Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 4 | 5 | (Page 6) | 7 | 8 | .... | 49 | newer

    0 0

    B92
    Tanjug
    Petak 14.06.2013
    June 14, 2013

    Beograd -- Podnosioci zahteva za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića predstavili su Prvom osnovnom sudu dokaze da je on streljan 17. jula 1946.


    To znači da je streljan dva dana nakon što je osuđen na smrt.

    Prvi osnovni sud u oktobru 2012. proglasio je mrtvim Mihailovića, a kao datum njegove smrti odredio je 31. jul 1946. godine. Odlučujući međutim o žalbi Viši sud u Beogradu vratio je u martu taj slučaj na dopunu postupka.

    Na današnjem novom ročištu povodom utvrđivanja datuma smrti, podnosioci zahteva za rehabilitaciju predočili su sudu odluke najviših organa tadašnje vlasti FNRJ koje upućuju na to da je komandant Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini streljan 17. jula, odnosno kojima se nalaže izvršenje sudske presude.

    Sud je takođe ponovio svoj zahtev Istorijskom i Vojnom arhivu da mu, ukoliko poseduju, dostave dokaze u vezi sa činjenicama važnim za utvrdjivanje smrti Mihailovića.

    Novo ročište, do kad se očekuju odgovori arhiva, zakazano je za 3. jul.

    Sud svojom prvom odlukom nije ni utvrdio činjenicu smrti streljanjem, već je Mihailovića proglasio mrtvim kao nestalo lice (proglasio ga je mrtvim po drugoj odredbi Zakona o vanparničnom postupku) i za datum smrti opredelio 31. jul 1946.

    Državna komisija za tajne grobnice je ranije utvrdila da je Mihajlović dva dana po donošenju presude kojom je osuđen na smrt 15. jula 1946, odnosno da je 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan" na Adi Ciganliji.

    Rešenje o utvrđivanju datuma smrti je neophodno, jer bez dokaza o smrti, Viši sud u Beogradu ne može da odluči o zahtevu za rehabilitaciju Mihailovića, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kad pogubljen i sahranjen.

    Kada to rešenje postane pravosnažno činjenica smrti će biti upisana i u matičnu knjigu umrlih.

    Proces za rehabilitaciju Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu je prekinut 22. februara jer se čeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti. Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje skoro dve godine pred Višim sudom u Beogradu, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti od Bezbednosno informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.

    Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlagači, bio je izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem dan ranije.

    Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, a pridružili su se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor medjunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

    Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka sudjenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.




    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=06&dd=14&nav_category=12&nav_id=722746


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


     
     
     
     
    THE ORGANIZATION OF SERBIAN CHETNIKS RAVNA GORA
     
    INVITES YOU TO
     
    THE FIRST ANNUAL
    DRAŽA MIHAILOVIĆ "MALI FUDBAL" CUP!
     
     
    Please visit the website designed by
    Maja Ozegovic
     
    FOR MORE INFORMATION ABOUT THE
    FESTIVE WEEKEND ACTIVITIES AND
    SOCCER TOURNAMENT REGISTRATION INFORMATION!
     
     
     
     
     
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me,
    Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

    Пише: Андреј Димитријевић

    Објављена књига "Повратак краља" у којој су приказане фотографије из живота Карађорђевића које до сада јавност није видела



    КРАЉ ПЕТАР ДРУГИ – НАЈМАЊЕ ВЛАДАО,
    А НАЈВИШЕ НАПАДАН

    Из штампе је недавно изашла књига „Повратак краља“ аутора Јевђе А. Јевђевића, правника из Крагујевца који је старешина „Савеза Српски Соко“ (удружења које вуче корене од „Соколског савеза Краљевине Југославије“, првог спортског удружења у тадашњој држави). Реч је о биографској књизи која се бави животом краља Петра Другог Карађорђевића чији су посмртни остаци после 43 од смрти у изгнанству, коначно враћени у Србију и положени у породичну гробницу на Опленцу, у недељу, 26. маја. Књига је издата уз подршку Краљевског дома породице Карађорђевић.

    У књизи су сумирани сви значајни моменти из живота краља Петра Другог, ког аутор назива „краљем мучеником“. Чини се да је посебна вредност ове књиге то што је у њој објављен велики број фотографија (око 250), од којих многе никада раније нису виђене у јавности. „Сведок“ у овом броју, уз сагласност аутора, ексклузивно објављује фотографије из приваног и јавног живота краља Петра Другог и породице Карађорђевић које су до сада биле у приватним архивима и породичним албумима.

    - Краљ се вратио у своју земљу и зато смо одабрали да ово буде наслов књиге. Годинама сам прикупљао податке о краљу Петру. Поред тога сам и колекционар фотографија из доба Краљевине. Многе од фотографија које су сада објављене имао сам у породици, неке сам купио, а неке добио од других колекционара.Како истиче Јевђевић, циљ ове књиге јесте да се поништи хипотека која се вуче за краљем Петром Другим.

    - То је човек који је најмање владао, а најдуже је нападан. Зато сам хтео јавност да упознам са његовим кратким животом.

    Петар Други је владар који је провео живот у сенци породичне и националне трагедије – у Марсељском атентату 1935, као 11-огодишњак изгубио је оца; као дечак, са 17 година, проглашен је за краља после демонстрација 27. марта; а са 21 годином изгубио је власт у земљи.

    - Реч је о владару који је ефективно владао можда свега десетак дана, а остатак живота провео је путујући са континента на континент. Не само да је имао проблеме у сопственој земљи у време рата, већ су с временом југословенска монархија и влада у Лондону сведени на монету за поткусуривање, којом су трговале биртанске власти са Черчилом на челу у својој политици према Балкану и партизанима.

    У књизи су, поред биографских података и фотографија, дати и родослови породице Крађорђевић према којима њхова породична веза иде све до Стефана Немање, оснивача лозе Немањића и утемељивача српске средњовековне државе?! У листама породичних стабала приказана је и фамилијарна веза Карађорђевића са руским и византијским царевима.

    Књига обилује и великим бројем фотографија на којима су приказана уметничка дела познатих српских и светских уметника посвећена Петру Другом. Своја дела краљу Петру Другом посветили су наши познати уметници као што су Паја Јовнаовић или Милена Петровић Барили, али и други познати уметници из земље и иностранства. И то показује колико је поштовање и углед у јавности имала краљевска породица и колико нам је угледа у свету доносила монархија, истиче Јевђевић.

    - Желео бих да ова књига буде подстицај људима да се озбиљније баве личношћу краља Петра и историјом наше краљевске породице, која је сложена и значајна како за нашу прошлост тако и за садашњост, истиче аутор књиге, Јевђа Јевђевић.

    Случајност спасила краља да не погине у спаваћој соби

    Како напомиње аутор књиге Јевђа А. Јевђевић, нетачне су тврдње изнете од комунистичких власти да је краљ побегао из земље, оставивши народ, а поневши злато.

    - Одлуку о напуштању земље донела је влада. Све владе и монарси који су напустили своје државе због окупације нашли су се у Каиру, дакле, реч је о договору више држава. Такође је нетачна тврдња да је краљ однео злато. Па он није стигао ни све ствари да понесе. У бомбардовању, 6. Априла, бомба је директно погодила његову спаваћу собу. Само случајност – да је кнез Павле отпутовао из земље оставивши Бели двор у који је краљ прешао зато што је био модерније опремљен комуникацијским везама са Генералштабом – спасила је краља од сигурне смрти.

    Старе неистине се повлаче пред новим истинама

    Предговор је за књигу „Повратак краља“ написао престолонаследник Александар Карађорђевић, који је лик свога оца сумирао следећим речима: „Био је краљ кога времена и људи нису штедели… последњи краљ Југославије, земље којој није пружена шанса да живи, нити да преживи“.

    Престолонаследник Александар у предговору наговештава и долазак промена у перцепцији историје и стварности:

    - Времена се мењају; старе истине рађају нове легенде, старе неистине се повлаче пред новим истинама, некадашњи противници су стекли нове непријатеље међу некадашњим пријатељима, нове муке преобраћају старе фразе у стерилна и пуста идеолошка поља на којима се само још црне птице могу нахранити… Краљ је поново у својој земљи, међу својим народом! Сада може да почива са својим прецима, у спокоју који је заслужио! Сада би народ који је преживео, требало да почне да живи у миру који је заслужио!

    Стаљин тражио од Тита да врати краља на престо!

    - Постоји погрешно уверење да су нама Совјети са Стаљином на челу инсталирали комунизам. То није тачно, то су учинили Британци, односно Черчил, водећи се својим интересима. Стаљин је тражио да се краљ врати на престо, а о Стаљиновој улози говори састанак који је 20. октобра 1944. уприличен у Москви између Шубашића, који је представљао краљевску владу и Кардеља, који је ту дошао уместо Тита.

    Стаљин је разговор заказао како би приволео комунисте да не затежу превише око краља и да пристану да се краљ Петар Други врати у Југославију. Едвард Кардељ је у својој књизи „Борба за признавање и независност нове Југославије“ сам забележио Стаљинове речи:

    „Краљеви у наше време и онако више ништа не значе. То је само репрезентација која не игра никакву посебну друштвену улогу“. Дакле, он је тражио комунистима да дозволе повратак краља и да га привремено инсталирају на власти као марионету, што је Тито одбио, истиче Јевђевић.

