Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 14 | 15 | (Page 16) | 17 | 18 | .... | 49 | newer

    0 0

    Novosti
    Marko Lopušina
    19. januar 2014.

    Posle četiri decenije, u SAD dato zeleno svetlo za objavljivanje knjige pukovnika Roberta Mekdauela „Streljanje istorije“. Mihailović se, za razliku od Tita, borio protiv nacista od prvog do poslednjeg dana rata.

     
    KADA je američki istoričar i bivši vojni obaveštajac Robert Mekdauel početkom 1970. godine u SAD pripremao objavljivanje svoje knjige „Streljanje istorije“ o generalu Draži Mihailoviću, maršalu Titu i borbi četnika i partizana protiv nacista u Drugom svetskom radu, CIA je zabranila štampanje i distribuciju ovog dela. U strahu za život i sudbinu rukopisa, profesor Mekdauel je knjigu tada dao prijatelju Blagoju Radenkoviću, iz Los Anđelosa, sa preporukom: „Uradi šta možeš da istina izađe na videlo!“
     
    Tek 42 godine kasnije, „Streljanje istorije“ je štampano u SAD na engleskom i u Srbiji na srpskom jeziku. Američka čitalačka publika je tako dobila priliku da spozna drugo lice rata na prostoru bivše Jugoslavije.
     
    - Mekdauel je krajem 1944. bio oficir za vezu američke obaveštajne službe OSS u štabu kod đenerala Draže i šef Odeljenja OSS za Jugoistočnu Evropu. Na licu mesta se uverio kako su se pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini borili protiv nacista i kako su ih saveznici, Amerikanci i Englezi izdali i predali komunistima. Ta istina nije bila po volji američkoj vlasti pune četiri decenije i knjiga je bila pod embargom - otkriva nam Blagoje Radenković, priređivač knjige na srpskom jeziku.
     
    Robert Mekdauel bio je univerzitetski profesor antropologije i istoričar. U vreme rata kao obaveštajac Kancelarije za strateške zadatke (OSS), iz koje je stvorena CIA, bio je zadužen za analizu Balkana. Bio je poslednji američki oficir za vezu kod generala Mihailovića. Preminuo je 1980. godine.
     
    Mekdauelova knjiga je vrlo sažeta. Čine je autentični američki vojni i politički dokumenati, od kojih su neki prvi put objavljeni, i pukovnikova analiza ratnih operacija na prostoru Jugoslavije. On otkriva pozitivnu ulogu Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini i Draže Mihailovića u borbi protiv nacista, ali i dokazuje savezničku izdaju Ravne gore, posle odluke predsednika Ruzvelta i premijera Čerčila da komandu i vlast u Jugoslaviji predaju Titu. Da bi se opravdala vlast komunista, Zapad je, piše Mekdauel, koristio laži i političku propagandu. Zato je autor knjigu i naslovio „Streljanje istorije“.
     
    „Opseg ratnih operacija Pokreta Ravna gora u ratu protiv neizmerno nadmoćnijih nacista je vođen na frontu, ali i u pozadini, jer su fašistima onemogućavali korišćenje rudnih i prehrambenih dobara, bitnih za funkcionisanje nacističke vojne mašine. Vojska Draže Mihailovića je imala dejstva protiv železničkih saobraćajnica, prevoza na Dunavu i direktne napade na nemačke trupe. Ostvarena je i saradnja sa bugarskim, rumunskim i mađarskim nacionalnim pokretima“, piše Mekdauel.
     
    Podseća da su Amerikanci za đenerala Dražu pred kraj rata pisali da je „Balkanski orao, srpski Robin Hud i nada saveznika na Balkanu“. Da je Trumanovo odlikovanje Draži Mihailoviću dodeljeno 1948. godine uz obrazloženje:
     
