Pogledi
March 7, 2013
![]()
По завршетку Конгреса. Горњи ред, стоје с десна на лево: др Адам Прибићевић, председник Самосталне демократске странке, др Драги Црвенић Ганди из Ниша, др Антон Крејчи из Марибора, пуковник Лука Балетић, др Живко Топаловић, Дража, поручник Милован Недељковић… Први с лева, седа брада, стоји, сенатор др Александар Аксентијевић
После разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес. Припреме за конгрес у име Равногорског покрета Дража је поверио др Стевану Мољевићу. Распис свим јединицама о одржавању конгреса и одабиру делегата-учесника, Дража је послао 1. јануара 1944. године. Тај распис гласи:
Пред крај месеца јануара ове године одржаће се велики народни конгрес из целе земље. Овај конгрес одржаће се у Србији. На овај конгрес имају доћи из сваког среза из наше Краљевине по два представника од највиђенијих и најутицајнијих људи. Ове представнике треба да изаберу народни равногорски одбори, чије смо формирање наредили у свима селима, општинама и срезовима. Искључују се само они који су били компромитовани на политичком пољу у старој Југославији. Међутим представници могу бити и људи који су припадали политичким групацијама бивше Југославије. Најважније је да то буду најбољи, најутицајнији и највиђенији људи у народу. Конгрес ће имати један велики национални задатак. Његова ће улога ити историјска. Стога треба да команданти схвате ову дужност најозбиљније и да у свом настојању буду потпуно објективни.
Воља народних равногорских одбора треба да дође до пуног изражаја. Овим ми треба да докажемо да демократију не само проповедамо, већ и проводимо.
Упућени представници Црне Горе, Санџака, Херцеговине, Босне и Далмације да што пре пођу на пут и да се прикупе у Санџаку код Воје Лукачевића најдаље до 18. овог месеца. Из Војводине и северних покрајина да се прикупе у области Тополе код капетана Калабића најдаље до 20. овог месеца. Упућивање представника из Србије наредићу накнадно, а команданти корпуса постараће се да им олакшају пут од почетка и свуда на пролазу кад буде наређено прикупљање и у свему да буду на помоћи кад стигну на место опредељења. Потврдите сви пријем овог наређења. [75]
Распис са ближим подацима Дража је послао 18. јануара:
За народни конгрес упутићете све делегате да стигну најдаље 25. овог месеца на ма коју железничку станицу између Љига и Горњег Милановца. Делегати да не излазе нити у Љигу нити у Горњем Милановцу, већ само на станицама између ових вароши. Делегати да имају појединачно или у групи писмене објаве. Кад изађу из воза делегати поверљиво да траже капетана Звонимира Вучковића или капетана Батрићевића. Они ће их даље спровести где треба. Мајор Воја Лукачевић и капетан Никола Калабић све прикупљене делегате из удаљених крајева послаће благовремено да одређеног датума пронађу капетана Звонимира Вучковића. Капетан Звонимир Вучковић поступиће по мом усменом наређењу у погледу прикупљања делегата и њиховог даљег опредељења.[76]
По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно). Судећи према Дражиним инструкцијама, ови страначки предлози морали су добити потврду од стране надлежних равногорских одбора.
