Quantcast
Channel: General Draža Mihailovich
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live

Serbia's Crown Prince Alexander at the opening of the "70th Anniversary of Operation Halyard Exhibition" September 23, 2014 / Престолонаследник Александар на отварању изложбе поводом 70. годишњице мисије Халијард

$
0
0
www.royalfamily.org
September 23, 2014

His Royal Highness Crown Prince Alexander II attended this evening the official opening of the exhibition on the 70th anniversary of Operation Halyard, the biggest Allied airlift operation behind enemy lines during World War II. This exhibition is organized under auspices of HE Mr Tomislav Nikolic, President of Republic of Serbia, and in cooperation with Ministry of Defense of Republic of Serbia and the United States Embassy in Belgrade.

 Serbia's Crown Prince Alexander II second from right.
 
The official opening was also attended by Professor Dr. Oliver Antic, special representative of the President of Serbia, who addressed the gathering, as well as the President of Halyard Foundation Lt. John Cappello and Mr. Gordon Duguid,Deputy Chief of Mission at the United States of America Embassy in Belgrade. Among guests were General Ljubisa Dikovic, Chief of Staff of the Army of Serbia and many other distinguished guests.

In a picturedisplayed there are American pilots, Serbian soldiers and villagers and priests celebrating together the birthday of HM King Peter II of Yugoslavia in 1944.

During Operation Halyard in 1944, from an improvised airstrip in the Village of Pranjani near Gornji Milanovac, several hundred United States pilots and several dozen British pilots, together with air crews from Russia, France and other allied countries were taken to freedom in a joint operation conducted by Serbian villagers, Yugoslav Army in the Homeland under command of General Dragoljub Mihailovic and the American Office of Strategic Services (OSS).

President Harry S. Truman decorated posthumously General Dragoljub Mihailovic with the Legion of Merit for his support to Allied forces and contribution to victory in World War II.

http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-at-the-opening-exhibition-70th-anniversary-of-operation-halyard/


*****

Престолонаследник Александар на отварању изложбе поводом 70. годишњице мисије Халијард.

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II присуствовао је вечерас отварању изложбе посвећене седамдесетој годишњици мисије Халијард, највеће операције спасавања оборених савезничких пилота у Другом светском рату, изложбе која је организована под покровитељством председника Републике Србије Њ.Е. г-дина Томислава Николића, у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије и амбасадом Сједињених Америчких Држава у Дому гарде у Београду.

На свечаном отварању говорили су изасланик Председника Републике проф. др Оливер Антић, председник Фондације Халијард пуковник Џон Камело, заменик америчког амбасадора г-дин Гордон Дугуид, а свечаности су присуствовали и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, и многи други уважени гости.

На једној од фотографија приказаних на изложби из 1944. године виде се припадници Југословенске Војске у отаџбини, мештани, свештеници и амерички пилоти како заједно прослављају рођендан Њ.В. Краља Петра II.

Током операције Халијард, 1944. године са импровизованог узлетишта у селу Прањани близу Горњег Милановца спасено је више стотина америчких пилота и више десетина британских, као и чланови руског, француског, и другог савезничког особља у акцији коју су заједничким напорима извели српски сељаци, Југословенска војска у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и америчка војнообавештајна служба ОСС.

Због помоћи савезничкој војсци и доприноса победи у Другом светском рату, амерички председник Хари Труман постхумно је одликовао генерала Дражу Михаиловића највећим ратним одликовањем које САД додељују странцима „Легијом за заслуге.“


http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-at-the-opening-exhibition-70th-anniversary-of-operation-halyard/?lang=cir


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Zašto još nije rehabilitovan đeneral Draža Mihailović? / "Press Online" Sept. 13, 2014

$
0
0
Press Online
Slobodan Đurić
September 13, 2014

Dana 18.09. 2014., zakazano je ročište za rehabilitovanje đenerala Mihailovića. Da li će to biti završeno ročište prosudićete na osnovu beleške prisutnog na poslednjem ročištu.

 
Osam godina od pokretanja sudskog postupka rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića, vođi prvog srpskog antifašističkog pokreta, održano je još jedno, po ko zna koje po redu ročište, dana 6.06.2014.g. Ispred zgrade suda prisutno je značajno policijsko obezbeđenje. Prema izjavi predsedavajućeg sudskog veća na prethodnom ročištu, ovo je trebalo da bude završeno ročište. Međutim, ovog puta se po prvi put pojavljuje zamenik višeg javnog tužioca, sa zahtevom da se upozna sa predmetom, koji po izjavi sudije ima više kvadratnih metara polica.
 
Zatim, je reč dobio predstavnik predlagača rehabilitacije Mihailovića, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, pošto su svi prethodni predlagači dali izjavu. Predlagač se fokusira na sam tok i ishod sudskog postupka godine 1946. Suđenje je održano u velikoj sali Doma garde na Topčideru, koja je svakog dana bila dupke puna pristalica komunističkog režima. Sve vreme sudija je ulagao napor da umiri publiku koja je uzvikivala pogrde optuženom. Pošto je suđenje bilo prenošeno preko radija, koji se preko zvučnika mogao čuti, u više gradova Srbije, htelo se pokazati kakvo je raspoloženje prema ravnogorskom pokretu i njegovom komandantu. U takvoj atmosferi istakao se javni tužilac pukovnik Miloš Minić, koji se prethodno dokazao kao šef beogradske OZNE 1944-1945, u vreme „divljeg čišćenja“ kada je stradalo u Beogradu bez suđenja preko 10 000 „narodnih neprijatelja“. Veći broj tački optužnice, čak ni ovaj nepristrasni „Vojni sud“ nije mogao da prihvati.
 
Advokatima odbrane nisu dozvoljene odgovarajuće konsultacije sa branjenikom, a jednom od njih kao „nagradu“ za briljantnu odbranu, Dragiću Joksimoviću, usledio je višegodišnji zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde je i preminuo. Sama Mihailovićeva odbrana je bila takva da je osporila sve optužbe tužioca. Ova završna reč je trajala pet sati i predstavlja pouke reči Srbima šta ih čeka pod vlašću komunista. Inače po prvi put, dan uoči završne reči nije mu u hranu stavljen Meksalin-opijat po receptu „učitelja“ OZNE, sovjetskog NKVD-a.
 
Dva dana po izricanju presude, izvršena je egzekucija, pošto nije dozvoljena žalba Višem Sudu, a prezidijum Skupštine Jugoslavije je ekspresno, u roku od jednog dana odbio pomilovanje. Državna komisija za otkrivanje groba đenerala Mihailovića osnovana još 2009.godine, do sada nije uspela da otkrije datum i mesto egzekucije, kao ni mesto pokopa, posle jedne neuspešne probne ekshumacije na Adi Ciganliji.
 
Po završnom izlaganju poslednjeg predlagača rehabilitacije, umesto završne reči, sudija zakazuje sledeće ročište kroz tri meseca, ostavivši mogućnost javnom tužiocu da se upozna sa materijalom iz proteklih osmogodišnjih ročišta.
 
 
Slobodan Đurić
Predsednik Udruženja političkih zatvorenika
i žrtava komunističkog režima
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Images from Pranjani and Leusici, Serbia - 70 Year Anniversary of "Operation Halyard" / Osnivanje FONDACIJE "HALIJARD" / Establishment of the "HALYARD MISSION FOUNDATION" September 2014

$
0
0
Pranjani, Serbia and the two plaques, one in English, the other in Serbian Cyrillic, commemorating the historic Halyard Mission Rescue Operation of 1944.
Photos by Bojan Dragicevic.
 
 

Aleksandra's Note:On September 22, 2014 in the beautiful villages of Pranjani and Leusici in Serbia, the 70th anniversary of the great Halyard Mission Rescue Operation was marked and celebrated. The local Serbians had the honor of hosting various dignitaries and the descendants of Allied airmen who were successfully evacuated from behind enemy lines at the improvised "airport" on Galovica Field in Pranjani in 1944. At the same time, the "Halyard Foundation" was established which is dedicated to remembering the legacy of the historic rescue mission.

Pranjani and Leusici are striking for their landscapes and for the lovely structures that complement the natural beauty of the area. Many thanks to Bojan Dragicevic for capturing the images of this moment in time and to "Rajski Konaci"on Facebookwho shared these wonderful photographs of the events.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****

Rajski Konaci on Facebook September 22, 2014:

"U selima Pranjani i Leusici, obelezeno je 70.godina Halyard Mission/Misija Halijard. Lokalna zajednica je imala cast da ugosti visoke zvanice, potomke saveznickih pilota koju su 1944. evakuisani sa improvizovanog aerodroma na Galovica polju. Istom prilikom je osnovana Fondacija Halijard koja ce cuvati secanje na ovaj istorijski dogadjaj."

All photos/Sve fotografie: Bojan Dragicevic


























 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Седам деценија од злочина комуниста у Стубици / Aутор: генералштабни пуковник Новица Стевановић / "Savremena Istorija" Sept. 26, 2014

$
0
0
Savremena Istorija
Новица Стевановић
September 26, 2014


Када је септембра 1944. године силом ратних прилика Васпитни завод у Смедеревској Паланци морао завршити с радом и његови питомци отићи кућама (Бранислав А. Жорж, Завод у Смедеревској Паланци, Београд, 2006), онда је скојевка Вера Ценић, у чије преваспитавање се сумњало, опраштајући се, говорила управику Миловану Поповићу:

“Господине, морам да вам кажем једну истину, која ме мучи. Ја знам да нам се ближи слобода, за којом смо ми, Скојевци, тако чезнули. Али, ја се бојим те слободе која долази. Боравак у Заводу је улио сумњу у моју веру да комунизам доноси благостање. Ја одлазим у живот сумњајући у оно зашто сам јуче била спремна да се жртвујем и живот изгубим. Вама лично и Вашој Госпођи, као и осталим васпитачима, морам да одам признање да сте нам као противници били искрени пријатељи и заштитници”.

Комунистички (Титов) режим, чим се устоличио у Београду, међу првима је стрељао начелника министарства просвете тадашње Недићеве владе, Душана Милојковића, под чију је директну надлежност спадао Завод у Смедеревској Паланци. Као један од најважнијих разлога што су комунисти потом стрељали и познатог монаха Јована Рапајића био је његово учешће у васпитном раду те установе.

Недуго затим бивши преваспитаник ЗаводаД. Дерикоња случајно је срео своју професорку Драгојлу Остојић-Поповић у Италији и искористио прилику да јој каже: “Ако Ви не доказујете истину, онда ће злочинци бити хероји, а жртве и јунаци – кривци”.

Примери су то на основу којих се може рећи да је приликом оснивања Завода правилно постављен васпитни циљ: “да се део србске омладине, који је пришао југословенским комунистима и партизанским одредима, а не знајући њихове праве циљеве, спасе окупаторске казне смрти и концентрационих логора; да се заведена омалдина изолује од утицаја југословенских комуниста, да се путем педагошких мера, и наставе, ослободи комунистичког учења – да се као преваспитана младост активира у борби за вековне идеале, циљеве и традиције свога народа”.

Међутим, и после седам деценија, истина се као коцкице мозаика још откривају коју, осим у случају Вранића из децембра 1943. године, још једну доноси Перко Бојичић: у првом случају када је југословенским комунистима био преко потребан јак алиби после признања у Техерану почетком децембра 1943. године, и када је потом Черчил писао њиховом лидеру Титу: “Решио сам да британска влада прекине са пружањем сваке даље подршке Михаиловићу и да искључио помаже Вас…” и годину дана касније када је требало започети учвршћивање комунистичке власти користећи Нечајеву методологијуупотпуњену Лењиновим и Стаљиновим сазнањима изучаваним на Комунистичком универзитету националних мањинаЗападау Москви: “Једина револуција која може да помогне човечанству је она која потпуно уништава сваки постојећи поредак, која ће да разруши све државе, све традиције, општи поредак и све класе; Револуционар мора да је окрутан према себи, и према другоме, и не сме имати осећања према породици, другарству – љубав, захвалност, па чак и осећање части; Значајни људи, људи од утицаја, интелектуалци – све њих треба ликвидирати терористичким методама; У борби нашој за власт не треба да се руководимо никаквим принципима, треба да смо спремни на све трикове, преваре, незаконска средства и лажи сваке врсте; Ако треба за ствар комунизма да се уништи девет десетина  народа, не смемо да се устручавамо пред жртвом…”


Континуитет једног таквог рада чији је искључиви циљ путем тероризма освајање власти, због чега је КПЈ искључена из парламента и донет Закон о заштити државе, наставио се и у ратном периоду, посебно када је требало задобити предности окривљујући за своја дела легитимне државне чиниоце (Југословенска војска у Отаџбини). И пошто је такво дело југословенских комуниста имало подршку Коминтерне, задобило признање Велике Тројкеу Техерану, они се познатим планом “фифти-фифти” октобра 1944. године доводе на власт у Београду па је тако “гвоздена завеса” могла бити спуштена.



Ево за то примера.

“Да команданти и политички комесари најхитније предузму на својим територијама смртне казне за сва она лица за које би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничке амблеме, које треба ставити на располагање оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже и побију угледне домаћине који су наравно штетни по нашу организацију… Команданти на својим територијама употребиће принудну мобилизацију за све оне младиће од 14-18 година, које треба задржати до даљег наређења при командама, с тим да их пол. комесари вежбају са оружјем и једновремено обучавају  у правцу Лењинове науке”. (Врховна партизанска команда, стр. пов. бр. 39 од 27. 12. 1941., М. Милуновић, Да се не заборави, стр. 58-61).


“Ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати узсе предавањима, позоришним представама и другом пропагандом… Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере… Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира…” (Излагање Моша Пијаде у Бихаћу 1942., Војни архив, ВК ЈВ (ЧА) 30/12, К-2).

“Из досадашњих борби повукли смо закључак да је немогуће уништити целу  снагу четника и четничке организације (ЈВУО) услијед њиховог доброг вођства. Као најбољи начин, који се до сада показао, јесте обезглављивање четничких јединица ухођењем вођства како вишег тако и нижег. У вези са тим наставићете најенергичнији рад на својој територији повећањем броја тројки за ликвидирање. Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима. Материјална средства за извршење ових задатака немојте жалити…“ (Наређење ВШ НОВ и ПОЈ, стр. пов. 785 од 25.7.1943., ВА, 39/3, K-12, ВК-368/2)

“Партизанска војска у Србији, 10.7.1944: ‘Ваш рад нам чини огромне сметње. Пазите шта радите. Ви се борите за некакву бедну Југославију, а ми за нешто веће и идеалније: Велику интернационалну, Совјетску Унију, у чији ће састав ући и та Ваша Југославија. Живео С.С.С.Р. Живео велики маршал Тито. После треће опомене долази ликвидација. Политком” (ВА, 18/3, К-13)

Село Стубице (Лазаревац), септембар 1944. године, казивање Перка Бојичића.

