Новица Стевановић
Генералштабни пуковник Војске Србије у пензији
Maj 2015
ЗНА ЛИ СРБИЈА ИСТИНУ?
70 године од 9. маја 1945. године – Дана победе
По којој војној стратегији су Савезници водили рат до безусловне капитулације против нацистичке Немачке у Европи, а најпре на Балкану, и на који начин су је остварили?
Одговор на то питање могу дати, сем осталог, и директиве Британске владе и Врховне команде трупа на Средњем истоку које су, у периоду мај-август 1943. године, стизале у Врховну команду Југословенске краљевске војске (Војни архив, бр. рег. 10/3, 25/1 и 18/3; К-20, бр. док. 715, 716 и 724). Та документа командовања проистекла су из Черчилове дефиниције “Велике стратегије обмане”, о којој је крајем јануара 1943. године обавестио Стаљина и Рузвелта: “У Уједињеном Краљевству концентрисаћемо јаке америчке, и копнене и ваздухопловне снаге. Оне ће се, заједно са британским снагама у Уједињеном Краљевству, припремити да поново ступе на континент Европе чим то буде изводљиво. Непријатељ ће свакако за то сазнати, али неће знати где, или кад, и у којем обиму намеравамо да ударимо”. (В. Черчил, Други светски рат, т. 4, стр. 688)
После савезничке победничке битке над Хитлеровим фелдмаршалом Ромелом на северу Африке, код Аламејна новембра 1942. године, у којој је тајном Противосовинско-логистичком операцијом (диверзије, саботаже, интелигентне саботаже и грађанска непослушност) учествовала Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), начелник штаба Врховне команде армијски генерал Михаиловић, процењујући будуће операције, доноси почетком јануара 1943. године “Директиву бр. 1” (ВА, 1/1-1, К-2) којом дефинише учешће Краљевске војске у нову – Савезничку операцију за обезбеђење десантне основице за искрцавање, прихват и заједничка дејства у Јадранском залеђу.
Први документ командовања (директива, ВА, бр. 715) Британске владе у вези с том заједничком операцијом стиже у Југословенску врховну команду 25. маја 1943. године. Директива је потекла из Черчилове “Велике стратегије обмане” што генерал Михаиловић неће знати све до стизања тајног наређења за повлачење британске војне мисије из штаба ВК Југословенске војске децембра 1943. године (ВА, 34/4-1, К-20). Циљ те директиве био је да савезничко командовање потврди “исправну” процену ВК Вермахта о будућим савезничким операцијама на Балкану. Тако немачка команда покреће операције “Вајс” и “Шварц” и прихвата иницијативу Титове војске (партизани) за савезништвом у спречавању искрцавања Савезника, а фелдмаршал Ромел започиње утврђивање и запречавање могућих десантних места и оперативних праваца, ангажујући 14 немачких, 23 бугарских и 25 италијанских дивизија (ВА, 2/1-11 и 12/1, к-278, 4/1-4, 4/7, к-300...)
Осим обавештења да ће добити “материјалну помоћ у много већем обиму” и да је најављен дан “Д” у формулацији “Рат на Средоземном басену је сада доспео до фазе где се савезничка офанзива може сматрати предстојећим”, Михаиловићу су у директиви биле симптоматичне две одредбе: “Свака сарадња мора сада престати с Талијанима, нити може бити контаката, или колаборације, са ђенералом Недићем...” и “Ћенерал Михаиловић имао би да води против њих (партизана) операције само онда ако би то било потребно ради самоодбране.”
Начелнику штаба Врховне команде, генералу Михаиловићу, свакако није било јасно зашто се савезничко командовање меша у његову “стратегију обмане” немачког Вермахта на Балкану повлачећи одобрење Дирекције британске владе за специјалне операције (СОЕ) о набавци оружја лирама достављаним из Африке и искључивање из “општег устанка” Недићевог квислиншког апарата регулисаним командовањем. И, друго, зашто брига за партизане кад је било познато да су они војска југословенских комуниста и да је он, као војни министар, дао довољно доказа пишући у одговору, и раније, на директиву британске владе: “Чврсто сам убеђен да је рушење осовинских снага за те елементе (партизани) споредна ствар, којом се, уз велику и свестрану пропаганду, вешто служе да би прикрили своју праву намеру, а та је, да по сваку цену дођу у земљи до власти”.