На новом састанку међустраначког одбора поставило се питање ко ће потписати проглас у вези одржавања конгреса. Фраза да су се “удружиле све демократске странке у Југославији на заједнички програм и да оне приређују у планинама једну велику народну манифестацију“, није била довољна. Како домаћој јавности, тако и иностранству, била су потребна имена, и то позната политичка имена. Али, сопственицима тих имена следовао је или немачки концентрациони логор, или неки војнички логор у слободним српским планинама. Друга опција била је прихватљивија, међутим, Немци су се светили и над породицама припадника покрета отпора. Тако су политичари опет потегли стари аргумент: “Ми заиста од Вас тражимо огромну жртву и молимо Вас да је поднесете, јер Вам је лична ситуација лакша, пошто нисте оптерећени децом“, рекли су др Топаловићу. [77]
И заиста, када је 25. јануара са супругом Милицом напустио Београд, Топаловић је понео и проглас који је потписао. Предвече Топаловићи су стигли у место одржавања конгреса – у село Ба, испод Равне Горе. Дража је одабрао село Ба из стратешких разлога. Налазило се у клисури, која је у ово доба године углавном прекривена маглом, као најбољом заштитом од немачке авијације. Тенковима су прилаз отежавали велика узбрдица, снег и уске стазе, које су за сваки случај биле прекопане дубоким рововима. На том прилазу, од Кадине Луке, односно од пруге и друма Љиг – Горњи Милановац, нашла се сконцентрисана главнина од неколико хиљада четника из обезбеђења конгреса. Остала три прилаза у село Ба долазила су са планинских превоја и нису сматрана опасним. За шефа обезбеђења конгреса Дража је поставио капетана Звонка Вучковића, команданта 1. равногорског корпуса, који је, поред својих, имао на располагању и јединице Рудничког и Ваљевског корпуса.
Срећом, Немци су касно сазнали за конгрес. Једна њихова колона, предвођена тенковима, стигла је у село Ба са закашњењем од неколико дана. Остало им је само да поруше и оштете неколико зграда, међу којима и сеоску основну школу, накратко претворену у конгресну дворану (зидови између учионица су пред конгрес порушени, а потом су зазидани).
У припремни одбор конгреса, 26. јануара, ушла су два представника странака, Живко Топаловић и Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.
Топаловић и Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.78 Ово у ствари није био захтев свих странака, већ је Топаловић, као и обично, говорио у име социјалиста.
Топаловић је прихватио и на конгресу бранио предлог Васића и Мољевића о постојању три федералне јединице, док се у емиграцији вратио својим старим идејама. То је приметио др Милан Шијачки, лекар из Ниша, истакнути члан организације од 1941, који је као социјалиста по опредељењу био један од аутора социјалног програма Равногорског покрета. Он је критиковао Топаловића за “каснију националну и политичку недоследност“. Поткрепљујући своју критику, Шијачки цитира делове Топаловићевог реферата на Светосавском конгресу: “Кад комунисти хоће да разбију српску народну целину, то је само доказ њиховог политичког слепила, њиховог рвања са историјом, с нормалним развићем, у чему се мора разбити сва њихова снага. Ми хоћемо федеративну Југославију, на бази југословенских етничких целина: Срба, Хрвата и Словенаца, с потребним самоуправама.“ [79]
Елем, до 26. јануара већина делегата већ је била стигла у село Ба. Тајном организацијом њиховог пута, из свих крајева, четничка организација још једном је показала своју снагу. Притом су се нарочито истакли београдски илегалци. Због високог снега и удаљености до села Ба нису стигли једино делегати из Далмације, као и део делегата из Херцеговине. Други део Херцеговаца, са Лазаром Тркљом на челу, ипак је дошао, али тек после две недеље (Дража се са њима састао 12. фебруара у Косјерићу). Такође, каснила су и два делегата из Црне Горе.
Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа:
Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47. [80]
Међу делегатима било је највише земљорадника – 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато. [81]
Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес. Најпре је десетак свештеника и монаха одржало богослужење, око стола са крстом, колачом, кољивом и свећом. Потом су сви присутни отпевали Химну Светом Сави, а онда је јеромонах Јован Рапајић, следбеник и најбољи ученик епископа Николаја Велимировића, одржао надахнуту беседу о првом српском просветитељу.
Конгрес је отворио Драгиша Васић, саопштио састав и предложио кандидате за председника и председништво. За председника конгреса изабран је др Живко Топаловић. У председништо су, поред Топаловића, изабрани Радомир Јанковић, задругар из Годљева, Антон Крејчи из Марибора, Словенац, предратни народни посланик Југословенске националне странке (имао је овлашћење да представља три словеначке странке), Владимир Предавец из Дугог Села код Загреба, Хрват (на конгресу присутан као један од делегата Уједињене демократске омладине Југославије, основане две недеље раније на Омладинском конгресу у Прањанима), Мустафа Мулалић, предратни народни посланик Југословенске муслиманске заједнице (на конгресу је заступао муслимане из Босне и Херцеговине), Велимир Јојић из Андријевице, предратни народни посланик Демократске странке и Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда.
