Politika
Слободан Кљакић
March 2, 2015
Поводом давно започетог судског поступка за рехабилитацију Драже Михаиловића треба још једном подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.
![]()
Дража Михаиловић с америчким пилотима на аеродрому у Прањанима
Средином протекле недеље најављена је могућност да Виши суд у Београду на завршном рочишту у петак, 27. фебруара, донесе одлуку о захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Брзо раширена вест, уз неизбежну чаршијску надоградњу, уздигнута је чак у ранг нечијег, не зна се чијег, обећања.
Уместо да одлука буде донета, из процедуралних разлога на које се позвао суд, процес започет 2006. поново је одложен, на неки начин је чак враћен на почетак, што призива у сећање речи Џонатана Свифта да су „обећање и кора од пите направљени да се преломе”.
Већ скоро десетогодишњи процес и оно што се догодило у петак, укључујући пратеће коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, ипак ствари чине јаснијим. Ако ништа друго, ма каква била судска одлука, она ће поделити јавност у Србији, отприлике као кад се пресече јабука.
Не мора на пола, али је јасно да ће бити задовољних и презадовољних, незадовољних и још незадовољнијих. Биће и збуњених, пошто није једноставно разабрати шта се пресудом у ствари хоће; и зашто овај процес у готово правилним временским таласима постаје важнији од других, много тежих питања која нам свакидашњица ставља на плећа.
Неки будући талентовани истраживач свакако ће докучити замршене, густо преплетене нити политике и судовања у Србији на крају прошлог и на почетку овог века, из тог угла ће дубље осветлити и судски поступак покренут захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића.
![]()
Ипак је и нама хроничарима понешто јасно већ данас – није реч само о „правном превладавању прошлости” и о правном „суочавању с прошлошћу”, већ и о томе да се истина у овој ствари налази између чекића суда и наковња политике, не само локалне него и оне која се обликује у различитим центрима моћи, од оних регионалних до оних глобалних.
Управо из тог разлога треба подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.
Пресуде донете у судским процесима остају залеђене у конкретном времену, од чијих силних ограничења зависе. У ред важних ограничења долази ембарго који власт ставља на документе и архивску грађу која је из ових или оних разлога означена одређеним степеном тајности. Док трају судски поступци ти документи су углавном недоступни и правосудним органима, а када је правни оквир аљкаво уређен тешкоће су још веће. Дискреционо право на поступање с таквом грађом прелива се у неку врсту самовоље.
Законска решења која су у Србији имала да допринесу ,,суочавању с прошлошћу”, примерице Закон о рехабилитацији из 2006, у ствари су доприносила да Србија истрајава као држава ,,правно непревладане прошлости”. Стручњаци су својевремено износили оцене да је тај кратки закон, формулисан у само девет чланова, унео много правне несигурности, зато што је неодређен и недоречен, с неразумним решењима и противуставним одредбама. Једном речју, закон је илустровао груб немар, аљкавост законодавца, што значи да је имао извориште и у самоуверености политичке моћи.
Када је коначно донет нови Закон о рехабилитацији 2011. године о њему су изречене повољније оцене, али ни нова норма није, нити је могла да укине начелна ограничења која судске пресуде у историјским питањима чине увелико мањкавим.
Суд наиме не може да замени напоре историографа и истраживача који кроз генерације испитују замршене токове прошлости. Истиниту слику они граде другачије него што то чини суд. Преиспитујући ранија сазнања и закључке, истраживачи се суочавају са новим, непознатим документима, ослањају се на нове, унапређене теоријске концепције и методолошке поступке.
Тако исцртана нова слика прошлости има дубљу перспективу и изоштреније обрисе, али она остаје отворена за нове доприносе. Слика прошлости коју формулише суд остаје заробљена пресудом и тренутком њеног доношења, она се може мењати само новом пресудом. Тиме се потврђује да суд није баш најбоље место за утврђивање историјске истине. Поготово када због предоминације одређене политике право нема моћ, него моћ постаје право. Уместо да се судском пресудом утврђује историјска истина, пресуда постаје истина о пролазној политичкој моћи.
Грађа са судских процеса и судске пресуде зато су само један, никако искључиви историографски извор, на основу кога се сагледава истина о прохујалим временима и личностима које су ранијим збивањима дале лични печат.
Као и процес из 1946. на коме је Дража Михаиловић био суђен и осуђен, такву судбину ће имати и поступак за његову рехабилитацију чији се крај не види, иако је покренут још 2006. године.
