу када су пале прве бомбе на Београд или је излетео на терасу, можда је и ствар уметничке слободе. Мени су засметале оне папуче и изрази лица ађутаната и собара краља. Забринути су за његов живот, али су приказани као имбецили. Што не значи да су на овим просторима физиономије оних који су непосредно бринули о безбедности лидера увек биле другачије.
И наравно, кренуле су и прве критике. Ја бих, ипак, сачекао да се емитују све епизоде. Да видимо шта се хтело са „Равном гором”: истина, ревизија историје, глорификација једних а сатанизација других или пуко представљање нових чињеница из тог времена, али без доцирања.
Рат је увек прљав, са које год стране да се налазите, и зато не треба дотеривати истину да би је усагласили с идеолошким фантазмима. Посебно је то осетљиво у Србији где прошлост живи у садашњости. Јер увек се може поставити питање: ко има право да подвуче црту, ко је морални ауторитет да тако нешто тражи. Патриотски митови имају понекад и оштре ивице, а ја нисам сигуран ко у Србији уопште има данас етички бланко чек када је у питању историја Другог светског рата.
Да ли је прошлост у Србији стварно превладана? Или су само елите оствариле напредак у том процесу? Или нас све скупа треба сада просветлити? Наравно да су се одмах јавили просветљени идеолози који су првих 35 година свог живота писали против сиротог Драже, а онда изненада прогледали и сада славе Дражу. И у једном и у другом периоду бављења Дражом лепо се зарадило.
Или је начин на који посматрамо прошлост нешто што нас више учи о нашим садашњим ставовима него о самој прошлости. Управо се то и подразумева под појмом „политика сећања”. Заправо, ко контролише прошлост контролише садашњост, па и будућност. Око серије „Равна гора” већ је отпочео „рат сећања”, али од историје се не може побећи, она се не може држати у кавезу. Видећемо како ће следеће епизоде серије третирати антифашизам, уназад десетак година у Србији као да се радило о оперетском антифашизму.
Односно, незгодно нам је да кажемо да су партизани побили више окупаторских војника него четници, волели би када би могли да кажемо да су четници ослободили Београд, али некако немамо јаких доказа за тако нешто. Како Немце не смемо превише да подсећамо на окупацију Србије и злочине у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима, како да их подсећамо када нам од њих зависи светла будућност у ЕУ, ја сам сада у дилеми: ко су били крвници Србије у Другом светском рату у Србији. Да ли су се четници борили за Србију или за Краљевину Југославију, у којој изгледа нико и није био превише срећан?
Је ли о партизанима било снимљено скоро 1.000 филмова? Јесте, јер су они победили у том рату. Да су победили четници и о њима би било снимљено 1.000 филмова. Али нису. Да ли су комунисти искористили рат да би се дочепали власти? Јесу, они то нису ни превише крили, говорило се да је политички систем у Краљевини труо и да је био зрео за мењање. Да ли су масе у Србији после 1945. све до Титове смрти биле опчињене његовим ликом и делом? Јесу.
Да ли је Дражина политика чекања могла да сачува животе многих у Србији? Вероватно, али шта ћемо са злочинима које су јединице под његовом командом учиниле против припадника других народа. С друге стране Дрине Срби нису били у прилици да чекају.
Грађански рат је био распад народног организма изнутра. На крстове телеграфских стубова попеле су се у том рату целе породице у Србији, брат на брата. Ко је био крив и у чему је срећа народа? У идејном помирењу? То је немогуће, али је могуће национално помирење. Јер заједничко је живети, заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”.
Мирослав Лазански
Oбјављено: 16.11.2013.
Današnjom Evropom kruži bauk, bauk iskrivljene istorije. Da li smo svedoci pokušaja revizije uzroka Prvog, u političkom smislu, i rezultata Drugog svetskog rata, u geostrateškom kontekstu? Novi svetski i evropski poredak praktično je izjednačio komunizam i nacizam (rezolucija Evropskog parlamenta od pre nekoliko godina), u nekim zemljama EU podižu se spomenici nacistima, osporava se holokaust, antisemitizam je u porastu, a niču i nove nacističke organizacije. Na granicama Rusije odvijaju se veliki manevri NATO-a, a Rusija je opet opkoljena istim onim zemljama iz centralne Evrope i sa Balkana čije su trupe nekada, zajedno sa Vermahtom, jurišale na Staljingrad.Истовремено, Србија скоро да ништа систематски није учинила да се припреми и организовано одговори покушајима ревизије узрока избијања Првог светског рата, да већ сада на државном и научном нивоу лоцира заговорнике те ревизије. Као да нисмо знали да ће 2014. бити 100 година од избијања Првог светског рата. Ухваћени на спавању?
Кренула је серија „Равна гора” аутора Радоша Бајића. Гледао сам прву епизоду, у суштини то је фактографски коректно урађено, да ли су радници радили и недељом или нису, је ли млади краљ већ био у склоништу када су пале прве бомбе на Београд или је излетео на терасу, можда је и ствар уметничке слободе. Мени су засметале оне папуче и изрази лица ађутаната и собара краља. Забринути су за његов живот, али су приказани као имбецили. Што не значи да су на овим просторима физиономије оних који су непосредно бринули о безбедности лидера увек биле другачије.