Још се није стишала туга и бол  од покоља комунистичких породица децембра 1943. године у селу Вранићу, у општини Барајево, када је партијски секретар за општину Лазаревац, Миле Прокић, тада водећи своје партијце маскиран у старој југословенској униформи, са кокардом на глави, и лажно представљајући официра краља Петра II у Лондону, а сада добија нови задатак од Титовог генерала Радивоја Јовановића Брадоње: “Казнити све елементе на тлу општине Лазаревац, који нису пришли партизанским редовима, или раде против марксистичке идеологије и марксистичког покрета; одаберите богате у граду – буржује, и у селу – кулаке, јер су то потенцијални непријатељи радничке класе и социјалистичког друштва”.

Секретар Прокић, размишљајући о задатку на који начин да га најбоље спроведе заборавио је при том на секретара партијске организације Барајева, Мила Вуковића, који је прошле године одвраћао лекара Благоја Нешковића од злочина у Вранићу (тада су на свиреп начин убиjена 72 лица), и који је због тога био кажњен и послат на Сремски фронт и на њему изгубио живот. У току рата су Прокићу Немци убили оца, па му је наређење дошло и као утеха да се освети комшијама, рођацима и “пријатељима”, за које мисли да не воле напредни комунистички покрет.


Окупио је све чланове Партије са тла општине Лазаревац ради “суровог кажњавања непријатеља нашег покрета, све који су против нас, а неће са нама”. Поделио их је у групе, наредио да припреме каме и ножеве, некоме и да понесе пиштољ за “ванредну ситуацију” који без нужне потребе неће користити. Ужем руководству је говорио да “жали што није присутна другарица Спасенија Цана Ћуковић, удата Бабовић, “која је рођена наша суграђанка, а која се показала изузетно способном за овакве акције… Но и ми имамо нешто искуства, иако нисмо ратовали по Босанским планинама, а наши опанчари добро баратају ножевима”, као у шали говорио је Миле.

Одабрали су 27 људи, већи број из града Лазаревца, и неколико сељана са периферије. Место стратишта – село Стубица, јужно од града, падина испод кућа Влајића, међу плодним њивама. Кад је на списку осуђених прочитао двојицу службеника општине: Вука Сајичића, деловођу и Александра Бојичића, правника – изненадио се Миша Мартиновић, пуковник, из села Шопића, и запитао: “А зашто сте узели ову двојицу? О њима не знам ништа лоше!”

Одговорио је Прокић: “Ова двојица су дошла са стране, те сам двојицу наших, са великим породицама, заменио са њима, јер ће код њих бити мање плача и кукања”.

Чудио се Миша Мартиновић овој нељудској комбинацији, али није могао променити његово мишљење. Пуковник Мартиновић није волео овакве акције, да купе људе по кућама и одводе на клање. Досетио се па је сутрадан посетио Ацу Бојичића и рекао му: “Тога дана, увече, ти, мој пријатељу, и твој полубрат Вуко, да се склоните из својих станова, јер ће вас моји другови комунисти побити! Одмах јави брату, и напомени, да ме нигде не узмете на језик, јер би мени моји узели главу…” И тако скинуо једну бригу са душе, одлазећи кући.

Дошао је одређени дан. Спуштала се ноћ. У јачи сутон силази партијска хорда комуниста, са камама – право у град. По групама. Највећа група улази у главну улицу, у кућу шефа жандармерије, поред кафане Шумадија.Убијају стражара, жандарма, проваљују у кућу, затичу породицу на спавању, и једног ухваћеног београдског комунисту. Шеф жандармерије је на путу, одсутан. Комуниста, сретан што га ослобађају, шири руке, вичући: “Другови, ја сам комуниста! Ухваћени комуниста!” И хтео је да објасни, али га одмах прекинуше и назваше лажовом и издајником, и брзо исекоше, остављајући леш у кревету, и преплашену жену са децом.

У доњој улици (данас је то улица Драгутина Караклајића), извели су из стана жандарма Лалу, Сомборца  (по декрету дошао из Сомбора на службу), и када је закључио да ће бити убијен, покушао је да побегне. Иако јак, пао је од убода ножа у леђа. А када се нашао на земљи, љути бољшевицису исекли његово лице и преклали га. Тако је освануо да га је први видео син ћурчије Мите Емилије Мићо. Народ се окупљао око језиве слике – леша свог доброг и мирног комшије и суграђана, простртог на калдрми, у крви, унакажене главе – да га ни рођена мајка не би препознала.

Друге групе, растурене по граду, под ноћном тамом, сурово су ударале на врата несрећника, проваљивале и изводиле жртве из кућа. Из улице Кнеза Станоја одвели су Вука Сајичића, деловођу, који је живео са супругом Булом.  Имали су сина јединца кога су недавно изгубили. Од дубоке туге за њим Вуко није послушао полубрата Ацу Бојичића да се склони те ноћи. Скупљени на ледини испод њива, са које се кроз маглу оцртавају обриси кућа земљорадника Влајића, гледа Вуко своју свастику Добрилу Ивановић (која ће се касније удати за инжењера Чакаревића), сестру од ујака његове супруге Буле. Ту је и Милева Марковић (касније удато Гитарић). Она ће, у миру бити службеница социјалног рада, а Добрила – судија лазаревачког суда. Бојичић каже: “Одане скојевке; Милева је говорила кад су се примицали другови Вуку, он је тражио од њих да му кажу разлог због чега га изводе на смрт. Сви су ћутали, а један друг га је снажно ударио испод колена, и срушио га на земљу. Двојица су га боли камама. Имао је много убода у грло”.

Света Николић, тада младић, каже за Сајичића: “Поранио сам у цик зоре да донесем оцу коже, које смо куповали код Влајића. Била је пала густа магла, те сам умало нагазио на леш Вуков. Тренутно сам се тргао и јако уплашио… Гледам крупног човека, којег сам добро познавао, како лежи на леђима, а из грла још шишти ваздух живота, још прска крв, рекао бих да још дише. Много је убода имао!… Био је то цењен човек у нашем граду”.

Александар Бојичић, послератни судија у Окружном суду у Београду касније је говорио: “Отишао сам до Вука, и снахе Буле, и захтевао да идемо за Београд. Питао ме је да нисам случајно негде нешто причао и клеветао комунисте у кафани код пријатеља… Не! Не! И сам знаш да никог не оговарам нити помињем. ‘Е, онда остани код нас, на ручку и буди миран. А довече можеш мирно спавати у свом стану’. После подне сам кренуо у стан, и на улици, пред кафаном Шумадија, сам срео пријатеља Мишу Марковића, који се ухватио рукама за главу, и повикао: ‘Зар си још у Лазаревцу!!! Побогу, ти чекаш смрт!’, видим из узбуђене душе пријатеља Мише да морам бежати са Вуком. Вратио сам се буразеру. Чека нас велика опасност! Он се расрди и подвикну: ‘Много си се уплашио… Мене не можеш уплашити!’ и залупи ми врата. Ја се вратих у стан, покупих моје ствари и одох за Београд. Ноћио сам код пријатеља у улици Краља Петра. Нисам могао заспати, целу ноћ сам провео са цигаром. Рано сам се дигао, отишао у кафану Лазаревац. Поручио сам кафу и нисам је попио. Приспео је аутобус из Лазаревца (који се тада звао – пошта). Пришао сам. Тада је изашао мој познаник и шапнуо ми: ‘Брат Вуко ти је заклан!’ Скаменио сам се. Још млад, био сам поражен духом. Идући ка стану пријатеља, срце ми је плакало. Кривио сам себе: Како не нађох начина да га убедим да дође са мном у Београд! У мислима гледам бедног Мила Прокића, убицу. После рата – стално је на положају: једно време – председник Општине, другог мандата – секретар Комитета. Рокирају се он и Мића Костић. Касније, прелази на рад у Београд. Често се сретамо, па смо и седели, али ни он, ни ја – нисмо почињали разговор о покољу у Стубици,  те несрећне 1944. године. А помишљао сам, како сам био јак и много снажнији од њега, да ову беду од човека удавим. Али је разум преовладао и брисао ову помисао, туга је остајала…”

Тако је на падини између њива и сеоских кућа села Стубице освануло 27 грађана града Лазаревца, камама побијених и тела унакажених, невиних и без икакве кривице. У рукама опанчара из истог града, одакле су и жртве и комунисти, севaле су каме у грлима невиних грађана. Као да су примили мржњу од будућег помоћника министра унутрашњих послова ФНРЈ Светислава Стефановића Ћеће, опанчара, који је набијен болесним садизмом и мржњом према свом роду, и који се одрекао свог опанчарског заната, попут његових љубимаца у питомој Колубари.

Војо Петровић, звани Ћопо, такође опанчар из ваљевског краја, корпулентан, бујне и разбарушене косе, подсећао је Перка Бојичића на лик Максима Горког. И када му је то рекао, онда га је он одвео у стан и показао своју хронику о рату. “Ето, и ја пишем!” и Бојичићу показао неке делове своје хронике. Пошто је био учесник покоља у Стубици, Бојичић га је запитао – зашто о том догађају није ништа написао. “То није за мене” одговорио је…

Супруга Емила Николића, Продана, родом од Максимовића из Ћелија (општина Лајковац), подстакнута овим разговором, испричала је свој доживљај тих дана из Ћелија: “У истој ноћи, када је био покљ у Стубици, ја сам сутрадан поранила и кренула у двориште. Када сам отворила врата пољског клозета, престравила сам се призором ужаса и вриснула. Угледала сам баченог човека, главом окренутом у клозетску рупу. Кад су га извадили,  препознали смо нашег сељанина, поштеног човека и вредног сељака, Каменицу, коме је била одрана кожа с лица. Страшно и бездушно су благе речи за овакав  призор и поступак. Нико у селу није знао зашто је убијен, јер кривице није имао”.

Тако је један општински секретар Комунистичке партије у рату, а богме и после рата, чувени Миле Прокић из села Трбушнице, вели Перко Бојичић, оставио за собом недела која превазилазе она од окупатора, јер је волео Лењинове, Стаљинове и Титове пулене, жестоке, бездушне и безкрупулозне људе, који су доласком из Босне по Србији вршили одмазде.

Шта на крају те Бојичићеве приче рећи до осим да су југословенски комунисти применили у пракси Нечајеву методологију представљену у “Револуционарном катехизису” и његових следбеника: Револуционар треба да је увек спреман да умре, издржи најтежа мучења и никад да не затражи милостоињу, али да буде немилосрдан и да својим рукама убије ма кога који стоји на путу револуционарне замисли; револуционари морају да се уједине са храбрим разбојницима (“да што пре ухватите везу са усташима, другом Брекалом, који је упућен из главног штаба Усташког у Загребу. Он обилази она места у којима се налазе усташке јединице и пропагира односно наређује фузију усташа и партизана” – из наређења ВШ НОВ и ПОЈ) и маколико се трудили да вешто крију своје циљеве, и начине остварења, ипак се за њих сазнавало, као што је већ наведена Наредба стр. пов. број 39 од 27.12.1941: “Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити… Наш задатак није у томе да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно за завршну фазу борбе наше за ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора имају да сруше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка” што је тада, септембра 1944. године управо и било на делу.

Стубица ће само зато бити међу првим местима у Србији које ће упозорити на то да ће још бити стубицапо србским градовима, и насељима, на што је упућивало совјетско искуство када је само две године раније пред почетка рата, Стаљинов Политбиро наређивао месним секретарима да похапсе и пострељају “најнепријатељскије антисовјетске елементе” при чему у примеру Хрушчова стоји да је он премашио првобитну квоту од 50.000 људи, али је зато (10.7.1937) затражио дозволу за стрељање још 2.000 кулака, како би испунио ону другу. (Сајмон С. Монтефјоре, Стаљин, Лагуна, 2007)
 

Приредио:


генералштабни пуковник НовицаСтевановић


www.savremenaistorija.com


*****

If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Ravnogorski park u Bileći svečano otvoren - I četnici dobili svoje mjesto / "Moja Hercegovina Internet Magazin" October 2, 2014

$
0
0
Moja Hercegovina Internet Magazin
Autor: Jelena Denda
October 2, 2014

BILEĆA – Ravnogorski park, podignut u čast Jugoslovenske vojske u otadžbini (JvuO), koji krase djela vajara Milivoja Bokića, svečano je otvoren danas u Bileći, simbolično na 70 godina od njenog pada u Drugom svjetskom ratu, uz veliki broj gostiju iz cijele Srpske, Srbije i Crne Gore.


Ceremonija, kojoj su prethodili jutarnje bogosluženje i parastos u crkvi Svetog Save, počela je nadomak parka, postrojavanjem počasnog četničkog voda onako kako je to nekada radila JVuO.

 
Nakon toga, uslijedilo je osveštanje parka i otkrivanje spomenika. Osveštanju je prisustvovao vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije koji je ovaj spomenik ocijenio najljepšim podignutim u Republici Srpskoj u posljednjih 70 godina.
 
- On nije samo lijep zbog toga što je djela u njemu radio naš vajar Milivoje Bokić, već i zbog toga što je iznikao na ovakvoj zemlji i ovakvim temeljima. Nema bolje zemlje da na njoj iznikne nešto dobro od duboke zemlje dobroga i čistoga srca – rekao je Grigorije.
 

 
Spomenik su otkrili vojvoda Slavko Aleksić i 95-godišnji Milorad Šarenac koji je bio član Bilećke brigade. Ravnogorski park Aleksić vidi kao oduživanje duga ovoj brigadi.
 
Vojvoda Slavko Aleksić
 
- Bileća je pala, a brigada je otišla u legendu, njihova mučenička smrt je zadužila sve nas. Bileća je oduvijek bila trn u oku Partizanima zbog svog strateškog položaja i zbog borbenosti njenih privrženika. Hiljade neuspjelih napada Partizana odbijali su se o prsa četničke tvrđave koju je Draža Mihajlović nazvao Moj Alkazar i odlikovao Karađorđevim ordenom za hrabrost komandanta brigade Miloša Kureša zatim njegove komandante bataljona i hrabre vojnike poput braće Milićević. Osim toga, Bilećka brigada je dobila najveće vojno odlikovanje za trupu od komandanta Draže Mihajlovića – istakao je Aleksić i dodao da ovaj spomenik ne treba da bude spomenik raskola i novih podjela, već spomenik ujedinjenja.
 