    Последњи новац Краљевине Југославије

    У књизи су објављене и новчанице које је југословенска влада штампала у Лондону пред крај рата.

    - Са златним резервама које смо имали у свету – које су уочи рата изнете из земље и потхрањене у САД и Британији, како не би доспеле у руке Немаца у случају окупације – влада у Лондону могла је да штампа новац који је и поред рата у земљи био сасвим чврста монета. Међутим, када су комунисти победили, они су прикупили сав тај новац и комисијски га спалили.


    Андреј Димитријевић



    Извор: / Интернет Сведок / Akademediasrbija

    В.П.


    http://facebookreportermonitor.wordpress.com/2013/06/21/%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BE-%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

     
     
     
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

     
    Painting of Stella Jatras
    Photo by Milana "Mim" Bizic
    June 20, 2013
     
    Tribute to Stella (Stavroula) Jatras
     
    after she was laid to rest on Thursday, June 20, 2013
     
    by
     
    Milana "Mim" Bizic

    "V. Rev. Fr. Srboljub gave a beautiful eulogy for our Stella today, on behalf of all of us. Later on, at the hall, besides all the other loving tributes given to Stella by her son Jim, husband George, granddaughter and friends, I also spoke and said how she was like our "Wonder Woman." WW's tiara had a star in the middle of it, and Stella was our star in many ways. Like WW's golden lariot (lasso), Stella was able to corral all those media lies. Then, remembering the beautiful boots of WW, I couldn't help but remember how Stella gave those lies the boot, sending them flying high in the sky, over the newswires, appearing in the newspapers as editorials, on TV, at rallies, etc. She was indeed a special woman. Like her son, Jim, said: 'She did it ALL!" Loving wife, mother, grandmother, faithful church-goer, and fighter for justice all over the world!'

    "Martha Zatezalo spoke, saying how Stella and George invited them to their house to stay over, when they all attended a party in Washington, DC together. Until then, Martha and Stella had never met in person, only through emails!  'Imagine her hospitality to strangers!'

    "Milan Varadinovic, Head Counselor of the Embassy of the Republic of Serbia also spoke, saying how much the Serbian people everywhere, but especially those in Serbia, appreciated having a friend speak up for them during the most trying times.

    "Zvezdana Scott and her husband were also at the funeral to show their utmost respect, but couldn't stay for the mercy dinner afterwards.

    "We all were so grateful we had an opportunity to bid her one last farewell. As they took her coffin out of the church, Fr. Srboljub Jockovich and I sang "Vjecnaja Pamjat." While the mourners at the cemetery placed their flowers atop her coffin, I sang "Memory Eternal" alternating with "Vjecnaja Pamjat" until the last mourner passed. I then kissed her coffin from all of us! Goodbye, dear Stella, American-Greek by heritage, but a true AMERICAN-SERBIAN hero too. A fighter for truth and justice for all causes she believed in."



    Milana Bizic
    www.babamim.com

     Holy Trinity Greek Orthodox Cathedral, Camp Hill, PA
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013
     
     
    Photographs of Colonel George Jatras (USAF) and wife Stella
    who were married 60 years!
    Photos by Mim Bizic June 20, 2013
     
     
    V. Rev. Fr. Srboljub Jockovich and Rev. Kosta Petrogeorge saying prayers
    over their beloved Stella.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013
     
    By Mim Bizic:
    "V. Rev. Fr. Srboljub Jockovich said he spoke on behalf of ALL the Serbs in Pennsylvania, in the USA, in the whole world, thanking Stella Jatras for her continuous efforts to speak the truth of behalf of the suffering Serbian people so unfairly demonized in the media for the last 20 years.  'She never gave up!'"
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    By Mim Bizic:
    "Instantly it was easy to love Rev. Kosta when he talked of his beloved parishioner, Stella.  'She and George were in church each Sunday, she attended all the Bible Classes, and we discussed some of the problems bothering Stella about the unfair media...'"
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013
     
    Award presented to Stella Jatras by Serbian National Defense
    on Vidovdan, June 28, 2009 at New Gracanica Monastery.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013
     
    Display of some of the awards given to Stella Jatras over the years.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    Display of photos of Stella Jatras in her earlier years.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    Photo display of Stella Jatras' family members.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    From left to right, looking at the photo: Martha Zatezalo, Mr. Milan Varadinovich, Head Consular at the Embassy of the Republic of Serbia Washington, DC, Mim Bizic, and Zvezdana Stojanovich of the RAS organization
    at the funeral of Stella Jatras.
    Photo courtesy of Mim Bizic June 20, 2013.
     
    From left to right, looking at the photo: Martha Zatezalo, Mr. Milan Varadinovich, Head Consular at the Embassy of the Republic of Serbia Washington, DC, Dr. Stankovich, Mim Bizic, and Zvezdana Stojanovich of the RAS organization at the funeral of Stella Jatras.
    Photo courtesy of Mim Bizic June 20, 2013.
     
    By Mim Bizic:
    "It was wonderful to see Mr. and Mrs. Dan Scott there, but sadly under these circumstances.  Zvezdana Stojanovich was representing the RAS organization, besides herself...in gratitude to Stella Jatras for all her hard work on behalf of the Serbian people."
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    Gathering in the cemetery for the funeral of Stella Jatras.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    "Flowers were held by all in attendance at the funeral of Stella Jatras
    as prayers were said."
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    "Mr. Milan Varadinovic, Head Consular at the Embassy of the Republic of Serbia was there from Washington, DC and later spoke at Stella's mercy luncheon."
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
    "Final prayers and 'Memory Eternal.'"
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.
     
     
     
     
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0


    Mr. Milan Varadinovich
    Head Consular at the Embassy of the Republic of Serbia in Washington, DC
    at the funeral of Stella Jatras.
    Photo by Mim Bizic June 20, 2013.

     
    From Milana "Mim" Bizic on Monday, June 24, 2013:
     
    Thank you, Aleksandra, for helping more people learn more about our dear Stella. This morning I received an email from Milan Varadinovic, from the Embassy of the Republic of Serbia in Washington, DC, who wrote:
     
     
    Dear Mim,
     
    It was honor to all of us being there with George, Jim, family and other friends of such a glorious and beloved lady. Stella should remain with us to shine as a Star of honesty and pride, a monument to the shame of all those who traded the truth for their own comfort. The best way for the Serbian people to pay back to Jatras family and all our Greek brothers for what they did for justice and truth is to keep our memories alive, our hearts open and continue to teach the best values of honesty and bravery to our kids...
     
    Best regards,
     
    Milan
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0




    Lt. Col. Milton Friend (USAF, Ret.) and his wife Shirley
    prepare to leave for their trip to Serbia on October 25, 2010.
    Photo courtesy of Milton and Shirley Friend.


    Aleksandra's Note: On October 25, 2010, Lt. Col. Milton Friend (USAF, ret.) and his wife Shirley embarked on a very important trip overseas to Serbia. It would turn out to be the trip of a lifetime and the first time Milton Friend was returning to Serbia since World War Two! The main objective of the visit to Serbia was for Halyard Mission veteran Lt. Col. Milton Friend to testify at the October 29th hearing in Belgrade regarding the Rehabilitation of General Draza Mihailovich. Following this note you will find a photo essay courtesy of Milton and Shirley Friend of this very special visit to Serbia, which included a visit with the Serbian Royal Family at the White Palace in Belgrade and a trip to Ravna Gora.

    On October 29, 2010, Milton Friend attended one of the first in a long series of Mihailovich Rehabilitation hearings that continue to this day, two and a half years later. Milton continues to wait patiently for the resolution, which he hopes and prays will be a resolution that satisfies the demands of justice and honor. It is my sincere hope that Lt. Col. Milton Friend lives to see the day that General Mihailovich is officially "rehabilitated" in his beloved homeland of Serbia, but regardless of what the Belgrade court decides, Milton knows exactly who General Mihailovich and his Chetniks were.

    In Milton's words:

    "The first meeting with the General was very brief.  Two Canadians, one British airman, and myself were trying to get to the coast to find a way out of Yugoslavia. We were met by Chetnik soldiers and brought to Mihailovich's headquarters. We spoke only to the General's staff members for about half an hour. We told them we were on our way to the coast after having been in their country for over 50 days. We asked for help to get to the coast. It was then that General Mihailovich came into the room. After being briefed by his Staff, he told us that an American escape committee had been formed which was trying to reach the 15 Air Force headquarters in Bari, Italy to notify headquarters about how many airmen were stranded in Yugoslavia. If they were not successful, the General said that he would provide an escort of his soldiers to take us to the coast. That was good news, and we went back to Pranjani to await developments. I remember how warm and friendly and sincere he seemed in trying to help us.

    "The second meeting was longer, lasting for about an hour. General Mihailovich described his fondness for America and his hopes for the future when the Americans would come to his aid and help his forces free Yugoslavia. He spoke in French and an aide translated his words into English for us.

