Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

(Page 1) | 2 | 3 | .... | 49 | newer

    0 0

    Novosti
    M. K.
    13. mart 2013.

    U Kompleksu Draževina obeležena godišnjica hapšenja generala Draže Mihailovića

    Pristalice Ravnogorskog pokreta u Draževini

    VIŠEGRAD - Više stotina članova Ravnogorskog pokreta iz Republike Srpske, Srbije i Crne Gore okupilo se u kompleksu Draževina u Dobrunskoj rijeci kod Višegrada kako bi obeležili 67. godišnjicu od hapšenja generala Draže Mihailovića i ubistva članova njegove pratnje Nikole Majstorovića, majora Dragiše Vasiljevića i poručnika Blagoja Kovača.

    Nakon što je predsednik Ravnogorskog pokreta Otadžbine Srpske Dušan Sladojević predao raport Slavku Aleksiću, jedinom živom četničkom vojvodi, služen je i parastos. Obraćajući se prisutnim ravnogorcima predsednik Centralne otadžbinske uprave Ravnogorskog pokreta Jovo Vukelić izrazio je nadu da će uskoro uslediti rehabilitacija Draže Mihailovića i ujedinjenje svih ravnogorskih pokreta.

    - Ravnogorci se 14. put okupljaju na ovom za nas kultnom mestu gde je pre 67 godina uhapšen general Mihailović. Održan je i istorijski čas o značaju četničkog pokreta što nama daje nadu da će ove godine biti završen proces rehabilitacije Draže Mihailovića u Osnovnom sudu u Beogradu,kao četničkog komandanta - istakao je Sladojević.

    Jedini živi četnički vojvoda Slavko Aleksić naglasio je važnost jedinstva unutar Ravnogorskog pokreta svesrpskih zemalja.


    http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:424125-Godisnjica-hapsenja-generala-Draze-Mihailovica



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****
     

    0 0


    Aleksandra's Note:Today, March 13, is the day the Yugo communists finally captured General Draza Mihailovich in Visegrad (Drazevina) in 1946. A phony trial in Belgrade would follow that spring, and immediately after the "verdict", this great patriot was executed by the communists with no soul. To this day, 67 years later in 2013, his remains have not yet been found, and there is no gravesite.

    Still.



    Sincerely,

    Aleksandra Rebic
    March 13, 2013

    *****

    Posted on You Tube by "13fico89"




    http://youtu.be/wC8UWzX3ZGw



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0



    ВИШЕГРАД, 13. МАРТА [2013] /СРНА/- Око 300 припадника равногорских покрета из Републике Српске, Србије и Црне Горе окупило се данас у Добрунској Ријеци код Вишеграда гдје су обиљежили 67 година од хапшења генерала Драже Михаиловића од припадника ОЗНЕ.

    Равногорци су посјетили мјесто хапшења генерала српске војске у отаџбини у Ундруљама, као и локацију гдје су 13. марта 1946. године побијени Дражини пратиоци капетан Никола Мајсторовић, мајор Драгиша Васиљевић и поручник Благоје Ковач.

    Предсједник Централне отаџбинске управе Равногорског покрета Јово Вукелић изразио је наду да ће се до краја ове године завршити процес рехабилитације генерала Михаиловића.

    Након што је предсједник Равногорског покрета Републике Српске Душан Сладојевић предао рапорт једином живом четничком војводи Славку Алексићу, парастос генералу и његовим пратиоцима одржали су архимандрит Јован Гардовић, протојереј Војислав Чаркић и јеромонах Серафим Глигић.

    Сладојевић се осврнуо на масовност и јачање редова Раногорског покрета, али и на њихово нејединство јер се у Србији под овим именом налази око 20 организација.

    Он је "позвао упамет" Равногорце, а војвода Алексић је сигуран да ће сви покрети ускоро стати под једну равногорску заставу.

    "Окупили смо се овдје униформисани, мирно, без вријеђања икога да на достојанствен начин одамо почаст првом герилцу Европе и укажемо колике су српске жртве у свим досадашњим ратовима", рекао је Сладојевић.

    Споменик генералу Михаиловићу постављен је у порти манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци 17. априла 2004. године.

    На овом скупу је покренута иницијатива да се уради нови или санира постојећи споменик славном генералу.


    http://www.srna.rs/novosti/87129/ravnogorci-odali-pocast-generalu-drazi-.htm


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0



    Око 300 чланова Равногорског покрета из Републике Српске, Србије, Црне Горе и других српских крајева, укључујући и Косово и Метохију, окупило се данас у комплексу Дражевина код Вишеграда, гдје су обиљежили 67. годишњицу од хапшења генерала Драже Михаиловића од стране припадника ОЗНЕ. Том приликом у мјесту Ундруље чланови његове пратње, капетан Никола Мајсторовић, мајор Драгиша Васиљевић и поручник Благоје Ковач су убијени.

    Равногорци су предходно на вишеградском Тргу палих бораца положили вијенце на споменик браниоцима Републике Српске, а затим су у храму „Светог Николаја“ у Добрунској Ријеци присуствовали светој литургији.Послије помена на споменику Дражиним пратиоцима учесници су одали пошту Дражи Михаиловићу испред његовог споменика који је постављен у манастирској порти 17. априла 2004. године.Након што је Душан Сладојевић, предсједник Равногорског покрета Отаџбине Српске, предао рапорт једином живом четничком војводи Славку Алексићу, помен парастос су обавили архимандрит Јован Гардовић, протојереј Војислав Чаркић и јеромонах Серафим Глигић.Обраћајући се присутнима Сладојевић и Алејксић су апеловали на неопходно јединство унутар Равногорског покрета свесрпских земаља.Само у Србији имамо преко 20 равногопрских покрета, а војводе ничу као печурке послије кише. Морамо се вратити на пут Светог Саве, Драже Михаиловића и косовских јунака. Зато, упамет се људи и догодине сви под једну равногорску заставу и у један строј, поручио је Славко Алексић.Јово Вукелић, предсједник Централне отаџбинске управе Равногорског покрета изразио је наду да ће ускоро услиједити рехабилитација Драже Михајиловића. На крају скупа у Дражевини архимандрит Јово Гардовић замолио је присутне да својим скромним прилозима помогну санацију оронулог споменика Дражи Михаиловићу.


    http://www.rpvgd.info/index.php?option=com_content&view=article&id=653:2013-03-13-18-16-43&catid=38:2011-05-02-16-01-01&Itemid=133


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    September 12, 2011
    Constitution Daily
     
    [Editor's Note: Tom Negovan will become an American citizen later this year. [2011] He will be writing about that experience for Constitution Daily, in a follow-up to this post about his father's journey to freedom.]

    Liverpool, 1951

    There are two boats.

    Where they’re going doesn’t matter much to the throng of immigrants crowding the wharf, longing to be in the belly of either one.

    The proverbial huddled masses, they’re yearning to breathe free. Somewhere among them is my father.

    Bogdan Njegovan and Tom Negovan
    Father and son (Photo courtesy of Tom Negovan)
     
    He knows, just barely, that one of these enormous ships — he’s never seen a vessel so big — is bound for a city called Halifax. The other’s destined for an island named Ellis. The rest is a mystery, an enigma deeper than the fog that shrouds this storied British port. He knows only that his future lies across a wide expanse of water, that these boats are the only passage. I like to picture a brave and handsome young man whose smile belies all he’s been through to get here. Three lifetimes, I often think, in his first 20 years. Before England, his last known address was a displaced persons camp in Germany.

    To Bogdan Njegovan and the hundreds of lost and dispossessed post-World War II immigrants crushed around him, both destinations — Ellis, Halifax — mean the same thing. Freedom, democracy, a long shot at prosperity. There’s a word for that in the language of the collective. The only word they share: America.

    This is something the son of an immigrant learns early on. Even the proud Canadian son of an immigrant; that only America can be a country, noun, adjective and objective all at once. Standing on that pier in that dawn’s early light, it was my father’s. Wherever his boat landed would be America enough.

    It was. His travel papers show he arrived in Halifax, Nova Scotia, aboard the RMS Georgic on March 30, 1951. Georgic was the last ship made for the White Star Line, by the same builder as Titanic at the same shipyard in Belfast. Like my father, she bore the scars of war.

    His father, Tomica, for whom I am named, had made this crossing many years earlier, worked in a mine in Colorado and returned, bringing money to his poor family on the farm in Yugoslavia. Serbs living in a tiny pocket of Croatia, the farm would not be theirs for long.

    Many years later, we’d walk together, my father, mother and I, along the cobblestone streets of my adopted home, Philadelphia. I’ve long considered those streets hallowed ground.

    The term “ethnic cleansing” had real meaning for them. When war broke out, my father, a teenager, made his way to the mountains, joining his brothers and a group called the Chetniks fighting the Nazis, quickly learning how few friends they had in that fight. Even the Allies were not their allies, although the Chetniks rescued enough downed British and US airmen to be taken in by the Brits at the end of the war, lodged in internment camps, trained in the trades (my father became a mechanic) and eventually brought to England, where they learned to yearn for “America,” whatever that meant. It wasn’t yet a place, still a thing. Not a location, but an idea taking root in a young man’s mind, only beginning to germinate into the inevitable ideal. Branded “men without a country,” men like my father set out searching for one.

    Many years later, that journey complete, we’d walk together, my father, mother and I, along the cobblestone streets of my adopted home, Philadelphia. The place where that very same idea was born in the minds of some other young men and began to grow. I’ve long considered those streets hallowed ground.

    He loves Canada, my father. Had to renounce his homeland to become a citizen. Yugoslavia was a Communist country then. He renounced it gladly, tears streaming down his face. They could have fallen on either side of the border.

    At various times, all of his children have lived in America. Half of them, one of my sisters and I, are still here, both near the end of the path to citizenship. The timing? It just worked out that way. Our reasons? Different, I think, but in their genesis, the same; that idea our father had.


    Emmy-winning journalist Tom Negovan is co-anchor of WGN News at Noon in Chicago. He served formerly as weekend anchor and investigative reporter at CBS-owned KYW-TV in Philadelphia.


    http://blog.constitutioncenter.org/2011/09/in-the-name-of-the-father-a-personal-journey-to-citizenship/

    _________________________________

    November 16, 2011
    Constitution Daily
     
    Editor’s Note: Tom Negovan took the Oath of Citizenship in Chicago on Tuesday [November 15, 2011.]
     
    I’m at the Illinois Capitol in Springfield, covering the dry politics of the fall veto session, just a short stroll from the spot where Barack Obama announced he’d seek the nation’s highest office. I covered quite a bit of that race, at the height of it flying to Virginia to interview him on the campaign trail.
     
    New citizen Tom Negovan at his naturalization ceremony
    November 15, 2011.
    (Photo courtesy of Tom Negovan)
     
    I’ve sat down with other presidents, covered political conventions, George W. Bush’s inauguration, Ronald Reagan’s funeral, 9/11′s aftermath. I’ve been all over America, traveled with U.S. troops in Iraq and Afghanistan, been blacked-out (twice) by the Blue Angels.
     
    It’s not lost on me how very fortunate I’ve been (except for maybe that last one), that not a lot of people get to do all this stuff. It’s quite an experience for an immigrant — to be handed a front-row seat to so many of a country’s historic moments, a chance to examine its politics from the inside out.
     
    You can’t see all these things without being moved and inspired. I can’t cover a war and hide my compassion for the troops, their service, their families. It’s like being embedded in America and trying to cover up your growing love for her, your admiration for her people. You can’t help but want to be fully vested; all-in.
     
    Then there’s my American wife … but that’s another blog. I took the Oath of Citizenship yesterday. I took it seriously.
     
    I had HOURS to think about all this the other day.
     
    “Welcome to the United States of Bureaucracy,” a friend messaged me, knowing I was waiting at the Homeland Security office on Congress Parkway in Chicago, about to be late for work.
     
    It was a busy Monday. Everything was backed up, the waiting area packed with hundreds of people. Waiting. For interviews … paperwork .. to swear allegiance to America…. It’s quite a sight. I was drinking it in, waiting to snap a picture, not daring to; thinking of all those who long to be a part of the country I’ve called home for a dozen years. So many hold that dream dear their whole lives, yet never make it this far. Look at it that way and you don’t mind the wait.
     
