Predrag Rudovic
July 30, 2016
Paul Djurisic je unuk cetnickog vojvode Pavla Djurisica. Rodjen je u Sjedinjenim Americkim Drzavama i poznati je imigracioni advokat. Danas zivi u Phoenixu, u americkoj drzavi Arizona, otac je dvoje dece i aktivan je clan srpske zajednice. U ovom razgovoru otkriva detalje iz svog zivota kao sto su susret sa Borisom Tadicem, rusenje spomenika vojvodi Djurisicu od strane Djukanoviceve policije u Beranama 2003. godine, kao i neka secanja na vojvodu koja su se prenosila u okviru porodice.
![]()
Kada ste rodjeni i gde?
– Rodjen sam u Cikagu, 26. decembra 1965. godine. Moj otac doselio se u Sjedinje Americke Drzave 1961. Moja majka je Amerikanka i njena porodica vodi poreklo iz vremena pre Americke Revolucije cak do 1720. godine tako da se smatra cerkokm americkih revolucionara. Otac i majka upoznali su se u okolini Filadelfije i doselili u Cikago 1964.
Da se rat drugcije zavrsio, dans bi ste bili unuk srpskog narodnog heroja. Da smo zvieli u srednjem veku verovatno bi ste bili plemic. Niko sa siugrnoscu ne zna kako jeVas deda zapravo ubijen, ali najverovatnije je ziv spaljen od strane ustasa u Jasenovcu. Vi ste dakle potomak mucenika i cetnickog vojvode. Odrastli ste medju Amerikancima i imate puno prijatelja Amerikanaca. Sta kazete onima koji se raspituju o Vasem poreklu?
– Da, desavalo se da moram da objasnim ko mi je bio deda. Po nekad ga uporedjujem i kazem im da je on nesto poput srpskog generala Patona. Vecina to ne razume ali neki pitaju za vise informacija i zele da saznaju vise. Nazalost, vecinu Amerikanaca ne zanima ova stranica istorije, ali oni koji se zaineresuje pozele da saznaju sve o tome.
Vase prezime je jedinstveno. Siguran sam da je ono za mnoge ljude asocijacija na Vaseg dedu i da Vas mnogi poistovecuju sa njime. Kako je izgledalo odrastati sa tako znacajnim prezimenom?
– Zapravo, samo odrastanje nije bilo toliko neobicno osim sto niko nije mogao ispravno da izgovori moje prezime. Odrastao sam kao Amerikanac. Moj otac je bezao od komunista i zeleo je da mene i mog brata zastiti od njih tako da nisam vaspitavan “srpski” u tom smislu. Nisam ni ucio srpski. Tek kasnije, kao tinejdzer, postao sam svestan ko mi je bio deda i poceo sam da istrazujem i postavljam pitanja u vezi njega. Secam se pretecih telefonskih poziva od stane komunista nasoj kuci kroz 1982. godinu (da, cak i posto je Tito umro). Takodje se secam i crkvenog raskola i kao je moj otac izabao jednu stranu pa je bista moga dede u manastiru u Libertyvilu zbog toga ostala neodrzavana godinama.
Imao sam dakle prilicno obicno detinjstvo ali sam tek posle prve posete Srbiji 1998. poceo da shvatam koliko je moj deda bio vazan za mnoge Srbe. Jedan valasnik zatvorio je svoju kafanu samo da bi pricao sa mnom. Davao sam intervijue, video moju sliku i ime u novinama. Iako sam bio ponosan na svog dedu, bilo mi je malo neugodno jer ja sam ipak samo njegov unuk. Ja nisam ucinio nikakva herojska dela poput njega niti dao svoj zivot za kralja i otadzbinu kao on.
Desavalo se da, dok sam odrastao, ovde sretnem ljude koji su se borili uz njega, neki su cak i plakali preda mnom secajuci se na te dane. Takodje, imao sam prilike da sretnem i americke pilote koje je moj deda spasavao i to mi je i te kako otvorilo oci.
