Pogledi

Владислав Б. Сотировић

28. фебруар 2015.

Овде није од нашег интереса да полемишемо о раду (тј. нераду) надлежних правосудних институција у субноровској Србији већ да укажемо на целисходност и моралну страну идеје о Михаиловићевој рехабилитацији. У овом контексту два су кључна питања на која бисмо у доњем тексту изнели своје мишљење:

Рехабилитацију за шта? и Рехабилитацију од кога?

• Покретањем судског процеса или пак јавна расправе за формалну рехабилитацију ђенералову индиректно би се признало да је он тада године 1946. имао некакву „велеиздајничку“ кривицу на основу које му се и судило (тј. да је наводно издао народ и народне интересе) али су се сада стекли услови за покретање новог судског поступка услед прикупљања нових чињеница које говоре у његову корист.
• Уколико би и дошло до формалне рехабилитације ђенералове директно би се признало да су комунистички контра-револуционарни судови након освајања Београда 20. октобра 1944. г. били легитимни и легални, а тиме би се исто тако на индиректан начин признао и легитимитет и легалитет саме антисрбске комунистичке страховладе након окупације Србије у октобру 1944. г.

• Као прво, у „четнике“ су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета“ (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали главом без обзира у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата.[3]
• Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани србски официри који се нису предали непријатељу након формалне капитулације Војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци“, тј. „белосветски плаћеници“ који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама.
• Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант“ НОВЈ је био полу-Хрват, полу-Словенац, рођен у хрватском Загорју, према званичној комунистичкој верзији (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434.
• Четврто, мора се напоменути и главна, али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти, чињеница да је врло вероватно уз дозволу Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат са циљем да  поглавнику остану слободне руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ. Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување“ Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. г. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно (дакле пре „Барбаросе“ од 22. јуна 1941. г.). Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију“ на коју је убрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Михаиловић са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном „Русу“ (то јест човека који је дошао из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

• У концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа ЦК КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу.
• Партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе где су безглаво гинули.
• Након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства“ хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован.
• Тито није никада посетио Јасеновац (а обишао је пола света на својим „путевима мира“ где је стигао чак до Кине) чији су неки усташки крвници били касније и чувари на Голом Отоку а сам споменик јасеновачким жртвама се у ствари састоји од четири слова „U“ (тзв. „распукла ружа“).
• Након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи формални пандан хрватско-муслиманским злочинима над Србима.

• Да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег србског устанка“ и као такав обележава на државном нивоу пригодним свечаностима као државно-национални празник.
• Да се називи главнијих улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Србства у Другом светском рату.
• Да се машин-бравар депортује у родну Хрватску или пак неку другу праву отаџбину (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа“ собзиром да му мртво тело нико није ни видео).
• Да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји србског народа.
• Да се београдски Трг Славија преименује у Трг Равногорског покрета и да се на овом тргу изгради велелепни споменик ђенералу Михаиловићу и другим најистакнутијим равногорским командантима.