После Васића реч је узео Топаловић. Пошто се захвалио на поверењу, Топаловић је поздравио званичног представника америчке војне мисије, капетана Џорџа Мусулина, изразивши жаљење што нису дошли и представници британске мисије. Иначе, шеф савезничких мисија генерал Чарлс Армстронг није дошао на конгрес из протеста што је Дража одбио ултиматум савезничке команде за Средоземље да сруши два железничка моста (један на Ибру код Полумира, а други на Јужној Морави код Алексинца). Армстронг није знао где се налази Мусулин, а свакако би и њему забранио долазак. “Боље нека се он љути него ми“, писао је Дражи о Армстронговој одлуци генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, 27. јануара. [82]
Топаловић је затим предложио да се позове Дража, као министар Југословенске владе и њен представник у земљи, како би влада била службено заступљена на конгресу и тако му признала “политичко право да представља демократске снаге наших народа“.
У очекивању Дражиног доласка Топаловић је прочитао поздравне телеграме конгреса председнику САД-а Френклину Рузвелту, председнику британске владе Винстону Черчилу, председнику владе СССР-а Јосифу Висарионовичу Стаљину и краљу Југославије Петру Другом.
Дражин долазак присутни су пропратили дуготрајним овацијама. Он је сео за сто председништва. Топаловић је дао реч Мусулину, а потом и Дражи. Карактеристично је да је Дража прву реченицу посветио “палим борцима и невиним жртавама у овој борби“. “Мислим да ћу бити и тумач и ваших жеља, ако са овог историјског скупа будем изјавио да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност“, рекао је потом, у жељи да представници најмоћнијих странака – за које је веровао да ће владати и после рата – не понове грех према ратним војним инвалидима са Цера, Колубаре и Солунског фронта.
Поред осталог, Дража је затим рекао:
"У име краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.
Наш по броју мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.
Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.
У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оружје. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.
Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити хтео да напустим свога краља и своју Отаџбину.
Ја сам се заклео да ћу за краља и Отаџбину живот дати.
Ја сам своју заклетву испунио.
И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.
Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном команданту, његовом величанству краљу Петру Другом.
Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.
Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем зиврши организацију државе.
Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме…"[83]
Док је Дража говорио, као и неколико тренутака пошто је завршио, владала је свечана тишина. Један од делегата, Милоје Николић, сведочи: “Његове су речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа замрла. Гробна тишина… Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа“. [84]Онда се све проломило од аплауза и громогласних поклика одушевљења и подршке. Топаловићу је било јасно да се у тим условима конгрес не може наставити, па је предложио паузу до послеподнева.
Поподне, своје опширне реферате поднели су др Стеван Мољевић (у име Равногорског покрета) и др Живко Топаловић (у име политичких странака). Онда је прочитан предлог резолуције, који су саставили Васић и Топаловић.
Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.
Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу. Идеја је била да се од представника политичких странака и нестраначких удружења “створи једно тело које би деловало у оквиру покрета Драже Михаиловића и које би уз храбру народну војску окупило све оно што тежи демократији и бољој будућности југословенских народа“. [85]
Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу у избеглиштву и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада.
После избора организационог одбора, конгрес је затворен. На једној заравни у центру села Ба подигнута је свечана бина, испред које је приређен дефиле трупа. Војници су онда постројени у облику слова П, да би им се обратили Дража и др Живко Топаловић. Већ је падао мрак када су војници престројени, у два реда, један наспрам другог, да би их обишли и са њима поразговарали конгресни делегати.
Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном ЦНК половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.
За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника народне скупштине.
Како странке у рату нису радиле, а и нису имале одборе у забаченим крајевима слободне територије, једине политичке организације при четничком покрету и даље су остале равногорске: Равногорски покрет, ЈУРАО и ЈУОРА.
