Quantcast
Channel: General Draža Mihailovich
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live

Документарни филм “Генерал Михаиловић – Херој и казна“. / "PTC-Radio-Televizija Srbije" / "Pogledi" / April 28, 2015

$
0
0
Pogledi
April 25, 2015
Милослав Самарџић



Добро упамтите ове координате: уторак, 28. април 2015. године, 20 часова, Други програм Радио Телевизије Србије.

Добро их упамтите јер је то термин првог емитовања једног објективног филма о Другом светском рату на државној телевизији у историји Србије: документарног филма “Генерал Михаиловић – Херој и казна“.

Упамтите их и зато што то није обичан филм ни када се гледа чисто естетски, ван идеологије и политике. То је најбољи филм овог жанра икад снимљен у Србији.

Најбољи је јер је реч о продукцији холивудске компаније 44blue– а она је најбоља међу најбољима и у самом Холивуду, овенчана бројним ЕМИ наградама (еквивалент Оскара у свету документарног филма) и чије серије и филмови се свакодневно приказују на водећим америчким телевизијама.

Суоснивач компаније и продуцент филма “Генерал Михаиловић – Херој и казна“ је Раша Драшковић,син др Милорада Драшковића,делегата Омладинског штаба 501 у Врховној команди Југословенске војске, потоњег директора Архива Хуверовог института при Станфорд универзитету у Калифорнији. Милорад је посмрче министра Милорада Драшковића,који је, као прва жртва Комунистичке партије, убијен 1921. године у Делницама. Пре рата имао је улицу у центру Крагујевца, која је после рата преименована по имену убице. После 2000. године име убице је избрисано, док је Милорад Драшковић добио нову улицу, али сада на периферији Крагујевца.

Извршни продуцент је један од најбољих приватних студија у Србији,“Синемон продакшн“из Београда.

Филм је сниман на више локација у Србији, Британији и Америци. Основна нарација је на енглеском а главни наратор је управо Раша Драшковић. Прича је холивудска, са пуно заплета и изненађења, а праћена ексклузивним филмским записима и документима, као и инсертима из најпопуларнијих партизанских филмова и серија, уз одговарајуће коментаре.

Поред неколико учесника рата (Савковић са Рудника, Хођера из Београда/Вашингтона, итд), који уносе дозу емоције, у филму говоре и водећи британски историчари из ове обасти, на челу са Хедер Вилијамс и Питером Бетијем, али говори и контроверзни Николас Бредшо (алијас Џон Крипс), једини британки историчар који и данас подржава причу из 1950-тих година. Затим говоре истакнути амерички историчари: др Кирк Форд, професор историје на Мисисипи универзитету, историчари Националног архива у Вашингтону, итд. Свој скромни допринос овом великом филму, кроз изјаве и интервјуе, дало је и нас неколико истраживача из Србије који се бавимо овом темом, на челу са бившим шефом Војног архива у Београду пуковником мр Драганом Крсмановићем.

http://www.pogledi.rs/ovaj-film-morate-videti/

*****

Уторак, 28. април 2015. године, 20 часова, Други програм Радио Телевизије Србије.

PTC - Radio-Televizija Srbije

Генерал Михаиловић - Херој и казна

Филм америчке продукције 44 Блу приказује однос генерала Михаиловића са Савезницима у току Другог светског рата.

Михаиловић је у западним медијима у току рата приказан као херој - холивудски филм, радио драма са Орсоном Велсом, амерички стрипови и насловница Тајм магазина сведоче о глорификацији.

Као начелник главног штаба Југословенске војске, генерал Михаиловић је од септембра 1941. до децембра 1944. године примио више десетина савезничких мисија на ратиштима широм окупиране Краљевине Југославије.

Сазнајте о Михаиловићевим контактима са Британцима, Совјетима и Американцима, који су крунисани акцијом спасавања америчких авијатичара из немачког обруча 1944. године.

Продуцент филма је Раша Драшковић.


http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1899035/%D0%93%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB+%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B+-+%D0%A5%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%98+%D0%B8+%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B0.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Хрвати избачени из марша победника [Међу Србима током прославе АНЗАК дана у Сиднеју (Аустралија), посвећеном сећању на савезничке хероје оба светска рата] / "ВасељенскаТВ" April 28, 2015

$
0
0
ВасељенскаТВ
С. Принцип / Вести
April 28, 2015

(Фото: С. Принцип)

Сиднеј – Свечано расположење међу Србима током прославе Анзак дана у Сиднеју, посвећеном сећању на савезничке хероје оба светска рата, нарушено је инцидентом групе Хрвата који су такође хтели да марширају. Сврстали су се у колону са ешелонима савезника, носећи транспарент са шаховницом и натписима „Croatia“ и „Croatian army“, као и поруком: „Бранити домовину срцем хрватским“.

Вест о њиховом доласку стигла је до Срба који су се налазили знатно иза у колони.

„Ово је била очигледна провокација, људи су били веома узнемирени. Могло је свашта да се догоди“, каже Милан Бркљач из српског одбора за АНЗАК. Он додаје да су се Срби трудили да спусте тензију и реше проблем на цивилизован начин.

„Ово је био поступак с намером да се Срби испровоцирају на реаговање, што би могло да доведе до наше суспензије са свечаности“, оцењује Бркљач.

Српски Главни одбор за АНЗАК одлучио је да ни на који начин неће дозволити да се у маршу нађу представници нације која је ратовала на другој страни од савезничке.

„Нас 25 изашло је и стало испред Хрвата. Направили смо кордон да они не би прошли. Били смо сасвим мирни“, наводи Бркљач.

Срби су потом замолили полицајца да позове појачање, дошло их је петнаестак. Срби су онда отишли код маршала параде и проверили има ли Хрвата на списку учесника.

„Није их било. Зато смо тражили да разговарамо са Бобом Бетијем, одговорним за организацију и упозорили га да би могло да буде великих проблема, да су Хрвати у оба светска рата били против савезника и да била срамота за све ветеране да сада овде марширају„, рекао је Бркљач.

Он додаје да је Бети после консултација отишао вођи хрватске групе и затражио да се разиђу.

„Он му је рекао да имају одобрење хрватске државе и да представљају хрватске војнике који су у Авганистану. Ипак су отишли, а ми смо упозорени да останемо мирни“, наводи Бркљач.

Када су Хрвати отишли, Срби су се вратили на место свог ешелона.

Бркљач напомиње да је поставио питање да ли хрватска држава може да одлучује у Аустралији.

„Рекао сам да су у Авганистану били и немачки војници. Значи ли то да би сада и Немци овде могли да марширају“, питао је Бркљач организаторе.


С. Принцип / Вести

http://www.vaseljenska.com/vesti/hrvati-izbaceni-iz-marsa-pobednika/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

ИЗЛОЖБА У ИМЕ НАРОДА ПАНЧЕВО! -ТРИБИНА И ФИЛМ БОГ ДА ПРОСТИ - Четвртак 30. април 2015 / IZLOŽBA U IME NARODA PANČEVO! Dokumentarni Film i Tribina "BOG DA PROSTI" April 30, 2015

$
0
0

О СТРЕЉАНИМ ГЛУМЦИМА И ДРУГИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА НАРОДА 1944.



IZLOŽBA U IME NARODA PANČEVO! - Pogledajte zasto je ovu izlozbu videlo preko 50.000 posetilaca u Srbiji u proteklih godinu dana i zasto je od otvaranaja za deset dana kroz Narodni muzej u Pančevu prošlo oko 1500 gostiju:

ČETVRTAK 30. april 2015:

17h - stručno vođenje kroz izložbu.gost dr Nebojša Damjanović

18h - dokumentarni film i tribina "BOG DA PROSTI"

Gosti:

Boško Savković, reditelj filma

Dobrivoje Tomić, svedok masovnih likvidacija 1944-1945.

Boško Milanaović, potomak streljanog glumca Antonija Milanovića.

Dobro došli!

*****

Четвртак 30. април 2015:

17ч - стручно вођење кроз изложбу.
гост др Небојша Дамјановић

18ч - документарни филм и трибина "БОГ ДА ПРОСТИ"

Гости:

Бошко Савковић, редитељ филма

Добривоје Томић, сведок масовних ликвидација 1944-1945.

Бошко Миланаовић, потомак стрељаног глумца Антонија Милановића.

Добро дошли!

http://newsite.uimenaroda.net/cr/news/vesti/izlozba-u-ime-naroda-pancevo-tribina-i-film-bog-da-prosti/

U ime naroda represija u Srbiji 44-53
na Facebook.

FILM "BOG DA PROSTI" (official trailer)

Posted on You Tube by "AlterNIBBgd"
Published on Sep 30, 2014
Поводом 70 година од ослобођења Србије и Београда од фашизма...



https://youtu.be/Vq2_YaloUUc


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

REMEMBERING Halyard Mission Hero Arthur "Jibby" Jibilian on his birthday April 30, 2015 / By Aleksandra Rebic

$
0
0
Arthur Jibilian, 86, speaking at the "Forgotten 500 Reunion"
'Lest we Forget' Halyard Mission commemoration
Michigan June 17, 2009
Photo by Aleksandra Rebic
American airmen and OSS personnel with General Mihailovich,
standing in the center of the photo with his hand
over his heart, 1944. Arthur Jibilian is kneeling in the front
row in front of General Mihailovich and Captain Nick Lalich.
Photo courtesy of Arthur Jibilian.
 
Back of photograph with personal message from
General Mihailovich to Arthur Jibilian in 1944.
"To Mr. 'Jibby' Jibilian, an ally and friend in these difficult days
in the battle for freedom."
Photo courtesy of Arthur Jibilian.

Aleksandra's Note: This year, 2015, the world will be marking the 70th anniversary of the end of World War Two, the era of the "Greatest Generation."For me, one of the measures of a man who dies is how deeply the loss is felt in the hearts of those who knew him, and if they didn't know him personally, were affected by his work or by his existence on this earth in a positive way. OSS radioman Arthur "Jibby" Jibilian was short in stature but a giant of a man in the hearts of all of us who were fortunate and privileged enough to know him. I was one of those people, and though it's been five years since his death, I can still remember exactly what his voice sounded like, and he is as alive for me today as he was for all the years we kept in touch. In one of our last conversations over the telephone, it was obvious that he had been weakened by the leukemia that had struck him late in life. I made a simple request - "Arthur, please don't die." He liked that I called him "Arthur", though most of those familiar with his remarkable life story endearingly called him "Jibby". He chuckled warmly and said, "I'll try not to." I know he tried his best, but finally succumbed and died peacefully on March 21, 2010 in Ohio. Although it was inevitable, the news of his death was taken hard. I really thought we'd have him just a little while longer.

Today, April 30, 2015, Arthur Jibilian would have been 92 years old. I'd like to celebrate his birthday with you by telling you just a little bit about him. You can find out much more by searching the internet. Please take the time to do so today. It will be worth your time and attention.

Arthur "Jibby" Jibilian  was directly involved in the great WWII Halyard Mission Rescue Operation of 1944 in Nazi-occupied Yugoslavia, both in Serbia and in Bosnia. He was directly responsible for saving the lives of over 500 American airmen stranded on that territory who were considered MIA and virtually left for dead for a good length of time before they were rescued.

Perhaps even more significant was that for Arthur Jibilian, coming home to America after the mission was successfully completed and every American and Allied airman was evacuated safely didn't mean leaving the past behind. Instead, he made it one of his life goals to vindicate the Serbian commander who made the multiple rescues of the stranded Americans and other Allied airmen possible. Arthur never forgot the legendary Serbian General Draza Mihailovich, whom he was fortunate enough to have met personally while in Serbia and Bosnia. After the war, and to his dying day, Arthur devoted his energy and his heart and soul to seeking justice for the General and righting the wrongs of the historical record with regards to Mihailovich, his Chetnik forces, and the Serbian people loyal to them. It was a huge task and an uphill battle. That did not deter him. Most impressively, Arthur Jibilian wanted nothing for himself and everything for Mihailovich and the Serbs who had saved the lives of the Americans in the former Yugoslavia during World War II. Arthur's efforts were not in vain. The historical record is now a more truthful one, a more just one, because of him.

Fortunately, Arthur had the opportunity to return to Serbia and the areas that were so pivotal in his life story twice before he died: the first time in 2004 for the 6oth anniversary of the Halyard Mission and then the following year, in 2005, when the Mihailovich Legion of Merit Medal was returned "home" to Serbia.

When Arthur died on March 21, 2010 I felt the loss in my gut. His daughter Debi Jibilian called and left a voice mail message to call her back. It was a Sunday afternoon, and I had been out running errands. Springtime had finally arrived. She didn't leave any details. Though we had spoken on the phone a number of times about her father and the Halyard Mission and current ongoing recognition efforts, and had met in June of 2009, this time it was immediately clear why she was calling. I remember banging my fist on the kitchen counter in frustration. Then the tears came. To this day I continue to feel the loss in my heart. I selfishly wish Arthur were still here with us, because he was truly such a dear, good man. A good friend. I regret that he did not live to see the Mihailovich Rehabilitation judicial process begin in Belgrade, Serbia in September of 2010. As of this writing, that process continues, as we wait for long-deserved justice to be served in Belgrade.

Arthur Jibilian's remains were interred in Arlington National Cemetery on May 5, 2011.

I hope Arthur Jibilian is watching and reading and listening. I hope he knows how much he is missed. For the Serbs, he was truly the "good American." We have not forgotten.

VJECNAJA PAMJAT.
MEMORY ETERNAL.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

April 30, 2015

Arthur Jibilian and Aleksandra Rebic
"Forgotten 500 Reunion"
Michigan, June 17, 2009.
Photo: Rebic collection.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

VIDEO / ПАМТИ КОЧЕВЈЕ - 70. годишњица кочевског масакра - Kočevje (Словенија) 1945 - Филм направљен поводом обележавања 70. годишњице комунистичког злочина над националистима / Remembering the Communist Massacre of the Serbian Nationalists in Kočevje (in Slovenia) 1945 / 70th Anniversary

VIDEO / Šumadijski Ravnogorski Pokret Osnivanje 19.04.2015 selo Jarušice - Rača (SNIMAK TV RAČA) April 19, 2015

EPISODE 7: THE FINAL CHETNIK OFFENSIVE AGAINST THE AXIS / REVIEW by Carl Savich: Documentary Series "The Kingdom of Yugoslavia in the Second World War"

$
0
0
serbianna.com
Review by Carl Savich
May 3, 2015

Review: Documentary Series "The Kingdom of Yugoslavia in the Second World War,"Episode 7:The Final Chetnik Offensive Against the Axis.


The Kingdom of Yugoslavia in the Second World War [2 Series: Why Were the Balkans Given Over to Communist Control?] is the second part of a documentary series consisting of six approximately 30 minute episodes. This series continues from part one which consisted of six episodes that examined the German invasion and subsequent occupation and dismemberment of Yugoslavia released in 2014. The first series analyzed the period from the German invasion and occupation of Yugoslavia beginning on April 6, 1941 up to October 20, 1944 when Soviet Red Army troops captured Belgrade. The second series attempts to answer the question of why the Allies turned the control of the Balkans over to the Communists. Why was the legal and recognized Yugoslav Government-in-Exile abandoned in favor of a Soviet installed Communist dictatorship regime?

The documentary series is a production of Pogledi Kragujevac made in Serbia in Serbian with English subtitles. The screenwriter is Kragujevac based historian and journalist Miloslav Samardzic who also is featured in interview segments in the series. Other commentators were a Yugoslav Army private of that time, Berislav Stanojlovic, Aleksandar Djokic, a UN officer in Geneva, Switzerland, Urosh Shusterich, a former Yugoslav Army officer, Radenko Mirich, a businessman in Paris, and Milutin Velisavljevich, a Serbian historian. Colonel Dragan Krsmanovich, the former head of the Military Archives in Belgrade, also is interviewed. They recount the story. There are eyewitness accounts along with historical analyses. Miloslav Samardzic was filmed on location in several scenes including Kadina Luka and Lazarevac.

 
 
The original music is by Dobrica Andrich. One of the featured songs is “Get ready Chetniks!” or “Spremte se, spremte Cetnici” by Milan Petrovich which was the theme song of the 1943 20th Century Fox film Chetniks! The Fighting Guerillas starring Philip Dorn and Anna Sten and also of the 1943 Treasury Star Parade radio drama The Chetniks starring Orson Welles and Vincent Price. “God of Justice” or ”Boze pravde” by Davorin Jenko is also featured. The film is narrated by Sasha Pilipovich. The director of photography is Dragan Vuchkovich.

The 7th episode covers the last full year of the war, 1944. The episode begins with the liberation of Paris and the anticipation of the return of democracy. Charles DeGaulle returns triumphantly in France. The Chetniks had these same expectations for Yugoslavia. But they were to be thwarted and dashed.


The opening scene showed a map of 1941 Yugoslavia with a black background that bursts into flames as a column of German Panzerkampfwagen V Panther medium tanks roll by. The Panther was introduced in 1943 as a reply to the Soviet T-34/76 tank and saw action at the Battle of Kursk and in France. The Panther tank was not, however, deployed in Yugoslavia. Then archive footage is shown of Yugoslav Communist Partisan troops in military uniforms marching in file in rows of two towards the camera from a film from May 29, 1944.

Draza Mihailovich, second from left, with American Lieutenant Colonel Robert H. McDowell of the Office of Strategic Services or OSS, first on left, the chief of the U.S. Ranger Mission, 1944. Robert H. McDowell was a graduate of the University of Michigan, majoring in history.
 
For Josip Broz Tito, the end of the war saw him pursuing his main objective, to destroy Draza Mihailovich and the Chetniks and to take power in Yugoslavia. On September 5, 1944, Tito declared that the first priority or primary objective of the Communist Partisans was the annihilation of Draza Mihailovich and his forces.

On August 30, Draza Mihailovich ordered the general mobilization of his forces. On the next day he ordered an attack on German forces. He fought a two front war: A defensive war against the Partisans, and an offensive one against the Germans.

Silent film footage of Draza Mihailovich holding a rifle
filmed by members of the U.S. mission.
 
Draza Mihailovich welcomed the collapse of the German forces as a sign of the resurrection of Yugoslavia. This was the time to attack the Axis occupation forces.

Critics have attacked the Chetniks as being passive during the war while the Partisans were engaged in combat. But, in reality, the Partisans did not liberate or take any major towns in this same time period. The Chetniks, by contrast, had taken Loznica, Cacak, Ljubovija, Bajina Basta, and Visegrad in eastern Bosnia by September, 1944.

Every year since 1941 the Chetniks had launched a major offensive against German and Axis forces. 1944 was no different. The Chetniks launched their Fourth Offensive in September, 1944 against German forces in central, east, and southern Serbia as well as Hercegovina and eastern Bosnia.

Chetnik commander Lt. Colonel or pukovnik Velimir Piletic, second from left,
with Chetnik guerrillas.
 
On August 15, 1944, Chetnik commander Velimir Piletic ordered attacks against German and Bulgarian forces along the Danube River in eastern Serbia. On August 26, Kuchevo was taken with 120 German POWs. The Serbian towns of Majdanpek, Petrovac na Mlavi and Zhagubica were also taken.

On August 27, Romania switched sides in the war after the Soviet Red Army smashed German forces during the Jassy-Kishinev Offensive. As a consequence, Romanian forces cooperated with the Chetniks. Piletic, with help from Romanian forces, attacked 120 German vessels on the Danube River. Adolf Hitler refused their surrender. So the Germans scuttled the ships. Chetniks attacked the Sip Channel in eastern Serbia. As a result, the German Danube and Black Sea Fleet was destroyed, a major military achievement during the war.

On September 3, 1944, the Chetniks attacked German positions at Pozarevac, Svilajnac, Despotovac. In Cuprija, 200 German POWs were taken.

The Bor and Zajecar regions were also cleared of German troops. No German troops remained in this region. They retreated to Hungary to strengthen their defenses against the impending Soviet Red Army attack. This allowed the Chetniks to take over this territory. Boljevac, Dobrichevo were taken by Chetnik forces, who seized all the territory up to the Morava River.

U.S. Lieutenant Michael Rajachich, left, of the OSS Ranger Mission to Draza Mihailovich, with the chief of the mission American Lieutenant Colonel Robert H. McDowell of the OSS, 1944.
 
The American member of the Ranger Mission to Mihailovich, Lieutenant Michael Rajacich of the OSS, was able to witness and to document these offensives. He participated in the operations. The first town that Dragomir Topalovic of the Rudnik Corps captured was Kadina Luka. This town was strategically important because the railway link between Belgrade and Sarajevo passed through it. The Rudnik Corps captured German troops and attacked Lazarevac. Belanovica was also taken. German troops surrendered. 60 German troops were killed in the battle.
 
 
Miloslav Samardzic on location in Kadina Luka in Serbia where the Belgrade-Sarajevo railway passed.
 
The planned Chetnik advance on Belgrade was halted due to Partisan attacks against them from the south. The Partisans were supported by U.S. C-47 transport planes. Chetnik forces attacked a column of supply trucks near Jagodina.
 
Miloslav Samardzic on location in Lazarevac in Serbia.
 
The Rasina-Toplica Corps and the Deligrad Corps attacked German and Bulgarian forces on August 30. The Axis troops retreated.

Dragutin Keserovic commanded the Rasina Corps. Branimir Popovic of the Deligrad Corps attacked German forces along the Nish-Sveta Petka line. The Germans were reinforced from Krushevac. Keserovic blew up railroad line from Krusehvac-Stalach. The Germans bombed Chetnik positions in response.

Chetnik commander Major Dragutin Keserovic, center,
the commander of the Rasina Corps.
 
The Chetniks were able to take Leskovac and Vlasotince. On August 29, German and Albanian SS troops retreated. Zivojin Mitic commanded the Vlasina Corps. Mitich wrote that he had disarmed 230 German and 300 Albanian SS troops in the Leskovac operation. Mihailovich’s forces were attacked by the 22nd Communist Division during these offensives.

Surljig was taken east of Nish in battles against German and Bulgarian troops.

In September, 1944, the Chetniks attacked the Ustasha and German forces in Bosnia.

German radio reported at the time that Chetniks had attacked Gorazde, Ustipracha, Handerventa, and Bulage. Croats reported that Chetnik forces had taken Medjedja and Ustipracha and Jabuchko Selo. The Chetniks attacked German forces at Visoko. Chetniks blew up rail line at Zhepche-Maglaj. German sources reveal that the Chetniks had killed over 100 troops from the 5th SS Corps.

Chetnik commander Lieutenant Colonel Zaharije Ostojic, center.
 
Chetniks planned on attacking and taking Sarajevo in 1944. Lt. Col. Zaharije Ostojic had prepared plans for such an operation. On August 26 he had written up orders. The plan was to incorporate Bosnian Muslim and Croat troops. There were many Muslims in Chetnik units at this time. Bosnian Muslim Musa Kadich commanded a Chetnik Brigade made up of 800 members.

The Chetnik commanders wanted the U.S. to bomb Sarajevo. The U.S. Air Force bombed Sarajevo on September 9 and 11. The plan failed, however, because of the lack of Allied support. Bosnian Muslim and Croatian Home Guard troops turned to the Partisans instead. There were mass defections to the Partisans by Croats at his time.

September 28, 1944, Bjeljina, eastern Bosnia. Second from left, U.S. Army Captain John R. Milodragovich, a member of the OSS Secret Intelligence Branch and recipient of the Legion of Merit Award. Eighth from left, U.S. Lieutenant Colonel Robert H. McDowell. Seventh from left, Draza Mihailovich. Eleventh from left, Bosnian Muslim Mustafa Mulalic, partially obscured.
 
