Српски културни клуб
Никола МИЛОВАНЧЕВ
September 7, 2014
![]()
С обзиром на притисак да Србија уведе санкције Русији, треба повући паралелу са још тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски војници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.
Тада је председник окупационе владе у Србији био генерал Милан Недић. Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Али, у тој кључној ствари – слања српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.
Вршили су се притисци на њега, али није попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростило За Србе православне хришћане увођење санкција Русији значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своје бити, губитак идентитета.
НАКОН увођења санкција Русији од стране земаља Запада, учестали су притисци да се Србија придружи тим санкцијама. Очито се не преза ни од најгрубљих притисака, којима је изложено руководство Србије, које је досад устрајавало у неувођењу санкција Русији и самим тим у одбрани виталних националних интереса.
У овом ставу, руководство Србије има подршку велике већине грађана Србије, као и подршку српских заједница у суседним земљама и српске дијаспоре.
Може се претпоставити да на политичкој сцени Србије, међу људима спонзорисаним из страних центара моћи, има и заговорника санкција, под плаштом „настављања пута евроинтеграција”. Међутим, они добро знају расположење народа, па се тренутно не оглашавају јавно.
Када размишљамо о политичкој ситуацији 2014. године и покушају увођења санкција Русији, не можемо а да не повучемо паралелу са једним још тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски војници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.
Тада је председник окупационе владе у Србији био генерал Милан Недић, који је иако српски родољуб (по узору на маршала Петена, француског родољуба), прихватио незахвалан посао вођења владе под страном окупацијом. Свестан да ће бити оптужен као колаборациониста после рата, узео је тај тежак терет на себе, да би пресекао стање у коме су вршене одмазде: 100 Срба за једног убијеног нацистичког војника.
Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Међутим, генерал Милан Недић је знао да и у том положају постоје границе које се не могу прећи. И у кључној ствари – слања српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.
Вршили су се притисци на њега, али није попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростило.
И збиља, данас можемо у том питању да кажемо: хвала генералу Недићу што ниједан српски метак није испаљен на руску браћу, што наши непријатељи нису могли да се веселе томе.
Новодобно окупатори наступају суптилније, они су упаковани у целофан економске окупације и труде се да наступају под плаштом „демократије”. Мање је важно што су својим деловањем и шупљом, лако провидном реториком, огадили многим људима и саму реч „демократија”.
Сада су на дневни ред поставили политички захтев: да се Србија придружи санкцијама западних земаља против Русије.
Будимо отворени: сценарио гурања Украјине (а затим и Русије) у трагедију – припремљен је у политичким лабораторијима 2-3 града из којих сада долазе захтеви да се Русији уведу санкције (због јасноће: међу тим градовима свакако није Берлин).
Сценарио у погледу Русије у великој мери није успео јер Москва није ушла у замку која јој је спремана а у међувремену су, од маја до јула ове године, и многи људи на Западу (барем онај паметнији и честитији део) прогледали и прочитали злочиначки и бедно примитивни сценарио спремљен за изазивање братоубилачког рата у Украјини.
Четири су главна разлога зашто Србија не сме да уведе санкцији Русији. Кренућу по важности, онако како их ја видим:
1) Духовни и морални разлог.
За нас који смо православни хришћани, увођење санкција Русији значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своје бити, губитак идентитета. И све то – за рачун оних који нам желе зло!
Ових дана навршава се 100 година од уласка Русије у I. светски рат. Свети цар Никола Романов ушао је у рат на страни Србије иако је знао да је Русија неспремна за рат (а унутрашњи непријатељи у Русији спремни и добро организовани) и да ризикује своју власт и опстанак Империје.
Превагнули су разлози који нису били ни економски, ни политички, ни војни. Можемо слободно рећи: превагнули су разлози, који су у сфери духовне димензије.