Затворивши круг командовања, дакле, генералу Михаиловићу ни на крај памети није било да су директиве (британске владе и Врховне комнде на Средњем истоку) имале два циља: да обману немачку врховну команду Вермахта, што је у потпуности постигнуто па је успешно реализована операција “Хаски” (искрцавање на Сицилији јула 1943. године), али у исто време да доведу у забуну и југословенску Владу, и Врховну команду, о заједничким операцијама и тако прикрију једну другу – Савезничку специјалну војно-политичку операцију усмерену против државног и војног вођства Краљевине Југославије, која је започела Черчиловом посетом Стаљину августа 1942. године (ВА, 3/1-8, К-290). Па се тако анализом осталих докумената командовања циљ те операције остваривао кроз два замаскирана паралелна војно-политичка процеса: умањивање војне моћи Југословенске краљевске војске уз упоредо нарастање војне силе југословенског Партизанског покрета до нивоа спремности за физичку ликвидацију легитимних и легалних снага (операцију у партизанском ВШ помагао Маклејн и Дикин) и притисцима, уценама и манипулацијама до перфидности створити услове за легитимно освајање власти КПЈ, замаскиране у ВШ НОВ и ПОЈ (Черчил и Идн).
Разлоге за покретање једне такве врсте прикривене војно-политичке операције југословенско војно и политичко руководство могло је наслутити из извештаја посланика Симића југословенској влади у Лондону (3/1-8, к-290), који је настао после Черчилове посете Стаљину у Москви, пишући 18. августа 1942. године: “Посланство сазнаје из сасвим сигурних извора да се последњих дана у совјетском поверљивом билтену информација, који се спрема искључиво за чланове партије, пише да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује са њима, ‘јер жели да спасе своју породицу коју су ухапсили Немци’. Билтен га не назива другојаче до издајник Михаиловић”. Али зашто је дошло до те посете, осим утаначавање договора око “Другог фронта” у Европи и снабдевање Црвене армије оружјем, главни разлог је, изгледа, обелоданила британска Дирекција за специјалне операције два месеца касније напавши Хитлерова постројења за производњу тешке воде у Верморку, у Норвешкој (још почетком септембра 1941. Комитет НГШ предложио Черчилу да се одмах предузме акција против Хитлеровог атомског програма).
Тако је та савезничка тајна, и перфидна, војно-политичка операција створила услове за комунистичко преузимање власти у Србији и Југославији. Међутим, када је генерал Михаиловић најзад схватио да сигнал за дан “Д” из савезничке ВК никада неће стићи, 1. септембра 1944. године је прогласио “општи устанак”, што је условило да немчка ВК Вермахта за Балкан у два наврата у септембру нуди капитулацију у његовом Штабу. Тиме је практично Други светски рат у Србији био завршен. Да је тако потврдио је 1948. године и амерички председник Труман пишући у похвалној наредби за Орден “Legion of Merit” којим је одликовао команданта ЈВуО:
Одговор на то питање могу дати, сем осталог, и директиве Британске владе и Врховне команде трупа на Средњем истоку које су, у периоду мај-август 1943. године, стизале у Врховну команду Југословенске краљевске војске (Војни архив, бр. рег. 10/3, 25/1 и 18/3; К-20, бр. док. 715, 716 и 724). Та документа командовања проистекла су из Черчилове дефиниције “Велике стратегије обмане”, о којој је крајем јануара 1943. године обавестио Стаљина и Рузвелта: “У Уједињеном Краљевству концентрисаћемо јаке америчке, и копнене и ваздухопловне снаге. Оне ће се, заједно са британским снагама у Уједињеном Краљевству, припремити да поново ступе на континент Европе чим то буде изводљиво. Непријатељ ће свакако за то сазнати, али неће знати где, или кад, и у којем обиму намеравамо да ударимо”. (В. Черчил, Други светски рат, т. 4, стр. 688)
После савезничке победничке битке над Хитлеровим фелдмаршалом Ромелом на северу Африке, код Аламејна новембра 1942. године, у којој је тајном Противосовинско-логистичком операцијом (диверзије, саботаже, интелигентне саботаже и грађанска непослушност) учествовала Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), начелник штаба Врховне команде армијски генерал Михаиловић, процењујући будуће операције, доноси почетком јануара 1943. године “Директиву бр. 1” (ВА, 1/1-1, К-2) којом дефинише учешће Краљевске војске у нову – Савезничку операцију за обезбеђење десантне основице за искрцавање, прихват и заједничка дејства у Јадранском залеђу.