Iako je prevalio već skoro vijek, Milorad Šarenac kaže da se i danas sjeća svojih saboraca. Kada je ovo dočekao, kaže, ne žali umrijeti prije nego dođe kući.
 

Milorad Šarenac
 
Bogdan Danilović iz Trebinja ima 88 godina, a u četnike je otišao sa 17 godina. Predao se Englezima i Škotlanđanima u Austiriji, prošao brojna zatočeništva, a ostao je živ zahvaljujući tome što, kako kaže, nije bio napunio 18 godina. Ovaj dan, ističe, za njega znači sve.

Bogdan Danilović sa fotografijom na kojoj je on kao 17-godišnji četnik
 
Ispred Odbora za izgradnju spomenika govorio je Milorad Vujović, koji je rekao da Bileću u ovom danu sa razumijevanjem obuzimaju pomiješana osjećanja, ali da je radost, ipak, očitija.

Milorad Vujović
 
- Bileća je ponosna što se od danas ovaj ponosni spomenik ponosnim junacima ponosne četničke brigade ponosno, poput ponosnog bora, izdiže nad Bilećom. I što je ovaj bijeli orao sa krunom Nemanjića sletio na svoju srpsku, bilećku zemlju. Sletio da tu krila odmara. Ko je mogao vjerovati nekada u ovo? Niko – istakao je Vujović.
 
Postrojavanjem počasnog četničkog voda danas je komandovao Dušan Sladojević iz Ribnika, predsjednik Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske. I za njega ovo je veliki dan koji treba da prenese poruku pomirenja.
 
- Sve ovo činimo u spomen naših predaka koji su postradali za krst časni i vjeru pravoslavnu, koji su ostali vjerni kruni i otadžbini, bez obzira ko su i odakle su. A imali smo Slovenaca, Muslimana, Hrvata. Mi smo ljudi širokih svatanja koji sa ovog mjesta poručuju da se više nigdje i nikad ne desi nikakvo zlo, a pogotovo da nikad Srbin na Srbina ne digne ruku – zaključio je Sladojević za „Moju Hercegovinu“.
 

Dušan Sladojević
 
Otvaranjem Ravnogorskog parka četnici su u Bileći dobili svoje mjesto, a partizani su ga odavno imali u Parku narodnih heroja, smještenom malo uviše, sa druge strane ulice. Pobornici ovog pokreta jutros su položili cvijeće na spomenik u ovom parku.
 

Park narodnih heroja
 
Tako od danas u Bileći i jedni i drugi mirno drže svoju stranu.
 
U našoj galeriji, napravljenoj kroz objektiv fotografa Filipa Kundačine i naše novinarke Jelene Dende, pogledajte više detalja sa današnjeg otvaranja Ravnogorskog parka:
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

POZIVNICA: Tribina - "Vojno-Političke Formacije u Srbiji 1941-1945 i njihov odnos prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi" / Srpski Liberalni Savet i Dveri / Sreda 08. Oktobar 2014.

На војној паради поводом ослобођења Београда требале би да буду и четничке заставе / "Фонд стратешке културе" October 7, 2014

$
0
0
Фонд стратешке културе
Борис АЛЕКСИЋ
October 7, 2014


Поводом 70 година ослобођења Београда у Другом светском рату, после паузе од 29 година, 16. октобра биће одржана војна парада уз учешће 3000 припадника Војске Србије. Најављен је и долазак познате руске летачке групе Стрижи чији пилоти ће на најновијим ловцима МиГ 29 показати своје летачко умеће.
 
Прославу ће својим присуством увеличати председник Русије Владимир Путин – симбол обнове руске државе. Долазак Путина у Србији је јасна порука свим грађанима наше земље али и Западу. У својој агресији на српски народ током деведесетих година прошлог века Вашингтон и Брисел су истребили српски народ у РСК, делу РС и КиМ. Јужна српска покрајина Косово и Метохија се налази под окупацијом НАТО пакта који контролише марионетски шиптарски режим састављен од терориста, нарко дилера и трговаца људским органима. И сама престоница Србије је годинама у својеврсној тамници Запада. Притисци и ултиматуми Сједињених држава и Европске уније су све израженији, а српски народ их све теже подноси.

Путинов долазак у Београд, симболично на дан ослобођења, представља јасну поруку Србима и целом свету да је слободно и уједињено Српство могуће и данас! Бесни због овог чина Вашингтон и Брисел лажно представљени као «међународна заједница» најављују да ће будно пратити Путинову посету Београду. (1) Нису САД и ЕУ уложиле толики труд у обнову фашизма у Европи од Загреба, преко Приштине па све до Кијева да би им сада све то кварили Руси и Срби. Берлин је под маском демократије успео да на Балкану, скоро у потпуности поништи резултате Другог светског рата и оствари Хитлеров и Павелићев тестамент, па је заједно са својим менторима из Беле куће у страху да им све (као некада) не поквари руска контраофанзива. Због тога се супротстављају Путиновој посети Београду.

Све је отишло толико далеко да је руски председник од стране јавног гласила које је основала ЦИА, оптужен да «мења историјске датуме»(!?) те да војна парада скрива «четничка знамења». Четници су и даље проблем за «моћни» Запад!

Радио Слободна Европа тврди да долазак Путина у Србију «није мудар потез јер је Запад увео санкције Русији због украјинске кризе». (2) Управо у Украјини САД и ЕУ подржавају војну хунту и њене нацисте окићене окултним симболима Трећег рајха, који попут Хитлера теже истребљењу Руса. На страни антифашиста, дакле Новорусије, боре се српски добровољци, а међу њима и четници који су тамо стигли на позив своје браће руских козака. Ево прилике грађанима Србије да у инат Западу на војну параду понесу и четничке симболе, који ту страну света толико нервирају.

Да ли би то могло да увреди руског председника? Као што знамо Владимир Путин је недавно упалио свеће за све браниоце Новорусије, а међу њима су и српски четници. Поред тога историјска је чињеница да су четници – припадници Југословенске војске у Отаџбини били антифашистички покрет. Равногорци су пре доласка Црвене армије од 1941. до 1944. године ослободили од нациста више од 30 градова међу којима и Лозницу, Чачак, Крушевац, Лесковац, Лазаревац,  Бајину Башту, Вишеград, Зворник итд. Можда ни то није довољно?

У том случају би било добро да се подсетимо да је Дража Михајловић још као војни аташе био у контакту са руском војно-обавештајном службом и да су те везе настављене и током Другог светског рата. Стаљин је на челу ослободилачког покрета у Југославији желео да види управо ђенерала Михајловића. Тито је био превртљив и сарађивао је како са Британцима тако и са нацистима, па је према неким подацима Стаљин послао пуковника НКВД-а Мустафу Голубића у Београд са задатком да га ликвидира. Да је вођа СССР-а био у праву показаће касније комадање Србије које су организовали титоисти, Голи оток у који су бацали проруске комунисте, али и послератно приближавање Југославије НАТО пакту (Уговор из Бледа 1954. године).

Дража Михајловић као савезник Русије
 
Ево како неки руски историчари објашњавају сарадњу Драгољуба Михајловића и Руса.
 
«Један од најважнијих људи совјетске службе, у то време, био је генералштабни пуковник Драгољуб – Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража је био велики националиста и монархиста и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али, Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, 'Црвена Русија', једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију».
 
Стаљин је био спреман да подржи ђенерала Михајловића – «Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића него Титов партизански покрет. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца». (3)
 
Међутим Западу су и тада као и данас сметали «великосрби» као и њихов савез са Москвом. Зато је Лондон чинио све како би спречио стварање јаке српске државе.
 
Британски агент Тито
 
Академик Драгољуб Живојиновић објашњава да су «Британци обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије».
 
А ево шта су Енглези закључили о ђенералу Михајловићу  – «Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): 'Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет'.
 
Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је 'изградња Тита била чисто енглеска авантура'?» (4)
 
Поред тога Тито је нудио сарадњу католичкој цркви у НДХ која је организовала геноцид над Србима па је чак предложио «надбискупу геноцида» Степинцу да буде «генерални викар партизанских снага». (5) Исто тако, постоји обиље архивске грађе која сведочи о сарадњи Тита и нациста.
 
Савез Тита и нациста
 
Историјски подаци сведоче да је Дража Михаиловић у Дивцима 1941. одбио сваку сарадњу са нацистима у било ком облику. Супротно њему у  Горњем Вакуфу марта 1943. године Тито је иницирао и на крају договорио савез са нацистима. Броз је још у лето 1941. године сарађивао са окупатором.
 
«О томе постоје и фотографије, уз чињеницу да су Немци буквално поклонили Титу град Ужице са читавом радећом фабриком муниције, што је титоистима давало огромну предност у грађанском рату против четника Драже Михаиловића». (6)
 
Да ли је Стаљин знао за све ово?
 
Тајна мисија Мустафе Голубића
 
У мају 1941. године Јосип Броз се крио у Београду у Рибникаревој кући коју је обезбеђивао Гестапо. У исто време, у окупираној престоници боравио је и Мустафа Голубић. Голубић је имао чин пуковника и вршио је специјалне задатке за потребе Четврте управе совјетског Генералштаба.
 
Гестапо га је у јуну 1941. ухапсио и у затвору подвргао мучењима. У току истраге једино је установљен његов идентитет, али не и информације о његовом обавештајном раду и везама. Истрага против њега није вођена само због његовог рада у Коминтерни него и због учешћа у Сарајевском атентату, због чега су дошла четири посебна иследника из Берлина. Убрзо после напада Немачке на СССР Гестапо га је стрељао заједно са породицом општинског службеника Вишњевца, код које је становао, и његовим сарадником професором средњотехничке школе Чедом Поповићем. Стрељан је у Дворској башти (данашњем Пионирском парку) и ту негде и сахрањен. (7)
 
Према неким изворима Голубић је организовао низ тајниих операција међу којима и ликвидацију Троцког. У Југославији је руководио Црвеним камерним оркестром – специјалним (антифашистичким) телом совјетске обавештајне службе (на Западу су његову окосницу чинили Немци - антифашисти). Неки истраживачи сматрају да је Мустафа Голубић стигао у Београд са задатком да ликвидира Јосипа Броза Тита и његову агентурну мрежу која се ослањала на нацисте и Британце. Да му је живот у опасности Броза је упозорио Стево Крајачић (касније сарадник ЦИА) . Пуковника НКВД-а су нацистима пријавили Ђилас и Ранковић након чега је ухапшен, мучен и ликвидиран. По ослобођењу Београда припадници Црвене армије су пренели његове посмртне остатке у Москву. Да је Мустафа Голубић успео да ликвидира Јосипа Броза будућност Србије и српског народа би била много срећнија.
 
Као што видимо четници су били антифашистички покрет који је учествовао у ослобађању српских градова од нациста. Зато би с правом заставе Југословенске војске у Отаџбини могле да се нађу на војној паради поводом ослобођења Београда од нациста.
 
Поред тога једна од најважнијих лекција коју су Срби научили током деведесетих година прошлог века је неопходност савеза свих патриота у одбрани Отаџбине. Српске земље тада нису дозволиле да их западна агентура ослаби подметањем нове поделе на четнике и партизане. И браниле су се једну деценију од највеће ратне машинерије у историји света. Русија се данас сусреће са сличним питањем. Одговор се уочава на српском примеру - савез искрених родољуба «црвених» и «белих» је предуслов успешне одбране.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Why Chetnik Flags Should be in the Belgrade Liberation Parade / Strategic Culture Foundation columnist Boris Aleksić explains why it would be perfectly uncontroversial for “Chetnik” (i.e. Royal Yugoslav) flags to appear in the October 16, 2014 military parade, marking the 70th anniversary of Belgrade’s liberation by the Red Army - REDS, WHITES AND SERBDOM / "Reiss Institute" Oct. 8, 2014

$
0
0
Reiss Institute
Boris Aleksić
Strategic Culture Foundation Oct. 7, 2014
English Translation: Nebojsa Malic
October 8, 2014

General Draza Mihailovich WWII
 
In the following essay, Strategic Culture Foundation columnist Boris Aleksić explains why it would be perfectly uncontroversial for “Chetnik” (i.e. Royal Yugoslav) flags to appear in the October 16 military parade, marking the 70th anniversary of Belgrade’s liberation by the Red Army.

Why Chetnik Flags Should be in the Belgrade Liberation Parade

The 70th anniversary of Belgrade’s liberation in WW2, will be marked by a military parade. After a 29-year hiatus, some 3,000 members of the Serbian Army will parade on October 16. Also scheduled is the appearance of the Russian acrobatics group “Strizhi”, flying the newest MiG-29 fighters.

The celebration will be graced by the presence of the Russian President Vladimir Putin, a symbol of Russia’s rebirth. Putin’s visit to Serbia is a clear signal to both Serbian citizens and the West. During their aggression against the Serbs in the 1990s, Washington and Brussels have exterminated the Serbs of Krajina and parts of Bosnia, Kosovo and Metohija. That southern Serbian province is under NATO occupation, run by a puppet Albanian regime composed of terrorists, drug-dealers and organ traders. Even the Serbian capital has been under Western occupation of sorts for years. Demands and impositions by the USA and the EU are getting more brazen and increasingly unbearable.

Putin’s arrival in Belgrade – on the day of liberation no less – represents a clear signal to both the Serbs and the world that a free and united Serbdom is possible even today. Furious at this, Washington and Brussels – falsely presenting themselves as the “international community” – say they will “watch closely” Putin’s visit to Belgrade. After all, the US and EU have invested so much effort in resurrecting fascism in Europe, from Zagreb and Priština to Kiev, to let the Russians and Serbs spoil their plans. Under the mask of democracy, Berlin has succeeded in almost entirely reversing the results of WW2 in the Balkans, fulfilling the dreams of Hitler and Pavelić; hence they and their White House mentors fear losing all that (as once before) to a Russian counterattack. That is why they are opposed to Putin’s visit.

Things have gone so far that a propaganda outfit founded by the CIA (“Radio Free Europe”) has accused the Russian president of “changing the dates of history” (?!) and the military parade of “hiding Chetnik symbols.” So, Chetniks are still a concern for the “powerful” West!

Radio Free Europe argues that Putin’s visit to Serbia is “unwise”, because “the West has imposed sanctions on Russia over the Ukrainian crisis.” [1] Yet it is in Ukraine that the US and EU are backing a junta and its Nazis sporting the occult symbols of the Third Reich and talk of “exterminating the Russians” just like Hitler. Serbian volunteers fighting on the antifascist side (i.e. Novorussia) include the Chetniks who came at the invitation of their Cossack brothers. Why shouldn’t the Serbs carry Chetnik symbols in the military parade, since they so annoy the West?