За оне који нису верујући, можемо навести и разлог моралности: зар уводити санкције некоме, ко те је подржавао задњу деценију у свим кључним питањима државног интегритета (Косово и Метохија), али и у неким другим важним питањима. Лошим вратити учињено добро? Било би то аморално!
Пустимо по страни неке небулозне трактате који спомињу неактивност Русије приликом распада Југославије 1991. и војног напада и отимања Косова 1999. године. И они сами знају да Русија 2014. није Русија из 1991 или 1999., када су, у транзицијском периоду, експоненти туђих економских центара моћи (привремено, на срећу) преузели већи део бруто производа Русије. Однос снага у самој Москви данас је другачији.
2) Политички разлог.
Увођење санкција Русији било би равно политичком самоубиству. Придружити се нападу на некога, ко ти је најпоузданији политички ослонац, било би не само без сваког политичког резона, већ управо сулудо.
3) Економски разлог.
Традиционално највећи економски партнери Србије били су и јесу земље централне Европе (Немачка, Италија итд.), Русија и земље бивше Југославије. Могућности сарадње са Русијом на економском пољу су огромне, скоро неограничене.
Са мало више рада, српски извоз у Русију, који се сада креће око десетак процената, могао би да пређе 20%. Могућности руских инвестиција у Србију такође су велике. Русија је стабилан добављач енергената Србији, а услови набавке гаса су повољни, потенцијали сарадње у енергетици јако добри.
Зар се одрећи свега тога низашта?
Србија мора да настави са пројектом Јужни ток. Сведоци смо да и државе Европске уније у суседству Србије (Мађарска, Аустрија) храбро штите своје важне економске интересе и настављају са пројектом гасовода Јужни ток.
Неувођење санкција Русији неће имати никакве негативне последице за односе са другим државама, а ЕУ интеграције – то је дуга прича са неизвесним исходом, коју ће друга страна растезати у недоглед. Скорог примања бити неће, а нико не зна шта ће се догађати у следећем периоду. Очито долазе врло турбулентна времена.
Из свега горе наведеног следи: Србија не сме да се придружи санкцијама против Русије и у том погледу треба подржати владајућу српску политику. Другачији став био би катастрофалан за српску државу, али и за српски народ у целини.
P.S.
Пре неколико дана сам гледао на Јутјубу један кратак футуристички филм украјинског политичара и политичког аналитичара Владислава Анатољевича Кривобокова, поборника евроазијског политичког концепта, и један његов текст, који су ме натерали на размишљање о политичким догађањима која се приближавају великом брзином.
Филм је снимљен 2012. и у њему се приказује рат у Украјини 2015. године. Ратна догађања – као распад Југославије 1991., као оно што гледамо на ТВ екранима у Украјини ових дана. Нисам могао да верујем! Погледао сам и коментаре из 2012. године: аутор је тада називан »смешним«. Међутим, догађаји које је предвидео почели су да се дешавају после само две године, чак брже од његових предвиђања.
Затим сам прочитао текст истог аутора из маја ове, 2014. В. А. Кривобоков у том чланку износи предвиђање, да ће до 2018. доћи до сукоба интереса САД и Европске уније, који ће те године резултирати распадом ЕУ. У овом (кратком) чланку је и један цитат немачког министра спољних послова Штајнмајера, у коме се упоређују ситуације из 1914. и 2014.
Ово значи да су и многи у политичким елитама свесни велике ратне опасности.
Догађаји крећу брзим током, у неизвесном правцу. Још има времена да памет надвлада, да се спрече рат и разарања у Европи.
Аутор – Никола МИЛОВАНЧЕВ
(аутор чланка је члан Српског либералног савета)
http://www.srpskikulturniklub.com/nedic-ni-tri-vojnika?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+srpskikulturniklub%2FHBqC+%28%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8+%D0%BA%D0%BB%D1%83%D0%B1%29
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Никола МИЛОВАНЧЕВ
September 7, 2014
С обзиром на притисак да Србија уведе санкције Русији, треба повући паралелу са још тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски војници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.
