Нова српска политичка мисао
Марко Радовановић
March 21, 2013
У Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду (Адмирала Гепрата 19) је у четвртак 20. марта одржана трибина под називом „Савезништво Русије и Србије у прошлости и садашњости“ у организацији Српског либералног савета, на којој су о односима две земље говорили историчар др Мирослав Свирчевић, дипл. правник Никола Милованчев, политиколог др Сава Живанов, директор Балканолошког института из Москве Олег Дзиза и историчар и пуковник у пензији мр Драган Крсмановић.
![]()
У име организатора скуп је отворио Милорад Станојловић, који је напоменуо да се многе ствари које се тичу руско-српских односа и данас у Србији погрешно уче или погрешно тумаче, што је и био главни разлог за одржавање трибине.
- Тако рецимо у књизи америчког обавештајца Роберта Мекдауела (за коју он није успео да нађе издавача у САД), у којој је он објавио званичне обавештајне документе о стању у Југославији након што је окупирана 1941., могу се наћи неки документи чија се садржина доста разликује од званичне приче која данас важи. Тако се рецимо, ту може наћи извештај Југословенског амбасадора у Москви у којем он спомиње да се у совјетској штампи не пише ништа против Југословенске војске у отаџбини и Драже Михаиловића чак ни онда када се против њих пише у западној штампи, затим, да је југословенска влада у Лондону одржавала контакте са Стаљином који су били и бољи него са британском владом итд. Таквих података у овој књизи има пуно, и може се закључити да је Стаљин једноставно желео да ојача фронт против нациста у Југославији, па је имао намеру да „закопа ратне секире“ између овдашњих идеолошких противника, а да се о њиховим разликама говори након рата – истакао је Станојловић, додавши да је ова тема тек отворена и да ће се пуно тога тек сазнати.
Мирослав Свирчевић је своје излагање посветио односима Русије и Србије у току 19. века, који су по његовим речима ишли кривудавом „цик-цак“ путањом, али за које се може рећи да су ипак више ишли у корист него на штету Србије.
- Било је ту успона и падова, лутале су и једна и друга земља, с тим што је на крају ипак преовладало то савезништво. Тако је Србија ипак на почетку 20. века успела да оствари свој национални интерес, исто као што је и Русија у српским националним интересима препознала свој. Међутим, након Првог светског рата ситуација се коренито променила јер је царска Русија пала и након што је оформљена нова држава која није имала нарочите везе са њом, али то је већ нека друга тема – закључио је Свирчевић.
Никола Милованчев је искористио прилику да укаже на дуго трајање српско-руских односа, који датирају од почетка државне и верске организације оба народа, што значи да трају један цео миленијум.
- Познато је да је Растка Немањића на монашки живот подстакао један руски светогорски монах који је дошао на двор Стефана Немање, док су српски владари помагали руску браћу крајем 13. и у току 14. века кад је Русија била под монголском влашћу – рекао је Милованчев, након чега је набројао низ сусрета и догађаја који су се одвили у току 17. и 18. века који су додатно учврстили везу између Срба и Руса као два братска народа.
- Срби су свој ослонац у 17. и 18. веку могли да потраже на Истоку. Осим кратких раздобља, наши преци нису били увек добродошли на свим странама света. Треба се клонити некритичке идеализације, у политици посебно. Ипак, можемо мирно закључити да се геополитичке константе не мењају ни после једног миленијума. Тим мања је могућност да се било шта на просторима Балкана променило у протекла два или три века. Ако то такозвана политичка елита у Србији успе да схвати, имамо шансу да опет кренемо узлазном линијом. А ако то не схвате, или ако су већ предубоко огрезли у деструкцију, онда ће се пут у суноварат нашег народа (који је обилато потпомогнут са стране) наставити убрзаним темпом – закључио је Милованчев.
![]()
![]()
Марко Радовановић
March 21, 2013
У Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду (Адмирала Гепрата 19) је у четвртак 20. марта одржана трибина под називом „Савезништво Русије и Србије у прошлости и садашњости“ у организацији Српског либералног савета, на којој су о односима две земље говорили историчар др Мирослав Свирчевић, дипл. правник Никола Милованчев, политиколог др Сава Живанов, директор Балканолошког института из Москве Олег Дзиза и историчар и пуковник у пензији мр Драган Крсмановић.