Ostojic ordered attacks against the Germans and Croats to gain weapons and supplies. There were up to 40,000 Chetniks in Bosnia-Hercegovina at this time.

15,000 Partisans launched an attack on Serbia in September, 1944. This was to support the Soviet Red Army offensive on Belgrade.

The Chetniks still believed that an Allied landing on the Adriatic Coast would occur in 1944. It never did. But the Chetniks planned offensive operations nonetheless. Major Milorad Momchilovich, the commander of the Romania Corps, took Breza and attacked Visoko in Bosnia. He seized weapons and supplies and blew up rail lines and bridges from Visoko to Podlugovo, which was also taken.

On September 14, the Ozren Corps attacked a column of 165 trucks from the Waffen SS Division Prinz Eugen in the Doboj-Maglaj area in Bosnia with a reported 52 German troops killed.

The Zenica and the Romania Corps had to halt their offensive operations due to the lack of Allied landings and because of German and Ustasha reprisals against Serbian civilians in the area, especially in Sarajevo.


Chetnik commander Major Vojislav Lukachevich, second from left, with British Colonel William Bailey of the Special Operations Executive or SOE, third from left, American Captain Walter R. Mansfield of OSS, kneeling on left, and Borislav Todorovich, kneeling on right, February, 1944. Jovan Babovich is first on left. Mansfield became a federal judge in the U.S. after the war.

 
The Chetniks planned to attack along a broad front in the west from Metkovic to Kotor. On September 17, Major Voja Lukachevich, the Chetnik commander in Hercegovina, assembled 4,000-5,000 men to attack German troops in Trebinje. On September 20, the battle began. They took 100 German and Croat POWs. The siege of Trebinje by the Chetniks began. The 8,000 strong Chetnik force was attacked, however, not only by German and Croat Ustasha troops, but also by Communist Partisan troops. As a result, the siege of Trebinje was lifted. The Germans were about to surrender but were saved by Partisan Communist attacks against the Chetniks.

This was the end of the episode. A major theme of the episode was that Chetnik guerrillas were engaged in offensive operations against the Axis throughout Yugoslavia in 1944. A second theme is that the Partisans were stabbing the Chetniks in the back which allowed the Germans to regroup and escape defeat. The primary focus of the Partisans was not the German occupation forces, but the Chetnik guerrillas, who represented the Allied recognized government of Yugoslavia, which was the Exile Government in London. The Partisan objective was to overthrow that legal government and to replace it with a Communist dictatorship. Allied support for the Partisans allowed the creation of a post-war Communist regime in Yugoslavia.

Winston Churchill wrote: “History is written by the victors.” In this case, the Partisans wrote the history. And that history was manipulated, distorted, and even falsified. When victors write their histories and narratives, they always only tell one side of the story. They tell their side of the story. As Voltaire noted: “History is after all only a pack of tricks we play on the dead.” The victors monopolize and fabricate the history. But what was the other side of the story?

This documentary seeks to present the other side of the story. The long suppressed and covered-up history of the Second World War in Yugoslavia. In this respect, this is an invaluable and essential documentary series. Ever since 1945, we have been presented only one side to the story, been shown one side of the picture. This documentary allows us to examine both sides and to make our own judgment. This documentary allows us to see the full picture, to examine the full historical panorama. But we still must decide for ourselves.

There are black and white photographs of Chetnik guerrillas and Chetnik commanders and film footage. There is only a short film clip of Draza Mihailovich holding a rifle with no sound lasting five seconds. There is also film footage of Chetnik forces entering the town of Boljevac in 1944.

This documentary is essential and a must-see for anyone who wants to know what the other side of the story was. This was the story that was suppressed and covered-up. Now it is being told.



http://serbianna.com/analysis/archives/3014?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed:+SerbiannaAnalysis+%28Serbianna+Analysis%29

YOU WILL FIND MORE INFORMATION ABOUT "THE KINGDOM OF YUGOSLAVIA IN WORLD WAR II" DOCUMENTARY SERIES AT THE LINK BELOW:

http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/about-documentary/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at
ravnagora@hotmail.com

*****

 

"MOVEMENT OF SERBIAN CHETNIKS RAVNE GORE" ("POKRET") TO HOLD ANNUAL CONGRESS MAY 16-17, 2015 IN SCHERERVILLE, INDIANA - General Draza Mihailovich Chetnik Memorial Hall

$
0
0

Aleksandra's Note: Wishing "Pokret" a constructive and successful "Congress" the weekend of May 16-17, 2015 in Schererville, Indiana. Thank you for continuing the traditions and legacies of our Chetnik forefathers and for remaining loyal to the good cause all these years! Voyvoda Momchilo Djujich, the founder of the "Movement", would be proud of you and I'm sure rests easy knowing that his important patriotic work and contributions continue to have an impact in the 21st century.

Please click on the announcement below for details about this year's Pokret event.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****



*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

САБОР НА РАВНОЈ ГОРИ ДЕВЕТОГ МАЈА 2015.! Традиционални Равногорски сабор организују Српски покрет обнове, Републичка асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета и Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945. године.

$
0
0
Srpski Pokret Obnove
May 5, 2015


Седамдесета годишњица победа над фашизмом у Другом светском рату и седамдесет четврта годишњица од почетка герилског отпора Југословенске војске у Отаџбини нацистичком окупатору биће обележене у суботу, 9. маја на планини Равна гора.

Традиционални Равногорски сабор организују Српски покрет обнове, Републичка асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета и Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945. године. Представници ових организација обратиће се окупљеним грађанима у подне, на платоу код споменика генералу Драгољуб Михаиловићу.

У храму Светог Георгија на Равној гори претходно ће бити служен помен погинулим Равногорцима, а на споменик генералу Драгољубу Михаиловићу биће положено цвеће.

Југословенска војска у Отаџбини и Равногорски покрет пружили су значај допринос победи Савезника у Другом светском рату, због чега је генерал Драгољуб Михаиловић одликован орденима Француске, вође Покрета отпора Шарла де Гола и Сједињених Америчких Држава, председника Харија Трумана.

Организатори Сабора на Равној гори очекују да ће одлуком Вишег суда у Београду 14. маја генерал Михаиловић бити рехабилитован, односно да ће бити поништена пресуда комунистичког суда из јула 1946. године, којом је у монтираном стаљинистичком процесу проглашен кривим и осуђен на смрт.


http://www.spo.rs/saopstenja/431-sabor-na-ravnoj-gori-devetog-maja.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Hаредбa ђенерала Драгољуба Михаиловића, првог герилца поробљене Европе, команданта легалне војске верне својој заклетви Краљу и Отаџбини, која је 9. маја 1945. прочитана војницима Југословенске војске у Отаџбини. / ДАН ПОБЕДЕ – 70 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

$
0
0




На данашњи дан [9. маја 2015.] навршава се 70 година од како је једно од највећих зала људске цивилизације побеђено. 9. маја 1945. представници немачке Врховне команде потписали су безусловну капитулацију. Овим чином, коначно је завршен Други светски рат у Европи. Нацизам је био побеђен.

 
 
Тим поводом објављујемо наредбу ђенерала Драгољуба Михаиловића, првог герилца поробљене Европе, команданта легалне војске верне својој заклетви Краљу и Отаџбини, која је 9. маја 1945. прочитана војницима Југословенске војске у Отаџбини.
 
Захваљујемо Фејсбук страни Равногорска историја на прослеђеном тексту наредбе.
 
*****
 
ЈУНАЦИ!
 
Рат са Немачком који је четири године сејао широм целе наше Отаџбине смрт, уништавајући без милости све наше тековине, наша огњишта, наше породице, завршен је победом Савезника.

У овом четворогодишњем рату Југословенска Војска у Отаџбини видно је допринела победи борећи се једина у Европи, када је цела Европа била окупирана од свирепог нападача.
 
Снажни и неодољиви напади наших јединица, уништавали су немачке дивизије, слабили су ратни потенцијал Немаца и озбиљно забрињавали њихово вођство. Преко тридесет и пет најелитнијих немачких дивизија било је све време везано на нашем фронту, и оне су се топиле у непрекидним борбама, које су по својој жестини и крвавости надмашиле све борбе вођене на разним бојиштима Европе.
 
У тим борбама четворогодишњег рата наша војска дала је жртве, којима је показала сву величину нашег народног генија и виталност његову, дајући на знање свима и свакоме да је наша Отаџбина, натопљена толико пута нашом крвљу једино наша и ничија више да мора да буде слободна и да у тој слободи наш народ има право да несметано изграђује своју будућност.
 
Али данас док свет прославља дан мира, наш народ, који је на тај мир имао највише права, јер је у овом рату платио највећи крвави трибут, и даље пролива потоке крви широм целе наше родне груде у тешком грађанском рату наметнутом нам од комунистичких партизана, који већ три године бесни несмањеном жестином. У овоме рату, за који свет можда још не зна, једна мањина, не јача од 30-40.000 људи, покушава да наметне терором, крвљу насиљем мачем и оружјем у руци, оно што наш народ не жели да прихвати мирним путем.
 
Цео наш народ на челу са Југословенском Војском у Отаџбини, бори се против овог непријатеља истом жестином којом се борио и до сада против свих непријатеља Немаца, Италијана, Бугара, Мађара и усташа, а за Краља, Отаџбину и демократију.
 
Наш народ дао је дивног доказа своје решености да у борби, коју му и даље намеће усташко-партизанска снага, издржи и истраје до победе. Он зна да је пут којим иде праведан, частан и достојан његових традиција и његове историјске прошлости, и да ће победом над комунистичком диктатуром сачувати и спасти и своју веру и своје обичаје и своју породицу, и показати се достојним самога себе.
 
Борба која данас бесни у Отаџбини је крсташки грађански рат у коме учествују сви, и старо и младо, и мушко и женско, уједињени у болу и у отпору, а спремни да у тој борби положе своје животе.
 
И поред тога што је партизанска мањина подржавана из иностранства, највећи део наше Отаџбине налази се у рукама наше народне војске. Србија, Јужна Србија, велики део Црне Горе, Босне и Херцеговине и део Далмације, велики део Хрватске и Војводине, као и Словеначке, у рукама су наших јединица, изузев великих градова, где се непријатељ задржава под заштитом Титових џелата.
 
Ни глад, ни заразе, ни напади одлично наоружаног непријатеља, нису могли да умање вољу наших бораца за победом. Њихове жртве чине наш народ великим, јер упорност њихове борбе показује са колико топлине, љубави и националног жара наш борац тежи да оствари идеале правде, слободе и демократије.
 
У овој борби, коју ћемо водити до коначне победе, шаљем вам поздрав кроз наш ратнички поклич:
 
Да живи наш Врховни Командант Његово Величанство Краљ Петар II!
 
Да живи наша Краљевска Југословенска војска у Отаџбини и ван Отаџбине!
 
Да живи велика и слободна демократска федеративна Краљевина Југославија!
 
 
 
Начелник штаба Врховне команде, Армијски ћенерал Драгољуб М. Михаиловић с. р.


http://kraljevinasrbija.com/dan-pobede-70-godina-od-zavrsetka-drugog-svetskog-rata/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****


ЗНА ЛИ СРБИЈА ИСТИНУ? 70 године од 9. маја 1945. године – Дана победе. / Новица Стевановић - Генералштабни пуковник Војске Србије у пензији / DAN POBEDE – ZNA LI SRBIJA ISTINU? Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godine / Novica Stevanović - Generalštabni pukovnik Vojske Srbije u penziji

$
0
0

Новица Стевановић
Генералштабни пуковник Војске Србије у пензији
Maj 2015


ЗНА ЛИ СРБИЈА ИСТИНУ?
70 године од 9. маја 1945. године  – Дана победе
 
 
По којој војној стратегији су Савезници водили рат до безусловне капитулације против нацистичке Немачке у Европи, а најпре на Балкану, и на који начин су је остварили?

Одговор на то питање могу дати, сем осталог, и директиве Британске владе и Врховне команде трупа на Средњем истоку које су, у периоду мај-август 1943. године, стизале у Врховну команду Југословенске краљевске војске (Војни архив, бр. рег. 10/3, 25/1 и 18/3; К-20, бр. док. 715, 716 и 724). Та документа командовања проистекла су из Черчилове дефиниције “Велике стратегије обмане”, о којој је крајем јануара 1943. године обавестио Стаљина и Рузвелта: “У Уједињеном Краљевству концентрисаћемо јаке америчке, и копнене и ваздухопловне снаге. Оне ће се, заједно са британским снагама у Уједињеном Краљевству, припремити да поново ступе на континент Европе чим то буде изводљиво. Непријатељ ће свакако за то сазнати, али неће знати где, или кад, и у којем  обиму намеравамо да ударимо”. (В. Черчил, Други светски рат, т. 4, стр. 688)

После савезничке победничке битке над Хитлеровим фелдмаршалом Ромелом на северу Африке, код Аламејна новембра 1942. године, у којој је тајном Противосовинско-логистичком операцијом (диверзије, саботаже, интелигентне саботаже и грађанска непослушност) учествовала Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО), начелник штаба Врховне команде армијски генерал Михаиловић, процењујући будуће операције, доноси почетком јануара 1943. године “Директиву бр. 1” (ВА, 1/1-1, К-2) којом дефинише учешће Краљевске војске у нову – Савезничку операцију за обезбеђење десантне основице за искрцавање, прихват и заједничка дејства у Јадранском залеђу.

Први документ командовања (директива, ВА, бр. 715) Британске владе у вези с том заједничком операцијом стиже у Југословенску врховну команду 25. маја 1943. године. Директива је потекла из Черчилове “Велике стратегије обмане” што генерал Михаиловић неће знати све до стизања тајног наређења за повлачење британске војне мисије из штаба ВК Југословенске војске децембра 1943. године (ВА, 34/4-1, К-20). Циљ те директиве био је да савезничко командовање потврди “исправну” процену ВК Вермахта о будућим савезничким операцијама на Балкану. Тако немачка команда покреће операције “Вајс” и “Шварц”  и прихвата иницијативу Титове војске (партизани) за савезништвом у спречавању искрцавања Савезника, а фелдмаршал Ромел започиње утврђивање и запречавање могућих десантних места и оперативних праваца, ангажујући 14 немачких, 23 бугарских и 25 италијанских дивизија (ВА, 2/1-11 и 12/1, к-278, 4/1-4, 4/7, к-300...)

Осим обавештења да ће добити “материјалну помоћ у много већем обиму” и да је најављен дан “Д” у формулацији “Рат на Средоземном басену је сада доспео до фазе где се савезничка офанзива може сматрати предстојећим”, Михаиловићу су у директиви биле симптоматичне две одредбе: “Свака сарадња мора сада престати с Талијанима, нити може бити контаката, или колаборације, са ђенералом Недићем...” и “Ћенерал Михаиловић имао би да води против њих (партизана) операције само онда ако би то било потребно ради самоодбране.”

Начелнику штаба Врховне команде, генералу Михаиловићу, свакако није било јасно зашто се савезничко командовање меша у његову “стратегију обмане” немачког Вермахта на Балкану повлачећи одобрење Дирекције британске владе за специјалне операције (СОЕ) о набавци оружја лирама достављаним из Африке и искључивање из “општег устанка” Недићевог квислиншког апарата регулисаним командовањем. И, друго, зашто брига за партизане кад је било познато да су они војска југословенских комуниста и да је он, као војни министар, дао довољно доказа пишући у одговору, и раније, на директиву британске владе: “Чврсто сам убеђен да је рушење осовинских снага за те елементе (партизани) споредна ствар, којом се, уз велику и свестрану пропаганду, вешто служе да би прикрили своју праву намеру, а та је, да по сваку цену дођу у земљи до власти”.

Затворивши круг командовања, дакле, генералу Михаиловићу ни на крај памети није било да су директиве (британске владе и Врховне комнде на Средњем истоку) имале два циља: да обману немачку врховну команду Вермахта, што је у потпуности постигнуто па је успешно реализована операција “Хаски” (искрцавање на Сицилији јула 1943. године), али у исто време да доведу у забуну и југословенску Владу, и Врховну команду, о заједничким операцијама и тако прикрију једну другу – Савезничку специјалну војно-политичку операцију усмерену против државног и војног вођства Краљевине Југославије, која је започела Черчиловом посетом Стаљину августа 1942. године (ВА, 3/1-8, К-290).  Па се тако анализом осталих докумената командовања циљ те операције остваривао кроз два замаскирана паралелна војно-политичка процеса: умањивање војне моћи Југословенске краљевске војске уз упоредо нарастање војне силе југословенског Партизанског покрета до нивоа спремности за физичку ликвидацију легитимних и легалних снага (операцију у партизанском ВШ помагао Маклејн и Дикин) и притисцима, уценама и манипулацијама до перфидности створити услове за легитимно освајање власти КПЈ, замаскиране у ВШ НОВ и ПОЈ (Черчил и Идн).

Разлоге за покретање једне такве врсте прикривене војно-политичке операције југословенско војно и политичко руководство могло је наслутити из извештаја посланика Симића југословенској влади у Лондону (3/1-8, к-290), који је настао после Черчилове посете Стаљину у Москви, пишући 18. августа 1942. године: “Посланство сазнаје из сасвим сигурних извора да се последњих дана у совјетском поверљивом билтену информација, који се спрема искључиво за чланове партије, пише да је министар војни Михаиловић пришао Немцима и да сарађује са њима, ‘јер жели да спасе своју породицу коју су ухапсили Немци’. Билтен га не назива другојаче до издајник Михаиловић”. Али зашто је дошло до те посете, осим утаначавање договора око “Другог фронта” у Европи и снабдевање Црвене армије оружјем, главни разлог је, изгледа, обелоданила британска Дирекција за специјалне операције два месеца касније напавши Хитлерова постројења за производњу тешке воде у Верморку, у Норвешкој (још почетком септембра 1941. Комитет НГШ предложио Черчилу да се одмах предузме акција против Хитлеровог атомског програма).

Тако је та савезничка тајна, и перфидна, војно-политичка операција створила услове за комунистичко преузимање власти у Србији и Југославији. Међутим, када је генерал Михаиловић најзад схватио да сигнал за дан “Д” из савезничке ВК никада неће стићи, 1. септембра 1944. године је прогласио “општи устанак”, што је условило да немчка ВК Вермахта за Балкан у два наврата у септембру нуди капитулацију у његовом Штабу. Тиме је практично Други светски рат у Србији био завршен. Да је тако потврдио је 1948. године и амерички председник Труман пишући у похвалној наредби за Орден “Legion of Merit” којим је
одликовао команданта ЈВуО:
“Генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као Главни заповедник југословенских оружаних снага, и доцније као Министар војни, организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године“. Све што се потом догађало су само стравични злочини, и геноцид, над
незаштићеним народом и разоружаном војском (насилно увођење комунистичког режима у СрбијиСремски фронт, ликвидација снага ЈВуО и цивила у Босни и Словенији и др.) за који још нико није одговарао.

Па ко је, онда, победник?

Међу првима одговорио је маја 1945. године немачки протестански пастор Фридрих Грисендорф, проповедајући верницима у селу Евербургу, крај логора Оснабрика у Немачкој. У тај логор (под југословенском командом “Север” налазио се 15. и 16. корпус Југословенске војске у заробљеништву) било је заточено 5000 српских официра који су, такође, узалуд очекивали синал за дан “Д”. Између осталог Грисендорф је говорио: “Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа... Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију, и много лепшу, победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их  раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој Отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је иначе, представљао власт окупатора – насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.

Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети! И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију, и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.

Међутим како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице, и када се 5000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била ‘Србија’.

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете волео...

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју последњу проповед”.
 
 
Новица Стевановић
 
 
*****
 
DAN POBEDE – ZNA LI SRBIJA ISTINU?
Sedamdeset godine od 9. maja 1945. godine

Novica Stevanović
Generalštabni pukovnik Vojske Srbije u penziji
Maj 2015
 
 
Po kojoj vojnoj strategiji su Saveznici vodili rat do bezuslovne kapitulacije protiv nacističke Nemačke u Evropi, a najpre na Balkanu, i na koji način su je ostvarili?

Odgovor na to pitanje mogu dati, sem ostalog, i direktive Britanske vlade i Vrhovne komande trupa na Srednjem istoku koje su, u periodu maj-avgust 1943. godine, stizale u Vrhovnu komandu Jugoslovenske kraljevske vojske (Vojni arhiv, br. reg. 10/3, 25/1 i 18/3; K-20, br. dok. 715, 716 i 724). Ta dokumenta komandovanja proistekla su iz Čerčilove definicije “Velike strategije obmane”, o kojoj je krajem januara 1943. godine obavestio Staljina i Ruzvelta: “U Ujedinjenom Kraljevstvu koncentrisaćemo jake američke, i kopnene i vazduhoplovne snage. One će se, zajedno sa britanskim snagama u Ujedinjenom Kraljevstvu, pripremiti da ponovo stupe na kontinent Evrope čim to bude izvodljivo. Neprijatelj će svakako za to saznati, ali neće znati gde, ili kad, i u kojem obimu nameravamo da udarimo”. (V. Čerčil, Drugi svetski rat, t. 4, str. 688)

Posle savezničke pobedničke bitke nad Hitlerovim feldmaršalom Romelom na severu Afrike, kod Alamejna novembra 1942. godine, u kojoj je tajnom Protivosovinsko-logističkom operacijom (diverzije, sabotaže, inteligentne sabotaže i građanska neposlušnost) učestvovala Jugoslovenska vojska u Otadžbini (JVuO), načelnik štaba Vrhovne komande armijski general Mihailović, procenjujući buduće operacije, donosi početkom januara 1943. godine “Direktivu br. 1” (VA, 1/1-1, K-2) kojom definiše učešće Kraljevske vojske u novu – Savezničku operaciju za obezbeđenje desantne osnovice za iskrcavanje, prihvat i zajednička dejstva u Jadranskom zaleđu.

Prvi dokument komandovanja (direktiva, VA, br. 715) Britanske vlade u vezi s tom zajedničkom operacijom stiže u Jugoslovensku vrhovnu komandu 25. maja 1943. godine. Direktiva je potekla iz Čerčilove “Velike strategije obmane” što general Mihailović neće znati sve do stizanja tajnog naređenja za povlačenje britanske vojne misije iz štaba VK Jugoslovenske vojske decembra 1943. godine (VA, 34/4-1, K-20). Cilj te direktive bio je da savezničko komandovanje potvrdi “ispravnu” procenu VK Vermahta o budućim savezničkim operacijama na Balkanu. Tako nemačka komanda pokreće operacije “Vajs” i “Švarc”  i prihvata inicijativu Titove vojske (partizani) za savezništvom u sprečavanju iskrcavanja Saveznika, a feldmaršal Romel započinje utvrđivanje i zaprečavanje mogućih desantnih mesta i operativnih pravaca, angažujući 14 nemačkih, 23 bugarske i 25 italijanskih divizija (VA, 2/1-11 i 12/1, k-278, 4/1-4, 4/7, k-300…)

Osim obaveštenja da će dobiti“materijalnu pomoć u mnogo većem obimu” i da je najavljen dan “D” u formulaciji “Rat na Sredozemnom basenu je sada dospeo do faze gde se saveznička ofanziva može smatrati predstojećim”, Mihailoviću su u direktivi bile simptomatične dve odredbe: “Svaka saradnja mora sada prestati s Talijanima, niti može biti kontakata, ili kolaboracije, sa đeneralom Nedićem…” i “đeneral Mihailović imao bi da vodi protiv njih (partizana) operacije samo onda ako bi to bilo potrebno radi samoodbrane.”

