Pravda.rs
Пише: Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива
December 27, 2014
Није неопходно отворити поглавље 23 да би се схватило у каквом се стању налази српско правосуђе. Свако ко је водио било какав спор зна да се каљуга неефикасности, корупције и немара не може прогазити на начин како се надамо. Истовремено све је више оних који у безнађу неефикасности и нерационалности прижељкују Немца на челу српског правосуђа или формирање преких судова који би „по кратком поступку…“
![]()
Скенирање правосуђа не мора бити ни скупо ни дуготрајно, довољно је одабрати један, по свему школски пример на коме би се могла извршити обдукција српског правосуђа. Ради се наравно о поступку за рехабилитацију генерала Михаиловића.
Већ приликом доношења Закона учињени су пропусти да се детаљније пропише процедура и уграде механизми који би омогућили да се обезбеди ефикасност и правичност поступка. Ипак и такав, мањкав, Закон омогућио је рехабилитацију више стотина лица прогоњених из идеолошких и политичких разлога. Са исте оптужнице, осуђени истом пресудом и пред истим судом су већ рехабилитовани Слободан Јовановић и Момчило Нинчић, али није рехабилитован генерал Миахиловић.
Поступак за рехабилитацију генерала Михаиловића покренули су његов унук Воја Михаиловић, Српски либерални савет, „Погледи“, Смиља Аврамов… још давне 2006.године.
И док се голооточани рехабилитују по аутоматизму, поступак генералу Михаиловићу се стално одлаже „због више силе“. Годину дана је утрошено само да се докаже да је генерал мртав. Као да је судско веће очекивало да се брадати генерал у стодвадесетој години појави на вратима и изјасни се о околностима своје смрти. Следећи трик је био одлушивање о укључивању СУБНОР-а у поступак који је по закону једнострани, па такозване кривичне пријаве против сведока (експерата), па укључивање тужиоца који треба да штити јавни интерес, па коначно замена судије који је изабран на другу дужност.
Оваквим темпом опструкције може се очекивати и замена судија због пензионисања, за коју деценију. Са правне тачке гледано поступак би требао да буде једноставан, слично оном за Слободана Јовановића. И слепац може видети да је процес из 1946.године реализован по стаљинистичком калупу без икакве шансе да окривљени изнесе своју одбрану и докаже „правду“. Брза ликвидација без права на жалбу само је печат на одлуку једне партије да преузме власт рушећи све демократске оквире.
Овај процес је важан као симбол. Као симбол дисконтинуитета са временом кад се судило по партијском налогу, кад се судијама замерало што се држе закона као „пијан плота“ а адвокатима претило због умешне одбране клијента. Као симбол одвајања извршне од законодавне власти у којој ће судије доносити одлуке кад сакупе довољно чињеница за пресуду а не вагати тренутак кад је треба саопштити из пропагандних разлога. Време је да прихватимо да чувена Брозова реченица „Ја ваш суд не признајем, ја признајем само суд своје партије!“ више не представља основни постулат правосуђа и да је суд једнак за све.
Генерал Михаиловић је већ рехабилитован у очима оних који су прегледали судске списе и сагледале сву монструозност овог монтираног процеса који је као претеча хашког трибунала увео „колективни злочиначки подухват“ као основу доказног поступка у коме је било важно доказати било чију кривицу да би се осудила цела, у суштини потпуно хетерогена, група. Генерал Михаиловић је рехабилитован у очима и срцима већине припадника српског народа који су са деценијама закашњења схватио да је комунистички сан био само оруђе у националном урушавању нашег народа иза кога су остале фабрике у рушевинама, неокомунисти на власти и границе на сваком кораку.
Време је да га и суд рехабилитује да бисмо дали шансу да га и службена историја рехабилитује као симбола српског страдања. Јунаку са Дрине и Солунског фронта, човеку који је одбио капитулацију и повео борбу против окупатора, чија је породица лежала у бањичком логору а саборци стрељани као таоци, судили су властити саплеменици. Као и Србију данас странци су га издали, једни јер је Србин, други јер је антикомуниста, али сви јер је био свој и слободан и јер није желео да напусти своју земљу ни америчким ни руским авионом.