    I was there for my citizenship interview and civics test. After years spent covering U.S. politics, I studied. For questions like “The father of our country was… ” You get all these great opportunities to learn about this place, I figure you lose the right to be wrong. At least on your civics test.
     
    They say to a hammer, everything looks like a nail. To a reporter, everything looks like a story — and in that room, I was surrounded by them. Great ones, too. People fleeing regimes, oppression, bumping up against me. Families seeking new lives, fresh starts, all around.
     
    I remember how obvious their excitement was. I was excited for them. I hope they find half the America I’ve been lucky enough to see — and am now fully a part of.
     
     
     
    Emmy-winning journalist Tom Negovan is co-anchor of WGN News at Noon in Chicago. He served formerly as weekend anchor and investigative reporter at CBS-owned KYW-TV in Philadelphia. He previously wrote for Constitution Daily about his father’s immigrant journey
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

     
    Позивамо вас да дана 20.марта 2013. године (среда) са почетком у 19.00 часова
    присуствујете трибини:
     
    САВЕЗНИШТВО СРБИЈЕ И РУСИЈЕ У
    ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ
     
    Говориће:
     
    Олег Дзиза - 
    Директор Балканолошког института у Москви
     
    Др Мирослав Свирчевић
     
    Др Сава Живанов
     
    Никола Милованчев
     
    Мр Драган Крсмановић
     
     
    Трибина ће бити одржана у просторијама
    парохијског дома Вазнесењске цркве у
    ул. Адмирала Гепрата бр. 19 Београд
    Организација: Српски либерални савет
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

    Novosti
    Marko LOPUŠINA
    09. mart 2013. 20:58
    March 9, 2013


    Ekskluzivno - prestolonaslednik Aleksandar o sahrani predaka u maju: Posmrtni ostaci kraljice Aleksandre i kraljice Marije do sahrane će biti položeni u kapeli Dvorskog kompleksa

    Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević

    KRALJEVSKA porodica Karađorđević je nedavno službeno na sajtu objavila da će se državna sahrana kralja Petra Drugog, kraljice Aleksandre i kraljice Marije, koji su živeli i umrli u emigraciji, biti obavljena u nedelju, 26. maja u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Kako nam je rečeno u Kraljevskom dvoru, prestolonaslednik Aleksandar Drugi upravo ulaže velike napore da u mauzoleju Kraljevske porodice sahrani oca, majku i baku, a potom i strica Andreju.

    Njeno veličanstvo kraljica Aleksandra bila je sahranjena na Kraljevskom groblju palate Tatoi u blizini Atine, a Njeno veličanstvo kraljica Marija na Kraljevskom groblju u Frogmoru pored zamka Vindzor. Posmrtni ostaci majke i bake u aprilu stižu u Srbiju. Biće položeni u kapeli dvorskog kompleksa na Dedinju, gde se već nalaze zemni ostaci mog oca Njegovog veličanstva kralja Petra Drugog. Zajedničkom sahranom na Oplencu ćemo ispuniti zaveštanje pradede Nj. V. kralja Petra Prvog da svi Karađorđevići počivaju na jednom mestu - rekao je specijalno za "Novosti" prestolonaslednik Aleksandar.

    Starešina porodice Karađorđević je rođen 17. jula 1945. u Londonu, u hotelu "Klaridžis", gde su u egzilu živeli roditelji. Britanska vlada je proglasila hotelski apartman broj 212 jugoslovenskom teritorijom. Kumovi na krštenju bili su kralj Džordž VI i njegova ćerka, tadašnja princeza, sada britanska kraljica Elizabeta. Karađorđevići su zahvaljujući kraljici Elizabeti uspeli da prežive emigraciju. U Englesku se prva sklonila kraljica Marija Karađorđević, koja je posle tragedije u Marselju, kada je 9. oktobra 1934. ubijen kralj Aleksandar, živela u skromnom stanu u Londonu.

    - To su mučna i teška vremena za nju - doba namesništva, uspona fašizma, političkih intriga u Jugoslaviji, rata i veoma traumatičnog progonstva u London. Posetio sam baku mnogo puta u Londonu. Uvek je bila nežna. Bilo mi je 16 godina kada je umrla. Na sahrani su bili otac i majka, stričevi, knez Pavle i kneginja Olga. Živo se sećam odlaska na privatno groblje u Vindzoru, gde je baka sahranjena pored svoje prabake, kraljice Viktorije, i princa Alberta - priča prestolonaslednik.

    Princ Aleksandar se školovao u Švajcarskoj, u Vojnoj akademiji Kalver u Indijani, Gordonston školi u Škotskoj i Milfildu u Engleskoj. Upisao je Kraljevsku vojnu akademiju Velike Britanije i stupio u britansku vojsku kao oficir. Školovao ga je stric princ Tomislav, jer su se prinčevi roditelji kralj Petar Drugi i kraljica Aleksandra rastali. Prestolonaslednik se rado seća zajedničkog života sa njima:

    - Dok sam bio dete, moji otac i majka u početku su živeli u Londonu, potom u Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Americi. Bio sam blizak i sa majkom i ocem. Imali smo divan odnos uprkos poteškoćama, zbog nostalgije oca za svojom zemljom. Sa radošću mi je pokazivao dom na Dedinju i sav uzrujan mi je pokazivao sliku Oplenca. O ocu su u zemlji izmišljali razne priče, i to ga je bolelo. Kralj Petar Drugi nikada nije abdicirao i nikada nije sa sobom odneo nikakvo kraljevsko blago. Ni umetnička dela sa dvora. Voleo bih da saznam gde se nalaze ta nestala umetnička dela - pita se Aleksandar.


    Prestolonaslednik prvi put za javnost govori kako je živeo kada su se njegovi roditelji šezdesetih godina rastali.

    - Moji roditelji se nikada nisu razveli. Bilo je razlika, ali su se uvek vraćali jedno drugom. Mnoge intrige i lažne glasine su kolale. Često sam ih posećivao na mestima gde su živeli. Bili smo, ipak, srećna porodica.

    Smrću oca u Denveru 1970. godine, princ je postao novi srpski kralj.

    - Kao naslednik prestola odlučio sam da ne koristim titulu kralja - kaže. - Verovao sam da bi to bilo besmisleno u egzilu. Istovremeno sam jasno rekao da se ne odričem prava i titule, kao ni dinastijskih prava na krunu. I onda, kao i sada, najiskrenije sam verovao da je jedini pravi put za Srbiju parlamentarna ustavna monarhija. Moja uloga kao kralja bila bi da popravljam sliku o Srbiji u svetu. Svaka srpska vlada treba da zna da na mene može da računa - govori.

    Devedesetih umrla je i majka, kraljica Aleksandra, potomak grčke kraljevske porodice i sahranjena u Atini.

    - Bio sam jako potresen. Drago mi je da mogu da kažem da će moje majka kraljica Aleksandra uskoro doći u Srbiju. Njen kovčeg će biti izložen pored mog oca u dvorskoj kapeli - otkriva prestolonaslednik, koji od 2001. živi u Kraljevskom dvoru na Dedinju.

    - U trenutku kada sam se 2001. uselio u dvorski kompleks, bio sam prinuđen da prodam imovinu u Londonu kako bih obavio najneophodnije popravke i obezbedio održavanje. Do sredine 2004, kada je dvorski kompleks ponovo vraćen na državni budžet, porodica Karađorđević finansirala je njegovo održavanje - kaže Aleksandar Karađorđević.

    Prenos posmrtih ostataka srpskih monarha mnogi u Srbiji doživljavaju kao okupljanje vlasti, crkve i dinastije.

    - Ispunjavam zaveštanje pradede. Oplenac je zaista specijalno i lepo mesto. Ima onih koji smatraju da je to veliki korak ka nacionalnom i istorijskom pomirenju. Svi važni događaji iza sebe imaju veliki rad. Povratak kući mog oca, majke, bake, možda i strica Andreje jedna je od takvih istorijskih stvari. Zajedničko angažovanje vlasti, crkve i Kraljevskog doma je potpuno prirodno.

    - Želim da iskažem zahvalnost za razumevanje, podršku i pomoć predsednika Nikolića, kao i svih članova Državnog odbora za prenos i sahranu preminulih članova kraljevske porodice u Srbiju - rekao je za "Novosti" prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević.

    NEMA KOMPENZACIJE

    - Sahrana Karađorđevića uz državne počasti je sama po sebi značajan događaj. Mi ne moramo nikome da se izvinjavamo zbog toga što obeležavamo i poštujemo svoju istoriju. Opet, ovaj događaj nam ne sme biti izgovor da ne uradimo neke druge teške i važne stvari - tvrdi prestolonaslednik.


    PRVAK U SKIJANJU

    - Volim sport, a najviše skijanje i ronjenje. Tokom vojne karijere bio sam prvak u skijanju. U poslednje vreme igram tenis i ronim sa posebnim uživanjem u tropskim morima - otkriva prestolonaslednik Aleksandar.


    UZBUDLJIV POVRATAK

    - Moj prvi dolazak u Srbiju sa porodicom, 1991, bio je ispunjen jakim emocijama. Dočekalo nas je nekoliko desetina hiljada građana, i ja sam bio dirnut. To je bilo ostvarenje moga sna i jedna od prekretnica u mom životu.




    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Danas
    19/03/2013 18:51
    Beograd
    Autor: J. T.
    March 19, 2013

    Gde je predmet o određivanju tačnog datuma streljanja generala Dragoljuba Mihailovića

    Beograd - Viši sud u Beogradu 11. marta vratio je predmet o utvrđivanju tačnog datuma streljanja komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i vođe Ravnogorskog pokreta generala Dragoljuba Mihailovića Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dopunu, izjavila je za Danas portparol Višeg suda Dušica Ristić. U Prvom osnovnom sudu tvrde da im predmet nije još stigao, a u Kancelariji advokata Zorana Živanovića, punomoćnika predlagača rehabilitacije generala Mihailovića, našem listu je rečeno da do juče nisu zvanično obavešteni o ovoj odluci Višeg suda.

    Advokatska kancelarija Živanovića 25. februara 2012. podnela je zahtev predsedniku Višeg suda da se se postupak po njihovoj žalbi na odluku Prvog osnovnog suda o datumu Mihailovićevog streljanja, rešava prekoredno „zbog značaja koji ima“. Tri dana ranije sudsko veća Višeg suda, kojim predsedava sudija Aleksandar Ivanović, odlučilo je da prekine proces rehabilitacije generala Mihailovića do utvrđivanja tačnog datuma njegovog streljanja. Advokat Živanović žalio se na odluku Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je prošle godine kao datum Mihailovićeve smrti odredio 31. jul 1946. iako, prema Živanovićevim rečima, „svi dostupni izvori govore da je general Mihailović streljan 17. jula 1946, što je i zvanično saopšteno“.

    Postupak za rehabilitaciju generala Mihailovića počeo je 16. septembra 2010, na zahtev koji su 2006. podneli: Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović, profesori Smilja Avramov i Kosta Čavoški, Srpski liberalni savet i Udruženje jugoslovenske vojske u otadžbini.


    http://www.danas.rs/danasrs/hronika/usporen_proces_rehabilitacije.3.html?news_id=257642


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Документ је власништво Српског либералног савета

    Kliknite na svaku "sliku" da vidite bolje.

     

    Rešenje o prekidu Rehabilitacije Feb. 22, 2013 Beograd Page 1 of 3


    Rešenje o prekidu Rehabilitacije Feb. 22, 2013 Beograd Page 2 of 3



    Rešenje o prekidu Rehabilitacije Feb. 22, 2013 Beograd Page 3 of 3





    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    www.vidovdan.org
    19 март 2013
    Миша Матић

    „КЊИГА О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА“; АУТОР: МИЛОВАН МАЛИЋ
    БАЊАЛУКА, АРТ ПРИНТ 2012.

    *****

    Да подигну црни вео

    Са прошлости моје сретне,

    Што у мрачном гробу труне,

    К'о у зиму равни цветне

    Петар Кочић

    
    По ко зна који пут смо се скупили да поменемо наше јунаке, али и јаде, наше муке, наше страдање и наше жртве. Ево и деца нам пишу о јадима и страдању. Има ли већих јада, већих мука и већег страдања под капом небеском, када и деца пишу о њима?