Could that offend the Russian president? Vladimir Putin recently lit candles [in church] for all the defenders of Novorussia, including the Serbian Chetniks. Besides, it is a historical fact that the WW2 Chetniks – members of the Yugoslav Army in the Homeland – were an antifascist movement. Between 1941 and the Red Army’s arrival in 1944, the Chetniks had liberated over 30 towns from the Nazis – including Loznica, Čačak, Kruševac, Leskovac, Lazarevac, Bajina Bašta, Višegrad, Zvornik, etc. Is that not enough?

If not, we ought to recall that [commander of the YAH] Draža Mihailović had been in contact with Soviet military intelligence during his diplomatic service as the military attache, and that these contacts continued during the war. It was General Mihailović that Stalin wanted to see leading the Yugoslav resistance. Tito was untrustworthy and collaborated with both the British and the Nazis; according to some sources, Stalin had dispatched NKVD Colonel Mustafa Golubić to Belgrade, with a mission to eliminate Tito. Subsequent events would prove the Soviet leader right: Tito and his followers carved up Serbia, sent the pro-Russian Communists to a gulag at Goli Otok, and signed a pact with NATO (the 1954 Bled Agreement).

Draža Mihailović as a Russian Ally

Here is how Russian historian Boris Starkov explained the cooperation between Mihailović and the Russians:

“Staff Colonel Dragoljub-Draža Mihailović was one of the most important assets of the Soviet intelligence at the time. He was not a classic spy or an agent in the normal sense of that word. Col. Draža was a great nationalist and monarchist, so his ideological views excluded the possibility of working for an intelligence service of a Communist country. However, as an experienced intelligence officer, Mihailović held that the Communist Soviet Union, ‘Red Russia’, was the only force that could oppose the German influence and aggression in the Balkans, namely in Yugoslavia…

In the autumn of 1942, J.V. Stalin was ready to aid the Chetniks of Draža Mihailović more than Tito’s Partisan movement. He made an open offer to the Yugoslav government in London, through its ambassador in the USSR Stanoje Simić, to send a mission of high-ranking officers to Mihailović’s HQ, to establish an entire squadron of aircraft in the USSR he would lend to Mihailović for use, and to organize joint radio-broadcasts of the Red Army and the Ravna Gora Chetniks.” [2]

However, then as now, the West was hostile to “Greater Serbs”, or their alliance with Moscow, so London did everything it could to thwart the emergence of a strong Serbian state.

Tito as a British Agent

Historian Dragoljub Živojinović explained that “The British promised their agent, Tito, both military and political legitimacy, with the goal of preventing the Serbs from creating a postwar order favorable to their national interests. The point of this strategy was to deny the Serbs the right to self-determination.” [3]

Dr. Živojinović continued by citing the English assessment of General Mihailović: “Head of the British mission to Tito’s HQ, Brigadier Fitzroy MacLean, concluded in a memo sent to Anthony Eden: ‘As for General Mihailovich, he is a Greater Serb and reactionary. Under those conditions, Great Britain has no further interest in backing his movement’.

Mihailović’s national program interfered with Foreign Office’s plans to establish micro-states in Yugoslavia that would later be absorbed into greater federations. Can anyone still doubt the claim by the great English historian A.J.P. Taylor that ‘building up Tito was a purely English adventure’?” Živojinović concluded.

Furthermore, Tito had offered cooperation to the Catholic Church in the “Independent State of Croatia”, which had organized a genocide of Serbs, and even offered the “genocide archbishop” Stepinac to become the “vicar-general of the Partisan forces”. [4]

Tito as Nazi Collaborator

There is also a mountain of evidence in the archives testifying to Tito’s collaboration with the Nazis. Historical records show that Draža Mihailović outright rejected any form of collaboration with the Nazis in 1941, at the village of Divci. On the other hand, in Gornji Vakuf in 1943, Tito initiated and eventually achieved a pact with the Nazis. Broz had collaborated with the Nazis in the summer of 1941, claims historian Vladislav Sotirović:

“There are even photographs documenting this, in addition to the fact that the Germans literally handed the town of Užice to Tito, including a working ammunition factory. This gave the Titoists tremendous advantage in the civil war against the Chetniks of Draža Mihailović.” [5]

Was Stalin aware of all this?

The Secret Mission of Mustafa Golubić

Mustafa Golubićvia Wikipedia

In May 1941, Josip Broz was hiding in Belgrade, at the Ribnikar House which had Gestapo security guards. Meanwhile, Mustafa Golubić was also in the occupied capital. Golubić was a Soviet colonel and conducted special operations for the Fourth Directorate of the NKVD.

In June 1941, the Gestapo captured him. Despite continuous torture, they only managed to ascertain his identity, but not his connections or any details of his intelligence work. Four special interrogators were dispatched from Berlin, as in addition to his work for the Comintern, Golubić had also been involved in the 1914 Sarajevo Assassination. Shortly after the German invasion of the USSR, the Gestapo had Golubić executed. He was shot in the Court Gardens (today’s Pioneer Park in Belgrade) along with the family of the county clerk Višnjevac with whom he was staying, and his associate, Technical School Professor Čeda Popović. After the liberation of Belgrade, the Red Army transferred Golubić’s remains to Moscow.

Some sources claim that Golubić was involved in a series of secret operations, including the assassination of Trotsky. In Yugoslavia, he was in charge of the “Red Chamber Orchestra”, a special (anti-fascist) organization with the Soviet Intelligence whose core in the West were the anti-fascist Germans. Some researchers have speculated that Golubić’s mission in Belgrade was to eliminate Josip Broz Tito and his agents, who were working with the Nazis and the British. Broz was alerted to the danger by Stevo Krajačić, who later worked for the CIA. Milovan Đilas and Aleksandar Ranković tipped the Gestapo off to the NKVD colonel’s whereabouts, after which Golubić was arrested, tortured and shot. Had he succeeded in eliminating Broz, the future of Serbia and the Serbs could have been far more fortunate…

As we can see, the Chetniks were an anti-fascist movement which liberated many Serbian cities from the Nazis. That is why the flags of the Yugoslav Army in the Homeland have every right to be included in the military parade celebrating Belgrade’s liberation.

Furthermore, one of the most important lessons of the 1990s was the need to unify all patriotic forces in defending the Fatherland. Serbs had successfully resisted attempts by Western services to weaken them by reviving the Chetnik-Partisan divide – and held off for a decade against the greatest war machine in history. Russia is facing a similar question today. The Serbian example offers the answer: an alliance of true patriots, both “Red” and “White”, is required for a successful defense.

Boris Aleksić, Strategic Culture Foundation, October 7, 2014


References:

[1] Radio Free Europe (in Serbian), October 6, 2014
[2] Politika, Belgrade, (in Serbian) November 11, 2012
[3] Novi Standard (in Serbian), November 30, 2011
[4] Vecernje Novosti (in Serbian), December 7, 2013; this, by the way, is the same office (vicar-general of the Croatian Army) Stepinac held in the Nazi Croatian hierarchy
[5] NSPM (in Serbian), September 11, 2010
 
(Copyright Strategic Culture Foundation; translated by the Reiss Institute; all rights reserved – fair use only)
 
 
 
 
Original Serbian text of this article can be found at:
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

“МЕМОРИЈАЛНA БАШТA ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918”

$
0
0
 
 
 
 
Поштованa Господо,
Срби би морали да обележе 100-годишњицу Првог светског рата на величанствен начин.

Ове године 2014 завршавам рукопис књиге ХЕРОЈИ СРБИЈЕ, с којом ћу показати не само да Србију неправедно криве за почетак Првог светског рата, већ да је она, за победу у истом, жртвовала релативно више него и једна друга нација на свету, и да је после истрајног инсистирања на важности Солунског фронта била дефинитивна снага у пробоју истог, што је прекратило рат и тиме спасило од смрти милионе људских бића.

Поред тога предлажем:

“МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

То би укључивало следеће:

1.Да деца основних школа оду на бојишта Србије на којима је пао значајан број Срба-војника у ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године и да ископају прегршт земље и донесу је у цркву где би била освећена.

2.Око два јутра земље на пригодном месту, са надгробним каменом од белог мермера за свако бојиште на ком су Срби ратовали и бројно изгинули за време поменутих ратова. На сваком би било урезано име бојишта, датум битке, и број палих српских војника. Непосредно испред сваког била би бронзана плоча која би покривала прегршт земље са одговарајућег бојишта а коју су ископала деца основних школа Србије пошто им је објашњено зашто то чине.  Чине то да би им се урезало у младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала. Земљa треба да буде освећена пре него што буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнуту “МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

3.На уласку баште да се озида зид на коме би писало "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.“ Непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. На левој страни зида да се узида кацига коју су носили Солунци, а на десној православни Крст.

4.Изнад Пламена била би постављена два копља за заставе, једно за заставу под којом су се српски војници борили и умирали у поменутим ратовима, а друго за најстарију познату заставу Србије.

5.Међу споменицима би били засађени божури.

6.У Башти би се налазио простор на коме би могло да се окупи пар стотина лица за пригодан програм или парастос за време православних празника или ради сећања. Башта треба да има звучни систем преко кога би било емитовано, у пријатне дане сваке недеље послеподне, професионално читање пригодних стихова и прозе о страдањима и величанственим победама нараштаја Срба који је живео и гинуо у време поменутих ратова, а то све уз звуке пригодне народне и компоноване музике. Бошњаковићева „Албанска Голгота“ би морала да буде део програма.

7.Башта би морала да буде прошарана клупама.

8.Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

9.Све ово захтева да Башта буде смештена на простору где неби узнемиравала звуцима из Баште мирни амбијент града и обрнуто.

10.Украсну гвоздену ограду поставити око целе Баште.

“Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918,” која би постојала докле и Србија, била би подесан начин вечног сећања на хероје из поменутих ратова.

НОТА за Србе Дијаспоре:

“Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918 Фонд”

Ја сам послала значајан број Е-мејла Србима широм света у последњих неколико месеци у вези са идејом зидања “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” у знак вечног сећања на српске војнике који су пали у три рата које је Србија водила између 1912. и 1918. године. План је да то буде део општег обележавања 100-годишњице поменутих ратова.

Одговори на мој Е-мејл су изврсни, али, као што је случај и са  многим другим земљама Европе, и Србија је у лошем економском стању и сваки пројекат који није везан са моменталним опстанком стављен је устрану. Ово је заиста несрећна ситуација, јер док друге земље, без обзира на којој су страни фронта биле, улажу значајан труд и средства да јавно обележе  100-годишњицу Првог светског рата и сете се својих хероја, српски напори су досад били врло ограничени, скоро „невидљиви“ у овом погледу. Према томе, свет није потсећен на, нити упознат са великим доприносом Срба Савезничкој победи у Великом рату, иако је Србија заслужила чело стола препознавања у тој ери светске историје.

Та ситуација ме је навела да апелујем на све Србe Дијаспоре, да се уједине као ниједном до сада, да приме на себе изградњу ове Баште као поклон Mајци Србији, као њихов прилог обележавању поменуте 100-годишњице.

Да би се остварио овај подухват потребно је успоставити фонд Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” којим би управљала група Срба који би били одговорни да сакупљена средства учине Меморијалну Башту реалношћу.

Ја молим сваког Србина и сваку Српкињу Дијаспоре да помогне да овај пројекат сазори. Срби Дијаспоре су озидали многе дивне цркве, споменике, институције, итд. широм света, ја их позивам сада да приведу пројекат “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” његовом оставарењу. То ће бити Ваш појединачни допринос обележавању 100-годишњице поменутих ратова, које је водио један од најславнијих нараштаја Србије који је икад живео. “Меморијална Башта Хероја Србије” би постојала докле и Србија и била природан начин да потсећа будуће нараштаје Срба на њихове жртве и постизања. Срби Дијаспоре би били поносни заувек.

Имена свих дародаваца била би прописно забележена у књигу која би била чувана у трезору који би био део Баште.

Бићу захвална за Ваше мишљење по горњем.

Можете да ми се обратите и редовном поштом на:

Aleksandra Rebic
P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195
U.S.A.


или електронском поштом на: heroesofserbia@yahoo.com

Посетите мој вебсајт: http://www.heroesofserbia.com/.

Хвала Вам!
Живела Мајка Србија!

Са поштовањем и Искрено ваша,
Александра Ребић
Чикаго
Септембар 2014




 
 

Беч добио парк Диане Будисављевић / Beč dobio park Diane Budisavljević / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 13, 2014

$
0
0
RTS - Radio-Televizija Srbije
October 13, 2014

Диана Будисављевић, жена која се истакла током Другог светског рата изузетном хуманошћу спасавајући животе више од 12.000 српске, јеврејске и ромске деце из усташког логора Јасеновац, добила парк у Бечу.

Диана Будисављевић
Diana Budisavljević
 
На иницијативу Српског културно-просветног друштва "Просвјета"у Аустрији остварена је идеја да, у знак сећања на Диану Будисављевић, једна улица или парк у Бечу носе њено име, преноси Танјуг.
 
Парк, који се налази покрај бечког дунавског канала у деветом бечком округу, од данас носи име Диане Будисављевић.
 
Диана Будисављевић била је Аустријанка рођена у Инсбруку 1891. године, где је живела и радила као медицинска сестра и где је упознала Србина из Хрватске, касније супруга Јулија Будисављевића.
 
После венчања они су се одселили у Загреб где је Диана током рата, са више сарадника ризиковала живот и спасавала малишане из усташког логора.
 
Она се почетком седамдесетих вратила у Инзбрук где је крајем исте деценије преминула.
 
"Од нашег оснивања нам је била жеља да се њено дело и племенитост учине доступним и аустријској јавности", објаснио је иницијативу председник "Просвјете"Срђан Мијалковић.
 
Мијалковић је рекао да је од 2011. та иницијатива активно промовисана и предлагана институцијама у Бечу.
 
"Први пут после више деценија боравка Срба у овом граду је неко са презименом које се завршава са -ић, или са позитивним односом према српском народу дао име једном јавном простору града Беча, што је најбољи симбол пријатељства два народа, упркос терету историје", констатовао је Мијалковић, задовољан што ће име Диане Будисављевић носити парк у округу који броји више од 40.000 становника.
 
На улазу у парк постављена је спомен-плоча на којој стоје подаци о Диани Будисављевић на српском и немачком језику.
 
Иначе, Диану Будисављевић је Република Србија постхумно одликовала Златном медаљом за храброст "Милош Обилић", Српска православна црква јој је доделила Орден царице Милице, а њено име носе улице у градовима Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске.
 
