Фронтал
February 4, 2014
Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор.
Изложба У ИМЕ НАРОДА! ће бити постављена крајем марта 2014. у Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду.
February 4, 2014
Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор.
Изложба У ИМЕ НАРОДА! ће бити постављена крајем марта 2014. у Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду.
Срђан Цветковић
У ИМЕ НАРОДА! је прва мултимедијална изложба о дугогодишњим табу темама: ликвидацији, суђењима народним непријатељима, Голом отоку и другим логорима, принудном откупу и колекетивизацији...
O изложби и темама које она обрађује, за Фронтал говори аутор изложбе др Срђан Цветковић, историчар Института за савремену историју из Београда, аутор обимне књиге "Између српа и чекића"о методима политичке репресије у Србији од 1944. до 1985. године и бивши секретар Државне комисије за тајне гробнице убијених послије 12.септембра 1944.
- Идеја о изложби је настајала годинама, кроз мој рад на докторату као и кроз Комисију за тајне гробнице. Ја и моји сарадници суочавали са огромном количином материјала о репресији за коју смо сматрали да мора бити приказана широј јавности и на тај начин дати допринос суочавању са тоталитарним насљеђем и допринијети духовном оздрављењу нације - каже Цветковић.
Колико конкретних података - бројки - се може сазнати из прикупљеног и изложеног материјала?
На изложби ће у четири сцене, четири тематске цјелине, бити изложени експонати и факти о страдањима људи у времену револуционарног терора 1944-1953. и имитације стаљинистичког друштвеног модела у Србији и Југославији. Биће постављена сцена о изборима, политичкој култури тога времена и култу личности, друга ће бити посвећена ликвидираним људима без суђења, трећа ће се бавити политичким затвореницима и затворима, док једна посебна сцена приказује страдања на Голом отоку и другим логорима као и сељацима у вријеме откупа и колективизације. Биће изложена база докумената, као и поименична база лица страдалих у вријеме ликвидација 1944-1945. као и цјелокупна база затворених по линији Информбироа.
Занимљиво је се, осим директним ликвидацијама, изложба бави и „колективизацијом” и принудним откупом. Какве посљедице су оставили ови процеси?
Тачно. Једна од сцена на изложби биће посвећена страдању сељака у вријеме принудног откупа и колекетивизације. Биће приказане жртве, хапшени, малтретирани и убијени сељаци, логори за принудни рад, као и облици отпора, буна које су се спонтано јављали на селу. Једна од највећих побуна управо је избила у Босни у Цазинској крајини на Ђурђевдан 1950. Тада су се и Срби и Муслиман,и и комунисти и некомунсити, дигли против пових револуциоанрних мјера. Било је на десетине страдалих, интервенисала је и војска, на стотине је расељено и затворено. Осим тога ницале су побуне у Војводини (Бежанија, Долово) Смедереву и другдје. До сада и ова тема као и остале су музеолошки готово потпуно необрађене.
Да ли сте наилазили на потешкоће у истраживању, а ако јесте - шта мислите зашто би неко стварао потешкоће изласку истине о једном периоду историје на видјело?
За разлику од, рецимо, прије деценију или више, у новије вријеме су, ипак, доста приступачни архиви на све ове теме. Нарочито ми је олакшао посао оснивање Државне комисије за тајне гробнице 2009. и одлука Владе да се укину с одређених документа и фондова ознаке повјерљивости. Напором многих сарадника и појединаца, а који су ми помагали прикупљена је, заиста, огромна грађа, документи, фотографије, аудио, видео материјал, документарни и играни филмови који ће бити приказани српској јавности на једна модеран и атрактиван начин.
Да ли имате истраживачких сазнања о стријељањима у Босни и Херцеговини или Хрватској, а која су почињена у истом периоду, у том времену након рата ? Да ли се може говорити о одређеним бројкама и да ли ћете истраживати даље?