    У другим друштвима и народима деца узраста Милована Малића пишу о срећи, о првим љубавима, о успоменама...,а код нас о јадима. Нема већег јада и злочина према једном народу, од оног, када деца пишу о страдању предака. Пре десетак година, тада 12-годишњи дечак, данас апсолвент историје Немања Девић написао је књигу „Истина под кључем“.Стихове, којима сам почео, Петар Кочић написао је као гимназијалац. Изгледа да нам је скидање црног вела постало национално наслеђе, након срећних периода из прошлости, од Светог Саве до Светог кнеза Лазара или од Карађорђа до Чича Драже.

    Када се говори о књигама, попут ове, увек се сетим мисли покојног редитеља Муција Драшкића о позоришним представама, а ја је радо пресликам на књиге, јер је универзална: Добра књига има стотину мана, а лоша само једну, ту да је лоша! „Књига о Дражиним четницима“ има много мана, али завређује читалачку пажњу из много разлога.

    Ухватио се Милован Малић у коштац са тешким противником, да напише књигу о војсци и војсковођи који су остали несахрањени, неопојани и преко пола века од смрти прогоњени, клеветани, забрањивани, са циљем да се о њима никад ништа не сазна и не проговори. Комунистички цензори историје нису рачунали са тим да се истина мора сазнати. Издања са равногорском тематиком су прво излазила у исељеништву, док прва озбиљна књига на тему Равногорског покрета, у Србији, излази из штампе 1992. године. Приредио ју је мр Радован Калабић, под насловом „Равногорска историја“ и она важи за најтачнију и најобимнију књигу о Равногорском покрету до данас. Уследила су дела великог Антонија Ђурића, академика др Димитрија Ђорђевића, Милослава Самарџића, др Павла Милошевића, Александра Динчића, Косте Николића, Славка Маслара... истина се полако откривала, али и ни до данас није потпуно откривена до краја. Откривене су основе, а са њима и суштина Равногорског покрета. Остали су скривени детаљи који не значе много у односу на суштину. Ту суштину је пронашао у свом делу и Милован Малић.

    Slusanje himne na promociji - Milovan Malic ispod slike Draže

    Пошто сам поменуо да књига Милована Малића има мана, осврнућу се и на њих. Највећа грешка, која се Миловану мора опрости због његове младости и чистог срца, су непроверене појединости и детаљи Та грешка не чини ову књигу мање вредном, међутим, неоткривени детаљи дају могућност даљем скарадном и бизарном деловању комунистичке пропаганде и удбине управе за дезимформисање. Налазећи понеки нетачан и непроверен детаљ, они својом пропагандном машинеријом дискфалификују дело и аутора, потежући небитне ствари као разлоге те дисквалификације. Као извршиоце тих акција, шаљу најгори олош, људе са најнижим коефицијентом интелигенције, људе који немају никаква дела за собом, људе без биографије и професије, жељне друштвене афирмације и ситне користи. Некада такве интелектуалне и моралне наказе шаљу и као лажну подршку, како би унизили читаво дело ђенерала Драже Михаиловића, али аутора који пишу и говоре о делу Равногорског покрета и ЈВуО. Ко год имао часну намеру, неће се освртати на небитне појединости. Онима без части и образа до памети не досеже ни чињеница да Милован има свега 15 година и да му се и веће грешке морају опростити само због тога, али и због тога што се он са овако мало година већ одужио српству, за разлику од њих, који су се поприлично задужили и код српског народа и код Господа Бога, наравно, у негативном смислу.


    Промоција Књиге о Дражиним четницима аутора Милаована Малића
    Приједор 16. март 2013.

    Као и свако дело, „Књига о Дражиним четницима“ има свој циљ и циљану групу читалаца. Пред нама није стручна књига, већ дело намењено најширој публици. Оној публици која је више од 60 година спутавана да сазна било шта о ђенералу Михаиловићу, сем да је као ратни злочинац осуђен и погубљен 17. јула 1946. Та огромна популација из дела Милована Малића може сазнати праву истину о ђенералу Михаиловићу и једном броју његових команданата, коју и даље покушавају да скрију Брозови џелати и њихово идеолошко потомство. И не само идеолошко, често и биолошко. Али се истина не да скрити.

    Велики професор Перо Слијепчевић, чија сабрана дела у Бањалуци чекају да буду издата и после више од 40 година од његове смрти, једном приликом рекао је: „Највећа дужност човека је да воли своју отаџбину!“, застао је, и додао: „Још већа дужност сваког човека је да говори истину!“ Милован је својим делом, иако тек петнестогодишњак, испунио обе дужности и приказао и наменио најширој читалачкој публици, оно што многи старији од њега нису смели или нису хтели. А могли су! Управо ради те храбрости и те младости, дужни смо да подржимо и помогнемо Миловану Малићу у његовом настојању да каже истину, волећи своју отаџбину. Јер будућност васколиког српства је упаво у памети, храбрости и младости. Недостаје ли и један од та три сегмента, неће нам као Србима бити боље, па ма где се налазили на кугли земаљској. Комунисти, као што до сад видимо немају памети, ни они који би да буду бивши комунисти, ни они памети немају. Ко је једном сео за њихову трпезу отровао се за цео век. Такви немају ни храбрости јер су зарад кукавичлука сели за њихову крваву трпезу, заборављајући на речи владике Петра Петровића Његоша: Крв је људска `рана наопака! Младост су потрошили трујући се братском крвљу. Потрошоили су и младост и храброст свом потомству. Можемо неограничено дуго набрајати њихова недела и злочине, и нећемо их све набројати. Од свирепих и ритуалних убистава, пљачки, сакаћења, застрашивања.... скоро да не постоји ни једно кривично дело које нису починили и по људским и по Божјим законима. А прве жртве су им биле управо они о којима Милован Малић пише у својој књизи.

    Милован Малић, својим делом не позива никог на безобзирну освету, баш као што није чинио нико од Чича Дражиних официра, војних и политичких сарадника. Ту суштину нам приказује, да је тај покрет имао лагитимитет и поштовао лагалитет, за разлику од оних који су у неравноправној борби физички савладали Равногорце, од домаћих комуниста до лажних савезника. Највећа казна и највећа освета према свима који су стали на страну таквих победника је откривање истине о Чича Дражи и његовим четницима, а управо то чини Милован Малић својим делом, одазивајући се свом славном земљаку Петру Кочићу и скидајући црни вео са лика ђенерала Драже Михаиловића.




    Изговорено на промоције „Књиге о Дражиним четницима“ 16. марта [2013] у Приједору.

    Миша Матић




    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Нова српска политичка мисао
    Марко Радовановић
    March 21, 2013

    У Парохијском дому Вазнесењске цркве у Београду (Адмирала Гепрата 19) је у четвртак 20. марта одржана трибина под називом „Савезништво Русије и Србије у прошлости и садашњости“ у организацији Српског либералног савета, на којој су о односима две земље говорили историчар др Мирослав Свирчевић, дипл. правник Никола Милованчев, политиколог др Сава Живанов, директор Балканолошког института из Москве Олег Дзиза и историчар и пуковник у пензији мр Драган Крсмановић.




    У име организатора скуп је отворио Милорад Станојловић, који је напоменуо да се многе ствари које се тичу руско-српских односа и данас у Србији погрешно уче или погрешно тумаче, што је и био главни разлог за одржавање трибине.

    - Тако рецимо у књизи америчког обавештајца Роберта Мекдауела (за коју он није успео да нађе издавача у САД), у којој је он објавио званичне обавештајне документе о стању у Југославији након што је окупирана 1941., могу се наћи неки документи чија се садржина доста разликује од званичне приче која данас важи. Тако се рецимо, ту може наћи извештај Југословенског амбасадора у Москви у којем он спомиње да се у совјетској штампи не пише ништа против Југословенске војске у отаџбини и Драже Михаиловића чак ни онда када се против њих пише у западној штампи, затим, да је југословенска влада у Лондону одржавала контакте са Стаљином који су били и бољи него са британском владом итд. Таквих података у овој књизи има пуно, и може се закључити да је Стаљин једноставно желео да ојача фронт против нациста у Југославији, па је имао намеру да „закопа ратне секире“ између овдашњих идеолошких противника, а да се о њиховим разликама говори након рата – истакао је Станојловић, додавши да је ова тема тек отворена и да ће се пуно тога тек сазнати.

    Мирослав Свирчевић је своје излагање посветио односима Русије и Србије у току 19. века, који су по његовим речима ишли кривудавом „цик-цак“ путањом, али за које се може рећи да су ипак више ишли у корист него на штету Србије.

    - Било је ту успона и падова, лутале су и једна и друга земља, с тим што је на крају ипак преовладало то савезништво. Тако је Србија ипак на почетку 20. века успела да оствари свој национални интерес, исто као што је и Русија у српским националним интересима препознала свој. Међутим, након Првог светског рата ситуација се коренито променила јер је царска Русија пала и након што је оформљена нова држава која није имала нарочите везе са њом, али то је већ нека друга тема – закључио је Свирчевић.

    Никола Милованчев је искористио прилику да укаже на дуго трајање српско-руских односа, који датирају од почетка државне и верске организације оба народа, што значи да трају један цео миленијум.

    - Познато је да је Растка Немањића на монашки живот подстакао један руски светогорски монах који је дошао на двор Стефана Немање, док су српски владари помагали руску браћу крајем 13. и у току 14. века кад је Русија била под монголском влашћу – рекао је Милованчев, након чега је набројао низ сусрета и догађаја који су се одвили у току 17. и 18. века који су додатно учврстили везу између Срба и Руса као два братска народа.

    - Срби су свој ослонац у 17. и 18. веку могли да потраже на Истоку. Осим кратких раздобља, наши преци нису били увек добродошли на свим странама света. Треба се клонити некритичке идеализације, у политици посебно. Ипак, можемо мирно закључити да се геополитичке константе не мењају ни после једног миленијума. Тим мања је могућност да се било шта на просторима Балкана променило у протекла два или три века. Ако то такозвана политичка елита у Србији успе да схвати, имамо шансу да опет кренемо узлазном линијом. А ако то не схвате, или ако су већ предубоко огрезли у деструкцију, онда ће се пут у суноварат нашег народа (који је обилато потпомогнут са стране) наставити убрзаним темпом – закључио је Милованчев.



    Сава Живанов је, говорећи о односима два народа у 20. веку, рекао да је на њих битно утицало то што су се у том периоду три пута мењале државе које су остваривале руско-српску сарадњу.

    - Русија се на почетку 20. века више пута нашла уз Србију, без обзира на поразе и понижења које је због тога истрпела. То су биле Анексиозна криза, кад је Русија стала уз Србију, Балкански ратови, кад се Аустрија оштро супротставила српском изласку на море, а Русија саветовала Србију да учини уступке и сачека повољнија времена и Јулска криза 1914. године која је прерасла у Први светски рат, када је Русија опет стала уз Србију, иако је Немачка за тај рат била доста спремнија – истакао је Живанов, уз закључак да су односи између два народа у току Другог светског рата поново постали блиски, након захлађења до којег је дошло након формирања СССР-а и стварања Краљевине СХС.

    Олег Дзиза је, говорећи о односима две земље у протеклих 20 година и данас, рекао да се Русија и Србија поново налазе у ситуацији у којој им прете исти непријатељи, те да се самим тим национални интерес обе земље поклопио.

    - Ми, Руси и Срби, нисмо готово никад били у могућности да слободно уређујемо наше односе, јер се увек ту мешала и нека трећа, четврта, па и пета сила, која је радила против вас и против нас, и то је наш главни проблем. Ипак, морамо да имамо у виду да нико неће оставити Балкан ван интресовања, јер је то једноставно подручје сукоба великих сила – рекао је Дзиза, подсетивши присутне да је Русија, без обзира на односе две земље који су у протекла два века често били затегнути, ипак на Балкану изгубила око милион људи који се ту нису борили само за своје интересе.

    - Говоре да смо изгубили Хладни рат, а ја вам кажем да нисмо изгубили јер тај рат није завршен јер се, као што видимо, све време продужава, а рушење СССР-а и Југославије (шта год ви данас мислили о тој држави) је било у интересу наших непријатеља. То јесте била изгубљена битка, али не и рат. Ситуација је сад слична оној из 1942., када је Совјетски савез изгубио доста територија, људског потенцијала и осталог, али ни тада, а ни сада, ми нисмо изгубили Москву – нагласио је Дзиза, додавши да се односи између држава нису променили превише у задњих 200 или 300 година, већ само технологија.

