Are you the publisher? Claim or contact us about this channel

Embed this content in your HTML


Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Channel Catalog

Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 45 | 46 | (Page 47) | 48 | 49 | newer

    0 0

    "Meet the Serbs"
    on Facebook
    April 22, 2018
    "[On April 22, 2018] Serbia marked the Day of Remembrance of the Victims of the Holocaust, genocide and other victims of fascism in the SecondWorldWar. The Day of Remembrance of the victims of genocide is marked to commemorate the 22 April 1945, when a group of prisoners broke out of the Ustasha death camp at Jasenovac-Donja Gradina. The exact number of victims who were killed in the camp is still unknown but it is believed that as many as 800,000 (by some sources even more) people perished. They were being exterminated in an effort to create a "pure" Croatia. The Stone Flower monument now stands on the site of the horrifying camp as a striking reminder of the atrocities that took place there. The memory of the hundreds of thousands killed in Jasenovac camp system will soon be stored in the new Memorial Centre Donja Gradina in the Republic  of Srpska, [in Bosnia.]"


    "Србијаданас [April 22, 2018] обележава Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. Дан сећања на жртве геноцида обележава се у спомен на 22. април 1945. године кад је дошло до пробоја групе затвореника усташког логора смрти у Јасеновцу-Доња Градина. Тачан број жртава још увек није познат, али се верује да је око 800,000 (а по неким изворима и више) људи страдало, већином Срба, који су систематски убијани са циљем да се створи етнички чиста Хрватска. Споменик Камени цвет данас стоји на месту где се некада налазио логор, као упечатљив подсетник на тамoшње жртве. Сећање на стотине хиљада убијених у систему логора Јасеновацускоро ће се чувати у новом Меморијалном центру Доња Градина."
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    April 24, 2018
    By George Djuro Budimir

    Jadovno Concentration Camp

    Background. In April 1941, after the invasion of Yugoslavia, Hitler rewarded Croatian Fascists, known as Ustashe, by carving out of Yugoslavia a Croatian state “The Independent State of Croatia,” with Ante Pavelić as its leader. Their official policy was the establishment of a “Pure and Catholic State,” a unique creation responsible for one of the bloodiest pages of Church history.

    On June 2, in his speech given at Nova Gradiška, Milovan Zanić, the Minister of Justice revealed his government’s plan: “This state, our country is only for Croats and for no one else. There are no ways and means which we Croats will not use to make our country truly ours, and cleanse it of all Orthodox Serbs.” Mile Budak, the Minister of Education in an address at Karlovac on July 13, 1941, did not hesitate to declare “the movement of the Ustashe is based on religion.” Unsurprisingly, a considerable number of Catholic clergy were participants in the forcible conversion of Serbs, or their complete elimination. Then there was Archbishop Ivan Šarić of Sarajevo admonishing any reluctance on the part of his priests, stating that “it would be stupid and unworthy of the disciples of Christ to think that struggling against an evil could be done nobly with gloves.” (Katolički Tjednik, June 15, 1941) The worst crimes could hardly have been surpassed by the deeds of these individuals, the vilest betrayers of God and of man.

    Modern-day Croatian Ustashe protesting at the Jadovno site

    Operation. The planned conversion and extermination spelt one thing: the total annihilation of 2.2 million Orthodox Serbs living in this newly-minted state. For this “Great Mission” the establishment of concentration camps – 26 of them – were set up across the land of Croatia. One of them being a notorious Gospić-Jadovno complex in Lika, established between 11 and 15 April. This was the first camp for the elimination of Serbs, Jews and other undesirables. By the beginning of May 1941, train-loads of arrested Serbs were arriving daily at the collection camp in Gospić, where they were treated with indescribable brutality. Then, wired together in groups of 450-500, they were taken to Jadovno concentration camp located in the mountains of Velebit, 21 km. from Gospić. This was truly a death march, the walking dead. Indeed, many died along the long march, summarily executed as they struggled to keep up. Upon arrival, exhausted and hungry with many showing signs of torture, the victims were moved inside the camp, surrounded by three rows of barbed wire four metres high. Armed guards and lookout towers were posted around the camp perimeter. The camp commander was a notorious Ustasha Juco Rukavina.

    The camp. Here, in Jadovno camp, the extent of hatred and bestiality reached its culmination, a place where the victims were tortured and murdered in the most savage ways.  Particularly chilling were the scenes of children being snatched away from their mothers. Only days ago, their world was suffused with warmth and affection. On that day, these achingly young kids were taken away to be murdered. Their parents, and all the other victims, bound to each other by wire, in groups of twenty, were taken to the edge of a pit, where the Ustashe would kill the first one in line whose weight would drag the others down alive with them. Not acts of war, these were plainly acts of evil.

    Death toll. We know now how colossal the loss was. According to the many years of research by Dr. Djuro Zatezalo, 40,123 people were murdered at Jadovno (38,010 Serbs, 1998 Jews, 88 Croats, 11 Slovenes, nine Muslims, two Hungarians, two Czechs, one Russian, and one Roma). Listed among them were 1,029 children (1,014 were Serbs and fifteen were Jews), including 71 Serbian Orthodox priests, and two bishops. However, according to Dr. Zatezalo, those numbers are not final as some of the 33 recorded pits were not explored. Šaranova Pit/Jama, being closest to the camp devoured, most of the victims. Only one man, Serdjo Poljak, managed to crawl out of his pit and saved himself. Three other men managed to escape Jadovno concentration camp: Branko Cetina, Sava Zaroja and Mane Čanak. They were outside the camp perimeter felling trees and managed to evade their guards.

    Aftermath. The camp was closed on 21 August 1941 by intervention of Italian occupation troops. The last group of captives was moved by train to Jasenovac camp and its extermination facilities.

    A monument commemorating those who perished in Jadovno was erected in 1975 but it was removed in 1990, just a year before the violence of the Croatian War of Independence. A replica of the original monument was constructed and dedicated in 2010, but it disappeared within twenty-four hours of its inauguration.

    In the post-war communist years, the Jadovno camp was never discussed in public or in print. The traces of the camp were carefully hidden, some pits cemented over, Mother Nature reclaimed its own, and the veil of silence fell over Jadovno.

    In 2005, in his search for Jadovno, Dr. Dani Novak from Ithica College, N.Y. U.S.A. wrote “after much hardships in searching, I found the derelict location of Šaranova Pit that claimed four of my family.” And in today’s Croatia the historical revision still goes on, still reducing the extent of crimes and numbers of victims, constantly defying the clear evidence of recorded history.

    Of all the still-evocative better-known names of World War II concentration camps– Jasenovac, Jasterbatsko, Stara and Nova Gradiška and other execution places – here’s another name: Jadovno, a synonym of disgust and shame.

    • From Kosovo to Jadovno by Atanasije Jevtić, Belgrade 1984
    • First International Conference on Ustasha Concentration Camp in Jadovno-Gospić 1941, held in Banja Luka 24-25 June 2011.
    • Personal archives and documents.

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    "Част ми је позвати Вас на премијеру
    дугометражног документарног филма у
    продукцији удружења грађана Јадовно 1941.

    „Крст над јамом“

    Мјесто и вријеме одржавања:

    Бања Лука, Народно позориште Републике
    Српске, велика сцена, четвртак 26. априла у
    20 часова.

    Радујемо се Вашем доласку!"

    Душан Ј. Басташић
    Предсједник удружења

    Narodno pozorište Republike Srpske
    Kralja Petra I Karađorđevića 78, 78000 Banja Luka
    JADOVNO 1941
    on Facebook
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    V. ILIĆ
    April 23, 2018

    Prvi put državne počasti Ravnogorcima

    Sahrana ubijenih boraca JVuO U kripti nove crkve u Čačku. Posle 72 godine, kosti Jaroslava Milutinovića i Radosava Radonjića, iz Jezdine kod Čačka, prenete iz Ribnice kod Kraljeva.

    V. I.

    DVOJICA pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, čiji su zemni ostaci pronađeni prošle jeseni u neobeleženom bezdanu u Pridvorici na Jelici, sahranjena su u kripti Crkve Uspenija Presvete Bogorodice u Čačku.

    Posle 72 godine, kosti Jaroslava Milutinovića i Radosava Radonjića, iz Jezdine kod Čačka, prenete su uz prisustvo počasne jedinice Druge brigade Kopnene vojske Srbije iz Ribnice kod Kraljeva, a posle opela u crkvi. Dok je kovčeg polagan u kriptu u podrumu, ispaljena je počasna paljba. Ovo je, prema tvrdnji istoričara, prvi slučaj da se pripadnici poražene ratne strane u večnu kuću ispraćaju uz počasti države. Opelo u crkvi služila su petorica čačanskih sveštenika, a kovčeg je bio pokriven srpskim trobojkama.

    - Nismo do prošle godine ni znali gde je ubijen i gde mu kosti leže. Na onaj svet nisu ispraćeni opelom, i to me je godinama mučilo - kazao je sin jednog od ubijenih, Milisav Milutinović (77). - Konačno mogu mirno da spavam...

    Predsednik Komisije za pronalaženje i evidentiranje svih tajnih grobnica na području Čačka, istoričar Goran Davidović, saopštio je da su Milutinović i Radonjić surovo ubijeni 6. novembra 1945. U kripti novog hrama sahranjuju se žrtve komunističkog terora. Sud u Čačku rehabilitovao je krajem prošle decenije i Milutinovića i Radonjića, utvrdivši da su likvidirani bez suđenja, iz ideoloških razloga.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    VIDEO: Documentary Series: The Kingdom of Yugoslavia in WWII
    Episode Three:
    Of soldiers, revolutionaries and quislings
    Posted on You Tube by: "PoglediKragujevac"
    Published on April 30, 2018
    "Kingdom of Yugoslavia in 1941. Sections of the Royal Yugoslav Army did not capitulate; they formed a resistance movement led by Colonel Draza Mihailovich, against the Axis powers. The quislings in a propaganda move accused them as ''English mercenaries''. Then into the fray came the Communist Party, who announced the start of its revolution...In the autumn, opening the largest anti-Axis front in Europe beyond the Eastern Front, however so began the largest civil war."


