Quantcast
Channel: General Draža Mihailovich
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live

RESURRECTING THE MIHAILOVICH MONUMENT IN WASHINGTON, D.C. INITIATIVE!

$
0
0

Portrait of General Mihailovich
by Wisconsin artist Jim Pollard.

Aleksandra's Note:It's now 40 years since a group of American Airmen rescued by General Mihailovich in WWII along with Serbian patriotic organizations in the Diaspora initiated the effort to get a monument to General Draza Mihailovich erected on the grounds of Washington, D.C. at their own personal expense. From the time the effort was initiated in 1975, progress was made, then setbacks had to be dealt with. Now in 2015, many of the American airmen are gone, but their dream does not have to die with them.

A lot has happened between 1975 and 2015, both here in America and in the Serbian homeland.

Now, in 2015, with the overturning of the original 1946 communist conviction of General Mihailovich in the successful outcome of the long judicial Mihailovich rehabilitation process on May 14th, it's time to move forward on giving the General his proper and well-deserved place of honor in the public arena.

If you support the initiative to get a monument to General Mihailovich erected in Washington, D.C. in public recognition of the over 500 American airmen he and his Chetnik forces saved in 1944 in Nazi occupied Serbia and Bosnia, please contact me ASAP so that it can be determined if the interest in such an initiative is still there. If you do support the initiative, which organization do you feel should spearhead the effort to attain the goal?

This is what the American WWII veterans saved by Mihailovich worked hard for. They took the goal as far as they could. Now, it's up to us to carry the torch.


Sincerely,
Aleksandra Rebic
May 29, 2015

ravnagora@hotmail.com


*****

"FATHERLAND" by Nina Bunjevac - CHETNIKS challenge author on depiction of General Mihailovich and his resistance forces.

$
0
0
 
 
Aleksandra's Note: In full disclosure, I have not read this book, FATHERLAND, by Nina Bunjevac. This post is about a challenge to the contents of this book that was first published in 2014, and is now available in several languages. The book includes illustrations by the author who is also a graphic artist.
 
"Fatherland", which tells the tragic story of a Serbian family's struggle after WWII changed their homeland forever, has received a number of favorable reviews that can be found by searching the internet, as can the summary of the contents. The following brief summary is found on Amazon:
 
"Standing alongside Marjane Satrapi's Persepolis and Joe Sacco's Palestine, Nina Bunjevac's Fatherland renders the searing history of the Balkans in the twentieth century through the experiences of the author and her family. In 1975, fearing her husband’s growing fanaticism, Nina Bunjevac's mother fled her marriage and adopted country of Canada, taking Nina—then only a toddler—and her older sister back to Yugoslavia to live with her parents. Her husband and Nina's father, Peter, was a die-hard Serbian nationalist who was forced to leave his country in the 1950s. Remaining in Canada, he became involved with a terrorist organization bent on overthrowing the Communist Yugoslav government and attacking its supporters in North America. Then in 1977, while his family was still in Yugoslavia, Peter was killed in an accidental explosion while building a bomb.
 
"Through exquisite and haunting black-and-white art, Nina Bunjevac documents the immediate circumstances surrounding her father's death and provides a sweeping account of the former Yugoslavia under Fascism and Communism, telling an unforgettable true story of how the scars of history are borne by family and nation alike." [Amazon]
 
Because I want to highlight the response/challenge to this book that a member of a Chetnik group in Canada has issued, and the response he received from author Nina Bunjevac, I will keep my comments brief.

1. The "terrorist organization" that is referred to in this story is the group "Serbian Homeland Liberation Movement" (SOPO), of which the infamous Nikola Kavaja was a central figure. I strongly feel that the goals and activities of this group, regardless of how you may feel about those goals and activities, should NEVER be conflated with General Draza Mihailovich and the legitimate Chetnik organizations in the Diaspora.
 
2. General Mihailovich, though a true Serbian patriot, was far more "inclusive" and fair than allegations of chauvinistic "Serbian nationalism" wrongly and unjustly attribute to him.
 
The effort being made to challenge and address the premises found in and implied by "Fatherland" is a worthy and important effort, and this is what the Chetnik organizations should be doing.
 
Many thanks to Mr. Momcilo Dobrich, Vice President of the Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora, Hamilton (Ontario, Canada) chapter, for following through with this initiative.
 
The response of the author of "Fatherland", Ms. Nina Bunjevac, will follow Mr. Dobrich's letter. Pay close attention to that response. She says a lot in a few words, and much that is not said is implied. All of it is revealing on a much wider level than just one family's story, as compelling as it is.
 
In fairness, I recommend that any interested readers whose attention and curiosity is peaked by this posting, go seek out "Fatherland" for themselves, or at the very least, read the reviews and descriptions of the contents. Mr. Dobrich's letter goes a long way in providing balance to what is out there now.
 
Sincerely,
Aleksandra Rebic
 
****
 
April 12, 2015

To:  Ms. Nina Bunjevac
Cc:  Editor/Publisher, Jonathan Cape
Re:  "Fatherland"

Nina, in regards to your recent book [Fatherland], I have been given the responsibility to respond to untruths that you have published through your artistry and commentary. That being said, although I may not appreciate some of the contents of your book, I do appreciate the talent required on your part and I commend you on your gifts as a graphic artist.  I am by no means a critic of these types of novels or a connoisseur, yet it makes me happy that a Canadian of Serbian heritage has become so successful in achieving their goals.

Nevertheless your statements about General Mihailović are totally incorrect and shed a negative light on Serbian people as a whole.  As a Vice-President of the Organization of Serbian Chetniks in Hamilton Ontario, I must try and reach out to you with respect to these types of old smears and outright misinformation about General Mihailović and his resistance forces.

In academia and other historical publications the official Yugoslav Communist Party portrayal of World War II events in Yugoslavia are no longer just being debated, in fact they are being debunked. But then again the Serbian diaspora never required professors or historians to tell us what we had actually witnessed.  In fact the enemies of the Serbian people have expressed the truth for us:

“The basis of every success in Serbia and the entire southeast of Europe lies in the annihilation of Mihailovic. Concentrate all your forces on locating Mihailovic and his headquarters so that he can be destroyed.”   Heinrich Himmler, Reich-Fuhrer SS,July, 17, 1942

We would be willing to meet with you and discuss the reasons for your assertion that General Mihailović (Cica Draža) was a traitor and we would be more than happy to provide you with the proof behind our statements.  I would even try to contact former Royal Canadian Air Force member Norman Leslie Reid who might be willing to speak with you, or you can listen to him recount his experience as presented on Historica Canada’s Memory Project at the following link:

http://www.thememoryproject.com/stories/1287:norman-leslie-reid/.

Mr. Reid was saved by General Mihailović’s forces and has seen firsthand the sacrifices the Serbian Chetniks made for the Allied struggle against tyranny.

I look forward to hearing back from you and having a chance to discuss this matter further.  I can be reached at mdobrich@vaxxine.com.

Regards,

Momcilo Dobrich
Vice President
Hamilton Chapter
Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora

Mane Srdic
President
Hamilton Chapter
Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora

*****

THE FOLLOWING LETTER IS THE RESPONSE TO MR. DOBRICH FROM "FATHERLAND" AUTHOR NINA BUNJEVAC in April 2015

Momcilo Dobric
Vice President
“Organization of Serbian Chetniks Ravna Gora” Hamilton Chapter

April 2015

Re: Your letter

Dear Momcilo,

I must start this letter with an anecdote – it will give you a general idea of where I come from.

As a Serb, you are most likely familiar with Vuk Karadzic, the great reformer of the Serbian language. Back in the 19th century – at which time Serbia began striving for independence from the Ottomans, and Croatia was still under Austria-Hungary rule – Karadzic sought medical treatment for his ailing leg in a Zagreb hospital. The story goes that he was greatly pleased with the way hospital staff had treated him; so pleased, in fact, that once he got to Serbia, he lovingly composed and sent them a letter of gratitude, written not only in Latin alphabet, but in the dialect specific to the region of Zagreb. The hospital staff reacted to this gesture by sending him a letter of gratitude in return, written in Cyrillic, and of course, in Karadzic’s native Serbian dialect. That, my dear Sir, is where I am stuck where the history of Serbia is concerned – not the World War Two – but back there, in that precise moment when Vuk Karadzic opens this letter….That sentiment, my dear Sir, is at the core of my being. You, Sir, seem to be stuck in the WWII. But that’s alright; we all cope with displacement and nostalgia differently.

I belong to only one tribe, and one group of people: the displaced children of Socialist Federal Republic of Yugoslavia. There are hundreds of thousands of us, scattered across the globe. We do not have an organization, or a leader, or a hero. But we do have something that is the most precious and irreplaceable – love and respect for each other, regardless of nationality or religion. That love fills me, Sir. The same type of love Vuk Karadzic must have felt back in the day, opening letters, travelling, collecting stories and cultural treasures from his people, and then sharing it with his friends in Germany, Austria, France…My dear Sir, the politics of “them” versus “us” is not where I come from. Neither is the sweeping generalization of what constitutes Serbian, Croatian, etc.

In regards to your letter, I must say that I am perplexed by two things. First thing is your statement that I “shed a negative light on Serbian people as a whole”. This might be of news to you, Sir, but nine out of ten Serbian people do not associate being Serbian with Draza Mihailovic. However, ten out of ten would associate with Vuk Karadzic. This proves to me that your entire being resides in a universe called Draza Mihailovic. In my universe, however, Mihailovic plays a very minor role, as a piece of a complex historical background that has shaped the destiny of my family. Whether or not he is a traitor makes no difference to me, as it plays a minute role in my book. The sole purpose of my book is to show the destructive influences of politics and radicalism on individuals and families. I am sorry that this point has escaped you.

I am also quite perplexed as to why you feel the need to clear Mihailovic’s name. Your ideology and the ideology of Croatian nationalist have swept the Balkans in the 90s, torn our country apart, displaced hundreds of thousands of us, created weaker countries where life has become nothing but misery, where the return is impossible, even futile. You have managed to get Mihailovic’s story on TV, I hear “Ravna Gora” TV serial is all the rage in Serbia. Serbian school children are learning religion instead of civics, they have no idea about who the partisans were. Sir, your ideology is by far not endangered; you have nothing to worry about. Your special interest groups are quite active in Serbia. Soccer games have become virtually unbearable to attend. Best of the best are leaving the country.

The sad thing is, my love for humanity, and your love for Draza mean nothing in the larger scheme of things. Money takes precedent over love, duty, devotion; money’s at the core of political opportunism, not ideals. You and I, Sir, are the beasts of yesterday, sentimentalists. And that’s why I respect you. Because you love something. Like, truly love, enough to devote your precious time to defending it. Some people go through life without ever loving anything. You are certainly entitled to your opinion, as am I. Lets agree to disagree on Mihailovic, and show Serbia and the world that we can both exist peacefully and respectfully. At least we can both agree that my book can be seen as a contribution to the Canadian cultural scene, by an artist of Serbian descent. But most importantly, perhaps there are bigger, more important lessons to be learned in this book than whether or not Draza was a traitor.

I thank you for your letter and I do appreciate the effort but I must respectfully decline your request to broaden the discussion. I wish you the best of luck.

Sincerely yours,

Nina Bunjevac

[Author of "Fatherland"]

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

HONORING O.S.S. AGENT GEORGE MANE VUJNOVICH, LEADER OF LEGENDARY WWII HALYARD MISSION RESCUE OPERATION, ON HIS 100TH BIRTHDAY May 31, 2015.

$
0
0
Major George Mane Vujnovich with his Bronze Star, New York, October 2010.
Photo: Bondareff/AP

Aleksandra's Note:I had the privilege of knowing this gentle soul, O.S.S. Agent Major George Mane Vujnovich, personally, and as is typical of truly great men, he was kind, always humble, and beloved and respected by family, friends, and all those who knew of the great things he did in World War II. He was the leader in Bari, Italy of the Halyard Mission Rescue Operation that saved over 500 American airmen from behind enemy lines in the Nazi-occupied Serbian lands in the former Yugoslavia.

George Vujnovich, an American Serb, was born on this day, May 31, in 1915 in Pittsburg, Pennsylvania and died at the age of 96 on April 24, 2012, in Jackson Heights, New York, a year and half after having received the Bronze Star in 2010. His personal life story is well-documented in the 2007 book "The Forgotten 500" by Gregory Freeman.

Today I highlight the visit of his beloved daughter Xenia Vujnovich Wilkinson to Serbia for the 70th Anniversary Commemoration of the Halyard Mission. She made this journey on behalf of her father and his memory in September of 2014, and has shared her memoir with me, along with photographs taken of the events by her cousin, Olga Caric. The photographs are posted in random order.

Many thanks to Xenia Wilkinson for sharing her moving memoir of this special commemoration of a great, historic event that has lived on in the hearts and minds of all who appreciate what General Draza Mihailovich and his Chetnik forces did for the Americans in the difficult days of 1944.

Happy 100th birthday, George Vujnovich. You and your legacy have not been, and never will be, forgotten.

Memory eternal.

Sincerely,
Aleksandra Rebic
May 31, 2015

*****
Xenia Vujnovich Wilkinson at Pranjani, Serbia September 2014
Photo: Olga Caric

Journey to Serbia:

Remembering the Halyard Mission
 
By Xenia Vujnovich Wilkinson
 
When my friend, John Cappello, told me that he and his partners in Serbia were organizing a commemoration of the 70th anniversary of the rescue of over 500 US airmen who parachuted behind enemy lines in Serbia during World War II, I decided that I should attend to represent my late father, George Vujnovich.  On September 22, I traveled to the region where General Draza Mihailovich’s resistance forces and local farmers saved hundreds of American airmen from capture by Nazi forces in occupied Yugoslavia.

The OSS Halyard Mission of 1944 was an integral part of my family’s life.  I grew up with stories about the downed American airmen, the great Serbian resistance leader, General Draza Mihailovich, the OSS team that organized the rescue and evacuation of the airmen, including my father, our gallant friend Captain Nick Lalich, the courageous Captain George Musulin and so many others.  The memories came flooding back as I flew from my home in Washington, D.C. to Serbia.  I reread “The Forgotten 500” by Gregory Freeman on the plane to review the amazing stories of the participants in the Halyard Mission.

My father attended the first commemoration in Serbia of the Halyard Mission in 2004. The commemoration was sponsored by then Foreign Minister Vuk Draskovic.  Following the revolution for democracy of 2000, Serbia was finally able to commemorate the rescue of the U.S. airmen by the forces of General Mihailovich, who was tried and executed by the communist government in 1946.

Having lost my father in 2012, I decided that it was my turn to represent him at a ceremony that meant so much to him.  My husband and daughter were not able to travel to Serbia with me, but Olga Caric, my accomplished young cousin from Novi Sad, agreed to join me at the commemorations and act as my interpreter.

Arriving in Belgrade, I had dinner with Michael Djordjevic, the founder of the Serbian Unity Congress, and his charming wife Marie, who had arrived from San Francisco.  They agreed to change their schedule and attend the commemorations in Pranjani - the site of the 1944 evacuations of the American airmen from a clandestine airfield.

My cousin Olga arrived from Novi Sad and we traveled south by van to Pranjani.  With us was an American family from Virginia - the Hudspeths, including the daughter, son-in-law and granddaughter of one of the rescued U.S. aviators.  Charles Davis was the navigator of a bomber plane that was shot down in 1944 during a bombing mission to the Ploesti oil fields in Rumania.  After parachuting into Yugoslavia, Davis was rescued by Serbian resistance forces and sheltered by a local farmer in the Pranjani area.  Barbara Davis Hudspeth, her husband Bob, and her daughter Vicky never forgot the sacrifices made by Charles Davis’s Serbian rescuers - the Jevtovic family - and they have maintained a friendship with them that has spanned three generations.

As we entered the mountainous region of southern Serbia that was held by General Mihailovich’s resistance forces, we traveled back in time, observing forests and valleys dotted with small farms and villages, graced by simple wooden Serbian Orthodox churches. The landscape lent itself to guerrilla warfare and the local population actively supported Mihailovich’s resistance forces, although they were suffering from severe wartime shortages of the most basic necessities. German forces occupied the cities and towns in the vicinity.