Први документ командовања (директива, ВА, бр. 715) Британске владе у вези с том заједничком операцијом стиже у Југословенску врховну команду 25. маја 1943. године. Директива је потекла из Черчилове “Велике стратегије обмане” што генерал Михаиловић неће знати све до стизања тајног наређења за повлачење британске војне мисије из штаба ВК Југословенске војске децембра 1943. године (ВА, 34/4-1, К-20). Циљ те директиве био је да савезничко командовање потврди “исправну” процену ВК Вермахта о будућим савезничким операцијама на Балкану. Тако немачка команда покреће операције “Вајс” и “Шварц” и прихвата иницијативу Титове војске (партизани) за савезништвом у спречавању искрцавања Савезника, а фелдмаршал Ромел започиње утврђивање и запречавање могућих десантних места и оперативних праваца, ангажујући 14 немачких, 23 бугарских и 25 италијанских дивизија (ВА, 2/1-11 и 12/1, к-278, 4/1-4, 4/7, к-300...)
Осим обавештења да ће добити “материјалну помоћ у много већем обиму” и да је најављен дан “Д” у формулацији “Рат на Средоземном басену је сада доспео до фазе где се савезничка офанзива може сматрати предстојећим”, Михаиловићу су у директиви биле симптоматичне две одредбе: “Свака сарадња мора сада престати с Талијанима, нити може бити контаката, или колаборације, са ђенералом Недићем...” и “Ћенерал Михаиловић имао би да води против њих (партизана) операције само онда ако би то било потребно ради самоодбране.”
Начелнику штаба Врховне команде, генералу Михаиловићу, свакако није било јасно зашто се савезничко командовање меша у његову “стратегију обмане” немачког Вермахта на Балкану повлачећи одобрење Дирекције британске владе за специјалне операције (СОЕ) о набавци оружја лирама достављаним из Африке и искључивање из “општег устанка” Недићевог квислиншког апарата регулисаним командовањем. И, друго, зашто брига за партизане кад је било познато да су они војска југословенских комуниста и да је он, као војни министар, дао довољно доказа пишући у одговору, и раније, на директиву британске владе: “Чврсто сам убеђен да је рушење осовинских снага за те елементе (партизани) споредна ствар, којом се, уз велику и свестрану пропаганду, вешто служе да би прикрили своју праву намеру, а та је, да по сваку цену дођу у земљи до власти”.
Затворивши круг командовања, дакле, генералу Михаиловићу ни на крај памети није било да су директиве (британске владе и Врховне комнде на Средњем истоку) имале два циља: да обману немачку врховну команду Вермахта, што је у потпуности постигнуто па је успешно реализована операција “Хаски” (искрцавање на Сицилији јула 1943. године), али у исто време да доведу у забуну и југословенску Владу, и Врховну команду, о заједничким операцијама и тако прикрију једну другу – Савезничку специјалну војно-политичку операцију усмерену против државног и војног вођства Краљевине Југославије, која је започела Черчиловом посетом Стаљину августа 1942. године (ВА, 3/1-8, К-290). Па се тако анализом осталих докумената командовања циљ те операције остваривао кроз два замаскирана паралелна војно-политичка процеса: умањивање војне моћи Југословенске краљевске војске уз упоредо нарастање војне силе југословенског Партизанског покрета до нивоа спремности за физичку ликвидацију легитимних и легалних снага (операцију у партизанском ВШ помагао Маклејн и Дикин) и притисцима, уценама и манипулацијама до перфидности створити услове за легитимно освајање власти КПЈ, замаскиране у ВШ НОВ и ПОЈ (Черчил и Идн).