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    "Први пут од 1945! 

    Српска војска у званичној посети Равној Гори одаје пошту и салутира испред споменика армијског ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића."

    "Историја Срба"
    na Facebook
    May 7, 2018


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    May 9, 2018

    M. Tašković , N. Latković

    FOTOGRAFIJA TRESE TVITER Srpski vojnici JESU položili venac Draži Mihailoviću, ali u Vojsci tvrde da za to nisu imali dozvolu


    Fotografija pripadnika Vojske Srbije koji u uniformama polažu venac na spomenik četničkom komandantu Draži Mihailoviću i streljanim Ravnogorcima pojavila se ovih dana na društvenim mrežama i izazvala opštu nevericu, pa čak i sumnje da je u pitanju fotomontaža. Međutim, kako saznaje "Blic", srpski vojnici su zaista odali počast četnicima na Ravnoj gori i snimak koji kruži internetom je - autentičan.

    Sve je zapravo počelo kada je na društvenim mrežama objavljena sporna fotografija, koja se se masovno šerovala i komentarisala. U prvom momentu u Ministarstvu odbrane su ćutali, da bi posle nekog vremena demontovali da su pripadnici VS učestvovali u obeležavanju godišnjice Ravnogorskog pokreta i položili venac na spomenik Mihailoviću.

    Ipak, na naše insistiranje da fotografija izgleda suviše uverljivo da bi bila fotomontaža, u kabinetu Aleksandra Vulina priznali su da se to zaista dogodilo, ali da je učinjeno "samoinicijativno" i mimo programa Vlade.

    - Pripadnici Vojske Srbije nisu dobili dozvolu da to učine. To je učinjeno mimo Plana i programa koji donosi Odbor Vlade za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije - kaže naš sagovornik.

    Ministar odbrane Aleksandar Vulin

    U zvaničnom odgovoru koji je "Blic" prethodno dobio navodi se da delegacije Ministarstva odbrane i VS zvanično polažu vence na spomen obeležja koja su obuhvaćena godišnjim Planom učešća u međunarodnim aktivnostima posvećenim očuvanju dostojanstvenog sećanja na žrtve oružanih sukoba u prošlosti u obeležavanju godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije.

    - Naša zvanična delegacije nije položila venac na bilo kom mestu koje nije obuhvaćeno navedenim planovima i koje nije u skladu sa pomenutim državnim programom, pa tako ni na spomenik Draži Mihailoviću. Planove donosi Odbor Vlade za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, a njegovi članovi su ministri unutrašnjih poslova, prosvete, odbrane, kulture i informisanja, na čelu sa ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja - poručuju u Ministarstvu odbrane.

    Radić: Sve je moguće

    Vojni analitičar Aleksandar Radić navodi za "Blic" da je svašta moguće, pa i da se ovakve stvari dešavaju u Vojsci.

    Aleksandar Radić
    - Naši nacionalisti koji su nose kokarde i brade i koji su bili okrenuti Zapadu, sada se zaklinju u Istok. Živimo u konfuznom vremenu, a takva nam je i vojska. Ipak, ako Ministarstvo odbrane nije znalo da pripadnici VS odaju počast četnicima, od njih očekujem odgovore ko se pojavio na Ravnoj Gori, koja jedinica i zašto. Šta god mislili, Jugoslovenska vojska u otadžbini je poražena snaga u Drugom svetskom ratu i neprihvatljivo je veličati snage koje su kolaboracionističke - ističe Radić.

    Ravnogorski pokret: Pozitivne promene u Vojsci Srbije

    Sa druge strane, Predrag Bogićević, predsednik Saveza Ravnogorskih pokreta, kaže da reč o jednoj u nizu pozitivnih promena koje se dešavaju u Vojsci Srbije poslednjih mesec dana.

    - Vrlo bitne stvari dešavaju se u vojnim krugovima. Vojska je prvobitno odala počast streljanim Ravnogorcima, a potpukovnik Simović je čak spevao četničku pesmu i sve najbolje rekao o Dražinim pristalicama na Akademiji održanoj povodom obeležavanja dana kopnene vojske - kaže Bogićević za Tanjug.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    PTC / Radio-Televizija Srbije
    May 9, 2018

    Званична делегација ВС није положила венац на Равној гори

    Делегација Војске Србије и Министарства одбране није положила венац на било ком месту које није обухваћено наведеним плановима и које није у складу са поменутим државним програмом, па тако ни на споменик Дражи Михаиловићу.

    Фотографија која је изазвала коментаре на друштвеним мрежама
    (Преузето са Твитера)

    То се наводи у саопштењу Министарства одбране, након информација да се на друштвеним мрежама појавила фотографија неколицине људи у униформама ВС, који полажу венац на споменик Дражи Михаиловићу на Равној Гори, чија аутентичност није потврђена.

    У саопштењу Министарства се још наводи да делегације Министарства одбране и Војске Србије "званично полажу венце на спомен обележја која су обухваћена годишњим Планом учешћа припадника Министарства одбране и Војске Србије у међународним активностима посвећеним очувању достојанственог сећања на жртве оружаних сукоба у прошлости и годишњим Планом учешћа припадника Министарства одбране и Војске Србије у обележавању годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије".

    Ти планови су, наводи се, усклађени са државним програмом обележавања годишњица и историјских догађаја ослободилачких ратова Србије које доноси Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

    Чланови Одбора су министри унутрашњих послова, просвете, одбране, културе и информисања, а на његовом челу је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

    Остаје дакле непознато кога представљају људи на фотографији и у чије име су положили венац.

    Предраг Богићевић, председник Савеза Равногорских покрета, сматра да је тај догађај "једна у низу позитивних промена које се дешавају у Војсци Србије последњих месец дана".

    "Врло битне ствари дешавају се у војним круговима", каже Богићевић за Глас западне Србије и наводи да је "потпуковник Симовић чак спевао четничку песму и све најбоље рекао о Дражиним присталицама на Академији одржаној поводом обелеавања Дана копнене војске".

    Равногорци 8. мај, кад је Дража Михаиловић дошао на Равну Гору и покренуо борбу против фашизма, сматрају даном почетка "трећег"српског устанка, кад се су Срби отворено супроставили фашистичкој Европи.

    На полемике да ли су у Србији била два антифашистичка покрета још није стављена тачка, а и у историјским круговима та дебата није завршена.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Аутор: Јелена Попадић
    May 10, 2018

    Војска скренула с пута, па салутирала Дражи

    Министарство одбране демантује тврдње да је делегација Војске Србије положила венце на Равној гори

    Oдавање почасти Дражи Михаиловићу
    (Фото: Покрет обнове Краљевине Србије)

    Припадници Војске Србије који су на Ђурђевдан положили венац на споменик Дражи Михаиловићу имали су налог за пут до Горњег Милановца, али нису послати на Равну гору како би одали почаст некадашњем начелнику Штаба Врховне команде Југословенске војске, сазнаје „Политика” у Министарству одбране.
    Војска је на ово путовање кренула са четири аутобуса, а одобрење за пут потписао је начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић. Истог дана, у Генералштабу на Бањици, први пут је свечано обележен Ђурђевдан, а славски колач је пресекао лично патријарх Иринеј.
    Министарство одбране, у саопштењу које је објавило пре два дана, демантовало је тврдње да је делегација Војске Србије (ВС) положила венце на Равној гори.
    Фотографија припадника ВС који салутирају испред Дражиног споменика објављена је у понедељак на друштвеним мрежама. Са леђа су усликана четири војника у свечаним униформама и један у маскирној. Аутор ове фотографије није познат, али сасвим је сигурно да није реч о фотомонтажи. Међутим, вест о полагању венаца није објављена на порталу Војске Србије, као што је уобичајено када је у питању одавање високих државних почасти.
    Иако нису препознатљива лица присутних војника, како сазнајемо, њихов идентитет познат је Министарству одбране. Међутим, још није познато да ли ће сносити санкције за овај чин и шта би евентуално оне подразумевале.  Упркос званичном саопштењу министарства, тешко је поверовати да је неко од официра, самоиницијативно обукао свечану униформу, понео заставу и упутио се ка Равној гори. И то на дан када Генералштаб прославља крсну славу.
    Међутим, објављена фотографија много тога говори. Једини војник у маскирној униформи носи плаву беретку, што значи да је припадник Гарде, јединице Војске Србије која је директно потчињена начелнику Генералштаба. Двојица официра у свечаним маслинастим униформама припадају роду пешадије, а плаве униформе носе само припадници ваздухопловства.
    Будући да су званично упућени на задатак, како сазнајемо, ови војници су имали право да буду у униформама, али је и даље тајна зашто су скренули са планиране руте и да ли је заиста њихово крајње одредиште био Горњи Милановац или управо Равна гора. У поменутом саопштењу наведено је да званична делегација ВС не може да полаже венце на месту које није предвиђено државним програмом.
    – Делегације Министарства одбране и Војске Србије званично полажу венце на спомен-обележја која су обухваћена годишњим планом учешћа припадника МО и ВС у међународним активностима посвећеним очувању достојанственог сећања на жртве оружаних сукоба у прошлости и годишњим планом учешћа припадника МО и ВС у обележавању годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије – објаснили су у министарству.
    Иако наши историчари немају јединствен став о улози равногорског покрета у Другом светском рату, 2006. године донет је закон о изједначавању права четника и партизана, којим су четници проглашени за антифашистичке борце. Осим тога, пре три године Дража Михаиловић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Београду.
    Салутирање српских официра ђенералу Дражи изазвало је реакцију појединих покрета и невладиних организација.
    У току јучерашњег дана огласио се Покрет обнове Краљевине Србије (ПОКС). Они су честитали „храбрим и часним официрима Војске Србије” и најавили протесте уколико било ко од старешина и војника буде кажњен због одавања почасти Дражи Михаиловићу.
    –  Жалосно је да је Војска Србије устукнула пред притисцима Министарства одбране негирајући да је одала почаст ђенералу Михаиловићу и тиме се одрекла својих часних официра који салутирају пред спомеником најодликованијег официра у историји Срба – изјавио је јуче Жика Гојковић народни посланик и председник ПОКС.
    Они су подсетили да је генерал Милосав Симовић у препуној сали у Београду, пред министром одбране Александром Вулином, отпевао четничку песму „Планино моја”.
    „Да није видео-снимка који то потврђује, вероватно би Војска била натерана да и то демантује”, наведено је у саопштењу ПОКС-а.
    Поменути догађај одиграо се током обележавања Дана копнене војске Србије, 16. новембра прошле године, када је генерал Симовић, командант КОВ-а, отпевао песму „Планино моја” која је спевана пре више од 100 година, а аплаудирали су му сви присутни високи државни званичници.