After driving through dizzying hairpin twists and turns, we arrived at the Jevtovic ranch near Pranjani.  Our host, Zoran Jevtovic, greeted us warmly, and offered us the traditional slivovitz (plum brandy), although it was still morning. The ranch is on a plateau overlooking a lovely green valley. Zoran is a successful banker whose labor of love is the family ranch, which he has expanded and remodeled while maintaining its traditional rural Serbian style.

On a living room wall were photos of Charles Davis’s three-generation family taken many years ago, and showed Vicky Hudspeth as a little girl.  The photos were especially poignant because we learned from Zoran that Tito’s Partisans killed his grandfather when they occupied Pranjani several weeks after the Halyard Mission evacuated the American airmen.  Other local farmers who had sheltered U.S. airmen met the same fate.  The bitter civil war between loyalist and communist resistance forces to decide the postwar future of Yugoslavia took many lives of our allies.  Charles Davis and his family never forgot the sacrifice of the brave people who sheltered them behind enemy lines despite terrible risks to themselves.

It was time to leave for Pranjani - just three kilometers down the road.  As we entered the town, it seemed that the entire population came out to greet us - schoolchildren, older people, and local officials.  We gathered at the secret airfield, where the C-47s had landed in 1944 to evacuate more than 500 airmen.  At the site, I realized how much work it must have required to clear the huge field.  Local farmers, Serbian resistance forces, and American airmen worked together with their bare hands and a few simple farm tools to make this piece of land into a clandestine airfield.

On the grassy Galovica meadow – the site of the wartime airfield - two black marble plaques, one in Serbian and the other in English, commemorate the Halyard Mission. The plaques were placed in the airfield ten years ago by Vuk Draskovic and representatives of the American Embassy.  Charles Davis, Clare Musgrove, Arthur Jibilian, and my father, George Vujnovich, attended that ceremony.  These four veterans have since died and the few surviving rescued US airmen are in their 90’s and seldom travel.

But they still remember.  Rescued airman Tony Orsini told me just before I traveled to Serbia that General Mihailovich and my father are his heroes and sent a message that he will be with us in spirit at the commemorations in Pranjani.

Officials who spoke at the commemoration ceremony included Professor Oliver Antic, adviser to President Tomislav Nikolic; Gordon Duguid, Deputy Chief of Mission of the American Embassy; and Aleksandar Vlajkovic, Foreign Ministry liaison with the Diaspora.  Professor Antic quoted the citation that accompanied the Legion of Merit, which President Harry Truman posthumously awarded to General Mihailovich in 1948.  In addition to commending Mihailovich for the rescue of the US airmen, the citation states that “General Mihailovich and his forces, although lacking adequate supplies and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause and were instrumental in obtaining a final Allied victory.”  It was only after communist rule ended that the contributions of General Mihailovich and his resistance forces to the Allied cause have become subjects for open discussion in Serbia.

After a wreath-laying ceremony, I was interviewed by the Serbian press.  My cousin and interpreter, Olga Caric, did an outstanding job, as my Serbian is too rusty for press interviews.  I explained that I traveled to Pranjani to represent my father and other members of the OSS Halyard Mission - all of whom have died.  They never forgot about the Halyard Mission and transmitted their stories to their descendants.  I told them about veteran airman Curtis Diles who died earlier in September, and was buried with both the American and Serbian flags and a spoonful of earth from the Pranjani airfield.  His children, grandchildren and great grandchildren who attended his funeral will not forget.

The press especially liked the story (told in “The Forgotten 500” by Gregory Freeman) of the cows that saved the secret airfield at Pranjani from bombing.  After working night and day with bare hands and simple farm tools to clear an improvised clandestine airfield in Pranjani, the airmen, local farmers and resistance forces were dismayed to see German reconnaissance planes flying towards them. They hid in the woods as the planes surveyed the cleared airfield and feared the worst – the field would be bombed and made useless. The German planes returned to observe the airfield for a second time, flying at a lower altitude, whereupon a small herd of cows entered the field and began to feed on the newly cut grass.  Bored with looking at cows, the planes turned and departed, thus saving the airfield from destruction.  A journalist whose father was an Orthodox priest solemnly declared that God had sent those cows.

After the ceremony, we attended a blessing at the local Serbian Orthodox Church.  Next to the parish church was a simple wooden church - the original village church built in the eighteenth century by local farmers.

At the town’s school, children greeted us at the door with traditional bread and salt, while a brass band played to welcome us.  We were invited to a “snack” before lunch, a groaning board of delicious Serbian meat and cheese dishes, accompanied by local brandy. Thus fortified, we visited the school’s sports center, which was funded by the U.S. Embassy through the Defense Department, in appreciation for the wartime rescue of the U.S. airmen.   This project was the result of the hard work of many individuals under the dedicated leadership of Lt. Colonel John Cappello while he was Air Force Attaché at the embassy.

We watched a spirited soccer match at the sports center between the Pranjani and American Embassy teams. Most of the American Embassy team members were very tall, and we found out later that through a miscommunication, the Embassy had asked its basketball team to participate in the soccer match!  Pranjani won, 5 to 4 - not a bad showing for the embassy’s basketball team.

Back at the Jevtovic ranch, we enjoyed a delicious Serbian feast, including typical dishes of mushroom soup, assorted grilled meats, sauerkraut and baked beans, and apple pastries. Zoran showed the Hudspeth family the room where Charles Davis was sheltered seventy years ago.  With warm farewells to our generous hosts, we headed by to Belgrade.  Our van broke down along the way, but we reflected that this was a minor challenge compared to what the American airmen faced when they parachuted out of their burning planes into an unknown land occupied by the Nazis.

The next day, the organizers of the Halyard commemorations - John Cappello, and documentary filmmakers Daniel Sunter, Bojan Dragicevic, and Igor Sunter presented a photographic exhibit of the Halyard Mission in an elegant reception hall of the General Staff Headquarters in Topcider, in Belgrade.  The exhibit was by invitation only, because it was held in a secure military facility. The organizers plan to move the exhibit to the Military Museum in Kalimegdan Park in central Belgrade, which is open to the public.

Crown Prince Aleksandar Karadjordjevic attended the exhibit and spoke with all of the visitors from the United States.  He emphasized the importance of public awareness of this story of wartime cooperation between the United States and Serbia during the Halyard Mission.

Later that evening, we had dinner with the Hudspeth family and the organizers of the commemorations at the traditional Belgrade restaurant “Vuk.”   We expressed our deep gratitude to the Serbian and American organizers, who, without government sponsorship or funding, dedicated themselves to researching the history of the Halyard Mission, organizing and financing this important commemoration and exhibition, and producing a soon-to-be released documentary film. They have established a non-profit Halyard Foundation in both the United States and Serbia, and I look forward to working with this talented and dedicated team.  We hope that others will join us in keeping the history of the Halyard Mission alive.

Xenia Vujnovich Wilkinson
October 2014
 






   

 
 
 
 



 
 





 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

HILJADE HRVATA u četnicima / "Novosti" May 28, 2015

$
0
0
Novosti
Pero Simić
May 28, 2015

Slovenački doprinos Jugoslovenskoj vojsci bio je veliki, dali su četiri generala, šest pukovnika, šest potpukovnika, 16 majora, 28 kapetana, 32 poručnika i 16 potporučnika.

Draža Mihailović sa muslimanima u okolini Doboja
 
NAJPOZNATIJA imena među slovenačkim četnicima bili su svetski poznati gimnastičar Leon Štukelj, osvajač šest olimpijskih medalja, i kasniji ekonomista svetskog glasa Aleksandar Bajt, koji je Tita u svojim memoarima nazvao nečasnim čovekom, jer je 1941. prvi napao četnike, a do kraja života tvrdio, i na tome, u mnogo čemu, zasnivao legitimitet svoje vladavine, da se desilo obrnuto.

Bajt je verovao da je Kraljevina Jugoslavija bila najsrećnije rešenje za slovenački narod, a Štukelj je pred kraj života odbio da postane počasni predsednik Gimnastičkog saveza Slovenije, jer je želeo da ostane veran izvornim idejama "Sokola", sportsko-patriotske organizacije Kraljevine Jugoslavije.

POČETKOM 1942. Mihailovićev pokret širio se i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ponajviše zbog toga što je general Mihailović od snaga koje su mu izražavale lojalnost sve češće tražio da se ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci i ženama, a da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. U tome je u nekim delovima Bosne i Hercegovine imao i uspeha, o čemu svedoči bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, koji je sa svojim hercegovačkim kolegom Petrom Baćovićem, na zahtev Mihailovića, radio na pomirenju s muslimanima:

- I Baćović i ja i u Drežnici i u Konjicu u prisustvu sve vojske i muslimanskih prvaka održali smo govore u kojima je izložena naša nova linija prema poštenim muslimanima, što je trupu discipliniralo, a među muslimanima izazvalo ogromno oduševljenje.

- Juče posle tih govora i pošto su kroz Mostar prošli muslimanski prvaci u šajkačama i sa orlovima na kapi, sastalo se sinoć u Mostaru preko stotinu najuglednijih muslimana i svi su silno zagrejani za tu saradnju videći u njoj jedinu mogućnost spasa.

- Od svojih prijatelja u (italijanskoj) armiji sam saznao da Italijani žele da naoružavaju muslimane protiv Srba, pa sam hteo da onda to naoružanje (muslimana) vršimo mi preko naših ljudi i da mesto protivnika formiramo mi od apsolutno sigurnih ljudi čete saveznika.

- Ja sam neprekidno održavao vezu sa šefovima nacionalnih muslimana već devet meseci i sad ih mogu povesti u svaku akciju pre nego iko drugi.

Tako je u Bosni i Hercegovini formirana muslimanska nacionalna vojna organizacija, koja je saopštila da su "ustaški zlikovci uzrok svega zla u našem narodu", osuđujući "sve muslimanske otpadnike koji su pristupili ustaškom pokretu".

JEVĐEVIĆ je, međutim, imao problema sa delovima svoje vojske, jer su se neki njegovi borci "strašno ostrvili" prema muslimanima. Obaveštavajući o tome generala Mihailovića, naveo je da su gatački četnici pobili "stotinak nedužnih muslimana, među kojima i jednog koji je spasao desetine Srba", a da su prilikom napada na Foču ubijena i "dva najbolja srpska prijatelja".

Mihailović je insistirao na tome da se greške ne ponavljaju, a potom i da se obrati "naročita pažnja muslimanima", pa je njegov pokret uspeo da formira desetak muslimanskih četničkih odreda, a u istočnoj Bosni i jedan muslimanski korpus.

General je pridobio naklonost i niza vodećih muslimanskih intelektualaca. Među njima su bili: sudija Mustafa Pašić iz Mostara, Muhamed Ćemalović iz Beograda, dr Ismet Popovac iz Konjica, hercegovački beg Mustaj Hadžihuseinović, funkcioner Jugoslovenske nacionalne stranke Muhamed Preljubović, poručnici Husnija Čengić i Omer Čengić, Esad Vehabović iz Bosanske Gradiške, Smajo Ćemalović iz Mostara, Mustafa Berberović i Mustafa Leho iz Blagaja, kod Mostara, imam iz Konjica Džemal Kršlaković, major Fehim Musakadić i Mehmed Pandžo iz Sarajeva, profesor Beogradskog univerziteta Mehmed Begović, beogradski imam Abdulah Hodžić, kapetan Husein Rovčanin, a Mustafa Mulalić iz Livna bio je jedan od najbližih Mihailovićevih saradnika, član Centralnog nacionalnog komiteta Ravnogorskog četničkog pokreta.

DECEMBRA 1943. u Mihailovićevoj vojsci je bilo oko 4.000 muslimana, koji su činili oko osam odsto celokupnog sastava Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Jugoslovenska vojska u otadžbini imala je nemali broj pristalica i u projugoslovenski orijentisanim delovima Hrvatske, posebno u onim krajevima koji nisu bili u sastavu NDH. Pored Kaštelanskog četničkog odreda i Splitsko-šibenskog četničkog bataljona, pokret generala Mihailovića imao je svoje simpatizere i u Makarskoj, na Korčuli, Krku i drugim delovima Hrvatske. Dinarskoj četničkoj diviziji Momčila Đujića 1941. pristupilo je 510 Hrvata. Samo u Drugom četničkom odredu Dinarske divizije bilo je oko 2.500 Hrvata.

Prema jednom ozbiljnom hrvatskom izvoru, u Splitu je posle kapitulacije Italije čak oko 30 odsto Hrvata "dragovoljno pristupilo četnicima".

Jedan od najbližih Mihailovićevih saradnika, Zvonimir Vučković, bio je Hrvat, jedan od vodećih političkih savetnika bio mu je bivši katolički sveštenik Đuro Vilović, a veći deo rata u njegovom štabu su proveli i bankarski stručnjak dr Zvonimir Begić i Vladimir Predavec, sin bivšeg potpredsednika Hrvatske seljačke stranke Josipa Predavca.

U PROUSTAŠKIM, ali i u neutralnim delovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bosansko-hercegovački i hrvatski četnici su, sveteći se hrvatskim i muslimanskim ustašama za genocid nad Srbima, tokom rata počinili i niz zločina nad civilnim muslimanskim i hrvatskim stanovništvom. U Mihailovićevoj arhivi nije pronađena nijedna njegova naredba za odmazde prema civilima, iz čega bi se moglo zaključiti da on nije odobravao ove zločine.

U nekim dokumentima iz 1942. general Mihailović je govorio da se četnički "pokolji moraju sprečavati", naredne godine pozivao je na saradnju i hrvatske domobrane i "sve ispravne muslimane i Hrvate", a 1944. obrazovao je "zasebne hrvatske i muslimanske jedinice", u koje su, prema njegovoj odluci, primani i "oni Hrvati i muslimani koji su prividno uzeli naziv ustaše".

SLOVENIJA JE IZGUBLjENA

VOJNIČKI deo Slovenskog saveza je bio pod neposrednom komandom zastupnika Draže Mihailovića - generalštabnog majora Karla Novaka. Borbe sa Oslobodilnom frontom su izbegavali. Izgledalo je te 1942. godine da će Slovenski savez imati situaciju u Sloveniji potpuno u svojim rukama. To je bilo i mišljenje majora Novaka.
Kasnije je Karl Novak, ipak, morao konstatovati:


- Žalim što moram smatrati da je Slovenija sa Istrom verovatno izgubljena.


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:550336-Hiljade-Hrvata-u-cetnicima

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Постављање споменика генералу Михаиловићу у БЕОГРАДУ! / Српски либерални савет June 1, 2015

$
0
0

СРПСКИ ЛИБЕРАЛНИ САВЕТ
УЗУН-МИРКОВА 3а
тел: 062 120 90 36
11 000 БЕОГРАД


Српски либерални савет поводом одлуке суда да рехабилитује генерала Михаиловића, сматра да су се стекли услови  да надлежни органи, Владе Србије  омогуће и помогну изградњу и постављање споменика генералу Михаиловићу.

Српски либерални савет као подносилац захтева за рехабилитацију, и додељивања имена улице по  генерала МИХАИЛОВИЋУ, сматра да Србија треба да се одужи на исти начин и вођи Равногорског покрета као што се одужује вођи партизанског покрета и месту његовога вечног починка.

Укључивање надлежних из Владе Србије у процес подизања споменика генералу Мухаиловићу допринео би националном помирењу а самим тим би била одата пошта и исправљена децениска неправда према покрету Драже Михаиловића а и његовом самом имену и делу.


У Београду 1.6.2015. год.
Српски либерални савет

П.С. Ову иницијативу је подржао велики број удружења и појединаца у Србији и Српској дијаспори.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Israeli Ambassador [Yossef Levy] : SERBIA WAS ON THE RIGHT SIDE IN WWII / "InSerbia Network Foundation" June 3, 2015

$
0
0
InSerbia
Tanjug
June 3, 2015

BELGRADE – The Serbs are among the rare nations that were completely on the right side in World War II, and Serbia has nothing to be ashamed of regarding the fight against Nazism, says Israeli Ambassador to Serbia Yossef Levy.