Разлоге за покретање једне такве врсте прикривене војно-политичке операције југословенско војно и политичко руководство могло је наслутити из извештаја посланика Симића југословенској влади у Лондону (3/1-8, к-290), који је настао после Черчилове посете Стаљину у Москви, пишући 18. августа 1942. године: “Посланство сазнаје из сасвим сигурних извора да се последњих дана у совјетском поверљивом билтену информација, који се спрема искључиво за чланове партије, пише да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује са њима, ‘јер жели да спасе своју породицу коју су ухапсили Немци’. Билтен га не назива другојаче до издајник Михаиловић”. Али зашто је дошло до те посете, осим утаначавање договора око “Другог фронта” у Европи и снабдевање Црвене армије оружјем, главни разлог је, изгледа, обелоданила британска Дирекција за специјалне операције два месеца касније напавши Хитлерова постројења за производњу тешке воде у Верморку, у Норвешкој (још почетком септембра 1941. Комитет НГШ предложио Черчилу да се одмах предузме акција против Хитлеровог атомског програма).
Тако је та савезничка тајна, и перфидна, војно-политичка операција створила услове за комунистичко преузимање власти у Србији и Југославији. Међутим, када је генерал Михаиловић најзад схватио да сигнал за дан “Д” из савезничке ВК никада неће стићи, 1. септембра 1944. године је прогласио “општи устанак”, што је условило да немчка ВК Вермахта за Балкан у два наврата у септембру нуди капитулацију у његовом Штабу. Тиме је практично Други светски рат у Србији био завршен. Да је тако потврдио је 1948. године и амерички председник Труман пишући у похвалној наредби за Орден “Legion of Merit” којим је одликовао команданта ЈВуО:
“Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага, и доцније као Министар војни, организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године“. Све што се потом догађало су само стравични злочини, и геноцид, над
незаштићеним народом и разоружаном војском (насилно увођење комунистичког режима у Србији, “Сремски фронт”, ликвидација снага ЈВуО и цивила у Босни и Словенији и др.) за који још нико није одговарао.
Па ко је, онда, победник?
Међу првима одговорио је маја 1945. године немачки протестански пастор Фридрих Грисендорф, проповедајући верницима у селу Евербургу, крај логора Оснабрика у Немачкој. У тај логор (под југословенском командом “Север” налазио се 15. и 16. корпус Југословенске војске у заробљеништву) било је заточено 5000 српских официра који су, такође, узалуд очекивали синал за дан “Д”. Између осталог Грисендорф је говорио: “Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа... Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију, и много лепшу, победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је иначе, представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети! И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију, и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице, и када се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била ‘Србија’.
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју последњу проповед”.
незаштићеним народом и разоружаном војском (насилно увођење комунистичког режима у Србији, “Сремски фронт”, ликвидација снага ЈВуО и цивила у Босни и Словенији и др.) за који још нико није одговарао.
Па ко је, онда, победник?
Међу првима одговорио је маја 1945. године немачки протестански пастор Фридрих Грисендорф, проповедајући верницима у селу Евербургу, крај логора Оснабрика у Немачкој. У тај логор (под југословенском командом “Север” налазио се 15. и 16. корпус Југословенске војске у заробљеништву) било је заточено 5000 српских официра који су, такође, узалуд очекивали синал за дан “Д”. Између осталог Грисендорф је говорио: “Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа... Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију, и много лепшу, победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је иначе, представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети! И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију, и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице, и када се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била ‘Србија’.