    Autor: Jelena Popadić
    May 10, 2018

    Vojska skrenula s puta, pa salutirala Draži

    Ministarstvo odbrane demantuje tvrdnje da je delegacija Vojske Srbije položila vence na Ravnoj gori

    Одавање почасти Дражи Михаиловићу
    (Фото: Покрет обнове Краљевине Србије)

    Pripadnici Vojske Srbije koji su na Đurđevdan položili venac na spomenik Draži Mihailoviću imali su nalog za put do Gornjeg Milanovca, ali nisu poslati na Ravnu goru kako bi odali počast nekadašnjem načelniku Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske, saznaje „Politika” u Ministarstvu odbrane.
    Vojska je na ovo putovanje krenula sa četiri autobusa, a odobrenje za put potpisao je načelnik Generalštaba general Ljubiša Diković. Istog dana, u Generalštabu na Banjici, prvi put je svečano obeležen Đurđevdan, a slavski kolač je presekao lično patrijarh Irinej.
    Ministarstvo odbrane, u saopštenju koje je objavilo pre dva dana, demantovalo je tvrdnje da je delegacija Vojske Srbije (VS) položila vence na Ravnoj gori.
    Fotografija pripadnika VS koji salutiraju ispred Dražinog spomenika objavljena je u ponedeljak na društvenim mrežama. Sa leđa su uslikana četiri vojnika u svečanim uniformama i jedan u maskirnoj. Autor ove fotografije nije poznat, ali sasvim je sigurno da nije reč o fotomontaži. Međutim, vest o polaganju venaca nije objavljena na portalu Vojske Srbije, kao što je uobičajeno kada je u pitanju odavanje visokih državnih počasti.
    Iako nisu prepoznatljiva lica prisutnih vojnika, kako saznajemo, njihov identitet poznat je Ministarstvu odbrane. Međutim, još nije poznato da li će snositi sankcije za ovaj čin i šta bi eventualno one podrazumevale.  Uprkos zvaničnom saopštenju ministarstva, teško je poverovati da je neko od oficira, samoinicijativno obukao svečanu uniformu, poneo zastavu i uputio se ka Ravnoj gori. I to na dan kada Generalštab proslavlja krsnu slavu.
    Međutim, objavljena fotografija mnogo toga govori. Jedini vojnik u maskirnoj uniformi nosi plavu beretku, što znači da je pripadnik Garde, jedinice Vojske Srbije koja je direktno potčinjena načelniku Generalštaba. Dvojica oficira u svečanim maslinastim uniformama pripadaju rodu pešadije, a plave uniforme nose samo pripadnici vazduhoplovstva.
    Budući da su zvanično upućeni na zadatak, kako saznajemo, ovi vojnici su imali pravo da budu u uniformama, ali je i dalje tajna zašto su skrenuli sa planirane rute i da li je zaista njihovo krajnje odredište bio Gornji Milanovac ili upravo Ravna gora. U pomenutom saopštenju navedeno je da zvanična delegacija VS ne može da polaže vence na mestu koje nije predviđeno državnim programom.
    – Delegacije Ministarstva odbrane i Vojske Srbije zvanično polažu vence na spomen-obeležja koja su obuhvaćena godišnjim planom učešća pripadnika MO i VS u međunarodnim aktivnostima posvećenim očuvanju dostojanstvenog sećanja na žrtve oružanih sukoba u prošlosti i godišnjim planom učešća pripadnika MO i VS u obeležavanju godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije – objasnili su u ministarstvu.
    Iako naši istoričari nemaju jedinstven stav o ulozi ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu, 2006. godine donet je zakon o izjednačavanju prava četnika i partizana, kojim su četnici proglašeni za antifašističke borce. Osim toga, pre tri godine Draža Mihailović je rehabilitovan odlukom Višeg suda u Beogradu.
    Salutiranje srpskih oficira đeneralu Draži izazvalo je reakciju pojedinih pokreta i nevladinih organizacija.
    U toku jučerašnjeg dana oglasio se Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS). Oni su čestitali „hrabrim i časnim oficirima Vojske Srbije” i najavili proteste ukoliko bilo ko od starešina i vojnika bude kažnjen zbog odavanja počasti Draži Mihailoviću.
    –  Žalosno je da je Vojska Srbije ustuknula pred pritiscima Ministarstva odbrane negirajući da je odala počast đeneralu Mihailoviću i time se odrekla svojih časnih oficira koji salutiraju pred spomenikom najodlikovanijeg oficira u istoriji Srba – izjavio je juče Žika Gojković narodni poslanik i predsednik POKS.
    Oni su podsetili da je general Milosav Simović u prepunoj sali u Beogradu, pred ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom, otpevao četničku pesmu „Planino moja”.
    „Da nije video-snimka koji to potvrđuje, verovatno bi Vojska bila naterana da i to demantuje”, navedeno je u saopštenju POKS-a.
    Pomenuti događaj odigrao se tokom obeležavanja Dana kopnene vojske Srbije, 16. novembra prošle godine, kada je general Simović, komandant KOV-a, otpevao pesmu „Planino moja” koja je spevana pre više od 100 godina, a aplaudirali su mu svi prisutni visoki državni zvaničnici.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    В. З. Цвијић
    May 11, 2018


    ZAŠTO VOJSKA KRIJE POMEN DRAŽI "Diković dao dozvolu, a za polaganje venca vođi četnika znao je i VULIN"

    На Равној Гори били су представници Војске Србије, њих око 200 уз дозволу војног врха, потврдио је за “Блиц” публициста и историограф Милослав Самарџић који је на позив војске и држао говор том приликом.

    – Мене су пре тога посетили официри из Генерлштаба и питали ме да ли бих држао говор када Војска Србије први пут одаје почаст на Равној Гори ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Прихватио сам ту част. Дошли су са четри војна аутобуса испред цркве. Било је њих око 200. Ту сам према програму одржао говор затим смо отишли код споменика ђенералу Михаиловићу и свештник Драго Јовановић је одржао опело. Свештенику и мени су након тога официри дали захвалнице на којима пише Генерелаштаб. Захвалницу од војске је добио и Владика ваљевски Милутин, који није био присутан – објаснио је за “Блиц” Самарџић.

    Иста војна делегација је тог 5. маја обишла логор у Јајинцима, као места везана за Први и Други српски устанак – манастир Боговађу и Таково.

    Осим Самарџића, неколико извора из Војске Србије потврдило нам је да је за овај пут дозволу дао начелник ГШ Љубиша Диковић, а тврде и да је са свим био упознат и министар Александар Вулин, који је тог 5. маја био на догађају који је организовао СУБНОР у Београду, око кога се окупљају поштоваоци комунистичког партизанског покрета.

    Међутим, о посети Равној Гори Војска Србије није обавестила јавност. Чак се у накнадном саопштењу Министарства одбране које је одговор на новинарска питања, наводи да није била у плану, мада не демантују да су представници војске званично били на Равној Гори.

    Фотографија војника који су одали почаст Дражи Михајловићу је изазвала много различитих коментара на Твитеру.

    Иначе, Војска и скоро сви министри одбране више година уназад званично са представицима Амбасаде САД полажу венац у Прањанима код споменика Михаиловићу и његовим саборцима који су 1944. спасили 500 савезничких пилота. Михаиловић је због тога након рата одликован највишим ореденом за странце САД-а “Легијом заслуга” првог степена. Тај орден је свечано уручен његовој породици у Амбасади САД у Београду 2005.

    После рата југословенски суд је Михаиловића осудио на смрт због наводне сарадње са окупаторима па је погубљен, а његово гробно место се не зна ни данас. Комисија Владе Србије за проналажење његових земних остатак је својвремено закључила да је убијен на Ади Циганлији код затвора који је тада тамо постојао.

    Одлука суда је званично и правоснажно поништена 2015. у поступку рехабилитације.



    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0
  • 05/16/18--00:10: PENDING

  • 0 0

    "Remembering my dad, Curtis Diles, and his love and gratitude for the selfless sacrifices of General Draza Mihailovic and the Serbian Chetniks. We will continue to pursue Dad’s dream that all will someday know the truth behind the fiction. Bonded in life, reunited in death.
    Memory eternal."

    Teresa Guidry
    Memorial Day, May 28, 2018

    Daughter of Staff Sgt. Curtis "Bud" Diles
    One of the hundreds of American Airmen
    saved by General Mihailovich and the Serbian Chetniks
    in WWII Yugoslavia.

    All photos of the Curtis Diles gravesite courtesy
    of daughter Teresa Guidry.
    The woman standing by the gravesite is the
    widow of Staff Sgt. Diles, Inez.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    Back of the Congressional Gold Medal awarded to the O.S.S. replica with "Halyard"
    prominently engraved, displayed in the United States Capitol building in Washington, D.C. on March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    OSS Congressional Gold Medal display in U.S. Capitol Building in Washington, D.C.
    on March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    Aleksandra's Note:

    It seems that every positive step in the vindication process for General Draza Mihailovich and his Chetniks and the proper recognitions and honors bestowed takes the long road to fruition. Perhaps it is meant to be that way, but so many of the patriots directly involved in the events that made the Serbian general and his Chetniks a legend in the hearts and minds of those who understand who they were and what they stood and fought for, did not live to see and celebrate the official recognitions and vindications. Fortunately, the descendants and admirers of those who have passed on have continued carrying the torch for their heroes.