За имена појединих учесника конгреса Немци су почели да сазнају после неколико седмица. Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јавио је Дражи 29. фебруара: “Иследници Гестапоа имају фотографије са конгреса. Слике су слабо изашле. Знају већ за поједине људе.“ [86]
Биле су ту фотографије из конгресне сале, које су “слабо изишле“ због велике влаге. Снимци фотографа Аце Симића из затвореног простора уопште нису успели. Како је мајор Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, обавестио Дражу 7. марта, Гестапо је дошао до фотографија које је начинио фоторепортер британског листа “Гардијан“. Он је дошао на конгрес заједно са трећим фоторепортером, Којићем, који га је и препоручио. Док се британски фоторепортер вратио у Београд, Којић је остао у Врховној команди, што је Комарчевић сазнао, тражећи да се на њега “обрати највећа пажња“. Комаревић је још писао: “Конгрес је од стране `Гардијана` филмован, и у Београду у Гестапоу око 20. фебруара приказан. После свега овога уследило је хапшење наших људи.“ [87]
Исте податке послао је и пуковник Александар Николић, командант Славоније, 9. марта. На ова упозорења о Којићу Дража је 13. марта писао потпуковнику Лалатовићу: “Онај фоторепортер је код нас. Обратићемо пажњу на њега. За сада се није ништа сумњиво осетило.“ [88]
Тачан број ухапшених делегата Светосавског конгреса није познат.
Извори:
[75] и [76] АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
[77] и [78] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[79] М. Шијачки, Наш пут, 159. Топаловићев реферат Шијачки цитира према листу “Поморавље“ од 15. маја 1944. Критици Топаловића сем тога посвећује једно поглавље (стране 231-244). У мањем делу овог поглавља Шијачки пише о Топаловићевим позитивним странама, због којих га је Дража и позвао (пре свега то су личне везе са иностраним социјалистима, нарочито са енглеским лабуристима). У мане му набраја попуштање пред комунистима 1920, а затим истовремену “затрованост марксизмом“ и велико лично богаћење током борбе за радничка права, због чега је прозван “газда Живко“. Шијачки пише да је Топаловићево пријатељство са равногорцима било само “маска“, која је скривала искрену мржњу, како пре доласка на Равну Гору, тако и по одласку у емиграцију. У емиграцији су, пише Шијачки, Милица и Живко Топаловић “ту мржњу одушевљено развејали“, а такође су “непрекидно подгрејавали клевете против равногораца и прикупљали и храбрили њихове непријатеље око себе“. Сличну критику Шијачки упућује и на рачун др Радоја Вукчевића (пре рата марксиста и богаташ, у рату сарадња са Немцима, а на самом крају рата, када се видело да ће Немци изгубити, прилазак четницима), који је у емиграцији наводно бранио, док је у ствари оклеветао равногорце у књизи “На страшном суду“.
[80] Подаци од Банета Јефтића, колекционара из Будве, на основу Четничке архиве Архива Војноисторијског института и Архиве Гестапоа из Архива Града Београда. Др Топаловић даје нешто другачије податке. Он наводи да су конгресу присуствовала 274 делегата, свакако рачунајући и она два делегата која су касније стигла из Црне Горе. Топаловић такође пише да је његова Социјалистичка странка имала 10 делегата, да је било 50 нестраначких личности, као и да су најбројнији били радикали, затим земљорадници, па “демократи обе врсте“, социјалисти и републиканци, не наводећи цифре. У Топаловићевој верзији Југословенска радикална заједница није имала делегате на конгресу (Ж. Топаловић, На Равној Гори, 202). Као поузданије може се узети Јефтићево истраживање, јер је овај део мемоара Топаловић писао по сећању, много година касније.
[81] Подаци од Банета Јефтића.
[82] Зборник докумената, том 14, књига 3, 329.
[83] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[84] Књига о Дражи, том 2, 23.
[85] Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 128.
