www.savremenaistorija.com
Немања Девић
May 29, 2019
УСТАШКИ ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ КОД ВИШЕГРАДА 1942 – У СВИЈЕТЛУ ЊЕМАЧКИХ ДОКУМЕНАТА
Историјска студија “Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – У свјетлу њемачких докумената” историчара Предрага Остојића још један је у низу доказа да о неким догађајима из наше прошлости о којима се уз часне изузетке, не само да није писало и није говорило већ да о њима није било “пожељно ни писати ни говорити”.
![]()
Књигу је објавила издавачка кућа “Свет књиге” из Београда и како је најављено из ове издавачке куће имаће своје промотивно представљање уочи Видовдана у Вишеграду у поводу отварања и освештавања музеја жртвама усташког злочина на Дрини.
Преносимо текст историчара Немање Девића, који је уз др Бојана Димитријевића један од рецензената ове књиге која је још један од прилога развејавању магле о догађајима из наше не тако далеке прошлости.
О Старом Броду и страдалничком српском Подрињу
Већ јануар 1942. био је испуњен борбама и страдањима устаника, у фебруару је пропао покушај мајора Дангића о изузимању источне Босне из надлежности и система НДХ и њено евентуално прикључење ”Недићевој” Србији, март је обележио дефинитивни раскол у редовима устаника и њихове међусобне борбе. Наређење Јосипа Броза 2. пролетерској бригади да ликвидира четничке снаге на правцу својих дејстава и њени успеси у том смислу јесу допринели да комунисти елиминишу конкуренте у сукобу око превласти у источној Босни, али су и уздрмали свеукупну одбрану пред одлучујуће сукобе са окупаторским и усташким снагама. Када су Немци у априлу заробили и лидера националног покрета отпора, мајора Дангића, одбрана је била обезглављена – и то пред сам почетак операција ”чишћења” Подриња од устаника. Усташка ”Црна легија” (1. стајаћи дјелатни сдруг усташке војнице), која је у операцији ”Трио” представљала ударну песницу у борби против српских побуњеника, иза себе је посејала пустош и смрт. После низа злочина над цивилима у области Романије и Рогатице, ова јединица је уз подршку муслиманских снага у више наврата од марта до маја 1942. пресецала српске збегове надомак Дрине и масакрирала цивиле који су се кретали у њој. Најмасовнији, и у народном сећању најупечатљивији, били су злочини у Милошевићима и Старом Броду.
![]()
Немања Девић
May 29, 2019
УСТАШКИ ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ КОД ВИШЕГРАДА 1942 – У СВИЈЕТЛУ ЊЕМАЧКИХ ДОКУМЕНАТА
Историјска студија “Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942 – У свјетлу њемачких докумената” историчара Предрага Остојића још један је у низу доказа да о неким догађајима из наше прошлости о којима се уз часне изузетке, не само да није писало и није говорило већ да о њима није било “пожељно ни писати ни говорити”.
Књигу је објавила издавачка кућа “Свет књиге” из Београда и како је најављено из ове издавачке куће имаће своје промотивно представљање уочи Видовдана у Вишеграду у поводу отварања и освештавања музеја жртвама усташког злочина на Дрини.
Преносимо текст историчара Немање Девића, који је уз др Бојана Димитријевића један од рецензената ове књиге која је још један од прилога развејавању магле о догађајима из наше не тако далеке прошлости.
О Старом Броду и страдалничком српском Подрињу
Већ јануар 1942. био је испуњен борбама и страдањима устаника, у фебруару је пропао покушај мајора Дангића о изузимању источне Босне из надлежности и система НДХ и њено евентуално прикључење ”Недићевој” Србији, март је обележио дефинитивни раскол у редовима устаника и њихове међусобне борбе. Наређење Јосипа Броза 2. пролетерској бригади да ликвидира четничке снаге на правцу својих дејстава и њени успеси у том смислу јесу допринели да комунисти елиминишу конкуренте у сукобу око превласти у источној Босни, али су и уздрмали свеукупну одбрану пред одлучујуће сукобе са окупаторским и усташким снагама. Када су Немци у априлу заробили и лидера националног покрета отпора, мајора Дангића, одбрана је била обезглављена – и то пред сам почетак операција ”чишћења” Подриња од устаника. Усташка ”Црна легија” (1. стајаћи дјелатни сдруг усташке војнице), која је у операцији ”Трио” представљала ударну песницу у борби против српских побуњеника, иза себе је посејала пустош и смрт. После низа злочина над цивилима у области Романије и Рогатице, ова јединица је уз подршку муслиманских снага у више наврата од марта до маја 1942. пресецала српске збегове надомак Дрине и масакрирала цивиле који су се кретали у њој. Најмасовнији, и у народном сећању најупечатљивији, били су злочини у Милошевићима и Старом Броду.