Свечаности су присуствовали, између осталих, амбасадор Србије у Аустрији Перо Јанковић, епископ аустријско-швајцарски Андреј и шефица деветог округа Мартина Малијар, који су говорили о Диани Будисављевић.
 
 
 
 
*****
 
Beč dobio park Diane Budisavljević
 
Diana Budisavljević, žena koja se istakla tokom Drugog svetskog rata izuzetnom humanošću spasavajući živote više od 12.000 srpske, jevrejske i romske dece iz ustaškog logora Jasenovac, dobila park u Beču.
 
Na inicijativu Srpskog kulturno-prosvetnog društva "Prosvjeta" u Austriji ostvarena je ideja da, u znak sećanja na Dianu Budisavljević, jedna ulica ili park u Beču nose njeno ime, prenosi Tanjug.
 
Park, koji se nalazi pokraj bečkog dunavskog kanala u devetom bečkom okrugu, od danas nosi ime Diane Budisavljević.
 
Diana Budisavljević bila je Austrijanka rođena u Insbruku 1891. godine, gde je živela i radila kao medicinska sestra i gde je upoznala Srbina iz Hrvatske, kasnije supruga Julija Budisavljevića.
 
Posle venčanja oni su se odselili u Zagreb gde je Diana tokom rata, sa više saradnika rizikovala život i spasavala mališane iz ustaškog logora.
Ona se početkom sedamdesetih vratila u Inzbruk gde je krajem iste decenije preminula.

"Od našeg osnivanja nam je bila želja da se njeno delo i plemenitost učine dostupnim i austrijskoj javnosti", objasnio je inicijativu predsednik "Prosvjete" Srđan Mijalković.

Mijalković je rekao da je od 2011. ta inicijativa aktivno promovisana i predlagana institucijama u Beču.

"Prvi put posle više decenija boravka Srba u ovom gradu je neko sa prezimenom koje se završava sa -ić, ili sa pozitivnim odnosom prema srpskom narodu dao ime jednom javnom prostoru grada Beča, što je najbolji simbol prijateljstva dva naroda, uprkos teretu istorije", konstatovao je Mijalković, zadovoljan što će ime Diane Budisavljević nositi park u okrugu koji broji više od 40.000 stanovnika.

Na ulazu u park postavljena je spomen-ploča na kojoj stoje podaci o Diani Budisavljević na srpskom i nemačkom jeziku.

Inače, Dianu Budisavljević je Republika Srbija posthumno odlikovala Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić", Srpska pravoslavna crkva joj je dodelila Orden carice Milice, a njeno ime nose ulice u gradovima Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Svečanosti su prisustvovali, između ostalih, ambasador Srbije u Austriji Pero Janković, episkop austrijsko-švajcarski Andrej i šefica devetog okruga Martina Malijar, koji su govorili o Diani Budisavljević.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1721666/Be%C4%8D+dobio+park+Diane+Budisavljevi%C4%87.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****

PREMIJERA FILMA "U IME NARODA!" - DOM SINDIKATA 22. OKTOBAR [2014] U 18 ČASOVA - O tome sta se sve desavalo po oslobođenju Bograda i Srbije 1944. u dokumentarnom filmu Milutina Petrovića

$
0
0

 
Dokumentarni film U IME NARODA! ekranizuje prvu izložbu o žrtvama komunističkog režima u Srbiji neposredno posle Drugog svetskog rata i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije.

Izložba je izazvala veliku pažnju javnosti (zabeleženo je preko 36.000 posetilaca) sa brojnim kontroverzama; različite reakcije, tumčenja i diskusije, prerastajući formu muzejske postavke kroz tribine, projekcije filmova, gostovanja stranih delegacija u događaj za pamćenje.

Film obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima koji prate stručno vođenje autora dr Srđana Cvetkovića kroz postavku. Protkan je utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi.
 
 
 
on Facebook.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Hа територији Србије, парастосе свим страдалим у комунистичкој репресији 1941-1945. понедељак 20. Oktobar 2014. год. / Српски либерални савет

$
0
0

СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
тел: 062 120 90 36
11 000 БЕОГРАД



Српски либерални савет ће у понедељак 20.10.2014.год. давати на територији Србије, парастосе свим страдалим у комунистичкој репресији 1941-1945.

После служења службе задушнице биће налепљене плакате на свим зградама, и објектима где су се налазили затвори и мучионице злогласне ОЗНЕ пара-полиције комунистичког режима.

Иначе обележавање 20.10. као дана "ЖРТАВА КОМУНИСТИЧКОГ РЕЖИМА"Српски либерални савет обележава десету годину заредом, јер само сећање на невине жртве може довести до помирења на простору Србије.


Oрганизатор Српски либерални савет
У Београду 19.10.2014.год.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Liberators - Soviet troops deserve the lion’s share of credit for liberating Belgrade from the Germans in 1944. / "Reiss Institute" October 20, 2014

$
0
0
Reiss Institute
By Nebojsa Malic
October 20, 2014

Soviet troops deserve the lion’s share of credit for liberating Belgrade from the Germans in 1944. The same cannot be said for those who hijacked that victory for their own ends – or their clueless critics.

Winston Churchill and Josip Broz “Tito”, British-backed ruler of Yugoslavia
(1945-1980)
 
On October 20, 1944, Belgrade was liberated from Nazi German occupation, following a six-day strategic offensive by the Red Army’s 3rd Ukrainian Front. Commanding the army group was the newly promoted Marshal of the Soviet Union, Fyodor Ivanovich Tolbuhkin.

Though the Bulgarian units taking part in the operation [1] were directly subordinated to Tolbukhin, officially there was an arrangement for independent but coordinated efforts between the Soviets and the “National Liberation Army of Yugoslavia” (NOVJ) – commanded by general Peko Dapčević.

In all likelihood that was merely a politically correct fiction, but one that enabled the NOVJ leader Josip Broz “Tito” to claim his “Partisans” had liberated Yugoslavia single-handed, with just a little bit of help from the brotherly Soviet peoples. The Bulgarians went unmentioned in postwar Yugoslav histories; the magical transformation from occupiers to liberators within a day was too much even for Tito’s court historians.

Following the liberation of Belgrade, Tolbukhin’s units moved north towards Hungary, where they would get involved in the three-month battle for Budapest. Not until April 1945 did they have tanks and artillery to spare for bailing out Tito, whose army was bogged down in bloody frontal assaults on German fortifications in Syrmia and Slavonia.

Few had bothered to ask why the NOVJ hadn’t simply used its guerrilla skills to go around the Germans, through the mountains of Bosnia they had roamed so freely in 1942-43. Doing so would not only have saved some ten thousand lives from the Syrmian abattoir, but also the countless lives of Serbs and Jews that the Nazi Croatians continued to murder until April 1945. Furthermore, the bulk of the casualties in Syrmia were fresh conscripts from areas that had been royalist strongholds – Belgrade, modern-day Serbia and Macedonia. Given the Yugoslav Communists’ obsession with “Greaterserbian bourgeois oppressors” [2], the theory that Tito was deliberately sacrificing Serb lives – in Syrmia, Bosnia and Croatia – while stopping to consolidate authority in “Serbia” through executions, sounds more like common sense than controversy or conspiracy.

Seventy years later, many Serbs rightfully objecting to Tito’s transgressions are making a category error by refusing to celebrate the liberation of Belgrade by the Soviets, seeing it instead as a “beginning of Communist occupation.” Yet just like Tito’s followers, they gloss over important but inconvenient facts:

- that it wasn’t Stalin, but Churchill, that installed Tito in power.

- that, unlike any other European country it liberated, the Red Army left Yugoslavia – under an agreement with both Tito and his Western sponsors;

- that in June 1948, Tito initiated a break with the Soviet bloc and began working openly with the West.

No use. Time and again, royalist historians have blasted “Broz’s Bolshevism”, and blamed Stalin and the Soviets for the sorrows of Serbia. This misplaced Cold War rhetoric has led many Serbs in the diaspora to join the West’s assault on the Serbian people during the 1990s, because in their eyes Serbian president Slobodan Milošević was a “Communist.” Even though this objectively put them on the same side as the Serbs’ enemies (and Hitler’s heirs), with disastrous effects: from the Western media’s demonization of Serbs and the falsified charges of “aggression” and “genocide”, to the October 2000 coup and the subsequent occupation of Serbia itself.

Along the way, few if any have stopped to think why their efforts – such as they were – against Tito have never amounted to much. Could it be because they were barking up the wrong tree? Even today, twenty-five years since Communism began to crumble, they see “Reds” everywhere and blame the past 70 years of Serbian suffering on Communist conspiracies. They look for Communist “moles” in British intelligence who falsely attributed the deeds of Mihailović’s men to Tito – but ignore the fact that Churchill’s own son was sent as envoy to Tito, and that the British PM knew perfectly well what was going on because he wanted it that way.

They object to Belgrade streets bearing the names of Soviet liberators – not just Tolbukhin, but also his heroic subordinates, Vladimir Ivanovich Zhdanov and Sergey Semyonovich Biryuzov, who died in a mysterious plane crash en route to the anniversary celebration in 1964 – but don’t insist on erecting monuments to victims of NATO’s 1999 aggression. Or even talking about it that much, lest their “democratic friends, partners and allies” (who aren’t any of those things) get offended.

Which leads to such incongruities that the politicians who built their careers by pretending to be royalists and patriots are now the puppets of the same Western governments that backed Tito, and praise Tito’s men at the parade of what little of Serbia’s military survived 15 years of “democratic reforms” – while almost apologizing for Vladimir Putin’s presence in the stands. Yet Putin had earned every right to be there, by not rejecting the heroic deeds of Soviet soldiers even as he leads a nation that has rejected Communism.

There is a lesson for Serbs there, if they are willing to learn it.


Notes

[1] Bulgaria had joined the Axis by signing the Tripartite Pact on March 1, 1941, and took part in the invasion of Yugoslavia in April that year. Following the invasion, Bulgaria annexed most of present-day Macedonia and southeastern Serbia. It did not, however, take part in the Axis invasion of the USSR (though its Navy battled the Soviets in the Black Sea). As the Soviet armies advanced, Bulgaria switched sides on September 8, 1944; thus the Bulgarian soldiers that until a few days earlier were executing Serbian peasants for insurrection became their “liberators,” in one of the many ironies of the war.

[2] See here how the Communist newspaper “Proleter” wrote about Yugoslavia in 1929, for example.


(Copyright Reiss Institute, all rights reserved)


http://www.reiss-institute.org/articles/liberators/#more-1015


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Mole se svi koji planiraju da dodju da karte nabave sto pre kako bi se izbegle guzve na ulazu uoči premijere / PREMIJERA FILMA "U IME NARODA!" - DOM SINDIKATA [BEOGRAD], VELIKA SALA, 22. OKTOBAR 2014 u 18 ČASOVA

$
0
0


PREMIJERA FILMA U IME NARODA! - DOM SINDIKATA, SREDA 22. OKTOBAR, 18 ČASOVA

U sredu 22. oktobra u 18 časova velikoj sali Doma sindikata održaće se veliki komemorativni skup i premijera dokumentarnog filma U IME NARODA! posvećen svim nevinim žrtvama revolucionarnog terora po oslobođenju Srbije 1944.-1953.

...O tome sta se sve desavalo po oslobođenju Beograda i Srbije 1944. u dokumentarnom filmu Milutina Petrovića U IME NARODA! Vidimo se!

Mole se svi koji planiraju da dodju da karte nabave sto pre kako bi se izbegle guzve na ulazu uoči premijere. Hvala.

Na premijeri će govoriti: Dušan Kovačević, Jelisaveta Karađorđević, reditelj filma Milutin Petrović i scenarista Srđan Cvetković. Film u trajanju od 110 minuta obiluje audio, video i dokumentarnim zapisima protkan je i utiscima i kometarima o izložbi mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika među kojima su još i Goran Marković, Pero Simić, Lazar Stojanović, Predrag Marković, Lazar Ristovski i drugi.


U ime naroda represija u Srbiji 44-53

na Facebook.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Massacre at Kragujevac [Nazi executions of Serbs in occupied Serbia] / By Richard Burns

$
0
0
www.berengarten.com
By Richard Burns

Massacre at Kragujevac

Between October 19th and 21st 1941, the most infamous Nazi massacre in Serbia during the Second World War took place at Šumarice, just outside the town of Kragujevac, and in local villages. The event had a marked effect on the course of the war in the Balkans.

The Nazis decreed that 100 people should be shot for every German killed, and 50 for every German wounded.

[German soldier points to Serbs that need to be "finished off"
after mass executions.
Šumarice near Kragujevac, October 21, 1941]

One of the most shocking aspects of the massacre was that more than 200 pupils from local schools were taken out of their classes and shot. There are several stories of extraordinary individual sacrifice and acts of heroism, especially by several of the schoolteachers.

Over 40 victims managed to find scraps of paper on which they scribbled their last messages to their loved ones. These were discovered by townspeople after the event. The message copied here was scrawled by 17 year old Ljubiša Jovanović into his school report book. It says, “Dear mum and dad, hi for the last time. Ljubiša.”
 

Ljubiša Jovanović, aged 17
 

The note that 17 year old Ljubiša Jovanović
scrawled in his school report book in October of 1941 in Serbia.
It says, “Dear mum and dad, hi for the last time. Ljubiša.”
 
 
Contemporary German records stated that 2,300 people were shot in reprisals. But after the war, the Yugoslav communists supported a different version of events: it was accepted that 7,000 men and boys had been killed at Kragujevac. Since the collapse of Yugoslavia, painstaking local researchers, led by Staniša Brkić at the 21st October Memorial Museum, have arrived at the more objective and reliable figure of 2,795 - 2,800 victims.


By comparison with other major Nazi atrocities, the Kragujevac massacre has received scant notice in the English-speaking world.



http://www.berengarten.com/site/Kragujevac-Massacre.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


*****
 

ИСХОДИШТА СЛОБОДЕ И ДЕМОКРАТИЈЕ - Главни одбор Удружења припадника Југословенске војске у Отaџбини 1941-1945, којем је председавао др Душан Ђукић, одржао је 9. октобра ове године [2014] редовну седницу у Београду. / "Savremena Istorija" October 18, 2014

$
0
0
www.savremenaistorija.com
Љубомир Радојловић, с.р
October 18, 2014



 

ИСХОДИШТА СЛОБОДЕ И ДЕМОКРАТИЈЕ
 
Главни одбор Удружења припадника Југословенске војске у Отaџбини 1941-1945, којем је председавао др Душан Ђукић, одржао је 9. октобра ове године редовну седницу у Београду.
 