Тада је председник окупационе владе у Србији био генерал Милан Недић. Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Али, у тој кључној ствари – слања српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.
Вршили су се притисци на њега, али није попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростило За Србе православне хришћане увођење санкција Русији значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своје бити, губитак идентитета.
НАКОН увођења санкција Русији од стране земаља Запада, учестали су притисци да се Србија придружи тим санкцијама. Очито се не преза ни од најгрубљих притисака, којима је изложено руководство Србије, које је досад устрајавало у неувођењу санкција Русији и самим тим у одбрани виталних националних интереса.
У овом ставу, руководство Србије има подршку велике већине грађана Србије, као и подршку српских заједница у суседним земљама и српске дијаспоре.
Може се претпоставити да на политичкој сцени Србије, међу људима спонзорисаним из страних центара моћи, има и заговорника санкција, под плаштом „настављања пута евроинтеграција”. Међутим, они добро знају расположење народа, па се тренутно не оглашавају јавно.
Када размишљамо о политичкој ситуацији 2014. године и покушају увођења санкција Русији, не можемо а да не повучемо паралелу са једним још тежим временом, са притисцима нациста 1941/2 године да се српски војници пошаљу под Стаљинград, на руски фронт.
Тада је председник окупационе владе у Србији био генерал Милан Недић, који је иако српски родољуб (по узору на маршала Петена, француског родољуба), прихватио незахвалан посао вођења владе под страном окупацијом. Свестан да ће бити оптужен као колаборациониста после рата, узео је тај тежак терет на себе, да би пресекао стање у коме су вршене одмазде: 100 Срба за једног убијеног нацистичког војника.
Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Међутим, генерал Милан Недић је знао да и у том положају постоје границе које се не могу прећи. И у кључној ствари – слања српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.
Вршили су се притисци на њега, али није попуштао, ни по цену свог смењивања или смењивања владе. Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три (3) војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростило.
И збиља, данас можемо у том питању да кажемо: хвала генералу Недићу што ниједан српски метак није испаљен на руску браћу, што наши непријатељи нису могли да се веселе томе.
Новодобно окупатори наступају суптилније, они су упаковани у целофан економске окупације и труде се да наступају под плаштом „демократије”. Мање је важно што су својим деловањем и шупљом, лако провидном реториком, огадили многим људима и саму реч „демократија”.
Сада су на дневни ред поставили политички захтев: да се Србија придружи санкцијама западних земаља против Русије.
Будимо отворени: сценарио гурања Украјине (а затим и Русије) у трагедију – припремљен је у политичким лабораторијима 2-3 града из којих сада долазе захтеви да се Русији уведу санкције (због јасноће: међу тим градовима свакако није Берлин).
Сценарио у погледу Русије у великој мери није успео јер Москва није ушла у замку која јој је спремана а у међувремену су, од маја до јула ове године, и многи људи на Западу (барем онај паметнији и честитији део) прогледали и прочитали злочиначки и бедно примитивни сценарио спремљен за изазивање братоубилачког рата у Украјини.
Четири су главна разлога зашто Србија не сме да уведе санкцији Русији. Кренућу по важности, онако како их ја видим:
1) Духовни и морални разлог.
За нас који смо православни хришћани, увођење санкција Русији значило би пропаст на духовном нивоу, то би било одрицање од себе самога и своје бити, губитак идентитета. И све то – за рачун оних који нам желе зло!
Ових дана навршава се 100 година од уласка Русије у I. светски рат. Свети цар Никола Романов ушао је у рат на страни Србије иако је знао да је Русија неспремна за рат (а унутрашњи непријатељи у Русији спремни и добро организовани) и да ризикује своју власт и опстанак Империје.
Превагнули су разлози који нису били ни економски, ни политички, ни војни. Можемо слободно рећи: превагнули су разлози, који су у сфери духовне димензије.