    "I remember that I didn't speak too much, I just listened in awe. He ended up being good to his word. I never saw General Mihailovich face to face again after those meetings in 1944, but I won't ever forget him."

    Lt. Col. Milton A. Friend, USAF (Retired)

    March 4, 2010

    You can find the full story of the life of Milton Friend as a United States Air Force veteran and his experience with the Mihailovich Serbs in Nazi occupied Serbia in 1944 and beyond, at the following link:

    http://www.generalmihailovich.com/2010/03/lt-col-milton-friend-usaf-halyard.html

    There are additional links to see and learn more about Milton Friend at the end of the photo montage below and multiple links to be found here on www.generalmihailovich.com regarding Milton's visit to Serbia in 2010.

    Happy Birthday, Milton! THANK YOU for your service, thank you for your friendship over the years, and God Bless You for your loyal, unwavering dedication to the truth about General Mihailovich and the Serbs. May you live many more years!

    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****


    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (1)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (2)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (3)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR

    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (4)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR

    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (5)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (6)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (7)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR

    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (8)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (9)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (10)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (11)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (12)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (13)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (14)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (15)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (16)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR

    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (17)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (18)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (19)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (20)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (21)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (22)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (23)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (24)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (25)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (26)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (27)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (28)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (29)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (30)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (31)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (32)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (33)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (34)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (35)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (36)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (37)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (38)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (39)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (40)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (41)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (42)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (43)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (44)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (45)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
    Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (46)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
     Milton and Shirley Friend's trip to Serbia October - November 2010 (47)
     Photo courtesy of Milton and Shirley Friend for AR
     
     
     
    LINKS TO LEARN MORE ABOUT
    HALYARD MISSION WWII VETERAN
    LT. COL. MILTON FRIEND
    of the United States Air Force!
     
     
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0





    Канцеларија Њ.К.В. Престолонаследника Александра II:

    Beograd, 28. jun. 2013. - Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina proslaviće Vidovdan u Čikagu, Sjedinjene Američke Države, po pozivu Njegovog Preosveštenstva episkopa novogračaničko-srednjezapadnoameričkog Longina.

    Njihova Kraljevska Visočanstva Prestolonaslednik Aleksandar II I Princeza Katarina prisustvovaće danas u 18 časova parastosu za sve koji su položili živote za krst časni i slobodu zlatnu, u srpskoj pravoslavnoj sabornoj crkvi Svetog Vaskrsenja u Čikagu. Nakon parastosa, Kraljevski par će prisustvovati Vidovdanskoj akademiji, na kojoj će govoriti Njegovo Preosveštenstvo episkop jegarski Porfirije i Otac Vojislav Bilbija iz Holandije.

    Centralna proslava Eparhijskih dana i Vidovdana biće održana u nedelju, 30. juna, s početkom u 10 časova, kada će biti služena sveta arhijerijska liturgija u manastiru Nova Gračanica, posle čega će biti priređen slavski banket, u saradnji sa Udruženjem Srpska Narodna Odbrana.

    Povodom proslave današnjeg praznika Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II je izjavio:

    “Danas obeležavamo Vidovdan, jedan od najvećih srpskih narodnih praznika i jedan od najznačajnijih datuma srpske istorije. Iako smo mali narod, naša istorija je burna, puna uspona i padova, velikih pobeda i tragičnih poraza. Danas se Srbija suočava sa budućnošću u kojoj je očekuju mnoge promene. Niko ne može da tačno zna kakva će ta budućnost biti, ali niko nema razloga da se budućnosti plaši, ako u nju korača imajući na šta da se osloni. Srbija ima na šta da se osloni u svojoj prošlosti. Ne slavimo mi Vidovdan kao dan poraza, niti kao simbol nužnog žrtvovanja. Slavimo ga kao simbol neuništivosti duha nacije, kao dokaz dubine naših korena, kao praznik nade i vere u bolje sutra. Kakve god da su promene pred nama, dok slavimo Vidovdan, dok se ponosimo svojom istorijom, naša budućnost može biti samo svetla.”









    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0


    Канцеларија
    Њ.К.В. Престолонаследника Александра II
    July 1, 2013



    Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina
    u Kraljevom kabinetu na Kraljevskom dvoru


    Prestolonaslednik Aleksandar II i Princeza Katarina počasni gosti na dobrotvornom prijemu organizacije Lajflajn u Čikagu


    Beograd, 1. jul 2013.– Organizacija Lajflajn Čikago i Srpski muzej Svetog Save u Čikagu bili su domaćini prijema i večere u čast Njihovih Kraljevskih Visočanstava Prestolonaslednika Aleksandra II i Princeze Katarine, u subotu, 29. juna, prilikom njihove posete SAD. U pratnji Njihovih Kraljevskih Visočanstava bio je njihov unuk Majkl Garfinkel.

    Kraljevski par stigao je u pratnji svog unuka Majkla Garfinkela u Srpski muzej Svetog Save, u aveniji Vest Beri u Čikagu, gde ih je dočekao veliki broj poštovalaca. Muzej je svečano obeležio prvu zvaničnu posetu Princa i Princeze, koji su otvorili Kraljevsku sobu. Među eksponatima zbirke nalazi se i pomorska uniforma Kralja Petra II, koju je velikodušno, kao pozajmicu, darovao njegov sin. Uniforma je izložena pored istorijske fotografije Kralja koji ju je nosio.

    Goste su dočekali predsednica humanitarne organizacije Lajflajn iz Čikaga, Keti Fanslou, i upravnik Muzeja dr Živojin Pavlović.

    Događaju je prisustvovalo više zvaničnika, uključujući srpskog generalnog konzula Deska Nikitovića, generalnog konzula Bosne i Hercegovine Branu Pećanca i generalnog konzula Grčke Ioanu Eftimijadu. Prostorije su bile ispunjene članovima upravnih odbora Muzeja, organizacije Laflajn Čikago, Američke asocijacije lekara, kao i drugim istaknutim zvanicama.

    Na drugom spratu Muzeja nalazi se izložbeni prostor. U Kraljevskoj sobi izložene su fotografije i predmeti povezani sa dinastijom Karađorđević, Hilandarska soba ispunjena je verskim eksponatima, a u Teslinoj sobi nalazi se nekoliko eksponata naučne prirode. U četvrtoj sobi izložene su memorabilije čuvenih srpskih sportista.

    Pre večere, Kraljevski par je strpljivo pozirao fotoreporterima i fotografisao se sa gostima. Tokom večere, gostima su se kratko obratili predsednici dveju organizacija domaćina, koji su zatim najavili generalnog konzula Nikitovića. On je govorio o snazi jedinstva Srba u dijaspori, što je u svom obraćanju snažno podržao i Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksdandar II.

    Nj.K.V. Princeza Katarina se u svom obraćanju prvo zahvalila suprugu zato što joj je omogućio da živi u Srbiji:

    „Ja sam počastvovana što sam u Srbiji, sa suprugom, među našim narodom. Uvek ću činiti sve što je u mojoj moći da svima život učinim boljim“, dodala je ona.

    Njeno Kraljevsko Visočanstvo osnovala je humanitarnu organizaciju Lajflajn 1993. godine, u okviru svojih međunarodnih napora da hitno odgovori na razaranja koja su nastala u jugoslovenskim sukobima. Misija organizacije Lajflajn jeste da pomogne svima kojima je pomoć potrebna, bez obzira na versko ili etničko poreklo. Princeza je svoj govor održala sa dostojanstvom i poštovanjem, istaknuvši da njena vizija od pre 20 godina ostaje ista i danas:

    „Kroz naš humanitarni rad, svorićemo pozitivne promene u životima ljudi. Bićemo doživotni partneri u promovisanju zdravlja, blagostanja i stabilnosti“.

    Princeza je zatim odala priznanje za neprocenjivu pomoć koju pruža kancelarija Laflajna u Čikagu, zahvalivši predsednici Fanslou i njenom upravnom odboru.

    „Vi ste ostvarili ogroman uticaj. Hvala vam što ste tolikom broju ljudi pružili ono što im je najviše potrebno – nadu.“

    Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II naglasio je u svom obraćanju da je piziv da posete Dvorski kompleks otvoren za sve:

    „Dođite u otadžbinu. Dođite da nas posetite. Uvek ste dobrodošli“.

    Najavljeno je da će ovog leta dva odvojena nastupa u Karnegi holu u Njujorku biti organizovana u korist Laflajna. Jedan je nastup proslavljene operske dive Jadranke Jovanović, koja je i ranije svoj talenat stavljala na raspolaganje humanitarnoj organizaciji Laflajn. Drugi je julski nastup Momčila Nikolića, čuvenog tamburaša, koji je imao nastup i na prijemu u Muzeju.