Vas otac je bio mali kada je njegov otac ubijen. Kada se Vas deda povlacio sa svojom vojskom i izbeglicama prema Sloveniji Vasa baka je resila da ne predje na hrvatsku terotoriju. To je skoro epska scena koja bi mogla biti iskoriscena za neki film u buducnosti. Sta se desilo sa Vasom bakom i ocem posle toga?
– Moj ujak, Predrag Cemovic je jedan od zadnjih ljudi koji su ga videli zivog pre nego sto je bio zarobljen i ubijen. Pricao mi je kako moj deda nije dozvolio baki da ga prati zajendo sa mojim ocem jer je znao da ce se borbe nastaviti. Takodje je pricao da je deda imao predosecaj o tome sta ce mu se desiti i da je poslao ujaka Cemovica nazad. Ujak je imao samo sesnajest godina i Pavle je po njemu poslao poslednji pozdrav baki Gori i mome ocu.
Kada je dovoljno odrastao, Vas otac je pogegao iz Jugoslavije, najpre u Italiju a onda u Sjedinjene Drzave. Iz kojih razloga? Sta Vam je pricao o svom zivotu, koliko je bilo tesko biti sin cetnikog vojvode u komunistickoj Jugoslaviji?
– Moga oca su stalno pratile tajne sluzbe, a narocito kada je postao tinejdzer. Stalno je bio ponizavan i ismevan. Ipak, to ga nije sprecilo da postane jedan od najboljih ping – pong igraca u Beogradu u to vreme. Iako mu nikada nije bio izdat jugoslovenski pasos i nije mogao da putuje u zapadne zemlje, mogao je kao sportista da nastupa u Bugarskoj, Madjarskoj i Rumuniji sa svojim timom na turnirima. 1960. njego tim iznajmio je autobus da bi isli da gledaju Olimpijsko Prvenstvo u Rimu. Njegovi prijatelji sportisti sakrili su ga u prostoru za prtljag i tako je uspeo da konacno pobegne. Cekao je u Italiji sest meseci sve dok ujak Cemovic (koj je vec bio u Americi) nije uspeo da upise na univerzitet u Buffalu. Bilo mu je dvadeset godina kada je pobegao.
Srbi gaje tradiciju cuvanja uspomena na pretke. Postoji li neka prica o vojvodi koju mi mozete reci a da javnost mozda ne zna za nju?
– Postoje dve. U prvu mnogi ne veruju ali je istinita. Kada je moj deda upoznao baku prvi put i pozeleo da je pita za izlazak njegov prijatelj je bio sa njim na “Vespa” motoru tom prilikom. Taj prijatelj bio je zapravo Milovan Djilas.
Druga prica, mnogi znaju za ovo, tokom rata bio je nemacki zarobljenik i poslat je u logor u Austiji. Pobegao je. Ali mnogi ne znaju kako. Tri dana se krio na dnu mobilnog poljskog nuznika sve dok ga nisu izneli iz logora ne bi li ga izpraznili. Tri dana je proveo medju fekalijama.
Koliko cesto dolazite u Srbiju i Crnu Goru? Imate li familiju ovde i koji su vasi utisci?
– Dolazim cesto. Imam porodicu i u Srbiji i u Crnoj Gori. Prvi put sam bio 1998 a onda 2002 , 2003, 2007, 2009, 2012, 2013, 2014, 2015. 2007. pitali su me da budem sudija na izboru za Mis Srbije u Sava Centru u Beogradu i moja slika ujutru je osvanula u novinama. Tog dana bio sam na prijemu u kuci americkog ambasadora povodom proslave 4. jula i neko me je potapsao po ramenu i rekao mi da predsednik zeli da razgovara sa mnom. Boris Tadic i ja smo caskali desetak minuta na travnjaku americkog ambasadora ali on me je vise ispitivao o tome zasto sam ja zapravo tu i sta nameravam. Posto moj srpski nije bio najbolji, mislim da mu je laknulo kada je shvatio da mu nisam nikakva politicka pretnja.