Поглавље 23 не мора ни бити отворено. Европска уније није више дом слободних и цивилизованих народа већ бирократска творевина за лакше управљање „ресурсима“. Али са Унијом или без ње Србија мора постати земља у којој ће владати право и правда или ће се слобода заувек одселити из ње.
Извор: Правда
http://www.pravda.rs/2014/12/27/draza-je-vec-rehabilitovan-u-srcima-vecine-srba/
*****
Draža je već rehabilitovan u srcima većine Srba
Nije neophodno otvoriti poglavlje 23 da bi se shvatilo u kakvom se stanju nalazi srpsko pravosuđe. Svako ko je vodio bilo kakav spor zna da se kaljuga neefikasnosti, korupcije i nemara ne može progaziti na način kako se nadamo. Istovremeno sve je više onih koji u beznađu neefikasnosti i neracionalnosti priželjkuju Nemca na čelu srpskog pravosuđa ili formiranje prekih sudova koji bi „po kratkom postupku…“
Piše: Dragan Krsmanović, bivši načelnik Vojnog arhiva
Skeniranje pravosuđa ne mora biti ni skupo ni dugotrajno, dovoljno je odabrati jedan, po svemu školski primer na kome bi se mogla izvršiti obdukcija srpskog pravosuđa. Radi se naravno o postupku za rehabilitaciju generala Mihailovića.
Već prilikom donošenja Zakona učinjeni su propusti da se detaljnije propiše procedura i ugrade mehanizmi koji bi omogućili da se obezbedi efikasnost i pravičnost postupka. Ipak i takav, manjkav, Zakon omogućio je rehabilitaciju više stotina lica progonjenih iz ideoloških i političkih razloga. Sa iste optužnice, osuđeni istom presudom i pred istim sudom su već rehabilitovani Slobodan Jovanović i Momčilo Ninčić, ali nije rehabilitovan general Miahilović.
Postupak za rehabilitaciju generala Mihailovića pokrenuli su njegov unuk Voja Mihailović, Srpski liberalni savet, „Pogledi“, Smilja Avramov… još davne 2006.godine.
I dok se golootočani rehabilituju po automatizmu, postupak generalu Mihailoviću se stalno odlaže „zbog više sile“. Godinu dana je utrošeno samo da se dokaže da je general mrtav. Kao da je sudsko veće očekivalo da se bradati general u stodvadesetoj godini pojavi na vratima i izjasni se o okolnostima svoje smrti. Sledeći trik je bio odlušivanje o uključivanju SUBNOR-a u postupak koji je po zakonu jednostrani, pa takozvane krivične prijave protiv svedoka (eksperata), pa uključivanje tužioca koji treba da štiti javni interes, pa konačno zamena sudije koji je izabran na drugu dužnost.
Ovakvim tempom opstrukcije može se očekivati i zamena sudija zbog penzionisanja, za koju deceniju. Sa pravne tačke gledano postupak bi trebao da bude jednostavan, slično onom za Slobodana Jovanovića. I slepac može videti da je proces iz 1946.godine realizovan po staljinističkom kalupu bez ikakve šanse da okrivljeni iznese svoju odbranu i dokaže „pravdu“. Brza likvidacija bez prava na žalbu samo je pečat na odluku jedne partije da preuzme vlast rušeći sve demokratske okvire.
Ovaj proces je važan kao simbol. Kao simbol diskontinuiteta sa vremenom kad se sudilo po partijskom nalogu, kad se sudijama zameralo što se drže zakona kao „pijan plota“ a advokatima pretilo zbog umešne odbrane klijenta. Kao simbol odvajanja izvršne od zakonodavne vlasti u kojoj će sudije donositi odluke kad sakupe dovoljno činjenica za presudu a ne vagati trenutak kad je treba saopštiti iz propagandnih razloga. Vreme je da prihvatimo da čuvena Brozova rečenica „Ja vaš sud ne priznajem, ja priznajem samo sud svoje partije!“ više ne predstavlja osnovni postulat pravosuđa i da je sud jednak za sve.
