Quantcast
Channel: General Draža Mihailovich
Viewing all articles
Browse latest Browse all 1021

Самарџић: Одговор Павловићу и Марковићу / "Погледи" January 18, 2014

$
0
0
Погледи
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
January 18, 2014

Милослав Самарџић
Прањани, 15. септембра 2013.
Испред овог звоника говорио је Дража, 6. септембра 1944.
 
Претпостављам да циљају на то што сам дипломирао економију, а не историју. Али, историја коју проучавам није се могла студирати ни тада, а на жалост не може ни данас, за шта су одговорни и они, као водеће личности Института за савремену историју. Чак и под притисцима Европске уније, овај Институт, Министарство науке, и други званичници, на свим катедрама у земљи као основни уџбеник за Други светски рат упорно држе књигу из 1980-тих, односно из доба пре пада Берлинског зида, када је овде владала парола „И после Тита – Тито!“ Зато ми корене тражимо тамо где је постојала слобода говора – у емиграцији, односно у делима Спободана Јовановића, браће Кнежевић, пуковника Пилетића, потпуковника Живановића и Тодоровића и многих других.
 
Др Момчило Павловић и др Предраг Марковић сматрају да је мени историја хоби, а да су они професионални историчари, макар „тзв“, шта год им то значило. Ми се лично познајемо и они наравно знају чиме се бавим, а и да се нисмо упознали, то су лако могли проверити на званичном сајту Новинско-издавачког предузећа „Погледи“, односно на мом радном месту. Дакле, историја Другог светског рата је моје занимање, што значи да је реч о професији, а не о хобију.
 
Претпостављам да циљају на то што сам дипломирао економију, а не историју. Али, историја коју проучавам није се могла студирати ни тада, а на жалост не може ни данас, за шта су одговорни и они, као водеће личности Института за савремену историју. Чак и под притисцима Европске уније, овај Институт, Министарство науке, и други званичници, на свим катедрама у земљи као основни уџбеник за Други светски рат упорно држе књигу из 1980-тих, односно из доба пре пада Берлинског зида, када је овде владала парола „И после Тита – Тито!“ Реч је, наравно, о пропаганди једне тоталитарне странке, а не о правој историји. У социјалистичкој Југославији није постојала слобода говора, а где нема слободе говора – не постоји историја као наука.
 
Да, открили смо много тајни, почев од немачке потернице за ђенералом Дражом на 100.000 рајхсмарака у злату, коју смо објавили новембра 1989. године и од које је клупко почело да се одмотава. У Југославији коју хвали нарочито Марковић, објављивање те потернице било је кривично дело, са запрећеном казном затвора. Ми смо се провукли кроз иглене уши, али, баш до тог периода, хиљаде су испаштале због борбе за истину.
 
Од тада смо објавили близу 100 књига. Само у једном случају аутор је доктор наука, јер је садржај везан за почетак 20. века. Разлог је тај што се образовни систем и даље базира на комунистичкој пропаганди, док ми корене тражимо тамо где је постојала слобода говора – у емиграцији, односно у делима Спободана Јовановића, браће Кнежевић, пуковника Пилетића, потпуковника Живановића и Тодоровића и многих других. Наша фирма окупља и историчаре са факултетском дипломом, као ауторе и рецензенте, а они се, што је логично, не држе комунистичке догме.
 
Кладим се да су Павловић и Марковић прочитали само рекламе за неке моје књиге.
 
Зашто, када професионални историчари морају да прате све из своје области?
 
Зато што Други светски рат у ствари није њихова професија, што пише и у њиховим биографијама, на сајту Института. Тако, они су овде новопечени и њима је ово хоби, што је основни разлог за онако велики број грешака у ТВ серији „Равна Гора“.
 
Како су др Павловић и др Марковић залутали на овај терен? Зашто улога консултаната није поверена историчарима Института задуженим за Други светски рат, др Кости Николићу, др Бојану Димитријевићу и др Николи Жутићу? Зашто захтев аутора серије Радоша Бајића за рецензију није прошао кроз процедуру Института, него је све спало на двојицу „хобиста“ и „новопечених колега“?
 
Не желим да нагађам, нека се изјасни ко мора, ако је неко у оваквој држави уопште задужен за то.
 
