Novosti
Dr. Srđan Cvetković
Institut za savremenu istoriju
January 5, 2016
Progonjenima u komunizmu Srbija se nije odužila nikakvim obeležjem, a svedoci smo ovih dana pokretanja inicijative da se u Beogradu podigne spomenik Aleksandru Leki Rankoviću.
![]()
Ovih dana svedoci smo inicijative podržane od najviših gradskih institucija i državnih organa da se u Beogradu podigne spomenik Aleksandru Leki Rankoviću. Ranković je bio formalni i neformalni prvi čovek bezbednosti - drugi čovek Komunističke partije od 1944. do 1966, u vremenu kada su počinjeni najmasovniji zločini i politički progoni u modernoj istoriji Srbije. Od tada je ubijeno od strane Ozne - Udbe, na ovaj ili onaj način, oko 60.000 ljudi pod raznim optužbama, oko 16.500 ibeovaca je prošlo Goli otok, uhapšeno je 40.000 kulaka (nekoliko stotina sa smrtnim ishodom), na stotine hiljada političkih osuđenika, raznih disidenata, kolektivno su kažnjavane porodice žrtava... To je vreme u kojem je Slobodan Jovanović osuđen kao ratni zločinac i izdajnik, Dragoljub Jovanović kao špijun, Borislav Pekić kao terorista, Dragoslav Mihailović logorisan je kao opasan neprijatelj poretka... Svesno je sa prljavom vodom izbacivana i čista, a sve u cilju uspostavljanja boljševičke diktature po ugledu na SSSR.
Svim ovim žrtvama država Srbija se do danas nije odužila nikakvim spomen-obeležjem. Iako je preko 4.000 žrtava rehabilitovano pred sudovima, do danas ne postoji jedno mesto gde se žrtve ili potomci žrtava komunističkog režima mogu pokloniti niti zapaliti sveću. Nema nijednog muzeja niti bilo kakvog traga u istoriji sećanja na žrtve komunizma. One ne postoje. Iako najmasovnije u političkoj istoriji Srbije (ne računajući ratove), ostaju prećutane i od nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, pa i od modernih "liberalnih krugova". Za njih je, stiče se utisak, Titovo vreme ponekad kao Periklovo doba demokratije i ljudskih prava. A podsećanje na masovne komunističke progone od kraja 1944. pa najviše do 1953. po pravilu povlači optužbe za "četništvo", "reviziju" prepravljanje istorije i slične epitete od "novih dogmatskih sledbenika starih ideja".
S druge strane, i neki desničari Aleksandra Rankovića pogrešno smatraju žrtvom režima i braniocem srpskih interesa. On jeste bio žrtva partijskih spletki, i kao takav je nesporno smenjen s funkcije 1966. u nameštenoj aferi prisluškivanja (kojeg je, naravno, bilo i pre i posle njegovog pada). Ipak, on nikako nije bio srpski nacionalista, već iskreni Jugosloven centralista i pravoverni komunista. On je to dokazao i dobrim vladanjem po svom političkom padu. Nije odabrao put u disidentstvo (kao recimo Đilas), nije završio u logoru i zatvoru i tamo brutalno prevaspitavan. Nije priznao greške za "leva skretanja", ideološko slepilo i represiju ni koliko Đilas. Odabrao je ćutanje i mirne penzionerske dane. Nijednu reč nije izustio protiv Tita i partije, pa čak ni o lažima kojima je i sam bio izložen. Inicijativa za podizanje spomenika je, između ostalog, samo posledica pogrešnih interpretacija nacionalista ili zavere ćutanja "liberala".
Danas postoje jasne preporuke Saveta Evrope iz 2006. i 2009. o potrebi jasnog suočavanja sa totalitarnim nasleđem bivših komunističkih zemalja. Potrebi da se u procesu pridruživanja izbroje žrtve, naprave muzeji i podignu spomenici žrtvama levog totalitarizma i time isprave istorijske nepravde. Od svega toga, osim formiranja državne Komisije za tajne grobnice 2009. od strane bivše vlade koja je pobrojala i dokumentovala oko 60.000 stradalih, ništa nije urađeno državnim naporom. Sada se čak inicijativom o spomeniku šefu tajne političke policije ide korak unazad. Umesto da se podignu spomenici i muzeji o prećutanim žrtvama i patnjama stotina hiljada ljudi tokom poluvekovne diktature, podiže se spomenik njihovom dželatu. Uz Tita, svakako najodgovornijem čoveku za masovne progone i nesreće ljudi u vremenu brutalne staljinističke diktature.
O šizofrenosti vremena u kojem živimo govori činjenica da je gradska vlast samo pre par nedelja podigla spomenik Borislavu Pekiću, a da sada pak inicira spomenik njegovom i ne samo njegovom tamničaru. Šta bi na ovo rekao sam Pekić? Ovo samo svedoči ne samo o opštoj ideološkoj konfuziji političara već i o jeftinoj propagandnoj mašineriji koja želi da prikupi poene po sistemu "dobro jutro čaršijo, na sve četiri strane". To je šamar u lice svim slobodoljubivim ljudima u Srbiji ustalim i 9. marta i 5. oktobra, pa i onima koji su, moguće, 2012. očekivali jasniju distinkciju od takvog nasleđa.
