Novosti
19. mart 2017.
SUSRET SA ISTORIJOM
Sin vojvode Mišića se žrtvovao zbog Draže
Kako su Nemci streljali četničkog majora Aleksandra Mišića, u decembru 1941. Ispred kuće u Struganiku, u kojoj je bio domaćin generalu, pred Nemcima rekao: "Ja sam Draža."
![]()
![]()
Ljotićevac Boža Ćatić iz Valjeva ispričao je emigrantskom publicisti Borivoju Karapadžiću da je Mišić odbio svaku saradnju sa Nemcima, da im je psovao i oca i majku i da im je rekao da mrzi i sopstvenu majku, zato što je Nemica.
Čuveni novinar "Politike" Bogoslav Boca Marjanović pisao je da su Nemci pred streljanje pitali Mišića i Fregla za poslednju želju. Mišić je zatražio da mu vežu oči i da mu se ne puca u glavu. Fregl je pak rekao: "Poslednja želja mi je da neprijateljima svoga naroda, varvarima Nemcima, sam komandujem paljbom svoga streljanja i da nam se dozvoli da u smrt idemo - rašniranih cipela."
Marjanović je u "Politici" objavio da su Nemci ispunili želju na smrt osuđenih, a zatim se, kaže autor teksta, "zbio događaj dostojan jednog Eshila, prava antička tragedija. Kad je Fregl zaustio da uzvikne `Pali`, Mišić je brže-bolje skinuo cokule i zavitlao ih prema Nemcima."
NAJAUTENTIČNIJE svedočenje, po svemu sudeći, ostavio je poznati istoričar Vasa Kazimirović, koji se, kao zarobljeni partizan, zatekao u valjevskom zatvoru:
"Noć uoči streljanja, Mišić i Fregl proveli su u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u koje su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći... Bilo im je doneseno i pravo na jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo da išta okusi, major Mišić se obilato služio i jelom i pićem. Negde oko ponoći, zahvaćen pićem, počeo je da peva nemačke pesme... Nemački podoficir, koji je bio određen da sedi uz njega, pevušio je s njim zajedno, a kad je izbila ponoć - ustao je da se oprosti, budući da mu je dolazila smena. Zauzeo je stav 'mirno' taj nemački podoficir, 'capnuo' petom o petu, pozdravio Mišića po vojnički i izdeklamovao: 'Gospodine majore, želim vam junačku smrt!'... Do u samo svanuće, Mišić je ostao budan i stalno ponavljao da gubi glavu samo zato što nije hteo da služi Nemcima i da ratuje protiv srpske braće u partizanskim jedinicama. Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta sa nemačkim oficirima koji su došli po njih. Prilikom fotografisanja nemačkih oficira sa Mišićem i Freglom, upravnik zatvora, folksdojčer Bauman (kamenorezac u Beogradu do rata 1941) hteo je i sam da se slika, pa je stao upravo uz Mišića. Ali ovaj ga je odgurnuo rukom, rekavši na nemačkom jeziku: 'Ti nisi dostojan da se slikaš sa jednim srpskim oficirom!'
HEROJ BALKANSKIH RATOVA
ALEKSANDAR Mišić, heroj balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, rođen u Beogradu 1891. godine, kao peto od šestoro dece Živojina i Lujze Mišić (devojačko Krikner). Majka mu je bila Nemica, starinom iz Francuske (deda je bio Francuz). Čim je napunio 18 godina, Aleksandar napušta porodični dom bez znanja roditelja i odlazi u Rusiju. Predstavio se kod strica cara Nikolaja Nikolajevića, čija je žena bila crnogorska princeza, i izrazio želju da stupi u Vojnu akademiju. Dobija preporuke i stupa u akademiju u Vilnu. Međutim, 1912. se razboleo i posle preporuke lekara da mu tokom daljeg lečenja treba toplija klima odlučuje da se vrati u Srbiju koja se tada spremala za rat protiv Osmanskog carstva.
