Погледи
Милослав САМАРЏИЋ
December 1, 2013
![]()
У 20 часова и 15 минута 1. децембра 2013. године на Радио телевизији Србије појавио се Дража Михаиловић као нормална особа – први пут у историји ове телевизије.
А и осталих телевизија у Србији.
Не пали цигарету на кандилу, не тресу му се руке од пијанства, не тражи још једну чашицу ракије, не прича којешта…
Ово је историјски тренутак. Одиграо се 24 године после пада Берлинског зида, 23 године од обнове вишепартијског система и 13 година после 5. октобра 2000, када је симболично скинута петокрака са Скупштине Града Београда.
Само симболично. То убедљиво показује и временски рок потребан да се једна историјска личност прикаже каква је била.
Макар приближно.
Нека критика Дражиног лика у ТВ серији „Равна Гора“, у извођењу Небојше Глоговца, остане за другу прилику.
Оно што је Дража изговорио, углавном одговара стварности. Заиста је славио Светог Николу и заиста је наређивао да се сељацима плаћа храна („У свакој кући у којој се нешто узме, да се остави новац“). Али, није требало приказати да се официри онако чуде на ове речи, пошто је то у ствари било уобичајено за војску. За четнике, преме Упуту о четничком ратовању, био је прописан још строжији режим: морали су да плаћају изнад цене, јер се сматрало да је њима, као герилцима, подршка народа још потребнија.
Разуме се, комунисти су отимали.
Не би се баш рекло да је Дража познавао Источну Босну „као свој џеп“. Прецизније речено, нема података да је у њој уопште био пре априла 1941.
После наиласка на спаљено српско село, поубијане и мучене мештане, Дража наређује официру кога шаље да извиди ситуацију у суседном муслиманском селу: „Ако наиђете на мештане, сељаке, било кога, никоме не сме да фали длака с главе.“
То је Дража заиста наређивао, и обуздавао је одмазде, али у конкретном случају, у априлу 1941, он је у ствари наишао на једно муслиманско село и муслимане је упозорио да не чине злочине, јер ће иначе и сами страдати.
Капетан Дејановић – игра га Бајићев син – заиста је постојао. Он ће погинути на Краљеву, октобра 1941.
Мајор Мирко Станковић ће већ почетком маја напустити Дражину групу. После је био Недићев окружни начелник у Крагујевцу, па је једном послао Немце и недићевце на Дражине четнике, у селу Драча. Четници су опкољени и претрпели су губитке. Потом је прекомандован у Ниш, на исту дужност. Лета 1944. настојао је да помогне четницима колико је могао, али мало је могао, јер Немци нису веровали недићевцима. Станковић је преживео рат и у емиграцији је објавио чланак о догађајима у Априлском рату, укључујући и путовање са Дражином групом. Управо тај његов чланак послужио је као подлога за снимање досадашњих епизода серије, тј. оних њених делова у којима се појављује Станковић.
Потпоручник Павле Мешковић, који се групи придружио заједно са мајором Миодрагом Палошевићем, оспоравао је неке Станковићеве наводе.
И у четвртој епизоди краљ Петар Други Карађорђевић и његово окружење приказани су као идиоти. Краљу је чак мука од вожње у ауту – мада је био страствени возач. Он је са 16-17 година сам возио ауто и до мора, по ондашњим друмовима.
Један од идиота из краљевог окружења, у првој сцени у којој се Петар Други појављује, у цркви у Хан-Пијеску, трчи са неким огртачем, да га сачува од прехладе, и каже:
„Његово величанство би сада требало да спава“.
“Шта Вам је, Раденко, Ви мислите да ћу ја да преспавам цео овај рат“ – одговара краљ.
Када најзад одлази на састанак владе и Врховне команде, генерал Душан Симовић му каже:
„Извините, Ваше величанство, али чекамо Вас цело пре подне“.
То значи да је Раденко терао краља у кревет пар сати после устајања!
За следећу сцену тешко је рећи да ли је дошла из незнања или зле намере. Краљ каже генералу Мирковићу:
„Шта је боље: да умрем од стида или да часно погинем у својој земљи?“
Следи невероватан одговор:
„Величанство, има ко да гине уместо Вас“.