[86], [87] и [88] АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 67-76)
http://www.pogledi.rs/svetosavski-kongres/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
March 7, 2013
По завршетку Конгреса. Горњи ред, стоје с десна на лево: др Адам Прибићевић, председник Самосталне демократске странке, др Драги Црвенић Ганди из Ниша, др Антон Крејчи из Марибора, пуковник Лука Балетић, др Живко Топаловић, Дража, поручник Милован Недељковић… Први с лева, седа брада, стоји, сенатор др Александар АксентијевићПосле разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес. Припреме за конгрес у име Равногорског покрета Дража је поверио др Стевану Мољевићу. Распис свим јединицама о одржавању конгреса и одабиру делегата-учесника, Дража је послао 1. јануара 1944. године. Тај распис гласи:
Пред крај месеца јануара ове године одржаће се велики народни конгрес из целе земље. Овај конгрес одржаће се у Србији. На овај конгрес имају доћи из сваког среза из наше Краљевине по два представника од највиђенијих и најутицајнијих људи. Ове представнике треба да изаберу народни равногорски одбори, чије смо формирање наредили у свима селима, општинама и срезовима. Искључују се само они који су били компромитовани на политичком пољу у старој Југославији. Међутим представници могу бити и људи који су припадали политичким групацијама бивше Југославије. Најважније је да то буду најбољи, најутицајнији и највиђенији људи у народу. Конгрес ће имати један велики национални задатак. Његова ће улога ити историјска. Стога треба да команданти схвате ову дужност најозбиљније и да у свом настојању буду потпуно објективни.
Воља народних равногорских одбора треба да дође до пуног изражаја. Овим ми треба да докажемо да демократију не само проповедамо, већ и проводимо.
Упућени представници Црне Горе, Санџака, Херцеговине, Босне и Далмације да што пре пођу на пут и да се прикупе у Санџаку код Воје Лукачевића најдаље до 18. овог месеца. Из Војводине и северних покрајина да се прикупе у области Тополе код капетана Калабића најдаље до 20. овог месеца. Упућивање представника из Србије наредићу накнадно, а команданти корпуса постараће се да им олакшају пут од почетка и свуда на пролазу кад буде наређено прикупљање и у свему да буду на помоћи кад стигну на место опредељења. Потврдите сви пријем овог наређења. [75]
Распис са ближим подацима Дража је послао 18. јануара:
За народни конгрес упутићете све делегате да стигну најдаље 25. овог месеца на ма коју железничку станицу између Љига и Горњег Милановца. Делегати да не излазе нити у Љигу нити у Горњем Милановцу, већ само на станицама између ових вароши. Делегати да имају појединачно или у групи писмене објаве. Кад изађу из воза делегати поверљиво да траже капетана Звонимира Вучковића или капетана Батрићевића. Они ће их даље спровести где треба. Мајор Воја Лукачевић и капетан Никола Калабић све прикупљене делегате из удаљених крајева послаће благовремено да одређеног датума пронађу капетана Звонимира Вучковића. Капетан Звонимир Вучковић поступиће по мом усменом наређењу у погледу прикупљања делегата и њиховог даљег опредељења.[76]
По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно). Судећи према Дражиним инструкцијама, ови страначки предлози морали су добити потврду од стране надлежних равногорских одбора.