У име организатора скуп је отворио Милорад Станојловић, који је напоменуо да се многе ствари које се тичу руско-српских односа и данас у Србији погрешно уче или погрешно тумаче, што је и био главни разлог за одржавање трибине.
- Тако рецимо у књизи америчког обавештајца Роберта Мекдауела (за коју он није успео да нађе издавача у САД), у којој је он објавио званичне обавештајне документе о стању у Југославији након што је окупирана 1941., могу се наћи неки документи чија се садржина доста разликује од званичне приче која данас важи. Тако се рецимо, ту може наћи извештај Југословенског амбасадора у Москви у којем он спомиње да се у совјетској штампи не пише ништа против Југословенске војске у отаџбини и Драже Михаиловића чак ни онда када се против њих пише у западној штампи, затим, да је југословенска влада у Лондону одржавала контакте са Стаљином који су били и бољи него са британском владом итд. Таквих података у овој књизи има пуно, и може се закључити да је Стаљин једноставно желео да ојача фронт против нациста у Југославији, па је имао намеру да „закопа ратне секире“ између овдашњих идеолошких противника, а да се о њиховим разликама говори након рата – истакао је Станојловић, додавши да је ова тема тек отворена и да ће се пуно тога тек сазнати.
Мирослав Свирчевић је своје излагање посветио односима Русије и Србије у току 19. века, који су по његовим речима ишли кривудавом „цик-цак“ путањом, али за које се може рећи да су ипак више ишли у корист него на штету Србије.
- Било је ту успона и падова, лутале су и једна и друга земља, с тим што је на крају ипак преовладало то савезништво. Тако је Србија ипак на почетку 20. века успела да оствари свој национални интерес, исто као што је и Русија у српским националним интересима препознала свој. Међутим, након Првог светског рата ситуација се коренито променила јер је царска Русија пала и након што је оформљена нова држава која није имала нарочите везе са њом, али то је већ нека друга тема – закључио је Свирчевић.
Никола Милованчев је искористио прилику да укаже на дуго трајање српско-руских односа, који датирају од почетка државне и верске организације оба народа, што значи да трају један цео миленијум.
- Познато је да је Растка Немањића на монашки живот подстакао један руски светогорски монах који је дошао на двор Стефана Немање, док су српски владари помагали руску браћу крајем 13. и у току 14. века кад је Русија била под монголском влашћу – рекао је Милованчев, након чега је набројао низ сусрета и догађаја који су се одвили у току 17. и 18. века који су додатно учврстили везу између Срба и Руса као два братска народа.
- Срби су свој ослонац у 17. и 18. веку могли да потраже на Истоку. Осим кратких раздобља, наши преци нису били увек добродошли на свим странама света. Треба се клонити некритичке идеализације, у политици посебно. Ипак, можемо мирно закључити да се геополитичке константе не мењају ни после једног миленијума. Тим мања је могућност да се било шта на просторима Балкана променило у протекла два или три века. Ако то такозвана политичка елита у Србији успе да схвати, имамо шансу да опет кренемо узлазном линијом. А ако то не схвате, или ако су већ предубоко огрезли у деструкцију, онда ће се пут у суноварат нашег народа (који је обилато потпомогнут са стране) наставити убрзаним темпом – закључио је Милованчев.
Сава Живанов је, говорећи о односима два народа у 20. веку, рекао да је на њих битно утицало то што су се у том периоду три пута мењале државе које су остваривале руско-српску сарадњу.
- Русија се на почетку 20. века више пута нашла уз Србију, без обзира на поразе и понижења које је због тога истрпела. То су биле Анексиозна криза, кад је Русија стала уз Србију, Балкански ратови, кад се Аустрија оштро супротставила српском изласку на море, а Русија саветовала Србију да учини уступке и сачека повољнија времена и Јулска криза 1914. године која је прерасла у Први светски рат, када је Русија опет стала уз Србију, иако је Немачка за тај рат била доста спремнија – истакао је Живанов, уз закључак да су односи између два народа у току Другог светског рата поново постали блиски, након захлађења до којег је дошло након формирања СССР-а и стварања Краљевине СХС.
Олег Дзиза је, говорећи о односима две земље у протеклих 20 година и данас, рекао да се Русија и Србија поново налазе у ситуацији у којој им прете исти непријатељи, те да се самим тим национални интерес обе земље поклопио.