Разматрајући питање националних традиција, Главни одбор је изразио подршку државним органима који своје активности заснивају на чувању и неговању националних традиција и обележавању значајних догађаја из историје Срба. Стим у вези  се подсећа да је Хајдучким покретом окончана вишевековна окупација под турском влашћу, а Четничким покретом ослобођени преостали окупирани делови отаџбинепосле Берлинског конгреса 1878. године.Та два национална покрета,имајући слоган “слобода или смрт”,афирмисала су начело– слобода.
 
Када је српском народу у Другом светском (великом) рату прошлога века поново била угрожена слобода, и запретио дисконтинуитет његовом политичком бићу, настао је Равногорски покрет, који је имајући слоган “за слободу и демократију, а против свих диктатура”афирмисао и начелодемократија.
 
Међутим, због грубе примене силе у савезничком спречавању капитулације окупацијских снага Вермахта Штабу Врховне команде ЈВУО, чиме би рат септембра 1944. године у Србији био окончан, начело које је афирмисао Равногорски покрет – демократија, биће згажено, јер су савезници уводили комунистички режим у Краљевину Југославију и игнорисали националне традиције и историју ратне вештине као науку.
 
Да је то тако потврђују следеће чињенице.
 
Британски премијер Черчил је још 19. јануара 1945. године у говору у парламенту сматрао за потребним да истакне да је “Титова влада устоличена у Београду уз помоћ Руса” (Црвене армије). Затим је амерички председник Труман постхумно  додељујући ореден Legion of Мerit (29. март 1948. године)војном министру, начелнику штаба Врховне команде и помоћнику Врховоног команданта Војске Краљевине Југославије и команданту Југословенске војске у Отаџбини армијском ђенералу Драгољубу Михаиловићу написао у указу: “Организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године... генерал Михаиловић,и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и  борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе”. Убрзо затим и Централни комитет КПСС упућује писмо Комунистичкој партији Југославије 4. маја 1948. године, у којем се каже: ”Совјетска војска дошла је да помогне југословенски народ. Она је уништила немачке завојеваче,ослободила Београд и на тај начин створила услове потребне да се КПЈ дочепа власти...”
 
У Београду,
Љубомир Радојловић, с.р
Секретар Удружења ЈВУО
15. октобра 2014. године
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com
 
*****


БОГОВАЦ: НА ПРОЉЕЋЕ ОТКОПАВАЊЕ МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ РАВНОГОРАЦА [ Шибови] / BOGOVAC: NA PROLJEĆE OTKOPAVANjE MASOVNE GROBNICE RAVNOGORACA [Šibovi] / "SRNA" October 29, 2014

$
0
0
СРНА
29. ОКTОБРА [2014]

 
 
БАЊАЛУКА, 29. ОКTОБРА [2014] /СРНА/ - У бањалучком насељу Шибови на прољеће би требало да почне откопавање масовне гробнице из Другог свјетског рата у којој се налазе посмртни остаци више од 1.000 припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, које су ликвидирале комунистичке власти, изјавио је предсједник Округа Крајине Равногорског покрета отаџбине Српске Дарко Боговац.
 
Након што је са представницима Равногорског покрета отаџбине Српске данас посјетио локацију ове масовне гробнице на Шибовима код Бањалуке, Богавац је рекао новинарима да ће представници овог покрета иницирати код градских власти Бањалуке да се што прије добију потребна документација, средства и одобрење да би се кренуло са ископавањем ове гробнице.
 
Богавац је подсјетио да је један од главних циљева овог покрета да баштини идеју Равногорског покрета, док је њихов примарни циљ да траже посмртне остатке краљевих војника, односно равногораца и четника.
 
Једини живи свједок ових догађаја Миодраг Ченић из Бањалуке, који је по наредби тадашњих комунистичких власти као 16-годишњак морао учествовати у закопавању убијених равногораца, рекао је новинарима да је на овом локалитету у љето 1945. године убијено и закопано више од 1.000 четника.
 
"Заробљеници су довезени ноћу у строгој тајности у дугачкој колони у пару два по два, били су сви везани жицом, након чега су маљевима убијани и бацани у ровове које су некада на овој локацији користиле усташе", присјећа се Ченић.
 
Ченић свједочи да су лешеви убијених равногорца седам дана стајали на врућини и да су почеле да се роје муве на њима, након чега је тадашњи сеоски одбор донио наредбу да све способно становништво у кућама мора приступити њиховом закопавању.
 
Он каже да су касније на локалитету гробнице комунистичке власти направиле Планинарски дом гдје су се организовале игранке, народна весеља и спортска такмичења.
 
Миленко Јефтић из Бањалуке, који је годинама радио са археолозима, рекао је новинарима да су му комшије давно причале да су свега два равногорца успјела тада побјећи са Шибова.
 
"Заробљеници су викали и звали у помоћ, након чега су им одрезали језике, а затим их убијали маљевима, хладним оружјем и бацали у раку и ровове", тврди Јефтић.
 
На локалитету Шибови код Бањалуке данас је требало да почне откопавање масовне гробнице из Другог свјетског рата у којој се налазе, како се претпоставља, посмртни остаци око 1.000 припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, које су ликвидирале комунистичке власти, речено је раније Срни у Равногорском покрету Бањалука.
 
Члан покрета Драган Tејић рекао је да је, највјероватније, ријеч о црногорским припадницима Краљевске војске који су 1945. године заробљени на подручју Лијевче поља, а након тога одведени у бањалучко насеље Лауш и ликвидирани.
 
На Шибовима су већ раније ископане кости неколико припадника Југословенске краљевске војске, који су убијени 1945. године.
 
Ископавање је требало бити вршено на земљишту планинарског дома на Шибовима у пријеподневним часовима, у присуству полиције.
 
 
*****
 
SRNA
October 29, 2014
 
BANJA LUKA, 29. OKTOBRA /SRNA/ - U banjalučkom naselju Šibovi na proljeće bi trebalo da počne otkopavanje masovne grobnice iz Drugog svjetskog rata u kojoj se nalaze posmrtni ostaci više od 1.000 pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, koje su likvidirale komunističke vlasti, izjavio je predsjednik Okruga Krajine Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske Darko Bogovac.
 
 
 
Nakon što je sa predstavnicima Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske danas posjetio lokaciju ove masovne grobnice na Šibovima kod Banjaluke, Bogavac je rekao novinarima da će predstavnici ovog pokreta inicirati kod gradskih vlasti Banjaluke da se što prije dobiju potrebna dokumentacija, sredstva i odobrenje da bi se krenulo sa iskopavanjem ove grobnice.
 
Bogavac je podsjetio da je jedan od glavnih ciljeva ovog pokreta da baštini ideju Ravnogorskog pokreta, dok je njihov primarni cilj da traže posmrtne ostatke kraljevih vojnika, odnosno ravnogoraca i četnika.
 
Jedini živi svjedok ovih događaja Miodrag Čenić iz Banjaluke, koji je po naredbi tadašnjih komunističkih vlasti kao 16-godišnjak morao učestvovati u zakopavanju ubijenih ravnogoraca, rekao je novinarima da je na ovom lokalitetu u ljeto 1945. godine ubijeno i zakopano više od 1.000 četnika.
 
"Zarobljenici su dovezeni noću u strogoj tajnosti u dugačkoj koloni u paru dva po dva, bili su svi vezani žicom, nakon čega su maljevima ubijani i bacani u rovove koje su nekada na ovoj lokaciji koristile ustaše", prisjeća se Čenić.
 
Čenić svjedoči da su leševi ubijenih ravnogorca sedam dana stajali na vrućini i da su počele da se roje muve na njima, nakon čega je tadašnji seoski odbor donio naredbu da sve sposobno stanovništvo u kućama mora pristupiti njihovom zakopavanju.
 
On kaže da su kasnije na lokalitetu grobnice komunističke vlasti napravile Planinarski dom gdje su se organizovale igranke, narodna veselja i sportska takmičenja.
 
Milenko Jeftić iz Banjaluke, koji je godinama radio sa arheolozima, rekao je novinarima da su mu komšije davno pričale da su svega dva ravnogorca uspjela tada pobjeći sa Šibova.
 
"Zarobljenici su vikali i zvali u pomoć, nakon čega su im odrezali jezike, a zatim ih ubijali maljevima, hladnim oružjem i bacali u raku i rovove", tvrdi Jeftić.
 
Na lokalitetu Šibovi kod Banjaluke danas je trebalo da počne otkopavanje masovne grobnice iz Drugog svjetskog rata u kojoj se nalaze, kako se pretpostavlja, posmrtni ostaci oko 1.000 pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, koje su likvidirale komunističke vlasti, rečeno je ranije Srni u Ravnogorskom pokretu Banjaluka.
 
Član pokreta Dragan Tejić rekao je da je, najvjerovatnije, riječ o crnogorskim pripadnicima Kraljevske vojske koji su 1945. godine zarobljeni na području Lijevče polja, a nakon toga odvedeni u banjalučko naselje Lauš i likvidirani.
 
Na Šibovima su već ranije iskopane kosti nekoliko pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske, koji su ubijeni 1945. godine.
 
Iskopavanje je trebalo biti vršeno na zemljištu planinarskog doma na Šibovima u prijepodnevnim časovima, u prisustvu policije.


 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

U grobnici ostaci hiljadu četnika koje su ubili komunisti! U BANJALUČKOM NASELJU ŠIBOVI / "Novosti" October 30, 2014

$
0
0
Novosti
A. MACANOVIĆ
30. oktobar 2014.

Na proleće počinje otkopavanje masovne grobnice iz Drugog svetskog rata. Oko 1.000 četnika Pavla Đurišića, navodno, u leto 1945. godine pobili partizani.

Čenić pokazuje gde bi trebalo da počne otkopavanje grobnice.
 
NA proleće 2015, u banjalučkom naselju Šibovi trebalo bi da počne otkopavanje masovne grobnice iz Drugog svetskog rata u kojoj se nalaze posmrtni ostaci više od 1.000 pripadnika Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, koje su likvidirale komunističke vlasti. Ovo je juče, nakon što je sa predstavnicima Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske posetio lokaciju ove masovne grobnice na Šibovima, izjavio predsednik Okruga Krajine Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske Darko Bogovac. Bogovac je rekao novinarima da će predstavnici ovog pokreta inicirati kod gradskih vlasti Banjaluke da se što pre dobiju potrebna dokumentacija, sredstva i odobrenje da bi se krenulo sa iskopavanjem ove grobnice.
 
Banjalučanin Miodrag Čenić tvrdi da je svedočio ovom masovnom ubistvu. U leto 1945, egzekuciju više od 1.000 četnika su, kako je posvedočio, obavili partizani.

On kaže da je po naredbi tadašnjih komunističkih vlasti kao 16-godišnjak bio prinuđen da učestvuje u zakopavanju ubijenih četnika vojvode Pavla Đurišića, koji su se povlačili preko Posavine i rejona Banjaluke prema Gradišci, a gde su ih, na nekoj od tih lokacija zarobili partizani.

- Zarobljenici su dovezeni noću u strogoj tajnosti u dugačkoj koloni, u paru dva po dva, bili su svi vezani žicom, nakon čega su maljevima ubijani i bacani u rovove koje su nekada na ovoj lokaciji koristile ustaše - posvedočio je Čenić juče u Banjaluci.

Prema njegovom sećanju, leševi ubijenih četnika su sedam dana stajali na vrućini i na njima su počele da se roje muve.

- Nakon toga, tadašnji seoski odbor doneo je naredbu da sve sposobno stanovništvo u kućama mora pristupiti njihovom zakopavanju - kaže Čenić, koji ističe da sve do sada o ovome nije od straha nikome smeo da priča.

Kasnije, na lokalitetu ove grobnice, tvrdi Čenić, komunističke vlasti su napravile Planinarski dom, gde su se organizovale igranke, narodna veselja i sportska takmičenja.

Do Čenićevog svedočenja došli su članovi Ravnogorskog pokreta otadžbine Srpske, a Darko Bogovac ističe da se po svemu sudeći radilo o zarobljenim četnicima vojvode Pavla Đurišića i da ih je svedok Miodrag Čenić doveo do lokacije gde su oni pobijeni.

Milenko Jeftić iz Banjaluke, koji je godinama radio sa arheolozima, rekao je novinarima da su mu komšije davno pričale da su svega dva ravnogorca uspela tada da pobegnu sa Šibova.

- Pričali su mi kako su zarobljenici vikali i zvali u pomoć, nakon čega su im odrezali jezike, a zatim ih ubijali maljevima, hladnim oružjem i bacali u raku i rovove - tvrdi Jeftić.

Član Ravnogorskog pokreta Dragan Tejić rekao je da je, najverovatnije, reč o crnogorskim pripadnicima Kraljevske vojske koji su 1945. zarobljeni na području Lijevče polja, a nakon toga odvedeni u banjalučko naselje Lauš i likvidirani.

Prema njegovim rečima, posmrtni ostaci otkriveni su pre nekoliko dana ručnim iskopavanjem na osnovu svedočenja Banjalučanina Miodraga Čenića.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:517091-U-grobnici-ostaci-hiljadu-cetnika-koje-su-ubili-komunisti



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

MITROVDAN / INVITATION - Honoring Chetnik forefathers at traditional Slava of Saint Dimitrije! Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora / Binbrook, Ontario Canada / Sunday November 9, 2014

$
0
0
 
SUNDAY NOVEMBER 9, 2014
2:00 P.M.
 
SV. TROJICA (HOLY TRINITY) SERBIAN CENTER
2545 GUYATT RD.
BINBROOK, ONTARIO
CANADA
 
JOIN US FOR THE SLAVA CELEBRATION
THAT INCLUDES A DELIGHTFUL LUNCH
AND LIVE MUSIC ALL DAY LONG!
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

SGT. MIKE MCKOOL, rescued American WWII Halyard Mission veteran, testifies before Commission of Inquiry regarding "Fair Trial for General Mihailovich" May 1946 New York

$
0
0
Sergeant Mike McKool of the U.S. Army Air Force WWII
Photo courtesy of daughter Mollie McKool.

"...I feel that I possibly owe my life to General Mihailovich and his Chetniks and I want to do everything I can to help him in his approaching trial. In this I’m sure I am expressing the feelings of hundreds of other American airmen who were aided by the Chetniks.

"Here’s what I would like for you to do, Mr. President. Please let me know how I can best use my personal knowledge and experience to help General Mihailovich. Justice and fair play demand that all sides of this case be presented to the court so it can reach a just decision..."

Sergeant Mike McKool
of the U.S. Army Air Force in a letter
to President Harry Truman,
March 25, 1946

Sergeant Mike McKool of the U.S. Army Air Force
with bomber airplane WWII.
Photo courtesy of daughter Mollie McKool.