2003. prilikom pokusaja podizanja spomenika vojvodi Pavlu Djurisicu u Beranama crnogorska policija je dinamitom raznela postolje. Da li ste bili tada tamo i sta se zapravo dogodilo?
– Da, posle tog dogadjaja resio sam da vise ne odlazim u Crnu Goru. Ja, otac i brat bili smo tamo jer je bilo u planu postavljanje spomenika. Ali tog dana Djukanoviceva policija minirala je spomenik. Cele nedelje nas je pratila stampa i pisala o tome. Ipak, te nedelje je odrzan parastos u manastiru u blizini Berana i dve ipo hiljade ljudi je vikalo Pavle, Pavle! Ja sam tada potpisao oko dve hiljade autograma a pre toga nisam potpisao ni jedan autogram u zivotu. Ponovo radost i ponizenje u isti mah.
Kako danas vidite odnos izmedju Srbije i Amerike? Sta po vama Srbija treba da uradi da bi dobila iskrenu americku podrsku i da li je to uopste moguce?
– Na zalost, Srbija je jos uvek neka vrsta Americkog “zaloga”. Vidite, Amerika koristi male zemlje poput Srbije kao neku vrstu “zetona” u svojoj geopolitickoj sahovskoj igri. Licno mislim da bi bilo katastrofalno za srbiju da se prikljuci Evropskoj Uniji i postane orudje u rukama Amerike i Nemacke. Srpski narod mora da ocuva Srbiju i srpski identitet netaknutim.
Vi ste imigracioni advokat. Ziveli ste u Ilinoisu, danas zivite u Arizoni. Obe drzave imaju jake srpske zajednice. Koliko ste aktivni unutar njih?
– Veoma sam aktivan. Bio sam predsednik Srpske advokatske komore u Americi 2006. -2007. Clan sam crkve Svetog Save u Phoenixu a bio sam i clan crkvenog odbora. Moji sinovi stecuju na bogoslluzenjima.
Kao advokat, zastupali ste mnoge Srbe u imigracionim pitanjima. Jeste li imali prilike da zastupate pripadnike drugih nacija iz bivse Jugoslavije, Hrvate, Bosanske Muslimane, Albance...?
– Za dvadeset pet godina rada zastupao sam ljude iz preko trideset zemalja sirom sveta. Ali sa prostora bivse Jugoslavije ne puno, zbog svog porekla i svega sto uz to ide. Bilo je malobrojnih Hrvata, Muslimana, Albanaca, ali to su uglavnom bili totalno apoliticni ljudi, ljudi koje politika ni najmanje ne zanima.
Da li ste ikada dobijali ponude za politicko angazovanje, Bilo u Srbiji, bilo ovde u Americi?
– Pa, Boris Tadic je svakako bio zabrinut misleci da imam nekih ponuda!! Ha, ha, ha. Salim se, ja zapravo prezirem politiku. U politici se javlja potreba za laganjem, a ona rusi sve ono u sta verujem i postujem. Ne bih bio dobar politicar, suvise cesto govorim ono sto zapravo i mislim.
Ipak, cini mi se da pratite dnevnu politiku veoma aktivno. Predsednicki izbori u Americi se blize i Srbi strahuju od mogucnosti da pobedi Hillary Clinton. Koje su Vase prognoze?
– Kao sto rekoh, prezirem politiku. Ali ovogodisnji izbori vazni su mi iz jednog razloga. Mislim da je Klintonova patoloski lazov, da je previse korumpirana i da mrzi srpski narod. Svaki Srbin koji se resi da glasa za nju za mene i nije Srbin.
