Pogledi
Мр Драган Крсмановић
April 3, 2014
![]()
Нема боље прилике него што је 27-ми март да Срби и Србија завире у сопствену прошлост и потраже одговоре на изазове садашњости. У јеку актуелне украјинске кризе када се у ваздуху осећа дах „хладног рата“ српске власти покушавају да сачувају сопствену неутралност. Са једне стране свесни смо предности које нам омогућава бесцарински режим са Руском федерацијом, снабдевање енергентима, политичка подршка и верска и културна блискост. Са друге стране власт се укрцала у „евроунијски“ воз и кренула за Брисел плативши прескупу карту, уздајући се у подршку привредном развоју земље и изградњи њених институција.
Да ли је могуће остати неутралан? Да ли је могуће у сукобу дивова сачувати „и јаре и паре“?
Историја нам говори да то није могуће. Не због тога што то ми не желимо, већ једноставно јер нам то нико неће допустити.
Приступање тројном пакту 1941.године није била жеља југословенске владе па ни намесништва. Хитлер је једноставно пре отпочињања рата на истоку желео да „расчисти“ ситуацију на Балкану. Оштар и кратак улитиматум са алтернативом или потпуног покоравања или уништења при чему би резултат био потпуно исти у обе варијанте избора. Само би динамика и модалитети били нешто различити, али уништење ондашње Југославије је већ била „договорена ствар“.
Судбина Југославије је била одређена још јула 1940.године, након слома Француске, када је на састанку Хитлера и грофа Ћана одлучено да у „новој Европи“ неће бити места за Југославију. Мека варијанта њеног уништења била би кроз њено приступање „тројном пакту“, затим черупања од стране агресивних суседа разним „арбитражама“ (као што је био случај са Румунијом) а потом потпуно потчињавање по „словачком моделу“. Тврда варијанта је подразумевала отворену агресију, војничко покоравање а потом поделу. Лаковерни, који као да нису схватили суштину Хитлерове агресивне политике засноване на обманама и вероломству, још увек маштају да би Југославији била остављена слобода да самостално одлучује о властитој судбини. Они трезвенији, знају да би резултат сваке политике био исти. Сама и без савезника, окружена непријатељима Југославија је била осуђена да постане плен.
И у том тренутку једина нада постао је ослонац на СССр-ом који је у форми војног савеза потписан само неколико сати пре немачког напада и није произвео никакво „правно дејство“.
Велики народи нису велики само по површини, броју становника и економском потенцијалу. Велики су и због тога што су на историјским прекретницама кадри да донесу одлуке са далекосежним последицама, које им у тренутку кад се за њих опредељују доносе више патње него славе. Одбијање Србије да прихвати понижавајући ултиматум 1914.године донело јој је огромно страдање али и поштовање и моћ да створи заједничку државу свих јужних Словена. Исто тако Краљевина Југославија се одрекла „пакта“ и изабрала пут супротстављања агресији са јасном свешћу да је перспектива њене победе у војничком сукобу са Немачком и Италијом практично никаква. Али, кидајући пакт са силама „зла“ Краљевина Југославија се одлучила да спасе част и изабере страну која би је, да није било комунистичког преврата, на крају исцрпљујућег рата довела на страну победника.
Неутралност је луксуз који себи могу да приуште само јаки, богати и самостални. Србија то није и на њеном руководству је да сагледа шта је корисније за њу, не руководећи се само дневнополитичким интересиом већ дугорочном визијом опстанка и напретка државе и народа. Од те одлуке зависиће не само наша судбина већ и судбина будућих покољења.
Лично немам никаквих дилема да је Европска унија промашени пројекат. Уређење државе по „европском моделу“ могућ је и без формалног чланства у Унији. Ред и правна сигурност, поштена тржишна утакмица, приватно предузетништво, вишепартијски политички систем са фер изборима …. нису привилегија само Уније и представљају корпус вредности којима и ми тежимо и који можемо изграђивати и без формалног чланства. Али пуне дипломатске и безбедносне заштите, стабилности у снабдевању енергентима и повлашћени приступ великом евро-азијском тржишту могућ је само уз чврсто везивање за Русију.
Зако кад се „постизборна ћутња“ нове владе оконча волео бих да чујем јасне поруке које потврђују нашу одлучност да изграђујемо заједничке вредности нашег друштва али чврсто повезани са Руском федерацијом јер је то за нас корисније, часније и боље у сваком погледу. Стара Европа може наћи и неко друго место на коме ће куповати пољопривредно земљиште и експлоатисати природне ресурсе. Неку нову депонију за свој отпад и нове „робове“ за своју производњу. Ми би требало да ову земљу чувамо и развијамо за себе и своју децу ослањајући на оне са којима нас веже не само интерес ваћ и много, много више од тога.