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју последњу проповед”.
Новица Стевановић
*****
DAN POBEDE – ZNA LI SRBIJA ISTINU?
Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godineNovica Stevanović
Generalštabni pukovnik Vojske Srbije u penziji
Maj 2015
Po kojoj vojnoj strategiji su Saveznici vodili rat do bezuslovne kapitulacije protiv nacističke Nemačke u Evropi, a najpre na Balkanu, i na koji način su je ostvarili?
Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)
Posle savezničke pobedničke bitke nad Hitlerovim feldmaršalom Romelom na severu Afrike, kod Alamejna novembra 1942. godine, u kojoj je tajnom Protivosovinsko-logističkom operacijom (diverzije, sabotaže, inteligentne sabotaže i građanska neposlušnost) učestvovala Jugoslovenska vojska u Otadžbini (JVuO), načelnik štaba Vrhovne komande armijski general Mihailović, procenjujući buduće operacije, donosi početkom januara 1943. godine “Direktivu br. 1” (VA, 1/1-1, K-2) kojom definiše učešće Kraljevske vojske u novu – Savezničku operaciju za obezbeđenje desantne osnovice za iskrcavanje, prihvat i zajednička dejstva u Jadranskom zaleđu.
Prvi dokument komandovanja (direktiva, VA, br. 715) Britanske vlade u vezi s tom zajedničkom operacijom stiže u Jugoslovensku vrhovnu komandu 25. maja 1943. godine. Direktiva je potekla iz Čerčilove “Velike strategije obmane” što general Mihailović neće znati sve do stizanja tajnog naređenja za povlačenje britanske vojne misije iz štaba VK Jugoslovenske vojske decembra 1943. godine (VA, 34/4-1, K-20). Cilj te direktive bio je da savezničko komandovanje potvrdi “ispravnu” procenu VK Vermahta o budućim savezničkim operacijama na Balkanu. Tako nemačka komanda pokreće operacije “Vajs” i “Švarc” i prihvata inicijativu Titove vojske (partizani) za savezništvom u sprečavanju iskrcavanja Saveznika, a feldmaršal Romel započinje utvrđivanje i zaprečavanje mogućih desantnih mesta i operativnih pravaca, angažujući 14 nemačkih, 23 bugarske i 25 italijanskih divizija (VA, 2/1-11 i 12/1, k-278, 4/1-4, 4/7, k-300…)
Osim obaveštenja da ćedobiti “materijalnu pomoć u mnogo većem obimu” i da je najavljen dan “D” u formulaciji “Rat na Sredozemnom basenu je sada dospeo do faze gde se saveznička ofanziva može smatrati predstojećim”, Mihailoviću su u direktivi bile simptomatične dve odredbe: “Svaka saradnja mora sada prestati s Talijanima, niti može biti kontakata, ili kolaboracije, sa đeneralom Nedićem…” i “đeneral Mihailović imao bi da vodi protiv njih (partizana) operacije samo onda ako bi to bilo potrebno radi samoodbrane.”
Načelniku štaba Vrhovne komande, generalu Mihailoviću, svakako nije bilo jasno zašto se savezničko komandovanje meša u njegovu “strategiju obmane” nemačkog Vermahta na Balkanu povlačeći odobrenje Direkcije britanske vlade za specijalne operacije (SOE) o nabavci oružja lirama dostavljanim iz Afrike i isključivanje iz “opšteg ustanka” Nedićevog kvislinškog aparata regulisanim komandovanjem. I, drugo, zašto briga za partizane kad je bilo poznato da su oni vojska jugoslovenskih komunista i da je on, kao vojni ministar, dao dovoljno dokaza pišući u odgovoru, i ranije, na direktivu britanske vlade: “Čvrsto sam ubeđen da je rušenje osovinskih snaga za te elemente (partizani) sporedna stvar, kojom se, uz veliku i svestranu propagandu, vešto služe da bi prikrili svoju pravu nameru, a ta je, da po svaku cenu dođu u zemlji do vlasti”.