На новом састанку међустраначког одбора поставило се питање ко ће потписати проглас у вези одржавања конгреса. Фраза да су се “удружиле све демократске странке у Југославији на заједнички програм и да оне приређују у планинама једну велику народну манифестацију“, није била довољна. Како домаћој јавности, тако и иностранству, била су потребна имена, и то позната политичка имена. Али, сопственицима тих имена следовао је или немачки концентрациони логор, или неки војнички логор у слободним српским планинама. Друга опција била је прихватљивија, међутим, Немци су се светили и над породицама припадника покрета отпора. Тако су политичари опет потегли стари аргумент: “Ми заиста од Вас тражимо огромну жртву и молимо Вас да је поднесете, јер Вам је лична ситуација лакша, пошто нисте оптерећени децом“, рекли су др Топаловићу. [77]
И заиста, када је 25. јануара са супругом Милицом напустио Београд, Топаловић је понео и проглас који је потписао. Предвече Топаловићи су стигли у место одржавања конгреса – у село Ба, испод Равне Горе. Дража је одабрао село Ба из стратешких разлога. Налазило се у клисури, која је у ово доба године углавном прекривена маглом, као најбољом заштитом од немачке авијације. Тенковима су прилаз отежавали велика узбрдица, снег и уске стазе, које су за сваки случај биле прекопане дубоким рововима. На том прилазу, од Кадине Луке, односно од пруге и друма Љиг – Горњи Милановац, нашла се сконцентрисана главнина од неколико хиљада четника из обезбеђења конгреса. Остала три прилаза у село Ба долазила су са планинских превоја и нису сматрана опасним. За шефа обезбеђења конгреса Дража је поставио капетана Звонка Вучковића, команданта 1. равногорског корпуса, који је, поред својих, имао на располагању и јединице Рудничког и Ваљевског корпуса.
Срећом, Немци су касно сазнали за конгрес. Једна њихова колона, предвођена тенковима, стигла је у село Ба са закашњењем од неколико дана. Остало им је само да поруше и оштете неколико зграда, међу којима и сеоску основну школу, накратко претворену у конгресну дворану (зидови између учионица су пред конгрес порушени, а потом су зазидани).
У припремни одбор конгреса, 26. јануара, ушла су два представника странака, Живко Топаловић и Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.
Топаловић и Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.78 Ово у ствари није био захтев свих странака, већ је Топаловић, као и обично, говорио у име социјалиста.
Топаловић је прихватио и на конгресу бранио предлог Васића и Мољевића о постојању три федералне јединице, док се у емиграцији вратио својим старим идејама. То је приметио др Милан Шијачки, лекар из Ниша, истакнути члан организације од 1941, који је као социјалиста по опредељењу био један од аутора социјалног програма Равногорског покрета. Он је критиковао Топаловића за “каснију националну и политичку недоследност“. Поткрепљујући своју критику, Шијачки цитира делове Топаловићевог реферата на Светосавском конгресу: “Кад комунисти хоће да разбију српску народну целину, то је само доказ њиховог политичког слепила, њиховог рвања са историјом, с нормалним развићем, у чему се мора разбити сва њихова снага. Ми хоћемо федеративну Југославију, на бази југословенских етничких целина: Срба, Хрвата и Словенаца, с потребним самоуправама.“ [79]
Елем, до 26. јануара већина делегата већ је била стигла у село Ба. Тајном организацијом њиховог пута, из свих крајева, четничка организација још једном је показала своју снагу. Притом су се нарочито истакли београдски илегалци. Због високог снега и удаљености до села Ба нису стигли једино делегати из Далмације, као и део делегата из Херцеговине. Други део Херцеговаца, са Лазаром Тркљом на челу, ипак је дошао, али тек после две недеље (Дража се са њима састао 12. фебруара у Косјерићу). Такође, каснила су и два делегата из Црне Горе.
Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа:
Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47. [80]
Међу делегатима било је највише земљорадника – 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато. [81]
Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес. Најпре је десетак свештеника и монаха одржало богослужење, око стола са крстом, колачом, кољивом и свећом. Потом су сви присутни отпевали Химну Светом Сави, а онда је јеромонах Јован Рапајић, следбеник и најбољи ученик епископа Николаја Велимировића, одржао надахнуту беседу о првом српском просветитељу.
Конгрес је отворио Драгиша Васић, саопштио састав и предложио кандидате за председника и председништво. За председника конгреса изабран је др Живко Топаловић. У председништо су, поред Топаловића, изабрани Радомир Јанковић, задругар из Годљева, Антон Крејчи из Марибора, Словенац, предратни народни посланик Југословенске националне странке (имао је овлашћење да представља три словеначке странке), Владимир Предавец из Дугог Села код Загреба, Хрват (на конгресу присутан као један од делегата Уједињене демократске омладине Југославије, основане две недеље раније на Омладинском конгресу у Прањанима), Мустафа Мулалић, предратни народни посланик Југословенске муслиманске заједнице (на конгресу је заступао муслимане из Босне и Херцеговине), Велимир Јојић из Андријевице, предратни народни посланик Демократске странке и Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда.