мр Драган Крсмановић
пуковник у пензији
Атор је члан Српског либералног савета
http://www.pogledi.rs/na-raskrscu/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Мр Драган Крсмановић
April 3, 2014
Драган Крсмановић
Нема боље прилике него што је 27-ми март да Срби и Србија завире у сопствену прошлост и потраже одговоре на изазове садашњости. У јеку актуелне украјинске кризе када се у ваздуху осећа дах „хладног рата“ српске власти покушавају да сачувају сопствену неутралност. Са једне стране свесни смо предности које нам омогућава бесцарински режим са Руском федерацијом, снабдевање енергентима, политичка подршка и верска и културна блискост. Са друге стране власт се укрцала у „евроунијски“ воз и кренула за Брисел плативши прескупу карту, уздајући се у подршку привредном развоју земље и изградњи њених институција.
Да ли је могуће остати неутралан? Да ли је могуће у сукобу дивова сачувати „и јаре и паре“?
Историја нам говори да то није могуће. Не због тога што то ми не желимо, већ једноставно јер нам то нико неће допустити.
Приступање тројном пакту 1941.године није била жеља југословенске владе па ни намесништва. Хитлер је једноставно пре отпочињања рата на истоку желео да „расчисти“ ситуацију на Балкану. Оштар и кратак улитиматум са алтернативом или потпуног покоравања или уништења при чему би резултат био потпуно исти у обе варијанте избора. Само би динамика и модалитети били нешто различити, али уништење ондашње Југославије је већ била „договорена ствар“.
Судбина Југославије је била одређена још јула 1940.године, након слома Француске, када је на састанку Хитлера и грофа Ћана одлучено да у „новој Европи“ неће бити места за Југославију. Мека варијанта њеног уништења била би кроз њено приступање „тројном пакту“, затим черупања од стране агресивних суседа разним „арбитражама“ (као што је био случај са Румунијом) а потом потпуно потчињавање по „словачком моделу“. Тврда варијанта је подразумевала отворену агресију, војничко покоравање а потом поделу. Лаковерни, који као да нису схватили суштину Хитлерове агресивне политике засноване на обманама и вероломству, још увек маштају да би Југославији била остављена слобода да самостално одлучује о властитој судбини. Они трезвенији, знају да би резултат сваке политике био исти. Сама и без савезника, окружена непријатељима Југославија је била осуђена да постане плен.
И у том тренутку једина нада постао је ослонац на СССр-ом који је у форми војног савеза потписан само неколико сати пре немачког напада и није произвео никакво „правно дејство“.
Велики народи нису велики само по површини, броју становника и економском потенцијалу. Велики су и због тога што су на историјским прекретницама кадри да донесу одлуке са далекосежним последицама, које им у тренутку кад се за њих опредељују доносе више патње него славе. Одбијање Србије да прихвати понижавајући ултиматум 1914.године донело јој је огромно страдање али и поштовање и моћ да створи заједничку државу свих јужних Словена. Исто тако Краљевина Југославија се одрекла „пакта“ и изабрала пут супротстављања агресији са јасном свешћу да је перспектива њене победе у војничком сукобу са Немачком и Италијом практично никаква. Али, кидајући пакт са силама „зла“ Краљевина Југославија се одлучила да спасе част и изабере страну која би је, да није било комунистичког преврата, на крају исцрпљујућег рата довела на страну победника.
Неутралност је луксуз који себи могу да приуште само јаки, богати и самостални. Србија то није и на њеном руководству је да сагледа шта је корисније за њу, не руководећи се само дневнополитичким интересиом већ дугорочном визијом опстанка и напретка државе и народа. Од те одлуке зависиће не само наша судбина већ и судбина будућих покољења.
Лично немам никаквих дилема да је Европска унија промашени пројекат. Уређење државе по „европском моделу“ могућ је и без формалног чланства у Унији. Ред и правна сигурност, поштена тржишна утакмица, приватно предузетништво, вишепартијски политички систем са фер изборима …. нису привилегија само Уније и представљају корпус вредности којима и ми тежимо и који можемо изграђивати и без формалног чланства. Али пуне дипломатске и безбедносне заштите, стабилности у снабдевању енергентима и повлашћени приступ великом евро-азијском тржишту могућ је само уз чврсто везивање за Русију.
Зако кад се „постизборна ћутња“ нове владе оконча волео бих да чујем јасне поруке које потврђују нашу одлучност да изграђујемо заједничке вредности нашег друштва али чврсто повезани са Руском федерацијом јер је то за нас корисније, часније и боље у сваком погледу. Стара Европа може наћи и неко друго место на коме ће куповати пољопривредно земљиште и експлоатисати природне ресурсе. Неку нову депонију за свој отпад и нове „робове“ за своју производњу. Ми би требало да ову земљу чувамо и развијамо за себе и своју децу ослањајући на оне са којима нас веже не само интерес ваћ и много, много више од тога.
мр Драган Крсмановић
пуковник у пензији
Атор је члан Српског либералног савета
http://www.pogledi.rs/na-raskrscu/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****