Слободан Кљакић
Oбјављено: 02.03.2015
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.sr.html
*****
Politika
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 02.03.2015
Rehabilitacija između prava i politike
Povodom davno započetog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića treba još jednom podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.
![]()
Draža Mihailović s američkim pilotima na aerodromu u Pranjanima 1944. godine. ![]()
Za i protiv: ispred Palate pravde proteklog petka okupili su se pristalice i protivnici sudske rehabilitacije Draže Mihajlovića Foto - Tanjug. Ipak je i nama hroničarima ponešto jasno već danas – nije reč samo o „pravnom prevladavanju prošlosti” i o pravnom „suočavanju s prošlošću”, već i o tome da se istina u ovoj stvari nalazi između čekića suda i nakovnja politike, ne samo lokalne nego i one koja se oblikuje u različitim centrima moći, od onih regionalnih do onih globalnih.
Upravo iz tog razloga treba podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.
Presude donete u sudskim procesima ostaju zaleđene u konkretnom vremenu, od čijih silnih ograničenja zavise. U red važnih ograničenja dolazi embargo koji vlast stavlja na dokumente i arhivsku građu koja je iz ovih ili onih razloga označena određenim stepenom tajnosti. Dok traju sudski postupci ti dokumenti su uglavnom nedostupni i pravosudnim organima, a kada je pravni okvir aljkavo uređen teškoće su još veće. Diskreciono pravo na postupanje s takvom građom preliva se u neku vrstu samovolje.
Zakonska rešenja koja su u Srbiji imala da doprinesu ,,suočavanju s prošlošću”, primerice Zakon o rehabilitaciji iz 2006, u stvari su doprinosila da Srbija istrajava kao država ,,pravno neprevladane prošlosti”. Stručnjaci su svojevremeno iznosili ocene da je taj kratki zakon, formulisan u samo devet članova, uneo mnogo pravne nesigurnosti, zato što je neodređen i nedorečen, s nerazumnim rešenjima i protivustavnim odredbama. Jednom rečju, zakon je ilustrovao grub nemar, aljkavost zakonodavca, što znači da je imao izvorište i u samouverenosti političke moći.
Kada je konačno donet novi Zakon o rehabilitaciji 2011. godine o njemu su izrečene povoljnije ocene, ali ni nova norma nije, niti je mogla da ukine načelna ograničenja koja sudske presude u istorijskim pitanjima čine uveliko manjkavim.
Sud naime ne može da zameni napore istoriografa i istraživača koji kroz generacije ispituju zamršene tokove prošlosti. Istinitu sliku oni grade drugačije nego što to čini sud. Preispitujući ranija saznanja i zaključke, istraživači se suočavaju sa novim, nepoznatim dokumentima, oslanjaju se na nove, unapređene teorijske koncepcije i metodološke postupke.
Tako iscrtana nova slika prošlosti ima dublju perspektivu i izoštrenije obrise, ali ona ostaje otvorena za nove doprinose. Slika prošlosti koju formuliše sud ostaje zarobljena presudom i trenutkom njenog donošenja, ona se može menjati samo novom presudom. Time se potvrđuje da sud nije baš najbolje mesto za utvrđivanje istorijske istine. Pogotovo kada zbog predominacije određene politike pravo nema moć, nego moć postaje pravo. Umesto da se sudskom presudom utvrđuje istorijska istina, presuda postaje istina o prolaznoj političkoj moći.
Građa sa sudskih procesa i sudske presude zato su samo jedan, nikako isključivi istoriografski izvor, na osnovu koga se sagledava istina o prohujalim vremenima i ličnostima koje su ranijim zbivanjima dale lični pečat.
Kao i proces iz 1946. na kome je Draža Mihailović bio suđen i osuđen, takvu sudbinu će imati i postupak za njegovu rehabilitaciju čiji se kraj ne vidi, iako je pokrenut još 2006. godine.
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 02.03.2015
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.lt.html
*****
Слободан Кљакић
March 2, 2015
Поводом давно започетог судског поступка за рехабилитацију Драже Михаиловића треба још једном подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.
Дража Михаиловић с америчким пилотима на аеродрому у Прањанима1944. године
Средином протекле недеље најављена је могућност да Виши суд у Београду на завршном рочишту у петак, 27. фебруара, донесе одлуку о захтеву за рехабилитацију Драгољуба Драже Михаиловића. Брзо раширена вест, уз неизбежну чаршијску надоградњу, уздигнута је чак у ранг нечијег, не зна се чијег, обећања.
