+%D0%B8+%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B0,+26.+%D0%B0%D0%B2%D0%B3%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0+1944.+%D1%83+%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D0%B8%D0%BC%D0%B0,+%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5+%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D0%B8+%D0%BF%D0%BE+%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%83+%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5+%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5+%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.jpg)
Мекдауел (други с лева) и Дража, 26. августа 1944. у Брајићима,
прве вечери по доласку нове америчке мисије
Генерал Дража Михаиловић ни у једној књизи није добио толико похвала, као у делу америчког пуковника др Роберта Мекдауела “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“. Да је којим случајем неки странац оволико нахвалио Јосипа Броза Тита – његово име носиле би десетине улица широм Србије. Био би јунак играних филмова, а о цитатима у делима службених историчара да и не говоримо. Било је, наравно, и странаца који су хвалили комунистичког диктатора, почев од Черчила и његових људи задужених “за подршку Титу да преузме власт“, како је то дефинисао пуковник Мекдауел. Али, ти странци су углавном порекли своје похвале, почев опет од самог Черчила. Тај процес је свугде на Западу текао овим током: “Од шездесетак америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли с великим симпатијама за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана“, записао је Мекдауел 1970-тих година.
У Дражином случају било је обратно: чак и они савезнички официри који су га током рата критиковали, после рата су га хвалили. Јер, и похвале Титу и покуде на рачун Драже долазиле су као последица политичког притиска. Када је тај притисак нестао, ствари су дошле на своје место.
Ко је био Роберт Мекдауел?
Рођен је 1894. године у Турској, у породици америчких мисионара. Током Првог светског рата био је британски обавештајац, а потом антибољшевички герилац у области Кавказа. Неко време остаје на Блиском Истоку бавећи се разним пословима и упознајући тамошње главне лидере, међу осталима и првог председника Турске Кемала Ататурка (о коме је имао изузетно високо мишљење, као и о његовом пријатељу и сараднику, краљу Александру Првом Карађорђевићу). Говорио је одлично, поред енглеског, турски, француски и немачки, делимичо арапски и руски, а служио се и српским језиком.
По повратку у Америку 1928. године постаје професор историје Балкана на Мичигенском универзитету. Још као професор, уочи избијања Другог светског рата, пише студије за потребе америчке владе и војске. Мобилисан је 1942. као војни аналитичар, управо за Балкан. Послат је у Каиро и хтео је одмах да дође у Дражин штаб, али то му је пошло за руком тек после много покушаја, 26. августа 1944. године. Британски премијер Черчил, главни противник Мекдауеловог доласка, уложио је максималан напор да осујети његову мисију. Тако је, под Черчиловим притиском, амерички председник Рузвелт практично одмах наредио Мекдауелу да се врати. Ипак, он је под разним изговорима остао са Дражом до 1. новембра. Из Барија је хитно враћен у Вашингтон, под забраном да ма шта говори. Остао је у војсци до пензионисања, 1959, а потом је написао књигу “Стрељање историје“. Међутим, издавача у Америци није било, како за Мекдауеловог живота (преминуо је 1980), тако ни касније. Срећом, један примерак рукописа Мекдауел је поверио познатом емигранту Мајклу Раденковићу. Тако је његова књига први пут објављена на српском, крајем 2012. године, у издању “Поета“ и “Рада“ из Београда, уз напомену на насловној страни: “Књига забрањена у САД“.
Пошто је видео комунисте на делу још у њиховој сарадњи са Немцима у окупираном Тбилисију 1918. године, Мекдауелу је ситуација у Југославији била јасна и пре него што је дошао у Каиро, а потом у Алжир и Бари. Ту је непрекидно добијао нове информације – са свих страна, па и од југословенских комуниста. Титови официри почели су да долазе у савезничке штабове почетком 1944. године. Било је највише Хрвата, затим муслимана, Словенаца и Италијана. Скоро сви су пре доласка у партизане служили у есесовцима, легијама и другим осовинским формацијама. “Неки од Хрвата су без снебивања помињали војну недостатност југословенских комуниста“, као и многе друге њихове мане, наводи Мекдауел. Били су разочарани у Тита и због избегавања борбе са Немцима, науштрб отвореног наметања комунистичке власти. С друге стране, ови новопечени комунистички официри су показивали “поштовање, чак и наклоност, према генералу Михаиловићу“.
