Погледи
Милослав САМАРЏИЋ
November 17, 2013
![]()
Ни у другој епизоди ТВ серија “Равна Гора“ – нема Равне Горе, сем ако се рачуна да је село Планиница испод ове планине (што није речено).
Друга серија почиње управо у Планиници и то је једна од свега пет сцена у целој овој епизоди.
Та прва сцена траје 11 минута. Садржај: ујутру 7. априла 1941. мештани уопште не знају да је дан раније почео рат! То никако није могуће, јер се село налази надомак Мионице, а још ближе, на можда сат хода, је село Ба, испод кога је тада била железничка станица у Кадиној Луци. Данас је Планиница скоро пуста, али према попису из 1948. године имала је 695 становника. Село је било за ондашње прилике напредно – што се у серији не види, јер су куће оронуле. Онда су, дакле, куће изгледале добро и штета је што за потребе снимања нису барем окречене, ако већ није било средстава да се реконструишу.
Даље, село је било пуно младежи, која се школовала и у Мионици, а ван сумње је да су богатија домаћинства имала радио апарате. Али, као и у свакој серији Радоша Бајића, српски сељаци су представљени као приглупи, па поред осталог и необавештени.
Приглупи су, и у овом наставку, и српски официри, у сцени која траје невероватних 17 минута: у подземном граду у Зворнику и испред њега. Састанку владе и Врховне команде председава краљ Петар Други, који, наравно, касни. “Извините ако смо вас узмнемирили“ – обраћа се сервилно председник владе генерал Душан Симовић краљу, када је он најзад стигао.
Војска притом нешто вршља испред улаза, постројава се као да је мирнодопско стање, нема шлемова, а нема ни Краљеве гарде.
Сцена се наставља повратком у склониште и новим исмевањем српских официра. “Напуштање земље би било равно издаји“, каже сада генерал Симовић. “Мени је круна важнија од живота“, виче командант ваздухопловства генерал Боривоје Мирковић, називајући Александра Првог “пресветлим краљем“. “Ми смо ово закували“, каже Симовић Мирковићу, алудирајући на пуч од 27. марта, чиме се овај догађај представљана на уобичајено површан и погрешан начин. Остало је само да се генерал Мирковић, кога Лазар Ристовски убедљиво тумачи као ортодоксну будалу, прикаже као енглески плаћеник – што је још једна уобичајена клевета.
Мирковићевог возача глуми “син Драган“ из серије “Село гори а баба се чешља“ – Ненад Окановић – а глуми га исто онако као и сина Драгана. Уместо да дежура испред и чека генерала, “син Драган“ се изгубио негде поред Дрине, откида лишће са грана, пуцкета њиме и блене около све док не нађе неку напуштену девојчицу, коју одвози у непознатом правцу. Мирковић у међувремену луди што му нема возача. “Нећу транспортером да одваљујем бубреге до Хан-Пијеска“ – дере се ван себе, уз иживљавање над присутним поручником.
У стварности, официри у ратном стању не путују путничким аутомобиима, а нарочито не командант ваздухопловства. Мирковић је тих дана командовао ваздушном одбраном, која је, с обзиром на однос снага, постигла солидан успех, што се из серије и не наслућује. Иначе, он никада није био “енглески плаћеник“, а са Енглезима се већ 1942. године сукобио управо по питању ђенерала Драже.
Занимљиво је да је састанак у подземном граду у Зворнику приказан тако да најреалније говори потпредседник владе др Влатко Мачек, шеф Хрватске сељачке странке, свакако ради улагивања западним суседима. Подразумева се да суштина хрватског питања није ни дотакнута.
Трећа сцена се одвија на Ртњу 9. августа и траје 13 минута. Блеје овце и козе, зелена трава, плаво небо… Млађи син Таралића из Планинице, у бекству од Сипског канала стигао је до ове планине и сакрио се у некој појати. Чобанину, још једном сељаку који није чуо да се заратило, сведочи о расулу на Сипском каналу, како је то приказано у првој епизоди. Не може се наслутити шта се заиста тамо дешавало: да је пружен отпор надмоћнијем нападачу, да је борба трајала више сати, да је канал ипак делимично запречен шлеповима пуним цемента, да је потпоручник Тодоровић после последње испаљњене гранате извршио самоубиство крај својих топова, итд.