![]()
https://predragrudovicniko.wordpress.com/portfolio/paul-djurisic-intervju/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
July 30, 2016
Paul Djurisic je unuk cetnickog vojvode Pavla Djurisica. Rodjen je u Sjedinjenim Americkim Drzavama i poznati je imigracioni advokat. Danas zivi u Phoenixu, u americkoj drzavi Arizona, otac je dvoje dece i aktivan je clan srpske zajednice. U ovom razgovoru otkriva detalje iz svog zivota kao sto su susret sa Borisom Tadicem, rusenje spomenika vojvodi Djurisicu od strane Djukanoviceve policije u Beranama 2003. godine, kao i neka secanja na vojvodu koja su se prenosila u okviru porodice.
Paul Djurisic, unuk cetnickog vojvode Pavla Djurisica
Kada ste rodjeni i gde?
– Rodjen sam u Cikagu, 26. decembra 1965. godine. Moj otac doselio se u Sjedinje Americke Drzave 1961. Moja majka je Amerikanka i njena porodica vodi poreklo iz vremena pre Americke Revolucije cak do 1720. godine tako da se smatra cerkokm americkih revolucionara. Otac i majka upoznali su se u okolini Filadelfije i doselili u Cikago 1964.
Da se rat drugcije zavrsio, dans bi ste bili unuk srpskog narodnog heroja. Da smo zvieli u srednjem veku verovatno bi ste bili plemic. Niko sa siugrnoscu ne zna kako jeVas deda zapravo ubijen, ali najverovatnije je ziv spaljen od strane ustasa u Jasenovcu. Vi ste dakle potomak mucenika i cetnickog vojvode. Odrastli ste medju Amerikancima i imate puno prijatelja Amerikanaca. Sta kazete onima koji se raspituju o Vasem poreklu?
– Da, desavalo se da moram da objasnim ko mi je bio deda. Po nekad ga uporedjujem i kazem im da je on nesto poput srpskog generala Patona. Vecina to ne razume ali neki pitaju za vise informacija i zele da saznaju vise. Nazalost, vecinu Amerikanaca ne zanima ova stranica istorije, ali oni koji se zaineresuje pozele da saznaju sve o tome.
Vase prezime je jedinstveno. Siguran sam da je ono za mnoge ljude asocijacija na Vaseg dedu i da Vas mnogi poistovecuju sa njime. Kako je izgledalo odrastati sa tako znacajnim prezimenom?
– Zapravo, samo odrastanje nije bilo toliko neobicno osim sto niko nije mogao ispravno da izgovori moje prezime. Odrastao sam kao Amerikanac. Moj otac je bezao od komunista i zeleo je da mene i mog brata zastiti od njih tako da nisam vaspitavan “srpski” u tom smislu. Nisam ni ucio srpski. Tek kasnije, kao tinejdzer, postao sam svestan ko mi je bio deda i poceo sam da istrazujem i postavljam pitanja u vezi njega. Secam se pretecih telefonskih poziva od stane komunista nasoj kuci kroz 1982. godinu (da, cak i posto je Tito umro). Takodje se secam i crkvenog raskola i kao je moj otac izabao jednu stranu pa je bista moga dede u manastiru u Libertyvilu zbog toga ostala neodrzavana godinama.
Imao sam dakle prilicno obicno detinjstvo ali sam tek posle prve posete Srbiji 1998. poceo da shvatam koliko je moj deda bio vazan za mnoge Srbe. Jedan valasnik zatvorio je svoju kafanu samo da bi pricao sa mnom. Davao sam intervijue, video moju sliku i ime u novinama. Iako sam bio ponosan na svog dedu, bilo mi je malo neugodno jer ja sam ipak samo njegov unuk. Ja nisam ucinio nikakva herojska dela poput njega niti dao svoj zivot za kralja i otadzbinu kao on.
Desavalo se da, dok sam odrastao, ovde sretnem ljude koji su se borili uz njega, neki su cak i plakali preda mnom secajuci se na te dane. Takodje, imao sam prilike da sretnem i americke pilote koje je moj deda spasavao i to mi je i te kako otvorilo oci.