    A long overdue and well-deserved honor was recently bestowed collectively upon the entire group of O.S.S. (Office of Strategic Services) agents in Washington, D.C. with the awarding of the Congressional Gold Medal on March 21, 2018. Among the O.S.S. wartime missions specifically honored with its name being forever engraved on the medal was the Halyard Mission. This amazing Rescue Mission of WWII, which took place in the Nazi-occupied areas of the former Yugoslavia, primarily Serbia, with the blessing and invaluable assistance and contributions of General Mihailovich, his Chetniks, the Serbian people loyal to them, and the O.S.S. agents who believed in the Mission and were integral to Washington giving the green light, is the stuff of epic films. No such film has been made to date, which is a travesty in and of itself, but those of us who know the Halyard Mission story continue to hang on to the hope that this goal, too, will finally come to fruition. Then the whole world will know what we know, and will be in awe.

    The official descriptions of the event can be found in the various news stories that were issued back in March. Some have been published here on this website. This posting highlights a few of the special individuals in whose name their descendants, friends, and admirers made it through one of the worst snow storms of the 2017/2018 winter season to be witnesses to the long-deserved honor. This is their story of an event that none of them will ever forget.

    The month of March timing of the Congressional Gold Medal Ceremony was quite appropriate. It was also in March, 70 years ago, in 1948, that the Legion of Merit was posthumously awarded by U.S. President Harry Truman to General Draza Mihailovich for his contribution to the Allied Cause.

    “General Dragoljub Draza Mihailovic distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in-Chief of the Yugoslavian Army Forces and later as Minister of War by organizing and leading important resistance forces against the enemy which occupied Yugoslavia, from December 1941 to December 1944. Through the undaunted efforts of his troops, many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies, and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied victory.”

    The O.S.S. agents who made the Halyard Mission possible, some of Serbian heritage, some not, share in the glory of this Legion of Merit award, and though the Mihailovich Medal stayed classified for 20 long years for disingenuous political reasons, the Congressional Gold Medal awarded to the O.S.S. agents will not be hidden. It is my sincere hope that this most recent award will inspire further interest in the Halyard Mission and the men and women who made it possible. They were true heroes, in the truest sense of the word.

    In recently marking Memorial Day 2018, we were once again reminded of the sacrifices and dangers that the members of the military forces and agents such as those of the O.S.S faced and continue to face virtually every day in war zones. Some survive, some do not. Thankfully, all of the rescued air men and O.S.S. agents that were part of the successful Halyard Mission Rescue Operation were survivors and lived to tell the story to their descendants and anyone who would listen. Not all of them would live to see the vindications, the recognition, and the honors, but that's why it's up to their descendants and the rest of us to carry on.

    A favorite quote of mine is "A Man's dying is more the survivors' affair than his own" by Thomas Mann. I'm so thankful for the many dedicated "survivors" that have indeed "carried on". No one truly dies until they are forgotten.

    There is one very special Halyard Mission veteran whose birthday falls on May 29th, always around Memorial Day, who did not live to see much of the progress that has been made in obtaining the proper recognition for the Mission. His name is Major Richard L. Felman of the U.S.A.F., and he died back in November of 1999, long before the Congressional Gold Medal was awarded to the O.S.S. agents who made his rescue possible. I can imagine how over the moon he would have been that those agents, such as Nikola Lalich, George Vujnovich, George Musulin, Arthur Jibilian and others  were finally being officially recognized by Washington.

    I wanted to wait until the Memorial Day time frame to publish this posting in honor of Major Felman's birthday. From "Day One" he was relentless in getting the word out about the Halyard Mission, General Mihailovich and his Chetniks, the Serbian people, and the grand and historic events of 1944 that resulted in the saving of over 500 American lives through the efforts of the brave souls who did the right thing in the face of all the obstacles that conspired against them.

    Lalich, Vujnovich, Musulin, and Jibilian did not live to witness the O.S.S. officially honored in March of 2018 either, but their descendants and friends are here to speak for them.

    Many thanks to Stephanie Lalich Jones, Xenia Vujnovich Wilkinson, Debi Jibilian, David Vuich, Georgene and Jo Anne Musulin for sharing your impressions and stories of this singular honor that was personally felt very deeply by each of you and will remain in your memories forever. For some of you, the event was bittersweet, and that's understandable.

    You are the descendants and associates of men who did great and honorable things...who saved lives... who made history. Never forget that.

    Aleksandra Rebic
    May 2018


    House Speaker Paul Ryan speaking at the OSS Congressional Gold Medal ceremony in the U.S. Capitol Building on March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    Presentation of the Congressional Gold Medal to president of The OSS Society, Charles Pinck, in Washington, D.C. March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.


    The Personal Stories...

    From left to right: Dana Maksimovich, Ginger and Ginger Vuich, Xenia Vujnovich Wilkinson, Rose, daughter of Stephanie Lalich Jones, and her mother Stephanie at the U.S. Capitol Building in Washington, D.C. for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S. on March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.


    Daughter of O.S.S. Captain George Vujnovich

    Congressional Gold Medal Awarded to the OSS,

    March 21, 2018

    A late winter snowstorm shut down Washington, D.C. on the first day of spring.  The federal government closed, schools were canceled and residents were advised to stay at home.
    The snow emergency did not deter the presentation of the Congressional Gold Medal at the Capitol to the OSS (Office of Strategic Services), the intelligence and espionage agency established during World War II.

    Reflecting on the hardships that OSS members endured during the war, I decided that bad weather would not stop me from getting there to represent my late father, George Vujnovich, who organized the OSS Halyard Mission, in which over 500 U.S. and Allied airmen were rescued and evacuated from Nazi-occupied Yugoslavia in 1944.

    Arriving at Emancipation Hall where the ceremony took place, I was happy to see Stephanie Lalich Jones, daughter of the gallant Captain Nick Lalich, who led the field mission to evacuate the downed airmen who were being sheltered in farmhouses under the protection of Serbian resistance leader General Draza Mihailovich and his forces.  Stephanie was accompanied by her two daughters, Caroline and Rose.  I also had the pleasure of meeting Georgene Musulin, who attended the ceremony to represent her father, Captain George Musulin, OSS liaison officer with Mihailovich's resistance forces.  We were so proud of our fathers and regretted that they did not live to witness this ceremony.

    Around twenty OSS veterans - all over 90 years old - did attend, arriving in high spirits from different states despite the snowstorm.  They are only a remnant of the 13,000 men and women who served in the OSS.

    Securing the Congressional Gold Medal, which President Obama signed into law in Dec. 2016, took a major push by several lawmakers, including Congressman Bob Latta, Ohio Republican; Congresswoman Marcy Kaptur, Ohio Democrat;
    Senator, Roy Blunt, Missouri Republican; and Senator Mark Warner, Virginia Democrat. The OSS Society, under the leadership of Charles Pinck, worked diligently to persuade Congress to honor the entire OSS collectively with this medal.

    After the invocation, the Speaker of the House of Representatives, Paul Ryan, presented the medal to the OSS "on behalf of a very grateful nation."  Representative Bob Latta (R. Ohio) followed with eloquent testimony of the bravery shown by his late friend and constituent Arthur Jibilian, radioman for the Halyard Mission rescue team.  Inspired by Operation Halyard, Congressman Latta became the principal sponsor of legislation to honor OSS veterans with a Congressional Gold Medal.

    Latta praised Arthur Jibilian, who passed away eight years before the ceremony, for his role in Operation Halyard, in which he participated in an airlift of more than 500 U.S. and Allied personnel who were forced down behind enemy lines in Serbia during World War II.

    In a bipartisan spirit, the Congressional leadership, including Senate Majority Leader Mitch McConnell and House Democratic Leader Nancy Pelosi spoke at the ceremony to honor the wartime contributions and sacrifices of the men and women of the OSS.

    A well-attended reception hosted by the OSS Society followed the ceremony.  Representatives of the CIA and Special Forces acknowledged that they stood on the shoulders of the OSS.

    "Halyard" is engraved on the Congressional Gold Medal, along with the names of other important OSS operations and will forever be an official part of American history.  The mission of George Vujnovich, my father, and Nick Lalich, Art Jibilian, George Musulin, Richard Felman and other members of Operation Halyard to tell the story of over 500 airmen shot down over Yugoslavia, their rescue by Draza Mihailovich's resistance forces and local Serbian farmers, and their successful evacuation by the OSS has been accomplished.

    Memory Eternal.


    Daughter of O.S.S. Captain George Vujnovich

    March 2018



    My wife Ginger and I were most fortunate to have been invited to attend a reception at the Capitol Hill Club sponsored by the OSS Society on the evening prior to the formal Gold Medal Ceremony which took place in the US Capitol the following day.

    We were accompanied by Ms. Stephanie Lalich, the daughter of the late OSS officer Nick Lalich,
    architect of the Halyard Mission, and Ms. Dana Maksimovich, Oscar winning film producer from Chicago.

    We were delighted to meet and chat with many of the remaining elder statesmen of the OSS who were in attendance, to include their families, and one in particular, Mr. Keith Cole from Michigan. During our conversation, we mentioned the Halyard Mission, of which he responded by informing us that not only was he familiar with the Mission, but a member of the C-47 Crew that flew into Pranjane to rescue many of the rescued airmen.

    He recalled that many of those rescued were removing what warm clothing and shoes they had and tossed them from the aircraft to their rescuers below who were desperately in need of food, clothing, and armaments. The stories they conveyed was that the remarkable rescue wouldn't have occurred had it not been for the Chetnik forces and Serbian peasants who sacrificed their own survival for them.

    The formal ceremony was conducted at the new "Emancipation Hall" in the new visitor’s center in the Capitol in the midst of a blustery snowstorm, however, the attendance was overwhelming.