Zatvorivši krug komandovanja, dakle, generalu Mihailoviću ni na kraj pameti nije bilo da su direktive (britanske vlade i Vrhovne komnde na Srednjem istoku) imale dva cilja: da obmanu nemačku vrhovnu komandu Vermahta, što je u potpunosti postignuto pa je uspešno realizovana operacija “Haski” (iskrcavanje na Siciliji jula 1943. godine), ali u isto vreme da dovedu u zabunu i jugoslovensku Vladu, i Vrhovnu komandu, o zajedničkim operacijama i tako prikriju jednu drugu – Savezničku specijalnu vojno-političku operaciju usmerenu protiv državnog i vojnog vođstva Kraljevine Jugoslavije, koja je započela Čerčilovom posetom Staljinu avgusta 1942. godine (VA, 3/1-8, K-290). Pa se tako analizom ostalih dokumenata komandovanja cilj te operacije ostvarivaokroz dva zamaskirana paralelna vojno-politička procesa: umanjivanje vojne moći Jugoslovenske kraljevske vojske uz uporedo narastanje vojne sile jugoslovenskog Partizanskog pokreta do nivoa spremnosti za fizičku likvidaciju legitimnih i legalnih snaga (operaciju u partizanskom VŠ pomagao Maklejn i Dikin) i pritiscima, ucenama i manipulacijama do perfidnosti stvoriti uslove za legitimno osvajanje vlasti KPJ, zamaskirane u VŠ NOV i POJ (Čerčil i Idn).
Razloge za pokretanje jedne takve vrste prikrivene vojno-političke operacije jugoslovensko vojno i političko rukovodstvo moglo je naslutiti iz izveštaja poslanika Simića jugoslovenskoj vladi u Londonu (3/1-8, k-290), koji je nastao posle Čerčilove posete Staljinu u Moskvi, pišući 18. avgusta 1942. godine: “Poslanstvo saznaje iz sasvim sigurnih izvora da se poslednjih dana u sovjetskom poverljivom biltenu informacija, koji se sprema isključivo za članove partije, piše da je ministar vojni Mihailović prišao Nemcima i da sarađuje sa njima, ‘jer želi da spase svoju porodicu koju su uhapsili Nemci’. Bilten ga ne naziva drugojače do izdajnik Mihailović”. Ali zašto je došlo do te posete, osim utanačavanje dogovora oko “Drugog fronta” u Evropi i snabdevanje Crvene armije oružjem, glavni razlog je, izgleda, obelodanila britanska Direkcija za specijalne operacije dva meseca kasnije napavši Hitlerova postrojenja za proizvodnju teške vode u Vermorku, u Norveškoj (još početkom septembra 1941. Komitet NGŠ predložio Čerčilu da se odmah preduzme akcija protiv Hitlerovog atomskog programa).
Tako je ta saveznička tajna, i perfidna, vojno-politička operacija stvorila uslove za komunističko preuzimanje vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Međutim, kada je general Mihailović najzad shvatio da signal za dan “D” iz savezničke VK nikada neće stići, 1. septembra 1944. godine je proglasio “opšti ustanak”, što je uslovilo da nemčka VK Vermahta za Balkan u dva navrata u septembru nudi kapitulaciju u njegovom Štabu. Time je praktično Drugi svetski rat u Srbiji bio završen. Da je tako potvrdio je 1948. godine i američki predsednik Truman pišući u pohvalnoj naredbi zaOrden “Legion of Merit” kojim je odlikovao komandanta JVuO: “General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao Glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga, i docnije kao Ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja, koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine“. Sve što se potom događalo su samo stravični zločini, i genocid, nad nezaštićenim narodom i razoružanom vojskom (nasilno uvođenje komunističkog režima u Srbiji, “Sremski front”, likvidacija snaga JVuO i civila u Bosni i Sloveniji i dr.) za koji još niko nije odgovarao.
Pa ko je, onda, pobednik?