Уместо да одлука буде донета, из процедуралних разлога на које се позвао суд, процес започет 2006. поново је одложен, на неки начин је чак враћен на почетак, што призива у сећање речи Џонатана Свифта да су „обећање и кора од пите направљени да се преломе”.
Већ скоро десетогодишњи процес и оно што се догодило у петак, укључујући пратеће коментаре у медијима и на друштвеним мрежама, ипак ствари чине јаснијим. Ако ништа друго, ма каква била судска одлука, она ће поделити јавност у Србији, отприлике као кад се пресече јабука.
Не мора на пола, али је јасно да ће бити задовољних и презадовољних, незадовољних и још незадовољнијих. Биће и збуњених, пошто није једноставно разабрати шта се пресудом у ствари хоће; и зашто овај процес у готово правилним временским таласима постаје важнији од других, много тежих питања која нам свакидашњица ставља на плећа.
Неки будући талентовани истраживач свакако ће докучити замршене, густо преплетене нити политике и судовања у Србији на крају прошлог и на почетку овог века, из тог угла ће дубље осветлити и судски поступак покренут захтевом за рехабилитацију Драже Михаиловића.
За и против: испред Палате правде протеклог петка окупили су се присталице и противници судске рехабилитације Драже Михајловића
Фото-Танјуг.
Управо из тог разлога треба подсетити да историографске истине нису исто што и правосудне истине.
Пресуде донете у судским процесима остају залеђене у конкретном времену, од чијих силних ограничења зависе. У ред важних ограничења долази ембарго који власт ставља на документе и архивску грађу која је из ових или оних разлога означена одређеним степеном тајности. Док трају судски поступци ти документи су углавном недоступни и правосудним органима, а када је правни оквир аљкаво уређен тешкоће су још веће. Дискреционо право на поступање с таквом грађом прелива се у неку врсту самовоље.
Законска решења која су у Србији имала да допринесу ,,суочавању с прошлошћу”, примерице Закон о рехабилитацији из 2006, у ствари су доприносила да Србија истрајава као држава ,,правно непревладане прошлости”. Стручњаци су својевремено износили оцене да је тај кратки закон, формулисан у само девет чланова, унео много правне несигурности, зато што је неодређен и недоречен, с неразумним решењима и противуставним одредбама. Једном речју, закон је илустровао груб немар, аљкавост законодавца, што значи да је имао извориште и у самоуверености политичке моћи.
Када је коначно донет нови Закон о рехабилитацији 2011. године о њему су изречене повољније оцене, али ни нова норма није, нити је могла да укине начелна ограничења која судске пресуде у историјским питањима чине увелико мањкавим.
Суд наиме не може да замени напоре историографа и истраживача који кроз генерације испитују замршене токове прошлости. Истиниту слику они граде другачије него што то чини суд. Преиспитујући ранија сазнања и закључке, истраживачи се суочавају са новим, непознатим документима, ослањају се на нове, унапређене теоријске концепције и методолошке поступке.
Тако исцртана нова слика прошлости има дубљу перспективу и изоштреније обрисе, али она остаје отворена за нове доприносе. Слика прошлости коју формулише суд остаје заробљена пресудом и тренутком њеног доношења, она се може мењати само новом пресудом. Тиме се потврђује да суд није баш најбоље место за утврђивање историјске истине. Поготово када због предоминације одређене политике право нема моћ, него моћ постаје право. Уместо да се судском пресудом утврђује историјска истина, пресуда постаје истина о пролазној политичкој моћи.
Грађа са судских процеса и судске пресуде зато су само један, никако искључиви историографски извор, на основу кога се сагледава истина о прохујалим временима и личностима које су ранијим збивањима дале лични печат.
Као и процес из 1946. на коме је Дража Михаиловић био суђен и осуђен, такву судбину ће имати и поступак за његову рехабилитацију чији се крај не види, иако је покренут још 2006. године.
Слободан Кљакић
Oбјављено: 02.03.2015
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.sr.html
*****
Politika
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 02.03.2015
Rehabilitacija između prava i politike
Povodom davno započetog sudskog postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića treba još jednom podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.
Draža Mihailović s američkim pilotima na aerodromu u Pranjanima 1944. godine.Sredinom protekle nedelje najavljena je mogućnost da Viši sud u Beogradu na završnom ročištu u petak, 27. februara, donese odluku o zahtevu za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića. Brzo raširena vest, uz neizbežnu čaršijsku nadogradnju, uzdignuta je čak u rang nečijeg, ne zna se čijeg, obećanja.