    „Za presudan doprinos Srba u postizanju pobede u Drugom svetskom ratu. General Dragoljub Mihailović se istakao organizovanjem i vođenjem važnih odbrambenih snaga protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju od decembra 1941. do decembra 1944. Zahavaljujući izvanrednim naporima njegovih trupa mnogi avijatičari američkog ratnog vazduhoplovsta su spaseni i bezbedno vraćeni u svoje baze pod savezničkom kontrolom. General Mihailović i njegove snage, iako bez neophodnog ratnog materijala, i boreći se pod ekstremnim okolnostima, doprineli su u velikoj meri savezničkim ratnim naporima i bili važan faktor u postignutoj konačnoj savezničkoj pobedi!“
     
    Međutim, odlikovanje predsednika SAD nije uručeno đeneralu jer ga je Tito streljao u leto 1946. godine, niti je u SAD dozvoljeno da se Draži Mihailoviću u Vašingtonu podigne spomenik. Nastao je period prećutkivanja istine, piše Mekdauel. I naglašava:
     
    Optužbe protiv Draže Mihailovića za izdaju su laž! Draža se borio od prvog do poslednjeg dana rata - Tito nije. Nije postojao nikakav period Dražine ‘neaktivnosti’ tokom čitavog rata. Draža nije sarađivao sa okupatorima, Tito jeste! Ravna gora jeste bila jedan od presudnih činilaca za pobedu u Drugom svetskom ratu“, tvrdi Mekdauel.
     
     
     
    ZAHTEV ZBOG svog stava da je general Mihailović jedini delotvorni nosilac otpora Hitleru i njegovim slugama u Jugoslaviji, po povratku sa vojne misije pukovnik Mekdauel je, u zimu 1944, udaljen sa mesta šefa Odeljenja za Jugoistočnu Evropu. Kako se danas otkriva, Titov režim je 1970. godine „zahtevao“ od američkog državnog sekretarijata da se profesor Mekdauel osudi na smrt, a da se njegov rukopis knjige „Streljanje istorije“ spali!
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
     

    0 0

    Dragan Krsmanovic 
     
    Published on You Tube by "RTV Marš Valjevo"
    Published on Jan 21, 2014
     
    


    http://youtu.be/FSo_Z7Io5VU


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    InSerbia.info
    January 19, 2014

    A former Tito’s elite guard member claims to know where is the grave of Draza Mihajlovic. He passed his knowledge to a historian from Nis, Aleksandar Dincic, with one  condition – not tell anyone his name. The reason is the retaliation he experienced when he found out details about Draza’s liquidation, and the fear that it will be repeated.

    Map with the alleged location of the grave of Draza Mihajlovic
    Image: Koreni
    
    The guardsman served in the military (JNA) from 1955 to 1957 in the complex of [the] White Palace in Topcider. He gathered information from the testimonies of older guardsmen and from his own experience, writes Miroslav Samardzic, for “Sloboda”.

    [For a] Year and a half after the liberation [Oct. 22, 1944], says the guardsman, Tito used to live in shelters from air raids, made under the White Palace on the eve of World War II. He was also in one of them during the liquidation of Draza Mihajlovic.

    Mihajlovic was placed in the same shelter to spend the last days of his life. From there he was taken to his trial in the Guard House in Topcider. His belongings were left there, and later transported to BIA’s museum.

    According to the guardsman, Draza was buried in the complex of the White Palace, in a valley below the church of St. George, where the terrain is lowered to Lisicji Potok. The fence there, located underneath the grave, divides this slope of Liscji Potok into two parts.

    At the time the guardsman was there, Draza’s grave was bordered with stones mottled with moss. Just above the grave was a forked deciduous tree, probably planetree. Around it was a lawn, and through the lawn, next to the grave, was the footpath which guards used to get to the fence. This path is separated from the road that leads from White to Old Palace. The grave is located about 30 to 50 meters from the road.

    The testimony of this guardsman should be taken seriously, because it essentially coincides with the version that Samardzic learned from Zagorka Vasic, an intelligence officer of the [under the command of] General Miodrag Damjanovic, Commander of Chetniks who at the time were in [Displaced Persons] camps in Italy.
    

     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****
    

    0 0

    Скуп поводом седамдесет година од одржавања Светосавског конгреса у селу Ба, биће организован у петак, 24. јануара [2014], с почетком у 18 часова у просторијама Српског покрета обнове у Кнез Михаиловој улици број 48.