    The event began with the introduction of the Speaker of the House, Paul Ryan, whose remarks were with emphasis on the importance of finally recognizing the brave men and women of the OSS, between 13,000 and 24,000 members of which 3,500 were women who have placed themselves in harm’s way under the most difficult of circumstances in a commitment to overcome our enemies and preserve our freedoms.

    There were four Senators, including the Majority Leader Mitch McConnell, and five Members of the House, including Speaker Ryan.

    We were in the company of Stephanie Lalich and her children Caroline and Rose, Xenia Vujnovich, and Georgene Musulin representing their late fathers.

    Each of the Members of Congress were invited to convey a few words of gratitude to the late and attending members of the OSS for their gallantry, of which several made reference to their personal relationships as friends, relatives and constituents.

    Congressman Latta of Ohio, specifically made reference to the Halyard Mission, and his late constituent "Jibby" Jibilian.  The reference was brief, however, did not make mention of the architects of the mission Nick Lalich, and George Vujnovich, and George “Guv” Musulinof which may have been an unfortunate oversight on the part of the OSS Society organizers.

    Further, Ms. Lalich had a private audience with Congressman Ted Poe of Texas, who is a staunch supporter of the Serbs, and well informed
    regarding the Halyard Mission, who was delighted and honored to meet the daughter of a key member of the rescue effort.

    He has conveyed several "Special Orders" on the Floor of the House regarding the Mission, Djordje Sagic, and Nikola Tesla of which we are most grateful.

    Congressman Poe met with us at the ceremony, however was not invited to participate as a speaker as he was not a member of the Gold Medal governing Committee, however, would have expounded on the Mission due to his in-depth knowledge.  We sat next to Congressman Dana Rohrabacher of California who expressed his interest in promoting additional exposure about the Mission.

    In conclusion, Speaker Ryan made the formal, long overdue, presentation to the members of the OSS, and not to specific individuals as may have been assumed.


    March 2018



    Daughter of O.S.S. Captain George "Guv" Musulin

    From left to right: Caroline, daughter of Stephanie Lalich Jones, Georgene Musulin Murray, daughter of Captain George "Guv" Musulin, Stephanie Lalich Jones, and her daughter Rose, in the U.S. Capitol Building in Washington D.C. for the presentation of the Congressional Gold Medal to the O.S.S. March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    I felt the ceremony was too little, too late.  It took 71 years to recognize the people who sacrificed their lives for this country!  This is shameful.

    I would like to think my Dad attended the ceremony in spirit.


    Daughter of O.S.S. Captain George "Guv" Musulin

    March 2018 



    Daughter of O.S.S. Captain George "Guv" Musulin

    The weather kept us home... it was so frustrating.  The first day of Spring and a snow storm hits us on the day so long anticipated.

    Georgene [my sister] valiantly made it in, and in her own car at that!

    We did watch the ceremony on live stream and I would love to share with you:

    It was awesome to see such a turnout — and what more fitting venue than our nation’s Capitol building!  The event and site reaffirmed our strong commitment:  Lest We Forget.

    Rep. Latte gave a fitting honor to Arthur “Jibby” Jibilian and Halyard.  His and his family’s tireless efforts are rewarded with the gratitude of the OSS Family!

    The Gold Medal ceremony highlighted the many different heroic missions undertaken by the OSS.  Naturally, our connection to the Halyard Mission through our Dad’s role has focused our attention on Halyard.  I’m sure I was not the only one to have an a-ha moment to hear vignettes of some of the other nail-biting, history impacting missions, realizing that others share the same pride in their dads’ and moms’ and aunts’ and uncles’ roles through THEIR service in the OSS.

    For me, the ceremony and the Congressional Gold Medal highlighted the great patriotism and sacrifice of all who serve to defend our country.  There are “Halyards” in every war in which we have been and are engaged all over the world.

    How fortunate and grateful we are that a group of individuals comprising the OSS Society has worked so tirelessly and diligently to preserve those past — and inspire those future — heroic missions — Lest We Forget!

    I just wish this happened 30 years ago so that our Dad — and many others — could have been in the audience...they would have crawled there in the snow!!

    Thank YOU and Vera [Dragisich] for your awesome work on behalf of Mihailovich, his Chetnik family, and all the men and women who recognized Draza’s true place in history through their service in WWII and their continued efforts to set the record straight.


    Daughter of O.S.S. Captain George "Guv" Musulin

    March 2018



    Daughter of O.S.S. Radioman Arthur "Jibby" Jibilian

    I am absolutely thrilled that the men and women of the OSS finally received the recognition they have so long deserved!  This is a much over-due honor, and I am so sad that I was not able to participate in this historic Ceremony! There was the appropriate pomp and circumstance that I was very concerned would be overlooked in such a presentation, but it was extremely well done!  I am particularly happy that there were two receptions to celebrate this Event! As I watched the Ceremony, I was very proud of the "Ohio Connection", with Congresswoman Marci Kaptur describing her "Uncle Tony's" role as an OSS agent, and Congressman Bob Latta describing my Dad's (Art, "Jibby" Jibilian's) exploits in Operation Halyard!  However, the former OSS agent who spoke of being an agent, and I am so sorry I didn't get his name, brought tears to my eyes because he was so sincere and his story so poignant!

    The Ceremony will forever stand out for me because it was almost perfect; with the military band, Congressional Speakers, Hollywood entertainment, and most importantly, the OSS individuals themselves who were able to be there!  If only I could have been there, instead of all that darn snow!  I don't think that's being selfish - I'd like to have met some of those men and women who were heroes like "Jibby", and hear their stories of what they went through and how they survived!  Of course, it might have given me another opportunity to pass on Dad's story about the huge debt we owe the Serbs that has NEVER been repaid or even acknowledged; especially noting the role of General Draza Mahailovich!  I still do that every chance I get for him and always will!  It's the least I can do for both Dad and the Serbs, especially the Serbian friends I've made as a result of his story!!  I am truly grateful that this opportunity was available to me, but more than that, I'm so happy that all the men and women of the OSS were finally given their due!  It's all about them and the OSS!  That's what makes me happiest!

    This was such an intensely personal experience for us and so rewarding that the OSS folks were finally recognized by the government. What a milestone!  Now to finally get recognition for General Mihailovich...and the circle will finally be completed and Dad's dream a reality!!!


    Daughter of O.S.S. Radioman Arthur "Jibby" Jibilian

    March 2018



    Daughter of O.S.S. Captain Nick Lalich

    Left to right: Rose, daughter of Stephanie Lalich Jones, Craig Jones, Caroline, daughter of Stephanie, and Stephanie in the lobby of the U.S. Capitol Visitor Center in Washington, D.C. for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S. on March 21, 2018.
    Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    Left to right: Dana Maksimovich, Caroline and Rose, daughters of Stephanie Lalich Jones, and Stephanie in the U.S. Capitol Building for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S. March 2018. Photo courtesy of Dana Maksimovich.

    Left to right: Craig Jones, husband of Stephanie Lalich Jones, Dana Maksimovich, SLJ's daughter Caroline and Rose, and Stephanie in the subway in Washington, D.C. on the way to the U.S. Capitol Building for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S. March 21, 2018.
    Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.

    Stephanie Lalich Jones and daughter Rose with Congressman Bob Latta (R) Ohio,
    in the U.S. Capitol Building March 2018 for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S.
     Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.

    Stephanie Lalich Jones with daughters Caroline and Rose, husband Craig Jones, and Dana Maksimovich, with Congressman Ted Poe (R) Texas, in his office in the U.S. Capitol Building, March 2018.
    Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.

    "Through the Eyes of Babes"

    A personal story by Stephanie Lalich Jones about her father, O.S.S. Captain Nick Lalich, leader of the Halyard Mission.

    This story is dedicated to David and Ginger Vuich for their friendship and love and support for my father and my family.

    I also dedicate this story to Dana Maksimovich, who has dedicated nearly ten years, working to bring the Halyard Mission to the big screen as a feature film... My father would have adored her and her many talents as a pioneering Serbian American woman in Hollywood. She is a recipient of an Academy Award, for her role as executive producer... My father would have felt privileged to work with such a professional on this great project. Soon it will come to fruition... and the Halyard Mission will rock the big screen... Whatever it takes...

    We had all long anticipated March 21st 2018, the day the Congressional Gold Medal of Honor would be presented to the O.S.S. Society.

    For so many years growing up, I was told by my father of his experiences in WWII in Yugoslavia, and the Halyard Mission. He always raved about General Draza Mihailovich, Mike Rajacic, Guv Musulin, George Vujnovic, Eli Popovich, Art Jibilian, and of course, J. B Allin, the photographer. My Dad loved photography... Sometimes I thought he was the actual photographer on the mission, given how many photos he had in his extensive collection.

    I heard his proud stories over and over and over again, to a point where I finally became numb to it all... I grew up knowing the above O.S.S. specialists as Uncle Ilija, Uncle George, Uncle Guv, etc... I was always so excited to see them in church when I was little. They were my "Spy Uncles"...

    I had come along into my father's life when he was 50 years old, after he "settled down" to raise a family with my Mother Mira. I was an only child. My Mother played the piano which was her passion in life. Above that piano, hung my father's huge gold framed photo of him with Draza, which was a snapshot of the passion in his life... the Halyard Mission... The photo of them almost made war look like fun. In the picture they were relaxing, laughing, smoking, taking it easy... Little did I realize though, how serious a mission they all were on - saving hundreds of lives, of our brave, downed American airmen...

    Time went on. My Mother passed away of cancer in 1993. After my father took care of her until her dying day, he decided to travel and reach out to the Serbian churches and communities around the country, to share his experience of the historic rescue mission... Halyard...

    The Serbian audiences crowded in venues of all kinds to hear him tell his stories... how the Serbian people gave up their houses, their clothing, and their food to shelter our U.S. airmen from the enemy. He was like a rock star with the Serbian people. He had this huge fan base that flocked around him wherever he went. “NIKOLA LALICH!!” they would shout in Serbian. They'd smile and give him big masculine bear hugs, and of course, the traditional three kisses on the cheeks. He was larger than life... A true character that you could never forget once you had met him... My father reminded the Serbian people how truly wonderful and big hearted they were. If it were not for them, there could not have been the most successful air rescue mission of WWII. He made the Serbian people happy and proud. He would drink Rakija and Schlivo with them and remind them of their importance and big hearts... And they truly are the people with the biggest hearts.