    Na kraju večeri, gostima je podeljen DVD sa snimkom državne sahrane Njihovih Veličanstava Kralja Petra II, Krajice Aleksandre, Kraljice Marije i Nj.K.V. Princa Andreja u Kraljevskom mauzoleju u crkvi Sv. Đorđa na Oplencu, 26. maja 2013. godine.



    www.royafamily.org


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Novosti
    Marko Lopušina
    27. jun 2013.
    June 27, 2013

    Đorđe Vujnović [Oktobar 2010]

    KAPETAN Đorđe Vujnović je bio komandant vojne operacije "Vazdušni most", koja je ušla u američku istoriju kao jedna od najuspešnijih tajnih misija armije SAD. Danas mi je čast da ovu prestižnu Bronzanu medalju uručim kapetanu koji je sve nas Amerikance učinio ponosnim.

    Ovim rečima je u srpskoj crkvi Sveti Sava na Menhetnu kongresmen Džozef Krovli, pred nekoliki stotina zvanica, Đorđu Vujnoviću iz Njujorka uručio 2009. godine visoko američko priznanje. Kongresmen je pre toga pisao kabinetu predsednika Obame, tražeći da 94-godišnji Vujnović dobije odlikovanje.

    - Medalja našem Đorđu Vujnoviću je priznanje američkog Kongresa heroju, koji je ceo život posvetio brizi za ljude, humanitarnom radu i učvršćivanju veza Srbije i Sjedinjenih Država - napisao je u obazloženju kongresmen Den Barton.

    Bila je to američka zahvalnost za herojstvo i značaj akcije u kojoj su četnici Draže Mihailovića 1944. godine i članovi američke tajne vojne misije spasli 512 američkih pilota u zoni sela Pranjani. Kako je napisao "Njujork tajms", bila je to najveća akcija spasavanja američkih vojnika iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Komandant te složene tajne operacije bio je Đorđe Vujnović. Tada je imao 29 godina. Rođen je 1915. godine u Njujorku, a kada je izbio Drugi svetski rat bio je beogradski diplomac. Imao je sreću da se kao američki državljanin, kako kaže, ubaci u poslednji avion SAD koji je iz Srbije sa diplomatama leteo u Tursku.

    - U Istanbulu sam mobilisan i postao sam oficir za vezu u američkoj bazi u Gani. Moja žena Mirjana je dobila posao u jugoslovenskoj ambasadi u Vašingtonu. Kasnije sam prebačen u vazduhoplovnu bazu u Egipat, pa u Nigeriju, gde sam regrutovan u vojnu tajnu službu OSS, preteču CIA. Premešten sam 1943. u Bari, odatle sam i rukovodio operacijom "Vazdušni most" - pričao nam je o vojničkoj karijeri Đorđe Vujnović.

    Podsećao je da su Amerikanci neposredno pre ulaska u rat formirali jaku službu za tajne vojne operacije, u kojoj je radio Srbin i američki državljanin major Nikola Stepanović. Najpre se zvala Služba za koordiniranje informacija, a od jula 1942. godine Služba za strateške poslove.

    - U ovim vojnim službama radili su Amerikanci srpskog porekla, pa se zato i može reći da su naši ljudi dali svoj doprinos formiranju CIA - otkrio je Vujnović.

    Major Stepanović je angažovao više od 30 američkih Srba za rad u SOI i OSS. Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi bili su Đorđe Gov Musulin iz Pitsburga, Eli Popović iz južnog Čikaga, zatim Nikola Nik Lalić, Mirko Rajačić, Đorđe Vujnović, Stiv Bižić, Nik Dragaš, Džon Milodragović, Džo Veselinović iz Sent Luisa i drugi.

    U Kairu je Vujnović našao posao u PAN AM-u, ali je ulaskom SAD u Drugi svetski rat mobilisan u ratno vazduhoplovstvo. Završio je obaveštajni kurs u Kairu i kao nebeski špijun leteo nad Balkanom fotografišući ratni region. Prilikom seobe vojne tajne službe OSS iz Kaira u Bari, radi lakše kontrole jadranske obale Jugoslavije, Albanije i Italije, major Đorđe Vujnović se primakao otadžbini.

    - Bio sam prvo oficir za vezu kod predsednika Ruzvelta, zatim oficir za vezu sa štabom Draže Mihailovića, a potom rukovodilac OSS u Bariju i komandant aerodroma Brindizi. Na aerodromu i u Bariju imao sam zadatak da opremam i ispraćam američke letelice koje su išle za Rumuniju i Jugoslaviju sa tovarima vojne i humanitarne pomoći Draži Mihailoviću i Josipu Brozu. Tokom rata oko 1.000 američkih pripadnika vazduhoplovnih snaga oboreno je iznad okupirane Jugoslavije, najviše u Srbiji - kazivao nam je Đorđe Vujnović.

    Radio je tada u Odseku koordinacija informacija kao ekspert za slovenska pitanja, SSSR i Balkan. Kao Srbin je u više navrata angažovan na izradi posebnih studija OSS o Jugoslaviji. Njegov zadatak je bio da na osnovu obaveštajnih informacija, prikupljenih od agenata OSS, ali i kroz intervjue sa izbeglicama sa Balkana, sačini preciznu studiju o trenutnim i narednim dešavanjima na prostorima Jugoslavije i Balkana. Kasnije je kapetan Vujnović bio vojni ataše SAD kod Draže Mihailovića. Tada je postao komandant tajne operacije.

    U selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca u avgustu 1944. godine počelo je spasavanje savezničkih pilota. Pored kapetana Vujnovića, učestvovali su major Nik Lalić i još desetak američkih Srba, mobilisanih u vojnu službu OSS.

    - Naš prvi zadatk je bio da nađemo 50 nestalih pilota, koji su iz Italije leteli u Jugoslaviju sa vojnom pomoći. Kada smo mi izbačeni iznad Gornjeg Milanovca i sleteli padobranima u Pranjane, otkrili smo da se u selu nalazi čak 250 naših pilota i izviđača. Susreli smo se sa komandantom Dražom Mihailovićem koji nam je garantovao bezbednost i uspešno okončanje naše tajne misije. U narednih nekoliko meseci, do 27. decembra sa seljanima smo podigli aerodromsku pistu na padinama Suvobora, i započeli evakuaciju. Tajno su iz Italije doleteli američki avioni, a sve se odvijalo tokom noći da nas Nemci ne bi otkrili. U međuvremenu, srpski seljaci su čuvali i hranili pilote, rizikujući svoje živote, jer je nemačka komanda glasila: streljati sve porodice koje štite Amerikance - seća se Đorđe Vujnović.

    U međuvremenu, američki piloti i Srbi toliko su se zbližili da su, na odlasku, vojnici poklanjali seljacima cipele - ništa drugo nisu imali - i bosonogi ulazili u transportere. O drugim detaljima operacije "Vazdušni most" Đorđe Vujnović je ćutao do smrti 2011. godine, jer je to, kaže, državna tajna SAD.


    SRPSKA CRKVA NA MENHETNU

    VUJNOVIĆ je bio vlasnik firme "Aero spejs", utemeljivač crkve Sveti Sava na Menhetnu i predsednik crkveno-školske opštine u Njujorku 1952/53. Osnovao je Američko-srpski komitet i organizovao demonstracija protiv Tita 1961. Koristeći svoj oficirski ugled često je pomagao srpskim novopridošlim iseljenicima da se snađu u Americi. Kao patriota bio je član SKK "Sveti Sava", SNO i Kongresa srpskog ujedinjenja. Poslednji put Đorđe Vujnović je bio u selu Pranjani 2004. godine kada se sreo sa svojim starim i ratnim prijateljima.


    (Nastaviće se)



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    ILIJA S. ILIC
    Photo courtesy of Lt. Col. Nikola Ilic

    Ilija S. Ilic as a Chetnik in WWII
    Photo courtesy of Lt. Col. Nikola Ilic

    Ilija S. Ilic with treasured Chetnik memorabilia
    Photo courtesy of Lt. Col. Nikola Ilic


    Dear Aleksandra,

    As a result of contracting pneumonia two weeks ago my beloved father Ilija S. Ilic passed away on the evening of 26 June 2013. He was one of the first to volunteer and join the Chetniks to fight against the terrors of the Ustashi in Dalmatia following the start of the war. He was born on 28 August 1923 in the village of Padjene the son of Stefan 'Жућа' Ilic who was a commander in the legendary Padjenski Battalion of the DCD. He was selected to fight in the Ljeteca Brigada of the DCD before asking to rejoin his original battalion to fight side by side with his own kin during the famous Battle of Padjene in December 1944. Wounded in battle and decorated with the Silver Medal for Bravery he was promoted to Corporal when promotions and honours and awards were announced in Italy. He eventually settled in England with his father and brother Milos. Initially employed as a miner in Mansfield between 1948 to 1956 he then chose to join my grandfather and Uncle (Milos) in Donnington, Telford where he was employed by the British Army as an Officers' Mess Bat Man and then Bar Steward. He married my mother Ljeposava when she came over with her mother in 1962. They had three sons: Sava who is a Civil Servant; Aleksandar who is a Serbian Orthodox Priest (Proto) and me - a Serving Lieutenant Colonel in the British Army. I'm currently a battalion commander in the 38 (Irish) Brigade - the same Brigade which the DCD met on entering Austria in 1945! My father was a great Serbian Patriot who believed only in God and the Serbian People.

    I will never be able to thank him enough for the sacrifices he made for us.