    Светосавски конгрес у селу Ба 1944
     
    Свечаност у част Конгреса на којем су учестовали представници Краљевске Владе, делегати из свих крајева Краљевине Југославије, представници скоро свих предратних југословенских странака, стручних, научних, уметничких и спортских организација, организују
     
    Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945. и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета.

    О значају и историјским дометима Конгреса говориће историчар др Душан Ђукић, историчар Немања Девић и народни посланик Александар Чотрић.

    Милош Павковић ће представити Равногорски календар за 2014. годину, а у уметничком делу програма учествоваће Драган Млађеновић Шекспир.


    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    У организацији Удружења припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945. године, Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета, Краљеве омладине и Српског покрета обнове одржан је 24. јануара скуп поводом седамдесет година од Светосавског конгреса, који се састао у селу Ба. Овом приликом представљен је и календар за 2014. годину који су заједнички приредили и објавили Удружење и Асоцијација.

     
     
    Календар је поводом сто година од почетка Великог рата посвећен учешћу Драгољуба Михаиловића у Балканским ратовима и Првом светском рату, у којима се храбро борио за ослобођење српског народа и српских земаља, за шта је Михаиловић био одликован високим орденима Краљевине Србије, али и једним енглеским одликовањем.

    Пред дупке испуњеном салом у Српском покрету обнове говорили су народни посланик Александар Чотрић, председник Асоцијације; Љубомир Станојловић, секретар Удружења; Милош Павковић у име издавача календара и историчар Немања Девић.

    Они су истакли значај овог Конгреса одржаног од 26. до 28. јануара 1944. године, уз учешће скоро 400 делегата из свих крајева Југославије и на којем су били представници готово свих југословенских предратних политичких странака (осим тоталитарних организација као што су КПЈ и "Збор"Димитрија Љотића) и бројних националних, културних и научних удружења. Конгрес је својим једногласном усвојеним закључцима предвиђао да Југославија после Другог светског рата буде уређена као федерација, демократска и парламентарна монархија, у којој ће бити поштована основна људска права и верскеслободе, а држава бити социјална и солидарна са свима којима је потребна помоћ друштва.

    Говорници су истакли да Светосавски конгрес није био закаснела реакција на Заседање АВНОЈ-а у Јајцу, новембра 1943. године, већ Конгрес са далекосежним циљевима, који је имао потребан легитимитет, с обзиром на то да су на њему учестовали делегати из свих југословенских крајева, политички представници Срба, Хрвата, Словенаца, Муслимана и из свих релевантних политичких групација, међу којима и странке левице и републиканског опредељења.

    - Друго Заседање АВНОЈ-а у Јајцу је био скуп једне политички странке, то је био партијски конгрес, а та партија је била пука агентура Стаљиновог СССР-а - рекао је Александар Чотрић и запитао - због чега је 29. новембар најсвечаније и најдуже прослављан у Србији, када на овом Заседању Србија није имала своје представнике и када је Заседање имало катастрофалне последице по српски народ у целини?

    - Какав је однос једног народа према прошлости, такав је и према будућности. Зато, ако се не зна прошлост и не увиђају грешке, ризикује се да ће се грешке понављати и убдуће - закључио је Чотрић.

    Присутни посетиоци на скупу били су из свих делова земље и српског расејања (Аустралија, Канада, Швајцарска...), међу којима и проф. арх. Спасоје Крунић, председник Меморијалног центра "Равна гора".

    Сви гости скупа добили су на поклон примерке календара, "Равногорске читанке"и Билтена СПО.

    Aleksandar Cotric
    www.cotric.com


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****


    0 0

    Pogledi
    March 7, 2013

    Говор др Живка Топаловића војницима приликом
    затварања Светосавског конгреса
     
    Најважнији званични политички документ донет под окриљем четничког покрета, и уопште у српској средини током Другог светског рата, је резолуција са Светосавског конгреса, позната као Башка резолуција. Она гласи:

    Представници Равногорског покрета, представници и припадници свих демократских странака у Југославији, које су и у нередовним и редовним приликама на свима изборима добијале поверење огромне већине народа (изузев Хрватске сељачке странке, са чијим је легалним представницима за сада додир онемогућен насиљем окупатора), као и представници свих великих народних, неполитичких, културних, спортских, витешких, социјалних и других организација које такође окупљају велику већину народа, нарочито омладину;На великом народном конгресу одржаном у дане 25, 26, 27. и 28. јануара 1944. године у слободним југословенским планинама, а по саслушању изјаве представника југословенске краљевске владе, министра војске, морнарице и ваздухопловства и команданта Југословенске војске у Отаџбини, армијског генерала Драже Михаиловића, као и по саслушању реферата др Стевана Мољевића, адвоката из Бањалуке, члана Централног националног комитета Југославије; и реферата представника др Живка Топаловића, новинара из Београда, шефа Социјал-демократске странке Југославије, инжењера Владимира Предавеца из Дугог Села код Загреба, Антона Крејчија из Марибора, бив. народног посланика Југословенске националне странке и пуномоћника представника осталих демократских странака у Словенији; Мустафе Мулалића, бившег народног посланика и публицисте из Лијевна; Велимира Јојића, директора гимназије и бившег народног посланика Демократске странке из Андријевице, као и изјава представника неполитичких народних скупина, доноси следећу

    РЕЗОЛУЦИЈУ:

    1) 27. марта 1941. године Југославија је ставом и својим уласком у рат створила преокрет и увелико променила планове непријатеља. Уз огромне жртве, народ Југославије допринео је свој удео општој савезничкој ствари и олакшао положај и Великој Британији и Совјетском Савезу. Иако побеђена од огромно надмоћног непријатеља, Југословенска војска окупила се око првог покретача народног отпора генерала Драже Михаиловића и давала отпор непријатељу, везујући његове знатне снаге на Балкану. Захваљујући томе, југословенски отпор је данас у пуноме обиму организован.

    Конгрес са одушевљењем и нарочитим признањем поздравља југословенску народну војску, која се, под командом генерала Драже Михаиловића, организовала у Отаџбини. Ова Права народна војска, под командом народних старешина и под стручним вођством народних официра, јесте истинити бранитељ народних слобода и залога државне будућности свих Југословена.

    2)Конгрес поздравља и подвлачи изјаву команданта Југословенске војске у Отаџбини генерала Михаиловића да он и војска под његовом командом јесу и остају верни свом врховном заповеднику Њ. В. краљу Петру Другом и уставном и законском поретку Југославије, као и да ће поштовати искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем врши организацију државе.

    Ово, тим пре, што је наш народ за демократију давао своје жртве, извојевао био себи демократију и у њој живео онда, када су неки од оних што данас хоће да га уче демократији, живели у најцрњем ропству. И само кроз демократију, Србија је била оспособљена за велике напоре које је имала да издржи у великим ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Наш народ је достојан себи и својој демократској прошлости 27. марта 1941. прекинуо лажну игру са двадесетогодишњом демократијом и, по цену најскупљих жртава, стављајући у питање и своју државу и свој народни опстанак, придружио се великим демократијама Запада у борби за слободу и равноправност свих народа, и малих као и великих, против нацизма и фашизма и свих врста диктатура.

    Исто тако конгрес поздравља изјаву генерала Михаиловића да су лажни сви гласови да ће Југословенска војска вршити неку колективну одмазду, јер Југославија има своје позитивне законе по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине, и да ће они који нису криви имати законску заштиту.

    Конгрес сматра, да су овом изјавом оповргнути сви лажни гласови о недемократским и диктаторским тежњама генерала Михаиловића и његове војске, као и лажни гласови да ће бити вршена колективна одмазда или ма какви произвољни и незаконити поступци приликом преласка у редовно стање.

    3)Конгрес истиче као историјску важну и судбоносну чињеницу за будућност Срба и Хрвата и Словенаца, да они у овом најкритичнијем тренутку свог живота, судбински повежу све своје снаге и уистини сложно и братски учине отпор непријатељу, подједнако као и свима насртајима на њихову слободу и независност, који могу доћи ма са које стране.