И наравно, кренуле су и прве критике. Ја бих, ипак, сачекао да се емитују све епизоде. Да видимо шта се хтело са „Равном гором”: истина, ревизија историје, глорификација једних а сатанизација других или пуко представљање нових чињеница из тог времена, али без доцирања.
Рат је увек прљав, са које год стране да се налазите, и зато не треба дотеривати истину да би је усагласили с идеолошким фантазмима. Посебно је то осетљиво у Србији где прошлост живи у садашњости. Јер увек се може поставити питање: ко има право да подвуче црту, ко је морални ауторитет да тако нешто тражи. Патриотски митови имају понекад и оштре ивице, а ја нисам сигуран ко у Србији уопште има данас етички бланко чек када је у питању историја Другог светског рата.
Да ли је прошлост у Србији стварно превладана? Или су само елите оствариле напредак у том процесу? Или нас све скупа треба сада просветлити? Наравно да су се одмах јавили просветљени идеолози који су првих 35 година свог живота писали против сиротог Драже, а онда изненада прогледали и сада славе Дражу. И у једном и у другом периоду бављења Дражом лепо се зарадило.
Или је начин на који посматрамо прошлост нешто што нас више учи о нашим садашњим ставовима него о самој прошлости. Управо се то и подразумева под појмом „политика сећања”. Заправо, ко контролише прошлост контролише садашњост, па и будућност. Око серије „Равна гора” већ је отпочео „рат сећања”, али од историје се не може побећи, она се не може држати у кавезу. Видећемо како ће следеће епизоде серије третирати антифашизам, уназад десетак година у Србији као да се радило о оперетском антифашизму.
Односно, незгодно нам је да кажемо да су партизани побили више окупаторских војника него четници, волели би када би могли да кажемо да су четници ослободили Београд, али некако немамо јаких доказа за тако нешто. Како Немце не смемо превише да подсећамо на окупацију Србије и злочине у Крагујевцу, Краљеву и другим градовима, како да их подсећамо када нам од њих зависи светла будућност у ЕУ, ја сам сада у дилеми: ко су били крвници Србије у Другом светском рату у Србији. Да ли су се четници борили за Србију или за Краљевину Југославију, у којој изгледа нико и није био превише срећан?
Је ли о партизанима било снимљено скоро 1.000 филмова? Јесте, јер су они победили у том рату. Да су победили четници и о њима би било снимљено 1.000 филмова. Али нису. Да ли су комунисти искористили рат да би се дочепали власти? Јесу, они то нису ни превише крили, говорило се да је политички систем у Краљевини труо и да је био зрео за мењање. Да ли су масе у Србији после 1945. све до Титове смрти биле опчињене његовим ликом и делом? Јесу.
Да ли је Дражина политика чекања могла да сачува животе многих у Србији? Вероватно, али шта ћемо са злочинима које су јединице под његовом командом учиниле против припадника других народа. С друге стране Дрине Срби нису били у прилици да чекају.
Грађански рат је био распад народног организма изнутра. На крстове телеграфских стубова попеле су се у том рату целе породице у Србији, брат на брата. Ко је био крив и у чему је срећа народа? У идејном помирењу? То је немогуће, али је могуће национално помирење. Јер заједничко је живети, заједничко постоји и заједничко ће постојати. Волео бих када би то била порука „Равне горе”.
Мирослав Лазански
Oбјављено: 16.11.2013.
Istovremeno, Srbija skoro da ništa sistematski nije učinila da se pripremi i organizovano odgovori pokušajima revizije uzroka izbijanja Prvog svetskog rata, da već sada na državnom i naučnom nivou locira zagovornike te revizije. Kao da nismo znali da će 2014. biti 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata. Uhvaćeni na spavanju?
Krenula je serija „Ravna gora” autora Radoša Bajića. Gledao sam prvu epizodu, u suštini to je faktografski korektno urađeno, da li su radnici radili i nedeljom ili nisu, je li mladi kralj već bio u skloništu kada su pale prve bombe na Beograd ili je izleteo na terasu, možda je i stvar umetničke slobode. Meni su zasmetale one papuče i izrazi lica ađutanata i sobara kralja. Zabrinuti su za njegov život, ali su prikazani kao imbecili. Što ne znači da su na ovim prostorima fizionomije onih koji su neposredno brinuli o bezbednosti lidera uvek bile drugačije.
I naravno, krenule su i prve kritike. Ja bih, ipak, sačekao da se emituju sve epizode. Da vidimo šta se htelo sa „Ravnom gorom”: istina, revizija istorije, glorifikacija jednih a satanizacija drugih ili puko predstavljanje novih činjenica iz tog vremena, ali bez dociranja.