Umesto da odluka bude doneta, iz proceduralnih razloga na koje se pozvao sud, proces započet 2006. ponovo je odložen, na neki način je čak vraćen na početak, što priziva u sećanje reči Džonatana Svifta da su „obećanje i kora od pite napravljeni da se prelome”.
Već skoro desetogodišnji proces i ono što se dogodilo u petak, uključujući prateće komentare u medijima i na društvenim mrežama, ipak stvari čine jasnijim. Ako ništa drugo, ma kakva bila sudska odluka, ona će podeliti javnost u Srbiji, otprilike kao kad se preseče jabuka.
Ne mora na pola, ali je jasno da će biti zadovoljnih i prezadovoljnih, nezadovoljnih i još nezadovoljnijih. Biće i zbunjenih, pošto nije jednostavno razabrati šta se presudom u stvari hoće; i zašto ovaj proces u gotovo pravilnim vremenskim talasima postaje važniji od drugih, mnogo težih pitanja koja nam svakidašnjica stavlja na pleća.
Neki budući talentovani istraživač svakako će dokučiti zamršene, gusto prepletene niti politike i sudovanja u Srbiji na kraju prošlog i na početku ovog veka, iz tog ugla će dublje osvetliti i sudski postupak pokrenut zahtevom za rehabilitaciju Draže Mihailovića.
Za i protiv: ispred Palate pravde proteklog petka okupili su se pristalice i protivnici sudske rehabilitacije Draže Mihajlovića Foto - Tanjug.Upravo iz tog razloga treba podsetiti da istoriografske istine nisu isto što i pravosudne istine.
Presude donete u sudskim procesima ostaju zaleđene u konkretnom vremenu, od čijih silnih ograničenja zavise. U red važnih ograničenja dolazi embargo koji vlast stavlja na dokumente i arhivsku građu koja je iz ovih ili onih razloga označena određenim stepenom tajnosti. Dok traju sudski postupci ti dokumenti su uglavnom nedostupni i pravosudnim organima, a kada je pravni okvir aljkavo uređen teškoće su još veće. Diskreciono pravo na postupanje s takvom građom preliva se u neku vrstu samovolje.
Zakonska rešenja koja su u Srbiji imala da doprinesu ,,suočavanju s prošlošću”, primerice Zakon o rehabilitaciji iz 2006, u stvari su doprinosila da Srbija istrajava kao država ,,pravno neprevladane prošlosti”. Stručnjaci su svojevremeno iznosili ocene da je taj kratki zakon, formulisan u samo devet članova, uneo mnogo pravne nesigurnosti, zato što je neodređen i nedorečen, s nerazumnim rešenjima i protivustavnim odredbama. Jednom rečju, zakon je ilustrovao grub nemar, aljkavost zakonodavca, što znači da je imao izvorište i u samouverenosti političke moći.
Kada je konačno donet novi Zakon o rehabilitaciji 2011. godine o njemu su izrečene povoljnije ocene, ali ni nova norma nije, niti je mogla da ukine načelna ograničenja koja sudske presude u istorijskim pitanjima čine uveliko manjkavim.
Sud naime ne može da zameni napore istoriografa i istraživača koji kroz generacije ispituju zamršene tokove prošlosti. Istinitu sliku oni grade drugačije nego što to čini sud. Preispitujući ranija saznanja i zaključke, istraživači se suočavaju sa novim, nepoznatim dokumentima, oslanjaju se na nove, unapređene teorijske koncepcije i metodološke postupke.
Tako iscrtana nova slika prošlosti ima dublju perspektivu i izoštrenije obrise, ali ona ostaje otvorena za nove doprinose. Slika prošlosti koju formuliše sud ostaje zarobljena presudom i trenutkom njenog donošenja, ona se može menjati samo novom presudom. Time se potvrđuje da sud nije baš najbolje mesto za utvrđivanje istorijske istine. Pogotovo kada zbog predominacije određene politike pravo nema moć, nego moć postaje pravo. Umesto da se sudskom presudom utvrđuje istorijska istina, presuda postaje istina o prolaznoj političkoj moći.
Građa sa sudskih procesa i sudske presude zato su samo jedan, nikako isključivi istoriografski izvor, na osnovu koga se sagledava istina o prohujalim vremenima i ličnostima koje su ranijim zbivanjima dale lični pečat.
Kao i proces iz 1946. na kome je Draža Mihailović bio suđen i osuđen, takvu sudbinu će imati i postupak za njegovu rehabilitaciju čiji se kraj ne vidi, iako je pokrenut još 2006. godine.
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 02.03.2015
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/nepoznati-draza/Rehabilitacija-izmedju-pravde-i-politike.lt.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
*****