    Then he died. His voice was muted... the end of an era... the party stopped... my life came to a screeching halt. My personal hero had vanished. I was unable to cope as was my daughter Caroline Nikola... He had turned himself into her Deda and Baba all in one. Forget me... she was his pride and joy... She was only 5 and just as devastated as me. Life would never be the same... lights out...

    Books were written, documentaries were made... The memory of the Halyard Mission lived on and became greater and greater every year... but all now without my father's voice.

    Fast forward to late 2016... Right before President Trump took office, President Obama signed into law the bill to grant the O.S.S its long overdue and well-deserved honor - bestowing upon it the Congressional Gold Medal of Honor.

    That early morning of March 21st 2018 reminded me of the days in Pranjane, Serbia that my father would talk about. We were on a pilgrimage, a mission of our own. It was cold and snowing, yet nothing stopped us. We just forged forward without fear... like on auto pilot. With no trains running out of Baltimore to D.C. we drove in treacherous travel conditions like I had not been through in many years. It was all to get to the nation’s capital and the Capitol building. Nothing would stop us now.

    Meeting with Congressman Ted Poe (R) of Texas was our first stop. Thanks to David Vuich, my father’s dearest friend, for setting up a visit for us. We were privileged and grateful to share some special time with him before the Medal ceremony... He graciously invited me, Caroline, Rose, Craig and Dana Maksimovich into his private chamber. Dana Maksimovich, who is a Serbian-American, Hollywood Academy Award winning executive producer of the movie “Crash” in 2006, has been diligently working for the past 10 years on bringing a feature film to the big screen on the Halyard Mission. I got a special invitation from the O.S.S. Society for her to join us from Chicago.

    It was a great experience for us all. He has been a great proponent and fan of the Serbian people while serving in Congress for years. I gifted him with a copy of the book, The Forgotten 500. I wrote a note in it to him, and autographed it just like my father would have... my father loved doing things like that...

    Nick Lalich was with us all day as was Guv, George, Eli, Mike, and Jibby... They, though, were watching from a much higher place, with a far superior view...

    As the ceremony progressed, everyone made the traditional speeches, the band played, the National Anthem played, the people schmoozed, all the characters did what was expected and appropriate of them. SOP - Standard Operating Procedure, just like in the OSS... perfect protocol... perfectly staged.

    The only people in the room who knew the truth about the O.S.S. and why we were there, first hand, were the Veterans in the front row - the heroes of the O.S.S. I spoke special to a Mr. Johnson. He was in his nineties. He reminded me of my father and my "Spy Uncles". He had that same glimmer in his eye, as they always did. Even a bit flirtatious, as they always were. He knew about the struggles and the sacrifices and really wasn't all that impressed with the pomp and circumstance...

    There was never only one hero of the O.S.S. There was never only one hero of the Halyard Mission. They were a team… a family... a brotherhood. They fought, they saved, they laughed, but most of all they succeeded, and saved over 500 American lives together and then went home to safety. Except for Draza, who, when my father was leaving on the final plane out, begging and pleading with Draza to get on the plane with him to safety, said he must stay and never leave his country no matter what the consequences. Draza then tore the patch off his uniform and handed it to my father along with his prized Kama as an uspomena, a remembrance… There, they bid farewell forever. My father and Jibby, his dedicated radio communications operator, were last to board the plane and leave the mountains of Yugoslavia. The Serbian people bid them farewell with tears in their eyes. The Halyard Mission was over.

    Memory Eternal... God Bless the O.S.S. and all its heroes... My father's contribution to the Halyard Rescue Mission was just a small part of the magnitude of the O.S.S., but to him it was a journey that he would never forget. And now, no one will ever forget the Halyard Mission.

    So we went home. The roads were clear. No thrill, no excitement... SOP... Speeding along I-295 at 80 mph as if there was never a storm or any danger earlier in the day… The memory of this wonderful honor will live on forever in my life and especially in the lives of my daughters, Caroline Nikola and Alexandra Rose. Ah, what a big day it was for my father to see them there, enjoying this honor for him, and the members of his great rescue mission…


    Daughter of O.S.S. Captain Nick Lalich

    March 2018

    Stephanie Lalich Jones pointing to the "Halyard" engraving on the O.S.S.
    Congressional Medal replica on display in the U.S. Capitol Building in
    Washington, D.C. March 21, 2018.
    Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.


    Rose, the daughter of Stephanie Lalich Jones and granddaughter of O.S.S. Captain Nick Lalich, in the U.S. Capitol Building for the Congressional Gold Medal ceremony honoring the O.S.S. March 21, 2018.
    Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.

    From 6thGrade teacher to Stephanie Lalich Jones regarding Stephanie’s daughter Rose, March 2018:

    Ms. Jones,

    I just wanted to let you know that Rose told the class today all about her grandfather [Nick Lalich], his accomplishments with the OSS, and the award that he received on Wednesday.  She was so excited to share this with the class; it was very clear that (although she did not meet her grandfather) she is very proud of him.  Thanks for sending such a wonderful student to Dumbarton!  She truly is a gem to teach!

    Enjoy your weekend,
    Stacie Elliott

    Stacie Elliott

    6th Grade Language Arts

    8th Grade Language Arts
    Baltimore County Public Schools
    March 2018


    Front cover of Invitation to the Congressional Gold Medal Ceremony
    in honor of the Office of Strategic Services in March 2018.
    Photo courtesy of Stephanie Lalich Jones.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    2018 ESSAY TOPIC:
    A Biographical History of Army-General
    Dragoljub "Draza" Mihailovich
    MAY 1, 2018


    *Applying for full-time enrollment in a Canadian post-secondary education program (University/College) for the 2018/19 academic year

    *Currently residing in the province of Ontario (Canada)

    *Of Serbian Orthodox heritage

    *MUST be present to receive the Scholarship at Drazin Dan picnic on July 15, 2018 in Winona, Ontario (Canada)

    All persons of Serbian birth in Ontario, Canada are eligible to receive a scholarship. Those wishing to apply will send an e-mail request to:

    Momchilo Dobrich at

    for instructions on resume requirements and related essay obligations. Resume must be submitted in a PDF format.

    The Essay must contain no fewer than 1,000 words.

    The value of the scholarship will be $3,000 (three thousand), and the winning essay will be published in the newspaper "SRBIJA".


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Aleksandra's Note: And to think that so many Serbs supported and were loyal to Tito throughout his reign as Yugoslavia's communist dictator from the mid-1940's until his death in May of 1980 and this very day...

    Note: This order, being issued in February of 1944, was issued BEFORE the liberation of Belgrade from the Nazi occupier in October of 1944 and before  the former Socialist Federal Republic of Yugoslavia (SFRY) was officially established in 1945 by the Yugoslav communists.

    Many thanks to M.N. for sending this document with the English translation. I have made minor corrections to the English text for clarity.


    Aleksandra Rebic


    Yugoslavia's Marshal Tito's Order to Kill Serbs February 1944 [English Translation] / Original Archived Document /  ORIGINALNI arhivni dokumenat

    Upper left corner in Serbian Cyrillic script: General staff of the people's resistance army and partisan divisions.

    Middle of heading: round (meaning official seal) transcribed Archives of Serbia.

    Right side of heading: code TMC, 135 with numerals under it: 2868.

    Far right: a triangular seal partially visible in Cyrillic.

    Archives title centered in Latin script: To the Chief of Staff and general staff of the People's resistance army - abbreviated as NOV and PO  (political organizations) of Serbia:

    Main body of text in Latin (Serbo-Croatian) Script:

    "Once we enter Serbia, we will execute all chief land owners, homestead owners, but above all else, all industrialists.

    "The possessions of the Great-Serbian bourgeoisie, especially industrial objects and factories, shall be transported to Croatia or Slovenia.

    "I order a very brutal handling of the Serbian people, which showed disobedience and was inclined to accept the monarchy, which we must uproot.

    "I, particularly encourage the comrades from the PO (political organizations) of Serbia to be firm, decisive, and non-sentimental towards their own kin and friends, since the general purpose is above all our emotions. More so that the comrades from the political organizations (PO) of Serbia have to be more brutal than others.

    "Merciless towards the Yugoslav Army [in the Homeland] remaining in Serbia and the Chetnik movement."

    (Mostly written in a poor tone of a Croatian dialect, with spelling errors)

    Lower right signature greeting:

    "Death to Fascism - Freedom for the people."

    Chief Commander - Marshal of Yugoslav forces - Tito

    Lower left corner:
    February 5, 1944 from the front lines



    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Aleksandra's Note:I've received the following note from Jean-Baptiste and am hoping some of the readers of this post will be able to help him discover information about his grandfather, Chetnik Vladimir Stošić. The "searching journey" is one that many children and grandchildren and other descendants embark upon with varying degrees of success. Any help you can provide will be much appreciated!

    Thank you,


    Dear Aleksandra,

    By way of introduction my name is Jean- Baptiste and I am currently doing some Research on my grandfather, Vladimir Stošić, who joined the Chetnik movement in Belgrade in 1941.

    I have found your blog as I was looking for information on the Youth Section 501 of the Royal Army in the Fatherland (as I know for a fact that he took part in this specific section), and found this article that you shared:

    Can you please let me know whether you would have any information that is specific to the section 501 (how it started, what action they took in the resistance, where they fought, etc.) or if you could recommend any good books (preferably in English or French) that document what this section did and how it originated?

    I have also found a picture of section 501 available here:

    -where my grandfather, Vladimir Stošić, can be seen (sitting in the middle in the front row, with the rifle between his legs) together with my great-uncle (Lazar Jovanović, standing in the third row, 5th from the left or the right, in the Chetnik cap), and was wondering if you had seen this picture before, and if you have any information on when and where it was taken?