И Радош Бајић је у реакцијама на моје критике говорио о некаквим сликовницама. Али, њему то некако више приличи. Не знам шта ово треба двојици научника, макар каквих? Они знају да моје главно дело има 3.500 страница, са 8.000 фуснота у којима цитирам документа свих учесника.
 
Ако под сликовницама подразумевају албуме четника у 1.000 слика – не видим шта би друго? – реч је о невероватном потцењивању фотографије као историјског документа. И сам Марковић је, у изјави за један часопис приликом премијере „Равне Горе“, утиске о Другом светском рату у великој мери базирао на фотографијама – а утиске о равногоркама на једној јединој фотографији, закључивши да су оне у глобалу изгледале „као свраке“. Реч је о фотографији коју су комунисти стално прештампавали, скривајући притом многе друге, на којима равногорке изгледају лепо. Овим је Марковић дао класичан пример непознавања ширег контекста, који сада приписује мени, и то без изношења доказа.
 
Даље, није реч о нападу, већ о критици, а позивање на Жене у црном као на некакав репер у историографији је само још један трик у овом чланку.
 
Да, Павловић и Марковић нису натерали Радоша Бајића да комунисте прикаже као зликовце, мада је при њиховом Институту постојала комисија за истраживање комунистичких злочина – само под неким камуфлираним именом, да се избегне употреба речи „злочин“. Иако без воље и аљкаво, комисија је пописала око 70.000 имена жртава комуниста, што значи да су они починили много више злочина него четници. Па ипак; Павловић и Марковић су „натерали“ Бајића да као зликовце прикаже људе из Дражиног окружења, а не комунисте.
 
Бројне фактографске грешке су последица чињенице што су консултанти лаици за историју Другог светског рата и то се овим покушајем окретања на хумор и сатиру не може маскирати. Прецизније речено, њихов и Бајићев лаицизам је навелико предмет пошалица на Интернету.
 
Занимљива је фраза “нема поузданих података“, коју стално понављају. Истина је да они немају поуздане податке, јер тешко да су уопште завирили у неки архив. До “историјски вероватног“, тј. до нагађања, долазе из незнања, али тако да ипак не дирају основне постулате комунистичке пропаганде: нема сарадње између Немаца и комуниста која карактерише цели овај период, покољи се приписују само четницима, а Немци стрељају само комунисте, због “отпора“ упркос “високој цени борбе за слободу“.
 
Комунисти и борба за слободу? Зар њима циљ није био власт за себе, а за народ ропство, тј. укидање свих грађанских слобода и људских права које се могу укинути?
 
На страну коте и статистике, Бајићеви консултанти су промашили главну мету: “добри момци“ били су припадници регуларне Југословенске војске, а не комунисти. Они су били “лоши момци“. Сем, наравно, у њиховој интерпретацији. А Павловић и Марковић се, очигледно, и даље држе те њихове интерпретације.
 
Да ли су они комунисти?
 
Не знам. Оно што је несумњиво, то је да спроводе комунистичку пропаганду.
 
Која је то „нова перспектива“ у серији, кад четници и даље пију, кољу, силују, отимају… док су комунисти фини? Серија није сатанизовала комунисте, то свакако, али јесте четнике.
 
Какво раздвајање идеологијама, чему множина? Реч је о једној – тоталитарној комунистичкој идеологији, која је раздвојила своје следбенике од народа. Та прича о подели на комунисте и четнике већ у наслову садржи трик, јер је један на један, тј. пола-пола (подела имплицира „пола дела“). Исправно би било рећи: подела на комунисте на једној и на радикале, демократе, земљораднике, социјалисте, републиканце, итд, затим државне установе, цркву, нестраначка удружења, итд, на другој страни. Или: подела на партизане и државну војску, коју су подржавале политичке странке и нестраначка удружења. Још боље: подела на комунисте и 99,9 посто народа. А најтачније: у оваквим случајевима се не употребаљав термин „подела“.
 
Зато је далеко од истине тврдња да је просечна српска породица имала по једног члана у редовима комуниста и регуларне војске. Број таквих породица мерио се промилима.
 
Типична српска породица први пут види авион 7. априла 1941, када Србија има девет фабрика авиона и на десетине аеродрома, од којих је најближи Планиници на свега 17 километара ваздушном линијим? Не, то није типична српска породица, нити је Србија била тако заостала – напротив, била је средње развијена европска земља.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Viewing all articles
Browse latest Browse all 1021