Načelniku štaba Vrhovne komande, generalu Mihailoviću, svakako nije bilo jasno zašto se savezničko komandovanje meša u njegovu “strategiju obmane” nemačkog Vermahta na Balkanu povlačeći odobrenje Direkcije britanske vlade za specijalne operacije (SOE) o nabavci oružja lirama dostavljanim iz Afrike i isključivanje iz “opšteg ustanka” Nedićevog kvislinškog aparata regulisanim komandovanjem. I, drugo, zašto briga za partizane kad je bilo poznato da su oni vojska jugoslovenskih komunista i da je on, kao vojni ministar, dao dovoljno dokaza pišući u odgovoru, i ranije, na direktivu britanske vlade: “Čvrsto sam ubeđen da je rušenje osovinskih snaga za te elemente (partizani) sporedna stvar, kojom se, uz veliku i svestranu propagandu, vešto služe da bi prikrili svoju pravu nameru, a ta je, da po svaku cenu dođu u zemlji do vlasti”.

Zatvorivši krug komandovanja, dakle, generalu Mihailoviću ni na kraj pameti nije bilo da su direktive (britanske vlade i Vrhovne komnde na Srednjem istoku) imale dva cilja: da obmanu nemačku vrhovnu komandu Vermahta, što je u potpunosti postignuto pa je uspešno realizovana operacija “Haski” (iskrcavanje na Siciliji jula 1943. godine), ali u isto vreme da dovedu u zabunu i jugoslovensku Vladu, i Vrhovnu komandu, o zajedničkim operacijama i tako prikriju jednu drugu – Savezničku specijalnu vojno-političku operaciju usmerenu protiv državnog i vojnog vođstva Kraljevine Jugoslavije, koja je započela Čerčilovom posetom Staljinu avgusta 1942. godine (VA, 3/1-8, K-290).  Pa se tako analizom ostalih dokumenata komandovanja cilj te operacije ostvarivao kroz dva zamaskirana paralelna vojno-politička procesa: umanjivanje vojne moći Jugoslovenske kraljevske vojske uz uporedo narastanje vojne sile jugoslovenskog Partizanskog pokreta do nivoa spremnosti za fizičku likvidaciju legitimnih i legalnih snaga (operaciju u partizanskom VŠ pomagao Maklejn i Dikin) i pritiscima, ucenama i manipulacijama do perfidnosti stvoriti uslove za legitimno osvajanje vlasti KPJ, zamaskirane u VŠ NOV i POJ (Čerčil i Idn).

Razloge za pokretanje jedne takve vrste prikrivene vojno-političke operacije jugoslovensko vojno i političko rukovodstvo moglo je naslutiti iz izveštaja poslanika Simića jugoslovenskoj vladi u Londonu (3/1-8, k-290), koji je nastao posle Čerčilove posete Staljinu u Moskvi, pišući 18. avgusta 1942. godine: “Poslanstvo saznaje iz sasvim sigurnih izvora da se poslednjih dana u sovjetskom poverljivom biltenu informacija, koji se sprema isključivo za članove partije, piše da je ministar vojni Mihailović prišao Nemcima i da sarađuje sa njima, ‘jer želi da spase svoju porodicu koju su uhapsili Nemci’. Bilten ga ne naziva drugojače do izdajnik Mihailović”. Ali zašto je došlo do te posete, osim utanačavanje dogovora oko “Drugog fronta” u Evropi i snabdevanje Crvene armije oružjem, glavni razlog je, izgleda, obelodanila britanska Direkcija za specijalne operacije dva meseca kasnije napavši Hitlerova postrojenja za proizvodnju teške vode u Vermorku, u Norveškoj (još početkom septembra 1941. Komitet NGŠ predložio Čerčilu da se odmah preduzme akcija protiv Hitlerovog atomskog programa).

Tako je ta saveznička tajna, i perfidna, vojno-politička operacija stvorila uslove za komunističko preuzimanje vlasti u Srbiji i Jugoslaviji. Međutim, kada je general Mihailović najzad shvatio da signal za dan “D” iz savezničke VK nikada neće stići, 1. septembra 1944. godine je proglasio “opšti ustanak”, što je uslovilo da nemčka VK Vermahta za Balkan u dva navrata u septembru nudi kapitulaciju u njegovom Štabu. Time je praktično Drugi svetski rat u Srbiji bio završen. Da je tako potvrdio je 1948. godine i američki predsednik Truman pišući u pohvalnoj naredbi za Orden“Legion of Merit” kojim je odlikovao komandanta JVuO: “General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao Glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga, i docnije kao Ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja, koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine“. Sve što se potom događalo su samo stravični zločini, i genocid, nad nezaštićenim narodom i razoružanom vojskom (nasilno uvođenje komunističkog režima u Srbiji, “Sremski front”, likvidacija snaga JVuO i civila u Bosni i Sloveniji i dr.) za koji još niko nije odgovarao.

Pa ko je, onda, pobednik?

Među prvima odgovorio je maja 1945. godine nemački protestanski pastor Fridrih Grisendorf, propovedajući vernicima u selu Everburgu, kraj logora Osnabrika u Nemačkoj. U taj logor (pod jugoslovenskom komandom “Sever” nalazio se 15. i 16. korpus Jugoslovenske vojske u zarobljeništvu) bilo je zatočeno 5000 srpskih oficira koji su, takođe, uzalud očekivali sinal za dan “D”. Između ostalog Grisendorf je govorio: “Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Rusi, Amerikanci, Englezi. Možda su imali bolje oružje, više vojnika, bolje vođstvo. Ali to je, u stvari, izrazito materijalna pobeda… Ali ovde, među nama, ima jedan narod koji je izvojevao jednu drugačiju, i mnogo lepšu, pobedu – pobedu duše, pobedu srca i poštenja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. To su Srbi!

Mi smo ih  ranije samo donekle poznavali. Ali smo isto tako znali šta smo činili u njihovoj Otadžbini. Ubijali smo stotinu Srba, koji su branili zemlju, za jednog ubijenog našeg vojnika, koji je inače, predstavljao vlast okupatora – nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, nego smo blagonaklono gledali kako su na Srbe tamo pucali sa sviju strana.

Znali smo da se ovde, među nama, nalazi 5.000 oficira Srba, koji su nekada predstavljali društvenu elitu u svojoj zemlji, a sada su ličili na kosture, iznemogli i malaksali od gladi.

Znali smo da kod Srba tinja verovanje: ko se ne osveti, taj se ne posveti! I mi smo se, zaista, plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi sa njima činili. Zamišljali smo, jasno, tu tragediju, i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom, ili se peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanja, rušenja i razaranja naših domova.


Međutim kako je bilo?

Kad su pukle zarobljeničke žice, i kada se 5000 živih srpskih kostura našlo slobodno u našoj sredini, ti kosturi su – milovali našu decu, davali im bombone! Razgovarali su sa nama! Srbi su, dakle, milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili.

Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sad tek shvatamo zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila ‘Srbija’.

Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i dobiti samo Srbi, odnegovani u njihovom svetosavskom duhu i junačkim epskim pesmama, koje je naš Gete voleo…

Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima, koji su je izvojevali, želio sam da posvetim ovu moju poslednju propoved”.
 
Novica Stevanović
 
 
 
*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

ODLUKA o rehabilitacije komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića / U utorak [12. Maj 2015.] završna reč, u četvrtak [14. Maj 2015.] ODLUKA / "Tanjug" May 10, 2015

$
0
0



Tanjug
May 10, 2015

Viši sud u Beogradu objaviće odluku o rehabilitaciji komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića u četvrtak 14. maja, pošto predlagači rehabilitacije u utorak iznesu završnu reč u tom postupku koji traje već devet godina.

BEOGRAD - Viši sud u Beogradu objaviće odluku o rehabilitaciji komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića  u četvrtak 14. maja, pošto predlagači rehabilitacije u utorak iznesu završnu reč u tom postupku koji traje već devet godina.

Zahtevom za rehabilitaciju se traži od suda da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava.

Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović još 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka.

Ukoliko sud usvoji zahtev za poništenje presude i rehabilituje Mihailovića, ta odluka će biti konačna.

Pošto je ovaj postupak jednostranački pravo žalbe postoji, samo u slučaju da zahtev za rehabilitaciju bude odbijen, rekao je Tanjugu jedan od punomoćnika predlagača advokat Zoran Živanović.

Tokom ovog višegodišnjeg postupka, koji je izuzetno skretao pažnju javnosti i bio medisjki propraćen, sud je saslušao desetine svedoka mahom  istoričara, preslušao audio snimke sa suđenja i prikupio drugu dokumentaciju.

Ovo je inače jednostranački postupak  i nema druge - suprotstavljene strane, ali ga je poslednje godine, sa obrazloženjem „javnog interesa“ pratilo i Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Predlogu za rehabilitaciju unuka Vojislava Mihailovića, pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja.

On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.

Nakon dva dana od izricanja sporne presude komunističkog režima, streljan je u Beogradu. 

Posebna Komisija utvrđuje tačnu lokaciju na kojoj je streljan, jer se pretpostavlja da su njegovi posmrtni ostaci prebačeni na drugu lokaciju.

Mihailović inače nema grobno mesto.

U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.


http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=178147


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

ЗАВРШНА РЕЧ У ПОСТУПКУ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА (12. мај 2015.) Проф. др Оливер Антић / FULL TEXT (Serbian cyrillic) / Prof. Dr. Oliver Antic’s speech for Gen. Dragoljub ‘Draža’ Mihailović’s rehabilitation / Belgrade, Serbia May 12, 2015

$
0
0

 
 
Проф. др Оливер Антић
Foto: "Novosti" Mart 2015

Aleksandra's Note: Many thanks to John Bosnitch for providing this essential text and testimony of Prof. Dr. Oliver Antic as presented in Belgrade, Serbia on May 12, 2015 in support of the rehabilitation of General Draza Mihailovich.

Is it possible - can we dare to hope - that this will finally be the end of the journey for justice.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****

Bosnitch-Боснић Blog


Below is the full text of the historic speech presented on Tuesday, May 12, 2015, by Law Professor Dr. Oliver Antic at the Serbian Palace of Justice in Belgrade, Serbia in support of the application for the “rehabilitation” of communist-executed Royalist Yugoslav Minister of Defense and Military Commander in Chief, General Dragoljub “Draža” Mihailović, the first Resistance leader in all of Nazi-occupied WWII Europe!

This speech is posted here in the original cyrillic script as copied directly from the computer of Advocat Antic just minutes after he completed orally presenting his speech for over two hours.

It was a great privilege to be present in person to hear this brilliant and transparently honest defense of the honor of my father’s commander, my grandfather’s personal military colleague, the highest-decorated WWII Serbian Allied war hero, and historic martyr of the Serbian nation… General Dragoljub “Draža” Mihailović!

John Bosnitch
Belgrade, Serbia
May 12, 2015

*****

ЗАВРШНА РЕЧ У ПОСТУПКУ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ЂЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА (12. мај 2015.)

Припадници Удружења Југословенске војске у отаџбини 1941-1945 из Београда, на основу чијег пуномоћја овде иступам, обратили су ми се својевремено следећим речима: ”Вратили сте нам Врховног команданта, краља Петра II у земљу, вратите нам и команданта Дражу”! Том приликом се, најмлађи међу њима који је ушао у 90-те године живота, понудио да лично донесе званичан позив. Та честита старина био је млади курир код ђенерала Драже Михаиловића и највећа су му жеља и част били да испуни свој последњи задатак. Парафразирајући, судије, највећег правника антике: њихове жеље нисам могао да пречујем, патње и страдања припадника Југословенске војске у отаџбини, на челу са ђенералом Михаиловићем, нисам могао да игноришем, али ни голготу српског народа, Српске Православне Цркве, као и многих честитих југословена, нисам могао ни да заборавим, нити да прећутим.
 
Поводом овога поступка рехабилитације постоји библиотека чињеница у нашим и иностраним архивама, однедавно доступна и унашој земљи, која изван сваке сумње, не само разумне, иде у корист ђенерала Драгољуба Михаиловића, али морам већ на самом почетку да констатујем да су у конкретном случају чињенична питања, дакле разна тзв. сведочења и тзв. експертска мишљења о њима, која су овде изношена безмало у читавој деценији, правно ирелевантна, дакле небитна у овом поступку. Овај суд, али објективности ради треба рећи – не и ово измењено Веће, изгубио је апсолутно непотребно године и године драгоценог времена расправљајући о чињеничном питању, игноришући право, свесно или несвесно, у то не улазим. А questo factiје in concreto, подвлачим, правно ирелевантно. Разуме се, ово не треба схватити у најбуквалнијем смислу речи, јер је и питање да ли је у конкретном случају постојало право на жалбу или није – једна чињеница, али таквих правно релевантних чињеница за овај поступак је врло мало и оне нису спорне, отуда и горе изнета тврдња о годинама које су протраћене у овом поступку има пуни смисао. Поступак је, дакле, уз констатацију неколико битних чињеница и одговарајућу правну анализу, могао да се заврши на два рочишта. Овај правни став ћу сада и да докажем.
 
У овом случају се, наиме, примењује Закон о рехабилитацији од 17. априла 2006. г., (датум је симболичан: поклапа се са 65. годишњицом устанка који је Дража Михаиловић подигао против наци-фашистичког окупатора), који је иако сумаран, сасвим јасан. Према том закону рехабилитација се врши према лицима која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права (чл. 1). У поступку рехабилитације, према слову Закона, треба изнети доказе о оправданости захтева за рехабилитацију (чл. 3 ст. 2). Међутим, уколико подносилац захтева није у могућности да поднесе доказе, довољно је да поднесе опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за ближу идентификацију жртве и догађаја (чл. 3 ст. 3). Из наведених одредби следи да је у поступку битно questо iuris, јер је оцена да ли је лице лишено живота, слободе или неких других права из политичких или идеолошких разлога правно, а не чињенично питање. Зато је могуће да буде рехабилитовано и лице иако нису поднети докази о оправданости захтева, већ само опис прогона или насиља у конкретном случају. Поред тога, о захтеву, према Закону, одлучује веће Окружног, одн. сада Вишег суда, у саставу од три судије (чл. 3 ст 1 и чл. 4 ст. 1), из чега такође произлази да је одлучујуће правно питање, јер да је битно утврђивање чињеница онда би био надлежан општински (одн. основни) суд, уз учешће судија поротника. Исто произлази и из одредбе да у случају када судска или административна одлука није ни донета, када је нпр. жртва чак и без привида било каквог поступка, једноставно ликвидирана, суд решењем о рехабилитацији утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или идеолошких разлога (чл. 5 ст. 3). Поступак је једностраначки, дакле у поступку учествују само суд и предлагач, одн. предлагачи (умешач се може јавити искључиво на страни предлагача и то ако има правни интерес, нпр. тужилаштво да би се оградило од незаконитог поступања тужилаштва из 1946. чији је сукцесор, да не кажем да се и само рехабилитује), сви остали су јавност, одн. посматрачи. У оваквом поступку предлагач само предочава суду у чему се састоји повреда права, материјалног или процесног, или и једног и другог, или повреда општепризнатих, цивилизацијских правних принципа садржаних у релевантним изворима међународног права, или наравно, све то у целини. И ово такође сведочи да је битно само правно питање, одн. правна питања. Да је у питању једностраначки поступак произлази и из одредбе да је правни лек допуштен искључиво у случају одбијања захтева за рехабилитацију. Закон у чл. 6, наиме, прописује да је жалба допуштена само у случају доношења решења о одбијању захтева за рехабилитацију.
 
У прилог овом тумачењу несумњиво иде и Закон о рехабилитацији од 7. децембра 2011. г. Тај закон је, наиме, донет јер претходни, меродаван у овом случају, није улазио у детеље већ је регулисао само суштину, тако да је законодавац донео нови закон како би неке ситуације појаснио, али и проширио могућности за рехабилитацију. То је нарочито видљиво из одредби садржаних у члановима 1, 4, 10, 14. Иако Закон о рехабилитацији од 7. децембра 2011. г. нема ретроактивно дејство (чл. 30), он има правни значај због тумачења претходног, за овај случај меродавног Закона, а у складу са општим правилима тумачења права. Из наведених норми Закона о рехабилитацији од 7. децембра 2011. г. такође произлази да је у поступку рехабилитације правно питање од пресудног значаја (одлучује судија појединац, појашњено и истакнуто правило да се ради о једностраначком поступку, правила о рехабилитацији примењују се ex legeи др.). Ergo, questo facti, ако се уопште и помиње, само је у функцији појашњења правног питања као одлучујућег.
 
У овом поступку, дакле, нарочито су правно релевантне следеће околности:

*Документа о суђењу су непотпуна, у значајном делу недостају оригинали и то битна документа као што су оптужница, пресуда, ратна бележница ђенерала Михаиловића, изјаве појединих сведока и сл. Документа су наводно изгубљена 1970/80-их година, прошлог века, приликом селидбе из Војног суда у ДБ Србије и назад. Нарочито треба имати у виду да пресуда није израђена у писаном облику, нити уручена ђенералу Михаиловићу. Тек око годину дана по његовој ликвидацији отпочело се са писањем нацрта пресуде и то у три различите варијанте од којих ни једна није испуњавала битне формалноправне елементе – прва није оверена, друга није потписана од председника ”судског већа”, трећа не садржи потписе службених лица, чак ни заводни печат! Документа о извршењу смртне казнене не постоје, а када се има у виду да нема ни оригинала пресуде, ergo, строго правно гледано, ради се о убиству. Ово указује да је комунистичка власт и након ликвидације вршила заташкавање и прикривање оконости под којима је ”осуђен” и убијен ђенерал Михаиловић, што се сигурно не би чинило да је томе претходио поступак који је био у складу са елементарним правним правилима цивилизованих држава, у коме су поштована основна људска права. У ствари, у овом случају би могао да се примени и већ наведени чл. 3 ст. 3 Закона према коме је довољно да поднесе опис прогона или насиља са подацима који могу да послуже за ближу идентификацију жртве и догађаја.

*Истог дана када је и ухваћен 13. марта 1946. г. ђенерал Михаиловић је доведен у зграду централе ОЗН-е, која је истог дана преименована у УДБ-у, у ул. Кнегиње Љубице, где је убачен у собу за мучење и ту повргнут тортури која је трајала 72 часа. Британски обавештајци су сазнали да су примењени специјални методи неописивог мучења. ”Његови јауци су се чули у многим деловима зграде.” Однет је назад у ћелију наг и изобличен. Речено му је да ако повуче и једну реч изјаве коју је дао под тортуром, мучење креће испочетка. У то време ”рад” ОЗН-е и УДБ-е нису били уређени никаквим законским прописима, тако да у поступању нису постојала никаква ограничења. Тортури нису били подвргнути ни нацистички злочинци у Нирнбергу.

*Оптужницу су припремали политичари, а не тужилаштво. У својој књизи објављеној 1986. године под називом „Свједочанства“ бивши државни тужилац ФНРЈ у периоду 1946-1951. године Јосиф Хрнчевић наводи:

-да је формирана група консултаната коју су чинили он лично, Милош Минић, Раде Хамовић, Владимир Дедијер и Јосиф Маловић која је помагала током истраге;

-да их је у време посете Броза и Ранковића Москви, Ђилас позвао у његов стан на Дедињу, да размотре нацрт оптужнице против Михаиловића. Због ”политичке коректуре” оптужница је дорађивана три пута;

-Од 44 позвана сведока, и поред све репресије, тужиоцу Милошу Минићу одазвало се 19 и ни један се није заклео да ће говорити истину, а на примедбу адвоката на ту околност, председник судског већа Михаило Ђорђевић је одговорио да они сведоче на ”часну реч”;

-Манипулисало се и психолошким детаљима, нпр. аплауз публике при читању оптужнице, негодовање при појављивању ђенерала Михаиловића, чак је и оптуженичка клупа била обојена у црно!;

-суђење генералу Михаиловићу била је главна и константна тема преписки и разговора Милована Ђиласа са Александром Ранковићем (разменили по 7 писама на руском). У првом писму од 25.5.1946.г. Ђилас обавештава Ранковића да су у оптужницу унете „најважније политичке коректуре“. ”На основу твоје наредбе Пенезићу, оптужница мора да се преда 2.6. а процес да се ”подеси” на 10.6.” У 6. писму Ранковић наређује Ђиласу, „обезбедите да оптужница не изађе из круга одбране, да инострана реакција не би могла да организује процес изван граница до почетка стварног процеса у Београду. Надзирите сумњиве адвокате и ставите понеког на пробу.“ На ово Ђилас одговара да не може ништа да се појави у иностранству будући да су примили оптужницу као државну тајну и да сви примерци имају број, те да ће бити предузете друге мере које Ранковић предлаже. У својој преписци Ђилас-Ранковић адвокате оцењују као реакционарне, јер траже одлагање процеса за један месец како би проучили материјале (дакле, политичка и идеолошка конотација не могу бити спорне);

-у политичку кампању против адвоката формално, а у ствари кампања је била очигледан политички притисак на све актере ”суђења”, укључио се непосредно и Јосип Броз, који је 13.7. 1946. на Цетињу, тј. 2 дана пре доношења ”пресуде”, тако што је напао адвоката одбране Драгића Јоксимовића наводећи да је члан Демократске партије и да Дражу Михаиловића није бранио са правног становишта, те да његова одбрана изражава „неодољиву мржњу према народу“, sic!. Одбрану карактерише као непријатеља народа! Дакле, маса идеолошко-политичких дисквалификација, што је и био лајт мотив овог процеса, а целокупни поступак се одигравао под неодољивим и застрашујућим притиском идеолошко-политичких фактора;

-да постоји више но основана сумња да су компромитујућа писма Драже Михаиловића наводно упућена надбискупу Алоизију Степинцу и Ранку Брашићу са наводном поруком за Анту Павелића фалсификати. Наиме, неспорно је да је ђенерал Михаиловић имао праксу да својим потчињенима шаље, за различите потребе и у различите сврхе, својеручно бланко потписане папире. Бланко потписи генерала Михаиловића и данас се могу наћи у архиву Војног музеја где постоје два празна листа са његовим потписима. Овакве бланко потписане папире од стране ђенерала Михаиловића је такође објавио Владимир Дедијер у свом Дневнику, друго издање из 1951. године. У складу са наведеним, оптужени Михаиловић је на суђењу признао потписе, али не и садржину писама. Потписе је признао речима: „Ја нећу никада да кажем оно што није истина, макар било и у моју корист“, што је изазвало смех у судници. Документа која потврђују постојање бланко потписа већ су, у овом поступку, достављена суду;

-у званичним стенографским белешкама недостаје део завршне речи генерала Михаиловића, који постоји у аудио запису (а који обухвата само 13,2 мин. Михаиловићевог завршног говора) у коме каже: „Никада ни са једним непријатељем нисам закључио никакав споразум“, а не постоји ни комплетан аудио снимак.

*Посебан аспект суђења представља истовремено суђење ђенералу Михаиловићу и Драгом Јовановићу, шефу специјалне полиције у Београду. Суђење је било истовремено у једном поступку иако њихове оптужнице немају никакве ни правне ни чињеничне међусобне везе. Милован Ђилас ово потпуно јасно објашњава у интервјуу „Побједи“ из 1973. године који је делимично објављен и у „Нину“ наводећи: „везивање суђења Драже са Драгим Јовановићем, пронемачким шефом полиције у Београду, било је конструкција да га што више компромитујемо…“. Дакле, очигледна идеолошко-политичка дискредитација окривљеног.

-Овакав скандалозан начин вођења ионако беспримерног поступка (из стенографских белешки и аудио записа се јасно види да председник већа оптуженима и њиховим браниоцима одузима реч и мења тему кад год би нешто ишло у њихов прилог) довео је до парадоксалне ситуације да се ђенералу Михаиловићу суди заједно са члановима колаборационистичке владе генерала Недића као што су Танасије Динић, Ђура Докић и Велибор Јонић, које је сам Дража Михаиловић током рата у више наврата, у својим извештајима југословенској влади у Лондону ставио на списак издајника! Ови спискови су објављени преко радио Лондона.

