Pogledi
June 16, 2018
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
![]()
Била је субота, 5. маја 2018. године. На тераси Спомен дома на Равној Гори седимо прота Драго Јовановић, још двојица Ваљеваца – Андрић и Кнежевић – и ја, док кустос музеја, Владан Радосављевић, спрема неко послужење. Са нама је и један капетан Генералштаба Војске Србије, али он одлази да провери је ли све у реду.
Наиме, очекујемо први долазак Војске Србије на Равну Гору и прво одавање војних почасти генералу Дражи Михаиловићу. Сви осећамо историјски значај догађаја и о томе причамо. Осећај је неупоредив са оним од 13. маја 1990, током првог организованог доласка на Равну Гору. И то је био историјски дан, али, доминирао је страх. Равну Гору су надлетали полицијски хеликоптери, било је оклопних возила и кордона милиције под шлемовима и са аутоматским пушкама у рукама. После низа успутних контрола, негде до скретања за Брајиће милиција је пустила само нас двестотинак, на челу са Вуком Драшковићем. Ту је командир милиције, преко мегафона, захтевао да напустимо “лице места“, а како га нисмо послушали, уследила је тада чувена наредба: “Милицијо, поступи по наређењу!“
Милиција, мада бројна и наоружана до зуба, ипак је била неискусна, јер још није било масовних демонстрација, па ни много интервенција ове врсте. У њиховим очима се такође видео страх, који се преносио на нас, јер они су држали оружје, а ми нисмо знали на шта су све спремни. Знали смо само да су се њихови надређени – комунисти, бојали и самог помена Равне Горе.
![]()
Сада је, међутим, доминирао осећај поноса, због факта да ствари неумољиво долазе на своје место и да се задовољава космичка правда: Војска је већ одавно вратила немањићке ознаке и коме ће одавати почаст ако не једном од највећих генерала који је носио те ознаке – Дражи Михаиловићу.
Негде око пола два, испред цркве на Равној Гори паркирају се четири аутобуса, са око 200 припадника Војске Србије. То су официри, углавном из Генералштаба, и цивилна лица на служби у војсци, мушкарци и жене. Скоро сви су у цивилу. У униформи је онолико официра колико је предвиђено протоколом за церемонију одавања поште.
На платоу испред цркве постављени су сто и две столице, бежични микрофон и одговарајуће озвучење, како бих, по ранијем договору, одржао говор о историјском значају Равне Горе. Капетан ми даје микрофон, а пуковник, вођа пута, пита колико ће трајати говор: Ако ће трајати кратко, сви ће стајати, а ако ће трајати дуго, наредиће да сви поседају на траву испод цркве. Рекох, нека поседају. Ја сам, наравно, стајао.
![]()
Најпре сам се захвалио организаторима на тако великој почасти, да одржим говор на овом историјском догађају. Догађај је историјски, рекао сам, јер је ово први пут после 74 године да Равна Гора види војску са грбовима Немањића на рукавима и на капама. Последњи пут, таква војска била је овде септембра 1944. године, када се Врховна команда генерала Драже Михаиловића повукла са Равне Горе у Источну Босну, због надирања Црвене армије са истока. Изразио сам наду да ће ово постати традиција, односно да ће Равна Гора, као место дизања Трећег српског устанка, добити исти третман од државе, па тако и од војске, као и Орашац и Таково. Крађорђев Орашац, Милошево Таково и Дражина Равна Гора – то су све места у кругу од око 50 километара и није случајно што је то тако.
Потом сам поставио реторичко питање – зашто смо ми сада овде? – и у наставку говора подсетио да је Равна Гора, од децембра 1941. и током наредних неколико година, била једно од најпознатијих места у слободном свету, као симбол отпора тиранији и борбе за слободу. Није било значајнијег медија у Америци, Канади, Британији, слободној Француској и другим слободним земљама, који није помињао Равну Гору, генерала Дражу Михаиловића и његове четнике.
Наравно, од тог момента – прецизније, од 6. децембра 1941, Дражин штаб више није био овде, већ су Равну Гору “чешљали“ немачки стрељачки стројеви. Дража је отишао пут већих и недоступнијих планина, да би се на Равну Гору вратио тек у јулу 1943. године. И то на свега неколико дана, јер је уследила нова немачка операција – Операција “Моргенлуфт“.