Aleksandar je bez očevog odobrenja stupio kao oficir u srpsku vojsku. Učestvovao je u mnogobrojnim bitkama, balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Od 1928. do 1930. bio je vršilac dužnosti upravnika Vranjske banje. Za vreme Drugog svetskog rata bio je komandant Ribničkog četničkog odreda u četničkim odredima Jugoslovenske vojske, obaveštajac i jedan od glavnih ustaničkih vođa uz pukovnika Dragoljuba Mihailovića tokom ustanka 1941.
I BRAĆA BILI VOJNICI
ALEKSANDROV stariji brat Radovan takođe je imao briljantnu vojnu karijeru i kao pukovnik najviši čin posle oca u celoj porodici. Posle okupacije zemlje i zarobljavanja Nemci ga šalju u koncentracioni logor u Nirnbergu. Promenio je sedam logora. Nažalost, umro je tri dana pre polaska transporta za Beograd, 26. jula 1945. Sahranjen je u Nirnbergu, a porodica je ostatke prenela u Beograd tek 1968. godine i sahranila ih u porodičnoj grobnici.
![]()
Mlađi, Vojislav posle školovanja na vojnoj akademiji u Rusiji odlazi u London gde završava studije hortikulture i vraća se u Srbiju. Po izbijanju rata 1941. opredelio se za partizane. Bio je zatočen u i zloglasnom logoru Banjica, odakle ga je oslobodila majka svojim autoritetom. Ipak, ponovo se priključuje partizanima i učestvuje na Sremskom frontu. Po završetku rata bio je poverenik za poljoprivredu i zajedno sa Srđanom Mrkušićem, legendarnim golmanom Crvene zvezde, radio na uređenju parkovskih površina u Beogradu. Sve do 1948. godine i rezolucije Informbiroa. Završava na Golom otoku...
Majka Lujza umrla je 7. decembra 1956. Voja ju je znatno nadživeo, upokojio se 29. jula 1974. godine.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:655669-Sin-vojvode-Misica-se-zrtvovao-zbog-Draze
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
19. mart 2017.
SUSRET SA ISTORIJOM
Sin vojvode Mišića se žrtvovao zbog Draže
Kako su Nemci streljali četničkog majora Aleksandra Mišića, u decembru 1941. Ispred kuće u Struganiku, u kojoj je bio domaćin generalu, pred Nemcima rekao: "Ja sam Draža."
Major Aleksandar Mišić
ČETNIČKI pokret Draže Mihailovića ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, kako je zvanično nazivan, bio je i ostao jedan od najkontroverznijih pojava u Drugom svetskom ratu, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Celokupna sudbina ovih vojnih formacija donekle podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno.
Gotovo pola veka, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, istina o četnicima Draže Mihailovića je bila tabu tema Titove Jugoslavije. Pa i danas, bez obzira na to što su objavljeni tomovi knjiga, obelodanjeni dokumenti koja bacaju sasvim drugu sliku na ovaj period istorije, pa čak snimljena i serija na nacionalnoj televiziji ("Ravna gora", 2013), svako čeprkanje po ovoj "misteriji" kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje? A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.
Radoš Bajić, idejni tvorac pomenute TV serije, u jednom trenutku nam predočava susret pukovnika Draže Mihailovića i majora Aleksandra Mišića, u noći između 10. i 11. maja 1941. u kući vojvode Živojina Mišića u selu Struganik. Njih dvojica se dogovaraju da ne priznaju kapitulaciju Jugoslavije. Draža je rekao: "Aleksandre, ti i ja ćemo podići treći ustanak. Učinićemo sve da narodu olakšamo ovo robovanje i da se mi, stari solunci, ne obrukamo. Borićemo se do kraja."