- Ми, Руси и Срби, нисмо готово никад били у могућности да слободно уређујемо наше односе, јер се увек ту мешала и нека трећа, четврта, па и пета сила, која је радила против вас и против нас, и то је наш главни проблем. Ипак, морамо да имамо у виду да нико неће оставити Балкан ван интресовања, јер је то једноставно подручје сукоба великих сила – рекао је Дзиза, подсетивши присутне да је Русија, без обзира на односе две земље који су у протекла два века често били затегнути, ипак на Балкану изгубила око милион људи који се ту нису борили само за своје интересе.
- Говоре да смо изгубили Хладни рат, а ја вам кажем да нисмо изгубили јер тај рат није завршен јер се, као што видимо, све време продужава, а рушење СССР-а и Југославије (шта год ви данас мислили о тој држави) је било у интересу наших непријатеља. То јесте била изгубљена битка, али не и рат. Ситуација је сад слична оној из 1942., када је Совјетски савез изгубио доста територија, људског потенцијала и осталог, али ни тада, а ни сада, ми нисмо изгубили Москву – нагласио је Дзиза, додавши да се односи између држава нису променили превише у задњих 200 или 300 година, већ само технологија.
- Међутим, руска спољна политика се сада мења. Почиње коначно да се прича о томе да требамо да имамо своју одбрану, нормалну војску и своју индустрију (а не да се само бавимо продајом гаса и нафте) и осталог. Дакле, садашња власт у Русији жели да помогне Србији, али ми тамо још увек нисмо схватили шта данашња власт у Србији жели. Већ се зна за спремност Русије да помогне, да не набрајам примере у Железницима Србије или Јужни ток, и Србија то може да искористи на невероватно добар начин. Овде се спомињала Бугарска у историјској перспективи, али ја вам кажем да сад не би било никакве шансе да се Србија и Бугарска исто посматрају, јер је Бугарска сад члан НАТО. Има међутим ту грешака и са руске стране, јер је код нас честа теза (и то се често чује) да не можемо да будемо већи Срби од Срба. По мени, ако наши амерички партнери могу да буду већи Албанци од Албанаца, или већи Авганистанци од Авганистанаца, не видим разлог зашто и ми не бисмо учинили више по том питању – истакао је на крају Дзиза, закључивши да оно што се дешава данас подсећа на претходне периоде у историји када су Наполеонова Француска и Хитлерова Немачка желеле осигуран простор и на Балкану како би имали стабилан фронт ка Русији у неком будућем сукобу.
Драган Крсмановић је на почетку свог излагања изразио уверење да и друштво, као и природа, има неке своје законитости које се не мењају лако и једноставно.
- Ми тако можемо да приметимо да је у задњих 300 година Велика Британија увек имала непријатељски став према Русији. Имала га је у време Кримског рата, у време рата Јапана и Русије, имала га је у време совјетске и пост-совјетске Русије, а има га и данас. И могу да вам тврдим да ће имати такав однос и према свакој будућој Русији, невезано за њено унутрашње уређење и односе. Исти такав однос Британија има и према Србији. То је константа која је јасно видљива у тзв. процесима дугог трајања, и њу не може променити једна влада или један човек – рекао је Крсмановић, додавши да је та матрица довела до стварања предрасуде о Србима као народу којем се не може веровати.
- Исто тако, ми морамо да користимо константу пријатељства према Русији, која се не може тако лако променити. Ми међутим, данас имамо разлику између званичне и већинске Србије. Тако рецимо у Србији данас у нарученим истраживањима свега 41 посто грађана сматра да пут у ЕУ нема алтернативу, док кад су посланици у Скупштини у питању та цифра износи 92 процента. Живимо у једном шизофреном свету где се наша стварна Србија разликује од Србије која седи у Парламенту и одлучује у власти – истакао је Крсмановић, закључивши да се ни у којем случају не сме одустати од развијања односа са Русијом, која је природни савезник Србије.
На крају трибине су споменути и руски добровољци који су дали свој живот борећи се на страни српске војске у задњим ратовима у Босни и Хрватској, док су се сви учесници трибине сложили са тим да је наступио прави тренутак да се односи два народа и државе додатно побољшају, јер је поновним избором Владимира Путина за председника сама Русија добила могућност да на другачији начин води своју спољну политику него што је то био случај у протеклих двадесет година.
(Марко Радовановић - НСПМ)
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****