    Best wishes,
    Nikola Ilic


    Ilija S. Ilic will be laid to rest on Saturday, July 6, 2013.




    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****
     

    0 0

    Novosti
    Tanjug
    03. jul 2013. 14:35
    July 3, 2013

    Sud će pisanim putem doneti odluku, kojom će utvrditi datum smrti Draže Mihailovića, bez koje ne može da se nastavi postupak za njegovu rehabilitaciju


    Novosti Arhiv

    BEOGRAD - Sudska rasprava povodom utvrđivanja datuma smrti komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića završena je danas u Prvom osnovnom sudu u Beogradu.

    Sud će pisanim putem doneti odluku (rešenje), kojom će utvrditi činjenicu i datum smrti generala, bez koje ne može da se nastavi postupak za njegovu rehabilitaciju.

    Podnosioci zahteva za rehabilitaciju Mihailovića tvrde da je on streljan 17. jula 1946. godine, dva dana nakon što je osuđen na smrt, dok je sud u oktobru 2012. proglasio mrtvim Mihailovića, a kao datum njegove smrti odredio je 31. jul 1946.

    Međutim, odlučujući o žalbi podnosilaca zahteva, Viši sud u Beogradu vratio je u martu taj slučaj na dopunu postupka.

    Sud svojom prvom odlukom nije ni utvrdio činjenicu smrti streljanjem, već je Mihailovića proglasio mrtvim kao nestalo lice (proglasio ga je mrtvim po drugoj odredbi Zakona o vanparničnom postupku) i za datum smrti opredelio 31. jul 1946.

    Državna komisija za tajne grobnice je ranije utvrdila da je Mihailović dva dana po donošenju presude kojom je osuđen na smrt 15. jula 1946, odnosno da je 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan" na Adi Ciganliji.

    Rešenje o utvrđivanju datuma smrti je neophodno, jer bez dokaza o smrti Viši sud u Beogradu ne može da odluči o zahtevu za rehabilitaciju Mihailovića, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kada pogubljen i sahranjen.

    Kada to rešenje postane pravosnažno, činjenica smrti će biti upisana i u matičnu knjigu umrlih.





    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    BLIC
    Tanjug
    03. 07. 2013. - 14:39h
    July 3, 2013

    Sudska rasprava povodom utvrđivanja datuma smrti komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića završena je danas u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Sud će pisanim putem doneti odluku (rešenje), kojom će utvrditi činjenicu i datum smrti generala, bez koje ne može da se nastavi postupak za njegovu rehabilitaciju.


        Draža Mihailović

    Podnosioci zahteva za rehabilitaciju Mihailovića tvrde da je on streljan 17. jula 1946. godine, dva dana nakon što je osuđen na smrt. Sa druge strane, Sud je u oktobru 2012. Mihailovića proglasio mrtvim, a kao datum njegove smrti odredio 31. jul 1946.

    Odlučujući o žalbi podnosilaca zahteva, Viši sud u Beogradu je u martu 2013. vratio slučaj na dopunu postupka. Naime, Sud svojom prvom odlukom nije ni utvrdio činjenicu smrti streljanjem, već je Mihailovića proglasio mrtvim kao nestalo lice (proglasio ga je mrtvim po drugoj odredbi Zakona o vanparničnom postupku) i za datum smrti opredelio 31. jul 1946.

    Državna komisija za tajne grobnice je ranije utvrdila da je Mihailović dva dana po donošenju presude kojom je osuđen na smrt 15. jula 1946, odnosno da je 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan" na Adi Ciganliji.

    Rešenje o utvrđivanju datuma smrti je neophodno, jer bez dokaza o smrti Viši sud ne može da odluči o zahtevu za rehabilitaciju Mihailovića, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kada pogubljen i sahranjen. Kada to rešenje postane pravosnažno, činjenica smrti će biti upisana i u matičnu knjigu umrlih.

    Proces za rehabilitaciju Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu je prekinut 22. februara, jer se čeka pravosnažno rešenje o utvrđivanju datuma smrti. Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje skoro dve godine, ni predlagači rehabilitacije ni Sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti od Bezbednosno-informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.

    Jedini trag o Mihailovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlagači, bio je izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem, dan ranije. Oni su podneli i odluke tadašnje vlasti u FNRJ koje upućuju na to da je Mihailović streljan 17. jula 1946.

    Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, a pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, sa akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor medjunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

    Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja. On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.



    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/391532/Zavrsena-rasprava-o-smrti-Draze-Mihailovica-ceka-se-odluka-Suda


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0


    Chetnik Kokarda
     
    РЕЗОЛУЦИЈА 61. КОНГРЕСА ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА ’’РАВНА ГОРА’’ У МЕРВИЛУ 18. МАЈА 2013.г.

    Доследни традицији српског народа и његовој светој борби у Трећем српском устанку, под командом неумрлог генерала Драже Михаиловића, српски четнички борци истрајно остају верни идеалима слободе и демократије, за коју је српски народ дао небројене људске и материјалне жртве.

    2.  Организација српских четника „Равна Гора’’ са све већим неспокојством прати новонасталу ситуацију у држави и цркви после октобра 2000. године када смо сменом једног режима који је српском народу нанео много штете и страдања – очекивали успостављање демократије, правде и грађанских слобода. Нажалост, то се није догодило.

    3. Друштвени, државни социјални и политички догађаји у Србији последњих година довели су до потребе сазивања конгреса српских интелектуалаца 27 фебруар 2013 на који је било позвано преко 300 интелектуалаца из разних области стручности где су разматрали најактуелније проблеме привреде, државе и друштва и могућност изласка из врло комплексне кризе.

    4.Српски интелектуалци, суочени са дубоком економском, социјалном, моралном и политичком кризом,  Декларацијом су упозорили целокупну јавност у Србији о дубини кризе у којој се налази Србија и да је у питању отворена велеиздаја српских националних интереса и беспримерно кршење Устава Србије од стране свих структура власти, Председника, владе, скупштине и Уставног суда Републике Србије. Упозоравају да садашња власт наставља манипулацију евроинтеграција по цену одрицања једног великог дела сопствене државе, нашег Косова и Метохије за датум уласка у ЕУ.

    5. И нисмо дуго чекали да се суочимо са отвореном велеиздајом потписивања Бриселског споразума који владика Артемије оцењује да „свака тачка Споразума који су потписали претставници српских власти (не и српског народа) од прве до петнаесте заиста претстаљају најтрaнспарентнији пример гушења државе Србије на Косову и Метохији, односно предају, издају и продају свете српске земље Косова и Метохије са целокупним српским народом који је тамо живео и живи као и српским светињама на Косову и Метохији. Ово ће у историји бити пример најсрамнијег акта којим је држава Србија себи потписала смртну пресуду јер оставши без Косова и Метохије Србија као држава нема своју будућност’’

    6. Организација српских четника „Равна Гора’’никад неће подржати тако срамну издају Србије, српског народа и српских светиња, придружује се отпору који је томе пружила ДСС, РС, Двери као и остале родољубиве организације и тражи хитну и неопозиву оставку плаћеника на власти, Председника Николића, Вучића и  и предсдника владе Дачића.

    7. Организација српских четника „Равна Гора’’ је узнемирена да није била сведок већег ангажовања СПЦ како у преговорима у Бриселу тако и у отпору које су поменуте родољубиве организације пружиле у потписивању тако срамног споразума. Иако се СПЦ јавно изјаснила против Бриселског споразума, уклањање владике Артемија са Косова, као једине одбране народа и светиња на Косову и јединог отпора који се пружао најамницима у остварењу тзв. независне државе Косово, СПЦ-у, заједно са плаћеницима на власти, сматрамо саучесником у предаји Косова и Метохије осведоченим терористима.

    8. Српска православна црква ће најбоље обавити светосавску дужност када пензионише архијереје који су сарађивали са комунистичком тајном полицијом или су личним пороцима штетили угледу цркве и народа. Само када се ослободимо тешког комунистичког наслеђа моћи ће да се излечи духовна пустош коју нам је оно нанело. Треба сачувати своје културно и духовно наслеђе, а не лако прихватати штетне новотарарије које нам се намећу. Негујмо ћирилицу као српско писмо.

    9. Протествујемо због начина на који су посмртни остаци почившег Краља Петра II изненада ископани из манастира у Либертвилу и пренети за Београд. Његово Величанство Краљ Петар II је био избеглица, живео са нама у емиграцији.Ми смо га поштовали, помагали и сахранили, па је био ред да се одавде достојно испрати на вечни починак у краљевској задужбини на Опленцу, код Тополе.

    10.Са гнушањем гледамо подлу игру још увек присутних титоистичких кругова у влади и судству Србије који одлажу рехабилитацију генерала Драже Михајловића разним триковима о датуму његове мученичке смрти. Српским четницима који су војевали под Чичиним заставама, рехабилитација не треба, јер знају да су се заједно са њим борили за највише српске идеале. Рехабилитација је важна за део заведеног народа у земљи који се плаше да помену четничко име.