    У том смислу конгрес са радошћу и одобравањем прима изјаву присутних представника и припадника демократских странака, да су се оне вољно подчиниле народној дисциплини; да су се, све до обнове државе и нормализовања прилика у њој, одрекли сваке партијске политичке делатности и да заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу и усвајају њен програм.

    Конгрес са радошћу и одобравањем поздравља изјаву великих неполитичких, националних, социјалних, уметничких и осталих скупина и удружења, женских и мушких, која се такође саглашавају са овом општом народном акцијом.
    Конгрес овлашћује организациони одбор, да у договору са представницима свих горе именованих група, прошири Централни национални комитет, који постаје народно вођство и помагач краљевске владе и државне оружане силе у извршењу њихових задатака на ослобођењу народа и обнови државе.


    4)Конгрес поставља следећи општенародни програм:

    а)да се у целини обнови југословенска држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци и да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата.

    б)Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне наследне монархије, са народном династијом Карађорђевић и са краљем Петром Другим на челу.

    в)Конгрес сматра, да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто важи и за Хрвате и за Словенце.

    г)У свим федеративним јединицама заједничке државе има се народу дати могућност за задовољење посебних покрајинских: економских, културних, социјалних и других интереса и потреба кроз широке народне самоуправе.
    Разграничење између Срба и Хрвата извршено без легитимних претставника српског народа, као и сва друга фактична стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора, не признају се.


    д)Конгрес изражава жељу да се још у току стварања овакве државне организације, обезбеде предуслови за корените реформе: привредне, социјалне и општекултурне, које дух времена намеће и које буду одговарале потребама народа српског, хрватског и словеначког, са циљем да се основна начела демократије проведу не само на политичком, него и на привредном, социјалном и општекултурном пољу.

    ђ)Држављани Југославије уживаће сва она политичка права и слободе, која ће гарантовати њихов одлучујући утицај на пословање државе и самоуправних тела. Сваком Југословену биће обезбеђен културни успон и сигурност од свих врста незгода у животу.

    5)Конгрес констатује да је краљ Петар Други народни краљ по уставу и законима Југославије, и да је он по њима обавезан на вршење својих краљевских дужности, те сматра да нико у земљи ни са стране, нема права да га од ових дужности разрешава или на њихово вршење утиче, да чак ни Он сам не може да напусти вршење ових дужности, нарочито дужности врховног команданта војске и нарочито данас, када је земља у рату, све дотле, док га слободно изабрано народно представништво легалним путем од вршења ових дужности, не би ослободило.

    Стога конгрес најодлучније протестује против познатих одлука усташко-комунистичке мањине, која у тежњи да наметне своје превратничке идеје и оствари политику свршеног чина, чини безуспешан покушај узурпирања народних права и прејудицирање народне воље.

    6)Конгрес најодлучније осуђује акцију Комунистичке странке Југославије, која се одвојила из опште народне заједнице, створила своју партијску војску и чини напоре да рушењем државног уставног поретка дограби и узурпира власт и заведе своју диктатуру у Југославији. Комунистичка странка је ишчезавајућа мањина, и њене покушаје политичке и социјалистичке револуције, одлучно одбија и осуђује огромна већина народа у Југославији. Партизанско војно вођство је својом војном нестручношћу и безобзирношћу према народним жртвама у великој мери допринело упропашћењу масе нашег народа, нарочито његове омладине.
    Комунистичка акција, која изазива грађански рат, слаби отпорну снагу народа против окупатора. Комунистичка странка Југославије, да би попунила своје слабе редове, на једној страни врши насилну мобилизацију народа, угроженог и од окупатора и од усташа, а на другој прима у своје редове ратне злочинце и ослобађа их одговорности за почињене злочине. Она тиме вређа све оне наше светле жртве што, незаштићене већ близу три године, страдају једне од окупатора, а друге од њихових слугу, највише од усташа.


    Конгрес осуђује покушај комунистичког већа, да једностраним одлукама присвоји себи права да мења уставни поредак Југославије. Те одлуке су без икакве вредности, и влада Рибар-Броз-Пијаде није никаква народна влада, већ једнострана творевина Комунистичке странке Југославије.
    Конгрес позива Комунистичку странку Југославије да обустави своју штетну разбојничку акцију на војном и политичком пољу и да се, као и све остале народне скупине, потчини у ослободилачком рату општој народној дисциплини. Сви социјални и политички преображаји у нашој држави, имају се спроводити после обнове државе демократским методама и законитим средствима.