Период 1941–1945. у историји српског народа препун је белина и мрља – недоречености, контроверзи, митова. Ти сложени догађаји и процеси посебно су били драматични на територији Независне државе Хрватске, где је грађански рат, поред идеолошке, попримио националну и верску димензију. Подизање на оружје и устанак 1941. за Србе у Босни и Херцеговини било је и животно питање, како би се одбранили од усташког терора и спречили истребљење којем су били изложени. Сви су се сврстали у један фронт против окупатора, чија је власт већ у летњим месецима те године била озбиљно уздрмана. Посебан успех српски родољуби забележили су у Подрињу, где је низом акција, поготово оних које су предводили официри на челу с мајором Јездимиром Дангићем, настала и пространа слободна територија ослоњена на ослобођене пределе у Србији. Међутим, долазак зиме и појачања непријатељу с једне стране, али и расцеп међу устаницима с друге, допринели су већ у пролеће 1942. губитку свега што је прошле године тешко стечено. Уз губљење ослобођених крајева умножавале су се и жртве, које су сада падале и у српско-српском судару. Година 1942. за српски народ Подриња и сарајевско-романијског подручја протекла је у знаку покоља, паљевине и збегова, сличних онима које су њихови преци преживљавали у 19. веку.
Из државе помирења која је успостављена 1945. изгнани су сви зли дуси прошлости, који би на било који начин пореметили унутрашњу политику и владајуће односе. Тако је и покољ у Старом Броду, једнако као и херцеговачке јаме или покољи широм НДХ, био потиснут и безмало предат забораву. Тек почетком 1990-их, после скоро пола века, ”провалиле” су у народу приче и забрањена сећања, које су испрва стварале готово митолошку слику страдања. Кроз причу о Старом Броду сазнало се о спаљенима у кућама крај Вишеграда, о покланима на Дрини – где су чак и немачки војници били принуђени да местимично отварају ватру на хрватске снаге не би ли их одлучили од злочина, о масовном скакању девојака у Дрину, које су одабрале смрт у подвигу не би ли одбраниле своју част, што – када узмемо у обзир и заједничко скакање девојака у Мораву 1815. – представља јединствену идентитетску слику.
Историчару Предрагу Остојићу припада заслуга што је на једном месту сабрао сва избледела сећања и варљиве успомене и покушао да издвоји историјско у њима, а затим да на бази бројних извора реконструише читав мозаик догађаја у источној Босни у пролеће 1942. године. Он све описане догађаје поставља у њихов историјски контекст, упоређује са документима и релевантном грађом, анализира узроке и последице подринског покоља. Посебно је значајно што је тежиште свог истраживања, из којег је потом и извлачио закључке, аутор ставио на немачку грађу, где окупатор делује као хладнокрвни, иронични, али и поуздани посматрач у крвавом сукобу међу народима (или народом) који на овим просторима дели судбину вековима. Неки од цитираних докумената се по први пут дају на увид јавности. Такође, значајан је и Остојићев покушај да, критички вреднујући документе, дође до броја жртава у покољу који је своју завршницу и врхунац имао у реону села Милошевићи и Стари Брод. Не полазећи од цифара које у статистици делују високо, а људски живот вреднују ниско, Предраг Остојић је показао посебан пијетет према стварним српским жртвама. Полазећи од анализе пописа жртава из 1964. (који, уистину, једва да је обухватио више од половине процењених људских губитака) он долази до 4.765 имена ”која би се могла довести у везу” са злочинима на Дрини. Иако су потребна додатна истраживања на ову тему, Остојићева анализа и поименични списак дају нам за то солидну основу и први конкретан покушај да се, у овом случају, из хладних бројева издвоје идентитети жртава и њихове трагичне судбине.