    - Међутим, руска спољна политика се сада мења. Почиње коначно да се прича о томе да требамо да имамо своју одбрану, нормалну војску и своју индустрију (а не да се само бавимо продајом гаса и нафте) и осталог. Дакле, садашња власт у Русији жели да помогне Србији, али ми тамо још увек нисмо схватили шта данашња власт у Србији жели. Већ се зна за спремност Русије да помогне, да не набрајам примере у Железницима Србије или Јужни ток, и Србија то може да искористи на невероватно добар начин. Овде се спомињала Бугарска у историјској перспективи, али ја вам кажем да сад не би било никакве шансе да се Србија и Бугарска исто посматрају, јер је Бугарска сад члан НАТО. Има међутим ту грешака и са руске стране, јер је код нас честа теза (и то се често чује) да не можемо да будемо већи Срби од Срба. По мени, ако наши амерички партнери могу да буду већи Албанци од Албанаца, или већи Авганистанци од Авганистанаца, не видим разлог зашто и ми не бисмо учинили више по том питању – истакао је на крају Дзиза, закључивши да оно што се дешава данас подсећа на претходне периоде у историји када су Наполеонова Француска и Хитлерова Немачка желеле осигуран простор и на Балкану како би имали стабилан фронт ка Русији у неком будућем сукобу.


    Драган Крсмановић је на почетку свог излагања изразио уверење да и друштво, као и природа, има неке своје законитости које се не мењају лако и једноставно.

    - Ми тако можемо да приметимо да је у задњих 300 година Велика Британија увек имала непријатељски став према Русији. Имала га је у време Кримског рата, у време рата Јапана и Русије, имала га је у време совјетске и пост-совјетске Русије, а има га и данас. И могу да вам тврдим да ће имати такав однос и према свакој будућој Русији, невезано за њено унутрашње уређење и односе. Исти такав однос Британија има и према Србији. То је константа која је јасно видљива у тзв. процесима дугог трајања, и њу не може променити једна влада или један човек – рекао је Крсмановић, додавши да је та матрица довела до стварања предрасуде о Србима као народу којем се не може веровати.

    - Исто тако, ми морамо да користимо константу пријатељства према Русији, која се не може тако лако променити. Ми међутим, данас имамо разлику између званичне и већинске Србије. Тако рецимо у Србији данас у нарученим истраживањима свега 41 посто грађана сматра да пут у ЕУ нема алтернативу, док кад су посланици у Скупштини у питању та цифра износи 92 процента. Живимо у једном шизофреном свету где се наша стварна Србија разликује од Србије која седи у Парламенту и одлучује у власти – истакао је Крсмановић, закључивши да се ни у којем случају не сме одустати од развијања односа са Русијом, која је природни савезник Србије.

    На крају трибине су споменути и руски добровољци који су дали свој живот борећи се на страни српске војске у задњим ратовима у Босни и Хрватској, док су се сви учесници трибине сложили са тим да је наступио прави тренутак да се односи два народа и државе додатно побољшају, јер је поновним избором Владимира Путина за председника сама Русија добила могућност да на другачији начин води своју спољну политику него што је то био случај у протеклих двадесет година.


    (Марко Радовановић - НСПМ)


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Dnevni list Danas
    Autor: Jelena Tasić
    March 19, 2013

    Od kad su posmrtni ostaci poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića preneti u otadžbinu 22. januara ove godine, više hiljada građana posetilo je Dvorski kompleks na Dedinju da bi mu odalo počast.


    U Dvorskom kompleksu na Dedinju tokom dva meseca
    više hiljada građana odalo poštu kralju Petru Drugom

    Dvorska kapela svetog Andreje Prvozvanog otvorena je za mimohod građana samo vikendom od 10 do 14 sati, zbog čega u Dvoru kažu da će se prava slika odnosa Srba prema Karađorđevićima zapravo videti tek 26. maja, za kada je u Zadužbini Svetog Đorđa na Oplencu najavljena trostruka kraljevska sahrana - kralja Petra Drugog, njegove supruge kraljice Aleksandre i majke kraljice Marije.

    Prema rečima Olivera Antića, člana državnog Odbora za prenos i sahranu posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević i pravnog savetnika predsednika Republike, kraljica Aleksandra biće preneta grčkim vojnim avionom iz Atine u Srbiju 27. marta. Datum kada će iz Londona u Beograd „doći“ i kraljica Marija još nije određen, ali Antić očekuje da će to biti ubrzo posle prenosa posmrtnih ostataka njene snaje, koja nikada nije stupila na tlo Srbije. Antić kaže za Danas da će poziv za sahranu na Oplencu kraljevskim porodicama uputiti Dvor, dok će državne zvaničnike pozvati predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

    Od „povratka“ kralja Petra Drugog vikendom, pogotovo nedeljom u Dvorskom kompleksu na Dedinju je veoma živo. Reporteri Danasa stigli su u trenutku kad se u dvorskoj kapeli završila zapokojena liturgija kralju koja se, po blagoslovu patrijarha srpskog Irineja, služi svake nedelje otkako se Petar Drugi posle 72 godine egzila i progonstva „vratio“ i to u godini kada se navršava devet decenija od njegovog rođenja i 110 godina od povratka Karađorđevića na srpski presto.

    Njegov kovčeg, prekriven srpskom zastavom, čuvaju pripadnici žandarmerije. Iznad njih u kupoli kapele Hrist Pantokrator (Svedržitelj) sa „ranom“ od metka posred čela - jednom od dvorskih uspomena na ulazak ratnih pobednika 1944. u dedinjske dvorove. Kapela na nedeljnoj liturgiji puna. Kad su kod kuće, bogosluženju prisustvuju i princ Aleksandar i princeza Katarina.

    - Raduje nas da dosta ljudi dolazi - pojedinačno i organizovano autobusima. Na liturgijama kapela je uvek puna sveta, jer ljudi žele ne samo da učestvuju u mimohodu nego i u molitvi za pokoj duše kralja Petra Drugog i napredak kraljevske porodice i celog našeg naroda. To nije pitanje da li su monarhisti ili republikanci, ovo je istorijski momenat, pitanje našeg poštovanja prema sebi samima, našoj istoriji i onog što jesmo. Kralj Petar Drugi je deo naše prošlosti, koja je obeležena nesrećnim bratoubilačkim ratom i danas je ovo možda trenutak našeg nacionalnog pomirenja. Sahrana na Oplencu treba to da bude, jer ćemo prvi put posle 1934. imati veliku kraljevsku državnu sahranu - kaže za Danas sveštenik Bojan Starčević, predsednik Udruženja Kraljevina Srbija.

    Volonteri iz ovog udruženja, koje radi pod patronatom princa Aleksandra, između ostalog, vode brigu o posetiocima, koje posle odavanja pošte u kapeli očekuje i izložba fotografija o kralju Petru Drugom. Reč je o prestolonaslednikovoj privatnoj kolekciji fotografija koje obuhvataju različite periode u životu njegovog oca: detinjstvo smešteno u dve izložbene vitrine, stupanje na tron i polaganje zakletve, venčanje sa kraljicom Aleksandrom, slike sa svetskim političarima poput Vinstona Čerčila, kao i sa porodicom, zaključno sa 1960. godinom.

    - Došla sam da odam počast kralju Petru Drugom i da obiđem izložbu. Saznala sam neke istorijske podatke koji se tiču kapele, tako da sam jako zadovoljna što sam ovo nedeljno prepodne iskoristila na ovako dobar način. Čula sam dosta novih stvari, mada sam i od ranije znala da je on bio poslednji srpski kralj, da je krunisan sa 17, a oženjen sa 22. godine, da je njegov otac Aleksandar ubijen u Marseju... Moj tata voli da čita istorijske knjige i časopise, tako sam zahvaljujući njemu dosta toga saznala - priča za Danas Dejana Bjelić iz Beograda.

    Kaže da nije prvi put u Dvoru, koji je posetila u Noći muzeja. Porodica Đurić - Nikola i Olga došli su u dvorsku kapelu porodično. Objašnjavaju da su „članovi njihove familije bili vrlo bliski sa kraljem“ i da „imaju vezanu zajedničku istoriju“. Olga Đurić kaže da je njen ujak bio kraljev ađutant i da je „poslednji badnjak uneo“.

    - Rekla sam kralju: „Dobro došao svojoj kući“. Da mu dođu i majka i žena. Kao što ja idem u selo, gde su moji sahranjeni, tako svako voli svoju kuću i narod, pa tako i kralj - kaže Darinka Miladinović iz Sremčice.

    Među posetiocima je i nekadašnji sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC protojerej stavrofor Milan Janković.

    - Blagodaran sam Bogu što je najzad naš kralj Petar Drugi mučenik dočekao da se fizički pribroji svojim slavnim precima. Želim mu večan pokoj u naručju svojih roditelja, a njegovim naslednicima dug život, dobro zdravlje i ostvarenje svih želja - poručuje za Danas, žureći da sa kolegom sveštenikom - vođom pristiglog autobusa služi pomen kralju.

    Red ispred kapele, gužva u sali u kojoj je smeštena izložba, čeka se i na upisivanje u knjigu utisaka koja je otvorena 22. januara. Prvi su se upisali poglavar i arhijereji SPC. Poruke dobrodošlice „kralju i domaćinu koji se vratio na srpsku zemlju“, a mnogi se nadaju i povratku monarhije.

    Kralj Petar Drugi, prvorođeni sin kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja i kraljice Marije, stupio je na jugoslovenski presto 27. marta 1941. Posle aprilskog sloma iste godine, 1941, zajedno sa kraljevskom vladom emigrirao je iz tadašnje Kraljevine Jugoslavije, a posle Drugog svetskog rata nove komunističke vlasti 1945. su bez referenduma ukinule monarhiju i članovima Kraljevskog doma oduzele državljanstvo i građanska prava. U Dvoru ističu da „kralj Petar Drugi nikada nije abdicirao“. Živeo je u izgnanstvu najpre u Londonu, a potom u SAD, gde je i preminuo u denverskoj bolnici 3. novembra 1970. godine. Bio je jedini kralj koji je počivao na tlu SAD.


    Kraljica Aleksandra biće preneta grčkim vojnim avionom iz Atine u Srbiju 27. marta, a ubrzo potom i kraljica Marija, kaže Oliver Antić, član državnog Odbora za prenos i sahranu posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević


    _____________________________

    Kapela u kojoj se molio Hajle Selasije

    - Dvorska kapela, u kojoj posmrtni ostaci kralja Petra Drugog čekaju „put“ na Oplenac, kolonadom je povezana sa Kraljevskim dvorom, koji je bio njegov i dom njegovog oca kralja Aleksandra Ujedinitelja. Sagrađena je po uzoru na Kraljevu crkvu u Studenici, zadužbinu kralja Milutina i crkvu manastira Svetog Andreja na reci Tresci u Makedoniji, čiji je ktitor kralj Vukašin. Oslikali su je ruski slikari. Posle Drugog svetskog rata korišćena je kao ostava, ali i tokom komunističke vladavine u njoj su se nekoliko puta molili carski i kraljevski gosti iz sveta, poput cara Hajla Selasija. Ponovo je osveštana 2001. po povratku princa Aleksandra u Srbiju.




    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Клуб Монархиста
    Извор: НОВА ЕПОХА
    Игор ЈАРАМАЗ
    March 23, 2013

    Повратак краљевине могао би да се постигне рестаурацијом, тј. васпостављањем монархије, слично као у Шпанији после Франка

    Мирослав Свирчевић

    Мирослав Свирчевић рођен је 1970. године, одрастао у Панчеву, завршио Правни факултет БУ 1994. као други студент у генерацији (просек 9,80). Постдипломске студије завршио на катедри за правноисторијске науке на Правном факултету БУ. Био стипендиста Министарства за науку и технологију Републике Србије на научном пројекту „Историја балканских народа и њихових култура” у Балканолошком институту САНУ. Магистарску тезу под називом „Односи између Дома лордова и Дома народног представништва у енглеском парламенту (1832-1911)“ одбранио 2000. Магистарска теза је објављена као посебна монографија под називом „Свитање демократије у Вестминстеру“ у издању „Задужбине Андрејевић“ у библиотеци “Ацадемиа“. Докторску дисертацију „Локална самоуправа у Србији и Бугарској 1878-1914“ одбранио 2008. године на Факултету политичких наука БУ. Докторска дисертација је објављена под истим називом у издању ЈП „Службени гласник“ и Балканолошког института САНУ.

