Autor teksta: generalštabni pukovnik Novica Stevanović,
pogled iz drugog ugla na jedan toliko zloupotrebljavan
istorijski događaj!
Војни пуч у Београду
27. марта 1941. године
ИЗМЕЂУ НЕБЕСКОГ
И ЗЕМАЉСКОГ ЦАРСТВА
Да војни удар у Београду 27. марта 1941. није дошао, рекло би се – с неба, или каонекоплански смишљено дело тајних служби, већ дуги низ година брижљиво планирана официрска акција, а да је “Бечки протокол”, потписан два дана раније, био само “окидач”, у то уверава главнокомандујући пуча генерал Југословенске војске Боривоје Мирковић, који каже: “Отприлике пре пет година, када сам већ стигао до једног положаја с кога сам обимније могао да радим на прикупљању свих позитивних снага, правих и истинских родољуба, створио сам одлуку да оборим једном за увек срамне режиме забушаната, мародера и вагабунди, који су после Уједињења пристизали један за другим, смењивали се и спремали народу пропаст... Црни клер користио је ово безвлашће и отпочео бесомучни рад на чисто религиозном пољу, претварајући црквене олтаре у бунтовничке трибине с којих је свом снагом обарао национални и братски дух. Ови су,заправо,и били ти последњи џелати који су по диктату из Рима спремали голготу Југославије... Све оно што је вукло земљу у блато десетину година требало је, по мојој замисли, да се утопи у крви, безпоштедно и до последњег кривца, па макар то ишло и до милиона...”
Његовом првом помоћнику, команданту београдских копнених снага у преврату, мајору Живану Кнежевићу (кога је Мирковић 1940. године “убацио” за команданта батаљона Краљеве гарде), била је важнија војничка морална компонента – официрска част: “Моралне темеље југословенске војске јако је подривало повлашћивање у официрском кору свих несрпских елемената... Противно ономе што се причало, сразмеран број официра Срба није био ни у Двору као ађутанти, ни на припреми за ђенералштабну струку, ни у војним изасланствима, ни у ваздухопловству на командним положајима...” па неће бити случајно што ће се после преврата исправити велика неправда према чувеном команданту последње одбране града Београда из Првог светског рата, мајору Гавриловићу: краљ Петр II потписаће указ о његовом унапређењу у чин бригадног генерала.
Да мајор Кнежевић није био усамљен у размишљањима и наканама о војном удару после стварања Хрватске бановине, и нарочито после тајног састанка првог југословенског намесника кнеза Павла са Хитлером у Бергхофу (4.3.1941), када је потом Черчил сазнао да се Кнез “под страховитим притиском, усмено обавезао да ће Југославија поћи за примером Бугарске”, говоре и друге чињенице. Наиме, капетан Властимир Ђорђевић, из пука Коњичке бригаде Краљеве гарде, говорио је после преврата да су сви млађи официри устали против Владе и да је у том смислу постојала “ћелија” где су се они могли заклети. И артиљеријски капетан Миленко Масниковић, командир 6. батерије, наводи да га је капетан Теодоровић укључио у једну тајну организацију од 15 до 20 генералштабних приправника који су од њега захтевали артиљеријска оруђа ради рушења Владе. Потпуковник Лучић бележи да га је позвао генералштабни бригадни генерал Чедомир Шкекић, начелник штаба Територијалне ваздушне одбране, и од њега сазнао да се “нешто припрема од неких виших војних кругова противу стања створеног Цветковићевим потписивањем Протокола”.
Сумирајући резултат војног пуча (на телефонски позив, генерал Симовић је стигао у Штаб ваздухопловства 26. марта око 17 часова, када му је генерал Мирковић готово издао задатак: “Господине Ђенерале, ја сам донео одлуку да ноћас извршим удар за народно ослобођење!” Он му је одговорио: “Ама ниси требао још... Изгледа да ће то бити прерано...” “Господине Ђенерале, ја сам донео одлуку! Ви немате никакве везе с евентуалним неуспехом. Будите слободни, а када буде моменат, тј. када буде све свршено, ја ћу вам послати аутомобил да Вас довезе у министратсво војске и да преузмете даље вођење државне управе...”),генерал Мирковић је децембра 1941. написао: “Пошто сам се уверио да је мој подухват у потпуности успео, да је срушена једном заувек анационална влада Кнеза намесника, и Драгише Цветковића, да је власт потпуно у рукама војске, и, најзад, да је извршен удар народног ослобођења, предао сам власт ђенералима Душану Симовићу и Богољубу Илићу, верујући да је предајем у сигурне, и најсигурније, руке” (примерак рукописа налази се у архиви универзитета у Стенфорду, САД, а други, уз примедбе генерала Симовића завршио је у Београду...).