Yossef Levy / Israeli Ambassador to Serbia
 
In a statement published in Wednesday’s issue of Vecernje novosti, he said that the Serbs are among the rare nations that had the courage to fight against Nazi Germany without hesitation or fear.

Levy declined to comment on the debate in the Serbian public and the region on the recent rehabilitation of General Dragoljub Mihailovic, the commander of the Yugoslav Army in the Fatherland who led a guerrilla force established immediately following the occupation of Serbia in April 1941.

"I will not be getting into the debate about Chetniks or assess whether they were good or bad, but I think that entire Serbia has nothing to be ashamed of regarding the fight against the Nazi evil in World War II – the Jewish state and the Serbian state share many similarities and one of the significant ones is that they were created in places where civilisations clash," Levy said.

The experience of a nation that was nearly exterminated but rose from the ashes again is a collective and personal experience shared by Serbs and Jews, Levy told Novosti.


http://inserbia.info/today/2015/06/israeli-ambassador-serbia-was-on-right-side-in-world-war-ii/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****


VIDEO / NEOSUĐEN: DRAGOLJUB DRAŽA MIHAILOVIĆ - SPECIJAL / Specijalna emisija povodom pravne rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića.

Први устанак у поробљеној Европи, против фашизма и усташких злочина - на данашњи дан 6. јуна 1941. у околини Гацка. / June 6, 2015

$
0
0


"На данашњи дан 6.јуна 1941.у околини Гацка почео је први устанак у поробљеној Европи, против фашизма и усташких злочина. Устанике су повели војвода поп Радојица Перишић и тада поручник Краљеве Гарде Милорад Поповић. Да се сете они који су заборавили, да се срамоте они који негирају и да се поносимо ми њихови захвални потомци. Вечна слава Херцеговачким витезовима!"

Четници Гатачке бригаде

"Уовом срезу усташе су почеле свој крвави пир, одмах после пропасти државе. Још у мају 1941. године, ухватили су чувеног народног гуслара Вуковића, пребили му ноге и руке и повадили очи, као Турци Старом Вујадину. Потом су ухватили старог српског свештеника, проту Шпира Старовића, пароха Автовачке парохије и претукли маљем. Да би потом на превару, под изговором, регистровања, позатварали све Србе
из Автовца и Гацка у стару аустријску касарну у Автовцу.

Несхватајући и неверујући шта се све дешава са позатвараним Србима, 5-га јуна 1941. година, у селима среза Гатачког, стигао је један Србин, који је испричао свештенику, чувеном попу Перишићу, да је побегао са стрељања и да су у ноћи између 4-5. јуна побијено маљевима 289 Срба из села Корита и из других места, те бачени у Коритску јаму. Он је имао ретку срећу да побегне. Међу поубијаним српским породицама, највише је била уништена породица Сфорцани. Скоро сви су побијени. Истога дана, 5-га јуна, усташе су дошле и заузели жандармеријску станицу у селу Казанцима.

Сазнавши за страшну судбину и покољ Срба у Коритима, свештеник Радојица Перишић-касније чувени четнички војвода, позива све виђеније Србе из околних села: Јована Тепавчевића, Благоја Тепавчевића, Дамљана Тепавчевића, Паја Стањевића, Ђорћа Стањевића, Војина Паповића, Станишу Николића, Дамљана Ћорића, и многе друге...

На овом историјском састанку, после сазнања и тачних обавештења о покољу Срба од стране усташа, донета је одлука да се о свему овоме обавесте сви вићенији људи и српски народ околних села и да се одржи један шири састанак, на коме има да сеодлучи: шта да се ради. Послати суљуди у села: Доњи и Горњи Казанци, Вратковићи, Галешине, Дулићи и Боботово Гробље.

Састанак са вићенијим људима из ових села, одржан је на: брдо Камењача, код кућа Тепавчевића. На овом састанку је дошло око 400 Срба, махом без оружја. Страшна ситуација од њих је захтевала, да се хитно организују и поведу акцију за самозаштиту од крвавих усташа, који су решили да биолошки истребе српске народ са те територије. После међусобног разговора и договора, шта и како да ураде, присутни су захтевали да се на чело организације-бораца, стави свештеник Радојица Перишић, који се примио те дужности. Потом је донета одлука да се удари на усташку касарну у селу Казанцима, и да се по сваку цену усташе униште и дође до оружја. Овај план је извршен у један сат по поноћи 6- ог. јуна 1941. године. У крвавој борби, касарна зе заузета и заробљено преживелих 60 усташа. Плен у оружју је био велики и омогућио је даљу акцију. Још у праскозорје истога дана, после разоружања усташа у Казанцима, наше јединице су распоређене у три групе: једна са попом Перишићем, која је имала задатак, да оде у село Корита, где је извршен покољ Срба. Друга група, на челу са Благојем Тепавчевићем, одређена да обиђе и прикупи следећа села: Добреља, Пусто Поље, Даниће, Пржине и Степен, затим, да заузме положај према усташама из Куле Фазлагића.

Трећа група, на челу са Војином Паповићем и Тодором Стањевићем, имала је задатак, да обавести виђеније људе и становнике следећих села: Гареву, Малу Гараву, Самобор, Липник и да у селу Липнику заузме положај према Турцима- балијама, у Автовцу и Муљима. Очекивало се да ће вођа Турака Џемо Ибановић напасти Липник, да освети свога оца, кога су Липничани у Првом светском рату убили, као аустријског официра.

Приликом доласка у Липник, одмах је отпочела борба, око усташке станице у Јасенику. На челу наших снага, које су нападапе усташе био је поручник Радован Пјешчић, са којим су били многобројни чланови велике породице Пјешчића из села Равног.

Истога дана увече, једна група од десет бораца, предвођена жандармеријским наредником Аћимом Јегдићем-касније четничким командантом батаљона, успела је да се пребаци преко села Драмешине, Врбе и Браићевића и ухвати везу са првацима тих места: Дамљаном Рончевићем (касније бачен у јаму од комуниста) и Милошем Бошковићем (касније командант четничке бригаде) - погинуо од усташа у борби на Лијевчу Пољу 1945. године.

Ову храбру групу од десет бораца, ваља споменути по имену: Аћим Јегдић, Милош Бјелогрлић-Брада, Максим Милинковић, Тодор Стањевић, Радован Тепавчевић, Радован Стањевић, Никола Шуковић, Илија Паповић , Милош Лојовић и Миливоје Лојовић, пребацили су се кроз турска села: Баоре и Мрђановиће у село Браићевиће и ухватили везу са четничким јунаком и командантом четничког батаљона Васом Зиројевићем из велике породице Зиројевића и обавестили их о Коритској Јами и усташким покољима. Тада сe сазнало да је 6-ог јуна по подне капетан Ђерић са својим Шиповљанима у срезу Невесињском сачекао 12 усташа, који су пошли у њихово село и све их уништили.

Резултат овог нашег обавештавања народа био је: организована су и дигли на устанак спедећа села: Браићевићи, Домрке, Фојница, Руда Стојана Ковачевића, Лукавице и Градина.

У свим овим селима нашли су се истакнути људи, који су одмах приступили организовању бораца противу усташа, чија имена треба споменути и то: Драгоје Милошевић, Дивљан Владо-погинуо као командир јуришне чете у борби противу комуниста у Невесињу 1944. године. Вукашин Братић, Вукашин Кртолица, Милош Ковачевић и на Дражљеву Милимир Поповић и Милорад Поповић-који је као командант Невесињског корпуса погинуо у крвавој борби противу усташа и комуниста 6-ог априла 1945. године на Лијевчу Пољу.

По угледу на ова села, организоване су борбене јединице и у многим другим селима, у циљу борбе за одбрану од усташа. Све организоване јединице ових села биле су у саставу и под командом свештеника Радојице Перишића. Овај српски свештеник, по угледу на оне свештенике из Караћорђевог устанка- предводио је и неустрашиво бранио свој народ од усташких напада, ради тих заслуга одликован је 23. септембра 1941. године Карађорђевом звездом са мачевима и проглашен војводом. Ово је учињено на предлог Врховног команданта војске, генерала Драже Михаиловића. Указ Краља Петра II. обнародаван је преко Војног листа и радио Лондона. Херој без мане и страха, био је на челу једне велике епохе борби и на челу јунака, који су смрт презирали целим током рата. Погинуо је у крвавим борбама противу усташа и комуниста на Лијевчу Пољу."


Милош Лојовић
na Facebook
June 6, 2015

Капетан Милорад Поповић
 
Војвода поп Радојица Перишић
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Руски историчари поздрављају Дражину рехабилитацију / „Погледи“ [“Nedeljnik“] June 6, 2015

$
0
0
Погледи
[Nedeljnik]
June 6, 2015


Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и деведесетих година 20. века, однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које се по правилу убрајају усташе и четници.

При томе је и у једном делу српског друштва култивисано, а и данас се култивише вређање Русије која јесте ослободила Србију 1944. године, али је уједно, наводно, проузроковала рушење српске државности и националног језгра помажући комунистима да изграде антисрпску Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Према идеји тог дела српског друштва, управо СССР сноси одговорност и за сурово обрачунавање са правим патриотама Србије – четницима Драже Михаиловића.

Током првих петнаест година 21. века Русија је прошла импозантан пут од остатака велике силе која је отписана још 1991. године, до једног од кључних играча на светској геополитичкој сцени. Један од главних темеља новог руског идентитета је победа над нацистичком Немачком 1945. године. Русија се у том погледу позиционира као доследна заштитница сећања на трагедију Другог светског рата и категорично се противи свим покушајима ревидирања историје коју су написали савезници и победници. Такве покушаје ревидирања су у извесној мери предузимале готово све земље бившег социјалистичког блока. Услед тога су неке од тих земаља за истинске хероје тог доба, који треба да служе као пример младим нараштајима, званично прогласиле припаднике националистичких и антикомунистичких војних формација које су сарађивале са хитлеровцима, попут „шумске браће“ у балтичким земљама, или бандероваца у Украјини.

Можда би било логично очекивати да руски експерти, који утичу на „историјску политику“ своје земље, буду непомирљиви и када је реч о четницима, јер су четници ратовали против савезника СССР-а Јосипа Броза Тита. Међутим, у стварности је ситуација управо супротна. Водећи руски историчари-балканолози у суштини су подржали рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.

Недобронамерни би могли упутити критику руским експертским круговима за двоструке стандарде, јер су четници у суштини једина антикомунистичка формација тога периода према којој су Руси данас тако благонаклони, док све остале сличне формације оцењују негативно, укључујући и пољску Армију Крајову која се, као и четници, потчињавала савезницима.

Међутим, реално гледано, четнички покрет је заиста био јединствена појава. За разлику од већ поменутих пољских устаника, код четника није било никакве русофобије. Напротив, у Дражином окружењу су били и отворени симпатизери Совјетског Савеза и социјалисти, и зато њихова жеља да сарађују са руском Црвеном армијом не треба никога да чуди. У том смислу став руских историчара није контроверзан, него је напротив, сасвим логичан.

Занимљиво је да руски историчари, позивајући на превазилажење историјских противречности у српском друштву, узимају у обзир и позитивно руско искуство. Русија је током претходних 15 година прошла сличан пут. У новој Русији је дошло до помирења „црвених“ и „белих“ који су 1917-1922. године ратовали једни против других, а коначан симбол мира унутар руског друштва било је уједињење Руске православне цркве Московског патријархата и Руске православне заграничне цркве. Садашња Русија је некада непомирљивим странама ове конфронтације оставила право на сопствену историјску правду, сопствену идеологију и сопствену љубав према отаџбини, и прилично успешно је консолидовала патриоте различитих идеологија прогласивши данашњу руску државу и наследницом Руске империје, и наследницом Совјетског Савеза.

Рехабилитација је позитивна

"Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до деведесетих година добијала из Југославије. Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: 'Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо другачије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик'"

Пише Никита Бондарев, доктор историјских наука.

*****

Дража је превише веровао Западу

"Судбину четничког покрета у великој мери је предодредила лоша геополитичка информисаност Драже Михаиловића, и његова претерана вера пре свега у западне савезнике, а не у СССР у првим годинама рата. Занимљиво је да је Москва, и поред тога што се ослањала на Комунистичку партију Југославије и Тита, у августу и септембру 1941. године ипак покушала да успостави везе са Михаиловићевим покретом."

Пише Владимир Путјатин, доктор историјских наука, научни сарадник Катедре за историју јужних и западних Словена Историјског факултета Московског државног универзитета „Ломоносов“

*****

Дражини одреди никада се нису борили против руских трупа

"Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх. У извесном смислу они се могу упоредити са пољском Армијом Крајовом, с тим што међу њима ипак постоји велика разлика због сложених међуетничких односа у Југославији."

Пише Георгиј Енгељгарт, Институт за славистику Руске академије наука

*****

“Недељник“, Београд, 4. јун 2015.

http://www.pogledi.rs/ruski-istoricari-pozdravljaju-drazinu-rehabilitaciju/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Где су Срби Лике? Никола Плећаш / "Jadovno 1941" November 24, 2014

$
0
0
www.jadovno.com
НиколаПлећаш
Американски Србобран 15. Мај 1985


Никола Плећаш: Где су Срби Лике?
 
 
Сву војнополитичку акцију за време Другог светског рата Комунистичка партија Хрватске(КПХ) је усмерила уништавању Срба Српске западне крајине(СЗК). Ниједна њена војна јединица није била толико искоришћена у том подухвату колико Шеста партизанска дивизија (Личка). Преко ње, и кроз њу, уништено је, односно лишено живота, преко 30.000 Срба Лике и спаљено 40.000 српских домова.
 
 
За разлику од хрватских усташа комунисти су Србе ликвидирали плански, смишљено и закулисно. Комунистичка пропагандна звона су позивала у борбу против окупатора, а за Србе је “борба против окупатора и усташа” била најпривлачнија крилатица, што је КПХ добро знала и до крајности користила. Међутим је испало да је та крилатица представљала не само смисао првенствено борбе Срба Лике и Крајине, него и значајан узрок велике њихове трагедије.

У 1941. години Срби Крајине су били суочени са потпуним биолошким истребљењем. Тако, кад су и мислили о борби против окупатора њихове су се мисли неминовно претварале у праву људску агонију у којој су врхунили ликови њихових најмилијих које је требало спасавати од покоља. У сваку мисао уплитало се осећање узвишене одговорности према свим драгим лицима чији су животи били стално у смртној опасности. Са том стрепњом у срцу и души они ће се борити као у некој агонији која ће их пратити кроз цео рат. Код хрватских комуниста није било такве одговорности, јер се никад није радило о њиховом, хрватском народу, него о српском, за који хрватски народ никад није показао братску љубав, него је, напротив, користио сваки рат да уништи што више Срба. Част изнимкама.

Ипак, оно што се десило у прошлом рату, нарочито у његовом првом делу, има свој посебан карактер и садржину, за разлику од свега другог што се раније дешавало у међусобним односима Срба и Хрвата.

Суочени са тоталним уништењем Срби су сасвим разумљиво гледали не би ли игде у свету нашли пријатеља који би им помогао да се спасу страшних хрватских покоља. Крајем љета 1941. број убијених (масакрираних) Срба је прелазио полумилионској бројки и ниоткуд није било изгледа да ће се ускоро то уништење зауставити. Зато је испрва за многе Србе глас хрватских комуниста о борби против окупатора и усташа био сматран прижељкиван глас пријатеља, који је најављивао олакшање у борби за биолошки опстанак. Тога момента све је друго постало другостепеног значаја. Хрватски комунисти су знали да такво осећање постоји код Срба и тај су елемент до максимума користили. Већ у касно лето 1941. почела је по српским селима да се шири јака хрватска комунистичка пропаганда о вољи хрватских комуниста да се “Заједно са Србима” боре против окупатора и усташа. Под утицајем те пропаганде и под напред описаним околностима прикључивале су се партизанима хиљаде Срба Лике не знајући да тим поступком у ствари копају себи сами раку и свему ономе зашта су живели и зашта су били вољни да умру.