    I believe that famous Chetniks were on this picture as well (I think Milorad Draskovic and Aleksandar Nikolic are on the photo).

    Any help would be greatly appreciated. Thank you very much in advance,

    Kind regards,

    Please contact Jean-Baptiste at the e-mail address below if you can provide any information or assistance. Thank you!


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    General Draza Mihailovich at his trial in Belgrade in 1946

    Aleksandra's Note: I very recently discovered this amazing live archival footage from one of the worst travesties of the 20th Century, the phony communist trial of General Draza Mihailovich in Belgrade, Yugoslavia, beginning June 10 and ending July 15, 1946.

    Anyone who knows the truth about this "Trial" will recognize it immediately as the travesty that it was. Regardless, it's worthwhile to watch if only to see "live footage" of the great General Mihailovich in the weeks leading up to the verdict that would give Tito and the Yugoslav communists the green light to execute this great man without appeal. 

    Aleksandra Rebic
    June 10, 2018



    "Suđenje Draži Mihajloviću 1946 ..arhivski snimak"

    Posted on You Tube by:
    Published on Jul 18, 2017


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Иван Миладиновић
    03. јун 2018.


    Зашто је Дражапопуларнији од маршала Тита

    Четнички генерал "уздрмао"позицију партизанског команданта; Отварање архива и откривање нових чињеница променили слику о прошлости.

    Дража Михаиловић - Јосип Броз Тито

    НЕДАВНА презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о "омиљености"историјских личности. То се превасходно односи на "мртву трку"између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози. У овом истраживању, у коме је просечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оценило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.

    Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника - мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку поделу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазревања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.

    Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора.

    Шта су донеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог века, што ће утицати на промену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?

    БРОЗОВ култ, негован и дограђиван готово пола века, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици - да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.

    Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

    У једном од ретких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: "У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан…"

    ПРВИ Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!

    Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, где су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Немачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

    Следећа велика Титова обмана, према сведочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је "варка"са рушењем моста на Неретви 1943. "Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника…"

    ТИТОВО понашање за време операције "Реселшпрунг", "Коњићев скок", односно за време десанта на Дрвар, такође мења створену идеализовану слику о њему.

    Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће. Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен.

    Словеначки историчар Јоже Пирјевец о дешавањима у пећини пише:

    "Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: 'Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. 'Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу а упропастиш и издаш нашу борбу?!'Претњом га је натерао да напусти склониште и коритом потока изађе из пећине."

    Сва ова сазнања бацала су мрљу на светао лик маршала Тита. Истовремено, обелодањивање нових чињеница о генералу Драгославу Дражи Михаиловићу постепено га је рехабилитовало у очима обичног човека.

    JЕДАН од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава руског историчара др Бориса Анатољевича Старкова, професора на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе, објављена пре 20 година у "Вечерњим новостима". Тада се сазнало да је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић био један од најважнијих људи совјетске службе на Балкану. Међутим, није он био класичан шпијун, агент у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајац, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, "црвена Русија", једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Југославију.

    ПОТВРДА да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу, монархисту и националисту, или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета која је Тито имао са Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу са Дражиним јединицама. Али са тим се, изгледа, није сложила наша избегличка влада, која се налазила у Лондону.

    То открива документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефта Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу. Документ је, иначе, пронађен у личној Титовој архиви.

    ИСТОРИЈА је, међутим, вишедимензионална, њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему томе, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

    Четнички покрет Драже Михаиловића или Југословенска војска у отаџбини, како је званично називан, био је и остао један од најконтроверзнијих појава у Другом светском рату, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Целокупна судбина ових војних формација донекле подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено.

    Последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен је поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побио "антифашистички барјак гериле". Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео оружане нападе на окупаторску војну силу.

    ПАРАЛЕЛНО с падом партизанске тврђаве у Ужицу, последњих дана новембра 1941, Немци су кренули на Равну гору у пет колона. Нису наишли на значајнији оружани отпор. Поједина документа казују да су неки Недићеви официри претходно дојавили Михаиловићу да се спрема офанзива на тај део Србије и да Дража наређује да се све јединице које су обезбеђивале тај простор повуку и распрше на разне стране.

    Ипак, офанзива на Равну гору није била баш безуспешна. У извештају немачке 342. дивизије пише се да је у тој акцији 475 четника заробљено, а убијено 11 војника и један официр. Домогли су се двојице мајора, Александра Мишића, Дражиног првог сарадника, и Ивана Фрегла, начелника штаба Колубарског војно-четничког одреда, и још петорице официра. Ову двојицу мајора Немци ће стрељати 17. децембра у Ваљеву.

    Сва ова сазнања гарнирана подацима да су четничке формације прве заузеле Краљево, да су Немци истовремено расписали потерницу за Титом и Дражом, да је генерал Лер пред стрељање написао да је лично од Хитлера добио наређење да му приведе генерала Михаиловића, живог или мртвог, лагано су мењала и однос према тој магловитој прошлости. Тако се мењала "скала омиљености"у јавном мњењу.


    ОТКРИВРЕНО је да је четнички препад на Немце код села Љуљак кључни доказ да је Михаиловић први започео оружане сукобе с Немцима, а не припадници Титовог покрета. "Данас је сасвим извесно да је 28. маја 1941. код овог села нападнута немачка моторизована колона и да су се недељама после тога могли видети остаци спаљених камиона у јарку крај пута..." - написао је о том ратном догађају Васа Казимировић.



    ПРИЛИКОМ сусрета Тита и Драже на Равној гори договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и извесна новчана средства. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити шта год падобраном стигне од Британаца. Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства", можда, постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Кад су у јесен 1941. партизани и четници заједно ослободили Ужице, припадници Титовог покрета први су ушли у ужички трезор Народне банке Југославије, у којем су пронашли огромну своту новца - више од 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.




    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0
    May 28, 2018


    Galovica Field in Pranjani wreath laying ceremony May 2018

    Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine together with Lifeline Chicago Humanitarian Organization members officially delivered the reconstructed kitchen and dining room to the primary school “Ivo Andric” from Pranjani. Their Royal Highnesses also attended a holy liturgy at the Church of the Lord of the Ascension and laid the wreaths on the monument at Galovica Field Memorial to the people who helped in the realization of the Halyard Mission.

    The donation for the school, value more than 18,000 dollars was achieved thanks to Lifeline Chicago Humanitarian Organization whose patron is HRH Crown Princess Katherine, and Pittsburgh Tri State Area.

    “I am very glad that we are here today with you in Pranjani. It is our special honor that we have our friends and donators from Lifeline Chicago here with us today. I’m happy to see that all the work has been done and that now you have a new school kitchen and the dining room, and all that thank to the Lifeline Chicago donation. I founded Lifeline with few friends 25 years ago in Chicago. For all these years many projects have been successfully done, we built new schools, kindergartens, we helped hospitals and homes for children without parental care. I am also glad that our people in the diaspora respect the tradition. Thank to Halyard Mission and saving the American pilots in the Second World War, we are returning back to Pranjani where everything started. Lifeline and its donors want to help this lovely people from this part of Serbia, whose kindness is remembered from the time of the Second World War. I am glad also that there are many people in diaspora who have a big heart, who want to help our country and who never forget their homeland. My husband HRH Crown Prince Alexander and I will continue to help as much as we can”, said HRH Crown Princess Katherine.

    The official delivery was also attended by Mr. Zoran Pantovic, director of the primary school “Ivo Andric” from Pranjani, Mrs. Jadranka Dostanic, deputy of the Mayor of the Municipality Gornji Milanovac, Lt. Col. John Cappello, President of the Halyard Mission Foundation, Serbian Chetnik Freedom Fighter Nick (Beli) Mihajlovich and Lifeline Chicago representatives – Dr. Milena Tatic Bajich, the President, Mrs. Sonja Ogrizovich, the Secretary and Mrs. Melanie Sever, the Treasurer of Lifeline Chicago.

    The Halyard Operation that took place in 1944 was the largest rescue operation of downed American and Allied airmen in history. More than 500 U.S. airmen were rescued, cared for, and protected by the people of Pranjani and Gornji Milanovac area. The historic markers, written in Serbian and English, give through pictures a brief insight into this incredible chapter in the history of World War II.

    May 28, 2018


    Полагање венаца на Галовића пољу 2018

    Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина заједно са представницима хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго предали су обновљену кухињу и трпезарију основној школи „Иво Андрић” у Прањанима. Њихова Краљевска Височанства такође су присуствовала светој литургији у цркви Светог вазнесења господњег и положили венце на споменик на Галовића пољу посвећен свима који су помогли извођење операције Халијард.

    Донација школи вредна више од 18.000 америчких долара реализована је захваљујући хуманитарној организацији Лајфлајн Чикаго, којој је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина, и „Три-стате“ област Питсбурга.

    „Драго ми је да смо данас са вама у Прањанима. Данас имамо велику част да су са нама и наши пријатељи и донатори из организације Лајфлајн Чикаго. Срећна сам што видим да је вредан рад и труд уродио плодом и да данас имате нову школску кухињу и трпезарију, а све због донације Лајфлајн Чикаго. Ја сам основала ову хуманитарну организацију са неколико својих пријатеља пре 25 година у Чикагу. За све те године много је ствари урађено, изграђене су школе, вртићи, помагало се болницама и домовима за децу без родитеља. Драго ми је да наши људи у дијаспори поштују традицију и чувају своје обичаје. Захваљујући Хајлард мисији и спасавању америчких пилота у Другом светском рату ми се данас поново враћамо у Прањане где је све почело. И Лајфлајн и његови донатори желе да захвале и помогну дивним људима из овог краја чија је доброта остала упамћена у време Другог светског рата. Драго ми је да у дијаспори постоје људи великог срца који на сваки начин желе да помогну својој земљи и који нису заборавили своју домовину. Мој супруг Престолонаследник Александар и ја ћемо наставити да помажемо колико год можемо”, рекла је Принцеза Катарина.