Rat je uvek prljav, sa koje god strane da se nalazite, i zato ne treba doterivati istinu da bi je usaglasili s ideološkim fantazmima. Posebno je to osetljivo u Srbiji gde prošlost živi u sadašnjosti. Jer uvek se može postaviti pitanje: ko ima pravo da podvuče crtu, ko je moralni autoritet da tako nešto traži. Patriotski mitovi imaju ponekad i oštre ivice, a ja nisam siguran ko u Srbiji uopšte ima danas etički blanko ček kada je u pitanju istorija Drugog svetskog rata.
Da li je prošlost u Srbiji stvarno prevladana? Ili su samo elite ostvarile napredak u tom procesu? Ili nas sve skupa treba sada prosvetliti? Naravno da su se odmah javili prosvetljeni ideolozi koji su prvih 35 godina svog života pisali protiv sirotog Draže, a onda iznenada progledali i sada slave Dražu. I u jednom i u drugom periodu bavljenja Dražom lepo se zaradilo.
Ili je način na koji posmatramo prošlost nešto što nas više uči o našim sadašnjim stavovima nego o samoj prošlosti. Upravo se to i podrazumeva pod pojmom „politika sećanja”. Zapravo, ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost, pa i budućnost. Oko serije „Ravna gora” već je otpočeo „rat sećanja”, ali od istorije se ne može pobeći, ona se ne može držati u kavezu. Videćemo kako će sledeće epizode serije tretirati antifašizam, unazad desetak godina u Srbiji kao da se radilo o operetskom antifašizmu.
Odnosno, nezgodno nam je da kažemo da su partizani pobili više okupatorskih vojnika nego četnici, voleli bi kada bi mogli da kažemo da su četnici oslobodili Beograd, ali nekako nemamo jakih dokaza za tako nešto. Kako Nemce ne smemo previše da podsećamo na okupaciju Srbije i zločine u Kragujevcu, Kraljevu i drugim gradovima, kako da ih podsećamo kada nam od njih zavisi svetla budućnost u EU, ja sam sada u dilemi: ko su bili krvnici Srbije u Drugom svetskom ratu u Srbiji. Da li su se četnici borili za Srbiju ili za Kraljevinu Jugoslaviju, u kojoj izgleda niko i nije bio previše srećan?
Je li o partizanima bilo snimljeno skoro 1.000 filmova? Jeste, jer su oni pobedili u tom ratu. Da su pobedili četnici i o njima bi bilo snimljeno 1.000 filmova. Ali nisu. Da li su komunisti iskoristili rat da bi se dočepali vlasti? Jesu, oni to nisu ni previše krili, govorilo se da je politički sistem u Kraljevini truo i da je bio zreo za menjanje. Da li su mase u Srbiji posle 1945. sve do Titove smrti bile opčinjene njegovim likom i delom? Jesu.
Da li je Dražina politika čekanja mogla da sačuva živote mnogih u Srbiji? Verovatno, ali šta ćemo sa zločinima koje su jedinice pod njegovom komandom učinile protiv pripadnika drugih naroda. S druge strane Drine Srbi nisu bili u prilici da čekaju.
Građanski rat je bio raspad narodnog organizma iznutra. Na krstove telegrafskih stubova popele su se u tom ratu cele porodice u Srbiji, brat na brata. Ko je bio kriv i u čemu je sreća naroda? U idejnom pomirenju? To je nemoguće, ali je moguće nacionalno pomirenje. Jer zajedničko je živeti, zajedničko postoji i zajedničko će postojati. Voleo bih kada bi to bila poruka „Ravne gore”.
Miroslav Lazanski
BIOGRAFIJA
Rođen 1950. u Karlovcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gde je i započeo novinarsku karijeru, prvo u „Polet-u“, kasnije u „Vjesniku“, „Startu“, „Danasu“, „Politici ekspres“, „NIN-u“, „Večernjim novostima“ (1996-2001). Godine 1991. Lazanski prelazi u „Politiku“ gde i danas radi. Izveštavao iz Sirije i ratova u Avganistanu, Čečeniji, Kongu, Iraku, Iranu, Libanu, Jemenu i Libiji... Intervjuisao dva vrhovna komandanta NATO-a, tri maršala SSSR, šefove KGB-a, KHAD-a, pedesetak ministara odbrane i načelnika generalštaba svetskih armija, između ostalog načelnike generalštaba ruske, kineske i japanske armije. Jedini jugoslovenski novinar koji je plovio na atomskoj podmornici, američkoj "Tautog", leteo na avionu F-14, bio na nosaču aviona "Džon F. Kenedi" i leteo na Mig-29. Bio gost vojnih akademija Rusije, Japana, SAD, Australije, Italije, Velike Britanije, Nemačke, Rumunije... Imao je redovnu kolumnu u grčkom listu "Katimerini", japanskom "Sekuritarian" i "The Diamond Weekly". Autor je deset knjiga i desetak velikih tv-serijala. Vojni rok služio 1977. godine u Bitolju u 41. pešadijskoj diviziji JNA. Odlikovan je Medaljom za vojničke zasluge.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****