    Запослен у Балканолошком институту САНУ од 2002. године као истраживач-приправник. Звање истраживача-сарадника стекао 2005, научног сарадника 2011. године. Проучава утицаје западноевропских идеја на развој правно-политичких институција Србије и осталих балканских земаља у 19. и 20. веку. Такође, проучава развој савременог либертаријанизма и присталица Аустријске правно-политичке школе Фридриха Хајека и економске теорије Лудвига фон Мисеа.

    Објавио већи број научних радова у домаћим и страним часописима. Учествовао на већем броју зимских и летњих школа, научних симпозијума и конгреса из балканологије и либератаријанизма у земљи и иностранству. Радио два месеца 2008. године као интерн-истраживач на престижном Кејто (Цато) институту у Вашингтону.

    ____________________


    Прочитао сам да је Србија била трећа држава у Европи по усвајању грађанског законика, одмах иза Аустрије и Француске. Шта нам можете рећи о том законику, да ли се он позивао на српску правну традицију, због чега је важио чак сто година и како је дошло до његовог окончања?

    — Француски грађански законик, Цоде Наполеон или Цоде Цивил донет је 1804. године, а Аустријски грађански законик усвојен је 1811. године. За владавине уставобранитеља у Књажеству Србији, тачније 1844. године, донет је и Српски грађански законик, чији је аутор био Србин пречанин Јован Хаџић. Овај законик представљао је рецепцију, тј. скраћени превод Аустријског грађанског законика – који се заснивао на Римском праву – при чему су неки параграфи аустријског законика били спојени у један, неки подељени на два или више параграфа, док су неки били скраћени или пак изостављени у коначној редакцији српске рецепције аустријског грађанског права. Оно што је важно нагласити јесте чињеница да је Српски грађански законик садржао и извесне елементе српског обичајног права, нарочито у области наследног права и породичног права. Наиме, Законик је санкционисао предност мушке деце над женском у погледу наслеђивања, као што је садржао и извесне одредбе о односима у породичним задругама, чега свакако нема у аустријском узору. Примена Српског грађанског законика у Србији, која се протезала од његовог доношења 1844. године па до краја Другог светског рата, имала је несумњиво позитивне резултате: јачање тржишне привреде са приватним сељачким поседом као основицом и афирмација нуклеарне породице. Наравно, било је и негативних последица примене Законика: нпр. падање сељака у зеленашке дугове због незнања, невичности или лакомислености. Но укупан резултат његове примене био је више него импресиван. То је на концу подразумевало лагану али упорну изградњу грађанског друштва у Србији и модернизацију њених правно-политичких институција.

    Сем професора Теодора Тарановског, колико смо ми заправо проучили средњевековну правну традицију? Душанов законик по одређеним нормама делује револуционарно за 14. век. Један познаник је наводно у Хиландару пронашао Војничко правило Краља Милутина, које подсећа на Женевску конвенцију из 13. века. Да ли је српска правна струка свесна колико је тога остало неистражено?

    — Руски имигранти професори Правног факултета у Београду у раздобљу између два светска рата Теодор Тарановски и Александар Соловјев дали су немерљив допринос научној реконструкцији српске средњовековне правне историје. Њихова научна дела и данас представљају незаобилазна штива за истраживаче, а посебно обимна књига Теодора Тарановског „Историја српског права у Немањићкој држави“. У овој драгоценој и надасве импресивној студији анализиране су и елегантно представљене све најважније институције и односи из области статусног (државног), кривичног и грађанског права, те уређење судова и судски поступак. Иначе, српска средњовековна држава је била врло просперитетна и веома привлачна за живот људи тог времена. Довољно је само да се прочитате Историју Срба од Константина Јиричека, па да видите каква је била држава Немањића. Нпр., у науци Међународног приватног права сматра се да његов зачетак представљају спорови из трговачких односа између италијанских градова као посебних политичких једница у време ренесансе. Подсећам да је још у српској средњовековној држави било званично признатих приватноправних односа са елементом иностраности. Српски владаоци су допуштали могућност да се пред домаћим судом примењује нпр. дубровачко право у споровима у којима би се нашли и дубровачки трговци. Велика је штета што о томе још нису написани озбиљни научни радови а има извора. Иначе, о том војничком правилу краља Милутина из XИИИ века, које подсећа на Женевску конвенцију, не знам много, али са сигурношћу могу рећи да је Душанов законик (усвојен на Сабору у Скопљу 1349. и 1354. године) представљао правни кодекс који је отишао далеко испред свог времена. Он је међу првима у Европи ударио темеље начела владавине права, као што је и санкционисао неку врсту верске толернације. Наиме, Душанов законик је сваком сталежу гарантовао одређену правну заштиту која је проистицала из система сталешке неједнакости. То, наравно, значи да је властела уживала знатно виши степен заштите него себри. Но и себри (меропси и власи) су уживали одговарајућу правну заштиту коју су царски органи морали поштовати. И не само то, познато је још да је Душанов законик такође прокламовао начело независности судства. Он је прописао правило да све судије треба да суде по Законику и Правди, а не из страха од цара. Ово је кључно правило Душановог кодекса, у коме се може јасно уочити прапочетак принципа независности судства и правне државе. На концу, Душанов законик је санкционисао и начело ограничене верске толеранције: сви римокатолици (полуверци) који су били рођени као припадници те вере у српској држави слободно су могли исповедати своју веру; био је само забрањен прелазак из православне у римокатоличку веру (у том случају санцкија је била предвиђена како за преобраћеника тако и за свештеника који је учествовао у том чину), као што су богумили и даље били изван закона. Када се имају у виду све ове вредности које је штитио Душанов законик, а посебно начело ограничене верске толеранције, може се видети колико је његов дух био супериоран и авангардан за тадашњу Европу. Душанов законик је представљао узор за многе европске државе, те су и слале своје изасланике на српски двор како би се упознале са начином његовог доношења. То су углавном биле оне европске државе које су већ до тог момента прошле кроз неколико таласа крсташких ратова и сваковрсне верске искључивости.

    Докторе Свирчевићу, дајте нам кратку скицу историје локалне самоуправе у српској кнежевини и краљевини. Можете ли уједно ставити тај феномен у упоредни оквир тадашње Европе и кажите да нам да ли у данашњој Србији постоји континуитет или дисконтинуитет са традицијом локалне самоуправе?

    — Србија је постигла веома задивљујуће резултате у погледу развоја локалне самоуправе према западноевропском узору током XИX века, у једном драматичном времену за Европу и Балкан, које је било обележено великим ривалством међу великим силама, сталним и незадрживим пропадањем Османског царства које је све више губило значај и респект у међународним пословима, буђењем националне свести, и устанцима за ослобођење потлачених народа. Србија је прошла и кроз фазу тзв. народне самоуправе, која је веома успешно функционисала у оквирима османског поретка у кнежинама и селима у XВИИИ веку. Од ударања темеља српске државности 1804–1813, тј. 1815–1830 и њене изградње 1830–1858, па до њеног међународног признања на Берлинском конгресу 1878, институције локалне управе прошле су кроз три развојне етапе: 1) кроз етапу потпуне централизације и функционисања на начелу бирократског централизма за владавине књаза Милоша, уставобранитеља и књаза Михаила; 2) кроз етапу појаве идеје о локалној (општинској) самоуправи за време покрета Светозара Марковића, Адама Богосављевића и раних радикала; 3) кроз етапу борбе за правно прихватање идеје о локалној самоуправи за младоконзервативне владе Љубомира Каљевића.

    Појавом првих организованих политичких странака различитог идеолошког опредељења институције локалне управе и самоуправе добиле су један сасвим нови квалитет. Странке су први пут добиле прилику да износе и популаришу своје политичке идеје и да се боре за наклоност бирача. Некад је то било теже а некада лакше, у зависности од карактера владајућег режима. Нема сумње да је и идеја о организацији локалне (само)управе имала значајно место у њиховим програмима. Имајући у виду карактер локалне управе за који су се залагале, све српске странке могу се поделити на три групе: 1) првој групи припадају српски радикали; 2) другој групи припадају српски напредњаци; 3) негде на средини, стоје српски либерали, који се не могу потпуно подвести ни под једну од ове две групе; заслуга за то припада Јовану Ристићу и његовој политичкој ћуди, која је онемогућила да се либерали јасно профилишу у погледу организације локалне управе. Српски радикали су се једини залагали за доследну примену идеје о локалној самоуправи, првенствено у срезовима и општинама; то је сасвим у реду ако се има у виду да су се они једини борили за уставност и парламентарну демократију, пошто ни локална самоуправа није ништа друго него парламентаризам у малом; најважније идеје њиховог програма о организацији локалне самоуправе биле су уткане (додуше у разблаженом облику) у параграфе неких значајних закона, који су обележили уставну историју Србије и Бугарске крајем XИX века. Сматрајући да се српски народ, после вишевековне османске окупације и патријархалног устројства друштвених односа, још увек налазио на врло ниском културном и образовном ступњу, српски напредњаци су одбијали одбијали сваку могућност за успостављање демократије, како на централном тако и на локалном нивоу одлучивања; ако им се од нечега дизала коса на глави, то је сигурно помисао на владавину једне сељачке скупштине, која би сигурно проистекла применом начела парламентарне демократије; због тога су се напредњаци залагали за увођење дводомног народног представништва како би се дала прилика ученим и богатим људима да, седећи у горњој кући а уз помоћ монарха, обуздавају „разуздану сељачку гомилу у доњем дому којој свашта може пасти на памет”; другим речима, они су се залагали за владавину елите, за владавину „господе”, која је једина кадра да обезбеди услове за духовно и материјално подизање народа; тек када се то оствари, могуће је дати народу пуну демократију, а док се то не догоди, власт мора бити у рукама елите; исто је важило и за локалну управу; не сме се дозволити простом народу да сам бира и опозива локалне органе власти без икакве интервенције државних институција; државна власт мора да буде непосредно укључена у поступак избора локалних институција, јер би у супротном наступила штета великих размера. Овако су отприлике резоновали српски напредњаци. Једино су српски либерали остали некако по страни. Они се не могу сврстати ни у једну групу премда су били веома блиски напредњацима. И либерали су бранили принцип бирократског централизма у локалној управи, иако су касније делимично променили став, пристајући на ширу аутономију општинских органа у односу на централну власт. Овакав положај либерала у доброј мери је порузрокован политичким држањем Јована Ристића од чије је ћуди и зависила политика странке. У Либералној странци се нису поштовала нека јасно профилисана начела него се чланство углавном управљало према његовим захтевима.