General Mihailović je već rehabilitovan u očima onih koji su pregledali sudske spise i sagledale svu monstruoznost ovog montiranog procesa koji je kao preteča haškog tribunala uveo „kolektivni zločinački poduhvat“ kao osnovu dokaznog postupka u kome je bilo važno dokazati bilo čiju krivicu da bi se osudila cela, u suštini potpuno heterogena, grupa. General Mihailović je rehabilitovan u očima i srcima većine pripadnika srpskog naroda koji su sa decenijama zakašnjenja shvatio da je komunistički san bio samo oruđe u nacionalnom urušavanju našeg naroda iza koga su ostale fabrike u ruševinama, neokomunisti na vlasti i granice na svakom koraku.
Vreme je da ga i sud rehabilituje da bismo dali šansu da ga i službena istorija rehabilituje kao simbola srpskog stradanja. Junaku sa Drine i Solunskog fronta, čoveku koji je odbio kapitulaciju i poveo borbu protiv okupatora, čija je porodica ležala u banjičkom logoru a saborci streljani kao taoci, sudili su vlastiti saplemenici. Kao i Srbiju danas stranci su ga izdali, jedni jer je Srbin, drugi jer je antikomunista, ali svi jer je bio svoj i slobodan i jer nije želeo da napusti svoju zemlju ni američkim ni ruskim avionom.
Poglavlje 23 ne mora ni biti otvoreno. Evropska unije nije više dom slobodnih i civilizovanih naroda već birokratska tvorevina za lakše upravljanje „resursima“. Ali sa Unijom ili bez nje Srbija mora postati zemlja u kojoj će vladati pravo i pravda ili će se sloboda zauvek odseliti iz nje.
Izvor: Pravda
http://www.pravda.rs/2014/12/27/draza-je-vec-rehabilitovan-u-srcima-vecine-srba/?lng=lat
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Пише: Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива
December 27, 2014
Није неопходно отворити поглавље 23 да би се схватило у каквом се стању налази српско правосуђе. Свако ко је водио било какав спор зна да се каљуга неефикасности, корупције и немара не може прогазити на начин како се надамо. Истовремено све је више оних који у безнађу неефикасности и нерационалности прижељкују Немца на челу српског правосуђа или формирање преких судова који би „по кратком поступку…“
Пише: Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива
Већ приликом доношења Закона учињени су пропусти да се детаљније пропише процедура и уграде механизми који би омогућили да се обезбеди ефикасност и правичност поступка. Ипак и такав, мањкав, Закон омогућио је рехабилитацију више стотина лица прогоњених из идеолошких и политичких разлога. Са исте оптужнице, осуђени истом пресудом и пред истим судом су већ рехабилитовани Слободан Јовановић и Момчило Нинчић, али није рехабилитован генерал Миахиловић.
Поступак за рехабилитацију генерала Михаиловића покренули су његов унук Воја Михаиловић, Српски либерални савет, „Погледи“, Смиља Аврамов… још давне 2006.године.
И док се голооточани рехабилитују по аутоматизму, поступак генералу Михаиловићу се стално одлаже „због више силе“. Годину дана је утрошено само да се докаже да је генерал мртав. Као да је судско веће очекивало да се брадати генерал у стодвадесетој години појави на вратима и изјасни се о околностима своје смрти. Следећи трик је био одлушивање о укључивању СУБНОР-а у поступак који је по закону једнострани, па такозване кривичне пријаве против сведока (експерата), па укључивање тужиоца који треба да штити јавни интерес, па коначно замена судије који је изабран на другу дужност.