Те информације, добијене са друге стране, и од припадника других нација (несрпских) помогле су пуковнику Мекдауелу да схвати како генерал Дража Михаиловић представља “не само најбољу, већ и једину прилику за обједињавање свих битних чинилаца у Југославији и њеној околини“, а такође, што је он сматрао још важнијим, “за праведно решавање поратних прилика на Југоистоку“.
Високо мишљење о Дражи имао је и председик Рузвелт. “Што сам у августу ипак успео да дођем до Југославије и генерала Михаиловића, ваља приписати пре свега искреном дивљењу председника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага и српског народа при спасавању неких пет стотина америчких авијатичара оборених изнад Југославије – подухвата изведеног током 1944. упркос спознаје свих да су Србе и њиховог генерала председник Рузвелт и премијер Черчил препуситли комунистима“, пише Мекдауел.
За разлику од комуниста, који упркос својој мрачној идеологији исказаној кроз терор и масовне злочине, себе сматрају прогресивним а све друге реакционарима, Мекдауела су привукла управо Дражина напредна схватања. Тако, он пише:
“Чињеница је да је као генералштабни пуковник, Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник. Но, генералов највећи допринос савезницима у Другом светском рату – извођење тајних операција у Југославији и ван њених граница против немачких комуникација у Југоиситочној Европи – имао је стратешког војног значаја само због активне подршке међу демократским првацима не само у Југославији већ на целом Југоистоку, с његових добро познатих прогресивних ставова.“
Поменутим тајним операцијама, у виду саботажа и диверзија, Мекдауел посвећује велики број страница и отуда наслов: “Кључна улога Срба у Другом светском рату“. О њима се не може говорити успут, па ће им бити посвећен посебан чланак. На овом месту, ради поткрепљења своје тезе о Дражиним напредним схватањима, Мекдауел цитира изузетно похвалне речи о њему, из пера социјалиста Дејвида Мартина и Ребеке Вест.
Општи Мекдауелов закључак о Дражи је следећи:
“Оно што сам желео да истакнем овом студијом јесте колико је утицај генерала Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине. Уз то, онима који су наследили нешто етике од философије и етике Источне Европе, још један доказ његове величине јесте одлука да не напусти поробљену отаџбину и да оде у изгнанство, мада је знао да га чека страшна смрт. Оживљавајући у сећању наше разговоре док смо на коњу или пешице ишли брдима и шумама Србије и Босне, или посећивали сеоска домаћинства, присећам се и снажног утиска који су на мене оставили и други видове његове величине. Пошто смо разговарали на француском, могуће је да су остали око нас мислили да разматрамо војну тактику и општу ратну стратегију, као што повремено и јесмо. Али генерал је најчешће наш разговор усмеравао ка другим темама, ка миру и будућности какву је желео не само својој отаџбини, већ и свој Југоисточној Европи па и Европи као целини…
Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми из Велике Британије и Сједињених Дражава препустили Титу, да га срамно и свирепо погуби.“
Мекдауелова понуда Дражи да са њим оде америчким авионом, 1. новембра 1944. из Бољанића код Добоја, и Дражино одбијање, су добро познате чињенице. Мекдауел им се враћа још једном:
“Овде напомињем да је преко мене генерал сер Хенри Вилсон, главнокомандујући за Југоисток, генералу Михаиловићу послао једну веома љубазну поруку, позивајући га да се евакуише са мном, што је генерал одбио поручивши да би радије погинуо у својој земљи и међу својим народом, него живео у избеглиштву.“
После рата, Мекдауел је разговарао са претходним шефом америчке војне мисије у Дражином штабу, пуковником Алебертом Сајцом. Сумирајући њихове разговоре, он наводи:
“Пуковник Сајц и ја делимо дубоко поштовање према овом човеку који је усред страшног рата, и упркос огромној опасности по себе, могао тако да размишља и да има толико вере у будућност свога народа. Кроз личне контакте током и после рата јасно сам уочио да је и пуковника Сајца као и мене обогатило познанство са генералом који је ратовао иза немачких линија у Југославији.“