Трећи пут, Дража се вратио на Равну Гору крајем јануара 1944, због Народног конгреса у селу Ба. И после тога је уследила немачка реакција и Врховна команда је поново отишла на југ. Тек у пролеће 1944, када су Немци повукли већи део јединица из Србије, ради окупације Мађарске, која је иступила из Сила осовине, Дражина Врховна команда је могла да остане на Равној Гори у дужем периоду. И остала је, до поменуте инвазије Црвене армије.
То би били краћи изводи из говора, после ког смо сви прешли код Дражиног споменика. Ту је прота Драго Јовановић одржао парастос Дражи, а потом и пригодан говор.
![]()
Пригодан говор, мимо протокола, али такође награђен аплаузом, одржао је и Љубинко Андрић (после рата, у области Вишеграда, у потрази за Дражом, комунисти су убили више десетина чланова његове фамилије).
Трећи део церемоније било је постављање венца испред Дражиног споменика, уз војнички поздрав.
![]()
![]()
![]()
![]()
Уследило је сликање присутних поред споменика, а потом последњи део планиране церемоније: додела признања Генералштаба владици ваљевском Милутину, проти Драги и мени. Владика је добио књигу са посветом, а прота и ја захвалнице.
![]()
![]()
На корицама захвалнице коју сам добио је грб Генералштаба, а унутра пише: “Република Србија – Војска Србије. Захвалница господину Милославу Самарџићу за пружену помоћ и подршку током посете припадника Војске Србије Равној Гори“. У дну захвалнице су печат и потпис надлежног пуковника. Ово је први документ ове врсте који сам икада добио од државе.
![]()
Пошто је ситуација у Србији таква каква је, договорили смо се да се ни вест о догађају, ни фотографије, не објављују неко време. Предложио сам официрима да се чланак и фотографије први пут објаве у “Српским новинама“ од 1. јуна, што су они прихватили.
Међутим, два дана касније, неко је на интернету поставио слику на којој официри салутирају Дражином споменику. То је одмах постала најпреношенија слика на фејсбуку и другим друштвеним мрежама.
Прва реакција званичника била је да је слика – фотомонтажа.
Министарство одбране, на чијем челу стоји комуниста Александар Вулин, огласило се 9. маја. У саопштењу је стајало да Војска Србије одаје почаст на местима утврђеним од стране овог и других надлежних министарстава, а да међу тим местима није Равна Гора. Потом је у саопштењу писало дословце ово:
“Делегација Војске Србије и Министарства одбране није положила венац на било ком месту које није обухваћено наведеним плановима и које није у складу са поменутим државним програмом, па тако ни на споменик Дражи Михаиловићу.“
Истог дана огласио се и један од дежурних “војних аналитичара“, Александар Радић, који, иначе, као ни Вулин, није служио војску, наводећи:
“Ипак, ако Министарство одбране није знало да припадници ВС одају почаст четницима, од њих очекујем одговоре ко се појавио на Равној Гори, која јединица и зашто. Шта год мислили, Југословенска војска у отаџбини је поражена снага у Другом светском рату и неприхватљиво је величати снаге које су колаборационистичке.“
Следећег дана, 10. маја, Војни синдикат Србије подржао је официре који су били на Равној Гори. Председник Војног синдиката, Новица Антић, изјавио је да је то био организовани догађај, и да је организација поверена лично начелнику Генералштаба генералу Љубиши Диковићу. Антић је подсетио и на Закон о изједначавању права бораца “два покрета током Другог светског рата“, као и на пресуду о поништењу суђења Дражи Михаиловићу.
Уследили су “рат саопштењима“ и јавна расправа. Комунисти свих фракција, владини и невладини, осуђивали су официре, али ипак преовладао је став који је изнео Новица Антић: Да у изласку официра на Равну Гору није било ничег противзаконитог. Напротив, противзаконито је то што војска не одаје почаст партизанима и четницима по систему пола-пола. Дакле – половина почасти партизанима који су се борили против Србије, и половина четницима који су се борили за Србију.
На жалост, ово решење, које произилази из закона, у ближој будућности неће моћи да се спроведе. Али, нема сумње да ће Војска Србије једног дана одавати почаст само четницима.
“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 704, Чикаго, јун 2018.