    Након Тимочке буне 1883. године, примене конзервативног и врло ригидног општинског закона од 1884. године и бројних страначких прегањања, у Србији је настављена борба за уставност, парламентаризам и децентрализацију државне управе. Најпре био донесен либерално-демократски Устав 1888. године (који је конституисао правни основ за изградњу парламентаризма и институција окружне и општинске самоуправе), а затим и два закона, која су – више него било који други закони пре њих – приближила Србију западноевропском узору истинске локалне самоуправе. То су били Закон о општинама од 1889. и Закон о уређењу округа и срезова од 1890 године. Посебан значај је имао Закон о општинама, чији се највећи значај огледа у томе што је право избора општинских органа доделио Општинском збору (општинско представничко тело) без права мешања било кога са стране, а посебно институција централне управе. Такође, овај Закон је у великој мери ублажио надзор државних власти над органима општинске самоуправе, који је правно-технички успешно урађен. Закон је врло успешно решио и питање њихове правно-политичке одговорности, као и одговорности самих општинских органа и Државног савета. Међутим, и поред ових веома значајних позитивних страна, Закон од 1889. године наилазио је на велике тешкоће у поступку сопствене примене. То доказују бројне жалбе на рад општинских органа и надзорних власти, и остали поднесци, који су стизали до Државног савета као јединог овлашћеног државног органа да их узме у разматрање. Без обзира на све ове тешкоће, може се констатовати да је Државни савет показивао истинску вољу да обезбеди што тачнију примену општинског закона од 1889. године, како би се доследно применило и начело уставности и законитости. Ипак, ако би се општинска самоуправа из овог Закона процењивала према изворном програму Народне радикалне странке, сроченог у брошури Раше Милошевића Организација среза на начелу самоуправе и изборног права, могло би се рећи да је она била испод очекивања, и да није задовољила политичке чистунце. Многи радикали су били разочарани његовом садржином. Схвативши његову суштину, они су у њему видели јасно одступање од прокламованог страначког програма, који је управо по залагању за чисту локалну самоуправу био нека врста заштитног знака Радикалне странке. Но у политици су компромиси и уступци увек неизбежни, нарочито приликом доношења основних државних закона какав је Закон о општинама од 1889. године. Без обзира на неке своје недостатке овај закон је био од великог значаја за Србију. Уводећи изборност општинских органа власти, он је начео крути централизовани систем локалне управе, који је остао недирнут још од књаз Милошевог доба. Он је поставио основу за једну нову, другачију општинску управу која би имала одређена права у односу на централну власт. Иако није био дугог века, овај закон ће остати запамћен по идејама које је носио. Укидајући Устав од 1888. године краљ Александар Обреновић га је, заједно с другим политичким законима заснованим на овом уставу, ставио ван снаге 1894. године. Ипак, политичко искуство које је остало иза његове примене било је више него драгоцено. Оно је послужило као основа за уређење општинске самоуправе у времену после мајског преврата 1903. године тј. у време парламентаризма и „златног доба српске демократије“.

    У погледу Закона о уређењу округа и срезова од 1890. може се рећи да је и овај правни акт учинио велики корак напред у организацији локалне управе у окрузима и срезовима, која је добила изглед какав до тада није имала. Без обзира на све мањкавости и изневерена обећања, овај закон је (заједно са претходним законом) први пут у уставној и политичкој историји Србије довео начело самоуправе под оквире службених параграфа, што до тог момента није био случај. Ни овај закон није изградио „чисти“ систем локалне самоуправе не само због присуства државних институција (окружни и срески начелник) у локалним јединицама које су имале превагу над органима окружне и среске самоуправе (Окружна скупштина, Стални окружни одбор, Среска скупштина) него и због тога што су и сами радикали као једини носиоци те идеје у Србији, одступили од њеног чистог облика. Као да су и сами радикали схватили да је време младићког политичког заноса прошло и да се треба суочити с реалношћу, која није била нимало пријатна. Србија је још увек у то доба била једно традиционално друштво, у којем се стварни идеали западне демократије нису могли применити у свом изворном облику. Па ипак, и овакав закон, какав је био донесен 1. јула 1890. године, показао је да је Србија ипак стремила остваривању идеје локалне самоуправе, ма колико изгледало да је та идеја била напуштена. У томе се и огледа историјски значај Закона од 1890. године. Међутим, ни он није био дугог века. После укидања Устава од 1888. и враћања на снагу Устава од 1869. године, и он је био стављен ван снаге. Био је то корак уназад, али не задуго, пошто је после мајског преврата Србија поново кренула путем демократије и локалне самоуправе. Велика заслуга за то припада и Закону о уређењу оркуга и срезова од 1890. године.

    За време личног режима краља Алескандра Обреновића и Стефана дошло је до пада у развоју идеје о локалној самоуправи. Чини се да су се ствари вратиле на почетак. После укидања Устава од 1888. и враћања на снагу Намесничког устава са свим пратећим политичким законима, укључујући и законе о локалној управи (Закон о устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника од 1839. и Закон о устројству општина и општинских власти од 1866. године), и онај пионирски облик локалне самоуправе, који је био установљен Законом о општинама од 1889. и Законом о уређењу округа и срезова од 1890. године, био је збрисан. Све оно за шта су се радикали од свог оснивања залагали и за шта су се борили нестало је једним потезом младог самодршца. Уместо парламентаризма и слободе штампе, установљен је аутократски поредак са строгом цензуром у јавним пословима. Уместо окружне (среске) и општинске самоуправе установљен је строги централизам у локалној управи, без икакве аутономије за окружне, среске и општинске институције, које су сведене на пуке полицијске органе. Ситуација се није побољшала ни 1898. после доношења новог Закона о општинама и Закона о окружним и среским скупштинама, а поготову не после доношења Априлског устава од 1901. и новог општинског закона од 1902. Октроисани устав од 1901. је само дао привид стварне уставности. Он је заправо представљао правну форму, којом је био заогрнут лични режим краља Александра. То значи да ни у таквом уставном поретку није било услова за развој било каквог облика локалне самоуправе. Било је очигледно да се борба за истинску уставност, парламентаризам и локалну самоуправу морала наставити. То се и догодило после мајског преврата 1903. када су створени битно другачији политички услови за развој демократских институција.

    Период од доласка на престо Петра И Карађорђевића 1903. године па до почетка Првог светског рата 1914. године, обележен је успоном идеје о локалној самоуправи. Српски закони о општинама од 1903, 1904, 1905. и 1909. године, који су и даље били на снази, довели су идеју о општинској самоуправи на највиши ниво у њиховом дотадашњем политичком и уставном развоју. Успостављене институције општинске власти су делимично испуњавала услове који се захтевају за самоуправу: 1) формирале су се на општинским изборима, при чему органи централне власти нису имале право њиховог опозива; 2) пренесени делокруг послова општинских институција није био толико велики, да би довео до централизације власти; 3) општинске институције су самостално доносиле своје буџете на које органи централне власти нису смели да утичу, премда су могли да пронађу заобилазни начин да утичу на доношење општинских финансијских аката; 4) општински закони су предвиђали само правну контролу рада општинских органа власти, иако су виши органи државне управе често успостављали политичко туторство над њима преко својих поверљивих партијских људи.

    Окружна самоуправа је била успостављена Законом о уређењу округа и срезова од 1905. године (са изменама и допунама од 1909. и 1910. године) у Србији. Овај закон није успоставио систем стварне окружне и среске самоуправе, него једну врсту врло централизоване окружне администрације. На основу анализе поменутог Закона, може се закључити да су институције окружне власти биле политички и финансијски зависне од владе, и да су се државне власти мешале у готово сва поље њихових активности под надзором врховног административног тела, скројеног по партијској припадности.

    На основу претходног излагања, проистиче закључак да је Србија показивала озбиљну намеру и вољу да изгради систем локалне самоуправе по западноевропском узору, у време успона њене државности и националне културе. Најбољи резултати су постигнути на пољу општинске самоуправе, док су најслабији резултати остварени на пољу окружне самоуправе. Она прва је била стварна, са свим оним правно-политичким, социјалним, економским и културним карактеристикама српског друштва, које су оставиле снажан печат на њихову унутрашњу структуру и функционисање. Ова друга је била више формална него стварна, пошто је законодавац својом интервенцијом унео правна ограничења за конституисање стварне (а не само формалне) окружне и среске самоуправе. Цела ова приповест казује да је српско искуство на пољу изградње институција локалне самоуправе представљало нераздвојни елемент европске културне и правне баштине.

    Колико се сећам из историје, у међуратној краљевини је постојало неколико правних система, дуго није дошло до правног једначења. Гледајући уназад, није ли било изводљивије, једноставније и целисходније да се једноставно примене закони Краљевине Србије што на анектиране што од српске војске ослобођена подручја?

    — Све земље које су ушле у састав југословенске државе задржале су у начелу сопствени правни поредак. Новостворена држава је истовремено, ставила себи у задатак изједначавање права на читавој својој територији. То се огледало како у самим одредбама Видовданског устава од 1921. године тако и у формирању посебног министарства за уједначавање закона, те у раду бројних правника који су апеловали на моменталну унификацију правног система Краљевине СХС. Генерално гледано, може се уочити разлика између јавног и приватног права кад је реч о овом изузетно значајном питању. Јавно право (уставно, управно, кривично, кривично процесно) било је готово у целости унификовано, што је сасвим разумљиво ако се има у виду да се много више пажње и политичке енергије морало усмерити на учвршћивање темеља новоформиране државе. Наравно, историјско искуство је показало да је таква унификација јавног права (посебно уставног и управног) водила неспоразумима и сукобима, нарочито између политичке елите Срба и Хрвата. Због тога је питање унификације приватног права некако остало на маргинама правно-политичког живота, што је сигурно отежавало свакодневни живот људи у свакодневном животу и личним и породичним односима. Приватно право није било уједначено у Краљевини СХС/Југославији. Изузетак у том погледу представљало је грађанско процесно и земљишно-књижно право, затим, менично, чековно и стечајно право, те право ванстечајног побијања. Трговачки законик је био донет 1937. године, али он до почетка Другог светског рата никада није ступио на снагу. Оно што је најважније, грађанско материјалног право у смислу пандектизма (породично, стварно, наследно и облигационо право) није било кодификовано. Због тога се у држави разликовало шест приватноправних подручја. На подручју Словеније и Далмације важио је Аустријски грађански законик од 1811. године, који је обухватао и тзв. ратне новеле. У свом изворном значењу, дакле без ратних новела, овај законик се примењивао и у: Хрватској, Славонији, Срему, Панчеву, Белој Цркви и Алибунару. Затим, на подручју Баната, Бачке, Барање и Међимурја примењивало се мађарско некодификовано право. На подручју предратне Краљевине Србије као и у Метохији, Беранама, Пљевљима и Бијелом Пољу примењивао се Српски грађански законик. На територији Црне Горе, с изузетком напред поменутих срезова, примењивао се Општи имовински законик за Књажевину/Краљевину Црну Гору од 1888. године. На концу, посебно правно подручје представљала је Босна и Херцеговина у којој су важили прописи затечени на дан уједињења. Посебно треба додати да се на муслимане, по персоналном принципу, примењивало шеријатско право у њиховим породичним и наследним односима.

    Поред Сретењског устава који сте већ анализирали поводом Сретења, можете ли нам сумирати уставноправну српску традицију од тзв. турског устава 1838. до 1903? Да ли се може рећи да је Србија била правна држава до утапања у Југославију 1918?

    — Сасвим се сигурно може рећи да је Србија током развоја своје модерне уставности остварила онај идеал који је и данас веома актуелан – идеал остварења правде, тј. владавине права што представља најважније обележје модерне државе. Такав закључак се може извући из самог тога српске уставне приповести.

    Последња велика оружана буна против апсолутизма књаза Милоша 1835. године (Кнез-Милетина буна) приморала је владаоца да попусти и сагласи се са доношењем првог српског устава исте године (тзв. Сретењски устав), који је, међутим, био кратког века јер га нису одобриле Порта, Русија и Аустрија. Нови устав је, уз учешће руских представника, израђен у Цариграду и у форми султановог хатишерифа дарован житељима „провинције Србије“ 1838. године (тзв. Турски устав). Овим уставом уведен је Совјет као посебно државно тело, које је заједно са књазом делило врховну власт: Совјет је добио „право апсолутног вета“ на сваки законски предлог који потекне од кнеза, што му је обезбеђивало велики политички ауторитет у земљи. Високе народне старешине које су се нашле у саставу Совјета (совјетници) желеле су ићи до краја у свом настојању да што више развласте кнеза. На тај начин приморале су књаза Милоша да у априлу 1839. године донесе и посебан закон о устројству Совјета, који је додатно ограничио кнежева овлашћења у законодавству и државној управи. Због свега тога књаз Милош се одлучио на абдикацију у јуну 1839. године, што је отворило нову епоху у политичком и уставном развоју Књажества Србије.

    После краткотрајне владавине младог књаза Михаила Обреновића совјетска олигархија позната као уставобранитељи су довели 1842. године на престо Александра Карађорђевића, сина вожда Првог српског устанка – Карађорђа Петровића. Тако је до 1858. године трајао уставобранитељски режим, који је окончан уклањањем кнеза Александра са престола и одлукама Светоандрејске скупштине. Турски устав, који је у међувремену био на снази, омогућио је уставобранитељима да несметано остварују своје тежње за примену начела законитости и централизацију државне управе, уз обезбеђивање стабилног статуса чиновништва. Један од најважнијих закона уставобранитељског режима био је Закон о устројству окружних начелстава и главним дужностима среских начелника од 1839. године. Он је конституисао пирамидалну хијерархију и круту бирократску субординацију у односима органа управе (централна управа – окрузи – срезови).