До лета 1942. Хрватска комунистичка партија није имала у Лици неких важнијих војних јединица. Имала је укупно 35 партијских ћелија које су формиране још пре рата, на којима је утемељена моћ партије за терорисање српског народа Лике. Али, кад је народ у једном селу терорисан и то се чуло у другом селу, као по правилу се претпостављало да је то усташка пропаганда која покушава да спречи помоћ хрватских комуниста српском народу од усташа и окупатора. Тако је Хрватска комунистичка партија, мало – помало, неприметно остваривала базу за себе за све оно што ће се касније десити у идуће две или три године, и много касније после тога.

Централно партијско тело у Лици био је Окружни комитет КПХ за Лику, на чијем је челу био Јакоб Блажевић, Хрват, који је са те позиције био и шеф партијског кадра у Лици, укључујући ту и партизанске војне јединице. Уз њега у комитету су били на свим важнијим положајима такођер Хрвати, као Марко Орешковић, Томо Никшић, Јуре Наглић и други.

Кад је у августу 1942. Павелићева хрватска војска кренула из свих својих седам дивизијских подручја да сломи четничку устаничку моћ и та акција у самом зачетку потпуно пропала, на КПХ је пала главна улога спашавања части хрватског имена и будућности, и спровођења Будаковог хрватског програма у Лици. Вођство КПХ је тада било спремно да делује у два правца: да придобије известан број Срба за себе, а друге Србе који покушавају да се супроставе вољи Партије да побије. По том пакленом и кобном програму, 20.000 Срба Лике биће мобилисано у партизанске редове и у њима погубити животе, а других 10.000 ће партија по кратком поступку усмртити по селима. На Равној Чемерници, највећој испаши Лике, под директним утицајем Хрватске комунистичке партије изгинуће више Срба у четири године рата него што их је изгинуло у целом17. веку у борбама против Турака.

Тако је Партија последње месеце 1941. провела у врбовању Срба у партијске редове при чему им је ишла на руку јака предратна пропаганда југословенске идеје у овим крајевима. Они су се Србима ових крајева представљали као спасиоци “Велике југословенске идеје”, протежери “братства и јединства југословенских народа”, што је код многих неупућених Срба “палило”. У општој пометњи и забуни Срби Лике нису имали времена да мисле и да проверавају да ли је све оно што се чује и говори тачно и добро за њих. На први поглед њима је изгледало све добро. Њима је била потребна свака ма и најмања помоћ било са које стране у борби за заштиту од смрти у разним безданкама Лике као што су биле Јањча, Јадовно, Тучић, Боричевачка јама и друге. Наравно, у врбовању Срба Партија је највише пажње посветила одрођеним лицемерцима и опортунистима, којих у свакој људској заједници  има, као што су били Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Раде Жигић, раде Кончар, Станиша Опсеница, Милан Шијуан, Гојко Половина, Ђуро Станковић и други. Такви криминални изузеци су за Партију представљали мост преко којег је она могла да се инфилтрира у друштво Срба ових крајева и да га разори.

Тада је на северној граници Лике формирана Прва бригада Хрватске коју су сачињавала четири батаљона и то: Први батаљон формиран од Срба Лапачког среза; Други батаљон формиран од Срба Удбинског и Госпићког среза; Трећи батаљон формиран од Срба Војнићског среза и Четврти батаљон формиран од Срба Глинског и Петрињског среза. Партија је овом Првом батаљону дала име Хрвата Марка Орешковића, једног светског луталице који за време рата није испалио ни једног метка против окупатора и усташа и погинуо је од четника кад је почео на исте да пуца. Тако у овој бригади у којој није било ни једног Хрвата, њен Први батаљон је носио хрватско име. Чим је увидела могућност да од Срба образује партизанске јединице и да им даје хрватска имена, КПХ је почела са процесом стварања својих јединица у Лици искључиво од Срба. У јулу 1942. формирана је Прва бригада а половином августа и Друга. У ову другу бригаду ушли су безмало сви насилно и преваром мобилисани Срби, који су у јулу и августу 1941. учествовали у четничком устанку против усташа и окупатора. Партија је то урадила из два разлога: (1) да може касније да каже да су ти људи били они устаници који су подизали устанак у јулу 1941, и (2) да би тако сакупљене под својом руком могла једноставније да их ликвидира у договору с усташама. Партија овим Србима није могла да верује па је Бригада послана у нападе на усташе у Перушићу и околним местима који су о свему били обавештени и чекали спремни… У наредби Бригади је речено да су усташе заведени Хрвати који ће се предати чим борба почне. Међутим, том преваром 700 Срба ове бригаде је избачено из строја у овим борбама, а ни један од усташа није прешао партизанима. Тако је погубило животе 700 Срба, а Перушић је и даље остао у рукама усташа, јер Партији није ни био циљ да га заузме. Тада је Блажевић наредио нову мобилизацију Срба по Лици да би се попунили изгинули партизани. Међутим, у бригади је остало још живих Срба из четничког устанка 1941, па је Главни Штаб (ГШ) хрватске, у споразуму са усташама у Удбини одлучио да ова бригада изврши напад на Удбинско усташко упориште које је у то време важило као најјаче у Лици. У овом новом режираном нападу изгинуло је 800 Срба Друге бригаде, а Удбина остала у усташким рукама, како је било предвиђено договором између ГШ Хрватске (партизанског) и усташке команде. После овог другог масакра Блажевић је наредио нову мобилизацију Срба Лике и тако је плански процес уништавања Срба Лике настављен у недоглед.

Трећа бригада је формирана почетком септембра 1942. и њена прва борба је била против четника у радучу 25/26 септембра. У вези са овом борбом ГШ Хрватске је послао овој бригади похвалницу истичући да је “доказала да има све услове да постане једна од најбољих бригада Хрватске”, и ако ни у овој бригади није било ни једног Хрвата.

Пошто се сада ГШ хрватске осећао много сигурнији у свом раду почео је да наређује слање ових бригада из једне борбе у другу против четника. Овај се развијао као један непрекидни ланац и партизанске јединице из ове три бригаде су нападале четничка упоришта једно за другим редом: у Радучу, Грачацу, Вучипољу, Црној Власти, Врховинама, Жалозници, Дољанима, Шкарама, Подуму, Главацима, Дренову Кланцу и Брлогу. Често, у предасима између борби ГШ Хрватске је слао ове бригаде да лутају у растреситим редовима по српским крајевима, од једног до другог села, и да тако стварају утисак на српско становништво да партизанска сила броји хиљаде – као да је све отишло у партизане. Главном штабу Хрвтске је био потребан овај утисак ради лакшег организовања позадинске грађанске власти, преко које ће се одржавати контрола на сеоским српским становништвом, што је био главни циљ КПХ.

Међутим, ни са овим подлим и злонамерним маневрисањем код Друге бригаде није сломљен српски дух и многи борци су постављали старешинама питања која је Партија сматрала непожељним. Тада је ГШ наредио да ова бригада изврши напад на Немце у утврђеном Босанском Новом. Напад је наређен за подне и укопани Немци су могли да виде прилазеће партизане још у даљини као на свом длану и да их онда убитачном ватром из митраљеза побију што је у ствари било по жељи ГШ Хрватске. Од 1.800 Срба у Другој бригади, после напада вратило се у базу у Лику само 300 живих. И наново, као да се ништа није десило, Блажевић је наредио нову мобилизацију Срба по Лици да се надокнаде изгубљени борци, па је ова планска, подла замисао за затирање Срба личила на машину за млевење меса, као што се некад казало за битку на Вердену.

Док је слање ових бригада у нападе на усташе и Немце имало главни циљ уништавање Срба Лике, дотле је упућивање ових јединица у нападе на четнике имало другу сврху. За КПХ и ГШ Хрватске било је важно да четници убију што више ових Срба и да тако Партија има очигледну основу којој ће да развија мржњу против четника код српских фамилија чији су чланови изгинули у борбама са четницима. Ово је био један од најпрљавијих и најнељудскијих метода које је Комунистичка партија у Лици примењивала за распиривање мржње међу браћом Србима. У исто време то је за Србе постао најтрагичнији угарак у братоубилачкој борби коју је КПХ распаљивала у пожар. У срца многих мајки око Коренице и других српских места по Лици, одакле је било мобилисано мноштво Срба у партизане, усађена је мржња према четницима до те мере коју није могуће истиснути до смрти. То је у ствари, онај најстрашнији део трагедије који је произашао из борби Срба против Срба у прошлом рату.

У новембру 1942. оформљена је Шеста хрватска партизанска дивизија у којој, као и у формираним бригадама, није било ни једног Хрвата осим командног особља. Дивизија је, формирана из чисто политичких разлога, као што су формиране све веће војне јединице у герилском ратовању. Главне борбе које ће ова јединица водити биће против четника и њиховог утицаја на српски народ у овим крајевима. За команданта Шесте дивизије постављен је Хрват Срећко Манола. Тада је Блажевић прпоручио ГШ Хрватске да се мобилише 500 нових Срба и формира Ударни батаљон при Шестој дивизији, што је учињено. Мобилисано је нешто преко 500 нових Срба и цео месец децембар ова група је тренирана за специјалне задатке. Тај несрећни Ударни батаљон цео је изгинуо у нападу на четнике у Грачацу 13/14 јануара 1943.

У исто време, док је ГШ Хрватске отпослао све партизанске јединице у операције  даље од Удбине, он је у исто време обавестио усташе у Удбини да је терен у околини “чист”, па су крвожедне усташе изишле из Удбине у српска села Висућ, Јошани и Пећани и поклале 900 Срба, жена, деце и стараца. Тако је КПХ у једном кратком периоду нешто више од два месеца, успела да ликвидира, усмрти, преко 6.000 Срба Лике.

Од почетка формирања партизанских војних јединица, од августа 1942. до фебруара 1943, људство у њима је подпуно обновљено, јер су дотадашњи борци ових јединица, који су сви били Срби, изгинули. То ј ебило прво потпуно обнављање ових личких партизанских јединица и таквих ће бити још три пре него што се рат заврши…

Кад су једном успели да формирају војне борачке и позадинске јединице и мобилисали скоро све способне мушке снаге Лике, Партија је изишла отворено пред ове јединице са изјавом без страха и устезања: “Ми морамо сада да усмеримо свеукупне напоре наше снаге у стварање и учвршћивање нове власти”. Са овим се пропагандни мехур напуњен лажима и обмањивачким паролама о борби против окупатора и усташа, и о заштити народа, одједном распрснуо и пред очима српског народа Лике блеснула гола и сува истина. У ствари, народу је тиме речено:

“Одузето ти је, народе, животно оруђе одбране, душу смо ти узели и ми ћемо сада на твојим мукама и преко твоје крви и гробова зидати “нашу власт”". Трагична ствар у свему томе је и то што су неки Срби у овом процесу одиграли исто толико прљаву улогу колико и Хрвати, усташе и комунисти. Тако, кад је Влади Поповићу, који је, у јеку усташких покоља, као стари комуниста живео заједно са Хебрангом у Загребу свега неколико врата од Павелићевог усташког двора, у пролазу кроз Тоболић поднет извештај о војнополитичкој ситуацији у партизанским јединицама у том крају и речено да се тог момента две чете налазе на путу да нападну усташе, а једна четнике, он је љутито рекао: “Видим да не схватате прави циљ наше борбе. Усмерили сте две чете према усташама, а према нашем највећем  непријатељу – четницима само једну чету”. Кад му је командно партизанско особље почело да објашњава да усташе упадају у села и кољу и пљачкају, а да четници то не раде, Поповић је љутито рекао: “Ми од вас тражимо појачану активност против четника јер њих морамо у зачетку уништити. Кад то једном постигнемо више од пола наше битке биће добивено”.

Блажевићу је дуго времена сметало што се Шеста дивизија зове хрватском јединицом, што њом командује Хрват Срећко Манола, и што је у саставу хрватског корпуса коме су на челу Хрвати Гошњак и Хољевац, и што је под директном командом Хрватског Главног Штаба, а да у дивизији нема не само ни једне чисто хрватске јединице него да у дивизији нема ни једног Хрвата борца. Зато је Блажевић предложио Главном Штабу да се одмах покуша формирање једна чисто хрватске јединице и препоручио чак и њено име “Матија Губец”. Главни Штаб се сложио с Блажевићевом идејом па је уз велике тешкоће нађено нешо Хрвата и формиран батаљон “Матија Губец”. Међутим, у првом борбеном додиру с усташама на Отешу, овај батаљон је цео прешао на усташку страну, па је мобилисана група личких Срба од којих је поново формиран батаљон “Матија Губец”. Опет на Блажевићево инсистирање овој групи прикључена је једна партизанска чета из Далмације “Плави Јадран” у којој је било више Италијана него Хрвата. Међутим, скоро сви Хрвати из ове групе, тзв. Плавог Јадрана, су се у првој борби разбежали па је Главни Штаб тада наредио да се остатак људи из ове чете не шаље више у борбу него да се пошаље по српским селима да певају шартизанске песме. Тако је тзв. батаљон “Матија Губец” остао састављен искључиво од Срба. Ово је било већ лето 1943, већ две године рата, а КПХ није имала формирану ни једну чисто хрватску јединицу.

Међутим, док је Г Ш Хрватске маневрисао којекуда са Шестом дивизијом, дешавало се нешто што је Партију много забрињавало. До лета 1943. из Шесте партизанске дивизије је побегло у четнике 1.800 партизана док ни један четник за све то време није побегао у супротном правцу. Дешавало се и да су целе чете партизана заједно с командиром пребегавале не четничку страну, као што је био случај са партизанском четом којој је командовао партизански поручник Милош Пупавац.

Двадесетог октобра 1943. штаб Шесте дивизије је добио наређење од Г Ш да “у највећој тајности” изврши све припреме за један дужи марш. Шестог новембра, надомак невремена и предзнака оштре зиме, почела је Шеста дивизија КАЗНЕНИ МАРШ према Србији, а већ 8/9 новембра она је била затрпана снегом и покрет обустављен, јер је знатан број људи изгубио животе у белој смрти смрзавањем.

Касније Дивизија ће наставити бесмислени и бесциљни казнени марш преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, и за Србију, идући увек преко и кроз српска села у којима их је српски народ хранио и облачио. Чим је стигла у Србију Дивизију је стигла Брозова директива од 28. августа 1944. која је гласила: “Крварење и губљење времена око неког утврђеног окупаторског градића није рентабилно. За нас је важно добити позицију на терену. Сада је битно овладати стратегијском гредом Рудник-Сувобор-Соколска Планина-Цер, из разлога: разбијање основних четничких снага и стварање услова за нове мобилизације”. Са овом Брозовом директивом Шеста Дивизија је започела борбу против четника по Србији не дирајући Немце. Циљ Партије је био да се освети Дражиној Србији за раније велике поразе и да покупи војнички необучену омладину-дечаке и пошаље на Сремски фронт против Немаца да тамо листом изгине.

Тринаестог октобра 1944. Дивизија је дошла у додир с руским трупама и иза њиних леђа без једног испаљеног метка 20. октобра ушла у Београд. Обновљена насилно мобилисаним Србима из Србије Дивизија је бачена против Немаца у Срему, где је само у једној ноћи, у једном малом селу Радници, изгубила у борби против немачких тенкова 500 младих Срба. На Сремском фронту су изгубили животе остаци личких Срба, који су пошли с Дивизијом на казнени марш и остало је живих само неколико бораца уз око 70 чланова командног хрватског особља. Цела ствар је била намештена са Сремским фронтом да се Дивизија очисти од Срба и да се у њу мобилишу Хрвати (усташе и домобрани), Фолксдојчери, Мађари, и друге мањине, које су на све могуће начине тражиле излаз да се сачувају од очигледно заслужене казне за криминал који су починили према Србима током четири године рата. Тако је кроз Шесту партизанску (пролетерску) хрватску дивизију остало без живота укупно око 20.000 Срба Личана, партизанских бораца. Заменили су их у Дивизији они који су све време рата стајали чврсто уз окупатора.

Партија је формирала Шесту дивизију да би преко ње одвела из српског завичаја млади српски свет и тако му прекинула онај први животни сок којег су усисали у патријахалном животу своје уже српске заједнице. Једном одведени из Лике комунисти су овом младом свету, гладном, уморном и у страху, могли лако да накалеме нове изопачене идеје о породици, друштву и држави, у чему су прилично успели.