Оваквим темпом опструкције може се очекивати и замена судија због пензионисања, за коју деценију. Са правне тачке гледано поступак би требао да буде једноставан, слично оном за Слободана Јовановића. И слепац може видети да је процес из 1946.године реализован по стаљинистичком калупу без икакве шансе да окривљени изнесе своју одбрану и докаже „правду“. Брза ликвидација без права на жалбу само је печат на одлуку једне партије да преузме власт рушећи све демократске оквире.
Овај процес је важан као симбол. Као симбол дисконтинуитета са временом кад се судило по партијском налогу, кад се судијама замерало што се држе закона као „пијан плота“ а адвокатима претило због умешне одбране клијента. Као симбол одвајања извршне од законодавне власти у којој ће судије доносити одлуке кад сакупе довољно чињеница за пресуду а не вагати тренутак кад је треба саопштити из пропагандних разлога. Време је да прихватимо да чувена Брозова реченица „Ја ваш суд не признајем, ја признајем само суд своје партије!“ више не представља основни постулат правосуђа и да је суд једнак за све.
Генерал Михаиловић је већ рехабилитован у очима оних који су прегледали судске списе и сагледале сву монструозност овог монтираног процеса који је као претеча хашког трибунала увео „колективни злочиначки подухват“ као основу доказног поступка у коме је било важно доказати било чију кривицу да би се осудила цела, у суштини потпуно хетерогена, група. Генерал Михаиловић је рехабилитован у очима и срцима већине припадника српског народа који су са деценијама закашњења схватио да је комунистички сан био само оруђе у националном урушавању нашег народа иза кога су остале фабрике у рушевинама, неокомунисти на власти и границе на сваком кораку.
Време је да га и суд рехабилитује да бисмо дали шансу да га и службена историја рехабилитује као симбола српског страдања. Јунаку са Дрине и Солунског фронта, човеку који је одбио капитулацију и повео борбу против окупатора, чија је породица лежала у бањичком логору а саборци стрељани као таоци, судили су властити саплеменици. Као и Србију данас странци су га издали, једни јер је Србин, други јер је антикомуниста, али сви јер је био свој и слободан и јер није желео да напусти своју земљу ни америчким ни руским авионом.
Поглавље 23 не мора ни бити отворено. Европска уније није више дом слободних и цивилизованих народа већ бирократска творевина за лакше управљање „ресурсима“. Али са Унијом или без ње Србија мора постати земља у којој ће владати право и правда или ће се слобода заувек одселити из ње.
Извор: Правда
http://www.pravda.rs/2014/12/27/draza-je-vec-rehabilitovan-u-srcima-vecine-srba/
*****
Draža je već rehabilitovan u srcima većine Srba
Nije neophodno otvoriti poglavlje 23 da bi se shvatilo u kakvom se stanju nalazi srpsko pravosuđe. Svako ko je vodio bilo kakav spor zna da se kaljuga neefikasnosti, korupcije i nemara ne može progaziti na način kako se nadamo. Istovremeno sve je više onih koji u beznađu neefikasnosti i neracionalnosti priželjkuju Nemca na čelu srpskog pravosuđa ili formiranje prekih sudova koji bi „po kratkom postupku…“
Piše: Dragan Krsmanović, bivši načelnik Vojnog arhiva
Skeniranje pravosuđa ne mora biti ni skupo ni dugotrajno, dovoljno je odabrati jedan, po svemu školski primer na kome bi se mogla izvršiti obdukcija srpskog pravosuđa. Radi se naravno o postupku za rehabilitaciju generala Mihailovića.
Već prilikom donošenja Zakona učinjeni su propusti da se detaljnije propiše procedura i ugrade mehanizmi koji bi omogućili da se obezbedi efikasnost i pravičnost postupka. Ipak i takav, manjkav, Zakon omogućio je rehabilitaciju više stotina lica progonjenih iz ideoloških i političkih razloga. Sa iste optužnice, osuđeni istom presudom i pred istim sudom su već rehabilitovani Slobodan Jovanović i Momčilo Ninčić, ali nije rehabilitovan general Miahilović.