Među prvima odgovorio je maja 1945. godine nemački protestanski pastor Fridrih Grisendorf, propovedajući vernicima u selu Everburgu, kraj logora Osnabrika u Nemačkoj. U taj logor (pod jugoslovenskom komandom “Sever” nalazio se 15. i 16. korpus Jugoslovenske vojske u zarobljeništvu) bilo je zatočeno 5000 srpskih oficira koji su, takođe, uzalud očekivali sinal za dan “D”. Između ostalog Grisendorf je govorio: “Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda… Aliovde , među nama, ima jedan narod koji je izvojevao jednu drugačiju, i mnogo lepšu, pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj Otadžbini. Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je inače, predstavljao vlast okupatora – nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa svijustrana .
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ko se ne osveti, taj se ne posveti! I mi smo se, zaista, plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo, jasno, tu tragediju, i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom, ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenja i razaranja naših domova.
Međutim kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice, i kada se 5000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su – milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle, milovali decuonih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili.
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila ‘Srbija’.
Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi, odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želio sam da posvetim ovu moju poslednju propoved”.
Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)
Posle savezničke pobedničke bitke nad Hitlerovim feldmaršalom Romelom na severu Afrike, kod Alamejna novembra 1942. godine, u kojoj je tajnom Protivosovinsko-logističkom operacijom (diverzije, sabotaže, inteligentne sabotaže i građanska neposlušnost) učestvovala Jugoslovenska vojska u Otadžbini (JVuO), načelnik štaba Vrhovne komande armijski general Mihailović, procenjujući buduće operacije, donosi početkom januara 1943. godine “Direktivu br. 1” (VA, 1/1-1, K-2) kojom definiše učešće Kraljevske vojske u novu – Savezničku operaciju za obezbeđenje desantne osnovice za iskrcavanje, prihvat i zajednička dejstva u Jadranskom zaleđu.
Prvi dokument komandovanja (direktiva, VA, br. 715) Britanske vlade u vezi s tom zajedničkom operacijom stiže u Jugoslovensku vrhovnu komandu 25. maja 1943. godine. Direktiva je potekla iz Čerčilove “Velike strategije obmane” što general Mihailović neće znati sve do stizanja tajnog naređenja za povlačenje britanske vojne misije iz štaba VK Jugoslovenske vojske decembra 1943. godine (VA, 34/4-1, K-20). Cilj te direktive bio je da savezničko komandovanje potvrdi “ispravnu” procenu VK Vermahta o budućim savezničkim operacijama na Balkanu. Tako nemačka komanda pokreće operacije “Vajs” i “Švarc” i prihvata inicijativu Titove vojske (partizani) za savezništvom u sprečavanju iskrcavanja Saveznika, a feldmaršal Romel započinje utvrđivanje i zaprečavanje mogućih desantnih mesta i operativnih pravaca, angažujući 14 nemačkih, 23 bugarske i 25 italijanskih divizija (VA, 2/1-11 i 12/1, k-278, 4/1-4, 4/7, k-300…)
Osim obaveštenja da će
Načelniku štaba Vrhovne komande, generalu Mihailoviću, svakako nije bilo jasno zašto se savezničko komandovanje meša u njegovu “strategiju obmane” nemačkog Vermahta na Balkanu povlačeći odobrenje Direkcije britanske vlade za specijalne operacije (SOE) o nabavci oružja lirama dostavljanim iz Afrike i isključivanje iz “opšteg ustanka” Nedićevog kvislinškog aparata regulisanim komandovanjem. I, drugo, zašto briga za partizane kad je bilo poznato da su oni vojska jugoslovenskih komunista i da je on, kao vojni ministar, dao dovoljno dokaza pišući u odgovoru, i ranije, na direktivu britanske vlade: “Čvrsto sam ubeđen da je rušenje osovinskih snaga za te elemente (partizani) sporedna stvar, kojom se, uz veliku i svestranu propagandu, vešto služe da bi prikrili svoju pravu nameru, a ta je, da po svaku cenu dođu u zemlji do vlasti”.