Шеста личка дивизија је више маршевала него што се борила. Њена маршевска линија је много дужа од чувене Маоцетунгове, која је ушла у историју као најдужа коју је иједна војска дотад учинила. Кад се маршевској линији Шесте дивизије , замршеној као паукова мрежа у испрекиданим различитим правцима кретања, нашао крај у Загребу, резултат је био ужасно поражавајући. Није било оних хиљада Срба са којима је ова дивизија три пута из основе попуњавана, па је и на овоме конкретном примеру посведоћен усташко-комунистички план за уништење Срба.

Дивизија је стигла у Загреб с бројним стањем од око 8.000 људи, жалост и бол су достигли врхунац кад су лчке српске мајке дошле у Загреб да потраже своје синове који су напустили Лику са Шестом дивизијом. Са изразом грча и бола на лицима уплашене, гладне и уморне оне су ишле од групе до групе и ни једна није нашла своје дете. Уместо њих, оне су сусреле туђу војску која је говорила туђим језицима које ове убоге  српске личке мајке нису разумеле. Ти туђи војници нису схватили зашто их ове убоге жене са црним убрадачама загледају и шта траже. Па да су чак и говорили исти језик шта би ова нова војска у Дивизији која се до јуче борила у редовима Павелића и Немаца могла да каже овим несрећними изнемоглим српским женама. Шта су ови туђи војници могли да знаду шта се дешава у српским селима Могорићу, Павловцу, Липову Пољу, Дивоселу, Крбавици, Суваји, Бубњу, Доњем Лапцу, Великој и Малој Попини и Брувну и како су она током рата страдала ? Ти туђи војници нису могли да разумеју зашто се ове старице по неколико пута враћају и загледају сваког од њих, и зашто усмерују очи у даљину не би ли још неки војник однекуд дошао, са надом сваке од њих да ће то можда, бити њен син, њена највећа животна радост и нада.

Данас кад неко прође личким путем и погледа у неку недовршену кућу, из ње ће са страхом провири неко старо чељаде. То је она личка старост које је решена да у Лици доживи уклети живот и да на убогом личком тлу остави своје кости. Ту живе телом које је дубоким кореном урасло у овај камени крш и душом и срцем умотаним у непреболни бол. Кад њих нестане, исчезнуће последњи живи сведок најстрашније трагедије која се икад игде десила. На овој трагедији КПХ ће сазидати спасење за Хрвате и сачуваћеих од сваке судске одговорности за скоро милион покланих Срба. Срби лике неће више бити Срби него “православци”, док касније не постану хрватски православци и још касније Хрвати као што су постали хиљаде оних Срба што су насилно покрштени за време Марије Терезије.

У знак захвалности за хиљаде српских добровољаца које је у Првом светском рату дао Коренички срез, Краљ Александар је подигао у Кореници гимназију и болницу. За још више хиљада Срба бораца, које је Коренички срез дао Шестој партизанској дивизији, Комунистичка партија Хрватске је српској Кореници дала хрватско име “Титова Кореница” и усред ње подигла споменик светској скитници, Марку Орешковићу.

У тридесет година по завршетку рата доћи ће у српску Кореницу и Лику Јаков Блажевић да у својим говоима потсећа народ овог краја на “Устанак народа Хрватске”, без да икад помене оне безбројне гробове личких Срба посађене од Коренице па преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије и до Загреба. Никад том народу још досад није реко да је оно што се данас види уЛици резултат и крај једне крваве српске личке одисеје.

Ето, где су лички Срби.

Никола Плећаш
Американски Србобран 15. Мај 1985


http://www.jadovno.com/intervjui-reportaze/articles/nikola-pleacas-gde-su-srbi-like-.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Nedić i Mihailović, dupli aršini / "Novosti" June 11, 2015

$
0
0
Novosti
V. CRNjANSKI SPASOJEVIĆ
June 11, 2015

Postupak rehabilitacije predsednika srpske vlade za vreme rata čeka odluku Apelacionog suda. Isti predlagači sudu nisu bili sporni u slučaju komandanta JVuO. Slučaj sedam godina "na ledu".

Milan Nedić
 
NASLEDNICI Milana Nedića, predsednika srpske vlade za vreme Drugog svetskog rata, posle rehabilitacije generala Dragoljuba Mihailovića, očekuju da sud konačno počne postupak rehabilitacije njihovog pretka. Zahtev je podnet još pre sedam godina i dva puta je odbijan "zbog neurednosti", da bi ga Apelacioni sud u Beogradu vratio na ponovno odlučivanje.
 
S obzirom na to da su predlagači rehabilitacije Draže Mihailovića, između ostalih, bili Srpska liberalna stranka (pravni naslednik je Srpski liberalni savet) i Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, koji su takođe prvi predlagači i rehabilitacije Nedića, Nedićevi naslednici očekuju da sud više neće oko njih praviti problem.
 
- Zahtev za rehabilitaciju je podnet 2008. Viši sud ga je odbacio kao neuredan, jer je u međuvremenu Srpska liberalna stranka brisana iz registra političkih stranaka, a prvi advokat koji je zastupao predlagače je preminuo - kaže advokat Zoran Živanović, koji zastupa i prvobitne predlagače, ali i Radmilu Pavković, Nedićevu unuku, i troje praunuka koji žive u inostranstvu.
 
Živanović je uložio žalbu, pa je Apelacioni sud vratio predmet na ponovno odlučivanje. Viši sud ga je nanovo odbacio kao neuredan, tražeći, između ostalog, izvode iz statuta Udruženja političkih zatvorenika i odluku skupštine tog Udruženja o zahtevu za rehabilitaciju.
 
Kako ništa od svega toga nije bilo potrebno sudskom veću da rehabilituje generala Mihailovića, utisak je da ovakvim zahtevima sudija "kupuje vreme".
 
- Ponovo smo uložili žalbu i čekamo odluku Apelacionog suda. Za tih sedam godina jasno je da sud u ovom predmetu nije radio ništa, pa čak ni od Arhiva nije tražio uobičajenu dokumentaciju - dodaje Živanović.
 
Praunuk Nedićevog rođenog brata Boška, Aleksandar Nedić, objašnjava da su oba brata ratnog premijera već rehabilitovana - general Milutin Nedić pre dve godine, a Boško, invalid iz Prvog svetskog rata, još 1957, kada je Tito lično dozvolio da bude sahranjen u Jugoslaviji.
 
 
S obzirom da Milan Nedić nikada nije pravosnažno osuđen, već je samo ukazom iz 1949. proglašen za domaćeg izdajnika, i s obzirom da je, posle samoubistva pod sumnjivim okolnostima, njegovo telo sakriveno, porodica je još 2007. tražila da joj budu vraćeni posmrtni ostaci. Bezuspešno.
 
- Svesni smo da on nikada neće biti rehabilitovan, ali želimo da se bar održi suđenje i da javnost čuje istinu i stekne pravu sliku o njemu - objašnjava Aleksandar Nedić.
 
A u tu pravu sliku, po njemu, spadaju sledeće činjenice: da Nedić nije osnovao Banjički logor i da je taj logor bio podenjen na dva dela, gde su nad prvim, u kom su bili džeparoši, lopovi i prostitutke, nadležnost imali Nedićeva vlada i specijalna policija, a nad drugim, gde su bili politički zatvorenici, komunisti, pripadnici JVuO i Jevreji - Nemci; da nije odgovoran za logor na Starom sajmištu, koji je bio u okviru NDH; da je "jevrejsko pitanje" rešavao Gestapo i SS, a ne Nedićeva vlada; da iz Srbije nijedan građanin nije bio regrutovan za Istočni front; da je spasao 350.000 izbeglica iz NDH i 250.000 Slovenaca; da je spasavao skojevce iz banjičkog logora, među kojima i Purišu Đorđevića i prebacivao ih u centar za prevaspitavanje srpske omladine u Smederevskoj Palanci; da je spasao Dražine oficire i podoficire, a oficirima Jevrejima iz vojnih logora davao srpska dokumenta.
 
 
OSTALE DVE KUĆE
 
MILAN Nedić je iza sebe ostavio zgradu na Slaviji, na mestu gde je izgrađena Narodna banka Srbije. Takođe je ostala kuća u zemunskom parku, gde se danas nalazi vrtić. Ako ne bude rehabilitovan, porodica neće imati pravo na povraćaj ovih nekretnina.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

Holocaust survivor sheds light on little-known concentration camp [JASENOVAC] / "Your Houston News" June 11, 2015

$
0
0
Your Houston News
Melanie Feuk
June 11, 2015

Humble [Texas] resident, Alexander Pollak, has made it his mission to bring the atrocities at the concentration camp, Jasenovac, to light.

Alexander Pollak (center) poses with his team of supporters at the Humble Rotary luncheon June 10, 2015.
 
Pollak’s father, along with countless others, perished at Jasenovac.
 
Jasenovac is a name that is not as widely recognized, but is among one of the worst World War II concentration camps. Located in Croatia, Jasenovac’s existence remains under the radar because its records were intentionally destroyed.
 
Pollak had the chance to share his mission during the Humble Rotary luncheon June 10 [2015].

Pollak’s friend, Michelle Lee, has been helping him in his efforts. Like most others, Lee had never heard of Jasenovac.

“I started doing research on Jasenovac and learning how horrific it was,” Lee said. “Even Hitler himself said that he was disgusted by what they did at Jasenovac. What Hitler did was horrific enough. He wanted to get rid of the Jews and those “beneath” him. But he wanted to do it quickly – just get them out of the way. The Ustaše – some call them the Croatian Nazis – they wanted them to feel pain; to feel the torture. It wasn’t just men; it was women and children. They were brutal.

“This was like the dark secret of the Holocaust. They burned all documentation, so there is no way to know how many people died there. Researchers estimate anywhere from 250,000 to 1.4 million people perished, but they just can’t find enough information to get a clear number.”

Pollak’s mission is spurred by a desire to honor Jasenovac’s victims; but also by his determination to expose the parallels between the situations leading up to the Holocaust and events occurring now.

“This story is repeating itself today, which is the tragedy of it all,” Pollak said. “Jasenovac was a blueprint for Auschwitz, and it is a blueprint for ISIS. The atrocities occurring in Lybia, in Iraq are identical to what happened. I witnessed it.

“That is why we are here. It is a warning: these things happen slowly and then suddenly, like a tsunami. I was seven years old, and I remember the warning sign was that we would gather in the square on Sundays and we all had to wear tags that said ‘Jew.’ I mean, I don’t understand how nobody was aware of what was coming. I personally cannot ignore this; I can see the signs.”

Among his many awareness building initiatives, Pollak and his team have secured two sites for future remembrance gardens as memorials for those who suffered in the Jasenovac concentration camp.

The first garden will be located at King’s Harbor in Kingwood; development plans are underway. The second garden’s location will be at St. Sava Serbian Orthodox Church in Cypress.

Alexander Pollak is on a mission to spread awareness about the
Jasenovac concentration camp.
 
Features of the Jasenovac concentration camp will play heavily
into the remembrance garden’s design.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****
 

VIDEO / Croatia could face sanction for swastika pattern on field vs. Italy [European Soccer Championship qualifying games for 2016] / "ESPN FC" June 12, 2015

$
0
0
ESPN FC
U.S. Edition
ESPN Staff
June 12, 2015

The pitch in Split, Croatia, appeared to show the pattern of a swastika during Friday's Euro 2016 qualifier.


SPLIT, Croatia -- Croatia could face punishment by UEFA after a swastika pattern could be seen on the pitch for its European Championship qualifying match against Italy.

The Nazi symbol was clearly marked in the middle of the half Italy was attacking in the first period of Friday's 1-1 draw.

Ground staff attempted to cover the symbol up during the half-time interval but were unable to do so and the Croatian Football Federation expressed its regret over the incident and confirmed the symbol had been emblazoned on the pitch up to 48 hours before the match took place.

"We apologise to all viewers, our guests from Italy and the players from both teams, for the Nazi symbol on the Poljud Stadium grass," Croatian Football Federation press officer Tomislav Pacak said.

"Technically speaking, a chemical agent was used on the field 24 to 48 hours before the kick-off, timed to be visible during the qualifying match.

"During the half-time, we have tried to remedy the situation to the best of our abilities, given the short amount of time."

Pacak went on to reveal that UEFA had been notified about the incident and called on the police to bring those responsible to justice.

He added: "This was an obvious act of sabotage and a criminal act. We condemn it and ask the police and judicial bodies to find the person[s] responsible for what is a shame not only for Croatian football, but the entire country.

"Once again, we express regret and condemn this act, and we apologise to all the viewers, guests and players from both teams."

The match was already being played behind closed doors as punishment for racist chanting and crowd trouble by Croatia fans, which temporarily halted the November match between the two sides at San Siro.

"It's one of our problems and we are working to fix it,'' said Davor Suker, the president of the Croatian football association, of Friday's incident.

"Unfortunately something happened tonight too, but we would prefer not to talk about it now, we'll talk about it from tomorrow.''

In a friendly with Italy in Livorno in 2006, around 200 Croatia fans formed a human swastika in the stands, positioning themselves to depict the symbol commonly associated with Nazi Germany. They also gave Nazi salutes.

VIDEO:

http://espn.go.com/video/clip?id=intl:2489620

Information from the Associated Press and Press Association was used in this report.

http://www.espnfc.com/european-championship-qualifying/story/2489170/croatia-could-face-sanction-for-swastika-on-field-vs-Italy


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

JASENOVAC REMEMBERED by William Dorich / "Britić - The British Serb magazine" June 10, 2015

$
0
0
Britić - The British Serb magazine
William Dorich
June 10, 2015



As the author of six books on Balkan history I am most proud of my monograph: Jasenovac Then & Now: A Conspiracy of Silence.

As the victim of double Balkan genocide it is important that these war crimes are never forgotten. In 1942, in the village of Vojnic, Croatia where my father was born 97 Serbs were gathered in their church believing they could convert to Catholicism to save their lives…the doors were locked from the outside and the church was burned to the ground—17 of those victims were my relatives.

In 1995 during “Operation Storm” when 230,000 Serbs were cleansed from Croatia, the last five relatives of my name were too old and too sick to flee…I was notified a month later by the Red Cross that they were found with their throats slit.

In 1997 I was invited to participate and speak at the First International Conference and Exhibition on the Jasenovac Concentration Camp at Kingsborough College in New York.

I immediately accepted the invitation and within days wrote my speech and as requested sent a copy to Dr. Kline whose department sponsored the event. Within 2 days I received a telephone call uninviting me to participate…when I asked the reason I was told that a Croatian professor at the college said she would refuse to participate if I spoke.  I was outraged that the host of the conference shared my speech without consideration to my privacy and that Croatian Nazis murdered all of my family and she was more interested in politics than the alleged scholarly investigation.

Since I volunteered to assist in raising money to finance the $7,000 required to bring several Jasenovac survivors to New York to participate, my major donor said he would withhold his contribution if I were removed from the panel of speakers.

My invitation was again extended however I had suspicions that this was going to be a political set up, so I went back over my speech which contained 29 footnotes for reference and confirmation of my words before this important presentation.  I printed that monograph of 65 pages that included 22 first-person witness statement in 1945 including, three Ustasha Catholic priests, German military officials, several survivors, a number of Croatian officials and a statement by Senator Herbert Lehman of New York. This monograph now in its 3rd edition has been made available over the Internet for an inexpensive download on all of the major tablets.

At the conclusion of my presentation, Dr. Kline, a Jew, came to the microphone to “distance himself and the college from my presentation”…by that time my monograph was being distributed among the audience…Here is my speech, you be the judge about its content.