    11. Србски народ не сме да дозволи  да своју судбину ставља у руке плаћеника на власти. Не заборавимо да смо ми потомци лозе Немањића, Карађорђевића и Обреновића. Позивамо све Србе и Српкиње у отаџбини и иностранству, као и све родољубиве и патриотске организације, омладину Србије, да узме активно учешће у раду патриотских организација које пружају отпор плаћеницима на власти. Позивамо четничке организације у земљи да се  придруже отпору који пружају сви родољубиви и Богољубиви Срби  који се пружа ненародној власти.

    12. Поздрављамо наше храбре Србе на северу Косова и јужно од Ибра који храбро и голоруки истрајавају у одбрани својих домова и својих светиња у борби не само против Шитпарских терориста већ и плаћеника у Београду који продају не само нашу свету земљу већ и крв мученика којом је та света земља натопљена.

    13. Поздрављамо све родољубиве српске организације које бране и заступају српске интересе. Поздрављамо чланове организације српских четника у Републици Српској и у Србији.

    14. Поздрављамо оне који су животе своје ставили на олтар и одбрану отаџбине и одајемо највише признање. Ваш једини грех је био што сте пружили отпор српским непријатељима у њиховој намери да униште један мали јуначки народ и који на правди Бога чамите у Хашкој тамници.

    15. Поздрављамо  српске владике које сарађују са народом, слушају глас народа, шире љубав и слогу, залажу се за враћање саборности у Српску цркву и очувању Православне вере  и који пружају отпор онима који  издају српске националне  интересе.

    16.Поздрављамо дугогодишњег предсеника Организације српских четника „Равна Гора’’, господина Милана Драговића као и подпреседника војводу Чеду Ашанина.

    Гера, 18. мај 2013.г.

    Одбор за резолуцију:

    Душан Мадић
    Мане Срдић
    Ђорђе Петровић
    Др. Д. Крстић


    http://srbinaokup.info/?p=12488


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
    The Serbian flag, left, and the Chetnik Flag.
    Photo by Aleksandra Rebic
    At Chetnik Memorial Hall in Crown Point, Indiana
    May 19, 2013
     
    Statue of Liberty with fireworks.
    Source of image unknown at this time.
     
     
    Aleksandra's Note:
     
    There are so many reasons I'm grateful to be an American. One is for the sanctuary America has provided for the countless Serbian patriots who came to this great land seeking refuge from communist Yugoslavia after World War II. My father was one of those Serbian patriots, who met and married my mother here in America and who made his home and his life here permanently. Because of this blessing, I was born here in the United States and have had the advantage of experiencing and living both the American and traditional Serbian culture and traditions.
     
    Through the years, I've met countless Serb patriots who made the same journey and who passed on the legacy of General Draza Mihailovich and the Chetniks to their children and grandchildren who now continue to carry the torch of Freedom and Liberty and Faith in God and the Homeland.
     
    They never forgot or lost their love for their Serb homeland, though they made their new home here in America. I'll be forever grateful that they made this journey, that America opened her doors, gave them refuge and a new life and opportunities, and gave us descendants the gift of the heritage we must hold onto for always.
     
    Happy Birthday, America,
    on this 4th of July, Independence Day,
    from a grateful Serbian-American who
    will always remain a patriot.
     
     
    Sincerely,
     
    Aleksandra Rebic
     
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    ******
     

    0 0


     
    U IME NARODA! - ZABRANA SAHRANJIVANJA: OZNA SREZ PODUNAVSKI: "Pošto se Milan Milić svojim gestom pokazao kao narodni nerpijatelj ne možemo dozvoliti, da se na grobu ili van groba održavaju ma kakvi pomeni (opela) skupovi. Isto tako zabranjuje se otkopavanje leša...."
     
     
    U IME NARODA! - ŠTA KAŽE OZNA, SREZ PODUNAVSKI! - "Drugovi iz OZN-e doznali su da ovdašnji pop Milić ima revolver pa je zato uputila u njegov stan patrolu radi pretresa. Pošto su ga poveli u OZN-u radi saslušanja te je isti preko pijace počeo da beži i u begstvu je ubijen..."
     
     
     
    "U ime naroda represija u Srbiji 44-53"
     
    na Facebook
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****

    0 0

    Говор пуковника Мекдауела на народном збору у селу Осјечани на Требави (Босна), октобра 1944. Преводи капетан Рајачић

    Поводом књиге пуковика Роберта Мекдауела

    Како је Краљевина препуштена комунистима

    У студији “Стрељање историје“ шеф последње савезничке мисије код Драже открива шта се дешавало иза кулиса и зашто су пропали планови да се спречи продор Црвене армије у Источну и Југоисточу Европу

    ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

    Мистерију о промени британске и америчке политике 1943. године, од четника ка партизанима, која је аутоматски одредила исход рата, покушао је да реши амерички пуковник Роберт Мекдауел у студији “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“ (“Поета“ и ИП “Рад“, Београд, 2012). Мекдауел је био последњи шеф једне савезничке мисије у Дражином штабу, од 26. августа до 1. новембра 1944. године. Као професор историје Балкана на Мичигенском универзитету, он је био најобразованији савезнички официр на тлу окупиране Краљевине Југославије, али и у надлежним савезничким штабовима у Барију, Алжиру и Каиру. Учествовао је у Првом светском рату, као и у Грађанском рату у Русији, против бољшевика. Писао је обавештајне студије о Балкану још 1930-тих година, а прикупљање информација о овом подручју остаће његова специјалност и пошто је мобилисан.

    Пуковник Мекдауел је представљао већинску струју не само међу високим америчким, већ и британским официрима, која је сматрала да се инвазијом Јадрана и Егеја 1943. године морало ограничити Стаљиново напредовање на запад. Међутим, то се није десило због политике Черчила и Рузвелта, који нису поштовали институције својих држава, већ су се руководили саветима уског круга неформалних особа.

    Мекдауел и његови претпостављени су чак и у другој половини 1944. године веровали да се ток догађаја може променити. То се показало као утопија и Мекдауел после повратка у Италију умало није ухапшен. Хитно је враћен у Вашингтон под забраном да било коме било шта говори о својој мисији. Тако ни његова књига никада није објављена у Америци.

    Као што се то по правилу дешава, трагедија која је 1944. и 1945. задесила народе Источне и Југоисточне Европе била је последица низа несрећних околности.

    Мекдауел најпре подсећа да у Америци није схваћен значај Југоисточне Европе, укључујући и Турску, “не само у ратовима, већ и у њиховом спречавању“. Пре него што је мобилисан, 1942, Мекдауел је написао више студија о паралели између Првог и Другог светског рата. Његови закључци поклопили су се са закључцима из касније објављене књиге британског професора Џ. А. Р. Мариота, који је писао:

    “Кључ за напад који је у августу 1914. отпочео Кајзер мора се потражити на Балканском полуострву, где ће бити нађен… Да су Централне силе ударајући на Србију заправо доводиле у питање позиције Велике Британије на Блиском и Далеком истоку (то јест у Индији), није било довољно добро схваћено… Напад на сељачку Србију није био само почетак светског рата већ и обелодањивање основног разлога за њега… Велика Србија не само да је Хабзбурзима пречила пут према Солуну већ и Хоенцолернима према Цариграду. Југословени су се нашли сами између Централних сила и њихових снова о Средњој Европи која би се протезала од Хамбурга до Цариграда... Од Цариграда се градила пруга којом је немачки трговци и немачки војници требало да путују ка Персијском заливу… Када би се они успоставили у Персијском заливу… бок Велике Британије био би пробијен и више не би било битне препреке између немачке и њене власти над Истоком. Немци су (1914) несумњиво очекивали да експлоатишу Месопотамију и продру у Персију… и тиме угрозе превласт Велике Британије у Индији. Уништењем Србије био је отворен пут од Берлина до Босфора и Дарданела… Црно море је безмало и буквално постало немачко језеро“.

    Поред осталог, ови наводи су важни и јер се уочи годишњице обележавања почетка Првог светског рата све гласније чује неоправдана ревизија историје: да је Сарајевски атентат био узрок, а не само повод који је послужио Германима за агресију, у планираном “продору на југоисток“.

    Мекдауел потом пише да Немачка није имала довољно ресурса на својој територији за вођење дугог рата. У Првом светском рату нашла их је освајањем Румуније и јужне Русије, у Каспијском басену. Немачки основни стратешки циљ састојао се у даљим продорима на исток, према Персији и Индији, а не у победи на Западном фронту. То је увидео и Черчил, па је 1915. покренуо британску офанзиву против Турске, на Галипољу. Британци су доживели пораз, а лично Кемал Ататурк је посведочио Мекдауелу да их је до победе делило још свега 20 часова, пошто су Турци остајали без муниције. Ататуркова процена била је да том победом не само што би рат био брже завршен, него би и бољшевичка револуција била осујећена.

    Немци су очекивали да ће и током 1918. на Западном фронту владати статус кво, спремајући до тада највећу офанзиву према Индији. Мекдауел је на Кавказу слушао пропаганду бољшевика у којој се омаловажавају снаге Сила Антанте на Западном фронту, а посебно пристигли Американци, који су представљани као лоши борци. Бољшевици су, такође, регрутовали сараднике за немачки штаб у Тбилисију. Међутим, немачке планове је срушио изненадни слом Централних сила на Солунском фронту.