KAD je Srbiju, zatim, zahvatio pravi požar ustanka, i kad su, zajedno sa partizanima, ili pak sami četnici Draže Mihailovića stali napadati nemačke vojne garnizone, zabrinutost nemačkih okupacionih vlasti je porasla. Nemački štab procenjuje Mihailovićeve odrede kao opasnijeg protivnika od partizana jer su u tim odredima komandni kadar činili oficiri koji su imali šansu da okupe većinu srpskog naroda.
Nekoliko dana posle pada partizanske tvrđave u Užicu, Nemci su krenuli na Ravnu goru u pet kolona. Nisu naišli na značajniji oružani otpor. Pojedina dokumenta kazuju da su neki Nedićevi oficiri prethodno dojavili Mihailoviću da se sprema ofanziva na taj deo Srbije, i Draža naređuje da se sve jedinice koje su obezbeđivale taj prostor povuku i rasprše na razne strane.
Nemačka obaveštajna služba očigledno je raspolagala preciznim podacima da pukovnik Mihailović najčešće boravi u Struganiku. Njihova motorizovana formacija zaustavila se tačno pred rodnom kućom vojvode Mišića. I nisu pogrešili: u kući je bio Draža sa majorem Zaharijem Ostojićem, koji je stigao iz Kaira kao specijalni izaslanik kraljevske vlade. Minuti su odlučivali da li će "prvi gerilac Evrope" biti zarobljen. U poslednjem trenutku uspeli su da umaknu u obližnju šumu.
Šta je prethodilo pukovnikovom izvlačenju iz kuće na sigurno? Njegov domaćin major Aleksandar Mišić izašao je pred Nemce i rekao:
- Ja sam Draža Mihailović!
Vreme koje je neprijatelj utrošio okupljajući se oko Mišića bilo je dovoljno da im četnički lider umakne.
Na kraju, ofanziva na Ravnu goru nije bila baš bezuspešna. U izveštaju nemačke 342. divizije piše se da je u ovoj akciji 475 četnika zarobljeno, a ubijeno 11 vojnika i jedan oficir. Domogli su se dvojice majora, Aleksandra Mišića i Ivana Fregla, načelnika štaba Kolubarskog vojno-četničkog odreda, i još petorice oficira.
MIŠIĆ i Fregl bili su im posebno zanimljivi. Od njih su hteli da saznaju u kom je pravcu pobegao Draža Mihailović, kakve su njegove veze sa Britancima. Pošto od ove dvojice majora nisu ništa saznali, oni su izvedeni pred nemački vojni sud koji ih je osudio na smrt. Presuda je odmah izvršena...
O majoru Aleksandru Mišiću tokom rata, ali u poratnim godinama, biće ispredane raznorazne legende, naročito o njegovoj poslednjoj noći pred streljanje.
Draža Mihailović / Foto-arhiv "Borbe"
Čuveni novinar "Politike" Bogoslav Boca Marjanović pisao je da su Nemci pred streljanje pitali Mišića i Fregla za poslednju želju. Mišić je zatražio da mu vežu oči i da mu se ne puca u glavu. Fregl je pak rekao: "Poslednja želja mi je da neprijateljima svoga naroda, varvarima Nemcima, sam komandujem paljbom svoga streljanja i da nam se dozvoli da u smrt idemo - rašniranih cipela."
Marjanović je u "Politici" objavio da su Nemci ispunili želju na smrt osuđenih, a zatim se, kaže autor teksta, "zbio događaj dostojan jednog Eshila, prava antička tragedija. Kad je Fregl zaustio da uzvikne `Pali`, Mišić je brže-bolje skinuo cokule i zavitlao ih prema Nemcima."