VIDEO:
https://youtu.be/_hyOI5teXKc
http://www.pogledi.rs/%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
June 16, 2018
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Војска Србије први пут на Равној Гори: Историјско салутирање
Припадници Војске Србије 5. маја 2018. први пут су посетили Равну Гору, организовали парастос за Дражу и положили венац испред његовог споменика. "Српске новине’’ ексклузивно објављују шта се тачно дешавало тога дана
Била је субота, 5. маја 2018. године. На тераси Спомен дома на Равној Гори седимо прота Драго Јовановић, још двојица Ваљеваца – Андрић и Кнежевић – и ја, док кустос музеја, Владан Радосављевић, спрема неко послужење. Са нама је и један капетан Генералштаба Војске Србије, али он одлази да провери је ли све у реду.
Наиме, очекујемо први долазак Војске Србије на Равну Гору и прво одавање војних почасти генералу Дражи Михаиловићу. Сви осећамо историјски значај догађаја и о томе причамо. Осећај је неупоредив са оним од 13. маја 1990, током првог организованог доласка на Равну Гору. И то је био историјски дан, али, доминирао је страх. Равну Гору су надлетали полицијски хеликоптери, било је оклопних возила и кордона милиције под шлемовима и са аутоматским пушкама у рукама. После низа успутних контрола, негде до скретања за Брајиће милиција је пустила само нас двестотинак, на челу са Вуком Драшковићем. Ту је командир милиције, преко мегафона, захтевао да напустимо “лице места“, а како га нисмо послушали, уследила је тада чувена наредба: “Милицијо, поступи по наређењу!“
Милиција, мада бројна и наоружана до зуба, ипак је била неискусна, јер још није било масовних демонстрација, па ни много интервенција ове врсте. У њиховим очима се такође видео страх, који се преносио на нас, јер они су држали оружје, а ми нисмо знали на шта су све спремни. Знали смо само да су се њихови надређени – комунисти, бојали и самог помена Равне Горе.
Сада је, међутим, доминирао осећај поноса, због факта да ствари неумољиво долазе на своје место и да се задовољава космичка правда: Војска је већ одавно вратила немањићке ознаке и коме ће одавати почаст ако не једном од највећих генерала који је носио те ознаке – Дражи Михаиловићу.
Негде око пола два, испред цркве на Равној Гори паркирају се четири аутобуса, са око 200 припадника Војске Србије. То су официри, углавном из Генералштаба, и цивилна лица на служби у војсци, мушкарци и жене. Скоро сви су у цивилу. У униформи је онолико официра колико је предвиђено протоколом за церемонију одавања поште.
На платоу испред цркве постављени су сто и две столице, бежични микрофон и одговарајуће озвучење, како бих, по ранијем договору, одржао говор о историјском значају Равне Горе. Капетан ми даје микрофон, а пуковник, вођа пута, пита колико ће трајати говор: Ако ће трајати кратко, сви ће стајати, а ако ће трајати дуго, наредиће да сви поседају на траву испод цркве. Рекох, нека поседају. Ја сам, наравно, стајао.
Најпре сам се захвалио организаторима на тако великој почасти, да одржим говор на овом историјском догађају. Догађај је историјски, рекао сам, јер је ово први пут после 74 године да Равна Гора види војску са грбовима Немањића на рукавима и на капама. Последњи пут, таква војска била је овде септембра 1944. године, када се Врховна команда генерала Драже Михаиловића повукла са Равне Горе у Источну Босну, због надирања Црвене армије са истока. Изразио сам наду да ће ово постати традиција, односно да ће Равна Гора, као место дизања Трећег српског устанка, добити исти третман од државе, па тако и од војске, као и Орашац и Таково. Крађорђев Орашац, Милошево Таково и Дражина Равна Гора – то су све места у кругу од око 50 километара и није случајно што је то тако.
Потом сам поставио реторичко питање – зашто смо ми сада овде? – и у наставку говора подсетио да је Равна Гора, од децембра 1941. и током наредних неколико година, била једно од најпознатијих места у слободном свету, као симбол отпора тиранији и борбе за слободу. Није било значајнијег медија у Америци, Канади, Британији, слободној Француској и другим слободним земљама, који није помињао Равну Гору, генерала Дражу Михаиловића и његове четнике.
Наравно, од тог момента – прецизније, од 6. децембра 1941, Дражин штаб више није био овде, већ су Равну Гору “чешљали“ немачки стрељачки стројеви. Дража је отишао пут већих и недоступнијих планина, да би се на Равну Гору вратио тек у јулу 1943. године. И то на свега неколико дана, јер је уследила нова немачка операција – Операција “Моргенлуфт“.