Dr. Srđan Cvetković
Institut za savremenu istoriju
January 5, 2016
Progonjenima u komunizmu Srbija se nije odužila nikakvim obeležjem, a svedoci smo ovih dana pokretanja inicijative da se u Beogradu podigne spomenik Aleksandru Leki Rankoviću.
Dr. Srđan Cvetković
Svako vreme ima svoje spomenike i u njima se ogledaju duh i vrednosti jedne epohe. Da li spomenik šefu tajne policije komunističkog režima predstavlja izraz vremena u kojem živimo? Zašto se javno polemiše samo o navodnoj rehabilitaciji Milana Nedića, za šta su šanse nikakve (malo ko i podržava!), a izostaje rasprava o podizanju spomenika čoveku odgovornom za mnoge, veće patnje i politička ubistva iz političkih i ideoloških pobuda?
Svim ovim žrtvama država Srbija se do danas nije odužila nikakvim spomen-obeležjem. Iako je preko 4.000 žrtava rehabilitovano pred sudovima, do danas ne postoji jedno mesto gde se žrtve ili potomci žrtava komunističkog režima mogu pokloniti niti zapaliti sveću. Nema nijednog muzeja niti bilo kakvog traga u istoriji sećanja na žrtve komunizma. One ne postoje. Iako najmasovnije u političkoj istoriji Srbije (ne računajući ratove), ostaju prećutane i od nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava, pa i od modernih "liberalnih krugova". Za njih je, stiče se utisak, Titovo vreme ponekad kao Periklovo doba demokratije i ljudskih prava. A podsećanje na masovne komunističke progone od kraja 1944. pa najviše do 1953. po pravilu povlači optužbe za "četništvo", "reviziju" prepravljanje istorije i slične epitete od "novih dogmatskih sledbenika starih ideja".
S druge strane, i neki desničari Aleksandra Rankovića pogrešno smatraju žrtvom režima i braniocem srpskih interesa. On jeste bio žrtva partijskih spletki, i kao takav je nesporno smenjen s funkcije 1966. u nameštenoj aferi prisluškivanja (kojeg je, naravno, bilo i pre i posle njegovog pada). Ipak, on nikako nije bio srpski nacionalista, već iskreni Jugosloven centralista i pravoverni komunista. On je to dokazao i dobrim vladanjem po svom političkom padu. Nije odabrao put u disidentstvo (kao recimo Đilas), nije završio u logoru i zatvoru i tamo brutalno prevaspitavan. Nije priznao greške za "leva skretanja", ideološko slepilo i represiju ni koliko Đilas. Odabrao je ćutanje i mirne penzionerske dane. Nijednu reč nije izustio protiv Tita i partije, pa čak ni o lažima kojima je i sam bio izložen. Inicijativa za podizanje spomenika je, između ostalog, samo posledica pogrešnih interpretacija nacionalista ili zavere ćutanja "liberala".
Danas postoje jasne preporuke Saveta Evrope iz 2006. i 2009. o potrebi jasnog suočavanja sa totalitarnim nasleđem bivših komunističkih zemalja. Potrebi da se u procesu pridruživanja izbroje žrtve, naprave muzeji i podignu spomenici žrtvama levog totalitarizma i time isprave istorijske nepravde. Od svega toga, osim formiranja državne Komisije za tajne grobnice 2009. od strane bivše vlade koja je pobrojala i dokumentovala oko 60.000 stradalih, ništa nije urađeno državnim naporom. Sada se čak inicijativom o spomeniku šefu tajne političke policije ide korak unazad. Umesto da se podignu spomenici i muzeji o prećutanim žrtvama i patnjama stotina hiljada ljudi tokom poluvekovne diktature, podiže se spomenik njihovom dželatu. Uz Tita, svakako najodgovornijem čoveku za masovne progone i nesreće ljudi u vremenu brutalne staljinističke diktature.
O šizofrenosti vremena u kojem živimo govori činjenica da je gradska vlast samo pre par nedelja podigla spomenik Borislavu Pekiću, a da sada pak inicira spomenik njegovom i ne samo njegovom tamničaru. Šta bi na ovo rekao sam Pekić? Ovo samo svedoči ne samo o opštoj ideološkoj konfuziji političara već i o jeftinoj propagandnoj mašineriji koja želi da prikupi poene po sistemu "dobro jutro čaršijo, na sve četiri strane". To je šamar u lice svim slobodoljubivim ljudima u Srbiji ustalim i 9. marta i 5. oktobra, pa i onima koji su, moguće, 2012. očekivali jasniju distinkciju od takvog nasleđa.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****