Zatvorivši krug komandovanja, dakle, generalu Mihailoviću ni na kraj pameti nije bilo da su direktive (britanske vlade i Vrhovne komnde na Srednjem istoku) imale dva cilja: da obmanu nemačku vrhovnu komandu Vermahta, što je u potpunosti postignuto pa je uspešno realizovana operacija “Haski” (iskrcavanje na Siciliji jula 1943. godine), ali u isto vreme da dovedu u zabunu i jugoslovensku Vladu, i Vrhovnu komandu, o zajedničkim operacijama i tako prikriju jednu drugu – Savezničku specijalnu vojno-političku operaciju usmerenu protiv državnog i vojnog vođstva Kraljevine Jugoslavije, koja je započela Čerčilovom posetom Staljinu avgusta 1942. godine (VA, 3/1-8, K-290). Pa se tako analizom ostalih dokumenata komandovanja cilj te operacije ostvarivao
Razloge za pokretanje jedne takve vrste prikrivene vojno-političke operacije jugoslovensko vojno i političko rukovodstvo moglo je naslutiti iz izveštaja poslanika Simića jugoslovenskoj vladi u Londonu (3/1-8, k-290), koji je nastao posle Čerčilove posete Staljinu u Moskvi, pišući 18. avgusta 1942. godine: “Poslanstvo saznaje iz sasvim sigurnih izvora da se poslednjih dana u sovjetskom poverljivom biltenu informacija, koji se sprema isključivo za članove partije, piše da je ministar vojni Mihailović prišao Nemcima i da sarađuje sa njima, ‘jer želi da spase svoju porodicu koju su uhapsili Nemci’. Bilten ga ne naziva drugojače do izdajnik Mihailović”. Ali zašto je došlo do te posete, osim utanačavanje dogovora oko “Drugog fronta” u Evropi i snabdevanje Crvene armije oružjem, glavni razlog je, izgleda, obelodanila britanska Direkcija za specijalne operacije dva meseca kasnije napavši Hitlerova postrojenja za proizvodnju teške vode u Vermorku, u Norveškoj (još početkom septembra 1941. Komitet NGŠ predložio Čerčilu da se odmah preduzme akcija protiv Hitlerovog atomskog programa).
Tako je ta saveznička tajna, i perfidna, vojno-politička operacija stvorila uslove za komunističko preuzimanje vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Međutim, kada je general Mihailović najzad shvatio da signal za dan “D” iz savezničke VK nikada neće stići, 1. septembra 1944. godine je proglasio “opšti ustanak”, što je uslovilo da nemčka VK Vermahta za Balkan u dva navrata u septembru nudi kapitulaciju u njegovom Štabu. Time je praktično Drugi svetski rat u Srbiji bio završen. Da je tako potvrdio je 1948. godine i američki predsednik Truman pišući u pohvalnoj naredbi za
Pa ko je, onda, pobednik?
Među prvima odgovorio je maja 1945. godine nemački protestanski pastor Fridrih Grisendorf, propovedajući vernicima u selu Everburgu, kraj logora Osnabrika u Nemačkoj. U taj logor (pod jugoslovenskom komandom “Sever” nalazio se 15. i 16. korpus Jugoslovenske vojske u zarobljeništvu) bilo je zatočeno 5000 srpskih oficira koji su, takođe, uzalud očekivali sinal za dan “D”. Između ostalog Grisendorf je govorio: “Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda… Ali
Mi smo ih ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj Otadžbini. Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je inače, predstavljao vlast okupatora – nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju
Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na kosture, iznemogli i malaksali od gladi.
Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ko se ne osveti, taj se ne posveti! I mi smo se, zaista, plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo, jasno, tu tragediju, i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom, ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenja i razaranja naših domova.
Međutim kako je bilo?
Kad su pukle zarobljeničke žice, i kada se 5000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su – milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle, milovali decu
Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila ‘Srbija’.
Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi, odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete voleo…
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želio sam da posvetim ovu moju poslednju propoved”.
Novica Stevanović
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****