Када се 27. марта 1941. године уверио да војни пуч у Београду није “нека шала”, Хитлер је истога дана позвао чланове Врховне команде (Геринг, Кајтел, Јодл, Рибентроп) и рекао им да је “Југославија неизвестан чинилац” у предстојећим акцијама (операције Марита иБарбароса) и “неће се предузимати дипломатски кораци, нити ће се постављати ултиматуми”, док могућа уверавања југословенске владе, “којој се ионако убудуће не може веровати, примаће се к знању” и нагласио да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима” да би се на тај начин “Турској задало довољно страха” и одустала од Черчиловог придобијања за “балкански фронт”.
Фирер је истога дана потписао Директиву бр. 25:
“Намеравам да упаднем у Југославију снажним продорима из подручја Ријеке и Софије са општим правцем ка Београду и даље ка југу, са циљем да се југословенској војсци зада одлучујући пораз, као и да се јужни део Југославије одсече од осталог дела земље и претвори у базу за даље операције немачко-италијанских снага против Грчке.
“Посебно наређујем следеће:
а) Чим се заврши концентрација довољних снага и дозволе метеоролошки услови, сва југословенска површинска постројења, и Београд, морају бити уништени непрекидним дневним и ноћним ваздушним нападима.
б) Ако је могућно, операција Марита мора почети истовремено, али никако раније, са првим ограниченим циљем заузимања солунске луке и планине Диос”.
Телефонирао је Мусолинију: “Дуче, догађаји ме присиљавају да Вам овим најбржим путем изложим своју оцену ситуације и последица које из ње могу произићи. Од почетка сам сматрао Југославију опасним чинитељем... Данашњи извештаји не остављају никакве сумње у то да предстоји преокрет у спољној политици Југославије... Сад бих Вас, Дуче, срдачно замолио да у току неколико идућих дана не предузимате никакве даље операције у Албанији. Сматрам да је потребно да свим расположивим снагама поседнете и обезбедите најважније превоје из Југославије за Албанију...”
Међутим, да је Хитлер у почетку агресије немилосрдним бомбардовањем Београда (операција Казна) желео да упути поруку Турској којој се страни има приклонити у “немачком продирању на исток” и тиме прекинуо Черчилов тајни рад на стварању “балканског фронта” (Југославија, Грчка и Турска) говориле су следеће чињенице. Наиме, крајем јануара 1941. године он је упозоравао турског председника Иненија да се кроз неколико недеља може очекивати пребацивање немачких трупа, и ваздухопловних ескадрила, у Бугарску (званично приступила Пакту 1.3.1941, када су немачке трупе избиле на југословенско-бугарску границу) и да ће оне тада, уколико Немцима не обећа да неће кренути против Бугарске, или против њихових трупа у пролазу, исте ноћи бомбардовати Цариград и Једрене, и обрушити се на турске трупе у Тракији... “Стога Вам, г. Председниче, предлажем да Ви и ја, ради одбране Турске, предузмемо оне исте мере које Немци предузимају на бугарским аеродромима. Моја влада жели да у најскоријем времену, чим се створе потребне могућности, пошаље у Турску најмање 10 ескадрила ловачких авиона и бомбардера, поред оних пет што сад дејствују у Грчкој, 100 противавионских топова...”
Дефинишући циљ “да ободримо и здружимо Југославију, Грчку и Турску” у један “балкански фронт”, Черчил је убрзо у Средоземље упутио министра спољних послова Идна. Његов извештај о разговорима са турским званичницима није био охрабрујући. Они су “схватили опасности свог положаја исто онако јасно као ми, али су, као и Грци, били уверени да снаге које им можемо понудити нису довољне... Изразили су спремност да ускладе акцију са југословенском владом, од које су, међутим, досад примили само околишни одговор на корак који су предузели на нашу молбу. Страхују да их Руси не нападну ако се Турска уплете у рат са Немачком”.
Почетком марта Черчил прецизира Идну, који се тада налазио у Атину: “Намера Немаца се очигледно састоји у томе да покоре Бугарску, да још више застраше Турску претњом ваздушних напада, да избаце Грчку из рата, и да онда пређу на Југославију, приморавајући је на послушност; после тога се Турска може напасти или не, већ према томе како им, као непријатељима, буде подесно... Један изненадан покрет Југославије ка југу довео би до италијанског пораза првог реда, можда пресудног по читаву ситуацију на Балкану. Ако би Турска у истом тренутку објавила рат, непријатељ не би могао прикупити довољно снага више месеци, у току којих ће порасти наше ваздушне снаге.”