    Стратешки исту замисао Немци су имали и у Другом светском рату, с тим што им је сада било теже, пошто је Турска остала пасивна. Немци су планирали да најпре освоје јужне пределе Совјетског Савеза, у којима су се налазиле највеће залихе сировина. Затим су хтели да преко Ирана ударе на Индију, како је предвиђао и план Кајзеровог генерала Хофмана из Првог светског рата. Из другог правца, према Ирану је нападао Ромелов Афрички корпус. Циљ им је био да се ове операције заврше током 1941. и 1942. године, тј. пре доласка америчких трупа. “Није претерано рећи да је ово, у основи, рат за производњу и превоз, за прераду сировина у муницију, транспортовану безбедно, правовремено и у што већој количини на фронтове. Укупна бројност војске постала је мање важна од способности да се непријатељ надмаши у концентрацији добро снабдевених снага на одабраним положајима“, писао је Мекдауел у једној студији још док је био професор Универзитета Мичиген, 1942. године.

    Дошавши у Каиро, Мекдауел постаје члан штаба генерала Френка Ендруса (Frank Andrews), који је прихватио његову идеју да га што пре пошаље у Дражин штаб. Међутим, Ендрус је погинуо када се његов авион, на путу за Вашингтон, срушио на Исланду, и на његово место је постављен генерал Двајт Ајзенхауер. Идеја о слању није пропала, јер је Ендрус о свему обавештавао генерала Томаса Родерика, официра америчке Војнообавештајне службе у Команди за Југоисток. Ипак, ситуација се променила, јер Мекдауел није постао близак Ајзенхауеру, као раније Ендрусу, нити је Ајзенхауер усвојио Ендрусове ставове о значају Југоистока.

    Док су потцењивали значај Југоистока, Американци и Британци су прецењивали Стаљинову снагу, због чега су усвајали његове захтеве, тј. “нису схватили да му нису морали препустити Централну и Источну Европу“. Конкретно, према Медауелу, Черчил и Рузвелт нису узимали у обзир два следећа момента: прво, “највећу помоћ Хитлеровом нападу на СССР током 1941. и 1942. пружио је сам совјетски комунистички апарат мешајући се у рад Црвене армије“, и друго, “само обимна америчка помоћ у оружју, транспортним средствима и новцу, на којој је инсистирао председник Рузвелт, омогућила је Стаљину да упркос манама и слабостима свог система преживи не само Хитлерову бесомучну навалу већ и веома опасно масовно дезертерство, чак и отворену побуну делова Црвене армије.“

    Мекдауел пише да су у Совјетском Савезу заправо вођена два парелелна рата: против Немаца и против Стаљина и његове власти. Потоњи рат водили су дезертери Црвене армије, који су се борили заједно са Немцима, али и партизани, који су се борили и против Немаца и против стаљиниста, а било је и доста бегунаца који су се скривали по шумама.

    Због свега тога, Стаљинова позиција постала је критична и он је био принуђен да промени реторику, од комунистичке ка патриотској, са основним циљем да очува власт. Промена се односила и на Југоисток, па су Совјети дуго подржавали Југословенску владу и генерала Дражу Михаиловића, наређујући југословенским партизанима да учине то исто и да “за сада“ забораве на револуцију.

    Мекдауел наводи документовану изјаву Молотова, Стаљиновог министра спољних послова, британском колеги Идну, на Техеранској конференцији новембра 1943: “Боље је имати савезничку мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добијали поузданије информације“.

    Совјети су тражили код Британаца да пошаљу своју војну мисију код Михаиловића, или комбиновану совјетско-америчко-британску мисију. Одбијали су да пошаљу мисију код партизана све до фебруара 1944, када су то учинили на инсистирање Британаце. Та мисија је потврдила да су војничке способности партизана симболичне.

    Ипак, кренуло је наопако годину дана пре Техерана. “Крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944. – многи утицајни британски медији укључујући и Би-Би-Си, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима“, пише Мекдауел.

    Промену британске политике у корист Тита он приписује “паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и на Индијском океану“.

    Черчил се још крајем 1942. године уплашио да ће Црвена армија заузети и Југославију, па се у његовој глави родила магловита идеја да ће британске интересе у овом делу Средоземља очувати ако помогне југословенским комунистима, у нади да ће му се они после рата одужити. Черчилов пријатељ, генерал Фицрој Меклејн, писао је касније у мемоарима о веровању да ће британска подршка Титу “у приличној мери допринети нашој позицији на Балкану после рата“. С друге стране, британски премијер је сматрао да се у случају победе четника Југоисток не може претворити у британску колонију, јер су, пише Мекдауел, националисти желели да “после рата створе неку врсту федерације или конфедерације у Југоисточној Европи, која би била у пријатељским односима са свим великим силама, одбијајући да служи појединачним интересима било које од њих“.

    Овом фактору Мекдауел додаје и утицај моћних католичких кругова на Черчила, убеђених да ће се у случају Михаиловићеве победе Срби светити Хрватима за ужасне злочине почињене у првој фази рата. Ипак, тврди Мекдауел, пресудила је инфилтрација комуниста у Черчилово окружење. Притом није реч о Клугману и друговима из каирске централе Управе за посебне задатке (СОЕ), већ о непознатим особама из Лондона, чија имена Черчил није објавио ни у својим мемоарима.

    Амерички пуковник убедљиво доказује да Черчил, који је уједно био и министар рата, није поштовао ставове Форин офиса, Генералштаба, Команде за Средоземље и других установа. Међутим, он пропушта да наведе како је Черчил прешао Рубикон тек после Треће вашингтонске конференције са Рузвелтом, маја 1943. године. Тада су Американци још једном одбили његову идеју за инвазију Јадрана, што је значило да је вероватноћа совјетске окупације ове области веома висока. Черчила зато хвата још већа паника, али се он и даље не обраћа установама, већ из Вашингтона одлази директно у Каиро, на своју руку шаље прву британску мисију код Тита, а Михаиловићу наређује да повуче све своје снаге источно од реке Ибар.

    До новембра 1943. Черчил се ипак враћа старој идеји: Западни савезници ће се искрцати на горњи Јадран (не на сектор Неретва – Бојана, што је планирао Генералштаб), одакле ће у сарадњи са “хрватским партизанима“ (не са четницима, што је такође планирао Генералштаб) напредовати према Бечу и дунавском басену. Истовремено, извршиће инвазију Егеја и продрети на Црно море, чиме би се постигла три циља: увлачење Турске у рат, пребацивање Бугарске на страну Западних савезника и скраћивање линија снебдевања за Црвену армију. Што се тиче поратног уређења Југославије у овој варијанти, Черчилови планови нису били јасни (слободни избори под контролом Западних савезника, или, можда, подела земље).

    У вези Италије, Черчил је тражио “уздржавање од сваког разматрања даљих офанзивних операција“, из очитог разлога што је инвазију Немачке најтеже извршити преко Алпа. Зато је требало само створити јаку одбрамбену линију преко “најужег дела“ Италије.

    Углавном, пише даље Мекдауел, позадина ове Черчилове идеје била је јасна: спречити Совјете да заузму Средњу и Јужну Европу. Стаљин, који је и даље више мислио на очување власти, него на експанзију, на конференцији у Техерану прихвата Черчилов план, али га на изненађење Британаца одбија Рузвелт. Мекдауел пише:

    “…И не само ти британски учесници, већ и сам Чечрил у `Мемоарима` помиње своје изненађење због обима подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке операције на Југоистоку. Наиме, Стаљин се сложио не само са савезничким војним захватима на Егејском подручју, како би се Турска навела да зарати са Бугарском и отворио Босфор за ефикасније савезничко снабдевање совјетских фронтова, већ и са снажном англо-америчком копненом и ваздушном офанзивом од горњег Јадрана ка североистоку, преко северне Југославије, ка стратешки изузетно важном Подунављу.

    Стаљиново потоње противљење тој првотној, одличној Черчиловој стратешкој замисли… на основу свега што сам сазнао може се једино приписати и данас несхватљивим променама Рузвелтовог става током конференције“.

    Рузвелт је у Техерану први пут срео Стаљина и он је на њега “оставио велики утисак“, како је то приметила  Хелен Ломбард у књизи “Док су се они борили: Иза сцене у Вашингтону 1941-1946“. Ломбард наставља: “Америчка стратегија у Другом светском рату била је у суштини искључиво Рузвелтова. Током периода блиског пријатељства са Черчилом била је под утицајем Британаца; после Техерана њоме су управљали Совјети… У Техерану је врло брзо постало јасно да тим Рузвелт – Черчил не функционише глатко као раније“.

    Да нешто није у реду видело се већ и по томе што је Рузвелт у Техерану одсео у Совјетском посланству. Са Стаљином је проводио много времена и њихов однос ће касније постати предмет бројних анализа, чији закључак у основи гласи: амерички председник је веровао да може “поправити“ совјетског диктатора, да су они постали прави пријатељи, да га може убедити у шта год жели и да ће на основу свега тога послератни односи са Совјетским Савезом бити идилични.