Имам нека сазнања о страдањима у Босни и Хрватској као и Словенији. Међутим, идеја је да у оквиру паралелног програма у једној сали, коју смо замислили да буде у стилу суднице из оног времена, буду гости-иностране делегације које ће да прикажу искуство република бивше Југославије али и земаља Источне Европе. У том смислу имамо потврде од делегација из Словеније, Пољске, Мађарске и других земаља које ће представити своја сикуства и истраживања. На тај начин се могу суочити искуства како из тог периода тако из транзиционих процеса из ауторитарног система у демократију које су ове земље углавном прошле прије Србије.
Да ли је истина да је у Србији, и то на основу докумената УДБ-е, убијено 55.000 људи, махом на вансудски начин? Да ли је ико одговарао за убиства?
На жалост најмање је толико људи страдало, а наравно међу њима и пар стотина, можда и више, које би свака власт осудила на смрт, али има, заиста, и много невиног свијета и незаслужено кажњеног смрћу. Наравно, ту треба додати неколико стотина хиљада политичких затвореника од 1944-1990. Када су услови на издржавању казне далеко били чак и од стандарда у Краљевини Југославији. За ове злочине по свој прилици нико неће одговарати и данас, најмање што можемо да урадимо је да изнесемо истину о томе, а на држави је да спроведе процес рехабилитације жртава и достојног обиљежавања гробних мјеста у складу са хришћанским и цивилизацијским тековинама.
С тим у вези, прошлу годину је обиљелижила и смрт Јове Капичића, бившег упосленика УДБ-е.Да ли је Капичић био неко ко је морао одговарати бар за неке од ових 55.000 убистава?
Не само он, него многи који су били у животу, у некој озбиљној демократској држави би били позвани на одговорност и да нешто кажу о масовном кршењу људских права и злочинима који су чињени у име идеологије и власти – У ИМЕ НАРОДА! Како се тада говорило. Јово Капичић је до посљедњег дана био јако охол и смјело је иступао у медијима схватајући да му нико ништа не може и то у одбрану једног тоталитарног система који је многе унесрећио. Чак су се у неким случајевима помињале и његове пријетње новинарима.
Како објашњавате све што се дешавало у периоду којим се изложба бави, а поготово ако узмемо у обзир да су у Србији махом Срби стријељали припаднике свог народа? Да ли је то ''револуционарна острашћеност"или нешто друго? Гдје су коријени који су изродили такве посљедице?
Знате, како никад није само један разлог и то је шанса да се на трибинама и предавањима којих ће бити у оквиру изложбе и о томе продискутује. По мени, има ту и насљеђа, ауторитарне политичке културе, менталитета, антрополошких фактора, ратних околности и освете, личних лукративних разлога, патологије на моменте, али је све то било под завјесом и вођено од партије и под завјесом идеологије, дакле сматрам идеолошко-револуционарни фактор одлучујућим.
Евидентно је, такође, да постоји одређени отпор према сазнавању истине о овим догађајима, и то код оног дијела јавности која себе сматра антифашистичком и грађанском? Да ли је то тачно и како то објашњавате?
Ја сматрам да се у суштини ради или о неразумијевању наших намјера или, пак, у другом о прећутној одбрани идеологије и система који у главама многих у Србији није имао мана. Ја сматрам да је врхунска врлина свих антифашиста и партизана то што су се борили против стријељања људи, против неслободе, диктатуре и злочина окупатора. Управо вођен тим идеалима сматрам да су посљератне манипулације НОБ-ом од стране комунистичке партије - затварање оних који не мисле исто, мучења и убиства из политичких и класних разлога, логорисање лица по принципу колективне одговорности у Војводини - јадна, врхунска издаја идеала у име којих су се борили многи часни партизани. Управо из тих разлога задатак је сваког правог антифашите и партизана да нашу изложбу подржи. И вјерујте, има таквих, мада су људи који су антифашистичким организацијама гласнији.
Да ли ће ваша изложба путовати и ван Србије?
Наравно. План је да, уколико буде интересовања, изложба обиђе неке веће градове у Србији, да гостује у Словенији, можда, још негдје на територији бивше Југославије ако буде позива. Такође су у току преговори да се постави дио материјала у Пољској и Мађарској.
Извор: Фронтал
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****