Трећи пут, Дража се вратио на Равну Гору крајем јануара 1944, због Народног конгреса у селу Ба. И после тога је уследила немачка реакција и Врховна команда је поново отишла на југ. Тек у пролеће 1944, када су Немци повукли већи део јединица из Србије, ради окупације Мађарске, која је иступила из Сила осовине, Дражина Врховна команда је могла да остане на Равној Гори у дужем периоду. И остала је, до поменуте инвазије Црвене армије.
То би били краћи изводи из говора, после ког смо сви прешли код Дражиног споменика. Ту је прота Драго Јовановић одржао парастос Дражи, а потом и пригодан говор.
Пригодан говор, мимо протокола, али такође награђен аплаузом, одржао је и Љубинко Андрић (после рата, у области Вишеграда, у потрази за Дражом, комунисти су убили више десетина чланова његове фамилије).
Трећи део церемоније било је постављање венца испред Дражиног споменика, уз војнички поздрав.
Уследило је сликање присутних поред споменика, а потом последњи део планиране церемоније: додела признања Генералштаба владици ваљевском Милутину, проти Драги и мени. Владика је добио књигу са посветом, а прота и ја захвалнице.
На корицама захвалнице коју сам добио је грб Генералштаба, а унутра пише: “Република Србија – Војска Србије. Захвалница господину Милославу Самарџићу за пружену помоћ и подршку током посете припадника Војске Србије Равној Гори“. У дну захвалнице су печат и потпис надлежног пуковника. Ово је први документ ове врсте који сам икада добио од државе.
Пошто је ситуација у Србији таква каква је, договорили смо се да се ни вест о догађају, ни фотографије, не објављују неко време. Предложио сам официрима да се чланак и фотографије први пут објаве у “Српским новинама“ од 1. јуна, што су они прихватили.
Међутим, два дана касније, неко је на интернету поставио слику на којој официри салутирају Дражином споменику. То је одмах постала најпреношенија слика на фејсбуку и другим друштвеним мрежама.
Прва реакција званичника била је да је слика – фотомонтажа.
Министарство одбране, на чијем челу стоји комуниста Александар Вулин, огласило се 9. маја. У саопштењу је стајало да Војска Србије одаје почаст на местима утврђеним од стране овог и других надлежних министарстава, а да међу тим местима није Равна Гора. Потом је у саопштењу писало дословце ово:
“Делегација Војске Србије и Министарства одбране није положила венац на било ком месту које није обухваћено наведеним плановима и које није у складу са поменутим државним програмом, па тако ни на споменик Дражи Михаиловићу.“
Истог дана огласио се и један од дежурних “војних аналитичара“, Александар Радић, који, иначе, као ни Вулин, није служио војску, наводећи:
“Ипак, ако Министарство одбране није знало да припадници ВС одају почаст четницима, од њих очекујем одговоре ко се појавио на Равној Гори, која јединица и зашто. Шта год мислили, Југословенска војска у отаџбини је поражена снага у Другом светском рату и неприхватљиво је величати снаге које су колаборационистичке.“
Следећег дана, 10. маја, Војни синдикат Србије подржао је официре који су били на Равној Гори. Председник Војног синдиката, Новица Антић, изјавио је да је то био организовани догађај, и да је организација поверена лично начелнику Генералштаба генералу Љубиши Диковићу. Антић је подсетио и на Закон о изједначавању права бораца “два покрета током Другог светског рата“, као и на пресуду о поништењу суђења Дражи Михаиловићу.
Уследили су “рат саопштењима“ и јавна расправа. Комунисти свих фракција, владини и невладини, осуђивали су официре, али ипак преовладао је став који је изнео Новица Антић: Да у изласку официра на Равну Гору није било ничег противзаконитог. Напротив, противзаконито је то што војска не одаје почаст партизанима и четницима по систему пола-пола. Дакле – половина почасти партизанима који су се борили против Србије, и половина четницима који су се борили за Србију.
На жалост, ово решење, које произилази из закона, у ближој будућности неће моћи да се спроведе. Али, нема сумње да ће Војска Србије једног дана одавати почаст само четницима.
“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 704, Чикаго, јун 2018.
VIDEO:
VOJSKA SRBIJE PRVI PUT NA RAVNOJ GORI - ВОЈСКА СРБИЈЕ ПРВИ ПУТ НА РАВНОЈ ГОРИ
Posted on You Tube by:"PoglediKragujevac"
Published on Jun 16, 2018
https://youtu.be/_hyOI5teXKc
http://www.pogledi.rs/%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82-%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****