Последице комунистичког монтираног суђења и уморства армијског ђенерала Михаиловића у Београду 1946. године.
Две покајничке исповести за наук:
Пуковник Михајло Ђорђевић, председник Врховног војног већа Врховног суда ФНРЈ:
ОПСТАЈАЊЕ НА ВЛАСТИ САМО ОДЛАЖЕ ПЛАЋАЊЕ ОНОГА ШТО СЕ ЈЕДНОМ МОРА ПЛАТИТИ
“Оптерећен његовом измењеном сликом (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић), и потпуном незаинтересованошћу за све што сам јавно изрекао, једва сам смогао снаге да напишем пресуду на чијем сам дну ставио потпис, тек око поноћи (15/16. јули 1946). Остатак ноћи био сам вампир у свом стану, а у раздануће, онако неиспаван, пожурио ка Топчидеру, и мом привременом суду.
У судницу, ослобођену од свега што је подсећало на претходне бурне дане, ушао сам (16.7. пре подне) несигурним кораком, очекујући жалбу филозофско-етичке садржине и наставак поучног осврта на живот и све оно што нас као жива бића окружује. Уместо очекиваног, на широкој катедри са које сам га посматрао преко месец дана, лежале су наслагане једна на другу, молбе за помиловање осуђених на смрт и њихових бранилаца. То је значило да је неко мом суђењу, које је подразумевало право на жалбу, као редован правни лек, дао карактер поступака Преког суда. Правнички казано, моја пресуда је на волшебан начин постала извршна даном објављивања.
И сада ме боле груди што је моја пресуда постала правоснажна, и извршна, практично самим чином њеног потписивања и печатирања.Чим сам дошао к себи, са разумљивом радозналошћу, извукао сам табак са ђенераловим читким рукописом и опет доживео немерљиво изненађење. Неколико кривудавих редака преко њих сам прелетео у секунду, исписаних пенкалом, упечатљиво су говорили о скрушеном и понизном стању онога ко их је саставио. Ослоњен на зид, недовољно прибран, два-три пута сам прочитао ђенералову молбу за помиловање...
Скупио сам своје прње и кренуо ка било каквом правом освежењу. Размишљајући на коју страну да пођем, нисам приметио секретара Федеративне Народне Скупштине, експедитивног Перуничића, док ми се задихано приближавао, са налогом за експедицију свих молби за помиловање. Сутра ујутру (17.7.), исти човек прекинуо ме у бријању, и издалека повикао: “Брзо прочитај ово и врати, у великој сам журби”. И пре него што сам се снашао, у мојим рукама се забеласао преполовљени папир на коме је било откуцано:
‘Президијум Народне Скупштине ФНРЈ
Бр. 9647
16. јул 1946. год.
Президијум Народне Скупштине ФНРЈ на основу члана 1. Закона о давању амнестије и помиловања и чл. 74. Устава ФНРЈ, на својој седници од 16. јула 1946. год. донео следећу
ОДЛУКУ
да се молбе за помиловање Михаиловић Драгољуба Драже, Радисава Радића – Раде, Глишић Милоша, Жујовић Младена, Живковић Петра, Јовановић Драгомира – Драгог, Јонић Велибора, Докић Ђуре, Мушицког Косте, Павловић Бошка и Динић Танасија, (11) осуђених на казну смрти извршном пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа и Суд бр. 1/46. од 15. јула 1946. године, НЕ УВАЖЕ.’
Секретар, ср.
Председник, ср.
Кад пре, помислих, али несмедох да изустим. И поред схватљиве општенародне напетости и службеничке журбе, ипак нисам очекивао заседање с ногу, гломазног колективног тела, поготову што се западна Европа и Америка залагале, не баш ултимативно, за преиначење ђенералове казне. Брзоноги секретар је био нестрпљив.
Неочекиван догађај ме је дотукао.
И таман што сам се мало прибрао, и кренуо ка излазу, испред мене се створила испружена рука секретара мога Већа Тодора Попадића, са актом, садржаја:
‘СУД број 1/46
16. јули 1946. год.
Београд
Министру унутрашњих послова ФНРЈ
За помоћника министра унутрашњих послова друг
Свет. Стефановића
Београд
Достављам Вам у прилогу препис диспозитива целе пресуде овог суда, СУД бр. 1/46 од 15. јула 1946. године и два преписа одлуке Президијума Народне Скупштине ФНРЈ бр. 96/47 од 16. јула 1946. г.
Пресуда овог суда је извршна, а одлуком Президијума Народне Скупштине ФНРЈ одбијена је молба за помиловање на смрт осуђених лица.
Предње Вам се доставља с молбом на законит поступак.
Смрт фашизму – слобода народу!’
Председник Већа
пуковник
Михајло М. Ђорђевић
Нисам имао избора, прихватио сам пружено перо умочено у мастило и потписао што се од мене тражило, предајући тиме ђенерала у надлежност полиције, формално-правно, помоћника федералног министра унутрашњих послова Светисалва Ћеће Стефановића, кога је због привржености свом шефу Александру Ранковићу, одувао ветар револуције, употребом проверене формуле контрареволуционарног деловања. Како се црна текућина разливала на рапавом папиру, преко кога сам исписивао име и презиме, тако ми се унутра стишавало...