*Податке о наводној сарадњи Михаиловића са Немцима немају ни западни савезници САД и Велика Британија који су се, grosso modo, оштро обрачунали са свим квислинзима у Европи, осим са усташама и балистима. Иако су детаљно обавештајно пратили деловање ђенерала Михаиловића, у њиховој комуникацији са органима власти ФНРЈ, наводи се да они немају никаквих доказа о сарадњи Михаиловића са Немцима. Једини састанак Михаиловића са Немцима, пошто су руске трупе прешле Дунав, иницирао је и захтевао амерички пуковник Мекдауел (шеф обавештајног одсека за Балкан при Министарству рата САД). Британски лорд Халифакс у својој депеши 27.3.1944. године наводи да је немачки командант у Београду ставио до знања да би пристао да изврши организовану предају својих снага генералу Михаиловићу. Генерал Михаиловић је истрајно одбијао да преговара и било шта чини са Немцима управо позивајући се да ово може бити погрешно схваћено од савезника. Тај састанак ионако није био успешан, тако да су преговори о предаји Немаца пропали.

*Процес против ђенерала Михаиловића вођен је у скандалозном поступку који је трајао само месец дана, тј. од 10.6.-11.7.1946. године. У току давања исказа окривљених или одбране, присутна јавност је као у каквом увежбаном хору, извикивала најпогрдније увреде, клевете и АГИТПРОП-овске етикете нарочито у односу на окривљеног Михаиловића. Београдски процес је окончан ”пресудом” од 15.7.1946. године за коју нема доказа да је уопште израђена у писменом отправку и достављена оптуженима и њиховим браниоцима, као што сам већ истакао. ”Пресуда” је изречена 15.7.1946. године и јавно саопштена, а ликвидација је извршена 17.7.1946. године. Окривљени на пресуде нису имали право жалбе, па како нема доказа да је писмени отправак пресуде тада израђен, ми у ствари и немамо пресуду у правом, тј. правном смилу, одн. ни тада ни сада није било могућности да се анализирају битне повреде поступка садржане у самој пресуди (нпр. неразумљивост изреке, одн. колизију образложења и изреке и др.). Тек касније се јављају три различите варијанте писменог отправка пресуде, а све три са формалним мањкавостима које представљају битне повреде поступка, што је правни скандал без преседана.

*Главног истражитеља у процесу ђенералу Михаиловићу, поставио је Полтибиро ЦК КПЈ декретом донетим 29.3.1946. године и то Јосифа Маловића. Оптужницу против Михаиловића писао је Милош Минић, високи функционер Комунистичке партије.

*Оптужница је Михаиловићу уручена 3.6.1946. године, тј. 10 дана пре почетка суђења, тако да Михаиловић није имао времена за припрему одбране, нити су то имали браниоци, с обзиром на велики број догађаја који обухватају четири ратне године. Ђенерал Михаиловић и одбрана никада нису имали могућност да изврше увид у писмене доказе на које се позивала оптужница, а који су се користили на суђењу, што је такође беспримерна повреда процесног правила о једнакости оружја страна у поступку.

*У овом случају нарочито је значајно имати у виду и чињеницу да поред свих наведених неправилности, игнорације цивилизацијских правних тековина, гаранција које је пружала и пружа Повеља Уједињених Нација, ђенерал Михаиловић није имао право на жалбу. Наиме, потпуно сумарним прописом Законом о кривичним делима против народа и државе, који већ у свом наслову садржи идеолошко-политичку одредницу, објављеним у ”Службеном гласнику ДФЈ” од 1. септембра 1945. г., стајало је да ће ”у нарочито важним случајевима”, ”ако је такво дело од општег државног значаја” војно веће савезног Врховног суда, одн. савезни Врховни суд, судити у првом и последњем степену. Сасвим је јасно да овакве формулације саме по себи представљају доказ да се ради о политичким и идеолошким појмовима, при чему је и њихово тумачење под манусом политичких руководилаца тог времена, како је то напред и доказано. Ако се има у виду да је једно од основних људских права – право на двостепеност сваког поступка у коме се доноси мериторна одлука, а нарочито када она обухвата фундаментално људско право, дакле право на живот, онда посебно треба узети у обзир да је Закон о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. г. и за време непријатељске окупације, донет 26. октобра 1946. г., значи после одлуке која се у овом поступку оспорава, чак после ликвидације ђенерала Михаиловића. Дакле у поступку који је вођен против ђенерала, у свим случајевима када нису донети посебни прописи, када нови прописи нису довољно јасни или када не садрже правно утемељена решења или када садрже правне празнине, на снази су били прописи Краљевине Југославије. А тада важеће норме који уређују кривични поступак су предвиђале и гарантовале право окривљеног: да учествује у поступку, право на одбрану и право на жалбу. Наиме, Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије од 16. фебруара 1929. г. регулише право окривљеног на правни лек и то: у параграфу 324 на призив у односу на одлуку о казни, а параграф 332 право на ревизију када је пресудом повређена процесна одредба (формални пропис) и параграфи 335-337 ако је пресудом повређено материјално право. Напомињем да су ”призив” и ”ревизија” тада били редовни правни лекови (слично је и сада у немачком кривичном процесном праву), што у потпуности одговара садашњој жалби против пресуде у нашем кривичном процесном праву, с тим да су наведени прописи у поређењу са данашњим само посебни разлози за жалбу: због битне повреде одредаба ЗКП, због погрешне примене материјалног права, због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о казни. Окривљени, овде оштећени ђенерал Драгољуб Михаиловић, неспорно, није у оспореном поступку имао право ни на редовни правни лек, дакле право на жалбу. Виши суд у Београду је у више сличних случајева, управо са оваквим образложењем, усвајао захтеве за рехабилитацију (нпр. Рех. бр. 226/10, од 28. новембра 2011. г.).


Допустите ми да због изузетне важности права на жалбу додам и ово: Поступак у коме је изречена смртна казна, без могућности њеног преиспитивања у другом степену, противан је елементарним људским правима, јер право на живот и јесте најосновније људско право, из кога произлазе и остала позната и призната људска права. То су, као што је опште познато, поштовали још стари римљани, јер је lex Semproniaдавала сваком римском грађанину ius provocationisтј. право жалбе на све одлуке магистрата, па и на сваку одлуку којом је изречена смртна казна. Само је у средњовековним апсолутним монархијама постојало једно пара правно стање када су краљевска већа, као нека врста квази суда, без пороте, без утврђених правила процедуре и без права на жалбу ”судила” политичким противницима режима. Управо због такве неправде и злоупотреба енглески парламент 1679. г. усваја Habeas Corpus Act, када отпочиње ере поштовања људске личности и правном поступку на европском Западу. Међутим, ваља и овом приликом истаћи да је више од двестотине година пре наведеног енглеског закона, у Србији било другачије, јер је Душанов законик предвиђао, у савременом смислу, право суђење, уз учешће, у зависности од тежине оптужбе, мале или велике у цркви заклете пороте, мале са дванаест и велике са двадесетчетири поротника.

На овом месту подсећам такође на чињеницу да је од 1846. г., када је у Србији основан Врховни суд, Апелациони суд био обавезан да, по службеној дужности, сваку пресуду којом се окривљени осуђује на смртну казну, поднесе Врховном суду, а у случају да и Врховни суд такву казну потврди, морао је, такође ex officio, да је проследи, преко Министарства правосуђа, књазу на потврђивање! Дакле, тачно 100 година пре овог срамног антиправног и антицивилизацијског процеса у коме је ђенерал Михаиловић у ствари био објект, а не субјет, у Србији је постојао правни систем који је, када је у питању смртна казна, предвиђао обавезну тростепеност! Чак и ако узмемо да обавезно разматрање предмета од стране књаза, према савременим стандардима, није судска инстанца, остаје чињеница да је у то време право на живот било гарантовано обавезном судском двостепеношћу и, уз то и потом, обавезним преиспитивањем судске одлуке од стране шефа државе, дакле врха пирамиде тадашње државне власти.

Искључење двостепености у случају ђенерала Михаиловића маскирано је правом на тражење помиловања, али тај поступак, као што је познато, уопште није судски, још мање кривичноправни. Помиловање је надправни акт носиоца највише власти који симболизује саму државу, наравно са правном последицом, али то је акт милосрђа, као једне од врлина која треба да краси владара и посебно модерну државу. Разуме се да само лаици могу да помешају ова два поступка. И када сам већ истакао овај ”перемпторни” приговор, нека буде речено и ово, у нашој недавној судској пракси било је случајева да се рехабилитација усваја са образложењем које практично садржи само једну битну реченицу: поступак није био двостепен! Додајмо овоме и фрапантну чињеницу да од изрицања ”пресуде” у поступку који се мери једним месецом, до ликвидације ђенерала Михајловића није протекло ни 48 сати! Судије месец дана ”суђења” са масом разнородно окривљених и потом ликвидацијом тако ”осуђених” у року од 48 сати!

*Ђенерал Михаиловић је био симбол политике и идеологије која је била на супротном крају спектра политике и идеологије чији је симбол био Броз. То је био разлог за вођење грађанског рата, који је изазвала Брозова борба за власт и то усред рата против окупатора. Тиме је значајно олакшан положај окупатора и знатно појачано страдање нарочито српског народа, а то је, судије, права велеиздаја. Још су стари римљани знали да добри закони извиру из лоше праксе. Зато је Србија Законом, дакле и формалноправно, 2004. г., прихватила герилски покрет, Југословенску војску у отаџбини, чији је ђенерал Михаиловић био вођа и симбол, као ослободилачки. Наиме, Скупштина Србије је 21. децембра 2004. г. усвојила Измене закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица, којим се изједначавају права припадника четничког и партизанског покрета (чл. 2 ст. 3) и установљава Равногорска споменица 1941, попут партизанске споменице (чл. 3 ст. 2). Ове измене су објављељне у ”Службеном гласнику” РС бр.137/04, од 24. 12. 2004. г. Доследно томе, ђенерал Михаиловић је суштински већ рехабилитовани треба да му, постхумно, буде додељена Равногорска споменица 1941. и то бр. 001! Дакле, према нашем позитивном праву, покрет није био ни издајнички ни колаборационистички, што је била и главна тачка оптужнице, против ђенерала Михаиловића! Припадници Југословенске војске у отаџбинии Равногорског покретаимају статус бораца против окупатора и то од 17. априла 1941. г., дакле управо од оног датума када је Драгуљуб Дража Михајловић подигао устанак и тиме постао први герилац против наци-фашизма у Европи. У то време је још важио пакт између Стаљина и Хитлера, тако да ни једна комунистичка организација, па ни Брозова, није била, нити је могла бити, у сукобу са Хитлером и његовим сателитима, на против! Опште је познато да је такво стање трајало све до 22. јуна 1941., када је по Стаљиновим речима, Немачка ”вероломно” напала Совјетски Савез. Дакле, да је пакт Хитлер-Стаљин остао на снази, сасвим је извесно да Броз не би ни ратовао против окупатора!


Часне судије, на основу реченог и свих достављених поднесака, који се већ налазе у списима, јасно произлази, и то до степена евидентности, да је оспорена одлука бр. 1/46, од 15. јула 1946. г. којом је ђенерал Михајловић осуђен на смрт, уз трајни губитак политичких и, звучи иронично и гротескно али тако стоји, ”појединих” грађанских права и конфискацију целокупне имовине, донета из политичких и идеолошких разлога, да у том процесу нису поштована основна људска права, нарочито право на одбрану и правично суђење, да није било двостепености, па је зато наведена одлука донета и извршена противно битним начелима правне државе, одн. владавине права, и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, коју је и тадашња власт морала да поштује, а не треба заборавити да је та иста власт прихватила и повељу УН, тако да је морала знати да је поступак који је спровела над ђенералом Михаиловићем био у целини противправан и неправедан, да се ставља у ред најсрамнијих процеса у историји, као што су били париски и московски процеси.

Ово је у поступку рехабилитације ђенерала Михаиловића и више него довољно рећи са становишта права, али не и са становишта правде, која је на ово чекала 70 година! Зато ми допустите да кажем и оно о чему се једноставно више не може ћутати.

За заслуге у борби против окупатора, 2. фебруара 1943., ђенерала Михаиловића одликује ратним крстом, највишим француским војним одличјем, генерал Шарл де Гол, главнокомандујући свих француских трупа и покрета отпора истичући да је Михаиловић ”легендарни херој који никада није престао да се бори против заједничког непријатеља”.

Ратни председник САД Хари Труман и то на предлог главнокомандујућег савезничких снага на Западном фронту и потоњег председника САД Двајта Ајзенхауера, одликовао је ђенерала Михаиловића највишим орденом који странац може добити. Образложење виског одликовања којим је наградио ђенерала Михаиловића, говори само за себе: ”Генерал Драгољуб Михаиловић истакао се на изванредан начин као главнокомандујући Југословенске војске и касније као министар војни, организујући и предводећи значајне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију… Кроз неустрашиве напоре његових трупа, многи су амерички ваздухопловци спасени и безбедно враћени под савезничку контролу. Генерал Михаиловић и његове снаге, и поред недовољног снабдевања, борећи се под екстремним тешкоћама, субстанцијално је допринео Савезничком циљу и био незаобилазан фактор у постизању коначне победе Савезника”! Тако дословно стоји у указу америчког председника Трумана.

Свашта се може претпоставити у ратним приликама, осим да амерички председник није подробно обавештен о стању на терену.

О томе сведочи и изасланик генерала Донована, шефа ОСС-а (главне америчке војне обавештајне службе), пуковник Алберт Сајц који ђенералу приписује посебну заслугу што Ромел није успео да уђе у Александрију, и то, како вели, због Михаиловићевог сјајно вођеног герилског рата којим је успео да битно поремети снабдевање Ромелових трупа својим саботажама у Моравској долини ка Солуну, сматрајући га “равним Лоренсу од Арабије”!

Много година касније, 8. септембра 1979. г., Роналд Реган гувернер Калифорније и амерички председник (од 1981. до 1989.), који је иначе имао чин капетана америчке авијације, између осталог, пише:

”Коначна трагедија Драже Михаиловића не може да избрише из сећања његову херојску и често пута усамљену борбу против двоструке тираније које су савладале његов народ – нацизма и комунизма.

Он је знао да тоталитаризам, ма под којим именом, представља смрт за слободу. На тај начин он је постао симбол отпора свима онима у целом свету који су били приморани да се упуштају у сличну херојску и често пута усамљену борбу против тоталитаризма. Михаиловић је припадао Југославији, његов дух сада припада свима онима који су спремни да се боре за слободу.

Желео бих да може да се констатује да је овај велики херој био последња жртва конфузне и бесмислене политике западних влада у односу према комунизму…

Отуда, судбина ђенерала Михаиловића једноставно није само од историјског значаја – она нас такође учи и нечему важном и сада. Ни једна западна нација, укључујући и САД, не може да се нада да добије сопствену битку за слободу и преживљавање жртвовањем храбрих сабораца политици међународне ефикасности…

Ви подсећате нашу нацију да напуштање савезника никада не може да купи безбедност или слободу.”


Дакле више од тридесет година касније амерички председник потврђује оцену свог претходника из ратних дана. Да ли Вам, судије, уопште изгледа имало вероватно да два америчка председника у размаку од 30 година могу тако грубо да погреше? Додајмо још једног америчког председника – Франклина Делано Рузвелта који је заслужним појединцима поклањао луксузну књигу под насловом ”Четири слободе”. Једну такву књигу Рузвелт је поклонио ђенералу Михајловићу и она се чува овде у Београду, у Архиву САНУ. Да ли је погрешио Рузвелт? Да ли је погрешио Де Гол? Да ли је погрешио Труман? Да ли је погрешио Ајзенхауер? Да ли је погрешио Реган? Можда је у заблуди био и Том Бредли, градоначелник Лос Анђелеса, који је указом прогласио 17. јули 1986. за ”Дан сећања на генерала Дражу Михаиловића”? У толике заблуде, уверен сам, не би поверовао чак ни неки активиста Брозовог Агит-пропа!

А једина ”грешка” ђенерала Михаиловића је, како би то рекао академик Слободан Јовановић ”што није постигао успех, али је своју дужност испунио”, а томе бих додао речи Исидоре Секулић да ”није срамота бити поражен, ако је човек чинио све да заслужи победу”.

Не заборавимо ни то, часне судије, да је један од највећих српских интелектуалаца, председник Краљевске академије наука и уметности, већ поменути проф. др Слободан Јовановић, као председник избегличке владе, дакле по дефиницији надређен министру војном ђенералу Михаиловићу, био такође проглашен ратним злочинцем и издајником, да је рехабилитован одлуком овог суда, да многе улице и тргови у Србији носе његово име, као и да се управо он налази на нашој новчаници која има највишу номиналну вредност! Судије, наука и књижевност су одавно и истовремено рехабилитовали и Слободана Јовановића и Драгољуба Михаиловића и многе друге које је Брозова власт лишила минимума права, материјалног и процесног, који се подразумевају у било којој и захтевају од било које цивилизоване државе. То је учинио и народни песник, гуслар, чак је то учинила и ликовна уметност – треба се само сетити једног од примера – чувене слике академика Миће Поповића ”Призор” 83/I.

У Стендаловом роману ”Пармски картузијански манастир”, који је ђенерал Михаиловић читао до последњег дана, поред осталог, стоји: ”Да би човек био срећан, увидело се да, после читавих векова отужних осећања, треба волети отаџбину стварном љубављу и чинити велика дела”. У том смислу Драгољуб Михаиловић је био срећан човек. То је доказао његов народ који му је посветио песме и стихове уз гусле, своју љубав и незаборав, а многи инострани званичници своја признања и одликовања. У београдском насељу Медаковић подигнута је црква на чијем своду је осликана ”Небеска Србија” и међу најзнаменитијим Србима стоји и ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, а његов лик стоји и у цркви у Краљеву. Ђенерал Драгољуб Михаиловић је одавно фактички рехабилитован. Људи од духа знају да је убица Дражу оживео и прославио у вјек и вјекова, из генерације у генерацију, а себе самога убио и жигосао у вечности. Сада је потребно да се право уподоби факту, да се не би догодила ”побуна факта против права”, а тада, у таквом несрећном случају, историја учи, право се увек нађе на губитничкој страни.

Судије, куцнуо је најзад час у коме вам се пружа јединствена прилика, а та се част пружа заиста ретко кад и ретко коме, да уђете у анале не само нашег, већ и европског и светског правосуђа као пример часних судија који су изрекли правду. А правда у овом случају биће уједно и историјска поука. Ви, судије, сада имате привилегију да исправите ревизију праве историјске истине која је учињена у срамном Београдском процесу 1946. године! Ви својом одлуком можете и формално да вратите част, достојанство, родољубље и морал нашем правосуђу, нашим прецима, нашој историји, нашој држави. И стари Грци су осудили Сократа на смрт, али су смогли снагу да га рехабилитују, његовог главног тужиоца Милета (чије је име обележено бесчашћем у вечности) да погубе, а њему, прваку умности и хероју етичности, да подигну достојан споменик. Тако и Ви, судије, можете и морате да нас вратите нашим коренима, да нам вратите достојанство наших предака – а ђенерал Михаиловић, најмање, управо ту заслужује – да бисмо и ми били њихови достојни наследници. Када су га повели на егзегуцију ђенерал Михаиловић је одложио Стендалов роман, који је читао у оригиналу. Можда баш на месту где свештеник каже: …”умрећеш као ја, сине мој”…”далеко од сваке раскоши и ослобођен заблуде о раскоши, и, као ја, немајући ништа озбиљно себи да пребациш”. Судбина Стендаловог главног јунака Фабриса, чије име још симболише човека као ковача своје среће, а чија судбина пуна обрта, неизвесности, лажних оптужби које кулминирају чак до могућности изрицања смртне казне, умногоме личи на судбину ђенерала Михаиловића. И, заиста, ђенерал није имао шта себи да пребаци. Себи су могли да пребаце само они који су га лажно оптужили, обманули и издали. У његовом случају, чак је нацистички непријатељ поступио часније, јер га нису обмањивали, већ су расписали награду за његову главу, а од почетка па до краја рата награду су увећали, исто као и напоре да га ухвате или ликвидирају. Може се и мора, такође, судије, поставити питање: где је данас та идеологија у чије име су комунисти убијали, утамничавали и конфисковали у својим и туђим земљама? Од ње, одн. после ње су остале само рехабилитације и реституције!

Југословенски и савезнички ђенерал, херој и мученик, чију су егзекуцију, у његовој 53-ћој години живота, бесчасници спровели у тајности, а гроб сакрили тако да до данас није откривен!, који је заслужио gradus honoris, није добио ни sepulchrum!, дакле ни право за које се борио највећи трагичар антике кроз лик Антигоне. Чак и у његовом погубљењу има идеологије: убијен је истог дана 17. јула, као и руска царска породица двадесетосам година раније, а његови земни остаци су уништени, исто као и тела Романових, сви они лишени су, као у грчкој трагедији, чак и права на сахрану. Damnatio memoriaeје стари опробани метод сваке тиранске власти. Колико је тек таквих случајева било у наци-фашистичким творевинама које су следиле Хитлеров модел и метод, као што је то нпр. био случај са НД Хрватском, ни броја се на зна. Врста идеологије тиранске, злочиначке власти, дакле, заиста није битна, али су ефекти несумњиво истоветни.

Броз, аустро-угарски каплар (због својих заслуга у Првом светском рату против Србије био је одликован, а друго аустро-угарско одликовање добио на руском фронту и на крају је унапређен у старијег водника), био је припадник 29 загребачке пуковније ”славне” 42 ”пјешачке” домобранске – ”вражије” дивизије (Teufels-Division), која је учествовала у биткама у Срему, на Церу и Колубари и злочинима нарочито у Мачви, није искористио прву прилику на Церу, али је искористио другу у Београду: убио је непријатељског официра, сада чак ђенерала и лишио га права на било какво право, чак и на опело и гроб! Ни посмртни остаци ђенерала Михајловића никада нису пронађени. Међутим, инострани, непријатељски каплар почива у величанственој гробици, на најелитнијем месту, у ђенераловој престоници! Јунак који је у својој 19 години, 1912., отишао у рат против Турака, 1913. против Бугара, који је у Кумановској бици добио Сребрну медаљу за храброст, који је ослобађао Призрен, Ђаковицу и Нови Пазар, али и Битољ и Једрене, који је код Љеша изашао на Јадран; који се јуначки борио на Брегалници, од Страцина до Криве Паланке, на Злетовској реци до Штипа и Кочана, на Серти, Осогову, Пепелишту и Криволоку, који је учествовао у гушењу Арнаутске побуне 1913. на Косову и Метохији; који је у Великом рату учествовао у Церској бици, где је добио похвалу, затим у Колубарској бици којом приликом је остао на Пландишту са својом четом, иако се његов батаљон повукао, који учествје у Албанској голготи и успева, иако је све теже науружање онеспособљено и одбачено, да сачува и пренесе четири тешка митраљеза све до Валоне и Крфа; који се борио на Кајмакчалану, Битољу, Островском језеру, Горничеву, код Жиове; који је код села Неокази и Доње Врбине тако тешко рањен, да га је војна комисија у Солуну огласила неспособним за строј и покушала да пребаци у позадину, што је он одбио! и до краја учествовао у особођењу земље. За заслуге у рату добио је унапређење у чин поручника и орден Белог орла са мачевима, његово митраљеско одељење добило је једино у пуку Златну медаљу за храброст, а он сам, једини у дивизији, добио је Енглески војни крст! Крај Првог светског рата није био крај ратовања за њега, јер је поново упуђен на Косово и Метохију да гуши арнаутску побуну. Као најбољи официр у пуку бива предложен и пребачен у Краљеву гарду. Када је једном приликом припити гардијски поручник Бухоњицки хвалио бољшевике и када су га због тога остали напали, Дража Михаиловић је репетирао пиштољ и одбрнио га, због чега је завршио у војном затвору. Други пут се Дража обрео у војном затвору када је на једном пријему у Британској амбасади отворено напао Хитлера, због чега је немачки амбасадор фон Херн званично протествовао у Министарству спољних послова Краљевине Југославије. Иначе, ђенерал Михаиловић је од стране Брозове власти 1946. г. оглашен кривим по осам тачака оптужнице, а прва и најзначајнија је гласила: ”Крив је што је од почетка друге половине 1941, па све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ”четници Драже Михаиловића” и такозвана ”Југословенска војска у отаџбини”, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи са окупатором подржи окупацију и угуши оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије”. Часне судије, да ли ико при здравој памети може да поверује да такав човек какав је Дража Михаиловић може бити издајник, кукавица, колаборациониста, сарадник Хитлера, човек који је имао за циљ да ”терором у сарадњи са окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије” и у сличне бесмислице? Броз, непријатељски аустроугарски подофицир, носилац непријатељских, аустроугарских, одликовања, мучки подмеће издају, ђенералу Михаиловићу, носиоцу бројних највиших домаћих одличија у ослободилачким ратовима, као и највиших иностраних одликовања савезничких држава у Другом светском рату! Колико је Брозу било значајно да елиминише свог највећег идеолошког и политичког противника, са којим је управо зато водио грађански рат, види се и по томе што је организаторе његовог хватања Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића одликовао, после рата, највишим ратним одликовањима – Орденом народног хероја!