    Тако, на Техеранској конференцији Стаљин се најпре чудио Черчиловим похвалама југословенских партизана – чију стварну борбену вредност је знао боље од Британаца – а потом Рузвелтовим стајањем на његову страну.

    Амерички председник је одбио Черчилову идеју позивајући се на недостатак бродова. Међутим, од компетентних британских и америчких планера Мекдауел је сазнао да исто питање Рузвелт није поставио у вези неке “не одвише важне“ операције на Пацифику. “Бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стратешког значаја“, пише Мекдауел.

    Рекавши да ако се усвоји Черчилов план неће бити довољно бродова за инвазију Нормандије, амерички председник је пробудио стари Стаљинов страх од одлагања главног удара на Немачку. Истовремено, Британци су посумњали да је склопљен тајни договор између Совјета и Американаца на њихову штету. Тако је Стаљин на крају добио и оно на шта није ни помишљао. Пошто је Черчилово и Рузвелтово окружење скривало детаље, у савезничким редовима се у почетку само наслућивало куда све то води. “Током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су Савезници у прилици да добију рат само да би изгубили мир“, пише Мекдауел.

    На таласу таквог расположења у савезничким штабовима, Мекдауел јуна 1944. подноси извештај савезничкој Команди за Средоземље, у коме поред осталог пише:

    Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту, организованом и предвођеном од комунистаТренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловићаи да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти… Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемом Балкана…

    Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства. Има их који сматрају да је једини могући закључак да садашња политика неме везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.

    Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после повлачења Немаца… На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану.“

    Разматрајући узроке промене Рузвелтове политике, пуковник Мекдауел пише:

    “Тако непосредан утицај америчког председника на спољну политику, посебно у време рата, није постојао ни у једној другој великој држави. Попут средњевекових монарха и арапских шеика из 19. века, наши председници су своје одлуке углавном доносили окружени личним саветницима: одлучивало се у кругу неколико званичника Беле куће, или пријатеља у приватном својству, са мало или нимало службених овлашћења, и још мање одговорности која би оправдала њихов често пресудан утицај на америчку политику.“

    Мекдауел овим објашњава и део америчких “промашаја“ у спољној политици, “посебно у случају Југославије и Југоисточне Европе“. Пише да нису реалне оптужбе, које су се чуле у пола гласа, да је Рузвелт комуниста, али закључује: “Непобитно је, међутим да је, као и премијер Черчил, имао везе са људима у које је веровао, а који су током рата симпатисали комунисте“.

    Рузвелтово зближавање са Стаљином, и намерно избегавање сусрета са Черчилом, Британци су означили као “почетак нове и врло опасне фазе у америчкој ратној политици“. Амерички високи официри су се уздржавали од коменрата, док су представници Стејт департмента “показали нешто више храбрости“, оцењујући да је “нова политика заправо позив екстремистима у совјетском врху да одступе од политике умерености и сарадње, коју је Стаљин наметнуо од почетка рата и од које је на крају и одустао када смо ми сами признали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Источну и Централну Европу“, пише Мекдауел.

    На другом месту Мекдауел наводи да су припадници Стејт департмента, не само на терену, већ и у Вашингтону, “готово без изузетка схватили опасност великих промена председникове политике“. Документа показују да су се они чак и ограђивали од Рузвелта. Као пример Мекдауел наводи меморандум Стејт департмента од 15. августа 1944, упућен адмиралу Лихију, шефу Рузвелтовог кабинета. “Ваља при томе имати на уму да његов садржај одражава не само гледиште Стејт департмента, већ и америчке владе“, подсећа Мекдауел. У том меморандуму се поред осталог каже:

    “Доследна политика ове владе била је и остала слање војне помоћи покретима отпора у Југославији, намењене активним дејствима против Немаца, а не оним активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим покретима такође супротстављеним Силама осовине. Стејт департменту је изузетно стало да америчке активности у Југославији буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила срачунате да утичу на ток догађаја у земљи, и да не подржава један део народа против другог, зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији.“

    Харолд Макмилан, главни представник британског Министарства спољних послова на терену, а после рата министар спољних послова и премијер, Рузвелтову промену политике је сматрао узроком многих зала. Мекдауел цитира Макмиланову књигу “The blast of War“, у којој се каже

    Продор кроз Љубљански пролаз и улазак у Аустрију могли су изменити целу политичку судбину Балкана и Источне Европе… Но осим Рузвелтове жеље у то доба да задовољи Стаљина готово по сваку цену, ништа није могло сузбити (америчке) готово патолошке сумње у британску политику, нарочито према Балкану… Тако је посејано семе поделе Европе и трагичних раздора који ће доминирати у свим политичким и стратешким размишљањима целог једног нараштаја… Свих ових година сматрао сам ту одлуку (Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу) као на једну жалосну прекретницу у историји.“

    Притисак на Рузвелта није престајао ни у другој половини 1944, нарочито од стране шефа ОСС-а, генерала Вилијема Донована. Захваљујући тим притисцима, Мекдауел најзад долази у Дражин штаб и по наређењу Команде за Југоисток тражи састанак са Хитлеровим специјалним изаслаником за Балкан, др Херманом Нојбахером, “у оквиру тадашње званичне савезничке политике нуђења Немцима да се предају“. Мекдауел је захтевао од Немаца да се предају четницима, уз симболично присуство англо-америчких падобранаца, што би значило да Црвена армија не треба да прелази Дунав. Из Мекдауеловог излагања јасно се види да су Немци пристали на капитулацију: “Господин Штеркер, заступник Хермана Нојбахера, Хитлеровог главног представника у Југоисточној Европи, већ ме је био уверавао да би таква симболична интервенција англо-америчких савезника била сигнал за предају свих немачких трупа у Југославији нама, под јединим условом да не буду предати Совјетима… На несрећу, међутим, премијер Черчил је тада инсистирао на мом опозиву из Југославије и повртаку, под забраном јавног говора, у Вашингтон, где је председник Рузвелт поново подлегао његовом утицају“, пише Мекдауел.

    Другим речима, када су амерички генерали и политичари најзад убедили Рузвелта да учини нешто за спас Краљевине Југославије – тада је Черчил поново наставио по старом.

    Баш у то време, главни амерички обавештајац у Средоземљу, и главна Мекдауелова залеђина на терену, генерал Томас Родерик, изненада је преминуо. Такође у време Медауеловог боравка код Драже, главни амерички политичар на терену који га је подржавао, надлежни службеник Стејт департмента Роберт Марфи, изненада је премештен у Француску.

    Чак и када се вратио у Бари, 1. новембра 1944, Мекдауел није губио наду, јер су високи британски официри са којима се срео били заинтересовани за Дражин предлог да Западни савезници преузму централне и западне делове Југославије. Сагласили су се и са његовим предлогом да се врати у Југославију заједно са британском мисијом. Онда је стигла наредба да се хитно врати у Вашингтон и да о свему ћути – и то је дефинитивно био крај.

    Анализирајући деловање председника Вилсона у Првом светском рату, под чијим пресудним утицајем је уместо поштовања Лондонског уговора створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Мекдауел закључује:

    “Ослањајући се превасходно на савете неколицине приватних особа у Америци, инсистирао је (Вилсон) на стварању нове националне државе Југославије – којом су наглашене националне суревњивости – не само унутар њених граница, већ у целој Југоисточној Европи.

    Наиме, уместо да донесе политичкој стабилности и миру Европе у целини, политика председника Вилсона је – у начелу, упркос свом његовом идеализму – посејала семе Другог светског рата.“

    Другим речима, да није била створена Југославија – не би ни било Другог светског рата, јер је стварањем Југославије Италија избачена из коалиције Западних савезника и гурнута у савез са Хитлером.

    Мекдауелов утисак је да су Вилсон и Рузвелт биле добронамерне али крајње наивне особе. Међутим, реалније звуче закључци америчког историчара Ентони Сатона, да су они у ствари деловали под утицајем крупног капитала са Вол Стрита, који најбољу прилику за бизнис види управо у изазивању ратова.



    (“Српске новине“, Чикаго, јун-јул 2013)


    http://www.pogledi.rs/kako-je-kraljevina-prepustena-komunistima/



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

     
    Објављено дана: 2013/07/03
    July 3, 2013
     
     
    Имајући у виду у народу укорењену НЕИСТИНУ о одбеглом Краљу који је наводно опљачкао државно злато, скоро бизарно делује чињеница да је Краљ Петар II своју земљу напустио без и једног килограма злата, па чак и без личних ствари!
     
    VIDEO:
     
    Питање злата Краљевине Југославије -
    "Београд вечити град"
     
    Posted on You Tube by "Kraljevina Srbija"
      


    Published on Jun 27, 2013

    Демантовање деценијских лажи о судбини злата Краљевине Југославије у емисији "Београд вечити град", емитованој на Радио телевизији Србије


    http://youtu.be/bcAVlcaIx3Y




    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

older | 1 | .... | 4 | 5 | (Page 6) | 7 | 8 | .... | 49 | newer