Уз то, Предраг Остојић утврђује прецизну хронологију догађаја, која нам је неопходна за разумевање читавог историјског контекста у којим су се они одиграли. Такође, даје нам низ упечатљивих фотографија, својеврсних докумената, које саме за себе, свака појединачно, говоре о патњама последњег српског збега и сеобе из источне Босне. Зато, заокружена слика злочина у Старом Броду не представља тек једну локалну тему или пак студију случаја – којом се ова прича исцрпљује и затвара, већ треба да буде пример и подстицај за истраживање свеукупног страдалништва српског Подриња у 20. веку.
Уочи Васкрса 2019,
Немања Девић
http://savremenaistorija.com/?p=3314
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
Из државе помирења која је успостављена 1945. изгнани су сви зли дуси прошлости, који би на било који начин пореметили унутрашњу политику и владајуће односе. Тако је и покољ у Старом Броду, једнако као и херцеговачке јаме или покољи широм НДХ, био потиснут и безмало предат забораву. Тек почетком 1990-их, после скоро пола века, ”провалиле” су у народу приче и забрањена сећања, које су испрва стварале готово митолошку слику страдања. Кроз причу о Старом Броду сазнало се о спаљенима у кућама крај Вишеграда, о покланима на Дрини – где су чак и немачки војници били принуђени да местимично отварају ватру на хрватске снаге не би ли их одлучили од злочина, о масовном скакању девојака у Дрину, које су одабрале смрт у подвигу не би ли одбраниле своју част, што – када узмемо у обзир и заједничко скакање девојака у Мораву 1815. – представља јединствену идентитетску слику.
Историчару Предрагу Остојићу припада заслуга што је на једном месту сабрао сва избледела сећања и варљиве успомене и покушао да издвоји историјско у њима, а затим да на бази бројних извора реконструише читав мозаик догађаја у источној Босни у пролеће 1942. године. Он све описане догађаје поставља у њихов историјски контекст, упоређује са документима и релевантном грађом, анализира узроке и последице подринског покоља. Посебно је значајно што је тежиште свог истраживања, из којег је потом и извлачио закључке, аутор ставио на немачку грађу, где окупатор делује као хладнокрвни, иронични, али и поуздани посматрач у крвавом сукобу међу народима (или народом) који на овим просторима дели судбину вековима. Неки од цитираних докумената се по први пут дају на увид јавности. Такође, значајан је и Остојићев покушај да, критички вреднујући документе, дође до броја жртава у покољу који је своју завршницу и врхунац имао у реону села Милошевићи и Стари Брод. Не полазећи од цифара које у статистици делују високо, а људски живот вреднују ниско, Предраг Остојић је показао посебан пијетет према стварним српским жртвама. Полазећи од анализе пописа жртава из 1964. (који, уистину, једва да је обухватио више од половине процењених људских губитака) он долази до 4.765 имена ”која би се могла довести у везу” са злочинима на Дрини. Иако су потребна додатна истраживања на ову тему, Остојићева анализа и поименични списак дају нам за то солидну основу и први конкретан покушај да се, у овом случају, из хладних бројева издвоје идентитети жртава и њихове трагичне судбине.
Уз то, Предраг Остојић утврђује прецизну хронологију догађаја, која нам је неопходна за разумевање читавог историјског контекста у којим су се они одиграли. Такође, даје нам низ упечатљивих фотографија, својеврсних докумената, које саме за себе, свака појединачно, говоре о патњама последњег српског збега и сеобе из источне Босне. Зато, заокружена слика злочина у Старом Броду не представља тек једну локалну тему или пак студију случаја – којом се ова прича исцрпљује и затвара, већ треба да буде пример и подстицај за истраживање свеукупног страдалништва српског Подриња у 20. веку.
Уочи Васкрса 2019,
Немања Девић
http://savremenaistorija.com/?p=3314
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****