Заосталог сељака – чобанина, глуми још један лик из серије “Село гори…“, коме је то већ пошло за руком у лику “Ђоте“.
Тек у четвртој сцени појављује се група одважних, паметних и организованих особа. То су, наравно, комунисти. Логично, они имају радио и најбоље су обавештени. За сваки случај, наглашава се да је барем један од њих студент. Слушају Радио Москву, која рече да се сходно уговору са Немачком из 1939. године СССР неће мешати у рат у Југославији – у коме Немци брзо напредују.
Ни овде се не може наслутити шта се заиста дешавало: комунисти су се радовали поразима краљевске војске, а по директивама Централног комитета имали су улогу пете колоне. Ова сцена траје пет минута.
Тек у последњој, петој сцени, приказује се борба, али условно речено: падају бомбе и гранате на положај Југословенске војске у Славонији – и то је сва борба. Војници и не знају ко их гађа, а иначе, Немци се не виде. На вест да је “неки Кватерник“ рекао преко радија како су Немци ослободили Хрватску, један капетан реагује: “Њих нека ослобађају, Дрину неће прећи!
Тиме се сугерише постојање некакве границе на Дрини, што је такође неисторијска сцена. У Краљевини су постојале бановине: шест српских, две хрватске и једна словеначка. Једна од шест бановина са српском већином и под српском управом била је Дринска, која се протезала са обе стране Дрине. Тек 1945. године комунисти су поништили тековине претходних ратова и вратили границу на Дрини.
Све у свему, што се тиче историјског контекста, све је промашено, а што се тиче серије уопште, делује досадно, јер је радња је ужасно развучена, што се види већ по малом броју сцена.
Милослав САМАРЏИЋ
November 17, 2013
http://www.pogledi.rs/povodom-druge-epizode-tv-serije-ravna-gora/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Милослав САМАРЏИЋ
November 17, 2013
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Ни у другој епизоди ТВ серија “Равна Гора“ – нема Равне Горе, сем ако се рачуна да је село Планиница испод ове планине (што није речено).
Друга серија почиње управо у Планиници и то је једна од свега пет сцена у целој овој епизоди.
Та прва сцена траје 11 минута. Садржај: ујутру 7. априла 1941. мештани уопште не знају да је дан раније почео рат! То никако није могуће, јер се село налази надомак Мионице, а још ближе, на можда сат хода, је село Ба, испод кога је тада била железничка станица у Кадиној Луци. Данас је Планиница скоро пуста, али према попису из 1948. године имала је 695 становника. Село је било за ондашње прилике напредно – што се у серији не види, јер су куће оронуле. Онда су, дакле, куће изгледале добро и штета је што за потребе снимања нису барем окречене, ако већ није било средстава да се реконструишу.
Даље, село је било пуно младежи, која се школовала и у Мионици, а ван сумње је да су богатија домаћинства имала радио апарате. Али, као и у свакој серији Радоша Бајића, српски сељаци су представљени као приглупи, па поред осталог и необавештени.
Приглупи су, и у овом наставку, и српски официри, у сцени која траје невероватних 17 минута: у подземном граду у Зворнику и испред њега. Састанку владе и Врховне команде председава краљ Петар Други, који, наравно, касни. “Извините ако смо вас узмнемирили“ – обраћа се сервилно председник владе генерал Душан Симовић краљу, када је он најзад стигао.
Војска притом нешто вршља испред улаза, постројава се као да је мирнодопско стање, нема шлемова, а нема ни Краљеве гарде.
Сцена се наставља повратком у склониште и новим исмевањем српских официра. “Напуштање земље би било равно издаји“, каже сада генерал Симовић. “Мени је круна важнија од живота“, виче командант ваздухопловства генерал Боривоје Мирковић, називајући Александра Првог “пресветлим краљем“. “Ми смо ово закували“, каже Симовић Мирковићу, алудирајући на пуч од 27. марта, чиме се овај догађај представљана на уобичајено површан и погрешан начин. Остало је само да се генерал Мирковић, кога Лазар Ристовски убедљиво тумачи као ортодоксну будалу, прикаже као енглески плаћеник – што је још једна уобичајена клевета.