    Пад уставобранитељског режима на Светоандрејској скупштини 1858. и повратак кнеза Милоша Обреновића на српски престо 1859. године отворили су ново десетогодишње раздобље државно-правног развитка (1858–1868), које је било обележено јачањем кнежеве власти, слабљењем политичке позиције Совјета и увођењем Народне скупштине као редовне политичке установе. Све то означавало је даље јачање централизма у целој државној управи.
    За време краткотрајне друге владавине књаза Милоша (1859–1860) није било нових правних аката о локалној управи, зато што је кнез до своје смрти (1860) настојао обновити свој некадашњи апосолутизам у управљању државом. Крупне промене – како у централној тако и у локалној управи – донеће друга владавина књаза Михаила (1860–1868), с тим што је и сам књаз Михаило бранио централизам и апсолутизам у начину владавине, између осталог и разлозима своје амбициозне спољне политике. Кнез је у свом раду имао два политичка циља: 1) да изгради најбољи могући правно-политички поредак у конкретним околностима Кнежевине Србије, уз подизање општег благостања народа; 2) да подигне све балканске народе на општи устанак против Османског царства и створи јединствену државу Јужних Словена под вођством Србије. То је подразумевало, између осталог, и промену Турског устава. У том раздобљу централна управа реорганизована је серијом органских закона, који су донети следећим редом: Закон о Народној скупштини од 1861. године; Закон о устројству Државног совјета од 1861. године; Закон о устројству народне војске од 1861. године; Закон о чиновницима грађанског реда од 1861. године; Закон о устројству Централне управе у Књажеству Србији од 1862. године. Реформа локалне управе спроведена је на основу Закона о устројству општина од 1866. године.


    Трагичном смрћу књаза Михаила 1868. године почело је ново десетогодишње раздобље (1868–1878) у политичком и државно-правном развоју Србије, које је окончано променом међународно-правног статуса Србије – стицањем независности од Османског царства. Пошто је војска 1868. године прогласила за књаза малолетног Милана Обреновића, унука Јеврема Обреновића (који је био брат књаза Милоша), формирано је Књажеско намесништво, које је вршило књажеску власт 1868–1872. године (до пунолетства књаза Милана). Чланови Намесништва били су Милоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић, а главну улогу поступно је преузимао други намесник Ристић. Тих година Ристић се политички споразумео с једним делом либерала, који су били најутицајнија политичка група у земљи од Светоандрејске скупштине, а потом је и постао њихов вођ. Овај политички компромис водио је преуређењу врховних правно-политичких институција у земљи.

    Најважнија потврда прихватања либералнијег политичког правца у државној политици било је доношење – независно од Високе порте – новог устава 1869. године (тзв. Намеснички устав). Обликовању новог Устава највише су допринели Јован Ристић и министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић. Ристић се залагао за умерени либерализам, проширења права народног представништва и деобу власти између народног представништа и владаоца, али уз очување централистичке државне управе и снажне извршне власти – оличене у кнезу и министрима. То се огледа и у одредбама Намесничког устава.

    Окончањем српско-турских ратова 1876–1878. године и стицањем међународног признања Књажества Србије на Берлинском конгресу 1878. године, наступило је ново раздобље у њеном правно-политичком и културном развоју. Уставно питање представљало је изузетно осетљиво политичко питање у раздобљу од избијања Тимочке буне 1883. године до повратка на снагу Намесничког устава 1894. године, за време владавине краља Александра Обреновића. Устав Србије од 1888. године, као либерално-демократски акт, био је један од најнапреднијих устава у Европи тог времена. Основна начела овог устава била су: јемство свих политичких и грађанских права – која се остварују у оквирима вишестраначке демократије; слободни избори свих народних представника (опште право гласа) и једнодомни парламент (Народна скупштина); потпуна министарска одговорност – политичка и кривична; право Народне скупштине да доноси буџет; административна подела државне територије уз примену начела самоуправе у срезовима и општинама. Краљ Милан Обреновић абдицирао је 1889. године и именовао Намесништво ради вршења краљевске власти док наследник престола Александар не постане пунолетан. Чланови Намесништва били су Јован Ристић и генерали Коста Протић и Јован Белимарковић. Намесништво је одмах поверило мандат за састав Владе Народној радикалној странци, као најјачој и најутицајнијој странци у земљи. Радикали су се налазили на управи земље од фебруара 1889. до почетка августа 1892. године. За то време изградили су један сасвим нови правни поредак у земљи, који се у многоме разликовао од свих претходних режима. Међутим, већ 1893. године Александар Обреновић је – прогласивши се пре времена пунолетним – збацио је Намесништво и преузео краљевску власт у своје руке. Од тог тренутка краљ Александар почео је изграђивати свој лични режим. Већ 1894. године краљ Александар укинуо је либерално-демократски Устав од 1888. године, а вратио на снагу Намеснички устав од 1869. године са свим пратећим законима из најважнијих области јавног живота. Године 1901. краљ Александар је прогласио нови Устав једностраним актом. Овај устав значајан по томе што је предвидео дводомни систем Народног представништва. Оно се састојало од Сената (Горњег дома) и Народне скупштине (Доњег дома). У Сенат су улазиле три категорије чланова: сенатори по положају; 30 сенатора које је доживотно постављао краљ; 18 сенатора које је бирао народ. Требало је да Сенат, заједно с краљем, „обуздава“ Народну скупштину од 130 посланика, као оличење народне воље. Краљ Александар се надао да ће напредњачко-радикалски споразум, тзв. „фузија“, склопљена под његовим покривитељством, учврстити тек успостављени уставни поредак.

    Непосредно после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. године образована је нова Влада под заштитом завереничке групе официра. За новог српског краља проглашен је Петар И Карађорђевић, унук вожда Првог српског устанка – Карађорђа Петровића. Наступило је ново раздобље у правно-политичком и културном развоју Србије (1903–1914), које је било обележеном успоном парламентаризма, јачањем улоге војске и развојем локалне самоуправе. Убрзо је враћен Устав од 1888. године с мањим изменама (познат као Устав од 1903. године). Политичке борбе у овом раздобљу углавном су биле обележене борбама између две непомирљиве групе некада јединствених радикала (Народне радикалне странке, тзв. „фузионаша“, и Самосталне радикалне странке, противника „фузије“), док су остале странке имале понекад већи, а понекад мањи утицај на јавност.

    Да ли је истина да су комунисти једним потезом поништили све до постојеће правне акте? Да ли међу српским правницима има оних који сматрају да би требало урадити нешто поводом тог лексицида?

    — Непосредно по револуционарном преузимању власти у Југославији 1945. године, уз обилату помоћ Черчила, Рузвелта и у мањој мери Стаљина, југословенски комунисти су учинили све како би направили дисконтинуитет са правно-политичким системом Краљевине Југославије. Тако је и био донет Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације, којим су сви предратни прописи, те прописи донети за време окупационих и колаборационистичких власти за време рата, били стављени ван снаге. Закон је још прописао да су се у недостатку потребних правних прописа, могла примењивати правна правила из свих ових прописа како многи друштвени односи не би остали без регулације. Међутим, то је било изузетно правило које су правници морали строго поштовати, позивајући се искључиво на овај закон а не на њихове изворнике. На тај начин нова, комунистичка власт је желела ставити до знања свима да ће бити неприкосновена и да ће у суштини бити недемократска и тоталитарна.

    Да ли је друга Југославија, она комунистичка, била правна држава или је она Брозова да се не треба држати закона као пијан плота ближа њеној карактеризацији? Чуо сам да је Бањолучка болница осамдесетих саграђена без употребне или грађевинске дозволе, да ли је тако нешто било замисливо у Краљевини Србији или Југославији па чак и у периоду суспензије устава 1929-31?

    — Сасвим сигурно да у Брозовој комунистичкој Југославији није било владавине права. Чак и ако бисмо идеју владавине права, тј. правне државе посматрали са формалне стране, Брозова творевина ни тада не би исупњавала критеријуме јер по формалној дефиницији правне државе свака држава јесте правна пошто се заснива на праву и законима које доноси, поштује и примењује. Но, како сте и сами приметили Брозова творевина (далеко је она била од било какве цивилизоване државе) је кршила уставне и законске прописе кад год би партијска врхушка то проценила корисним и отуд та чувена Брозова изрека коју сте поменули. Она је временом постала симбол за неуређеност, бахатост, тоталитаризам, јавашлук, конформизам и политички примитивизам. Да је у Брозовој држави постојала истинска владавина права, тј. независно правосуђе заштићено од могућих утицаја извршне власти, вероватно би и расплет југословенске кризе 1991–1999. године био другачији. За разлику од Брозове творевине, Краљевина Југославија је била неупоредиво озбиљнија држава у којој је и суверен могао изгубити грађанску парницу од свог поданика. А да ли је тако нешто било могуће у Брозовој рашомонијади од државе, да нпр. обичан смртник тужи Броза што му је овај ушао у кућу и да добије спор? То је просто било незамисливо. Исто тако, сада се опет на велика врата враћају неке проверене правне институције које су увелико постојале и добро функционисале за време Краљевине Југославије као што су нотари, сточни пасоши итд. То само говори колико је краљевска држава била далеко цивилизованија од Брозове творевине.

    Да ли је проглашење републике 1945. и укидање монархије било легално са правне тачке гледишта? Да ли би враћање монархије у Србију била рестаурација или инстаурација? Да ли је Република Србија правни наследник Народне Републике Србије или Краљевине Југославије?

    — Већ сам скренуо пажњу на чињеницу да су југословенски комунисти, уз помоћ западних „савезника“, нелегално и нелегитимно преузели власт револуционарним насиљем после Другог светског рата. Краљ Петар ИИ Карађорђевић никада није правно абдицирао премда је пристао да пренесе своја овлашћења на Намесништво, које му је буквално било наметнуто, пошто га је Броз на својој нелегитмној скупштини, тзв. Авноју, „лишио“ права повратка у земљу. Несрећни југословенски краљ је стварно био у веома неугодној ситуацији током егзила пошто му је маневарски простор за деловање био потпуно сужен. Можда је генерал Милан Недић дао најбоље правно објашњење краљевог положаја у Лондону: краљ Петар ИИ је фактички био енглески заробљеник, па самим тим и није био у могућности да доноси пуноважне одлуке. Ово тумачење није било далеко од истине. Тако се и могу разумети неки неочекивани потези који се краљу Петру узимају за зло, нпр. кад је издао наређење припадницима ЈВуО да се ставе под Брозову команду. Но оно што је важно јесте чињеница да је краљевина нелегитимно срушена у Србији (Југославији) и због тога Њ. К. В. Престолонаследник Александар, син покојног краља Петра, полаже пуно право на наслеђе престола као и на право да се реши питање облика владавине у Србији. По мом мишљењу, то би се постигло рестаурацијом, тј. васпостављањем монархије на сличан начин како је то било у Шпанији после смрти диктатора Франка.

    Вас као српског либертаријанца или, како ја више волим, слободара, посебно занима аустријска школа (Хајек, Фон Мизес). Како је Фридрих фон Хајек утицао на ваш начин резоновања као правног форензичара, да вас тако назовем пошто волите (де)конструкције?

    — Ја сам по опредељењу конзервативни либертаријанац или слободар, како сте изволели рећи. Веома сам близак учењу Аустријске економске школе, чији је оснивач био Карл Менгер, Хајеков учитељ. На мене су најснажнији утисак оставили Фридрих фон Хајек, као правни теоретичар, Лудвиг фон Мизес, као економиста који је потпуно разобличио праву природу социјализма, али и Џејмс Бјукенен, творац теорије јавног избора (Публиц Цхоице Тхеорy), за шта је добио Нобелову награду за економију. Хајек је пре свега био велики економски мислилац и његове економске студије је веома тешко пратити. Међутим, ја сам углавном читао његова дела из политичке филозофије и теорије државе и права: Поредак слободе (Цонститутион оф Либертy) Право, законодавство и слобода (Лаw, Легислатион анд Либертy), те Пут у ропство (Роад то Серфдом). Посебан утисак је на мене оставила теорија спонтаног поретка на којој би требало да почива негативно дефинисана људска слобода, заснована на одговорности појединаца за свој живот и минималну улогу владе као правно-политичког заштитника грађана одговарајуће политичке заједнице. Такав модел је у пракси већ показао одличне резултате у неким земљама и због тога вреди тежити таквом идеалу.

