www.vidovdan.org
19 март 2013
Миша Матић
![]()
У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама...,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.
Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.
Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара... истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.
![]()
![]()
19 март 2013
Миша Матић
„КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“; АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ
БАЊАЛУКА, АРТ ПРИНТ 2012.
*****
Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне
Петар Кочић
По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама...,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.
Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.
Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара... истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.
Slusanje himne na promociji - Milovan Malic ispod slike Draže
Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.
Промоција Књиге о Дражиним четницима аутора Милаована Малића
Приједор 16. март 2013.
Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.
Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти, једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања.... скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.
Милован Малић, својим делом не позива никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра, војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.
Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта [2013] у Приједору.
Миша Матић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****