Vas otac je bio mali kada je njegov otac ubijen. Kada se Vas deda povlacio sa svojom vojskom i izbeglicama prema Sloveniji Vasa baka je resila da ne predje na hrvatsku terotoriju. To je skoro epska scena koja bi mogla biti iskoriscena za neki film u buducnosti. Sta se desilo sa Vasom bakom i ocem posle toga?
– Moj ujak, Predrag Cemovic je jedan od zadnjih ljudi koji su ga videli zivog pre nego sto je bio zarobljen i ubijen. Pricao mi je kako moj deda nije dozvolio baki da ga prati zajendo sa mojim ocem jer je znao da ce se borbe nastaviti. Takodje je pricao da je deda imao predosecaj o tome sta ce mu se desiti i da je poslao ujaka Cemovica nazad. Ujak je imao samo sesnajest godina i Pavle je po njemu poslao poslednji pozdrav baki Gori i mome ocu.
Kada je dovoljno odrastao, Vas otac je pogegao iz Jugoslavije, najpre u Italiju a onda u Sjedinjene Drzave. Iz kojih razloga? Sta Vam je pricao o svom zivotu, koliko je bilo tesko biti sin cetnikog vojvode u komunistickoj Jugoslaviji?
– Moga oca su stalno pratile tajne sluzbe, a narocito kada je postao tinejdzer. Stalno je bio ponizavan i ismevan. Ipak, to ga nije sprecilo da postane jedan od najboljih ping – pong igraca u Beogradu u to vreme. Iako mu nikada nije bio izdat jugoslovenski pasos i nije mogao da putuje u zapadne zemlje, mogao je kao sportista da nastupa u Bugarskoj, Madjarskoj i Rumuniji sa svojim timom na turnirima. 1960. njego tim iznajmio je autobus da bi isli da gledaju Olimpijsko Prvenstvo u Rimu. Njegovi prijatelji sportisti sakrili su ga u prostoru za prtljag i tako je uspeo da konacno pobegne. Cekao je u Italiji sest meseci sve dok ujak Cemovic (koj je vec bio u Americi) nije uspeo da upise na univerzitet u Buffalu. Bilo mu je dvadeset godina kada je pobegao.
Srbi gaje tradiciju cuvanja uspomena na pretke. Postoji li neka prica o vojvodi koju mi mozete reci a da javnost mozda ne zna za nju?
– Postoje dve. U prvu mnogi ne veruju ali je istinita. Kada je moj deda upoznao baku prvi put i pozeleo da je pita za izlazak njegov prijatelj je bio sa njim na “Vespa” motoru tom prilikom. Taj prijatelj bio je zapravo Milovan Djilas.
Druga prica, mnogi znaju za ovo, tokom rata bio je nemacki zarobljenik i poslat je u logor u Austiji. Pobegao je. Ali mnogi ne znaju kako. Tri dana se krio na dnu mobilnog poljskog nuznika sve dok ga nisu izneli iz logora ne bi li ga izpraznili. Tri dana je proveo medju fekalijama.
Koliko cesto dolazite u Srbiju i Crnu Goru? Imate li familiju ovde i koji su vasi utisci?
– Dolazim cesto. Imam porodicu i u Srbiji i u Crnoj Gori. Prvi put sam bio 1998 a onda 2002 , 2003, 2007, 2009, 2012, 2013, 2014, 2015. 2007. pitali su me da budem sudija na izboru za Mis Srbije u Sava Centru u Beogradu i moja slika ujutru je osvanula u novinama. Tog dana bio sam na prijemu u kuci americkog ambasadora povodom proslave 4. jula i neko me je potapsao po ramenu i rekao mi da predsednik zeli da razgovara sa mnom. Boris Tadic i ja smo caskali desetak minuta na travnjaku americkog ambasadora ali on me je vise ispitivao o tome zasto sam ja zapravo tu i sta nameravam. Posto moj srpski nije bio najbolji, mislim da mu je laknulo kada je shvatio da mu nisam nikakva politicka pretnja.