Aleksandra's Note: On May 13, 1946, the Committee for a Fair Trial for General Mihailovich announced that a "Commission of Inquiry" had been established in New York for the purpose of taking the testimonies of American officers and airmen whose request to be heard as witnesses at the trial of General Draza Mihailovich in Belgrade, Yugoslavia had been refused by the Tito government.

The following is the testimony of Sergeant Mike McKool from Dallas, Texas, one of the hundreds of American and Allied Airmen who had been rescued from Nazi-occupied territory in the former Yugoslavia via the Halyard Mission Rescue Operation. He gave this testimony at the Commission of Inquiry hearings in New York on May 16, 1946. Sergeant McKool was one of several witnesses to give their testimonies that month of May in the sincere hope that it would make a difference in the fate of General Draza Mihailovich.

It is testimonies such as this that reveal just what kind of people General Mihailovich and his Chetniks were in WWII Yugoslavia.

Thank God for men such as the rescued
American and Allied WWII veterans who never forgot what the great General and his Chetniks and the Serbian people did for them. I am especially grateful that the "Commission of Inquiry" was successfully initiated in the spring of 1946 and that the live testimonies of the rescued airmen were recorded and saved for posterity. They were the witnesses to history, and they spoke the truth.


Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****

PROCEEDINGS ON WEDNESDAY, MAY 16, 1946

Committee for a Fair Trial for Draza Mihailovich
Commission of Inquiry in the Matter of Depositions of American and Allied Military Personnel
New York County Lawyers Association
New York, May 16, 1946
Met pursuant to adjournment
Present: Arthur Garfield Hays, Esq., member of the Commission of Inquiry; Porter R. Chandler, Esq., and William H. Timbers, Esq.


The following is the transcript of Sergeant
Mike McKool's testimony before the
Commission of Inquiry.
 
SERGEANT MIKE MCKOOL, called as a witness, being duly sworn, testified as follows:
 
EXAMINATION BY MR. WILLIAM TIMBERS:
 
Q:Sergeant McKool, where do you hail from?
 
A: Dallas, Texas.
 
Q:Did you come all the way from Dallas to testify in these proceedings?
 
A: Yes, sir.
 
Q:And you expect to go back this afternoon on the plane?
 
A: I do, sir, just as soon as I can get out.
 
Q:If you were given an opportunity to testify at General Mihailovich’s treason trial the same way you are going to testify here, would you do so?
 
A: I would, sir.
 
Q:And why do you want to do that?
 
A: I feel that that is the least I can do for General Mihailovich, after what he has done for me. I really believe that he and his Chetniks saved my life, and if I could pay that debt I would have every reason to do it for that reason, and also for the reason that justice and fair play would demand it.
 
Q:What is your profession?
 
A: I am a lawyer, sir.
 
Q:Do you practice in Texas?
 
A: Yes, sir, I do.
 
Q:When did you enlist in the Army?
 
A: In 1943, July 24th.
 
Q:And is it true that within less than a year after your enlistment in the Army you found yourself parachuting into Yugoslavia from a disabled American plane?
 
A: Yes, sir, I spent my first anniversary in the Army there in Yugoslavia.
 
Q: Tell us very briefly what your experience in the Army was prior to the mission which resulted in your landing in Yugoslavia.
 
A: I took my reception center training at Camp Walters, Texas; then I was sent to Sheppard Field for basic training, then was sent to the Las Vegas, Nevada, gunnery school, and then to Boise, Idaho, for overseas training, and then ultimately with the 15th Air Force.
 
Q:How old are you?
 
A: 27, sir.
 
Q:What date did you parachute into Yugoslavia?
 
A: July 4, 1944.
 
Q:Where was your mission headed for?
 
A: Romania, sir; there was a bridge at Pitisti, Romania, about 30 miles from Ploesti.
 
BY MR. ARTHUR HAYS:
 
Q:What was your job on the plane?
 
A: Tail gunner, sir.
 
BY MR. TIMBERS:
 
Q:Was it July 4th or June 4th?
 
A: July 4th.
 
Q:1944?
 
A: That is right.
 
Q:Had you completed your mission before you had to parachute into Yugoslavia?
 
A: No, sir, we were about 175 miles inside of Yugoslavia when two of our engines went out at the same time.
 
Q:You were on your way to the target?
 
A: Yes, sir, we were on our way to the target.
 
Q: From where?
 
A: From Italy.
 
Q:Where?
 
A: From Manduria. When the two engines went out we had to turn out of the formation, and of course at the time a group of fighter planes were following us, as they usually did, waiting until after you had gone over the target until they began to attack the injured ships. And when we turned out of the formation we turned right into them. It was not any time before they shot out the third engine and we were parachuting down.
 
Q:Where did you land?
 
A: I landed at Lapovo.
 
Q:Would you, Sergeant go up and put a little red pin on that map at the point where you landed? Suppose you point it out on the map up there and then put a pin on the smaller map.
 
A: It is about 50 miles south of Belgrade. It is a pretty good size town there; they had a large German garrison.
 
Q:Perhaps it might be easier to find it on that smaller map. We want just the approximate location, if you cannot find the precise town.
 
A: It must be right in here.
 
Q:Between Belgrade and Kragujevac?
 
A: Yes.
 
BY MR. TIMBERS:
 
Q:Was this place where you landed in Mihailovich’s territory?
 
A: Yes, sir, it was.
 
Q:Tell us in your own way what happened when you landed.
 
A: First of all, in our base in Italy we were briefed the same way that these other crews were, and that is that General Mihailovich was aiding and collaborating with the Germans and that we should stay away from him and only seek the Partisans. When I landed I landed at the bottom of a hill, and right away the people, about 15 or 20, began to come around me in a circle with pitchforks and sickles and two by fours and just about everything imaginable. And they stopped, and then the men began to tip their hats in a friendly gesture, and when I put my 45 back in the holster they came up and kissed me on each cheek. And then they said “Americans?” “English?” When I told them I was an American they kissed me again.
 
BY MR. HAYS:
 
Q:Were you on the same plane as Sergeant Brown who just testified?
 
A: Oh, no sir, he was about six months ahead of me. And then one of the men, one of the Chetniks there, began to swing his arms around yelling at the people, and they began to disband, except for him and another fellow who carried my parachute, and they wanted to take me away from the hill where I landed—“Idu—Idu—Germans—Germans.” [“The Germans are coming”] And I did not want to go away from the hill because I had seen one of my buddies parachute half way up the hill. When I did not follow them, why then they followed me, and went half way up the hill, and he said he saw another chute on the top of the hill, and we ran up to the top of the hill where our ball gunner was, and the Chetniks were getting pretty impatient, calling “Idu—Idu,” and we said we have got to take these heavy clothes off, and they went back into the trees about 25 yards or so behind us; and just as we got our clothes off we heard someone down at the bottom of the hill holler “Halt.” And we stood up and saw about eight or ten German soldiers there, and we put our hands up. Then they started to run up the hill. When they did, all three of us got the same idea at the time, if they run all the way up the hill they would be all tired out too, and the Germans were shooting at us all the time, knocking down the branches and the bark off the trees above us; but when we got to the trees the Chetniks were there waiting for us, and then they guided us over the hills and valleys and mountains and everything else for about 6 or 7 straight hours, taking us away from the Germans.
 
Q:How many were in that group?
 
A: Three, but all ten of my crew were saved by the Chetniks.
 
BY MR. TIMBERS:
 
Q:Where were you eventually taken at the end of this six hour walk?
 
A: We were taken to the back hills. That was Captain Milankovic, he was the brigade commander for that area.
 
Q:A Mihailovich officer?
 
A: Yes, sir, he was.
 
Q:What happened to you there?
 
A: Well, we stayed there, sir, for about 3 days, 2 days or 3 days, until they got my whole crew together; we bailed out over an area of 30 miles apart and it took 3 days for them to get the crew there. But the second day we were there Captain Milankovic told me that 20 peasants from that area where I and my other two crewmates landed, were taken as hostages, and when they would not tell where we were they took 20 hostages out, and ten of them were executed.
 
Q:The ten were executed by the Germans when the peasants refused to disclose your whereabouts?
 
A: That is true, sir.
 
Q:How much time altogether did you spend in Yugoslavia?
 
A: I spent 38 days there, sir.
 
Q:How did you spend most of that time?
 
A: Most of that time was spent staying away from the Germans, that is just on the move all the time.
 
Q:And what was your ultimate destination, where were you moved to?
 
A: We were moved to General Mihailovich’s headquarters. All of the brigade commandants apparently had instructions to send all American airmen to General Mihailovich, and they were sending us there to the American mission, but they had not at that time, and this was after July 4th, they had not received information that the mission had left Yugoslavia, they had left there May 29th. So they were still following the instructions of carrying American airmen to General Mihailovich.
 
Q:Where eventually were you evacuated from?
 
A: From the Pranjani air strip.
 
Q:On what date?
 
A: That was August 10, 1944, that big evacuation under the leadership of George Musulin.
 
BY MR. HAYS:
 
Q:How far were Mihailovich’s headquarters from the place where you landed?
 
A: It must have been sone 70 or 80 miles, sir. But the way we went it was probably about 300 miles.
 
Q:You say you were trying to keep away from the Germans. Was there any fighting between the Germans and the Chetniks while you were with the Chetniks?
 
A: The only fighting was when the Chetniks had to rescue us from the Germans; a group of Chetniks had to fight off the German patrol to save one of my crew, and most of the fighting was done in saving us. But it looked like there would be fighting when we had to cross railroads or highways. At one, a German motorized detachment in armored cars passed a short distance from us.
 
Q:Where were the Germans located at this time?
 
A: They were in all the towns. The areas they were in they were patrolling. They never could have captured the hillsides, that was just too much.
 
Q:Did you see any towns that were destroyed by the Germans?
 
A: Oh yes, I passed through the town of Gornji Milanovac. Here it is right here. It is directly south from Belgrade.
 
BY MR. TIMBERS:
 
Q:About how many miles would you say?
 
A: I would say that is about 40 or 50 miles south.
 
Q:Tell us what you saw there.
 
A: At that time I was traveling with a band of 800 Chetniks, I was under their guard for about three weeks.

Q: Were any other members of your crew with you at that time?

A: Oh yes, the other ten were with us at this time. And the captain prima classa who was the leader of this group used to call me Tom Mix, and let me ride alongside of him during this whole march. And while we were passing through this town of Gornji Milanovac he told me that at this point a band of German soldiers were ambushed and wiped out by the Chetniks.

Q: How long prior to the time you were walking through did this happen, do you know?

A: No, sir, I do not, but it could not have been very long, because some of the other boys passed through it four or five months prior to me, and it was still a town that was not burned down, it was still as it was. And the captain told me that after this band of German soldiers were ambushed the Germans sent a stronger garrison there to show these people a thing or two, to seek revenge against them. So what the Germans did was to get as many of the inhabitants of this town together as they could, and this captain told me there were 2,000 of them, and they took them out in groups and made one group dig their graves first, and they lined them up and shot them down, and then had the next group do the same thing, until they killed all the inhabitants that they had under their control.

BY MR. HAYS:

Q: These 800 Chetniks that were with you, were they doing anything but protecting the Americans?

A: These Chetniks that were with us were on their way to Mihailovich’s headquarters; I do not know whether they were getting a rest, but they were going to Mihailovich’s headquarters. We would not have needed that large number to protect us, but we were traveling with them because they were going in our direction.

Q: How long a time did you spend at the place that was Mihailovich’s headquarters?

A: Do you mean in his headquarters?

Q: In that section.

A: In that vicinity?

Q: Yes.

A: Well, his headquarters at that time were around in the vicinity of Pranjani, which was the place where this evacuation airstrip was located. And I was in the area of his headquarters for some two or three weeks—about three weeks, sir.

Q: Did you get any idea about the size of Mihailovich’s forces?

A: No, sir, only the number of men that I actually saw myself, sir. And this band of 800 men that I was traveling with seemed a lot larger than 800 when they would wind around these pathways, you could see them for miles and miles.

BY MR. TIMBERS:

Q: Did you have occasion to meet General Mihailovich personally?

A: Yes, sir, I did, I met him at the Pranjani area.

Q: What did he say on that occasion if anything?

A: He did not speak to me. He was just introduced to us boys and we shook his hand at that particular time. We were at the airstrip waiting for brother George to come in.

Q: By “brother George” you mean Captain Musulin?

A: Yes, sir, Captain Musulin.

Q: During the course of this walk or march to the point where you were evacuated did you see any collaboration between the Chetniks and the Germans?

A: No, sir, I did not see one single thing.

Q: Were you looking for such?

A: Yes, I was looking for it, mainly because I was briefed not to go with the Chetniks, to avoid them; and of course when they took us in and treated us so nicely I began to wonder if there was a trick in it somewhere, that maybe this Mihailovich fellow was kidnapping us to try to get something on the side. So all the time I was there until Captain Musulin came in I was sort of skeptical and tried to keep my eyes and ears open at all times.

BY MR. HAYS:

Q: Your briefing came from the American Army authorities I assume?

A: Yes.

Q: They were the people that told you that Mihailovich was unfriendly but Tito was friendly?

A: That is right.

BY MR. TIMBERS:

Q: Did you have occasion to talk with any of the Chetnik peasants during this trip?

A: Yes, when we were traveling with these soldiers, at the time when I was not with the captain I was back with the soldiers, and I was interested in the common everyday things of Yugoslavia, and I liked to try to make it a point to spend a great deal of time with them. And I ate what they ate and slept where they slept. And I did come into very close contact with them during that 3 weeks’ march we had.

Q: Did you also have occasion to talk to the plain people, the peasants through the district where you walked?

A: Yes, I used to make it a point to stop at farmhouses, and of course we could wander off wherever we wanted, our movements were never hindered; in fact if we wanted to walk to the coast we could have done it; in fact two of my crewmates decided after a few days that we were not going to get out of there before winter, and they started walking for the coast, and they walked some 40 miles or so before the commandant told them that there were some DC-3’s coming in, that General Mihailovich had just received a telegram, and that if they wanted to go back he would furnish them a guard, which he did do. That was the experience of my bombardier and engineer. They came back with the crew.

Q: Did any of the Chetnik peasants tell you of any contact they had had with the German combat troops?

A: Yes, all through the march through Yugoslavia the only system of communication that they had there was through the grapevine method, and they would always know that we were coming, and they would line up on the roadways to see these Americans. To most of these people they were the first Americans that they had ever seen, and so they were always there to see us. And on numerous occasions women, especially old women, would come up to us and kiss our hands and cry out their hearts. Of course we could not understand what they were saying, but through interpreters we were told that they were telling us that they had lost their sons in the war or that their daughters had been carried off by the Germans or that their homes had been burned by the Germans, or that their sons were taken to the forced labor camps, and things likethat.