После војног преврата у Београду, Черчил поново пише турском председнику Иненију: “Сад је свакако тренутак да се образује један заједнички фронт који ће Немачка тешко смети да нападне...” Од Идна, и фелдмаршала Дила (начелник Империјалног генералштаба) тражи да “ускладе све могућне мере за заједничку безбедност”. Тако је објашњавао свом министру, који је био у Атину, да “Југославија, Грчка, Турска и ми имамо 70 дивизија мобилисаних на том ратишту. Немци још немају више од 30...” и да, стога, постоје добри изгледи да непријатељ неће покушати инвазију на југ ако се три савезника могу сврстати у заједнички фронт. “То је оно што Турци желе. Тиме се Турској пружа најбоља прилика да избегне рат...” Тако, на крају, Черчил наређује да Идн остане у Атину и “води ствар с Турском”, а Дилу да продужи за Београд, јер се Југославији “још увек пружала прилика да нанесе смртоносни удар откривеној позадини дезорганизованих италијанских армија у Албанији...”
После војног преврата у Београду, нова југословенска влада није могла знати за основне Хитлерове ставове у Директиви 25 (да Немци “неће предузимати никакве дипломатске кораке, нити ће постављати ултиматуме” и да је “политички нарочито важно да се удар изврши немилосрдном окрутношћу” да би се “на тај начин Турској задало довољно страха” и одбити је од Черчилово придобијање за рат) па ће нови министар спољних послова Нинчић, 3. априла, упутити циркуларно писмо свим југословенским посланствима. Тако их је обавестио да је позвао немачког и италијанског посланика и рекао им да Краљевска влада остаје верна поштовању закључених међународних обавеза, па према томе и Протоколуу Бечу од 25. марта, да је њена главна брига одржавање политике добрих и пријатељских односа са Немачком и Италијом, да ће настојати најодлучније да не буде умешана у сукоб и имајући у виду очување свих југословенских битних, државних и народних интереса, Влада ће се нарочито занимати за начин примене Бечког протокола.
Черчилов фелдмаршал Дил је већ тада био у Београду. Он је известио: “Крајњи резултат посете Београду био је разочаравајући у много којем погледу, али је било немогућно приволети Симовића да потпише било какав споразум. Ипак сам био импресиониран офанзивним духом југословенских вођа, који хоће да се боре ако Југославија буде нападнута, или ако Немачка нападне Солун... Југословенске снаге још нису спремне за рат, и Симовић жели да добије времена да заврши мобилизацију и концентрацију. Он не може из унутрашњополитичких разлога учинити први корак у непријатељствима него мора чекати немачку иницијативу... Очекује да ће Немачка напасти јужну Југославију из Бугарске, и засад оставити Грчку по страни... Југословени ће помоћи у Албанији, али неће чак ни ту напасти док Немачка не изврши напад на њих, или на њихове животне интересе...”(Наводи према: Винстон С. Черчил, Други светски рат, том III)
Одмах затим (4.4.1941) Черчил је Симовићу упутио следећи апел критикујући његову неодлучност и недостатак иницијативе зато што очекује непријатељев “први корак”:
“Не могу схватити аргуменат да хоћете да добијете у времену. Највећи потез ради победе и безбедности састоји се у томе да се непријатељ предухитри одлучном победом у Албанији и сакупи маса опреме која би вам пала у руке. Кад у Албанију стигну четири немачке планинске дивизије, за које Ваш Генералштаб јавља да се у Тиролу укрцавају у возове, наићи ћете на отпор сасвим другачији од онога који вам може пружити позадина деморалисаних Италијана...”
Шестог априла ујутру над Београдом су се појавили немачки бомбардери (око 400 бомбардера). Не страхујући од отпора, јер је град био проглашен отвореним, немилосрдно су га уништавали летећи изнад самих кровова. То је била операција Казна. Када је, најзад, 8. априла завладала тишина, по улицама и под рушевинама је лежало више од 2000 људи (процене 2.271 – 4.000, немачке процене 1.500 – 1.700); порушено 627 зграда, веома оштећено 1.601 и делимично оштећено 6.829 зграда; тешко оштећена Вазнесењска црква у којој је било верника; зграда Народне библиотеке са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности, изгорела до темеља... Тако је, дакле, Хитлерова директива да је “политички нарочито важно да се удар против Југославије изврши немилосрдном окрутношћу...” и на тај начин “Турској зада довољно страха” дала свој резултат: није дошло до стварања балканског фронта од три државе. На крају немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу после рата изјавио: “Ваздушни напад на Београд 1941. имао је првенствено политичко-терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом...”
Пуковник у пензији Новица Стевановић
April 2014
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
+i+mladi%C4%87i+u+kapulja%C4%8Dama+ispred+izlo%C5%BEbe+U+ime+naroda+Blic+Foto+Dusan+Milenkovic.jpg)