2003. prilikom pokusaja podizanja spomenika vojvodi Pavlu Djurisicu u Beranama crnogorska policija je dinamitom raznela postolje. Da li ste bili tada tamo i sta se zapravo dogodilo?
– Da, posle tog dogadjaja resio sam da vise ne odlazim u Crnu Goru. Ja, otac i brat bili smo tamo jer je bilo u planu postavljanje spomenika. Ali tog dana Djukanoviceva policija minirala je spomenik. Cele nedelje nas je pratila stampa i pisala o tome. Ipak, te nedelje je odrzan parastos u manastiru u blizini Berana i dve ipo hiljade ljudi je vikalo Pavle, Pavle! Ja sam tada potpisao oko dve hiljade autograma a pre toga nisam potpisao ni jedan autogram u zivotu. Ponovo radost i ponizenje u isti mah.
Kako danas vidite odnos izmedju Srbije i Amerike? Sta po vama Srbija treba da uradi da bi dobila iskrenu americku podrsku i da li je to uopste moguce?
– Na zalost, Srbija je jos uvek neka vrsta Americkog “zaloga”. Vidite, Amerika koristi male zemlje poput Srbije kao neku vrstu “zetona” u svojoj geopolitickoj sahovskoj igri. Licno mislim da bi bilo katastrofalno za srbiju da se prikljuci Evropskoj Uniji i postane orudje u rukama Amerike i Nemacke. Srpski narod mora da ocuva Srbiju i srpski identitet netaknutim.
Vi ste imigracioni advokat. Ziveli ste u Ilinoisu, danas zivite u Arizoni. Obe drzave imaju jake srpske zajednice. Koliko ste aktivni unutar njih?
– Veoma sam aktivan. Bio sam predsednik Srpske advokatske komore u Americi 2006. -2007. Clan sam crkve Svetog Save u Phoenixu a bio sam i clan crkvenog odbora. Moji sinovi stecuju na bogoslluzenjima.
Kao advokat, zastupali ste mnoge Srbe u imigracionim pitanjima. Jeste li imali prilike da zastupate pripadnike drugih nacija iz bivse Jugoslavije, Hrvate, Bosanske Muslimane, Albance...?
– Za dvadeset pet godina rada zastupao sam ljude iz preko trideset zemalja sirom sveta. Ali sa prostora bivse Jugoslavije ne puno, zbog svog porekla i svega sto uz to ide. Bilo je malobrojnih Hrvata, Muslimana, Albanaca, ali to su uglavnom bili totalno apoliticni ljudi, ljudi koje politika ni najmanje ne zanima.
Da li ste ikada dobijali ponude za politicko angazovanje, Bilo u Srbiji, bilo ovde u Americi?
– Pa, Boris Tadic je svakako bio zabrinut misleci da imam nekih ponuda!! Ha, ha, ha. Salim se, ja zapravo prezirem politiku. U politici se javlja potreba za laganjem, a ona rusi sve ono u sta verujem i postujem. Ne bih bio dobar politicar, suvise cesto govorim ono sto zapravo i mislim.
Ipak, cini mi se da pratite dnevnu politiku veoma aktivno. Predsednicki izbori u Americi se blize i Srbi strahuju od mogucnosti da pobedi Hillary Clinton. Koje su Vase prognoze?
– Kao sto rekoh, prezirem politiku. Ali ovogodisnji izbori vazni su mi iz jednog razloga. Mislim da je Klintonova patoloski lazov, da je previse korumpirana i da mrzi srpski narod. Svaki Srbin koji se resi da glasa za nju za mene i nije Srbin.
Praunuci – sinovi Pavla Djurisica ispred dedinog spomenika u manastiru
Sv. Save u Libertyvillu
https://predragrudovicniko.wordpress.com/portfolio/paul-djurisic-intervju/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****