    Радили сте у Кејто институту у Вашингтону па сте сигурно упознати с америчком историјом. Можете ли поредити развој САД и Србије као држава?

    — Године 2008. провео сам неколико месеци као интерн-истраживач у престижном либертаријанском институту Кејто у Вашингтону. Тада сам имао прилике не само да се упознам са начином функционисања америчких научних установа и „тхинк-тенкова“ него и да се уверим у ефикасност рада америчких и међународних политичких и финансијских институција. Наиме, неколико пута био сам дежуран у Конгресу САД, тачније у Сенату, где сам учествовао у припреми неколико конференција у организацији Кејто института. Такође, био сам и у Врховном суду САД, Конгресној библиотеци, а затим и у Светској банци. Стекао сам драгоцено искуство као што сам боље упознао и америчку правно-политичку историју.

    У вези с тим, занимљиво је да су модерна Србија и САД настале на веома сличан начин. Сматрам да би се о томе могла написати озбиљна компаративна студија. И Србија и САД су започеле као микро-системи самоуправе у страном поретку, у којима се неговао и развијао специфичан начин живота, који је после постао обележје модерног идентитета и једне и друге државе: 1) у институцијама сеоске и кнежинске самоуправе у Србији била је то патријархална култура сељаштва оплемењена православном вером, усменом народном књижевношћу и Косовским заветом; у Америци, то су биле колоније (њих 13 које су могле бити крунске – нпр. Вирџинија, Северна и Јужна Каролина итд, поседничке – нпр. Мериленд и аутономне – нпр. Масачјусетс) у којима се постепено градио релативно самостални живот у односу на метрополу, а што се посебно огледало у постизању потребног нивоа јединства различитих праваца у оквиру протестантске вере; на тај начин извршен је културни препород који је створио специфичан „амерички дух“; формирана је нова нација, доста различиту од оне које су донели први досељеници из метрополе; било је потребно да се овај цивилизацијски ход још само потврди и на политичком плану; 2) насилно нарушавање уходаног система самоуправе и у једној и у другој земљи довело је до националних револуција; када су дахије упале у Београдски пашалук 1801. године, насилно су укинули дотадашњи систем кнежинске и сеоске самоуправе, те наметнули режим огољеног терора; ненавикнут на турске испоставе по кнежинама и селима, Срби су се дигли на устанак 1804. године; њихов устанак имао је у почетку ограничени карактер; био је окренут искључиво против дахија и њиховог терора; тада су Срби били савезници Високе Порте и султана; међутим, после првих великих победа, сазревала је свест о обнови националне државе и тада почињу да се стварају прве државне институције; највише заслуга на том пољу имао је врховни вожд Карађорђе, премда су и остале народне старешине дале свој допринос, као нпр. прота Матеја Ненадовић итд; све је то изванредно објаснио чувени немачки историчар Леополд Ранке у својој „Историји српске револуције“, написаној на основу Вукове грађе; као школован и искусан историчар, Ранке је био довољно проницљив да одвоји оне најважније процесе у Српској револуцији (који су били општег карактера и који су, као такви, били присутни и у историји других народа) од оних специфичних, оригиналних српских; у вези с тим, у Србији је национална револуција 1804–1830, стицајем историјских околности, постигла своје прве резултате „на одложено дејство“, с друге стране, у Америци је национална револуција 1776–1787, такође била проузрокована нарушавањем самоуправе малих политичких заједница од британске круне и владе; у једном моменту уведени су посебни порези за колоније против чега су се оне побуниле, истичући како немају обавезу да их плаћају пошто немају своје представнике у британском парламенту; тада је настала она чувена изрека “Но таxатион wитхоут репресентатион” (нема пореза ако немамо политичког представника у парламенту), која и данас чини веома популаран кредо у Америци. Тако је избио рат, који је био окончан проглашавањем независности бивших британских колонија и њиховим повезивањем у посебан политички облик. Касније, политички процесу водили су настанку модерне федерације са Уставом (1787), који је на импресиван начин предвидео поделу власти, и који данас представља пример квалитетног и дуговечног устава, способног да обезбеђује напредак покољења и да одолева бројним политичким искушењима.


    Извор: НОВА ЕПОХА
    Игор ЈАРАМАЗ



    http://klubmonarhista.blogspot.com/2013/03/blog-post_23.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
    УЗУН-МИРКОВА 3а
    11 000 БЕОГРАД
    тел: 062 120 90 36
    meil: sls.seobe@hotmail.com


    Српски Либерални Савет предлаже да једна од београдских улица убудуће носи назив ,,Улица жртава комунистичког терора.,,Сматрамо да променом назива једне улице, у овај предложени, исправљамо велику историјску и друштвену неправду према хиљадама наших страдалих суграђана који су изгубили животе у периоду великог послератног комунистичког погрома. Уверени смо да оправданост оваквог предлога није спорна ни једном родољубу и грађанину Београда. Уласком у ред демократских европских друштава, растерећени иделошки острашћене прошлости и диктаторског једноумља оваквим чином достојно ћемо се одужити многобројним београдским жртвама. Дубоко смо уврени да су за такву племениту, праведну и преко потребну одлуку стечени сви друштвени услови.


    Српски Либерални Савет
    25. Mart 2013.
    Београд


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Veliki Dan u Srpskoj Istoriji - March 27, 1941
     
     
    "Политика" од 28. марта 1941.
     
    Краљ Петар II обилази почасну чету пред Саборном црквом
    у пратњи председника владе генерала Душана Симовића
     и министра војске и морнарице генерала Богољуба Илића.
     
     
    Images courtesy of Српска историја on Facebook.
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0


    Aleksandra's Note:The following is a description of the historic Yugoslav coup d'etat that took place on March 27, 1941 which changed the history of the Balkans, especially former Yugoslavia, forever. This description is current on Wikipedia as of today's date, March 27, 2013. Changes are pending per "Operation Bora."

    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****

    King Peter II (center) with two of his ministers, the Prime Minister of Yugoslavia,
    General Simovic (left) and Court Minister Živan Knezevic arriving in England,
    June 1941


    "The Yugoslav coup d'état occurred on 27 March 1941 in Belgrade, Kingdom of Yugoslavia. The coup was planned and conducted by a group of Serb-nationalist Yugoslav Army officers formally led by Air Force General Dušan Simović, but for practical purposes Brigadier General of Military Aviation Bora Mirković, Major Živan Knežević of the Yugoslav Royal Guards, and his brother Radoje Knežević all performed leadership roles in the conduct of the coup. In addition to Radoje Knežević, some other civilian leaders were probably aware of the coup before it was launched and moved to support it once it occurred, but they were not among the organisers. The Communist Party of Yugoslavia played no part in the coup, although it made a significant contribution to the mass street protests in many cities that signalled popular support for the coup. The coup was successful and overthrew the three-member regency: Prince Paul, Dr. Radenko Stanković and Dr. Ivo Perović, as well as the government of Prime Minister Dragiša Cvetković and Vlatko Maček. Two days before the coup, the Cvetković–Maček government had signed the Vienna Protocol on the Accession of Yugoslavia to the Tripartite Pact. The coup had been planned for several months, but the signing of the Tripartite Pact spurred the organisers to carry it out, encouraged by the British Special Operations Executive.

    "The military conspirators brought to power the 17-year-old King Peter II Karađorđević, who they declared to be of age to assume the throne, and a government of national unity was formed with Simović as prime minister and Vlatko Maček and Slobodan Jovanović as his vice-premiers. The coup resulted in the German-led Axis invasion of Yugoslavia."


    http://en.wikipedia.org/wiki/Yugoslav_coup_d'%C3%A9tat



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Aleksandra's Note: This letter to the New York Times was published on March 3, 1990, over a year before the break-up of Yugoslavia began, spawning the wars of the 1990s. Elizabeth, H.R.H. Princess of Yugoslavia, is the daughter of Prince Paul Karageorgevich, who was removed from power in the March 27, 1941 Yugoslav coup d'etat that changed the Balkans forever. Her passionate letter provides a strong perspective regarding the consequences of the much heralded events of March 27, especially considering everything that came afterwards.

    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****

    H.R.H. Princess Elizabeth
    of Yugoslavia

    Prince Paul of Yugoslavia
      

    Yugoslavia Could Learn From U.S. Federalism; Prince Paul Betrayed

    Published: March 03, 1990
    New York Times

    To the Editor:

    I deeply resent that Harold Brooks-Baker, or indeed any other Englishman, dares to refer to my father, Prince Paul of Yugoslavia, as ''treacherous,'' when nothing was more duplicitous than British behavior toward my father during and after World War II (''Will Blue Blood Succeed the Red Flag?'', Op-Ed Feb. 17).

    The British, in their cunning, worked behind the scenes for 18 months to prepare a coup that destroyed Yugoslavia's neutrality in 1941, ousted my father and precipitated the country into Hitler's lap.

    My father, eternal Anglophile, and my whole family were then interned by the British in Kenya under humiliating circumstances.

    Not only this but, owing to massive Soviet infiltration of British intelligence operations, the British also backed and supported Tito and the Communists who subsequently took over the country.



    ELIZABETH
    H.R.H. Princess of Yugoslavia
    New York, Feb. 21, 1990


    http://www.nytimes.com/1990/03/03/opinion/l-yugoslavia-could-learn-from-us-federalism-prince-paul-betrayed-740790.html
    


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****
    

    0 0


     
    DIMES

    agencija za izdavaštvo i marketing
    11000 BEOGRAD
    TEMIŠVARSKA  23                                                                                        

    Tel 064 / 11.33.128

    PIB  10526529

    Žiro račun 160-283736-43
     
     
    Поштовани,
     
    Необично ми је задовољство да Вам понудим сарадњу на издавању књиге монографије Повратак краља. Књизи Б-5 формата (17x24cm), на 200страна, аутор Јевђа А. Јевђевић даје приказ живота краља Петра IIКарађорђевића.Предговор је написао Престолонаследник Александар Карађорђевић. Штампана на луксузном папиру, илустрована бројним фoтографијама (углавном непознатим)кojeпрате  текстуални део богат мало познатим детаљима из живота последњег краља Југославије и последњег Српског краља.
     
    У зависности од величине закупа рекламног простора, односно Вашег учешћа у издању ове књиге добијате одређени број примерака књиге по њеном изласку из штампе, мај 2013. Ми се обавезујемо да објавимо оно што нам доставите, лого фирме, слика, адреса.
     
    Закуп простора износи:
     
    Цела унутрашња страна 60.000 динара добијате 25 примерака књиге
     
    Половина унутрашње стране 35.000 динара добијате 10 књига
     
    Четвртина унутрашње стране 20.000 динара добијате 5 књига
     
    Претплатници који желе да им име буде објављено на посебном списку пренумераната који су помогли издање са 2.500 динара – добијају 1  књигу.
     
    Претплатници који желе да поред свог имена помену још неког свог претка или рођака који је био војник или официр у краљевој војсци 5.500 – 2 књиге.
     
    нпр: Петар Петровић из Београда за успомену на свог деду Петра гардисту Краљеве гарде, или
     
    Никола Николић из Краљева за успомену на своје стричеве Павла и Милоша који су погинули за краља и отаџбину 1944 у Босни.
     
     
    У очекивању Вашег одговора срдачно Вас поздравља
     
    зa DIMES
     
    др Душан Видосављевић
     
    ______________________
     
     
    Kontakt Јевђа А. Јевђевић:
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

    Novosti
    Kralj Petar Drugi
    27. mart 2013.
    March 27, 2013

    Draža je prvi shvatio da od sporazuma sa Titom neće biti ništa. Britanska misija nastavila put iz Užica za Ravnu goru

    Draža Mihailović vrši smotru boraca


    0 0

     Milovan Malic [16]
     
    Milovan na televiziji March 28, 2013:
     
     
    (pocimlje 44:00 min.)
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     


(Page 1) | 2 | 3 | .... | 49 | newer