И то се све наводно одигравало 13. априла у Хан-Пијеску, мада се краљ у стварности већ два дана налазио у Острогу.
Иначе, краљ уопште није био такав, нити су влада и Врховна команда тако функционисали. Особе васпитане у комунизму сматрају да је краљ у парламентарној демократији исто што и генерални секретар КПЈ – а није, јер његова овлашћења ни приближно нису таква.
Краљ је, заправо, априла 1941. урадио шта је требало, укључујући и формално-правна питања, али, пошто радња у серији још није дошла до 17. априла, оставићемо то за касније.
Настављено је и понижавајуће приказивање сељака. Сада су још упечатљивије неокречене и запуштене куће у којима живе. У ствари, серија је снимана у некој напуштеној кући, што је недопустиво.
Један од главних ликова, Светолик Таралић, неће да вози код лекара рођеног брата који је на самрти! Љут је због неке поделе земље (што је приказано раније).
Настављено је и афирмативно приказивање комуниста. Једног од њих – а кога би иначе – воли најлепша девојка у серији, такође из Таралића. У једној соцреалистичкој сцени тај јој поклања – петокраку.
И четврта епизода има премало сцена, свега седам. Најкраћа је од свих, траје негде око 45 минута, што, с обзиром на превласт (нео)комуниста у држави, сугерише на краћење сцена са Дражом, то јест на цензуру.
Отом – потом, сазнаће се.
Што се догађаја тиче, јављају се читаоци претходних критика, наводећи силне промашаје.
Тако, један подсећа да је током Априлског рата 1941. било лоше време, смењивали су се киша и сузнежица. У ТВ серији радња не само што се одвија по сунчаном времену, него је очигледно да је снимано у летње доба.
Један инжењер пише да је топовска граната бржа од звука и да се њен фијук не чује када експлодира у близини – као што је то приказивано у претходним епизодама. Чује се само граната која прелети.
Један члан форума „Погледа“ поставио је све датуме важних догађаја у Априлском рату, закључујући:
„Успео је Бајић да не погоди ни један датум!“
Ово је заиста необично – макар датуме је било лако проверити.
Група мајора Мирка Станковића приказује се у Источној Босни 13. априла, док се у претходној епизоди 11. априла увече налазила у Барањи, тј. 100 километера северније.
Авиони Ратног ваздухопловства Краљевине налазе се на аеродрому у Батајници – који је направљен тек 1947. године
Најзад, ево извода из једне филмске критике серије, са сајта „Сити магазин“:
„ТВ рецензија: „Равна гора“ – Тресла се гора… полетео штиглиц
На страну историјске произвољност и нетачности, о њима су већ писали други, кључни проблем Равне горе је њена потпуна драмска неубедљивост и раштимованост. Серија је недопустиво развучена, монотона, сцене трају и по десет и више минута, ништа се не догађа… У реду, очигледно се баратало са ограниченим буџетом (мада, за српске услове, сасвим пристојним), али то не оправдава крупне драматруршке пропусте. Бајић је очигледно загризао прекурпан залогај – филмски серијал Секула и Село гори, а баба се чешља не захтевају такт и рафирман неопходан за једну крупну и значајну тему као што је Други светски рат. Равна гора јесте смртно озбиљна, нема у њој вулгарне комике по којој је овај аутор познат, али, авај, нема ни праве драме. Додуше, није искључено да нова серија ипак доживи култни статус… Само, не из разлога који би импоновали Бајићу… Равна гора се, наиме, већ нашла на мети шаљивџија. Сцена у којој краљ Петар Други Карађорђевић без папуча хода по хладном бетону и за то добија прекор је постала хит на Интернету, баш као и ненамерно урнебесно смешна акција спашавања штиглића за време бомбардовања Београда… Изгледа да публика од Радоша Бајића и даље очекује да их он забави – што Бајић и чини, али само на потпуно погрешан и непримерен начин.“
http://www.pogledi.rs/ravna-gora-4-evo-draze/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Милослав САМАРЏИЋ
December 1, 2013
У 20 часова и 15 минута 1. децембра 2013. године на Радио телевизији Србије појавио се Дража Михаиловић као нормална особа – први пут у историји ове телевизије.