And also while I was there I had a chance at one time while I was on one hill to see a group of Germans passing over at another hill, making their periodic rounds of the farmhouses; they used to go around these farmhouses and take so much livestock, so much vegetables, fruit, whatever the people had; and then they would give the people a German I.O.U. for whatever they took. And if any of the people objected, these peasants were then questioning the authority of the German government, and they were lined up and shot.

Q: Did you talk with any other members of your crew or other American airmen when you got to Pranjani, to see whether they had had similar experiences and similar reactions to yours?

A: Oh yes, sir. At one time we had as many as about 100 or 150 of us Americans together, we used to be in just about the same area, and whenever anything of importance would come up, for instance when we were waiting for George Musulin to come to be our commanding American officer, they would call us together for a meeting, and sometimes we would be together for 3 or 4 hours. Of course we always talked among ourselves about our experiences. And I would say that the experiences of all the American boys there were very similar, in fact so similar that you would think that it was just the same person going through all the parts of Yugoslavia.

BY MR. HAYS:

Q: What were the Chetniks doing all this time, were they just sitting around or were they engaged in any military activities?

A: Do you mean were they fighting openly?

Q: Were they doing anything, any sabotage?

A: I do not know about the sabotage part. There were not any Partisans in the area where I was.

Q: There were Germans there?

A: Yes.

Q: And there were German communications there, there were railroads, were there not?

A: Yes.

Q: And telegraph lines, and there were small German garrisons Here and there?

A: Yes.

Q: What I am wondering about is what the Chetniks were there for, were they really engaged in some activity?

A: They were engaged, sir, in just about what activities they could be engaged in.

Q: What were they?

A: Well, for example, if they tore out a section of a railroad—I asked the captain that once while we were crossing a railroad; he said if he tore out this section it would not be but a matter of hours before the Germans would be able to replace that section, and on top of that the Germans would gather the people in the area in which that section was torn out, and they would wreak revenge on those people, they would pick up so many of them and execute them. And he said there was not any point in knocking out section by section, they would have to wait until they got enough arms and ammunition to really fight off the Germans.

Q: Did you hear of any fighting that had been done.

A: I did not see any, but I had heard of it. I even saw Chetniks with German shoes and German jackets and German pants; in fact there was not anything more valuable than a pair of German shoes in Yugoslavia. These Chetniks would get these clothes by surprising German soldiers. They would not shoot them because that would spoil the uniform, they sneaked up and strangled them.

Q: Did the Chetniks go after the Germans in the hills?

A: No, the German units would always come over in armored cars or in lorries in which they would have radios; and if any trouble sprang up anywhere through that area it would not be but a matter of an hour or so before they would really be reinforced.

Q: I can see plenty of reasons for inactivity, but I was wondering what the Chetniks were doing in 1944 while you were there. Were they just waiting for reinforcements and ammunition?

A: We were really not in the battleground; the fighting I was told was further to the north and to the east, and I was in the southern part.

Q: Do you mean the fighting by the Chetniks?

A: Yes, the fighting by the Chetniks.

Q: And they had larger forces in the other section?

A: I was near Mihailovich’s headquarters, and they could not afford to attack in that area because they would put in more German troops in that area.

Q: In this other area where you understood fighting took place, was it fighting in battle against the Germans, was it sabotage or what was it? Would not the same considerations apply, that if the Chetniks did anything there would be reprisals taken against the people?

A: There was more reason for not doing it in the Pranjani area. For security reasons the General wanted to keep that area clear of Germans.

BY MR. TIMBERS:

Q: When you say “the General” you are referring to General Mihailovich?

A: That is right. That was the first area where these Americans could be evacuated; and of course if you would start something there and the Germans would come in and garrison that area there would be no airfield to get these boys out.

BY MR. HAYS:

Q: Do you know how long this had been the headquarters of Mihailovich?

A: No.

Q: Do you gather it was a short time or a long time?

A: I understand that he was always on the move, that he did not stay put in any one place.

BY MR. TIMBERS:

Q: Did you have any orders or instructions with respect to participating in any fighting in Yugoslavia or in any other occupied country in the event that you were then there?

A: I do not follow you.

Q: Were you expected, as an airman, to join in the resistance?

A: By the Chetniks?

Q: No, the American Army.

A: No, our first objective was to get back to our base, to keep from being captured.

Q: The point is that assistance with respect to acts of resistance by the Chetniks against the Germans was not really within your province, is that so?

A: That is right.

Q: And an American intelligence officer who was in there for the purpose of getting that information would be in a better position to testify to that?

A: Yes, sir.

Q: Your job was to get back into the air and fight the war in the air?

A: Yes, sir.

Q: And for that reason you stayed just as far away from the fighting as you could?

A: Yes, sir.

Q: All the airmen did, is that right?

A: Yes, sir.

BY MR. TIMBERS:

Q: Sergeant, did you see any German equipment in wholesale quantities used by the Chetniks while you were in Mihailovich’s territory?

A: No, sir, I did not see any equipment. The only equipment that I saw was the pairs of shoes or the shirts or the pants that the Chetniks got by killing Germans.

Q: Did you see any medical equipment of German source being used by the Chetniks?

A: No, sir. I had occasion to go to the Pranjani hospital when I sprained my ankle, and there was not any medical supplies at all in the hospital; in fact the doctor had to wrap up my leg with a strip from my long underwear.

Q: Did you see in this territory any posters by the Germans offering rewards for the return of Allied airmen to the Germans?

A: Yes, sir, some of the American airmen there had posters which they picked up in their travels, and these posters offered rewards for American airmen who were turned over to the German command.

Q: Did you write a letter dated March 25, 1946, to President Truman setting forth in substance the testimony which you have given today?

A: I did, sir.

Q: Was it later read into the Congressional Record on May 2, [1946] by Senator O’Daniel of Texas?

A: It was, sir.

MR. TIMBERS: I would like to have that portion of the Congressional Record marked in evidence at this time.

(Portion of the Congressional Record of May 2nd, 1946, was marked Exhibit 10, May 16, 1946.)

MR. HAYS: I would like the record [Commission of Inquiry record] to show that the Congressional Record of May 2nd, 1946, which contains a statement of proceedings in the Senate of the United States, contains a statement by Senator O’Daniel, and in connection with the statement Senator O’Daniel quoted a letter to the President of the United States written by the witness.

In this connection I suggest that a photostatic copy of this be attached to the record.

At this time a short recess was taken.


The following is the text of Sergeant Mike McKool's March 25, 1946 letter to President Truman, written on the day that the press announced the capture of General Mihailovich by Tito's Partisans. [This text is included in the U.S. Congressional Record of May 2, 1946.]

March 25, 1946

Dear Mr. President:

It is not often, Mr. President, that the average citizen writes you. But I feel you are in a much better position to help me than anyone else.

Here is my problem: On February 5, 1946, there appeared in my local newspaper, the Daily Times Herald, an Associated Press story which stated that the Russians at Nuremberg were preparing evidence for the coming trial of General Draza Mihailovich, the leader of the Chetnik forces in Yugoslavia. The Russian prosecutors are claiming that General Mihailovich aided the Germans during the war. And today, March 25, [1946] in the Dallas Morning News a Reuter’s story revealed that General Mihailovich had been arrested.

In 1944 I was a tail gunner on a B-24 in the Fifteenth Air Force in Italy, and the rumors circulating among our boys at the time were to the effect that “the Chetniks were cooperating with the Germans; that they were our enemies; that they would turn over all Americans to the Germans,” etc.

On July 4, 1944, my crew was forced to bail out over “Yugo.” The Chetniks rescued me and my crew from the Germans. When the Germans didn’t catch any of us Americans, they took twenty hostages from among the peasants in the area, all of whom were sympathizers of the Chetniks. Ten of these hostages were shot when the Germans couldn’t get any information from them as to where we escaped—and more than likely they didn’t know. Is it possible that these Chetniks and their sympathizers would aid and cooperate with the Germans?

I walked some 500 miles during my 38 days with the Chetniks, and I had the opportunity to meet a lot of them. Very frequently during our travels we met women—old women—who on finding out we were Americans would kiss our hands and cry their hearts out to us. The story would nearly be the same every time—the Germans killed her sons, or carried her daughters away, or sent her sons to concentration camps or forced labor battalions, or burned her home…Is it possible that these Chetniks and their sympathizers would aid and cooperate with the Germans?

Once I passed through a small town by the name of Gornji Milanovac which in normal times had a population of about 3,000. But when I passed through it, the entire town, with the exception of a church, was completely burned to the ground—and I mean “to the ground,” with flame throwers. The reason? A group of German soldiers were ambushed and wiped out near the town by the Chetniks. A strong German garrison was sent to seek revenge, which they did by killing all the inhabitants they could catch and burning out their city with flame throwers. Is it possible that these Chetniks and their sympathizers would aid and cooperate with the Germans?

The Chetniks took just as terrific a beating from the Germans as did any other group of people. They rescued and cared for hundreds and hundreds of other Americans like myself. In my group alone, which was evacuated from “Yugo” on August 9-10, 1944, there were nearly 200 Americans and a few Englishmen, a few Frenchmen, a few Italians, and even a few Russians who were aided by the Chetniks. Is it possible that these Chetniks who aided all these Allied soldiers would aid and cooperate with the Germans?

While under their care, the Chetniks gave us everything they had to make us comfortable, even though they didn’t have but very little to offer. Many a time they gave us their last sip of “rakiya” (whisky made from plums), last loaf of bread, last bit of cheese, etc. Whenever we were lucky enough to stay in a home, they gave us their own beds and they slept on the floor. Is it possible that these Chetniks and their sympathizers would aid and cooperate with the Germans?

…I can truthfully say I never ran across one single Chetnik soldier or sympathizer who did not carry in his heart a very intense hatred for the Germans who had invaded and were occupying their country. Is it possible that these Chetniks and their sympathizers would aid and cooperate with the Germans?…

I feel that I possibly owe my life to General Mihailovich and his Chetniks and I want to do everything I can to help him in his approaching trial. In this I’m sure I am expressing the feelings of hundreds of other American airmen who were aided by the Chetniks.

Here’s what I would like for you to do, Mr. President. Please let me know how I can best use my personal knowledge and experience to help General Mihailovich. Justice and fair play demand that all sides of this case be presented to the court so it can reach a just decision.

I would be more than glad to go to Nuremberg, Germany, at my own expense as a witness, on behalf of General Mihailovich. I would also be willing to aid in Mihailovich’s defense if I could be of any help to him. I took my Texas State bar examination last month, but it will be two more weeks before I hear whether I am or am not a lawyer.

Please let me know, Mr. President, whether or not I will be able to submit a deposition for the trial; whether or not I will be able to get priority for air travel to Nuremberg if I could be of aid to General Mihailovich’s defense; and also, how and where I will be able to get in touch with General Mihailovich’s counsel.

Respectfully yours,

MIKE MCKOOL
Dallas, Texas
March 25, 1946

____________________________


After the Recess...

BY MR. TIMBERS:

Q: Sergeant McKool, coming back for one moment to the line of inquiry before the recess as to what the Chetnik soldiers around Pranjani were doing, can you tell us approximately how many airmen had been accumulated there for evacuation?

A: Yes, sir, there were 200 American airmen and approximately 80 Allied airmen, that is English, French, Italian and Canadian, and even Russian.

Q: And were there certain security measures being taken by these Chetnik soldiers to safeguard and protect you airmen?

A: Oh, yes, sir, I would say at all times they had several hundred Chetniks guarding us, that is several hundred that I saw near us. I do not know how many others may have been further away from us.

BY MR. TIMBERS:

Q: Did you during the time you were in Yugoslavia keep a day-by-day diary of what you saw, what people said, the places you went?

A: I did, sir. Three days after I got down in Yugoslavia I began writing a day-by-day diary on wrapping paper, and six days after I was there I had this little Yugoslav book given to me, and I transferred everything from the wrapping paper into this book, and then continued each day to write in the happenings of that day.

Q: Does that contemporaneous record substantiate your testimony here today?

A: It does, sir.

Q: And if you were called upon to testify at General Mihailovich’s treason trial in Belgrade would that contemporaneous record be available to that tribunal?

A: It would, sir.

MR. HAYS: May I suggest that the witness read one excerpt from that memorandum book, so that we get some idea of entries that it contains.

THE WITNESS: All right, sir. Is there any particular date you want read?

BY MR. HAYS: No, just pick out some day at random.

A: (Reading): July 11, [1946] Tuesday, 8th day. Ate breakfast at schoolhouse. School children had holiday this morning. Started out on our way at noon for back hills. Sure went across some very big hills. One American dollar is worth 1,200 Serbian dinars. We bought toothbrushes, paste, writing paper. At many places they have a priest to bless the food and speak, and it is translated by our interpreters. Dr. Stew who is our interpreter is 28, very nice; went to medical school in France and Germany, practiced about 4 years before the war in Belgrade, carries a 6 shooter, is well liked by everyone. We arrived in the small village of Pranjani at dusk. Willstay on farm about 2 miles from the village until plane comes to pick us up. We slept in small room on the floor. Very crowded. Some of us had to sleep on our sides.

Q: Where were the Mihailovich headquarters, in what section of Yugoslavia, at that time?

A: The Pranjani area, sir.

BY MR. TIMBERS:

Q: Has any force or duress of any sort been exerted upon you to get you to testify here today?

A: None.

Q: It was done of your own free will and volition?

A: Yes, sir.



COMMISSION OF INQUIRY TESTIMONY OF SERGEANT MIKE MCKOOL CONCLUDED - May 16, 1946.
 

__________________________


Aleksandra's Note: The following is a summary of background information about Sergeant Mike McKool from www.politicalgraveyard.com:

Mike McKool (1918-2003) — of Texas. Born in Mexico City (Ciudad de México), Distrito Federal, December 30, 1918. Democrat. Naturalized U.S. citizen; served in the U.S. Army Air Force in World War II; lawyer; member of Texas state senate, 1969-72; candidate for U.S. Representative from Texas 5th District, 1974; chair of Dallas County Democratic Party, 1984-86. Catholic. Lebanese ancestry. As state senator, set a filibuster record by speaking nonstop for 42 hours and 33 minutes in support of funding for mental health and retardation. Died in Dallas, Dallas County, Tex., February 22, 2003 (age 84 years, 54 days). Entombed in mausoleum at Calvary Hill Cemetery.

http://politicalgraveyard.com/geo/TX/DA-buried.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live