*****

The American lexicon of the 1940s included such repugnant words as “Japs, Kikes and Pollocks.” I remember those days—my father was an immigrant coal miner, and I was automatically addressed by the bigoted word—“Hunky.” Today, in more subtle ways, name calling still haunts modern society. In the contemporary context it has been easy for Americans to deny knowledge of the Holocaust as though Auschwitz and Jasenovac were a mere anomaly of history—but they are naive, millions have been killed since Nuremberg. Today, it is politically incorrect to attack blacks, Asians, Arabs and homosexuals, but perfectly acceptable to attack a Serb—a name that has become synonymous with evil. Terminology that demonizes Serbs with collective guilt thrives.  Secretary of State Lawrence Eagleberger said “Serbs are not too smart,” and Richard Holbrooke unashamedly called Serbs “murderous assholes.”1 Morton Kondracke called Serbs “Bastards”2 on national television, while Senator Biden used CNN to inform the world that Serbs were “illiterates and degenerates.”3 The Serbians have been denied food and medicine for the past five years in a process known as “negative earmarking.”4 This can only be described as—GENOCIDE by SANCTIONS.5 This conference will surely expose one important reality—that Jasenovac was not a symptom, but the full-blown disease of manifest hatred.

In this century, in which the word genocide was coined in 1944, the following chilling words were spoken in testimony by Antun Miletich, a Croatian writer: “…There is not a pen capable of describing the horror and terror of the atmosphere at Jasenovac. It surpasses any human fantasy. Imagine Hell, the Inquisition, a terror more dreadful than any that ever before existed anywhere, run by bloodthirsty wild animals whose most hidden and disgusting instincts had come to the surface in a way never before seen in human beings—and still you have not said enough.”6 Jasenovac screamed out at the world and nobody heard that Serbs were the victims of “the greatest genocide, in proportion to a nation’s population,”7 in WWII, as Jasenovac became the “Yugoslav Dachau.”8

Today, journalists conceal the fact that Serbia lost half of her adult male population in WWI—their losses 23 years later at Jasenovac would pain the Serb psyche for the remainder of this century—a century that witnessed the slaughter of more than 170 million victims, beginning with the first genocide in 1907, when the Germans liquidated 120,000 Tanzanians—followed in 1922 by the first Holocaust in Asia Minor, where Turkey massacred 3.5 million Armenians and Greeks. In my generation when “never again” was repeated like a mantra, 30 million Chinese and Russians were liquidated in the 1950s and 1960s with impunity, followed by 1.7 million Cambodians in the 1970s, and 2 million Sudanese and Ethiopians in the 1980s.  Since Nuremberg, war criminals, dictators and genocidal maniacs have murdered hundreds of thousands of the “politically incorrect,” while remaining political untouchables.

But in 1990s Bosnia, the moral line in the sand has been drawn to prosecute “Serbian war criminals”9 for killing an alleged “200,000 Bosnian Muslims,”10 the single largest deception of this war.  Serbians are accused of killing “7,079 Srebrenica Muslims,”according to Pulitzer prize awardee David Rohde.11 Four thousand of these alleged victims were seen and recorded in Tuzla by John Pomfret of The Washington Post on July 18, 1995.12   This is deceit for a political agenda. Jasenovac is Croatia’s deceit of history and her conspiracy of silence.13

Many of the criminals who perpetrated these war crimes in Jasenovac have returned from exile. One such war criminal is Dinko Sakic, one of the men who ran Jasenovac.  He is now the security advisor to Croatian President Tudjman.  Sakic proclaimed in a Zagreb magazine: “If I were offered the same duty today, I would accept it.”14 Why is Sakic not being dragged off to The Hague? Equally repugnant is the fact Germany’s “Neo-Nazis Help Croatians in Bosnia”15 during this current war.

Tito and Croatian apologists, aided by the Vatican, buried their crimes at Jasenovac along with their victims.  “It now appears that a vast international conspiracy involving Marshal Josip Broz Tito, founder of modern Yugoslavia, his ruling Yugoslav League of Communists, the United Nations, some Vatican officials, and even Jewish organizations strove to keep the Jasenovac story buried forever.”… ” The silence of Jewish organizations is less easily explained, particularly since Nazi hunter Simon Wiesenthal was aware of the slaughter,”16 mocking his own words, “Hope lives when people remember.”17 Professor John Ranz, chairperson in the U.S. of the Survivors of Buchenwald, even finds reason to discredit the Museum of Tolerance in Los Angeles as “an insult to the memory of the Holocaust.”18  The only reference to ‘Jasenovac’ at the Museum of Tolerance is a wall map showing the concentration camps of World War II.  In spite of the fact that thousands of Jews were exterminated at Jasenovac, the tour guides at the Museum of Tolerance intolerably never mention its name.

In July of 1994, Dr. Milan Bulajic, recognized as an expert on genocide by the United Nations, visited Washington, meeting with officials of the National Holocaust Memorial Museum, to bring justice to the victims of Jasenovac and to find out why this tax-supported American institution would omit the Yugoslav Jews and Serbians who died there?  He did not get a clear cut answer as to why the third most lethal camp in WWII, nicknamed by historians as “The Auschwitz of the Balkans,” is conspicuously missing at this museum?

In my book, The Serbian Genocide—1941-45, published on the 50th anniversary of WWII, co-authored by the late David Martin, who was Jewish and the author of the 1990 book, The Web of Disinformation, and an expert on the Balkans, wrote: “Initial reports claimed that 150,000 Serbs had been massacred; while arriving reports claimed 600,000 were killed.  All reports were replete with details of such psychopathic fiendishness that on first reading they seemed almost absurd.  The facts of the massacres would indeed be incredible if they had not been authenticated from so many different sources, including photographic evidence by Ustashi themselves, as such evidence was one sure way of receiving Pavelic’s approval and elevation to higher rank within the Ustasha militia.” … ”Numerous reports of entire Serbian communities being locked in their churches and burned alive and reports that the Ustashi were adorning themselves with necklaces made of Serbian eyes were so horrible that one simply cannot blame the civilized western world for initially disbelieving them.” …

“Today no one denies that the massacres take place.  It is of interest to note that in ‘The Yugoslav Peoples Fight to Live,’ Tito stated: ‘During three months of 1941, with the aid of the Ustashi, the Nazis succeeded in exterminating more than half a million Serbs in Croatia, Bosnia, Herzegovina and Vojvodina.’”19 If we are to believe today’s revisionists, such a statement would imply that no Serbs were killed after 1941.

If there is any value in Simon Wiesenthal’s words that ‘hope lives when people remember,’ then Serbs will surely find it hopeless that their bravery in saving the lives of thousands of Jews during the war in Yugoslavia has been easily erased from history.  Serbs also find hopeless a new attempt to tell the story of World War II in the Balkans entitled Serbia’s Secret War—Propaganda and the Deceit of History by Philip Cohen.  Jasenovac only appears twice in this book—on pages 91 and 125—less than 90 words were used to describe Jasenovac, where, according to most scholars, more than a half million Serbs were exterminated.20

Asserting that he has discovered a “Secret War” of the Serbs, Philip Cohen is unburdened with credentials in Balkan Studies and cannot speak in the Serbo-Croatian language, nor read the Cyrillic alphabet, which would have been necessary to comb through the thousands of documents to make this alleged secret discovery—apparently, Mr. Cohen relied on others to do his so-called “meticulous and excruciatingly well-documented study,”21 according to Stjepan G. Mestrovic, a Croatian at Texas A&M University. No respectable Croatian would dare to author such a book.

In his foreword to the same book, Jewish Professor David Riesman, Emeritus of Social Sciences at Harvard, also found it obligatory to use racism by saying: “… The account makes clear, there is an important cultural difference between Serbia and Croatia; it is in Serbia that illiterates could rise to leadership and even to the monarchy…”22 This remark was obviously meant to be as insulting as possible to the Serbian nation. Today, the Serbs do a dance without musical accompaniment, it is called the “silent kolo,”—invented in the 18th century because Serbs were denied the right to an education and musical instruments by their Ottoman oppressors. Riesman’s kind of hateful attack on Serbians was what made Jasenovac a reality.23

Conspicuously missing from this book is any mention of Ante Starcevic (1823-1896), who contributed to two World Wars and is considered the Croatian “father of hate.”24 Missing, too, is any mention of Andrija Artukovic,the minister of the Interior of the First Independent State of Croatia in 1941.25 In 1985, the U.S. Justice Department introduced evidence at Artukovic’s Los Angeles extradition trial, signed by Artukovic—Artukovic’s son claimed his father’s signature were “authentic.”These documents directed punitive measures against Serbs, Jews and Roma whom he sent to Jasenovac. In 1941,  Fr. Ivan Raguz yelled from a Croatian Roman Catholic pulpit: “Kill all Serbs and Jews, including children, so that not even the seeds of the beasts are left.”26 Therein lies the foundation, the pretext and the horror of Jasenovac.

There are more than 12 million Serbs today in the world, and there is scarcely a family that did not lose a close member or a relative during the Holocaust—a great many of whom died at Jasenovac.  This author lost 17 members of his family during the war—they were burned to death in the Serbian Orthodox church in the village of Vojnic for refusing to convert to Roman Catholicism. Today’s ‘talking heads’ in the partisan media tell me that this is “ancient history,” in spite of the fact that it happened to my family in my lifetime—there is no statute of limitations on murder, meanwhile irresponsible legal minds pursue an arbitrary mandate of only prosecuting war criminals after 1990 and only in former Yugoslavia. Entering the 21st Century practicing such selective justice only insures that we will repeat the mistakes of this century.

The United States is the world’s beacon for freedom, then why in God’s name would we deny free speech to the Serbian people?27  In 1942, during WWII, the Legion of Merit Award, the United States’ highest honor to a foreign citizen, was given to General Draza Mihailovich by an act of Congress. Was it in the name of “freedom” that the U.S. State Department kept that award secret for more than 20 years?—insulting Serbian allies who saved over 500 American airmen downed over occupied Yugoslav territory at great personal sacrifice? Erasing these facts from the records,28 and obliterating Jasenovac from historic research, has been accomplished by influential Croatians, the Vatican and their patrons. These were not ordinary perpetrators—they included hundreds of Roman Catholic priests who killed Serbs and Jews with their own hands, then fled into exile with false passports generated by Fr. Krunoslav Draganovic—a Croatian priest—who operated the infamous “Ratline” from inside the Vatican.29

In 1991, President Tudjman was quoted in the Jerusalem Post as saying, “I am a doubly lucky man, my wife is neither Serbian nor Jewish.”30 This is the same Croatian president whose army destroyed Jasenovac Concentration Camp and its Museum and who claims that only “20,000 Serbs died at Jasenovac.” One only need see the repulsive photographs taken by Croatian perpetrators at Jasenovac to know that even 5,000 dead Serbs accomplished in this sadistic manner represents the worst crimes against humanity in the 20th century.  I know many Croatians who are good and decent people.  Why have Croatians refused to speak out against this genocide and apologize for its brutality?

In 1991, His Holiness Pavle, Patriarch of the Serbian Orthodox Church, led the first anti-war demonstration of million Serbs through the streets of Belgrade. His effort has been repeated a number of times since.  Why has every overture of the Serbian Orthodox Church been rebuffed by the Croatians and, equally important, why is there a worldwide effort today to discredit Eastern Orthodoxy, the religion of 280 million Christian people?

In 1991, His Holiness Pavle invited the Pope of Rome to Jasenovac to serve a joint liturgy on the 50th anniversary of World War II. Pope John Paul II refused, saying, “It is too dangerous to come to the Balkans at this time.” Then, two years later, at the height of the Bosnian Civil War, the Pope went to Zagreb—where his first official duty was to lay a wreath on the tomb of convicted war criminal, Archbishop Stepinac. Americans fought and died to destroy fascism and death camps like Jasenovac, then turned and looked away as the Roman Catholic Diocese in White Plains, New York named one of their schools, Archbishop Stepinac High School in the 1950s.

Absent from Cohen’s Serbia’s Secret War is Fr. Miroslav Filipovic Majstorovic, a Franciscan friar, who was nicknamed “Friar Satan”—by one of the guards at Jasenovac, and for good reason. On February 7, 1942 the Ustashi, under his leadership, massacred 2,300 Serbian adults and 551 children in the village of Drakulic.31 (recounted on the following pages). The children in the village were selected as the first victims—their noses, ears and genitals were cut off—body parts that allowed the victims to remain alive through rapes and tortures.   The most grotesque crime of all was the decapitation of these children—their heads thrown into the laps of their mothers, who, in shocked horror, were then murdered.32

Hearing about these bloody massacres, Ante Pavelic was so pleased that he made Fr. Filipovic the commandant of Jasenovac for four months.  Filipovic admitted to personally killing 40,000 victims at his Yugoslav trial, in direct contradiction to Tudjman’s statement that only ‘20,000 Serbs died at Jasenovac.’ Fr. Filipovic was not the only crazed Roman priest.  Fr. Petar Brzica was nicknamed “King of the Killers.”33 He won that title on the night of August 29, 1942 in a contest to see who could kill the most Serbs in the shortest period of time at Jasenovac. Fr. Brzica won, putting to death 1,350 Serbs by slitting their throats.34 Do not misinterpret my outrage, all war criminals deserve to be punished—including Serbs and Muslims.

Philip Cohen refers to author Curzio Malaparte’s description of seeing a basket of gouged out Serbian eyes on the desk of Ante Pavelic in Malaparte’s book, Kaputt—as “fiction”—and refers to the  book as a “novel,” an attempt to draw attention away from this unspeakably horrible practice of the Ustashi.35 Equally deceptive was the use of footnote 66, Chapter 5, in which his reference source, Michael McAdams, claims that ”Ustasha atrocities in WWII were more fiction than fact.” McAdams, it turns out, is a Croatian-Nazi apologist at a Jesuit university in California. I was in that courtroom where McAdams was a character witness for Andrija Artukovic, at his 1985 extradition trial, and where Cardinal Manning of Los Angeles referred to Artukovic as “a great, good man.”36

The words of United States Justice, Oliver Wendell Holmes seem appropriate here, “When I want to understand what is happening today or try to decide what will happen tomorrow, I look back.”

On behalf of the one million Americans of Serbian heritage,  I wish to thank Dr. Kline, Professor Lituchy and Kingsborough College for having the courage to stop the falsification of Balkan history, and for being the first institution in the United States to exhibit the evidence of Jasenovac—and, above all, to finally give its victims a voice and a place in time.  Official academic obfuscation would have gone on unhindered if not for the scholarly dedication of these few individuals.

The Serbian people owe them a debt of gratitude. The ancient Chinese had a wonderful saying—“a journey begins with the first step.” May this courageous step inspire others to imitate you and to share your interest in Jasenovac.  Academia should be embarrassed that so many individuals have spent a lifetime preventing the crimes of Jasenovac from surfacing at institutions of higher learning. Universities across this nation should also be called to account for their record of preventing good, loyal and decent American Serbs from appearing on panel discussions and seminars related to the current Balkan crisis.

For the students at this institution, I leave you with this crucial question—why did our elected officials prevent Serbian scholars, authors, journalists and political leaders from appearing before Congress, the Senate, the Foreign Relations Committee, the Helsinki Commission and the Human Rights Caucus for the past several years? No ethnic group deserves to be singled out and muzzled in this country—the greatest experiment in a democratic society.

In closing, I would like to recall the eloquent words of William Arthur Ward:

“Each of us will one day be judged by our standard of life—not by our standard of living; by our measure of giving—not by our measure of wealth; by our simple goodness—not by our seeming greatness.”

William "Bill" Dorich

I photographed the Serbian church ruins in 1972 on a trip to Yugoslavia.  In 1995 President Tudjman of Croatia bulldozed the site at the same time he destroyed the Jasenovac camp and museum. (William Dorich)
 
The plaque on the ruins tells about this church but apparently the Croatians do not wish to be reminded of the hideous war crimes they perpetrated 70 years ago. (William Dorich)
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
 
*****

ОДРЕЂЕНИ ДОБИТНИЦИ НАГРАДЕ "ДРАГИША КАШИКОВИЋ"ЗА 2015. ГОДИНУ / ИК "Српска реч"и Републичка асоцијација за неговање тековина равногорског покрета

$
0
0
www.spo.rs
June 14, 2015


Вељко Лалић, главни и одговорни уредник часописа „Недељник“ из Београда добитник је награде "Драгиша Кашиковић"за новинарство у Србији, а Драган Јаковљевић, главни и одговорни уредник „Српских недељних новина“ из Будимпеште, лауреат је признања за новинарство у дијаспори.