Мирковићевог возача глуми “син Драган“ из серије “Село гори а баба се чешља“ – Ненад Окановић – а глуми га исто онако као и сина Драгана. Уместо да дежура испред и чека генерала, “син Драган“ се изгубио негде поред Дрине, откида лишће са грана, пуцкета њиме и блене около све док не нађе неку напуштену девојчицу, коју одвози у непознатом правцу. Мирковић у међувремену луди што му нема возача. “Нећу транспортером да одваљујем бубреге до Хан-Пијеска“ – дере се ван себе, уз иживљавање над присутним поручником.
У стварности, официри у ратном стању не путују путничким аутомобиима, а нарочито не командант ваздухопловства. Мирковић је тих дана командовао ваздушном одбраном, која је, с обзиром на однос снага, постигла солидан успех, што се из серије и не наслућује. Иначе, он никада није био “енглески плаћеник“, а са Енглезима се већ 1942. године сукобио управо по питању ђенерала Драже.
Занимљиво је да је састанак у подземном граду у Зворнику приказан тако да најреалније говори потпредседник владе др Влатко Мачек, шеф Хрватске сељачке странке, свакако ради улагивања западним суседима. Подразумева се да суштина хрватског питања није ни дотакнута.
Трећа сцена се одвија на Ртњу 9. августа и траје 13 минута. Блеје овце и козе, зелена трава, плаво небо… Млађи син Таралића из Планинице, у бекству од Сипског канала стигао је до ове планине и сакрио се у некој појати. Чобанину, још једном сељаку који није чуо да се заратило, сведочи о расулу на Сипском каналу, како је то приказано у првој епизоди. Не може се наслутити шта се заиста тамо дешавало: да је пружен отпор надмоћнијем нападачу, да је борба трајала више сати, да је канал ипак делимично запречен шлеповима пуним цемента, да је потпоручник Тодоровић после последње испаљњене гранате извршио самоубиство крај својих топова, итд.
Заосталог сељака – чобанина, глуми још један лик из серије “Село гори…“, коме је то већ пошло за руком у лику “Ђоте“.
Тек у четвртој сцени појављује се група одважних, паметних и организованих особа. То су, наравно, комунисти. Логично, они имају радио и најбоље су обавештени. За сваки случај, наглашава се да је барем један од њих студент. Слушају Радио Москву, која рече да се сходно уговору са Немачком из 1939. године СССР неће мешати у рат у Југославији – у коме Немци брзо напредују.
Ни овде се не може наслутити шта се заиста дешавало: комунисти су се радовали поразима краљевске војске, а по директивама Централног комитета имали су улогу пете колоне. Ова сцена траје пет минута.
Тек у последњој, петој сцени, приказује се борба, али условно речено: падају бомбе и гранате на положај Југословенске војске у Славонији – и то је сва борба. Војници и не знају ко их гађа, а иначе, Немци се не виде. На вест да је “неки Кватерник“ рекао преко радија како су Немци ослободили Хрватску, један капетан реагује: “Њих нека ослобађају, Дрину неће прећи!
Тиме се сугерише постојање некакве границе на Дрини, што је такође неисторијска сцена. У Краљевини су постојале бановине: шест српских, две хрватске и једна словеначка. Једна од шест бановина са српском већином и под српском управом била је Дринска, која се протезала са обе стране Дрине. Тек 1945. године комунисти су поништили тековине претходних ратова и вратили границу на Дрини.
Све у свему, што се тиче историјског контекста, све је промашено, а што се тиче серије уопште, делује досадно, јер је радња је ужасно развучена, што се види већ по малом броју сцена.
Милослав САМАРЏИЋ
November 17, 2013
http://www.pogledi.rs/povodom-druge-epizode-tv-serije-ravna-gora/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****