А и осталих телевизија у Србији.
Не пали цигарету на кандилу, не тресу му се руке од пијанства, не тражи још једну чашицу ракије, не прича којешта…
Ово је историјски тренутак. Одиграо се 24 године после пада Берлинског зида, 23 године од обнове вишепартијског система и 13 година после 5. октобра 2000, када је симболично скинута петокрака са Скупштине Града Београда.
Само симболично. То убедљиво показује и временски рок потребан да се једна историјска личност прикаже каква је била.
Макар приближно.
Нека критика Дражиног лика у ТВ серији „Равна Гора“, у извођењу Небојше Глоговца, остане за другу прилику.
Оно што је Дража изговорио, углавном одговара стварности. Заиста је славио Светог Николу и заиста је наређивао да се сељацима плаћа храна („У свакој кући у којој се нешто узме, да се остави новац“). Али, није требало приказати да се официри онако чуде на ове речи, пошто је то у ствари било уобичајено за војску. За четнике, преме Упуту о четничком ратовању, био је прописан још строжији режим: морали су да плаћају изнад цене, јер се сматрало да је њима, као герилцима, подршка народа још потребнија.
Разуме се, комунисти су отимали.
Не би се баш рекло да је Дража познавао Источну Босну „као свој џеп“. Прецизније речено, нема података да је у њој уопште био пре априла 1941.
После наиласка на спаљено српско село, поубијане и мучене мештане, Дража наређује официру кога шаље да извиди ситуацију у суседном муслиманском селу: „Ако наиђете на мештане, сељаке, било кога, никоме не сме да фали длака с главе.“
То је Дража заиста наређивао, и обуздавао је одмазде, али у конкретном случају, у априлу 1941, он је у ствари наишао на једно муслиманско село и муслимане је упозорио да не чине злочине, јер ће иначе и сами страдати.
Капетан Дејановић – игра га Бајићев син – заиста је постојао. Он ће погинути на Краљеву, октобра 1941.
Мајор Мирко Станковић ће већ почетком маја напустити Дражину групу. После је био Недићев окружни начелник у Крагујевцу, па је једном послао Немце и недићевце на Дражине четнике, у селу Драча. Четници су опкољени и претрпели су губитке. Потом је прекомандован у Ниш, на исту дужност. Лета 1944. настојао је да помогне четницима колико је могао, али мало је могао, јер Немци нису веровали недићевцима. Станковић је преживео рат и у емиграцији је објавио чланак о догађајима у Априлском рату, укључујући и путовање са Дражином групом. Управо тај његов чланак послужио је као подлога за снимање досадашњих епизода серије, тј. оних њених делова у којима се појављује Станковић.
Потпоручник Павле Мешковић, који се групи придружио заједно са мајором Миодрагом Палошевићем, оспоравао је неке Станковићеве наводе.
И у четвртој епизоди краљ Петар Други Карађорђевић и његово окружење приказани су као идиоти. Краљу је чак мука од вожње у ауту – мада је био страствени возач. Он је са 16-17 година сам возио ауто и до мора, по ондашњим друмовима.
Један од идиота из краљевог окружења, у првој сцени у којој се Петар Други појављује, у цркви у Хан-Пијеску, трчи са неким огртачем, да га сачува од прехладе, и каже:
„Његово величанство би сада требало да спава“.
“Шта Вам је, Раденко, Ви мислите да ћу ја да преспавам цео овај рат“ – одговара краљ.
Када најзад одлази на састанак владе и Врховне команде, генерал Душан Симовић му каже:
„Извините, Ваше величанство, али чекамо Вас цело пре подне“.
То значи да је Раденко терао краља у кревет пар сати после устајања!
За следећу сцену тешко је рећи да ли је дошла из незнања или зле намере. Краљ каже генералу Мирковићу:
„Шта је боље: да умрем од стида или да часно погинем у својој земљи?“
Следи невероватан одговор:
„Величанство, има ко да гине уместо Вас“.