Postupak za rehabilitaciju generala Mihailovića pokrenuli su njegov unuk Voja Mihailović, Srpski liberalni savet, „Pogledi“, Smilja Avramov… još davne 2006.godine.
I dok se golootočani rehabilituju po automatizmu, postupak generalu Mihailoviću se stalno odlaže „zbog više sile“. Godinu dana je utrošeno samo da se dokaže da je general mrtav. Kao da je sudsko veće očekivalo da se bradati general u stodvadesetoj godini pojavi na vratima i izjasni se o okolnostima svoje smrti. Sledeći trik je bio odlušivanje o uključivanju SUBNOR-a u postupak koji je po zakonu jednostrani, pa takozvane krivične prijave protiv svedoka (eksperata), pa uključivanje tužioca koji treba da štiti javni interes, pa konačno zamena sudije koji je izabran na drugu dužnost.
Ovakvim tempom opstrukcije može se očekivati i zamena sudija zbog penzionisanja, za koju deceniju. Sa pravne tačke gledano postupak bi trebao da bude jednostavan, slično onom za Slobodana Jovanovića. I slepac može videti da je proces iz 1946.godine realizovan po staljinističkom kalupu bez ikakve šanse da okrivljeni iznese svoju odbranu i dokaže „pravdu“. Brza likvidacija bez prava na žalbu samo je pečat na odluku jedne partije da preuzme vlast rušeći sve demokratske okvire.
Ovaj proces je važan kao simbol. Kao simbol diskontinuiteta sa vremenom kad se sudilo po partijskom nalogu, kad se sudijama zameralo što se drže zakona kao „pijan plota“ a advokatima pretilo zbog umešne odbrane klijenta. Kao simbol odvajanja izvršne od zakonodavne vlasti u kojoj će sudije donositi odluke kad sakupe dovoljno činjenica za presudu a ne vagati trenutak kad je treba saopštiti iz propagandnih razloga. Vreme je da prihvatimo da čuvena Brozova rečenica „Ja vaš sud ne priznajem, ja priznajem samo sud svoje partije!“ više ne predstavlja osnovni postulat pravosuđa i da je sud jednak za sve.
General Mihailović je već rehabilitovan u očima onih koji su pregledali sudske spise i sagledale svu monstruoznost ovog montiranog procesa koji je kao preteča haškog tribunala uveo „kolektivni zločinački poduhvat“ kao osnovu dokaznog postupka u kome je bilo važno dokazati bilo čiju krivicu da bi se osudila cela, u suštini potpuno heterogena, grupa. General Mihailović je rehabilitovan u očima i srcima većine pripadnika srpskog naroda koji su sa decenijama zakašnjenja shvatio da je komunistički san bio samo oruđe u nacionalnom urušavanju našeg naroda iza koga su ostale fabrike u ruševinama, neokomunisti na vlasti i granice na svakom koraku.
Vreme je da ga i sud rehabilituje da bismo dali šansu da ga i službena istorija rehabilituje kao simbola srpskog stradanja. Junaku sa Drine i Solunskog fronta, čoveku koji je odbio kapitulaciju i poveo borbu protiv okupatora, čija je porodica ležala u banjičkom logoru a saborci streljani kao taoci, sudili su vlastiti saplemenici. Kao i Srbiju danas stranci su ga izdali, jedni jer je Srbin, drugi jer je antikomunista, ali svi jer je bio svoj i slobodan i jer nije želeo da napusti svoju zemlju ni američkim ni ruskim avionom.
Poglavlje 23 ne mora ni biti otvoreno. Evropska unije nije više dom slobodnih i civilizovanih naroda već birokratska tvorevina za lakše upravljanje „resursima“. Ali sa Unijom ili bez nje Srbija mora postati zemlja u kojoj će vladati pravo i pravda ili će se sloboda zauvek odseliti iz nje.
Izvor: Pravda
http://www.pravda.rs/2014/12/27/draza-je-vec-rehabilitovan-u-srcima-vecine-srba/?lng=lat
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****