После Васића реч је узео Топаловић. Пошто се захвалио на поверењу, Топаловић је поздравио званичног представника америчке војне мисије, капетана Џорџа Мусулина, изразивши жаљење што нису дошли и представници британске мисије. Иначе, шеф савезничких мисија генерал Чарлс Армстронг није дошао на конгрес из протеста што је Дража одбио ултиматум савезничке команде за Средоземље да сруши два железничка моста (један на Ибру код Полумира, а други на Јужној Морави код Алексинца). Армстронг није знао где се налази Мусулин, а свакако би и њему забранио долазак. “Боље нека се он љути него ми“, писао је Дражи о Армстронговој одлуци генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, 27. јануара. [82]
Топаловић је затим предложио да се позове Дража, као министар Југословенске владе и њен представник у земљи, како би влада била службено заступљена на конгресу и тако му признала “политичко право да представља демократске снаге наших народа“.
У очекивању Дражиног доласка Топаловић је прочитао поздравне телеграме конгреса председнику САД-а Френклину Рузвелту, председнику британске владе Винстону Черчилу, председнику владе СССР-а Јосифу Висарионовичу Стаљину и краљу Југославије Петру Другом.
Дражин долазак присутни су пропратили дуготрајним овацијама. Он је сео за сто председништва. Топаловић је дао реч Мусулину, а потом и Дражи. Карактеристично је да је Дража прву реченицу посветио “палим борцима и невиним жртавама у овој борби“. “Мислим да ћу бити и тумач и ваших жеља, ако са овог историјског скупа будем изјавио да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност“, рекао је потом, у жељи да представници најмоћнијих странака – за које је веровао да ће владати и после рата – не понове грех према ратним војним инвалидима са Цера, Колубаре и Солунског фронта.
Поред осталог, Дража је затим рекао:
"У име краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.
Наш по броју мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.
Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.
У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оружје. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.
Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити хтео да напустим свога краља и своју Отаџбину.
Ја сам се заклео да ћу за краља и Отаџбину живот дати.
Ја сам своју заклетву испунио.
И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.
Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном команданту, његовом величанству краљу Петру Другом.
Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.
Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем зиврши организацију државе.
Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме…"[83]
Док је Дража говорио, као и неколико тренутака пошто је завршио, владала је свечана тишина. Један од делегата, Милоје Николић, сведочи: “Његове су речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа замрла. Гробна тишина… Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа“. [84]Онда се све проломило од аплауза и громогласних поклика одушевљења и подршке. Топаловићу је било јасно да се у тим условима конгрес не може наставити, па је предложио паузу до послеподнева.
Поподне, своје опширне реферате поднели су др Стеван Мољевић (у име Равногорског покрета) и др Живко Топаловић (у име политичких странака). Онда је прочитан предлог резолуције, који су саставили Васић и Топаловић.
Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.
Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу. Идеја је била да се од представника политичких странака и нестраначких удружења “створи једно тело које би деловало у оквиру покрета Драже Михаиловића и које би уз храбру народну војску окупило све оно што тежи демократији и бољој будућности југословенских народа“. [85]
Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу у избеглиштву и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада.
После избора организационог одбора, конгрес је затворен. На једној заравни у центру села Ба подигнута је свечана бина, испред које је приређен дефиле трупа. Војници су онда постројени у облику слова П, да би им се обратили Дража и др Живко Топаловић. Већ је падао мрак када су војници престројени, у два реда, један наспрам другог, да би их обишли и са њима поразговарали конгресни делегати.
Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном ЦНК половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.
За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника народне скупштине.
Како странке у рату нису радиле, а и нису имале одборе у забаченим крајевима слободне територије, једине политичке организације при четничком покрету и даље су остале равногорске: Равногорски покрет, ЈУРАО и ЈУОРА.