NAJAUTENTIČNIJE svedočenje, po svemu sudeći, ostavio je poznati istoričar Vasa Kazimirović, koji se, kao zarobljeni partizan, zatekao u valjevskom zatvoru:
"Noć uoči streljanja, Mišić i Fregl proveli su u takozvanom policijskom zatvoru u Valjevu, u posebnim ćelijama u koje su specijalno za njih unesene vojničke postelje i gvozdene peći... Bilo im je doneseno i pravo na jela i pića. Ali dok major Fregl nije ni od čega hteo da išta okusi, major Mišić se obilato služio i jelom i pićem. Negde oko ponoći, zahvaćen pićem, počeo je da peva nemačke pesme... Nemački podoficir, koji je bio određen da sedi uz njega, pevušio je s njim zajedno, a kad je izbila ponoć - ustao je da se oprosti, budući da mu je dolazila smena. Zauzeo je stav 'mirno' taj nemački podoficir, 'capnuo' petom o petu, pozdravio Mišića po vojnički i izdeklamovao: 'Gospodine majore, želim vam junačku smrt!'... Do u samo svanuće, Mišić je ostao budan i stalno ponavljao da gubi glavu samo zato što nije hteo da služi Nemcima i da ratuje protiv srpske braće u partizanskim jedinicama. Ujutru, tek što se razdanilo, Mišić i Fregl izvedeni su iz svojih ćelija na dvorište i tu fotografisani. Nekoliko puta sami, a nekoliko puta sa nemačkim oficirima koji su došli po njih. Prilikom fotografisanja nemačkih oficira sa Mišićem i Freglom, upravnik zatvora, folksdojčer Bauman (kamenorezac u Beogradu do rata 1941) hteo je i sam da se slika, pa je stao upravo uz Mišića. Ali ovaj ga je odgurnuo rukom, rekavši na nemačkom jeziku: 'Ti nisi dostojan da se slikaš sa jednim srpskim oficirom!'
HEROJ BALKANSKIH RATOVA
ALEKSANDAR Mišić, heroj balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, rođen u Beogradu 1891. godine, kao peto od šestoro dece Živojina i Lujze Mišić (devojačko Krikner). Majka mu je bila Nemica, starinom iz Francuske (deda je bio Francuz). Čim je napunio 18 godina, Aleksandar napušta porodični dom bez znanja roditelja i odlazi u Rusiju. Predstavio se kod strica cara Nikolaja Nikolajevića, čija je žena bila crnogorska princeza, i izrazio želju da stupi u Vojnu akademiju. Dobija preporuke i stupa u akademiju u Vilnu. Međutim, 1912. se razboleo i posle preporuke lekara da mu tokom daljeg lečenja treba toplija klima odlučuje da se vrati u Srbiju koja se tada spremala za rat protiv Osmanskog carstva.
Aleksandar je bez očevog odobrenja stupio kao oficir u srpsku vojsku. Učestvovao je u mnogobrojnim bitkama, balkanskim ratovima, kao i u Prvom svetskom ratu. Od 1928. do 1930. bio je vršilac dužnosti upravnika Vranjske banje. Za vreme Drugog svetskog rata bio je komandant Ribničkog četničkog odreda u četničkim odredima Jugoslovenske vojske, obaveštajac i jedan od glavnih ustaničkih vođa uz pukovnika Dragoljuba Mihailovića tokom ustanka 1941.
I BRAĆA BILI VOJNICI
ALEKSANDROV stariji brat Radovan takođe je imao briljantnu vojnu karijeru i kao pukovnik najviši čin posle oca u celoj porodici. Posle okupacije zemlje i zarobljavanja Nemci ga šalju u koncentracioni logor u Nirnbergu. Promenio je sedam logora. Nažalost, umro je tri dana pre polaska transporta za Beograd, 26. jula 1945. Sahranjen je u Nirnbergu, a porodica je ostatke prenela u Beograd tek 1968. godine i sahranila ih u porodičnoj grobnici.
Vojvoda Mišić i njegovi sinovi Radovan i Aleksandar / Foto-arhiv "Borbe"
Majka Lujza umrla je 7. decembra 1956. Voja ju je znatno nadživeo, upokojio se 29. jula 1974. godine.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:655669-Sin-vojvode-Misica-se-zrtvovao-zbog-Draze
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****