Лалићу и Јаковљевићу награда је припала за високо професионално умеће, истраживачко и аналитичко новинарство, објективност, независност и непристрасност, као и за храброст у објављивању информација и ставова.

Признање које од 1994. године додељују Издавачка кућа "Српска реч"и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета, за врхунски домет и ширење слободе стваралаштва у областима којима се бавио новинар и свестрани уметник Драгиша Кашиковић (1932-1977), припало је историчару др Срђану Цветковићуза књигу „Између српа и чекића“, која је плод деценијског истраживања аутора о политичким суђењима, дисиденству у комунистичкој Србији, прогонима унутрашњег непријатеља и улози тајних служби.

Драгослав Митровић, афористичар из Цириха у Швајцарској овогодишњи је лауреат награде за збирку афоризма „Благо њима, ковчег нама“, у којој се налазе изузетно духовите, критичке и сатиричние мисли о времену у којем живимо.

Награда, која се састоји из плакете и новчаног износа, добитницима ће бити уручена у Удружењу књижевника Србије, Француска 7, у среду, 17. јуна, са почетком у 12 часова, на годишњицу убиства Драгише Кашиковића, главног уредника листа „Слобода“ у Чикагу.

О добитницима је одлучивао жири у саставу: књижевник Александар Чотрић (председник), књижевник Миодраг Јакшић и историчар Предраг Остојић (чланови). Признање ће добитницима уручити директор ИК „Српске речи“ Даница Драшковић.

Признање носи име по Драгиши Кашиковићу, једном од најзначајнијих стваралаца у дијаспори, сатиричару, писцу, публицисти, сликару, преводиоцу, новинару и уреднику. Кашиковић је од савременика назван „витезом српске политичке емиграције“. Рођен је 1932. године у Хаџићима, поред Сарајева. Кашиковић је као политички емигрант 1957. године дошао у САД, где је завршио факултет и перфектно овладао енглеским, немачким и француским језиком. Покренуо и књижевни часопис „Данас“, као и сатирични лист „Чичак“. Поред осталих, Кашиковић је објавио књиге „Поручник Каваја“, „Дупљаци“ (драма) и „Партија те тужи, Партија ти суди“ (афоризми). Кашиковић је убијен у Чикагу од припадника југословенске Службе државне безбедности, у редакцији листа "Слобода", гласила организације Српска народна одбране, коју је основао научник Михаило Пупин 1908. године.


http://www.spo.rs/vesti/466-odredjeni-dobitnici-nagrade-dragisa-kasikovic-za-2015-godinu.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
 

"FORGOTTEN 500" UPDATED LIST of Halyard Mission Rescued American Airmen by the Mihailovich Chetniks in WWII! / Gregory A. Freeman June 18, 2015

$
0
0
Gregory A. Freeman
Facebook
June 18, 2015

Author Gregory A. Freeman
 
 
From Gregory A. Freeman on Facebook
June 18, 2015:

"Forgotten 500 list of rescued airmen has been updated!

The list of airmen rescued in Operation Halyard that was included in THE FORGOTTEN 500 was known to be incomplete, and many people have asked if their family members might have been rescued even though they weren’t on the list. Now we have an updated list, thanks to the great research by Wendy Irwin, a relative of one of the men rescued.

Using the Missing Air Crew Reports that were filed after a bomber went down, Wendy has added a number of crew members who most likely were sheltered by Draza Mihailovich and rescued in the Operation Halyard flights. We still can’t call the list complete, so your relative might have been part of Operation Halyard even if his name isn’t included. But this is a great addition to the Forgotten 500 canon and I hope it answers important questions for some families."

See the updated list here:

[AR Note: The name of American Airman SSGT Curtis "Bud" Diles, Jr. needs to be added to the list.]

http://www.gregoryafreeman.com/OperationHalyard.pdf.

*****

You can order the book "THE FORGOTTEN 500" here:

http://www.amazon.com/Forgotten-500-Untold-GreatestRescue-Mission/dp/0451222121/ref=tmm_hrd_swatch_0?_encoding=UTF8&sr=1-1&qid=1434572153

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

HAPPY FATHER'S DAY to our beloved fathers both here on Earth and in Heaven / June 21, 2015

$
0
0

1963
 
Aleksandra's Note: Fortunately, I know how blessed I am to still have my father Rade with me here on earth...but, like all children who love their fathers and whose fathers love them, I'll always have him. Those of us who are the descendants of Serb and non-Serb patriots and heroes who knew and understood full well the importance of imparting the legacy of General Mihailovich and his Chetniks will forever maintain a bond with our fathers that will never be broken by the passage of time, by world events, by distance, or by mortality.

Thankful for so many of the things that my father has given me, but most of all thankful that the Holy Father gave me this earthly gift of having such a man in my life that I will cherish always.

Happy Father's Day, Tata!

Sincerely,
Aleksandra Rebic
June 21, 2015

2015


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Far-right surges in Croatia as EU disappointment spreads / "AP / Yahoo News" June 23, 2015

$
0
0

Aleksandra's Note:Surprise, Surprise!

NOT.

This "phenomenon" should not, and must not, be dismissed. Unlike Germany, Croatia has never renounced its Nazi past. That is because it is not just "in the past". If you want to know who these Croatians are, just ask a Serb whose family is from the Serbian parts of Croatia.

It's quite ironic that Croatians memorialize those Croats who were executed by the Yugoslav Communists after WWII yet despise the Serbian patriots who were executed by those very same Yugoslav Communists.

Fascism is not rising in Croatia. It has been there all along.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****

AP / Yahoo News
By DUSAN STOJANOVIC and DARKO BANDIC
June 23, 2015

In this May 16, 2015 photo, a man from Croatia wearing WWII Croatian "Ustasha" insignia attends a memorial to the thousands of victims of the mass killings by Yugoslav communists, in Bleiburg, Austria. At the time when most of Europe marked the 70th anniversary of liberation from the Nazi occupiers, thousands of right-wing Croats were out in a field in southern Austria honoring the WWII Ustasha state that was responsible for sending tens of thousands of Serbs, Gypsies and Jews to their death in concentration camps. (AP Photo/Darko Bandic)

ZAGREB, Croatia (AP) — It was one of the biggest nights in Croatia's sporting calendar: a European Championship soccer qualifying match with Italy. Seconds after kick-off in a game beamed around the world, a gigantic swastika materialized on the pitch under the shocked gaze of European soccer officials.

The swastika, sprayed by an unknown vandal with a chemical that became visible only when floodlights went on to start the game, has become the most potent symbol of a rise in ultra-nationalist sentiment that appears to be bleeding into the mainstream population in the European Union's newest member state.

But it's not the only one. In the mixed ethnic towns of eastern Croatia, road signs in the Serbian Cyrillic alphabet have been destroyed and Serbian Orthodox churches have been vandalized with a "U'' symbol representing the Nazi-linked World War II Ustasha regime. On weekends, Ustasha chants echo at sports venues and rock concerts.

The appearance of such symbols is perhaps unsurprising for a country that during World War II which sent tens of thousands of Serbs, Jews and Gypsies to death camps. But the Balkan state's current leaders have called for change after the global outcry prompted by the swastika on the field.

"This act has inflicted immeasurable damage on the reputation of Croatian citizens and their homeland all over the world," said Croatia's new conservative president, Kolinda Grabar-Kitarovic. "Therefore, we must finally put a stop to such things."

The rise of the right in Croatia has been fueled by deep economic hardship and growing public anger over the inability of the left-leaning government to deal with it, even after the country entered the EU two years ago, fueling dreams of sudden riches that have not materialized.

Minorities, especially Serbs, have complained of fears for their safety since Grabar-Kitarovic was elected president in December. The Anti-Serb graffiti has evoked memories of the bloodshed that engulfed the region during the 1990s Balkans wars that tore apart the former Yugoslavia.

At an event last month in southern Austria, Croatian ultranationalist Ivica Safaric proudly brandished the "U'' Ustasha symbol on a medallion around his neck. His companions in black shirts raised their right arms high in a Nazi salute, shouting out a dreaded battle call "For the homeland — Ready!" used by wartime Croatian fascist troops.

"I respect the Ustasha movement because it created the independent state of Croatia," said Safaric, who fought for Croatia's independence in the 1990s.

The gathering in Bleiburg was a memorial to tens of thousands of pro-Nazi soldiers, their families, children and civilians killed by communist guerrillas at the end of the war in 1945.

Commemorations for the Bleiburg massacre victims are held every year in May, but last month's gathering was by far the largest ever, with an estimated 40,000 people participating. It happened as much of Europe marked the 70th anniversary of liberation from the Nazis, and the pro-Nazi imagery at Bleiburg was met by muted response from Croatia's politicians.

Grabar-Kitarovic endorsed the Bleiburg commemorations and honored the victims just days ahead of the main event, but did not go there when the crowds gathered. She also paid an informal visit to the site of an Ustasha-run death camp in Jasenovac, but did not attend official commemorations of the 70th anniversary of the camp's liberation.

In an illustration of the ideological divide in the country, Croatia's embattled leftist Prime Minister Zoran Milanovic did participate in the official ceremonies at Jasenovac, where at least 80,000 people, mostly Serbs, were killed. He urged Croats to acknowledge what happened in the death camp as part of the Nazi genocidal machine.

Analysts say the right-wing advance in Croatia — traditionally deeply split between left-wing and conservative traditions — has surged to its highest point since the country gained independence from the former Serb-led Yugoslavia in the 1991-95 war.

"Sadly, the extreme right is more visible than ever in the past 25 years in Croatia," said historian Hrvoje Klasic.

Minority Serbs, who fought against Croatia's independence during the Yugoslav wars in the 1990s, have been under increasing pressure by the nationalists. Croatian war veterans campaigning under the slogan "100 percent Croatia"— implying an ethnically pure state — have demanded that Serbs stop using the Cyrillic alphabet in Croatia, although their right to do so is guaranteed by the country's laws.

Alarmed by the surge, thousands of gay activists and their liberal supporters marched in Croatia's capital Zagreb last weekend under the slogan: "Louder and More Courageous: Antifascism Without Compromise."

"We chose the slogan because we don't like where Croatia is heading," said Marko Jurcic, one of the march organizers. "We don't want a 100 percent pure Croatia, we want a diverse Croatia."

Most Croatian officials are downplaying the far-right surge, saying it is part of pre-election campaigning.

"Croatian society is not better or worse than in the other EU countries," said Parliament speaker Josip Leko. "We are in an election year and some themes are being opened by those who want to attract sympathizers."

In this May 16, 2015 photo, men from Croatia stand on railway tracks as they attend a memorial to the thousands of victims of the mass killings by Yugoslav communists, in Bleiburg, Austria. At the time when most of Europe marked the 70th anniversary of liberation from the Nazi occupiers, thousands of right-wing Croats were out in a field in southern Austria honoring the WWII Ustasha state that was responsible for sending tens of thousands of Serbs, Gypsies and Jews to their death in concentration camps. (AP Photo/Darko Bandic)
 
In this May 16, 2015 photo, a monument depicting "Ustasha" Nazi sign and reading: "In honor and glory to killed Croatian soldiers, May 1945" is pictured during a memorial to the thousands of victims of the mass killings by Yugoslav communists, in Bleiburg, Austria. At the time when most of Europe marked the 70th anniversary of liberation from the Nazi occupiers, thousands of right-wing Croats were out in a field in southern Austria honoring the WWII Ustasha state that was responsible for sending tens of thousands of Serbs, Gypsies and Jews to their death in concentration camps. (AP Photo/Darko Bandic)
 
 In this May 16, 2015 photo, men from Croatia attend a memorial to the thousands of victims of the mass killings by Yugoslav communists, in Bleiburg, Austria. At the time when most of Europe marked the 70th anniversary of liberation from the Nazi occupiers, thousands of right-wing Croats were out in a field in southern Austria honoring the WWII Ustasha state that was responsible for sending tens of thousands of Serbs, Gypsies and Jews to their death in concentration camps. (AP Photo/Darko Bandic)


http://news.yahoo.com/far-surges-croatia-eu-disappointment-spreads-102111213.html


*****

If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****


70th Anniversary Commemoration Day for the VICTIMS OF COMMUNIST TERRORISM AND REVOLUTION in SLOVENIA at the end of World War II. / Jerry (Nejče) G. Zupan / Ohio June 21, 2015

$
0
0

Photo: National Museum of Contemporary History
Ljubljana, Slovenia
 
Speech by Jerry (Nejče) G. Zupan in Geneva, Ohio
June 21, 2015
 
Commemoration and Remembrance Day
(70th Anniversary) at Slovenska Pristava
 
*****

Why Are You Here?
 

I want to address primarily the young people here. Please be patient for just a moment.

Pozdravljeni.

Pred sedemdesetimi leti se je dogajalo na Slovenski zemlji nekaj kar se med ljudmi ne bi smelo. Vi ki govorite slovensko se zavedate zakaj smo tu zbrani. Nadaljeval bom z nagovorom v angleščini, namerjen potomcem da se zavedajo zakaj smo tu zbrani.
 
To those of you who have no idea what I just said, I know the feeling.  This annual commemoration started about 60 years ago at the Marian Shrine on Chardon Road. My parents took me every year until I was twelve. A sea of people, talking in a language I didn't understand. Dozens of colorful national costumes. People singing Marian hymns loud enough to bring down the heavens. Eventually everybody was in tears. I had no idea what they were saying or why they were crying. I just cared about playing imaginary Cowboys and Indians on the trail of the Stations of the Cross. I had no idea why I was there. Decades later, I learned. Much too late. I regret I missed so many commemorations.  I want to share the reason for my change of heart.
 
Bad history is repeating itself. Every day we hear news about atrocities by Isis terrorists in the Mideast. They overrun towns then cut off heads of men, women, and children. The victims are Christians who refused to give up their Faith. A fanatic believes: if you are not one of us, then you must be killed.
 
This is exactly what happened in Slovenia 70 years ago.  During World War II, Hitler added Jugoslavia to his belt of scalped European countries. The conquerors tried their best to wipe Slovenia off the face of the world. The Slovenian flag could no longer be flown. The official language became German or Italian. Everything was German or Italian: newspapers, radio, school classes, street signs, names of towns, money, even sermons.  Young Slovenians were itching to fight back. Several underground resistance groups were immediately created by various democratic political parties that existed before the war. But a few months later, whispers came about a new kid on the block:  the Slovenian initials were OF [1] - the Liberation Front. What a patriotic name! Its slogan: Death to Fascism, Freedom for the People!  Who could argue with that? Join our fighters, the Partisans, they urged. Young Slovenians rushed to join these guerrillas. The Partisans quickly chalked up quite a body count of enemies. One hundred, then one thousand, then two thousand. But something seemed strange. The dead were not German or Italian soldiers, but fellow Slovenians. The Partisans always gave the same explanation: they had just killed an "Enemy of the People." But each victim was always the same type: a good Catholic Slovenian who would never become a communist.
 
The list of "Enemies of the People" contained every sex, age, and profession:  a priest, a university student, a husband and wife, a pregnant woman, a paralytic, a fourth-grader, an entire family. Each one I mentioned has a name: Rev. Henrik Novak, Lojze Grozde, Mr. & Mrs. Franc and Helena Kolenc, Mrs. Ivanka Škrabec-Novak in her 3rd trimester, Janez Kozina (age 35) who was crippled, Štefan Jakopin (age 9), the entire Mavsar family. Real people, names like yours and mine.
 
But not simply killed. The killings were always sadistic. University student Lojze Grozde had his toes, ear, and eyes cut out before a blow to the head with a pick-ax. This was "Death to Fascism"? Parents Franc and Helena Kolenc and their 4-year old daughter were shot at home. Death to Fascism? Pregnant in her last trimester, Ivanka Škrabec-Novak begged them to wait until her baby was born, but no mercy:  she was forced to dig her own grave. Death to Fascism? A schoolteacher was gang-raped before she was shot in the head. [2] Death to Fascism? Seven members of the Mavsar family were tossed alive into a fire (the youngest, Stanko, was only a 4th grader). The remaining 3 members of this family of 10 were killed by the end of the war. Death to Fascism? This is just a sample of the hundreds of killings.
 