Ђенерал Михаиловић се, иначе, три пута у току Другог светског рата састајао са Брозом и његови сарадници су предлагали да ликвидирају Броза, али је Дража то одбио, јер је дао официрску реч којом гарантује Брозу безбедност. Брозу је било лако, он није био ни српски ни југословенски официр који држи до речи и части, он је био аустроугарски подофицир, који је све подредио освајању власти. Коначно, ђенералу Михаиловићу су Американци, схвативши да ће комунисти узети власт, понудили да се успне у сигурност, уз ”подизач главног једра” (како се симболично звала операција – Halyard), у којој су спасене на стотине савезничких пилота и војног особља, а чији је главни протагониста био управо ђенерал Дража Михаиловић, али је ђенерал, као и Фабрис, јунак Стендаловог романа, то одбио, можда управо истим речима као у роману: ”Нећу да бежим, хоћу да умрем овде!”. Дража је, судије, један од најтрагичнијих личности, којима је наша историја нажалост обиловала, један од највећих мученика, кога су издали готово сви они за које се тако часно, упорно и пожртвовано борио. Међутим, судије, ми данас немамо право да се придружимо тој издаји, да затворимо очи пред линчом, да и даље подржавамо ту неправду, да саучествујемо у том великом злочину, да на тај начин и сами чинимо грех. Напротив! После свега изреченог јасно је да је у овој завршној речи садржана формална и суштинска одбрана, али и оптужба, слична Золиној, коју је он изнео у отвореном писму, у часопису ”Зора”, о српској Новој 1898. години, због велике неправде према Алфреду Драјфусу, под насловом: J’accuse – оптужујем! Да, оптужујем, судије, у овом случају лаж, превару, злоупотребу поверења и бруталну силу да бих одбранио истину, добронамерност, праведност и саму правду, оптужујем зло, да бих одбранио врлину!

Зло и неправда тријумфовали су над Југословенском војском у отаџбини и највишим представником старе, легалне власти, симболом тог покрета и европског отпора наци-фашизму. Ђенерал Драгуљуб Михаиловић морао је да умре да би лаж на којој се заснивала узурпација власти могла да живи! Његова ликвидације била је симболична порука дисконтинуитета са државом коју су сви савезници, како на Западу тако и на Истоку, признавали током рата и окупације, дакле легалном, савезничком државом која је била у рату са силама Осовине. Дакле, учињен је дисконтинуитет са државом која је била у рату са наци-фашизмом! Тај политички, идеолошки, тзв. револуционарни чин извршен је плански, систематски и са крајњим циљем стицања апсолутне, тоталитарне, тиранске и, тиме дакако, недемократске власти. А таква се власт, разуме се, стиче противправним, насилним методама и бруталним средствима. Једна од битних карика ка постизању наведеног циља била је и обрачун са последњим, највишим представником ancien regime, онако како је то учињено у време француске или руске револуције, са истоветном фарсом од ”правног” поступка, са линчом заоденутим у тогу. После тога револуционари су радили шта су хтели, вршене су масовне егзекуције ”непријатеља револуције” и такво се стање, од француске револуције, означава термином – режим терора. То је, пак, по општеприхваћеној дефиницији, управо супротност правној држави и владавини права! Треба напоменути, поређења ради, да је у Француској у време режима терора гољотинирано 16.594 лица (у Паризу 2.639) и у остатку Француске још око 25.000, што је знатно мањи број жртава у односу на малену Србију, имајући у виду велику Француску, а у време Брозовог преузимања власти! Историја је одавно дала свој суд о неправном карактеру тих поступака и таквих режима. Србија је и у овој ствари остала последња и, на нашу срамоту, данас потпуно усамљена!

А овако су говорили главни актери режима терора у Србији: ”Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости” (Брозов говор новембра 1944. на Бањици); ”Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали” (бележи Брозов биограф Душан Биланџић његову изјаву на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду); Броз се тако и понашао: чим се докопао Београда и обишао дворски комплекс, од два, изабрао је већи – Бели двор (наредио је да се уреди и уселио се иако још није било решено питање облика државног уређења, а он је имао положај председника владе, а не шефа државе!; Милован Ђилас, потврђује речи свог вође по заузимању Београда: ”Србији није довољно пуштено крви”; Слободан Пенезић Крцун такође појашњава Брозове речи: ”Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”; Јово Капичић: прогони четника били су ”окрутни јер смо чистили смеће”; Милан Трешњић, мајор ОЗНЕ, сведочио је да је у кварту где је он командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова; према подацима америчког Министарства војске комунисти су, без суђења, стрељали само у Београду између 13.000 и 30.000 цивила.

Према званичним подацима Државне комисије за тајне гробнице Републике Србије после ”ослобођења”, не рачунајући дакле време рата!, само у тајним гробницама завршило је живот, без суђења, чак и фарсе од суђења, више од 50.000 Срба. Државна комисија, поред осталог, наводи да су на тај начин (и то само оно што је утврђено и потврђено) извршене ликвидације над: 8923 земљорадника-домаћина; 2892 жене-домаћице; 2567 занатлија; 857 трговаца и кафеџија; 416 ученика и студената; 345 учитеља, професора и инжењера; 118 адвоката и судија; 72 новинара; 77 глумаца и уметника! Судије, замислите само ту и такву атмосферу која је створена само у Србији и нигде више у Европи, где ”ослободиоци” убијају чак и домаћице, ђаке, студенте, музичаре, сликаре и глумце!

Највећи антички правник, уверен сам, данас би поново узвикнуо: O tempora, o mores! … ubinam gentium sumus?А ја се, као и он пре више од 2000 година, сада питам: in qua urbe vivimus?qam rem publicam habemus? Немам шта ту да додам осим једног питања: да ли је могуће да је и данас Брозов срамни и убилачки ultimum decretumи даље на снази? Одговор је сасвим јасан. Да, тај срамни декрет и даље важи! Он, судије, од 1946. до данашњег дана производи правно дејство! Из неправа, из антиправа настаде правно дејство које траје седамдесет, судије, седамдесет година! Немојте сметнути са ума да је Русија рехабилитовала Романове, а цара Николаја II уврстила у ред својих светаца! Судије, не може бити случајна формулација изречена, пре три дана 9. маја, на паради у Москви поводом 70 година од сламања наци-фашизма, којом је председник Путин одао признање Србима, истичем – од свих народа Југославије издвојио је само СРБЕ, у доприносу у тој историјској победи.

Велики народи, мислим на духовну величину, могу да начине грешку, али и да је признају и исправе. Управо зато је право на рехабилитацију у нашој земљи гарантовано, не само законским прописима, већ и највишим правнополитичким актом – Уставом Републике Србије (чл. 35).

Једна од највећих неистина коју је дубоко усадио у свест послератних генерација Брозов режим била је и та да је ђенерал Михаиловић био великосрпски шовиниста и аутократа. Истина је потпуно супротна. Ђенерал Михаиловићје био убеђени југословен и велики демократа. У његовим јединицама било је 10.000 Хрвата, 8000 муслимана, 6000 Словенаца, а о његовом демократском опредељењу, хуманизму и југословенству нека сведочи он лично. Наиме, 25-28. јануара 1944. г. одржан под планином Сувобором, у селу Ба, велики Народни конгрес, на коме је учествовало 274 делегата из свих крајева Југославије, с тим што се делегати из северне Далмације нису могли да пробију због великих снегова у Херцеговини. Конгрес је назван ”Светосавским”, према дану свечане седнице.

Том приликом ђенерал Михаиловић обратио се Конгресу следећим речима:

”Захваљујући вам на позиву, драга браћо, сматрам за дужност и као човек и као одговорни руководилац данашњом борбом за право на живот нашег троименог народа, да се поклоним палим борцима и невиним жртвама у овој борби.

Мислим да ћу бити тумач и ваших жеља ако са овог историског скупа будем изјавио, да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност.

У име Краљевске владе и Југослевенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном државном послу.

Наш по броју мали али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био и данас је предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.

Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем цео свет на чињеницу, да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.

У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оруђе. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таког народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.

Као војник, који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити сам хтео да напустим свога Краља и своју Отаџбину.

Ја сам се заклео да ћу за Краља и Отаџбину живот дати.

Ја сам своју заклетву испунио.

И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.

Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном командату Њ.В. Краљу Петру другом.

Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и у будуће уставном и законитом поретку Југославије, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.

Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног Народног Претставништва да уставним путем изврши организацију државе.

Најенергичније са гнушањем одбијам тенденциозне гласове, ма са које стране долазили, да војска и ја лично имамо ма какве диктаторске тежње и намере.

Најенергичније са гнушањем одбијам и злонамерне гласове о колективној одмазди ма према коме.

Питање поступка са ратним злочинцима решено је на међусавезничким конференцијама, чије одлуке обавезују и нас. А наши закони довољна су гаранција за све и свакога да ће правда бити задовољена. Према томе, невини не могу страдати, јер ће уживати заштиту како моју лично тако и наше војске. Никакве произвољне поступке, приликом преласка у редовно стање, војска и ја нећемо толерирати.

Надам се да сам на овај начин одговорио жељама и расположењу нашег народа, кога ви данас на овом великом и народном конгресу у импозантном броју претстављате.

Живео Југословенски демократски народ!

Живела Краљевина Југославија!”


Упоредимо, судије, на тренутак, шта је радио Броз у то време. О мартовским преговорима са Хитлеровим представницима у главном граду НДХ, о заједничком нападу на савезнике у случају искрцавања на јадранској обали, нећу да говорим, јер би то одузело исувише времена, а опште су познате чињенице и документа, која ћу предати суду у посебном поднеску. Али, ово што следи, ипак се мора и овом приликом истаћи.

Брозова директива бр. 785, од 23. јуна 1943. г., говори сама за себе: …”четнички покрет није ослабио… Показала се неопходна потреба да своје проређене редове попунимо људима, без обзира на њихов карактер и прошлост. За нашу револуцију потребне су нам масе, њих немамо, тако да смо осуђени на неизбежну пропаст… Треба широко отворити врата наших јединица усташама који би хтели да напусте Павелића. За наш покрет можемо их придобити ширењем страха од четника, због злочина које су починили над српским становништвом. Што брже се повежите с усташким агентом Брекалом, кога су с тим циљем послали из Загреба”!

Неупућенима може да изгледа чудан тако благонаклон однос Брозових комуниста према усташама. Међутим, контакти усташа и комуниста датирају из времена првих година по стварању Краљевине Југославије, када је политика Коминтерне налагала рушење Југославије, као ”тамнице народа”, као ”творевине империјалистичког рата”, као државе у којој ”доминира српска нација”, што се у потпуности поклапало са цељевима усташког покрета. Та сарадња комуниста и усташа била је крунисана 1935. године, потписивањем акта са следећим насловом:

СПОРАЗУМ О ЗАЈЕДНИЧКОМ РАДУ НА УНИШТАВАЊУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ, СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА.

У тач. 2 Споразума наведено је: ”Вођство Југословенске Комунистичке странке свесно своје улоге признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи продирање Османлија на запад и Аустрије на исток, споразумни су да уништавањем свега што је српско и православно утире се терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва”.

У тач. 3 став 3 се каже: ”Вођство и једне и друге стране обавезује се да ће избегавати све свађе и зађевице једних и других; у написима, личном разговору и т.д… а у случајевима демонстрација, револуција и ратова, једне и друге без приговора потпомагати, нарочито уништавањем свега што је српско и православно, како је истакнуто у тачци 2 овог споразума”.

На крају Споразума је формулисан ЦИЉ:

”Југословенска комунистичка странка, којој је Законом о заштити државе од 1922 године онемогућена акција слободом кретања и рада, с једне, и вођство Хрватског ослободилачког усташког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумно дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО”.

Сремска Митровица, јуни-липањ, 1935 г.

За Комунистичку странку
Мошо Пијаде, новинар

За Усташки ослободилачки покрет
Др. Миле Будак, адвокат


Континуитет овакве политике засноване споразумом из 1935. г. потврђен је и само седам дана након формирања Независне Државе Хрватске, 17. априла 1941. године. Наиме, први споразум је био потписан док су обе партије биле илегалне, а сада је једна страна освојила власт, тако да потоњи споразум добија и државно-политички квалификатив. Потписници споразума из 1941. г. су, у име НДХ др Миле Будак (управо као доказ континуитета политике и верности првом споразуму) и Младен Лорковић, а у име Комунистичке партије Андрија Хебранг и Владимир Бакарић (тада блиски Брозови сарадница, а Бакарић ће заузимати највише партијске и државне функције за време Брозове владавине све до краја свог живота). У ствари, споразум из 1941. је анекс споразума из 1935. г., који у потпуности одговара одредбама и духу главног споразума, јер се у потоњем само прецизира да ће комунистичка партија ући у политички живот НДХ, с тим што неће предузимати никакве акције против новостворене наци-фашистике државе.

Броз је све суштинске одредбе ових споразума савесно спроводио како пре, тако за време, као и после Другог светског рата. Уосталом, ко и данас најжешће напада Дражу Михаиловића и Југосовенску војску у отаџбини? То су управо стари савезници: усташке и неоусташке организације, балисти и комунисти.

О односу Брозових комунистичких власти према српском народу и Српској Православној Цркви после рата не могу овом приликом да шире говорим, јер би ово моје обраћање трајало још неколико сати.

По истом правном основу, уговору из 1935. и анексом тог уговора из 1941. г., између усташа и комуниста, страдали су, поред монархиста, и припадници Српске Православне Цркве. Убијање, прогони, затварање свештенства Српске Православне Цркве трајало је, судије, од 1941. до 1985. г.! Дакле у континуитету 44 године! За време окупације четири, а за време од ”ослобођења” до коначног престанка прогона – четрдесет година! Број страдалника који нису хтели да одбаце Крст Господњи је заиста импозантан. Српска Православна Црква поседује податке да је већи број њених свештеника убијен од комуниста него од НД Хрватске. После рата су, за разлику од католичких и муслиманских, убијани и прогањани православни свештеници, укључујући и највише архијереје! Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац, тешко болестан, ухапшен је од ОЗНЕ и убијен на Букуљи код Аранђеловца 1945. г., тако да му се ни гроб не зна. Викарни епископ хвостански Варнава Настић, коме је за време рата Анте Павелић понудио да буде епископ тзв. Хрватске православне цркве, што је он одбио, осуђен је 1947. г. на десет година робије, јер је, како је наведено у пресуди, своју сестру научио енглески како би могла спремна да дочека англо-америчко искрцавање, као и зато што је у кућу примио возача УНРЕ, који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево, што је протумачено као акт шпијунаже. Епископ Варнава је мучен, пребијан и умро је у педесетој години живота. Др Василије Костић, епископ Жички и др Нектарије Круљ митрополит Дабро-босански су шутирани, каменовани, чупана им је брада, цепана мантија. Епископ бачки др Иринеј Ћирић је 1946. г. био каменован од стране Брозових омладинаца испред цркве у Оџацима, којoм приликом је задобио повреду кичмене мождине, па је све до смрти 1955. г., био у болесничкој постељи. Митрополит Арсеније Брадваревић је као администратор Загребачке митрополије изјавио да је католичка црква за време рата учинила велика зла православном живљу. Девет година касније (1954. г.) митрополит Арсеније је са још седморицом свештеника Црногорско-приморске митрополије осуђен на једанаест година и шест месеци робије, зато ”што је нанео увреду католичкој цркви у Југославији”. Робијао је у централном затвору у Котору 1954-1958 где је доживео ужасна понижења и малтретирања. Професор Правног факултета у Београду, научник светског гласа, др Тома Живановић, академик САНУ, сачинио је правно мишљење да у радњама митрополита Арсенија Брадваревића нема обележја кривичних дела која му се стављају на терет. Правно мишљење академика Живановића није уважено!

Митрополит скопски Јосиф Цвијовић је у патријаршијској цркви 1946. г. одржао беседу и између осталог рекао: ”Овакву срамоту и покор српски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе кад су насрнули на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се!”.

Професор Богословског факултета др Радослав Грујић, академик, човек који је пронашао мошти цара Душана у рушевинама манастира Светих архангела у Призрену 1927., спасао мошти Светог кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића после усташког дивљања у фрушкогорским манастирима 1942. г. Проф. Грујић је многе артефакте нађене у Призрену преместио у музеј Јужне Србије у Скопљу, који су Брозове комунистичке власти укинуле непосредно по завршетку Другог светског рата. Проф. Грујић је за време окупације предложио Недићевој влади да Организује одбор за регистровање и опис уништених и отетих српских црквених драгоцености, због чега је био 1945. г. проглашен ратним злочинацем, лишен српске националне части (sic!) и удаљен са Београдског универзитета. На основу његовог залагања пописано је четрдесет вагона црквеног блага Српске Православне Цркве које је било отето и однето од стране НД Хрватске у Загреб. Комунистички Комитет за културу ФНРЈ одлучио да се у Србију врати само део отетог блага. Академик Грујић рехабилитован је тек недавно.

Међу последњим осуђеним, осамдесетих година XX века, увек за тзв. ”вербалне деликте”, за цитирање или похвалу светог владике Николаја, за певање српских традиционалних песама, нпр. ”Ој Србине, ти се не бој виле, јер је вила Србина родила” или ”На Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава”, били су и свештеници Саво Јовић, Петар Лукић, сада старешина Саборне цркве, и Вајко Спасојевић, чији су очеви после ”ослобођења” из истих разлога робијали у истом тузланском затвору, затим Цвико Мојић, Раденко Глигић, Слободан Радојчић и последњи осуђени 1985. г. био је свештеник Милорад Петровић из Козлука, Епархија зворничко-тузланска.

Допустите ми да ту злокобну атмосферу докажем кроз следећи пример, а тај пример не може никога, дословно никога оставити равнодушним. Војводу Петра Бојовића, јунака балканских ратова, који је својом коњичким дивизијом растурио непријатеља у Кумановској и Брегалничкој бици и зато добио чин генерала, у Великом рату пробио Солунски фронт и као ослободилац на челу Дунавске дивизије први ушао у Београд и произведен у чин војводе. У другом светском рату, који је дочекао као старац од 83 године, није изашао из своје куће (био у пензији од 1922. године), али му је ОЗНА упала у дом изгазила карађорђеву звезду, Орден југословенске круне првог реда, француску легију части, поломили му сабљу, у затвору понижавали и мучили док није умро 20. јануара 1945. г., а онда забранили, под претњом репресалија, да било ко дође на његов последњи испраћај. А све то није било случајно. Сва ова страхота, ужасна неправда и безмерни грех, према овом великану, али и према његовој породици, нашој историји и отуда и свима нама, само због писма подршке које је, у време рата, упутио ђенералу Михаиловићу. Војвода Петар Бојовић је, наиме, написао следеће:

”У својој дубокој старости преживљујем часове минулих борби нашег народа и његово право на живот и не нађох данашњег примера од Косовске битке до Карађорђа и Милоша, и од великих синова нашег народа до данас. Познато је да велики догађаји стварају велике људе, а велики људи стварају велика дела. Веровао сам да је српски народ надахнућем Божјим способан да даје велике људе и да ће их у овим тешким судбоносним часовима дати. Сазнање да сте Ви, драги Србине и ђенерале, развили ослободилачку заставу са оног места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео пре двадесет осам година и протерао непријатеља из наше Отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског народа, ставио на расположење моје име и моју децу, уз очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу за Краља и Отаџбину!

Војвода Петар Бојовић”.


Судије, људи, Немци-окупатори нису ни пипнули свог великог ратног непријатеља, начелника штаба Врховне команде, који их је поразио у Великом рату. Војводу Бојовића у дубокој старости, ослободиоца престонице, зверски су убили ”нови ослободиоци”, Брозови ликвидатори ОЗНЕ, јер је током Другог светског рата подржао ђенерала Михаиловића! Па шта је, онда, судије остало за Дражу Михаиловића: поштено суђење, правда? Не господо већ, без икакве сумње – линч, онај исти линч који су претрпели и војвода Бојовић и многи други родољуби – војници, официри, политичари, интелектуалци, службеници, чак и писци, сликари, глумци…, само линч који је у случају ђенерала Михаиловића био прикривен тогом испод које је стењало и умирало право, а церила се сатанска неправда.

Судије, ваше Веће добило је историјску привилегију да процес и на њему засновану одлуку која је овде sedes materiae,правно квалификујете, јер суштина овог поступка јесте правно питање. Предлагач само указује суду на правне недостатке поступка који је имао такве мањкавости, погрешну примену матријалног и битне повреде процесног права (а довољно је и ово последње) да је њихова последица рехабилитација осуђеног или тачније – жртве таквог поступка. У суштини, овде чињенице, како је већ истакнуто, нису ни примарне, нити одлучујуће. Оне су само у функцији илустрације која појашњава и појачава недостатке целокупног поступка. До одуговлачења овог поступка и повреде когентног правила на право на суђење у разумном року, чак гарантованог чл. 32 Устава Србије, дошло је и због апсолуно непотребног истицања масе чињеница, фактографије које су правно ирелевантне за овај поступак рехабилитације! Суд самостално цени наводе предлагача, друга страна је апсолутно непотребна због древног правила које и данас важи: iura novit curia! Суд зна право! А овај поступак је, судије, суочавање са правом, правдом и нашом правом прошлошћу, али и са самом вечношћу.