    Званичној испоруци су такође присуствовали г-дин Зоран Пантовић, директор основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, г-ђа Јадранка Достанић, заменик председника општине Горњи Милановац, потпуковник Џон Капело, председник Фондације Операција Халијард, Ницк (Бели) Михаиловић, српски четник и борац за слободу, као и представници организације Лајфлајн Чикаго – др Милена Татић Бајић, председник, г-ђа Соња Огризовић, секретар и г-ђа Мелани Север, благајник ове организације.

    Операција Халијард одиграла се 1944. и била је највећа операција спасавања оборених америчких и савезничких пилота у историји. Више од 500 америчких и савезничких авијатичара је спасено, збринуто и заштићено од стране народа из Прањана и околине Горњег Милановца. Историјска обележја, исписана на српском и енглеском, кроз слике и сведочења дају увид у ово невероватно поглавље историје Другог светског рата.


    Galovica Field in Pranjani wreath laying ceremony May 2018

    Полагање венаца на Галовића пољу


    The official delivery of help for the school “Ivo Andric“ in Pranjani

    Званична предаја помоћи ОШ „Иво Андрић“ у Прањанима


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    June 16, 2018
    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

    Војска Србије први пут на Равној Гори: Историјско салутирање

    Припадници Војске Србије 5. маја 2018. први пут су посетили Равну Гору, организовали парастос за Дражу и положили венац испред његовог споменика. "Српске новине’’ ексклузивно објављују шта се тачно дешавало тога дана

    Била је субота, 5. маја 2018. године. На тераси Спомен дома на Равној Гори седимо прота Драго Јовановић, још двојица Ваљеваца – Андрић и Кнежевић – и ја, док кустос музеја, Владан Радосављевић, спрема неко послужење. Са нама је и један капетан Генералштаба Војске Србије, али он одлази да провери је ли све у реду.

    Наиме, очекујемо први долазак Војске Србије на Равну Гору и прво одавање војних почасти генералу Дражи Михаиловићу. Сви осећамо историјски значај догађаја и о томе причамо. Осећај је неупоредив са оним од 13. маја 1990, током првог организованог доласка на Равну Гору. И то је био историјски дан, али, доминирао је страх. Равну Гору су надлетали полицијски хеликоптери, било је оклопних возила и кордона милиције под шлемовима и са аутоматским пушкама у рукама. После низа успутних контрола, негде до скретања за Брајиће милиција је пустила само нас двестотинак, на челу са Вуком Драшковићем. Ту је командир милиције, преко мегафона, захтевао да напустимо “лице места“, а како га нисмо послушали, уследила је тада чувена наредба: “Милицијо, поступи по наређењу!“

    Милиција, мада бројна и наоружана до зуба, ипак је била неискусна, јер још није било масовних демонстрација, па ни много интервенција ове врсте. У њиховим очима се такође видео страх, који се преносио на нас, јер они су држали оружје, а ми нисмо знали на шта су све спремни. Знали смо само да су се њихови надређени – комунисти, бојали и самог помена Равне Горе.

    Сада је, међутим, доминирао осећај поноса, због факта да ствари неумољиво долазе на своје место и да се задовољава космичка правда: Војска је већ одавно вратила немањићке ознаке и коме ће одавати почаст ако не једном од највећих генерала који је носио те ознаке – Дражи Михаиловићу.

    Негде око пола два, испред цркве на Равној Гори паркирају се четири аутобуса, са око 200 припадника Војске Србије. То су официри, углавном из Генералштаба, и цивилна лица на служби у војсци, мушкарци и жене. Скоро сви су у цивилу. У униформи је онолико официра колико је предвиђено протоколом за церемонију одавања поште.

    На платоу испред цркве постављени су сто и две столице, бежични микрофон и одговарајуће озвучење, како бих, по ранијем договору, одржао говор о историјском значају Равне Горе. Капетан ми даје микрофон, а пуковник, вођа пута, пита колико ће трајати говор: Ако ће трајати кратко, сви ће стајати, а ако ће трајати дуго, наредиће да сви поседају на траву испод цркве. Рекох, нека поседају. Ја сам, наравно, стајао.

    Најпре сам се захвалио организаторима на тако великој почасти, да одржим говор на овом историјском догађају. Догађај је историјски, рекао сам, јер је ово први пут после 74 године да Равна Гора види војску са грбовима Немањића на рукавима и на капама. Последњи пут, таква војска била је овде септембра 1944. године, када се Врховна команда генерала Драже Михаиловића повукла са Равне Горе у Источну Босну, због надирања Црвене армије са истока. Изразио сам наду да ће ово постати традиција, односно да ће Равна Гора, као место дизања Трећег српског устанка, добити исти третман од државе, па тако и од војске, као и Орашац и Таково. Крађорђев Орашац, Милошево Таково и Дражина Равна Гора – то су све места у кругу од око 50 километара и није случајно што је то тако.

    Потом сам поставио реторичко питање – зашто смо ми сада овде? – и у наставку говора подсетио да је Равна Гора, од децембра 1941. и током наредних неколико година, била једно од најпознатијих места у слободном свету, као симбол отпора тиранији и борбе за слободу. Није било значајнијег медија у Америци, Канади, Британији, слободној Француској и другим слободним земљама, који није помињао Равну Гору, генерала Дражу Михаиловића и његове четнике.

    Наравно, од тог момента – прецизније, од 6. децембра 1941, Дражин штаб више није био овде, већ су Равну Гору “чешљали“ немачки стрељачки стројеви. Дража је отишао пут већих и недоступнијих планина, да би се на Равну Гору вратио тек у јулу 1943. године. И то на свега неколико дана, јер је уследила нова немачка операција – Операција “Моргенлуфт“.

    Трећи пут, Дража се вратио на Равну Гору крајем јануара 1944, због Народног конгреса у селу Ба. И после тога је уследила немачка реакција и Врховна команда је поново отишла на југ. Тек у пролеће 1944, када су Немци повукли већи део јединица из Србије, ради окупације Мађарске, која је иступила из Сила осовине, Дражина Врховна команда је могла да остане на Равној Гори у дужем периоду. И остала је, до поменуте инвазије Црвене армије.

    То би били краћи изводи из говора, после ког смо сви прешли код Дражиног споменика. Ту је прота Драго Јовановић одржао парастос Дражи, а потом и пригодан говор.

    Пригодан говор, мимо протокола, али такође награђен аплаузом, одржао је и Љубинко Андрић (после рата, у области Вишеграда, у потрази за Дражом, комунисти су убили више десетина чланова његове фамилије).

    Трећи део церемоније било је постављање венца испред Дражиног споменика, уз војнички поздрав.

    Уследило је сликање присутних поред споменика, а потом последњи део планиране церемоније: додела признања Генералштаба владици ваљевском Милутину, проти Драги и мени. Владика је добио књигу са посветом, а прота и ја захвалнице.

    На корицама захвалнице коју сам добио је грб Генералштаба, а унутра пише: “Република Србија – Војска Србије. Захвалница господину Милославу Самарџићу за пружену помоћ и подршку током посете припадника Војске Србије Равној Гори“. У дну захвалнице су печат и потпис надлежног пуковника. Ово је први документ ове врсте који сам икада добио од државе.

    Пошто је ситуација у Србији таква каква је, договорили смо се да се ни вест о догађају, ни фотографије, не објављују неко време. Предложио сам официрима да се чланак и фотографије први пут објаве у “Српским новинама“ од 1. јуна, што су они прихватили.

    Међутим, два дана касније, неко је на интернету поставио слику на којој официри салутирају Дражином споменику. То је одмах постала најпреношенија слика на фејсбуку и другим друштвеним мрежама.

    Прва реакција званичника била је да је слика – фотомонтажа.

    Министарство одбране, на чијем челу стоји комуниста Александар Вулин, огласило се 9. маја. У саопштењу је стајало да Војска Србије одаје почаст на местима утврђеним од стране овог и других надлежних министарстава, а да међу тим местима није Равна Гора. Потом је у саопштењу писало дословце ово:

    “Делегација Војске Србије и Министарства одбране није положила венац на било ком месту које није обухваћено наведеним плановима и које није у складу са поменутим државним програмом, па тако ни на споменик Дражи Михаиловићу.“

    Истог дана огласио се и један од дежурних “војних аналитичара“, Александар Радић, који, иначе, као ни Вулин, није служио војску, наводећи:

    “Ипак, ако Министарство одбране није знало да припадници ВС одају почаст четницима, од њих очекујем одговоре ко се појавио на Равној Гори, која јединица и зашто. Шта год мислили, Југословенска војска у отаџбини је поражена снага у Другом светском рату и неприхватљиво је величати снаге које су колаборационистичке.“

    Следећег дана, 10. маја, Војни синдикат Србије подржао је официре који су били на Равној Гори. Председник Војног синдиката, Новица Антић, изјавио је да је то био организовани догађај, и да је организација поверена лично начелнику Генералштаба генералу Љубиши Диковићу. Антић је подсетио и на Закон о изједначавању права бораца “два покрета током Другог светског рата“, као и на пресуду о поништењу суђења Дражи Михаиловићу.

    Уследили су “рат саопштењима“ и јавна расправа. Комунисти свих фракција, владини и невладини, осуђивали су официре, али ипак преовладао је став који је изнео Новица Антић: Да у изласку официра на Равну Гору није било ничег противзаконитог. Напротив, противзаконито је то што војска не одаје почаст партизанима и четницима по систему пола-пола. Дакле – половина почасти партизанима који су се борили против Србије, и половина четницима који су се борили за Србију.

    На жалост, ово решење, које произилази из закона, у ближој будућности неће моћи да се спроведе. Али, нема сумње да ће Војска Србије једног дана одавати почаст само четницима.

    “Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 704, Чикаго, јун 2018.



    Posted on You Tube by:"PoglediKragujevac"
    Published on Jun 16, 2018


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


older | 1 | .... | 45 | 46 | (Page 47) | 48 | 49 | newer