Умор је учинио своје. Устао сам рано изјутра јер ми је седам-осм сати спавања било довољно да одморан дочекам дан за извршење смртних казни мојих погубљеника. Из куће сам у емотивном погледу изашао. Приближавајући се прагу зграде Озне за Југославију, недалеко од садашњег Студентског трга, Ћећин шеф кабинета, заузет разговором са оним јучерашњим секретаром Президијума, у пролазу ми је добацио ‘да су, изгледа, они све то урадили сами’.
Од његовог овако неодређеог саопштења утрнуле су ми и ноге и руке. Кроз главу су ми прострујала само на први поглед, шаљива пребацивања ретких пријатеља и даљних рођака, да сам једини пуковник у земљи, са знањем судије за једнократну употребу. Прихватајући то као могућу истину, поново сам се нашао пред ђенераловим погледом са завршне беседе, сада јасне поруке, да се нас двојица мало питамо о суђењу у коме смо учествовали. Све то натерало ме је да се вратим протеклим збивањима.
Са писањем пресуде завршио сам око поноћи, између 15. и 16. јула. Само њено прекуцавање однело ми је неколико сати. Ђенералова молба за помиловање носила је ознаку 15. јул, када му је саопштена и пресуда! Упоређивање ова два датума изазвало ми је сумњу да је целој двадесетчетворној групи осуђеника било ускраћено читање и проучавање моје стостране одлуке...
Ни сада у овом самртном часу, не опраштам себи потпис који сам ставио на налог за извршење, те у сваком погледу прекретне пресуде, и то само неколико сати после њеног објављивања. Тим несудијским потезом дао сам за право свима онима који верују да је егзекуција несрећног ђенерала извршена пре одлучивања о молби за његово помиловање. Или, да цитирам истрглу реченицу старешине чувара Ђенералове ћелије: ‘Он је, друже судија, погубљен даном заробљавања’.
Љутим се на себе што сам све ово на време прозрео, а ништа нисам предузео... Од свих неправди, судијска се најдуже памти и најјаче пече...
И поред свега ја сам убио њега, а он сада убија мене, а између нас је милион и више наших жртава.
Бољу судбину нисам ни заслужио, пошто сам својом пресудом дао одобрење да се свом жустрином обрушимо једни на друге. Поред оваквих као што сам ја, за наше уништење није потребна страна сила и војска. Ако нам Бог не опрости, нећемо стићи да се наплаћамо силних казни за толике учињене грехоте. Опстајање на власти само одлаже плаћање онога што се једном мора платити.
(Изводи из књиге: Мирослав Тодоровић, Судија смрти, Белетра, Београд, 1999.)
*****
Даринка Лукић, докторица у санитетској служби Паризанског ВШ НОВ:
ПАКАО И МОЈ ЗЛОЧИН
“Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане (...) Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва (армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић) ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас.
Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има (...)
Пакао и мој злочин почели су 20. марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније (...) Дође Крцун, јер га више не могу назвати другом, и грозим се те речи. Повери ми ‘најсветију партијску дужност’, како је рекао. Дужност, да, као комуниста, и докторка, помогнем у ‘демаскирању злочина Драже Михаиловића’.
Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги мескалин, уз напомену да је дејство потврђено у пракси, над ‘издајницима светског комунизма’. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је мескалиндао ‘изванредне резултете’ и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у ињекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем ињекције, а справљаће их специјални стручњаци.
Моја обавеза је да убедим пацијента у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припремљен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само ‘црна земља, он, ја и још неколико другова’. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.
Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово.
Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао ‘Дража’, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: ‘издајник’, ‘злочинац’, ‘слуга буржујска’, ‘ђубре четничко’, ‘великосрпски олош’. Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије; дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира (...)
Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта (1946), кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам! Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему! Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека. На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби, и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви (...)
Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо мескалинпроизводио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором!
Мене је 23. марта (1946), када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да мескалинсве то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја мескалиномнисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина! То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: ‘Да ли је у истрази поступано коректно према вама?’ Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: ‘Поступак је био добар’. При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме.
Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од проверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца или судије, на њихов повишени глас, или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.
Да остане записано и ово.
Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: ‘Госпдине ђенерале!’
Председник суда је, ужаснут, викнуо: ‘Није он никакав ђенерал, већ оптужени!’
Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: ‘Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!’ Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: ‘Напоље, курво! Напоље, бандо!’
Тога дана донела сам одлуку.
У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени мескалином, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.
Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај, него у мучилиште. Писало се о злчинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти!
Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци... Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?! (...)
У Београду, 16. јула 1946. године.”
Србија,Глас српских бораца, Канада, бр. 543, јул 2009.
Узето из Вечерњих новости, фељтон “Друга потера за Дражом”
Припремио: генералштабни пуковник у пензији Новица Стевановић
July 2015
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****