Са етичке тачке, не могу а да не кажем и то, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић добиће покој своје племените душе, а југословенска и српска историја – истину, тек после ваше законите и праведне одлуке! Пантеон правде, као највише етичке врлине, у коме се већ налазе часни адвокати Драгић Јоксимовић и Никола Ђоновић, али и многи други који се нису ни у најтежим условима одрекли права и правде, вере, нације и отаџбине, нестрпљиво чека на вас, јер ово је тачка у којој се прелама разлика између неправа и права, између греха, злочина, издаје, зломисла, мржње и бласфемије, с једне, и морала, части, верности, храбрости, разборитости, племенитости, захвалности, честитости, добронамерности, љубави и вере, речју – свих врлина које у свом јединству граде највишу, стожерну врлину – праведност, с друге стране. Праведност, као амбасадор саме правде у конкретном случају, је од настанка цивилизације до данас крајњи, врхунски циљ сваког права. А земаљско и божанско право, позитивни прописи, али и вечни етички поредак ствари једнако вас, часне судије, позивају да извршите своју дужност, ништа више и ништа мање, како би поремећена хармонија права и правде, путем корективне, одн. комутативне правде била поново успостављена. Потпуно сам спокојан у погледу стране коју ће суд, у том циљу, кориговати. Немојте заборавити, судије, да је велики број Срба, али и других народа који су се часно борили на страни легалних снага тј. Југословенске војске у отаџбини, као и њихових бројних потомака управо због безакоња и неправде, остао у иностранству и никада се није вратио у своју земљу. Сви они чекају правду, јер тек кроз њу препознају слободу. Недавно је у Канади умро унук Николе Пашића, који се из истих разлога није вратио у своју отаџбину, која ће бити вечити дужник његовом деди. Србија, судије, вапи за правдом, прво корективном, а затим и дистрибутивном.

На самом крају треба рећи да су ђенерала под притиском политике и терором силе, издали сви, тако да је први герилац против наци-фазизма у Европи ликвидиран као сарадник оних против којих се борио и који су два пута расписали потерницу тражећи његову главу. И по томе је јединствен у историји – и ђенерал и ми. Управо зато не могу а да се не поклоним сенима ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и онима који су му до краја остали верни, онима који су поштовали своју заклетву, своју и народну традицију, част и слободу, онима који су као и њихов вођа ставили врлину изнад свега, чак изнад својих живота. Ђенерал Михаиловић је изграђивао свој карактер на српским народним јуначким песмама, гуслама, читао је и најчувенији комад француске књижевности – Сид, Пјера Корнеја, а све те песме и комади имају исту фабулу: родољубље је узвишеније и од саме љубави! Они који су се напајали са таквих извора једноставно не могу бити издајници, јер родољубље искључује издајништво. Ђенарал је прошао као и многи други прави хероји овог народа, који нису хтели да се приклоне и поклоне лажним идолима. Надам се да је дошло време да се тој и таквој пракси, тој политици зла најзад оконча владавина, и то владавина мртве руке.

У овом поступку, судије, цитирао сам законске прописе, правну суштину поступка, при чему је правно питање одлучујуће, али сам, имајући у виду и народну мудрост ”да од вишка глава не боли”, навео и чињенице које се савршено уклапају у правни аспект, затим карактер личности ђенерала Михаиловића, тотални недостатак мотива за дела која су му се стављала на терет, његово упорно и непрекидно истицање своје невиности, те негирање кривице која му је импутирана, апсолутно одсуство узрочне везе између његовог чињења или нечињења са почињеним злочинима који су у поступку против њега представљени пред горе описаним судским већем, уз све преварне радње и психофизичку тортуру којом је окривљени Михаиловић био изложен, као и идеолошко-политичке услове који су наметнути ”огњем и мачем”, не само на оспореном суђењу, већ и на свим просторима на којима су живели Срби, а нарочито у Србији и у Београду. На основу наведеног, евидентно је да се поступак против ђенерала Михаиловића, најкраће речено, може правно квалификовати само као једна целовита апсолутно битна повреда процедуре, од почетка па до трагичног краја, трагичног како са субјективног, тако и са објективног становишта.

Не могу, такође, а да не истакнем да је у време срамних Београдских процеса, у тим најтежим условима када су се начела бранила сопственом слободом, чак и сопственим животом, само српска адвокатура била на висини задатка заштите права и правде. Адвокати су 1946. г., у најтежим условима, смогли снагу и храброст да кажу НЕ, да учине оно што је Маркузе назвао ”Великим одбијањем”, првим и неопозивим кораком критике власти.

Надам се да смо, после готово 70 година, и сви ми, као појединци и друштво, најзад спремни да учинимо тај неопходни корак раскида са наметнутим духом самопорицања, тај коначни отклон према највећој неправди у новијој историји нашег правосуђа и права уопште. Ђенерал Михаиловић нам је учинио част да будемо прва од окупираних европских држава у којој је отпочео организовани војно-герилски рат против наци-фашзима и то већ 17. априла 1941. г., а не сме се заборавити, истог датума, свега недељу дана по формирању НД Хрватске, је сачињен анекс споразума између комуниста и усташа који је закључен још 1935. г., којим је уговорена њихова сарадња у циљу сламања југословенске државе, српства и православља!

Наука од угледа, домаћа и инострана, се о овој ствари изјаснила, као уосталом и уметност и књижевност.

Извршна власт је то учинила кроз законодавну процедуру када је утврдила законски предлог којим се изједначавају права оба антифашистичка покрета.

Законодавна власт је то доказала 2004. г. и то у форми закона, када је изгласала Измене закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица.

Остаје још да своју коначну реч каже судска власт, а предлагачи у овом поступку рехабилитације пружили су јој, одн. пружили су вам ту историјску привилегију.

Почујмо на самом крају шта је, између осталог, рекао владика Николај Велимировић, а Светац је беседио:

”Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премеша и ту љубав, није за човека, него за Бога”…”Покошен је косом неправде у борби за правду свога, српског народа, или речено видовданским језиком: ‘за крст часни и слободу златну’. Увек и заувек два узвишена и непроменљива начела у свим великим српским борбама од Светог Саве до наших дана. У борби коју је Усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој. Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезовима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они, са својим вођом, створише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увек и заувек иста војска, исти народ, иста начела.”


Ђенерал Михајловић и његови борци, као и сви часни борци против окупатора, су наши повериоци, а сви ми смо њихови дужници. Они су наши узори пред чијом жртвом морамо да се поклонимо, јер њима припада, као су учили Свети оци, место светло, место цветно, место одмора, одакле одбеже бол, туга и уздисање, место покоја вечног и покоја блаженог, место које одавно заслужују. Ђенерал је то знао и када је војнички све било изгубљено, тада је рекао:

"Наша борба и наше патње су пут Господа Исуса Христа на коме је он страдао, али и васкрсао. Ми можемо у тој борби изгинути, али је наша победа сигурна."


Отуда се, у име истине, части и правде, право и у овом конкретном случају, мора уподобити факту. Обавите, судије, људску, а тиме и судску, дужност најсветију! Нека овај случај буде крунисан привођењем к’ познанију права и то, не верујем да може бити случајно, на дан великог празника – Светог Василија Острошког, свеца и чудотворца!

Нека правда буде задовољена!

Отуда предлажем да Суд донесе следеће решење:

УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију ђенерала Драгуљуба Драже Михаиловића и ПОНИШТАВА СЕ пресуда Војног већа Врховног суда ФНРЈ од 15. јула 1946. г., у делу који се односи на Михаиловића Драгољуба – Дражу, рођеног 27. априла 1893. г. у Ивањици од оца Михаила и мајке Смиљане рођ. Петровић, од дана њеног доношења, као и СВЕ ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ наведене одлуке, а рехабилитовано лице ђенерал Драгуљуб Дража Михаиловић сматра се НЕОСУЂИВАНИМ.

Захваљујем се на вашој пажњи.

[Проф. др Оливер Антић
12. Maj 2015.]


*****

Posted by John Bosnitch, in Belgrade, Serbia, on May 12, 2015…

…in the respectful memory of my late father, decorated Officer (Captain) Cadet in the Royal Yugoslav Army in the Fatherland, Prof. Dr. Sava Bosnitch (Сава Боснић), who would have given anything to have lived long enough to see this day!

Prof. Dr. Sava Bosnitch (Сава Боснић)

https://jbosnitch.wordpress.com/prof-dr-oliver-antics-speech-for-gen-dragoljub-draza-mihailovics-rehabilitation/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Antić: Proces Mihailoviću bio je pravni skandal / "Tanjug" May 12, 2015

$
0
0
Tanjug
May 12, 2015

Proces protiv Dragoljuba Draže Mihailovića, u kome su ga komunističke vlasti osudile na smrt streljanjem, bio je pravni skandal bez presedana, ocenio je danas punomoćnik predlagača rehabilitacije komandata Jugoslovenske vojske u otadžbini, profesor Oliver Antić.

Profesor Oliver Antić
Foto: Tanjug, S. Radovanović (arhiva)
 
BEOGRAD - Proces protiv Dragoljuba Draže Mihailovića, u kome su ga komunističke vlasti osudile na smrt streljanjem, bio je pravni skandal bez presedana, ocenio je danas punomoćnik predlagača rehabilitacije komandata Jugoslovenske vojske u otadžbini, profesor Oliver Antić.

Izlažući završnu reč, u Višem sudu u Beogradu, Antić je izjavio da je presuda Mihailoviću doneta iz političkih i ideoloških razloga i poručio da sud mora da ispravi tu istorijsku nepravdu.

Predlogom za rehabilitaciju traži se poništavanje presude od 17. jula 1946. godine kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem i oduzeta mu građanska prava.

Antić je podsetio da je Mihailović nakon hapšenja 13. marta 1946. godine u Ozni podvrgnut torturi, zlostavljanju i mučenju, čemu, kako je rekao, nisu bili izloženi ni najgori nacisti.

Prema njegovim rečima, optužnicu protiv Mihailovića pisali su političari, tokom procesa nisu poštovana elementarna ljudska prava, a presuda je - izostala. "Pošto nije bilo presude u originalu, ovde se radi o krivičnom delu ubistva", rekao je Antić i napomenuo da je Mihailović streljan dva dana nakon (usmenog) objavljivanja presude 17. jula 1946. godine.

Prema njegovim rečima, tek godinu dana kasnije izrađene su u pisanom obliku tri presude, od kojih je svaka imala bitne pravne nedostatke.

Antić, koji je savetnik predsednika Republike, posebno je ukazao da Mihailović nije imao pravo na žalbu, što je jedno od osnovnih ljudskih prava koje datira još od starog Rima. "Čak je 100 godina ranije pravni sistem u Srbiji bio trostepen kada je u pitanju smrtna kazna. Presuda koju potvrdi Vrhovni sud slala se knjazu", podsetio je Antić.

Detaljno govoreći o pravnim nedostacima tog procesa, on je ukazao sudu da su činjenična pitanja u vezi sa rehabilitacijom irelevantna, pošto je evidentno da je čitav proces protiv Mihailovića bio protivpravan i sraman.

Antić je takođe podsetio da su američki predsednici Hari Truman, Frenklin Ruzvelt i Ronald Regan, kao i francuski Šarl De Gol, imali samo reči hvale za Mihailovića, i dodao da je sve optužbe da je on sarađivao sa Nemcima iskonstruisao komunistički režim.

U nastavku današnjeg ročišta, završnu reč izložiće i ostali punomoćnici predlagača rehabilitacije, a sud bi u četvrtak trebalo da objavi svoju odluku o rehabilitaciji.

Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović još 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka.

Ukoliko sud usvoji zahtev za poništenje presude i rehabilituje Mihailovića, ta odluka će biti konačna.

Pošto je ovaj postupak jednostranački, pravo žalbe postoji samo u slučaju da zahtev za rehabilitaciju bude odbijen.

Tokom ovog višegodišnjeg postupka, koji je izuzetno skretao pažnju javnosti i bio medijski propraćen, sud je saslušao desetine svedoka, mahom istoričara, preslušao audio snimke sa suđenja i prikupio drugu dokumentaciju.

Ovo je inače jednostranački postupak i nema druge - suprotstavljene strane, ali ga je poslednje godine, sa obrazloženjem "javnog interesa" pratilo i Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Predlogu za rehabilitaciju unuka Vojislava Mihailovića, pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Predlagači zahteva tvrde da Mihailoviću nije bilo omogućeno pravo na odbranu i da nije video svog advokata do početka suđenja.

On nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.

Nakon dva dana od izricanja sporne presude komunističkog režima, Mihailović je streljan u Beogradu.

Posebna Komisija utvrđuje tačnu lokaciju na kojoj je streljan, jer se pretpostavlja da su njegovi posmrtni ostaci prebačeni na drugu lokaciju.

Mihailović inače nema grobno mesto.

U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.


http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=178433


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Престолонаследник Александар присуствовао рочишту поводом рехабилитације Генерала Михаиловића 12. Maj 2015. / Serbian Crown Prince Alexander attends General Mihailovich rehabilitation hearing May 12, 2015 Belgrade, Serbia

$
0
0

Crown Prince Alexander II of Serbia
on Ravna Gora in Serbia (date unknown)
Photo: Facebook.

www.royalfamily.org
May 12, 2015

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар присуствовао је данас у Палати правде рочишту поводом судске рехабилитације генерала Драгољуба Михаиловића.

„Окончање процеса судске рехабилитације генерала Михаиловићаод кључног је значаја за национално помирење. Велика трагедија грађанског рата, који је започет у време Другог светског рата, нанела нам је огромну патњу, чије последице и данас осећамо. Морамо учинити све, да разлике које и данас постоје међу нама превазиђемо зарад заједничке и боље будућности.

Завађену браћу треба мирити, како нас је учио Свети Сава, духовни отац нашег народа. Национално помирење може да почива само на истини, исправљању неправди и праштању. Молимо се за све који су изгубили своје животе на свим странама!” – поручује Престолонаследник Александар.


http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-attends-general-mihailovic-rehabilitation-hearing-2/?lang=cir

*****

Serbian Crown Prince Alexander attends General Mihailovich rehabilitation hearing in Belgrade, Serbia May 12, 2015.

His Royal Highness Crown Prince Alexander attended the judicial rehabilitation of General Dragoljub  Mihailovic hearing at the Palace of Justice today.

“The finalization of the process of General Mihiailovic’s legal rehabilitation is essential for national reconciliation. The great tragedy of the civil war, which began during the Second World War and caused much pain, the consequences of which we still feel today. We must do everything to reduce the differences that still exist between us and overcome them for the sake of our common and better future.

Feuding brothers should be reconciled, taught us Saint Sava, the spiritual father of our nation. National reconciliation may rest only on truth, correction of injustice and forgiving. Let us pray for all those who lost their lives on all sides!” – said Crown Prince Alexander.


http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-attends-general-mihailovic-rehabilitation-hearing-2/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

ЗАВРШНА РЕЧ АДВОКАТА ЗОРАНА ЖИВАНОВИЋА - у Палати правде рочишту поводом судске рехабилитације генерала Драгољуба Михаиловића. / 12. Maj 2015. Beograd

$
0
0
 
 
 
[Шаље Српски либерални савет]

ЗАВРШНА РЕЧ АДВОКАТА
ЗОРАНА ЖИВАНОВИЋА
[12. Maj 2015.]

Часни суде,

Ви данас одлучујете о рехабилитацији генерала Михаиловића, команданта ЈВуО у Другом светском рату,  команданта првих герилаца у окупираној Европи који нису признали капитулацију своје земље.  Докази у списима говоре да je само против њега и његових јединица немачка војна сила у Другом светском рату извела 24 војне операције.[1]Његови војници и симпатизери падали су под куршумима окупатора уборбама и репресалијама[2]. Само према немачким ратним плакатима у периоду 1942-1943 стрељано је 1.653 припадника покрета ДМ око 200 више од припадника комунистичког покрета.   Његове присталице су хапшение, мучене и слате у логоре. И сам Милован Ђилас је 1946 године навео да је специјална полиција током рата стрељала у Јајинцима 30.000 Срба од којих је „само мали и то врло мали број био комуниста.“[3]    За његову главу окупатор је јавно нудио високе новчане награде већ 1941 а потом и 1943.[4]Његова породица, супруга син и ћерка су у два наврата били заточени у Бањичком логору. Његову сестру, једну од првих жена архитеката у Србији убили су ослободиоци одмах по ослобођењу Београда. Генерал Михаиловић је носилац Ратног крста, високог француског одликовања за заслуге у борби против окупатора и Легије заслужних, највишег одликовања које САД додељују страним држављанима.

Ђенерал Михаиловић је преживео четири ратне године избегавши све нападе окупатора и других који су му радили о глави. Није успео да се одбрани од лажних оптужби за издају и ратне злочине пред судом својих ратних непријатеља, после завршетка рата. Његов живот прекинули су куршуми његових идеолошких и политичких противника, после фарсичног монтираног судског процеса. У том процесу осуђено је 24 оптужених од којих је 10 провело цео рат у Великој Британији или САД. Неки од њих су због наводне сарадње са окупатором чак осуђени на смрт. Међутим, ни једна страна Влада ову пресуду није признала и ни један од осуђених у одсуству није изручен тадашњим југословенским властима. То је јасан показатељ да ову пресуду није признале ни једна цивилизована држава знајући да је донета из идеолошких и политичких разлога. Мада немам прецизан податак, али сам сигуран да су домаћи судови рехабилитовали најмање петорицу осуђених по овој пресуди, утврдивши тиме да је она донета из идеолошких и политичких разлога.

Зато, ви данас не одлучујете само о рехабилитацији генерала Михаиловића. Ваша пресуда треба да рехабилитује саму институцију судске власти,  која ће јасно да поручи да судске одлуке не смеју да буду правно уобличени идеолошки и политички памфлети већ одлуке засноване на закону и опште прихваћеним стандардима заштите људских права. И да ће судске одлуке наших судова поштовати све државе баш зато што ће у њима видети да су засноване на законима и опште прихваћеним правним начелима. Ваша одлука треба да јасно каже да суд ове државе никада неће бити инструмент за идеолошке и политичке прогоне.  Ви својом одлуком рехабилитујете судијску професију и осуђујете гажење професионалних стандарда и најелементарнијих људских права у име једне идеологије и ради очувања било чије личне власти. Ваша пресуда треба да опере љагу са судијског звања.

I

Закон о рехабилитацијииз 2006, по коме се у овом поступку суди, омогућио је, поред осталог, рехабилитацију лица која су на основу судске одлуке лишена живота из идеолошких или политичких разлога. У овом поступку смо несумњиво утврдили да је генерал Михаиловић осуђен на смрт пресудом Војног већа Врховног суда ондашње Југославије и да је стрељан 17. јула 1946.

Према томе ја ћу се у овој завршној речи ограничити  на само два питања. Прво, да ли су у време суђења постојали идеолошки и политички разлози и друго, да ли је пресуда против генерала Михаиловића донета управо из тих разлога.

У нашем предлогу за рехабилитацију детаљно смо указали на идеолошке и политичке разлике између ове две стране.[5]Ја овде нећу понављати опште познате разлике између комунистичке идеологије и демократских начела која се односе на уређење државно уређење и политичке, економске и верске слободе.

Значајно је међутим, да су ове разлике после рата не само остале већ су се и прошириле.

По успостављању власти КПЈ је елиминисала и неутралисала све противнике проглашавајући их „народним непријатељима“. У ту групу ушли су широки слојеви сељаштва, црква, грађанска класа, друге политичке партије и власници привредних предузећа. Они су били изложени хапшењима, убиствима, мучењима, одузимању имовине, и сл. Њихово организовање представљало је велику опасност за нову власт. Зато је главна оштрица напада комунистичког режима усмерена на Равногорски покрет као могући стожер окупљања прогоњених људи.

Ради појачавања своје пропаганде КПЈ је одлучила да своје политичке противнике прогласи издајницима, ратним злочинцима и народним непријатељима кроз лажне оптужбе и монтиране судске поступке.  Тиме их је криминализовала како би оправдала тешке репресивне мере које према њима предузима. Са друге стране стварала је привид да те одлуке доносе неутрални судови а не водећа тела Комунистичке партије. Донетим пресудама застрашивала је становништво шаљући јасну поруку како ће проћи они који се успротиве одузимању имовине, траже слободне изборе, слободу штампе, збора и политичког организовања или поштовање верских слобода.

Према томе, потреба учвршћивања и осигурања неограничене власти захтевала је да Комунистичка партија, сагласно својој идеологији, елиминише политичке и идеолошке противника који би могли да је угрозе. Пошто је генерал Михаиловић уживао огроман углед и политички утицај и могао да окупи све демократске снаге, Комунистичка партија га је оправдано сматрала својим најопаснијим непријатељем. Зато је одлучила да буде криминализован путем лажних оптужби на монтираном суђењу  а не само да буде физички ликвидиран.

Према томе, Комунистичка партија је имала и идеолошке и политичке разлоге за лишење живота генерала.

II

Остаје још да се утврди да ли су управо идеолошки и политички разлози довели до осуде генерала Михаиловића на смрт.

За ово износимо две групе аргумената: први произилазе из анализе прописа који су примењени или нису примењени у том судском поступку а други се тичу улоге и утицаја највиших органа КПЈ на судски поступак против генерала Михаиловића.

1

Поћи ћу прво од анализе прописа.

Комунистичка партија Југославије је од 1945 имала апсолутну законодавну, извршну и судску власт у тадашњој Југославији. Она је ту власт у првом реду користила ради неутралисања својих политичких и идеолошких противника. Најзначајнији акт за ту сврху на законодавном плану био је Закон о кривичним делима против народа и државе. Објављен у Службеном листу ДФЈ 1. септембра 1945,[6]дакле после завршетка Другог светског рата.

Генералу Михаиловићу је суђено управо по том Закону. У кривичном праву постоје два основна начела прво, да нико не може бити проглашен кривим за неко кривично дело ако претходно то дело није законом прописано као кажњиво.  И друго, да се закони примењују само на будуће случајеве, осим ако је нови закон блажи за учиниоца. У конкретном случају значи да се овај Закон могао применити само на дела и радње које је генерал Михаиловић учинио после 1.9.1945. На дела и радње учињене пре тога, овај Закон се могао применити само ако је блажи од ранијих прописа.[7]  Пре доношења овог Закона није објављен „ни један други пропис“ који је регулисао ову материју па се зато није ни могао применити. Наиме, не могу се применити закони и други прописи који нису јавно објављени. Према томе, генерал Михаиловић је осуђен ретроактивном применом Закона о кривичним делима против народа и државе за радње које су знатно пре његовог доношења. Стога, ретроактивна примена кривичног закона несумњиво указује на идеолошке и политичке разлоге тадашње законодавне власти да својим противницима суди по својим идеолошким и политичким мерилима, преточеним у закон донет после радњи које им се стављају на терет.

Треба имати у виду да је пре тога донета Одлука о укидању и неважности свих правних прописа донетих од стране окупатора и њихових помагача и о укидању правних прописа који су били на снази у часу непријатељске окупације.[8]Овом Одлуком укинути су закони који су били на снази до 6. априла 1941 уколико су у супротности са тековинама НОБ, са декларацијама и одлукама АВНОЈ-а и Земаљских антифашистичких већа појединих федералних јединица као и правним прописима донетим од НКОЈ.[9]Ни једним прописом нису дефинисане „тековине НОБ“ највећи број декларација и одлука АВНОЈ-а и Земаљских антифашистичких већа појединих федералних јединица није објављен као ни правни прописи НКОЈ. Из тих разлога није могуће установити да ли су два предратна закона, Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије (ЗСКП), Кривични Законик Краљевине Југославије у супротности са набројаним актима. Међутим, како их ни Јавни тужилац ни суд нису применили може се закључити да су сматрали да су ти закони у супротности са наведеним актима.

Предратни КЗ у параграфу 105. прописао је да ће се казнити држављанин Краљевине Југославије који се у време рата што се против Краљевине или њених савезника води, прими службе у непријатељској војсци или у њој и даље остане иако на то није присиљен. Тежи облик овог кривично дела је ако је такав држављанин учествовао и у самом рату као борац.