Док званична историја у Србији и данас сматра Тита великим, а Дражу слабим војсковођом, Мекдауел пише:
“Михаиловићево устројавање спонтаних устаника помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође…“
Титова борбена тактика против Немаца, додуше само на речима, и даље је неупитна за већину домаћих историчара, док Мекдауел закључује:
“Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро корисној дужности пружања што делатније подршке главним савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.“
Још је драстичнија разлика у опису дисциплине у четничким редовима. Мекдауел најпре цитира речи америчког капетана Џорџа Мусулина:
“Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака. Амерички ваздухопловци (њих готово 400), сакупљени су са подручја које је захватало хиљаде квадратних миља, и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несрећни људи, које су британске и америчке власти напустиле, на немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана, могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати, али ни један Американац није одан.“
Потом, Мекдауел додаје:
“У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. и ја без престанка путовао кроз западну Србију и источну Босну и сам сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу. Завојевачи – и Немци и партизански одреди под комунистима – кретали су се градовима и изван њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара поносно и слободно кретали наоружани мештани Срби.“
Америчког пуковника посебно су импресионирали српски сељаци, о којима пише:
“Српски сељаци – било у Србији, Босни или западној Југославији – на основу свега што сам временом видео и научио, могли би се описати насловом једне, својевремено веома запажене америчке или енглеске књиге: Једноставно живљење и високо размишљање. У том погледу, они су увек били заиста културни, а када би – не одвише често – изменили нешто у своме начину живота, чинили би то изкључиво зарад бољег обављања власти, војне службе, економских или интелектуалних послова. Али, ма како се прилагођавали они би, како то Французи кажу, `уто више остајали исти`. Генерал Михаиловић ми је често наводио сличну оцену српског менталитета и, док се суочавао са својим неизбежним поразом и смрћу, тешио се пре свега вером у сељаштво – било оно српско, југословенско или `балканско`.“
Занимљив је и Мекдауелов став о Мисији “Халјард“ – највећој акцији спасавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија. После приказа догађаја, он наводи:
“Морам, притом, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епизода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре националисти су сви од реда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репресалијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као `фашисте` и `колаборационисте`. Но наша још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика, али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.
Истовремено, што је нашем медицинског особљу било познато из непосредног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске партизане било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је трошен немилице, без вођења рачуна о стварним потребама.“
Комунистичком вођи пуковник даје веома ниску оцену, напомињући да је такво било и Дражино мишљење. Мекдауел пише:
“Услед такве процене Титових способности, генерал Михаиловић ми је рекао да је од почетка рата сматрао да, препуштен властитим способностима и могућностима, Тито није кадар да угрози опстанак националиста и њихову борбу против Немаца. Због тога се, и стратешки и тактички, мимо психолошког рата, генерал посветио углавном сузбијању раста партизанских снага у западној Југославији, за то задуживши своје локалне команданте. На почетку рата, наиме, такође на основу извора из партизанске организације, закључио је да Тито нема намеру да се троши нападајући Немце. Попут наших обавештајних служби, генерал је био свестан веза југословенске комунистичке партије са нацистима током рата.“
Милослав САМАРЏИЋ
(“Слобода“, Чикаго, 25. април 2013.)
http://www.pogledi.rs/pukovnik-mekdauel-o-drazi/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****