За оне који нису верујући, можемо навести и разлог моралности: зар уводити санкције некоме, ко те је подржавао задњу деценију у свим кључним питањима државног интегритета (Косово и Метохија), али и у неким другим важним питањима. Лошим вратити учињено добро? Било би то аморално!
Пустимо по страни неке небулозне трактате који спомињу неактивност Русије приликом распада Југославије 1991. и војног напада и отимања Косова 1999. године. И они сами знају да Русија 2014. није Русија из 1991 или 1999., када су, у транзицијском периоду, експоненти туђих економских центара моћи (привремено, на срећу) преузели већи део бруто производа Русије. Однос снага у самој Москви данас је другачији.
2) Политички разлог.
Увођење санкција Русији било би равно политичком самоубиству. Придружити се нападу на некога, ко ти је најпоузданији политички ослонац, било би не само без сваког политичког резона, већ управо сулудо.
3) Економски разлог.
Традиционално највећи економски партнери Србије били су и јесу земље централне Европе (Немачка, Италија итд.), Русија и земље бивше Југославије. Могућности сарадње са Русијом на економском пољу су огромне, скоро неограничене.
Са мало више рада, српски извоз у Русију, који се сада креће око десетак процената, могао би да пређе 20%. Могућности руских инвестиција у Србију такође су велике. Русија је стабилан добављач енергената Србији, а услови набавке гаса су повољни, потенцијали сарадње у енергетици јако добри.
Зар се одрећи свега тога низашта?
Србија мора да настави са пројектом Јужни ток. Сведоци смо да и државе Европске уније у суседству Србије (Мађарска, Аустрија) храбро штите своје важне економске интересе и настављају са пројектом гасовода Јужни ток.
Неувођење санкција Русији неће имати никакве негативне последице за односе са другим државама, а ЕУ интеграције – то је дуга прича са неизвесним исходом, коју ће друга страна растезати у недоглед. Скорог примања бити неће, а нико не зна шта ће се догађати у следећем периоду. Очито долазе врло турбулентна времена.
Из свега горе наведеног следи: Србија не сме да се придружи санкцијама против Русије и у том погледу треба подржати владајућу српску политику. Другачији став био би катастрофалан за српску државу, али и за српски народ у целини.
P.S.
Пре неколико дана сам гледао на Јутјубу један кратак футуристички филм украјинског политичара и политичког аналитичара Владислава Анатољевича Кривобокова, поборника евроазијског политичког концепта, и један његов текст, који су ме натерали на размишљање о политичким догађањима која се приближавају великом брзином.
Филм је снимљен 2012. и у њему се приказује рат у Украјини 2015. године. Ратна догађања – као распад Југославије 1991., као оно што гледамо на ТВ екранима у Украјини ових дана. Нисам могао да верујем! Погледао сам и коментаре из 2012. године: аутор је тада називан »смешним«. Међутим, догађаји које је предвидео почели су да се дешавају после само две године, чак брже од његових предвиђања.
Затим сам прочитао текст истог аутора из маја ове, 2014. В. А. Кривобоков у том чланку износи предвиђање, да ће до 2018. доћи до сукоба интереса САД и Европске уније, који ће те године резултирати распадом ЕУ. У овом (кратком) чланку је и један цитат немачког министра спољних послова Штајнмајера, у коме се упоређују ситуације из 1914. и 2014.
Ово значи да су и многи у политичким елитама свесни велике ратне опасности.
Догађаји крећу брзим током, у неизвесном правцу. Још има времена да памет надвлада, да се спрече рат и разарања у Европи.
Аутор – Никола МИЛОВАНЧЕВ
(аутор чланка је члан Српског либералног савета)
http://www.srpskikulturniklub.com/nedic-ni-tri-vojnika?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+srpskikulturniklub%2FHBqC+%28%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8+%D0%BA%D0%BB%D1%83%D0%B1%29
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****