Како ни генерал Михаиловић ни његови борци се нису примили службе у непријатељској војсци већ су били признати као војска Краљевине Југославије и од стране њене Владе у избеглиштву и од стране Савезника, то се ова законска одредба није могла применити. Зато је после рата донет  Закон о кривичним делима против народа и државе како би се  ретроактивним инкриминацијама омогућило кажњавање политичких и идеолошких противника КПЈ за радње које до тада нису инкриминисане.

Слично томе, у кривичном поступку против генерала Михаиловића нису примењене ни одредбе Законика о судском кривичном поступку Краљевине Југославије из 1929.

Ја ћу Вам навести 11 одредаба овог Законика које нису примењене како би се генерал Михаиловић осудио на смрт а даћу и образложење због чега сматрам да је то учињено управо из идеолошких политичких разлога,.

a

Законик о кривичном поступку прописао је да су све власти које раде и суделују у кривичном поступку дужне да подједнаком брижљивошћу узимају у обзир како околности које окривљеника терете, тако и околности које му служе за одбрану.[10]

Записници о саслушању генерала Михаиловића из истраге нису у списима који су достављени овом суду. Међутим и поред тога јасно је да током истраге није прибављен ни један доказ у прилог одбране генерала Михаиловића и поред чињенице да их је било у изобиљу о чему говоре докази изведени у овом поступку рехабилитације.

Шта више, врло значајни докази су свесно прикривани. Један о драстичних примера прикривања таквих доказа извршили су  јавни тужиоц и председник судског већа а односи се на преговора генерала Михаиловића са немачким официром Штеркером. Наиме, иако су знали да је до тог контакта дошло 1944. године на инсистирање америчког Стејт департмента и да је амерички пуковник Мекдауел прихватио искључиву одговорност за овај сусрет ради евентуалне предаје немачких војника Михаиловићевим снагама[11]они су то прећутали. Наиме и заступник јавне тужбе Милош Минић и председник судског већа Михаило Ђорђевић су били у истим улогама  у предмету др. Ђуре Ђуровића, који је вођен непуних годину дана  пре овог поступка.  О овом конкретном састанку говорило се на  нејавној седници у том предмету. Они не само да са тим нису упознали одбрану генерала Михаиловића, већ су прећутали постојање ових доказа и осудили генерала Михаиловића за сарадњу са окупатором због сусрета са Штеркером до кога је дошло на тражење и у присуству представника америчке војне мисије. Другим речима они су свесно прикривали доказе који су бацали сасвим другачију слику на природу контакта генерала Михаиловића са немачким официром, како би га осудили за сарадњу са окупатором.

Мој је став да је ово учињено из идеолошких и политичких разлога.

б

У фази истраге ЗСКП је прописао да је истражни судија при првом испитивању окривљеног дужан да га обавести да има право на браниоца, а да за кривична дела за које је прописана казна преко пет година окривљени мора имати браниоца чим је отворена истрага или предата непосредна оптужница.[12]

И поред тога што нема записника из истраге може се закључити да је она вођена али генералу Михаиловићу није дата могућност да пре подизања оптужнице узме браниоца. Ово је учињено како би се генералу Михаиловићу отежала одбрана од неоснованих оптужби и то је учињено из идеолошких и политичких разлога.

в

Такође је било прописано да окривљеник који се налази у притвору или истражном затвору има право да са својим браниоцем општи писмено и усмено а  после завршене истраге или предате оптужнице, окривљеник има право да са својим браниоцем општи слободно и без ичијег надзора.[13]

Међу доказима у списима су и извештаји британске амбасаде у Београду која је пратила овај процес. Посматрач британске амбасаде наводи да је бранилац током целог суђења само пет пута успео да контактира оптуженог и то сваки пут у присуству органа власти.[14]То јасно говори до које мере је сам суд ометао одбрану генерала Михаиловића. Несметана комуникација генерала Михаиловића са браниоцима допринела би побијању лажних оптужби а то би било против идеолошких и политичких разлога самог суђења.

г

У фази суђења ЗСКП је прописао да се пре одговора на поједина сложенија питања  може окривљенику допустити да разгледа своје забелешке а може му се допустити и да своје одговоре сам у записник запише или казује.[15]

Генералу Михаиловићу је ускраћено право да изврши увид у своју заплењену архиву како би му се онемогућило припремање одбране. Судски процес је стенографисан и тонски сниман па није било потребе да оптужени сам уноси своје одговоре у записника. Међутим, само мали део тонског материјала нама је сада доступан. Ипак и из тог оскудног материјала нађена су знатна одступања између тонских и стенографских записа.[16]

Тако су истраживачи Државне комисије историчари др. Коста Николић и др. Бојан Димитријевић закључили да аутентичност стенограма са суђења генералу Михаиловићу није потпуна када се упореди са тонским и филмским материјалом који је сачуван. Дијалози су препричаванаи, имена и појмови лоше записани а делови говора генерала Михаиловића скраћивани.[17]Извршена су и поређење тонских записа а за потребе овог суђења транскрибован је тонски материјал и упорођен са стенографским белешкама које су нама достављене. Поређењем је утврђено да је 27.5% говора генерала Михаиловића изостављено из транскрипта. Изостављени делови се налазе у судским списима[18]

д

ЗСКП прописује: Саслушањем треба окривљенику да се пружи прилика да у складном и потанком приповедању целе ствари због које се окривљује побије све основе сумње који против њега стоје и да изнесе све чињенице које служе у његову одбрану.[19]

Генералу Михаиловићу није дато да у складном и потанком приповедању целе ствари због које се окривљује побије све основе сумње који против њега стоје и да изнесе све чињенице које служе у његову одбрану. Он је одговарао само на питања председника већа и војног тужиоца који су га безброј пута прекидали чим им његово казивање не би одговарало.

Према нашој тврдњи и ово је учињено из идеолошких и политичких разлога како би се генералу Михаиловићу онемогућила одбрана од исконструисаних оптужби. 

ђ

Ако окривљеник наведе какве околности и доказе у своју одбрану, треба их прикупити и испитати, изузевши да су очигледно наведени само зато, да се поступак одуговлачи.[20]

Председник већа ће упитати окривљеног да ли признаје да је крив (не да ли се осећа кривим) Ако изјави да „није крив или ма шта друго, упутиће га председник да може против оптужбе изнети своју одбрану и разложити стање ствари по свом нахођењу. Уједно ће га поучити да може поновити своје предлоге за извођење доказа који су му раније одбачени и да може предложити нове доказе, као и да може учинити своје примедбе на сваки доказ.[21]

Из материјала који је пред нама више је него јасно да никакви докази које су генерал Михаиловић и његови браниоци предлагали нису прихваћени. Подсетимо се да је тадашњи Министар иностраних послова 5. априла 1946. године  после хапшења генерала Михаиловића,  током истраге а пре суђења изјавио да су злочини генерала Михаиловића тако велики да се о њима не би смело уопште расправљати. Америчком амбасадору је чак саопштио да би они који би сведочили у одбрану генерала Михаиловића били сматрани његовим саучесницима.[22]Дакле, Министар је јасно наговестио и домаћој и међународној јавности, да се на предстојећем суђењу не сме расправљати о наводним Михаиловићевим злочинима.  Ова изјава је садржала и отворену претњу одбрани и њеним могућим сведоцима да ће бити сматрани саучесницима у злочину.   Имајући у виду да су горњи ставови јавно саопштени и страној јавности, нема никакве дилеме да су са још више детаља дати судском већу које ће судити. И управо је то веће доследно применило ова упутства. Генералу Михаиловићу и његовој одбрани је ускраћено да оспори оптужбе на начин како је хтео, доказни предлози одбране су готово листом одбијени, браниоцима није дато одговарајуће време за проучавање оптужнице и пратећих доказа нити за комуникацију са оптуженим, за увид у документацију итд.

Пред овим већем саслушан је Милтон Френд навигатор једног америчког бомбардера обореног изнад Србије јуна 1944. Он је изјавио да су га управо спасли од заробљавања припадници ЈВуО и да је том приликом лично упознао и генерала Михаиловића. Потврдио је да је у време суђења генералу Михаиловићу већи број припадника америчке војске желео да сведочи у његову корист, да су формирали и Комитет амричких авијатичара које су спасле Михаиловићеве трупе, али да им је Стејт Департмент саопштио „да су комунисти одбили да прихвате сведочење пилота са образложењем да су кривична дела која је Михаиловић извршио толико тешка да никакво сведочење у његову корист не може да промени његову кривицу“. У списима се налази и изјава британског министра Бевана дата пред Доњим домом британског парламента у којој стоји да су британске власти маја месеца 1946, што значи у току истраге која је вођена против генерала Михаиловића, предале југословенским властима изјаве петорице чланова своје мисије који су били присутни и спремни да посведоче да се генерал Михаиловић борио против Немаца. Он закључује да те изјаве нису стигле пред суд.[23]

е

Према ЗСКП сведоци су своје исказе морали да дају под заклетвом уз упозорење да ће учинити кривично дело, ако неистину говори.[24]Само изузетно Закон је одредио да се неки сведоци не заклињу.[25]

Закон је прописивао „да би исказивање сведока вредело по правилу ће сваки од сведока по преслушању а вештаци пре саслушања прописно заклети ако против тога нема законских сметњи (параграф 178). Но и ако нема законских сметњи може заклетва сведока изостати кад сведок по нахођењу суда није ништа важно исказао или када су са тиме сагласни тужилац и оптуженик.“[26]

У предмету генерала Михаиловића ни од једног сведока оптужбе није тражена заклетва а та чињеница није утицала на њихов кредибилитет. На тај начин сведоцима оптужбе је омогућено да лажно терете оптуженог без последица и утицаја на њихов кредибилитет.

Према нашем схватању то је учињено управо оз идеолошких и политичких разлога, како би се олакшало доказивање неистинитих оптужби.

ж

ЗКСП је прописивао и да оптужница поред осталог треба да садржи околности „колико је потребно да се дело што јасније означи.“[27]

Закон је такође давао право на приговор против оптужнице о коме одлучује апелациони суд.[28]

Оптужница је, поред осталог, теретила генерала Михаиловића за смрт 20.562 људи од којих је само 16 наведено по имену и презимену. И ни једна од тих жртава није настала његовим чињењем или пропуштањем.  Ова очита нејасноћа онемогућавала је прикупљање доказа о жртвама и начину њиховог страдања и што је најважније о евентуалној узрочној вези између њихове смрти и неке радње или пропуста генерала Михаиловића. Генерал Михаиловић је лишен могућности приговора против оптужнице како је иначе предвиђао Законик о судском кривичном поступку. Ово је такође учињено из идеолошких и политичких разлога како би се онемогућила одбрана генерала Михаиловића од измишљених оптужби.

з

По ЗСКП пресуда је морала бити писмено израђена и имати разлоге.[29]У разлозима пресуде имало се  посве одређено навести, које је чињенице и из којих разлога суд узео као доказане или за недоказане, који су разлози и побуде руководили суд при решавању правних питања и одбацивању извесних приговора о томе, а нарочито о постојању или непостојању околности, које по закону искључују кривицу или искључују, укидају, умањују или повећавају кажњивост оптуженикову или које искључују гоњење.[30]

У списима са суђења нема транскрипта са рочита од 15. јула 1945. када  је објављена пресуда генералу Михаиловићу. Од Архива Југославије добили смо  три примерка пресуде Војног већа Врховног суда Југославије 1/46 од 15. јула 1946. године.

Ни једна од њих није веродостојна.

Прва има само увод и изреку безобразложења.[31]На првој страни налази се печат Врховног судаЈугословенске армијекоји није постојао у време суђења. Из текста пресуде произилази да је исту донело Војно веће Врховног суда Југославијеа не Врховни суд Југословенске армије. То значида је текст ове пресуде сачињен знатно после изречене пресуде када је формиран Врховни суд Југословенске армије а укинуто Војно веће Врховног суда Југославије.

Друга пресуда је писана ћириличним писмом са образложењем које на крају има два потписа.[32]На првој страни налази се печат Врховног судаЈугословенске армије. Из текста пресуде такође произилази да је исту донело Војно веће Врховног суда Југославије. Ово такође указује да је текст ове пресуде сачињен знатно после изречене пресуде генералу Михаиловићу, када је формиран Врховни суд Југословенске армије а укинуто Војно веће Врховног суда Југославије.

Трећа је писана латиничним писмом, садржи некомплетно образложење нема нипотписа нибило каквог печата.[33]

Врховни суд Југословенске армије успостављен је тек после суђења генералу Михаиловићу Законом о  потврди и изменама и допунама Закона о кривичним делима против народа и државе од 15 августа 1945. године (Службени лист ФНРЈ бр. 59 од 23. јула 1946. године). Горе поменути печати само указују да су прве две од наведених пресуда рађене после 23. јула 1946. године када је смртна казна над генералом Михаиловићем већ била извршена.

Из доказау списима предмета генерала Михаиловића произилази да се у том предмету 1984. године налазила само једна пресуда до образложења. Наиме, у извештају о стању списа опт. Драгољуба Драже Михаиловића и др. од 8.8.1984. године наведено је: „нема комплетне првостепене пресуде – има једна и то до образложења-„[34]То значи да горе поменуте пресуде уопште нису постојале у списима предмета 1984. године већ их је неко у ове списе накнадно ставиопосле 1984 године.

У списима нема ни записника о већању и гласању. Постоје индиције да генерал Михаиловић није осуђен по свим тачкама оптужбе, али у недостатку поузданог примерка пресуде и записника о већању и гласању, ако га је икада и било, то није могуће са сигурношћу утврдити. Ово тим пре што ни оптужница која нам је достављена нема пријемни печат суда већ представља одштампане странице из неке књиге и прилепљена је стенографским белешкама са првог дана суђења када је читана. На њој се не види ни печат Тужилаштва које је ову оптужницу поднело нити потпис подносиоца.[35]

Предње само потврђује тезу предлачага да списи предмета генерала Михаиловића нису аутентични списи са његовог суђења.

и

ЗСКП је прописао више правних лекова: жалба, призив и ревизија с тим да ревизији има места само онда ако је пресудом повређен формални или материјални закон.[36]

Генералу Михаиловићу је било ускраћено право жалбе из идеолошких и политичких разлога. Наиме, суд је могао да контролише шта ће генерал Михаиловић и његови браниоци рећи током суђења. То је и чињено током целог судског процеса упадицама и прекидањем њиховог излагања било од стране јавног тужиоца или председника судског већа. Међутим, таква контрола није могућа у жалбеном поступку. И оптужени и адвокати у својим жалбама могу написати шта хоће и приложити доказе које хоће. Те наводе би морао да разматра неки други суд и одлучи да ли је првостепени поступак правилно вођен и да ли је донета пресуда у складу са законом. Осим тога, таква жалба би лако могла да нађе свој пут до домаће и међународне јавности и представља тешку оптужбу против новоуспостављене власти. Зато је из идеолошких и политичких разлога законски отклоњена могућност жалбе против пресуде.

ј

Генерал Михаиловић је убијен на начин који није својствен законитом извршењу смртних казни које изриче суд једне цивилизоване државе.

ЗКСП је прописао да ће се леш погубљеног лица предати на захтев рођацима да га сахране посве једноставно без икаквих свечаности ако против тога не би било каквих особитих сметњи; иначе ће се леш укопати на месту које је за то одређено.

О погубљењу начиниће се записник који ће се похранити у списе пошто га потпишу судија, записничар, државни тужилац и лекар.“[37]

Ни данас није поуздано утврђено на који начин је генерал Михаиловић убијен.  Његов гроб није пронађен ни 70 година после стрељања. Чак ни матичар није обавештен о његовој смрти па смо је морали утврђивати у судском поступку 65 година касније. Држава чији судови законито изрекну смртну казну и изврше је по прописаним правилима  не крију посмртне остатке осуђених.  Само ове чињенице говоре, да ни онима који су судили, ни онима који су казну извршили, савест није била чиста. Понашали су се као да су извршили злочин а не легалну и легитимну судску пресуду. Хтели су да се не зна ко је присуствовао стрељању, да ли је жртва претходно мучена, масакрирана. Зато нема тих докумената, зато нема његовога гроба.

Б

Сада ћу прећи на анализу доказа о улози и утицају највиших органа КПЈ на судски поступак против генерала Михаиловића.

1

Смртни казну генералу Михаиловићу изрекло је Војно веће Врховног суда ДФЈ како се она тада званично звала. Врховни суд ДФЈ установљен је Одлуком о оснивању Врховног суда ДФЈ[38]која га је дефинисала као „највиши судски орган“. Ни овом одлуком ни неким другим правним актом он није имао статус независног органа судске власти. И мада је Закон о уређењу и надлежности војних судова у Југословенској армији одредио да су војне судије и пресудитељи у суђењу независни[39]састав већа које је судило генералу Михаиловићу говори супротно. Сачињавала су га три висока официра НОВ који су се током рата борили против јединица ЈВуО и који су војном и партијском дициплином били чврсто везани за највише органе КПЈ који су их и поставили на судијске функције. Као чланови КПЈ и део војне хијерархије они су морали да дисциплиновано извршавају наређења претпостављених и одлука своје партије.

Сходно томе, генералу Михаиловићу није судио ни независан ни непристрасан суд већ су сви чланови већа били не само његови политички противници, већ и учесници четворогодишње оружане борбе против ЈВуО на чијем је челу био он.

2

Уз предлог за рехабилитацију дали смо доказ да је Министар иностраних послова тадашње Југославије јавно изјавио 1945. године да ће генерал Михаиловић бити осуђен као ратни злочинац и стрељан. Ова изјава јасно доказује да су највиши државни и партијски органи чак и пре хапшења генерала Михаиловића, одлучили да га осуде као ратног злочинца и стрељају. Другим речима судски процес   је требало да буде представа која ће у судској сценографији и са унапред наученим и увежбаним улогама судија и тужилаца уверити домаћу и међународну јавност у правично суђење генералу Михаиловићу. 

3

Докази који су пред вама јасно указују да је о свим битним стварима из судске надлежности одлучивало руководство КПЈ. Тако је Политбиро као највише партијско тело расправљало о томе да ли суђење треба да буде јавно или тајно.[40]

4

Највиши органи КПЈ су усмеравали истрагу и одређивали њене смернице. Први такав акт била је одлука Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, од 29. марта 1946. године којом је поставио Јосифа Маловића за главног иследника у истражном поступку против генерала Михаиловића. Тиме је јасно одређено да се у овој истрази неће примењивати Закон о судском кривичном поступку Краљевине Југославије из 1929. који је истрагу ставио у надлежност истражног судије.

Одлука Политбироа ЦК као највишег органа КПЈ је на овај начин изузела истрагу из надлежности суда и поверила је вансудској власти са двоструким циљем. Прво, истражни судија је по Законику о судском кривичном поступку био дужан да прикупља како доказе који терете окривљеног тако и оне који му иду у прилог. Како су највиши државни и партијски органи већ одлучили да се „о кривици генерала Михаиловића не би смело расправљати“ то је истрага поверена главном иследнику као вансудском органу који је уживао поверење највишег тела комунистичке партије да ће истрагу водити управо у складу са већ донетим смерницама. Осим тога, права окривљеног на браниоца и комуникацију са њим односила су се само на истраге које води истражни судија па је поверавањем истраге вансудским властима ово право окривљеног изиграно.

У сваком случају оба разлога јасно указују да је поверавање истраге вансудској власти извршено како би се спречило прикупљање доказа у корист окривљеног које би истражни судија морао да обави у оквиру своје дужности, као и да би се генерал Михаиловић лишио правне помоћи адвоката.

5

Поред постављања главног иследника постављен је и заступник оптужбе. Пошто је судило Војно веће Врхоовног суда Југославије, оптужницу је требао да сачини и да је заступа тадашњи Савезни јавни тужилац Јосип Хрнчевић, војни тужилац или неко од његових заменика. У списима је извод из књиге др. Јосипа Хрњчевића објављене 1986. У тој књизи он наводи да је истрага у свим значајнијим делима била у рукама УДБ-е а да им је стварни шеф био Александар Ранковић организациони секретар ЦК КПЈ и министар унутрашњих послова. Он даље каже да је на позив Ђиласа дошао у његов стан ради разматрања оптужнице против генерала Михаиловића. Ово илуструје одсуство сваке самосталности Савезног јавног тужиоца као и степен његове подређености члану Политбироа ЦК КПЈ по питању оптужења генерала Михаиловића.[41]

Уместо њега за заступника оптужбе је одређен Јавни тужилац НР Србије Милош Минић.[42]Ваља нагласити да је он лично учествовао у преговорима са генералом Михаиловићем 1941 године те је могао бити евентуални сведок али не и заступник оптужбе са личним сазнањима, ставовима и идеолошким и политичким предрасудама према оптуженом које је током целог поступка нескривено испољавао.

6

И други докази који су пред нама говоре да су и суд и тужилаштво у припремама судског процеса имали улогу марионета у рукама челника КПЈ.

У Архиву ЦК СКЈ пронађено је 14 писама размењених између Јосипа Броза и Александра Ранковића са једне стране који су у фази припрема за суђење били у Москви и Кардеља и Ђиласа, као њихових заменика за време одсуства из земље, који су остали у Београду. Осам писама из ове кореспонденције се баве организацијом суђења генералу Михаиловићу.[43]Та преписка доказује да су највиши руководиоци КПЈ одлучивали како о предпретресним питањима из судске надлежности тако и о ономе шта ће се радити током суђења.

а

Тако на пример Ђилас обавештава Ранковића да су у оптужницу унете најважније политичке коректуре те да је Ранковић наредио Слободану Пенезићу да се оптужница мора предати до 2. јуна а да се процес подеси за 10. јуни. Ово поткрепљује наводе др Хрнчевића да су главну улогу у припреми оптужнице имали највиши руководиоци КПЈ и одређивали време њеног подношења. Са друге стране, из овога се види да су челници КПЈ издавали наређења преко Министра унутрашњих послова и о дану почетка суђења. И управо у складу са тим наређењима оптужнице су и предате 2.6.1946. а суђење заказано за 10.6.1946.[44]

б

Руководство КПЈ одлучивало је и о предаји оптужница адвокатима. Ранковић је чак наредио да се оптужнице не предају адвокатима али су Ђилас и Кардељ од тога одустали правдајући се „не предати оптужницу адвокату, то је изузетан случај у буржоаском правосуђу чије формалне стране смо  принуђени придржавати се“.

в

Руководство КПЈ је одређивало саоптужене за процес против генерала Михаиловића. Један од актера ове преписке, Милован Ђилас, је 1993. године  дао изјаву да је истом оптужницом обухваћен и Драги Јовановић пронемачки шеф београдске полиције као конструкција да се генерал Михаиловић што више компромитује. Према томе, укључивање у исту оптужницу омрженог шефа окупацијске полиције Драгог Јовановића није учињено из правних и чињеничних већ из политичких разлога ради компромитовања генерала Михаиловића.   У истом интервјуу Ђилас каже да Михаиловић није био фашиста. „За њега се не може рећи да је био фашиста. Далеко од тога.“[45]  Мада је ова изјава дата 47 година после суђења, она управо открива да је генералу Михаиловићу суђено само из идеолошких и политичких разлога.

г

Свој ангажман, руководство КПЈ није ограничило само на предпретресни поступак. Оно је одређивало и сам ток суђења. Већ поменута кореспонденција открива да је о току судског поступка консултован и председник Бугарске КП Георги Димитров те је у договору са њим одређивано шта ће се радити на главном претресу у погледу бугарских политичара Кимона и Велчева.[46]То говори да су највиши руководиоци тадашње КПЈ одређивали која ће се од ова два имена помињати или се неће помињати. Ово не би био предмет разговора, да нису били уверени да ће суд безпоговорно поступати по њиховим налозима. Ова преписка доказује и да су у припрему суђења укључени не само највиши руководиоци КПЈ већ и КП тадашњг СССР, Бугарске и Информбироа, међународне организације комунистичких партија.