Пред Светим архијерејским сабором 28. марта генерал Симовић означио је два узрочна чиниоца за преврат: приступање Југославије Тројном пакту (чл. 1 Протокола: Југославија приступа Пакту трију Сила, поптисаном у Берлину 27. септембра 1940. године, између Немачке, Италије и Јапана) и недемократска владавина која је то омогућила (између осталог Крунски савет сазвао седницу Владе уочи пута делегације у Беч да би се и она учинила одговорном за претходно донешену одлуку) и закључио: “Није остајала никаква друга могућност него да народ силом узме власт у своје руке” и да је то “све утолико значајније што је Њ. В. Краљ Петар узео краљевску власт у своје руке са искреном жељом да васпостави демократску владавину у југословенској заједници, која је престала да функционише благодарећи људима који нису имали квалитете да воде државу и да се побрину за народне интересе...”
После близу седам деценија појавила се књига “Кнез Павле – Истина о 27. марту”. У њој се каже: “Наш амбасадор Милан Гавриловић у тајној депеши 18. фебруара (1941), јавља да је сазнао у немачкој амбасади у Москви... ‘Примила Југославија захтеве Фирера, или не, њена је судбина запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке, ако не прими, биће потпуно уништена...’”
Та се информација поклопила с оном коју ћеседам дана касније генерал БоривојеЈосимовић, шефвојнообавештајне службе,уручитиначелнику Генералштабагенералу Петру Косићу. Она је говорила о томе да је Југославија на Хитлеровом путу за агресију “десета по реду”, па Грчка, “или обе заједно једновремено”што је, иначе, стајало у плановима генерала Браухича, главног оперативца Вермахта, с краја децембра 1940. године. Стога Кнезови маневри с одуговлачењем о договору с Хитлером (“на обасастанка Хитлер је говорио о могућности да се склопи нека врста споразума између двеју земаља; чини ми се да је на другом од њих први пут поменуо – не инсистирајући на томе – Тројни пакт. Ми смо стално давали избегавајуће одговоре, а министри би увек одговарали да морају да се консултују са мном. Он је зато почео да тражи састанак са мном, а ја сам се дуго ‘правио глув’...”) су само изгубљено време а могло се после капитулације Француске порадити на стварању једног “одбрамбеног балканског фронта (Југославија, Грчка и Турска)”, за који су се Черчил и Рузвелт залагали. Стога не без разлога генерал Мирковић је оценио: “Да сам још 1937. извршио удар народног ослобођења, ратни догађаји из 1941. не би нас затекли овако неприпремљене”.
Шест дивизије на југу Југославије које је октобра 1940. године војни министар генерал Недић тајно мобилисао после италијанске агресије на Грчку октобра исте године, одређујући им нејасан циљ (Солун), и потом Мусолинијев одговор у виду бомбардовања Битоља, свакако су могле бити државни сврсисходнији аргументи. Да је тако говори и Хитлеров страх од могуће акције Југословенског генералштаба па је сугерисао Мусолинију: “Сматрам да је потребно да свим расположивим снагама поседнете и обезбедите најважније превоје из Југославије за Албанију...”
Одмах после преврата српски патријарх Гаврило, чувар и тумач националних традиција у континуитету, као Кнежев гост на ручку 23. марта у Белом двору, готово пророчки упозорава: “Какав Пакт, побогу, Ваше Височанство, без договора и одлуке целог нашег народа...”, с Радио-Београда 27. марта 1941. изговориће следеће речи: “Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе...” Али важну поуку из 27-момартовског пуча извући ће и југословенски комунисти и у послератном периоду своје полувековне владавине елиминисаће и најмању претњу од српског официрског кора, кога ће разбити у неких шест националних “бановина”. Стога слоган 27-момартовског преврата “За слободу и демократију, а против свих диктатура”, који настаје у континуитету националне традиције после Четничког покрета, исте године ће као своја начела – слобода и демократија – истаћи на застави наступајући Равногорски покрет, али које ће после пола века у своје темеље уградити и Европска унија.
Пуковник у пензији Новица Стевановић
Mарт 1941. године
www.savremenaistorija.com
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****