И то се све наводно одигравало 13. априла у Хан-Пијеску, мада се краљ у стварности већ два дана налазио у Острогу.
Иначе, краљ уопште није био такав, нити су влада и Врховна команда тако функционисали. Особе васпитане у комунизму сматрају да је краљ у парламентарној демократији исто што и генерални секретар КПЈ – а није, јер његова овлашћења ни приближно нису таква.
Краљ је, заправо, априла 1941. урадио шта је требало, укључујући и формално-правна питања, али, пошто радња у серији још није дошла до 17. априла, оставићемо то за касније.
Настављено је и понижавајуће приказивање сељака. Сада су још упечатљивије неокречене и запуштене куће у којима живе. У ствари, серија је снимана у некој напуштеној кући, што је недопустиво.
Један од главних ликова, Светолик Таралић, неће да вози код лекара рођеног брата који је на самрти! Љут је због неке поделе земље (што је приказано раније).
Настављено је и афирмативно приказивање комуниста. Једног од њих – а кога би иначе – воли најлепша девојка у серији, такође из Таралића. У једној соцреалистичкој сцени тај јој поклања – петокраку.
И четврта епизода има премало сцена, свега седам. Најкраћа је од свих, траје негде око 45 минута, што, с обзиром на превласт (нео)комуниста у држави, сугерише на краћење сцена са Дражом, то јест на цензуру.
Отом – потом, сазнаће се.
Што се догађаја тиче, јављају се читаоци претходних критика, наводећи силне промашаје.
Тако, један подсећа да је током Априлског рата 1941. било лоше време, смењивали су се киша и сузнежица. У ТВ серији радња не само што се одвија по сунчаном времену, него је очигледно да је снимано у летње доба.
Један инжењер пише да је топовска граната бржа од звука и да се њен фијук не чује када експлодира у близини – као што је то приказивано у претходним епизодама. Чује се само граната која прелети.
Један члан форума „Погледа“ поставио је све датуме важних догађаја у Априлском рату, закључујући:
„Успео је Бајић да не погоди ни један датум!“
Ово је заиста необично – макар датуме је било лако проверити.
Група мајора Мирка Станковића приказује се у Источној Босни 13. априла, док се у претходној епизоди 11. априла увече налазила у Барањи, тј. 100 километера северније.
Авиони Ратног ваздухопловства Краљевине налазе се на аеродрому у Батајници – који је направљен тек 1947. године
Најзад, ево извода из једне филмске критике серије, са сајта „Сити магазин“:
„ТВ рецензија: „Равна гора“ – Тресла се гора… полетео штиглиц
На страну историјске произвољност и нетачности, о њима су већ писали други, кључни проблем Равне горе је њена потпуна драмска неубедљивост и раштимованост. Серија је недопустиво развучена, монотона, сцене трају и по десет и више минута, ништа се не догађа… У реду, очигледно се баратало са ограниченим буџетом (мада, за српске услове, сасвим пристојним), али то не оправдава крупне драматруршке пропусте. Бајић је очигледно загризао прекурпан залогај – филмски серијал Секула и Село гори, а баба се чешља не захтевају такт и рафирман неопходан за једну крупну и значајну тему као што је Други светски рат. Равна гора јесте смртно озбиљна, нема у њој вулгарне комике по којој је овај аутор познат, али, авај, нема ни праве драме. Додуше, није искључено да нова серија ипак доживи култни статус… Само, не из разлога који би импоновали Бајићу… Равна гора се, наиме, већ нашла на мети шаљивџија. Сцена у којој краљ Петар Други Карађорђевић без папуча хода по хладном бетону и за то добија прекор је постала хит на Интернету, баш као и ненамерно урнебесно смешна акција спашавања штиглића за време бомбардовања Београда… Изгледа да публика од Радоша Бајића и даље очекује да их он забави – што Бајић и чини, али само на потпуно погрешан и непримерен начин.“
http://www.pogledi.rs/ravna-gora-4-evo-draze/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****