д

Иста преписка даље доказује да су и о захтеву адвоката оптужених да се почетак суђења одложи за 30 дана ради припрема одбране[47]одлучивали Ђилас и Кардељ.  Тако Ђилас обавештава Ранковића да су „реакционарни адвокати“ предали суду захтев за одлагање процеса за један месец под изговором да не могу да проуче материјале. Ђилас отворено каже „разумљиво је да смо ми то отклонили“.[48]Обзиром да Ђилас ову кореспонденцију води и у име Кардеља, то израз „ми“ управо означава њих двојицу те да су управо њих двојица одлучили о захтеву за одлагање и наложили суду како да поступи.

И суд је управо ову одлуку челника КПЈ преточио у своје решење рекавши да се предмет може савладати за 3-5 дана наглашавајући да се одлагање не тражи из правих разлога већ ради ометања судског поступка. Тиме је ставио до знања  адвокатима који су поднели овај захтев како их гледа тадашња власт. Њихов страх за сопствену судбину изражен је у њиховој заједничкој изјави да је овакав закључак суда погрешан.[49]Да је разлог суда за одбијање одлагања суђења дат по налозима Ђиласа и Кардеља говори следећа чињеница. Само пар дана раније тај исти суд је одбио захтев адвоката Ђоновића да буде разрешен дужности браниоца генерала Михаиловића[50]са образложењем да оптужени мора имати два адвоката због сложености предмета.[51]Дакле, са једне стране суд одбија захтев адвоката да буде ослобођен бранилачке дужности иако окривљени већ има једног адвоката, због сложености предмета а само три дана касније тврди да се предмет може савладати за 3-5 дана.

И поред тога што ми данас немамо пред собом комплетне списе предмета генерала Михаиловића. из оног што имамо можемо закључити да су оптужница и докази из истраге на 2.155 страница.[52]Само читање оптужнице, написане на 158 страница у судници је трајало цео један дан од 9:40 ујутру[53]до 20 сати увече.[54]Уз оптужницу је приложен Списак од 702 доказа[55]  и изјаве 42 сведока.[56]Ово речито говори да је припрема одбране генерала Михаиловића захтевала много дужи временски рок од 3-5 дана.

Све то јасно указује да је судско решење о том захтеву само формално уобличена одлука високих функционера КПЈ при чему им је суд да њихов разуман захтев третира као  намеру ометања процеса.  То је био само један корак до проглашења за „народне непријатеље“ са свим последицама које су из тога  произилазиле.

ђ

Пример из књиге Јосифа Хрнчевића који се односи на осуду генерала Петра Живковића, суђеном у одсуству истом судском процесу поткрепљује не само тврдњу да је цео процес вођен из идеолошких и политичких разлога већ и да су комунистичке власти одређивале казне. Генерал Живковић је наиме цео рат провео ван Југославије у Великој Британији. Он није имао никакву активност у току рата, па је „било мишљења“ да га треба осудити на 5-6 година затвора. Али су се, како каже Хрнчевић, неки сетили да је пре рата између 1929 и 1931 био председник Владе па је зато одговоран за прогон комуниста те је превладало „друго мишљење“ и он је осуђен на смрт. Др. Хрнчевић очигледно износи мишљења из врхова КПЈ а не чланова судског већа.

е

Докази у списима говоре о Ранковићевом наређењу да се поједини сумњиви адвокати надзиру. Када се ово наређење посматра заједно са упозорењем Министра унутрашњих послова да ће евентуални сведоци одбране бити сматрани саучесницима у злочину, разумљива је жеља адвоката да се не прихвате одбране окривљених.[57]У складу са Ранковићевим наређењем обојици адвоката генерала Михаиловића. Тако је адвокат генерала Михаиловића су праћени и то Драгић Јоксимовић све до свог хапшења, осуде и слања у сремско митровачки затвор где је и умро, а Никола Ђоновић је праћен барем до 1967.[58]Ни један од Михаиловићева два адвоката, нису добровољно прихватили да му буду браниоци, али их је и поред тога суд поставио својом наредбом.[59]

ж

Најдрастичније мешање у судски поступак извршио је лично Јосип Броз дан пре објављивања пресуде када је у говору на Цетињу напао адвоката Јоксимовића због његове одбране генерала Михаиловића. Он је на најдиректнији начин изнео свој лични став и став државе и партије о кривици генерала Михаиловића.[60]  

з

Одбијање доказа који су ишли у прилог одбрани генерала Михаиловића речито говоре да је судско веће поступало по добијеном упутству да  су злочини генерала Михаиловића тако велики да се о њима не би смело уопште расправљати.

Доказа у прилог генерала Михаиловића је било у изобиљу и они су у Вашим списима.  У судском спису је поверљиви извештај Вилијема Мекензија а на основу података британских официра Хадсона, Бејлија и Армстронга који су до маја 1944 били при штабу генерала Михаиловића. Они су приказали генерала Михаиловића као патриоту рекавши да нема чврстих доказа да је колаборирао било са немачким било са италијанским властима. Указали су да је он „имао своје људе“ у Недићевим снагама а да су поједине јединице њему подређене склапале споразуме са Италијанима које је из тактичких разлога одобравала британска влада. Дописник Ројтерса наводи да је одбрана имала у поседу изјаве 5 британских официра који су хтели да сведоче да се генерал Михаиловић борио против непријатеља. Он тврди да одбрани никада није дозвољено да заврши реченицу пре него би их прекинуо војни тужилац, његов помоћник, председник већа или неки члан већа.[61]  Одбрани није допуштено чак ни да приложи доказ да  је глава генерала Михаиловића уцењена од стране Немаца први пут 1941 а потом и 1943 на 100.000 рајхс марака.

Хрнчевић  каже да је остала отвореним аутентичност писама генерала Михаиловића која носе датум 15 април 1945. од којих је једно насловљено на Ранка Брашића а друго на кардинала Степинца. Хрнчевић закључује да није искључено да је неко подметнуо ова писма Михаиловићу. Ваља додати да је адвокат Ђоновић скренуо пажњу већу 15..6.1946. да су заплењени бланко папири са потписом генерала Михаиловића и печатом ЈВуО који се сада налазе у Војном музеју. Један од тих папира имао је Владимир Бакарић и дао их Владимиру Дедијеру за његов дневник. Посумњавши у аутентичност писма Степинцу и Павелићу Хрнчевић је чак тражио од Милоша Минића објашњење. Све то указује да је УДБ-а имала овакве папире и могла их попуњавати текстом каквим је хтела. Два таква документа су фотографисана и приложена вашим списима.[62]Хрнчевић додаје да је суђење генералу Михаиловићу било суђење режиму старе Југославије и избегличкој Влади. И историчар Бојан Димитријевић је у свом сведочењу навео да је за три документа која су презентирана генералу Михаиловићу током поступка накнадном историографском обрадом закључено да је реч о фалсификатима (писма Павелићу и Степинцу датирана марта 1945). Трећи документ је његово наводно наређење командантима у Црној Гори датирано са 20.12.1941 којим је наводно одобрио вршење злочина против припадника комунистичког покрета и других националности на северу Црне Горе. Овај фалсификат је посебно коришћен као доказ Михаиловићеве намере да се врши истребљење идеолошких противника и братоубилачки рат. Наиме, у то време генерал Михаиловић се крио од немачке потере у Србији између Горњег Милановца и Равне Горе и није имао комуникацију ни са једним од својих потчињених команданата. То је био период после немачке офанзиве под шифрованим називом „Михаиловић“ која је 6. децембра извршена на Равну Гору. То је видљиво из бројева депеша где настаје прекид 6.12.1941 а наставља се 7.1.1942. Из комуникације радио везом током 1942. види се да он уопште није познавао команданте у Црној Гори те им до тада није ни издавао наређења. Коначно, овај документ је Михаиловић наводно потписао као ђенералштабни генерал а у то време он није ни знао да је унапређен у чин генерала а документа са тим чином почео је да потписује тек месец дана касније.[63]Први састанак 11.11.1941 у Дивцима приказан је неистинито као доказ о његовој сарадњи иако се из документа – записника са овог састанка јасно види да га немачка страна сматра својим непријатељем и тражи да и он и његове трупе положе оружје, што је генерал Михаиловић одбио.[64]

У предлогу за рехабилитацију смо навели да је немачким трупама била  забрањена било каква сарадња са четничким снагама. Разлоге забране  објаснио је  21. новембра 1943. године фелдмаршал Максимијан фон Вајс, Главни командант немачких снага за Југоисточну Европу у Директиви[65]у којој поред осталог стоји: „Све (немачке) официре обавестити о следећем: „а) Постојећа забрана сарадње са четничким снагама или с појединим групама донесена је због јасне одлуке врховног четничког вође Драже Михаиловића да настави борбу против Немачке и њених савезника, одлуке од које он до сада није одустао.“

7

Коначно желим да се осврнем и на сам спис кривичног поступка који је вођен против генерала Михаиловића. Није спорно да он није комплетан а аутентичностдела који је овде прочитан је најблаже речено сумњива. Предлагачи су се детаљно на то осврнули поднесцима од 11. децембра 2009 и 30. августа 2010. Као што се могло видети овај спис је чуван у архиви Војног суда у Сарајеву све до 1963. године када је достављен Управи безбедности ЈНА на њен захтев. Нема никаквог трага шта се са њим дешавало следећих 12 година. Тек 1975. године на инсистирање председника Врховног војног суда Републички СУП Србије је овај спис вратио. Председник Врховног војног суда је само могао да констатује да му је враћен некомплетан спис па је задужио једног од судија Војног суда у Сарајеву да утврди шта недостаје. Ја нећу говорити о свим детаљима али ћу рећи да је он констатовао нестанак многих оригиналних докумената из судских списа као и постојање оверених преписа неких докумената. Ако упоредите његове констатације са списима који су вама достављени приметићете да више нема не само бројних оригиналних докумената већ ни оверених преписа са констатацијом да су верни оригиналу. Заменили су их неоверени и непотписани преписи. То упућује на закључак да је судски предмет против генерала Михаиловића не само пустошен током 12 година боравка ван архиве Војног суда већ и после његовог враћања у ту архиву. Оно што се налази сада пред Вама тешко је рећи да представља аутнетичан судски спис какав је био пред судом у време доношења пресуде.

8

Коначно ћу се осврнути и на поступак за помиловање. Из списа предмета произилази да су окривљени морали истог дана када им је изречена смртна пресуда поднесу молбе за помиловање. Мишљење о основаности њихових молби дао је председник већа који им је само пар сати раније изрекао смртне казне. Он је дао мишљење да осуђеници не заслужују помиловање.[66]

На основу свега напред изложеног ПРЕДЛАЖЕМ суд усвоји предлог за рехабилитацију и утврди да је пресуда Војног већа Врховног суда ДФЈ од 15. јула 1946. ништава од тренутка доношења и да су ништаве све њене правне последице укључујући и конфискације имовине.

 



[1]Предлог за рехабилитацију стр. 27-29
[2]Записник 11.5.2012 стр. 1-2 исказ проф. др. Слободана Марковића
[3]Записник 11.5.2012 стр. 1-2 исказ проф. др. Слободана Марковића
[4]Рочиште 22.11.2012
[5]Захтев за рехабилитацију главе IV и V
[6]Сл. лист ДФЈ бр. 66 од 1. септембра 1945
[7]Члан 18
[8]Сл. лист ДФЈ бр. 4 од 13. фебруара 1945.
[9]Члан 2
[10]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 3
[11](у записнику 23.3.2012 стр. 3 редови 23-27 погрешно је унето да је тема преговора била предаја Михаиловића немачким снагама у Београду. Исправка је на записнику 11.5.2012. стр. 9).
[12]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 59, 60
[13]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 67
[14]Рочиште 30.11.2011 стр. 4-7 исказ проф. др. Слободана Марковића
[15]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 151
[16]Рочиште 11.5.2012 исказ проф. др. Слободана Марковића са његовим поднеском предатим на рочишту
[17]Рочиште 23.3.2012 стр. 5
[18]Рочиште 11.5.2012
[19]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 152
[20]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 152
[21]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 250
[22] Foreword F.A. Voigt General Mihailovich The World’s Verdict – Selection of Articles on the First Resistance Leaders in Europe Published in the World Press John Bellows Limited Gloucester 1947, стр.14 дат уз Предлог за рехабилитацију;
Записник 11.5.2012 стр. 9 исказ проф. др. Слободана Марковића
[23](сведочење Слободана Марковића 30.11.2011)
[24]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 171
[25]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 178-179
[26]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 255
[27]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 202
[28]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 204
[29]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 292
[30]Параграф 293
[31]Документациона јединица 52 стр. 1-38
[32]Документациона јединица 52 стр. 39-83
[33]Документациона јединица 52 стр. 84-129
[34]Документациона јединица 1 стр. 15 Извештај Војног суда у Сарајеву о стању списа опт. Драгољуба Драже Михаиловића и др. од 8.8.1984. године стр. 2 пасус 2
[35]Документациона јединица 2 стр. 1-83
[36]Законик о судском кривичном поступку Краљевине Југославије параграф 328, 332, 335
[37]Параграф 417
[38]Сл. лист ДФЈ бр. 4 од 13. фебруара 1945.
[39]Сл. лист ДФЈ бр. 65 од 31. августа 1945.
[40]Рочиште 27.1.2012 стр. 2 исказ проф. др. Слободана Марковића
[41]Записних са рочишта 11.5.2012 стр. 6, 8 исказ проф. др. Слободана Марковића
[42](Рочиште 27.1.2012)
[43]Записних са рочишта 27.1.2012 стр. 3-5 исказ проф. др. Слободана Марковића
[44]Документациона јединица 54 стр. 29-33
[45]Рочиште 27.1.2012 стр. 5 исказ проф. др. Слободана Марковића
[46]Рочиште 27.1.2012 стр. 4 исказ проф. др. Слободана Марковића
[47]Документациона јединица 54 стр. 10-14
[48]Рочиште 27.1.2012 стр. 4 исказ проф. др. Слободана Марковића
[49]Документациона јединица 54 стр. 13-14
[50]Документациона јединица 55 стр. 12
[51]Документациона јединица 54 стр. 8
[52]Документациона јединица 2-21
[53]Документациона јединица 22 стр.  5
[54]Документациона јединица 2 стр. 83
[55]Документациона јединица 2 стр. 84-102
[56]Документациона јединица 2 стр. 103-104
[57]Документациона јединица 54 стр. 6,7, 9, 15-16, 21-23
[58]Рочиште 27.1.2012 стр. 3-4 исказ проф. др. Слободана Марковића
[59]Документациона јединица 54 стр. 8
[60]Рочиште 27.1.2012 стр. 5
[61](30.11.2011)
[62]Рочиште 11.5.2012 стр. 6-7 исказ проф. др. Слободана Марковића
[63](Рочиште 20.6.2012)
[64](Рочиште 20.6.2012) (Рочиште 22.11.2012)
[65]Jozo Tomasevich: „Četnici u Drugom svijetskom ratu 1941-1945“ str. 288
[66]Документациона јединица 55 стр. 23


_________________________________________


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

"Позивам све чланове, симпатизере, сараднике и све оне којима је Чича на срцу,да тог дана дођемо сви у великом броју и прославимо тај дан 14.05.2015!" / Љубомир Симић - копредседник Српске Монархистичке Странке

$
0
0
 
 
Са фејсбук профила Љубомира Симића - копредседника
Српске Монархистичке Странке:

 
Помаже Бог браћо и сестре!
 
"У четвртак,14.05.2015, након 70 година, коначно ће бити исправљена историја и на неки начин се одужити бесмртном Ђенералу Дражи Михаиловићу, нашем Чичи. Биће поништена пресуда из 1946 а то самим тим значи и рехабилитацију. Позивам све чланове, симпатизере, сараднике и све оне којима је Чича на срцу,да тог дана дођемо сви у великом броју и прославимо тај дан. Окупљање ће бити у 10ч испред Палате Правде. Скуп је легално пријављен.Молим све да то буде дан наше победе и победе равногорске и српске идеје и да се не пада на провокације којих ће бити са друге стране. Морамо да им докажемо да нисмо као они,равногорци и четници су одувек били господа и домаћини. Кроз нас, наше претке и потомке, и кроз већину срба, Дража и његови саброци,живе и живеће вечно. Овај судски и правни део је само почетак. Не сме се стати на овом. Након овог судског и правног чина, мора да уследи свакодневни притисак свих нас да се обелодани гроб,да се достојно обележи,одржи парастос и подигне споменик. Да се покрену иницијативе на сваком кораку за отварање свих тајних досијеа из тог периода, да се осуде сви ти злочини и коначно расветли један од најмрачнијих делова наше историје и да се пишу петиције, врши притисци на све локалне самоуправе да се обележе масовне гробнице комунистичког режима свуда где их има, а има их 212 широм Србије. Мучки је после рата убијено и стрељано преко 100 000 углавном Срба. Напомињем,ово није преправљање историје,ово је само казивање праве историје која је била забрањена. Уз Божију помоћ,видимо се испред суда. Видим да се у неким градовима већ од 14ч спремају и веће прославе. Дуго смо чекали правду и истину. Ово је сада највећи ветар у леђа ка васпостављању монархије. Живела Краљевина Србија.!! Живео Краљ.!! С Вером у Бога-за Краља и Отаџбину!! Жив је Дража,умро није док је Срба и Србије!!!"
 
 Љубомир Симић - копредседник Српске Монархистичке Странке
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
***** 

"Сутра, 14. маја [2015.], Дража ће бити рехабилитован...То у ствари многи виде и већ су спремили говоре и саопштења." / Miloslav Samardzic 13. Maj 2015.

$
0
0


Сутра, 14. маја [2015.], Дража ће бити рехабилитован.

Не кажем ово зато што имам неку поверљиву информацију, већ као аналитичар видим да је вероватноћа сада први пут изнад 50%.

То у ствари многи виде и већ су спремили говоре и саопштења.

Један кинематограф ће рећи да је за рехабилитацију заслужно његово ремк-дело и да рехабилитације не би ни било без тог ремек-дела, после ког Србија више није била иста јер је схватила да је имала и други антифашистички покрет, поред Народноослободилачког покрета.

Један званични историчар ће рећи да је рехабилитација резултат његовог научног рада, који је показао да је и Равногорски покрет био антифашистички, да се и он борио против окупатора, мада је повремено и сарађивао са окупатором и мада никада није достигао тај ниво борбености и дисциплине као Народноослободилачки покрет, јер је маршал Тито био одлучнији борац, вештији практичар и бољи теоретичар гериле од равногорског вође, који је пуким случајем доспео на то место.

Други званични историчар ће истаћи своје заслуге уз сличне напомене.

Онда трећи, четврти...

Један политичар ће нагласити да су сви горе поменути ипак далеко од његових и заслуга његове партије, која је прва почела да се бори за истину о ђенералу Дражи, али је и прва осудила злочине његових расова, које он није могао да држи под контролом, пошто је био рођен за патријарха а не за генерала, због чега је и изгубио рат од бескрупулозних и прекаљених комуниста, који су имали много више искуства, борбености, сналажљивости и дисциплине.

Други политичар ће истаћи да је ипак он најзаслужнији за позитивно окончање овог процеса и да је само он прави наследник лика и дела ђенерала Драже...

Трећи политичар ће пак демантовати све горе поменуте у своју корист.

Четврти политичар, пети, шести...

За нас грешне, који смо све ово давних дана започели, и неформално и пред судом, сутра почиње друго полувреме, још теже и неизвесније, у коме треба да се изборима - са њима.


na Facebook
13. Maj 2015
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

Rehabilitovan Draža Mihailović! / "Vesti Online" [Tanjug] May 14, 2015

$
0
0
Vesti Online
Tanjug
May 14, 2015

Viši sud u Beogradu rehabilitovao je komandanta Kraljevske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Dražu Mihailovića i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u političko-ideološkom procesu komunističkog režima 1946. godine.

Foto: Tanjug/AP
 
Poništena sporna odluka koja je doneta iz ideoloških razloga.

Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.

Na ovu odluku, shodno Zakonu o rehabilitaciji ne postoji pravo žalbe, tako da je ona konačna.

Objavljivanje presude prati veliki broj medija, kao i publike.

Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga.

Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka.

Predlogu za rehabilitaciju pridružili su se 2009. godine Srpska liberalna stranka, sa Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi.

Odlukom suda potvrđene su tvrdnje predlagača rehabilitacije da Mihailoviću tokom procesa nije bilo omogućeno pravo na odbranu, da nije video svog advokata do početka suđenja, da nije imao ni pravo na nepristrasan sud, dok mu je optužnica uručena sedam dana pred suđenje.

Na presudu, nije imao ni pravo da uloži žalbu, već je dva dana od izricanja streljan u tajnosti.

Posebna Komisija utvrđuje tačnu lokaciju na kojoj je streljan, jer se pretpostavlja da su njegovi posmrtni ostaci prebačeni na drugu lokaciju.

Mihailović inače nema grobno mesto.

U nedostatku drugih dokaza o Mihailovićevoj smrti, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 2013. godine kao datum smrti Mihailovića utvrđen je 17. jul 1946. godine, pošto je sud utvrdio da je tog datuma streljan.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/491813/Rehabilitovan-Draza-Mihailovic

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Court rehabilitates WW2-era Chetnik leader Draza Mihailovic / "B92" May 14, 2015

$
0
0
B92
May 14, 2015

BELGRADE -- The commander of the WW2-era Chetnik movement Dragoljub Draza Mihailovic has been rehabilitated by the decision of the Higher Court in Belgrade.

Tanjug
 
The process was seen by many as "historic."

This ruling reverses the judgment passed in 1946, sentencing Mihailovic to death for collaboration with the occupying Nazi forces and stripping him of all his rights as a citizen.

Mihailovic was a high ranking officer in the pre-war Yugoslav Kingdom Army, and after 1941, he headed the Yugoslav Army in the Homeland (Chetniks). During the Second World War and the occupation, a civil war was waged by Chetnik (royalist) and Partisan (communist) movements, from which the latter emerged victorious.

The court's decision to approve the request for the annulment of the judgment and rehabilitate Mihailovic is final and cannot be appealed. This decision restores all civil rights to Mihailovic.

Judge Aleksandar Tresnjev said today the court approved the request for rehabilitation and overturned the verdict of July 15, 1946 that sentenced Mihailovic to death. He was executed two days later.

The announcing of the verdict attracted a lot of attention, with a large number of citizens gathering in front of the courthouse. Among them were members of anti-fascist associations, the Ravnogorski Movement, and also activists of Women in Black, and the convicted member of Obraz Mladen Obradovic.

The process of rehabilitation began on September 16, 2010, but stalled on two occasions - once when the court awaited information about the exact date of Mihailovic's execution, and again when the Alliance of Anti-Fascists of Serbia filed criminal complaints alleging perjury against two witnesses.

The request to rehabilitate Mihailovic was first filed in 2006 by his grandson Vojislav Mihailovic, and professors from the University of Belgrade Smilja Avramov and Kosta Cavoski, the Serbian Liberal Council and the Association of the Yugoslav Army in the Homeland. Later, the request was joined by some political parties and associations.

The trial was marked by public debates, and the hearings, as well as the passing of the verdict, by frequent confrontations of "Chetniks" and "Partisans" in front of the court.

During the process the court heard dozens of witnesses, mostly historians, played audio recordings from the trial and collected numerous documents.


http://www.b92.net/eng/news/society.php?yyyy=2015&mm=05&dd=14&nav_id=94116


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live