The OF was unmasked. The Liberation Front was a con game by the Communist Party. A smokescreen for their sinister goal: to have a communist Slovenia at the end of the war. In the meantime, while World War II was in progress, they were going to eliminate any obstacle to their goal. Who was their enemy? Not the Fascists, not the Nazis, but any Slovenian who could not be converted to their philosophy of Godless communism. Any Slovenian, any age, any sex, who refused to renounce his Catholic beliefs. "If you are not with us, we will kill you!"
 
The real Fascists, the Italian occupation troops, refused to lift a finger, even if they heard these killings nearby. After all, Slovenian not Italian blood was being spilled. Civilians were not permitted to own guns. Defenseless farmers in their fields were constantly looking over their shoulders. Families spent each long night in fear of a Partisan rifle butt beating on their door. Can you imagine how hopeless and helpless they felt, day and night, month after month?
 
The men of one village [3] had enough. They dug up some rifles and stood guard from dusk to dawn.  They called themselves the Village Guard. They successfully repulsed an attack by the communist-led Partisans (fellow Slovenians!) and the concept of self-defense spread like wildfire to other villages. The Village Guard was later replaced by the Slovenian Home Guard, the domobranci, who kept the Partisan terrorism against fellow Slovenians at bay until the end of the war. As bad as the war years were, the worst was yet to come.
 
After 5 years of war, the end was only a few days away. But not how Slovenians had hoped. They expected the British or the Americans to liberate their country. Instead, it appeared that the Allies had agreed to hand Jugoslavia to the Soviet Red Army and Tito's forces. The Homeguard had no choice but to retreat to Austria. Slovenian civilians panicked. Their wartime protectors were leaving and they knew what to expect when Tito took over. To save their lives, they joined the flight to Austria, known as the Slovenian Exodus of May 1945. World War II ended the same week, but for thousands of Slovenians it was a week of running for your life, with the Partisans in hot and bloodthirsty pursuit. The lucky ones reached the British lines in Austria and created a tent city in the vast open fields around a village named Vetrinj. Eleven thousand domobranci, the same number of Slovenian civilians, and thousands of POWs of every nationality who had fought against Tito  – Serbs, Croatians, Montenegrins, Cossacks.
 
The POWs and the refugees assumed they were now safe under British Army protection. They were wrong. They were safe for only ten days. The British said they would transport everyone to Italy. The British lied. They handed the Homeguards back to their mortal enemies, Tito's forces. In the last week of May, ten thousand Homeguards and several hundred civilians were back in Slovenia. The communist killers were even more sadistic now than during wartime. Here are two examples. The domobranci had several military chaplains. As groups of 40 were being led away to death, Chaplain Rev. Franc Kunstelj  gave them a final blessing. The guards spotted this, knew he was a priest, and broke his bones from fingers to wrists. He afterwards continued to try to give his blessings, so they cut off his hands with a hatchet. Second case. The British allowed wives with babies to accompany their husband Homeguards, otherwise the "to Italy" ruse would be exposed. The communists wrestled the infants from their mothers arms, placed them on a flatbed farm wagon where they cried and writhed under a hot sun until they died. Their helpless mothers stretched their bloodied arms through the barbed wire fence, screaming in agony, and in vain. By the end of June, virtually all the repatriates were killed. Thousands. History calls this "The Vetrinj Tragedy".
 
This is one reason we are here – to commemorate the Tragedy of Vetrinj. Mass graves continue to be discovered in Slovenia. Hundreds of mass graves. Here lie the thousands of anti-communist forces that the British repatriated from Austria – Slovenians, Serbs, Croatian, Montenegrins. Also the graves for the thousands of Homeguards and civilians who remained behind. In the two months after World War II ended, the communists tortured and slaughtered tens of thousands. The victims were not traitors or Nazi collaborators, as some continue to insist. They were not "Enemies of the People." They were not pro-German or pro-Fascist or pro-Hitler. They were pro-God, pro-Faith, pro-Slovenia, pro-democracy, pro-freedom. They faced a choice: join the communist cause – in other words, give up your Faith – or die. Today we salute them for making their choice and paying the ultimate price – would you have been brave enough to do the same?
 
There is another Tragedy of Vetrinj, rarely mentioned. The Exodus broke apart many familes. Some of you are here today. Many a refugee left behind in Slovenia a pregnant wife, a baby, or a sick child, with good reasons for this painful choice: the life-or-death race to Austria had no guarantee of success; second, they honestly believed that they would return in 3 weeks, after the postwar chaos subsided – they expected the pre-war democratic Jugoslav government to be restored. It never happened. We have the luxury of hindsight, they did not. The 3 weeks turned into 10 years of separation, as babies grew into children, children grew into teens. Those left behind in Slovenia also suffered very much, too much. Ten years later they were reunited, but as virtual strangers, to resume some sort of family life. Both sides had permanent psychological scars. I am sure such exodus refugees plead from their graves: Forgive us, if we had known that we would not return, we never would have left you behind. Today is a good moment for the separated children to forgive back.
 
Today we must also commemorate the Miracle of Vetrinj.  The British actually planned to repatriate all the civilians after they finished repatriating the Homeguards.  On the last day of May, Mary's month, the civilians were spared, thanks to the brave protest by a Slovenian physician, Dr. Meršol, and a Canadian officer, Major Barre. The Canadian knew his military career would be finished because he challenged a direct order, but he saved thousands of Slovenians. But there is more to the miracle. The spared Slovenian refugees were removed from the tent city in Vetrinj to 5 scattered DP camps (Displaced Persons). Barracks for wartime workers. In each DP camp, the very first thing the Slovenians did was to convert one barrack into a chapel. Each chapel displayed a large picture of Our Lady of Brezje: Mary, Help of Christians. She saved them during the exodus run and then from repatriation. They needed Mary's help now more than ever. They were scared, wondering what would happen to them.
 
My father told me when I was young that their five years in DP camps were the happiest times of their lives. Wow, how lucky, I thought, it sounded like a 5-year vacation. Little did I know what he meant. They struggled to survive the 5 years of war, the exodus, and the repatriation. They would continue to struggle for the next 5 years. The British failed to repatriate them in May of 1945, but continued their efforts, deviously. They would make life so difficult that these refugees would want to return to Slovenia of their own accord. The tools were starvation, travel restrictions, job restrictions. No travel meant no jobs, no jobs meant no money, no money meant no food or clothes. Anyone who strayed too far from the camp or tried to smuggle food into the camp was sentenced to one month in jail. To the DPs, Faith and Freedom were more important than their stomachs, so they tightened their belts, literally. They chose to starve rather than go back. And starve they did. In the end, the British gave up after countries opened their doors to immigration. Immigration - another trauma. All hope of returning home was gone. The refugees were dispersed across continents, to strange lands with strange customs and strange languages, to start a new life at the bottom of the heap. A former mayor of a Slovenian town got a job in a railroad yard, the CEO of a publishing company worked in an electronics factory, a shoemaker worked in an automobile assembly line, a high school professor in a mattress factory.[4] Many mothers cleaned offices at night. They didn't mind the sacrifices because they had saved their lives, their freedom, and their Catholic faith. Not for themselves, but for their children, and their children's children, who today can own a car, own a house, go to college, go to church – with no fear of a rifle butt breaking down your door at night. I now understand what my father meant by those years of hardship being the happiest: the DPs left all their material possessions behind in Slovenia, but they kept their spiritual treasures: their Catholic Faith and Christian values. Our Lady of Brezje, Help of Christians, did not let the DPs down. They survived. That's the Miracle of Vetrinj.
 
This is why we are here today. The Homeguards who died and the DPs who survived pass on their legacy to you and me.  First – no matter what the cost, never surrender your love of God-Family-Country. That was the Homeguard motto.  Secondly, "All that is necessary for evil to triumph is that good men do nothing."[5] 70 years ago, many good people refused to surrender their Christian values and paid with a bullet in the head, and many good people became refugees who paid with a lifetime of hardships. Sooner or later, all of us will face the same choice. God is under attack everywhere today. Ideologies are always trying to remove God from every facet of our lives. Back then, communism and socialism, now liberalism and materialism, all in the name of "political correctness" and "open-mindedness" and "anything goes". Bad history is repeating itself. What's your choice? Do nothing? Just give in? Simply hope that the future becomes brighter for your children? Or will you draw a line in the sand like the Homeguards and the refugees?

 
Today we remember, we thank, we forgive, we reflect on the events in Slovenia 70 years ago. The Homeguards and the DPs showed us the way. The number of refugee survivors  is dwindling; if you know anyone, give them a big hug. The battle of Good vs Evil continues. And good history will repeat itself, as long as you young people, future generations, continue to commemorate each year the Tragedy and the Miracle of Vetrinj. This is why we are here today.
 
 
Jerry (Nejče) G. Zupan
June 21, 2015
Commemoration and Remembrance Day (70th Anniversary) at Slovenska Pristava (Geneva, Ohio)

______________

[1] Osvobodilna Fronta
[2] Darinka
Čebulj
[3] Šent Jošt... Vaške Straže.
[4] In sequence: Zdravko Kalan, inž. Jože Sodja, Miha Sršen, prof. Vinko Lipovec.
[5] Statesman Edmund Burke

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****

Srpsko-hrvatske varnice oko Stepinca / "Politika" June 25, 2015

$
0
0
Politika
Jelena Čalija
Objavljeno: 25.06.2015.

Posle izjave srpskog premijera Aleksandra Vučića da Stepinac nije svetac, hrvatska šefica diplomatije Vesna Pusić rekla je da Vučić ima još veći problem nego što se ranije mislilo.

Kardinal Alojzije Stepinac: Čeka se najavljeni dijalog dve crkve
o kanonizaciji
 
Nijednom još nisu seli za sto predstavnici Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve u Hrvatskoj, kako bi razgovarali o spornim detaljima biografije kardinala Alojzija Stepinca i njegovoj najavljenoj kanonizaciji. Političke srpsko-hrvatske varnice, međutim, uveliko lete i lome se diplomatska koplja oko životopisa kardinala Stepinca. Od dijaloga, dakle, za sada nema ništa.

Dok se najviši predstavnici dveju država časte međusobnim optužbama i oštrim kritikama, ni jedna ni druga crkva, ni SPC ni Katolička crkva u Hrvatskoj, nisu se setile da pozovu političare da smire strasti i sačekaju da se sastanu predstavnici dve crkve i jedni drugima kažu šta misle o kardinalu Stepincu i njegovoj najavljenoj kanonizaciji.

Naime, još se ne zna kada će inicijativa pape Franje, da se o spornim delovima Stepinčeve biografije razgovara, biti sprovedena u delo. Srpska crkva prihvatila je papin poziv na dijalog i potvrdila to odlukom najvišeg crkvenog tela, Svetog arhijerejskog Sabora da oformi posebnu komisiju za dijalog o spornim pitanjima iz perioda Drugog svetskog rata. Ne zna se, međutim, kada će predstavnici dve crkve razgovarati o visokom crkvenom velikodostojniku, Alojziju Stepincu. Nismo to uspeli juče da saznamo ni od predsednika komisije SPC, mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija. Predstavnici dve države, međutim, podsetili su nas koliki nas jaz deli u shvatanju Stepinčeve uloge u Drugom svetskom ratu. Ukoliko je neko, kojim slučajem, zaboravio da je Stepinac za hrvatsku stranu svetac, a za srpsku stranu najblaže govoreći – sporan.

Lavina u kojoj smo, svi zajedno, ponovo postali „četnici i ustaše“, počela je izjavom ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina koji je na komemoraciji u Jadovnu Stepinca nazvao ustaškim vikarom.

Hrvatski politički vrh jasno je stavio do znanja da Vulinove reči smatra provokacijom, i to u sopstvenoj kući, a predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović, poručila je da se neće spuštati na tu „razinu“ i da je provokator Vulin – Vučićev problem.

U svom saopštenju, Nadbiskupski duhovni stol u Zagrebu nije osudio samo srpskog ministra, već i sopstvenu vladu zbog mlake reakcije. Iz vrha Katoličke crkve u Hrvatskoj poručuju da Vulin neutemeljeno povezuje „Blaženika sa ubistvima ljudi i spominje njegovo ime u kontekstu stradanja dece u koncentracionim logorima“, ali su iznenađeni da hrvatska vlada dopušta iznošenje neistina i vređanje hrvatskih građana od strane predstavnika druge države.

Polemika se dalje nastavila, kada su novinari u Briselu upitali premijera Srbije Aleksandra Vučića – šta misli o Vulinovim izjavama. Doduše, Vučić je pokušao da objasni da srpska vlada nerado komentariše izjave hrvatskih kolega, i da iskreno želi dobre odnose dve države. Ali, Vučić je dodao još nešto:

– Ako mislite da u Srbiji ili među Srbima propagirate Alojzija Stepinca kao sveca, ta propaganda neće proći. Takođe se slažem da možda nije izabran najbolji trenutak ni mesto da se o tome govori. Ali, moja cela porodica je stradala od ustaškog noža. Ako mislite meni da kažete da je Stepinac bio svetac, ja vam neću poverovati, a sumnjam da ćete naći ijednog Srbina koji će u to poverovati – bio je jasan Vučić.

Na njegovu izjavu, potom se osvrnula hrvatska šefica diplomatije Vesna Pusić koja je prokomentarisala da „Vučić ima još veći problem nego što se ranije mislilo“.

Stepinac nije samo kamen spoticanja na klizavom političkom terenu. Ni na nešto egzaktnijem polju nauke, tačnije istorije, stvari ne stoje mnogo bolje, iako je rečnik uljudniji, a mišljenja argumentovanija. Srpski istoričari uvereni su da je kardinal Stepinac bio deo Nezavisne Države Hrvatske kao poglavar katoličke crkve u toj zemlji, i to ne njen tihi deo i nemi svedok događanja, već aktivni učesnik. Pod time se podrazumeva da je bio dobro upoznat sa programom NDH u pogledu rešavanja srpskog, jevrejskog i romskog pitanja, da je pozvao svoje biskupe i sveštenstvo da budu odani Pavelićevom režimu, da nijednom nije osudio postojanje logora smrti na teritoriji NDH, da je učestvovao, odnosno podržao, pokrštavanje pravoslavnih Srba.

S druge strane, hrvatski istoričari ističu da je Stepinac bio rodoljub, a ne Pavelićev poslušnik, da je više puta protestovao protiv pogroma nad Srbima, Jevrejima i Romima, da je čak spasavao Srbe, kao i da je pokrštavanje koristio kao način da nekatolike spase od ustaškog noža.

Dve crkve, SPC i Katolička crkva u Hrvatskoj nemaju mnogo drugačije pozicije od onih koje su već zauzeli političari i istoričari dve zemlje po pitanju Stepinca. U izjavi hrvatskim medijima jedan ogorčeni katolički hrvatski velikodostojnik naveo je da je spreman čak da istupi iz crkve ukoliko Stepinac ne bude proglašen svetim. Nesumnjivo je da je i za pojedine srpske arhijereje, kao i za Vulina, hrvatski kardinal „ustaški vikar“ – bez mogućnosti pomilovanja.

U takvom ozračju, dijalog koji je papa Franjo predložio, mnogi vide kao povlačenje ručne kočnice na putu ka kanonizaciji Stepinca, kako bi se učinio ustupak Srpskoj crkvi, ali i Vaseljenskoj patrijaršiji i Ruskoj pravoslavnoj crkvi, koje su poglavaru Svete stolice, takođe, skrenule pažnju na kontroverznu kanonizaciju. Povlačenje ručne, međutim, ne znači da se u jednom trenutku neće ubaciti u startnu brzinu. Iako se svi slažu da je svaki dijalog dobar, teško je zamisliti da će iz ovog međucrkvenog sučeljavanja o Stepincu obe strane izaći zadovoljne.

Jelena Čalija
Objavljeno: 25.06.2015.


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Srpsko-hrvatske-varnice-oko-Stepinca.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

*****
Viewing all 1021 articles
Browse latest View live