За имена појединих учесника конгреса Немци су почели да сазнају после неколико седмица. Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јавио је Дражи 29. фебруара: “Иследници Гестапоа имају фотографије са конгреса. Слике су слабо изашле. Знају већ за поједине људе.“ [86]
Биле су ту фотографије из конгресне сале, које су “слабо изишле“ због велике влаге. Снимци фотографа Аце Симића из затвореног простора уопште нису успели. Како је мајор Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, обавестио Дражу 7. марта, Гестапо је дошао до фотографија које је начинио фоторепортер британског листа “Гардијан“. Он је дошао на конгрес заједно са трећим фоторепортером, Којићем, који га је и препоручио. Док се британски фоторепортер вратио у Београд, Којић је остао у Врховној команди, што је Комарчевић сазнао, тражећи да се на њега “обрати највећа пажња“. Комаревић је још писао: “Конгрес је од стране `Гардијана` филмован, и у Београду у Гестапоу око 20. фебруара приказан. После свега овога уследило је хапшење наших људи.“ [87]
Исте податке послао је и пуковник Александар Николић, командант Славоније, 9. марта. На ова упозорења о Којићу Дража је 13. марта писао потпуковнику Лалатовићу: “Онај фоторепортер је код нас. Обратићемо пажњу на њега. За сада се није ништа сумњиво осетило.“ [88]
Тачан број ухапшених делегата Светосавског конгреса није познат.
Извори:
[75] и [76] АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
[77] и [78] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[79] М. Шијачки, Наш пут, 159. Топаловићев реферат Шијачки цитира према листу “Поморавље“ од 15. маја 1944. Критици Топаловића сем тога посвећује једно поглавље (стране 231-244). У мањем делу овог поглавља Шијачки пише о Топаловићевим позитивним странама, због којих га је Дража и позвао (пре свега то су личне везе са иностраним социјалистима, нарочито са енглеским лабуристима). У мане му набраја попуштање пред комунистима 1920, а затим истовремену “затрованост марксизмом“ и велико лично богаћење током борбе за радничка права, због чега је прозван “газда Живко“. Шијачки пише да је Топаловићево пријатељство са равногорцима било само “маска“, која је скривала искрену мржњу, како пре доласка на Равну Гору, тако и по одласку у емиграцију. У емиграцији су, пише Шијачки, Милица и Живко Топаловић “ту мржњу одушевљено развејали“, а такође су “непрекидно подгрејавали клевете против равногораца и прикупљали и храбрили њихове непријатеље око себе“. Сличну критику Шијачки упућује и на рачун др Радоја Вукчевића (пре рата марксиста и богаташ, у рату сарадња са Немцима, а на самом крају рата, када се видело да ће Немци изгубити, прилазак четницима), који је у емиграцији наводно бранио, док је у ствари оклеветао равногорце у књизи “На страшном суду“.
[80] Подаци од Банета Јефтића, колекционара из Будве, на основу Четничке архиве Архива Војноисторијског института и Архиве Гестапоа из Архива Града Београда. Др Топаловић даје нешто другачије податке. Он наводи да су конгресу присуствовала 274 делегата, свакако рачунајући и она два делегата која су касније стигла из Црне Горе. Топаловић такође пише да је његова Социјалистичка странка имала 10 делегата, да је било 50 нестраначких личности, као и да су најбројнији били радикали, затим земљорадници, па “демократи обе врсте“, социјалисти и републиканци, не наводећи цифре. У Топаловићевој верзији Југословенска радикална заједница није имала делегате на конгресу (Ж. Топаловић, На Равној Гори, 202). Као поузданије може се узети Јефтићево истраживање, јер је овај део мемоара Топаловић писао по сећању, много година касније.
[81] Подаци од Банета Јефтића.
[82] Зборник докумената, том 14, књига 3, 329.
[83] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
[84] Књига о Дражи, том 2, 23.
[85] Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 128.
[86], [87] и [88] АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 67-76)
http://www.pogledi.rs/svetosavski-kongres/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****