    Конгрес жали што су, услед недовољне обавештености о нашим стварним приликама, неки од наших савезника придали незаслужени значај посебној комунистичкој акцији и изражава наду да ће ова погрешка бити исправљена у општем интересу југословенске и опште савезничке ствари утолико пре, што ова акција све више постаје и усташка, и бива подржавана од немачких сателита и ратних криваца у овоме рату.

    7)Конгрес изражава пуно поверење народа Југославије да ће удружени народи, под вођством великих савезника Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза, добити овај светски рат, у који је Југославија ступила још 1941. године, ради борбе за слободу и демократију. Целокупан народ Југославије остаће им веран и бориће се са њима заједно, до победе демократије над нацизмом, фашизмом и свима врстама тираније и диктатуре. Конгрес сматра Атлантску повељу као идејну основу борбе за начела народне и социјалне правде свих народа и свих друштвених слојева.

    Конгрес очекује, да ће сви савезници остати доследни својим начелима, уговорима о савезу и датим обећањима, да ће поштовати нашу народну част и да ће поступати према нашој народној држави и њеним легитимним представницима као равноправним савезницима.

    Здружени овим тежњама, народни представници позивају сав народ да се окупи у ову Југословенску демократску народну заједницу и помогне Југословенску војску у борби за обнову Југославије и победу светске демократије. [89]



    Извори:

    [89] Књига о Дражи, том 2, 10-15. Такође: Ж. Топаловић, На Равној Гори, 229-234.

    (Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 76-81)

    http://www.pogledi.rs/baska-svetosavska-rezolucija/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Pogledi
    March 7, 2013

    По завршетку Конгреса. Горњи ред, стоје с десна на лево: др Адам Прибићевић, председник Самосталне демократске странке, др Драги Црвенић Ганди из Ниша, др Антон Крејчи из Марибора, пуковник Лука Балетић, др Живко Топаловић, Дража, поручник Милован Недељковић… Први с лева, седа брада, стоји, сенатор др Александар Аксентијевић

    После разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес. Припреме за конгрес у име Равногорског покрета Дража је поверио др Стевану Мољевићу. Распис свим јединицама о одржавању конгреса и одабиру делегата-учесника, Дража је послао 1. јануара 1944. године. Тај распис гласи:

    Пред крај месеца јануара ове године одржаће се велики народни конгрес из целе земље. Овај конгрес одржаће се у Србији. На овај конгрес имају доћи из сваког среза из наше Краљевине по два представника од највиђенијих и најутицајнијих људи. Ове представнике треба да изаберу народни равногорски одбори, чије смо формирање наредили у свима селима, општинама и срезовима. Искључују се само они који су били компромитовани на политичком пољу у старој Југославији. Међутим представници могу бити и људи који су припадали политичким групацијама бивше Југославије. Најважније је да то буду најбољи, најутицајнији и највиђенији људи у народу. Конгрес ће имати један велики национални задатак. Његова ће улога ити историјска. Стога треба да команданти схвате ову дужност најозбиљније и да у свом настојању буду потпуно објективни.

    Воља народних равногорских одбора треба да дође до пуног изражаја. Овим ми треба да докажемо да демократију не само проповедамо, већ и проводимо.

    Упућени представници Црне Горе, Санџака, Херцеговине, Босне и Далмације да што пре пођу на пут и да се прикупе у Санџаку код Воје Лукачевића најдаље до 18. овог месеца. Из Војводине и северних покрајина да се прикупе у области Тополе код капетана Калабића најдаље до 20. овог месеца. Упућивање представника из Србије наредићу накнадно, а команданти корпуса постараће се да им олакшају пут од почетка и свуда на пролазу кад буде наређено прикупљање и у свему да буду на помоћи кад стигну на место опредељења. Потврдите сви пријем овог наређења. [75]

    Распис са ближим подацима Дража је послао 18. јануара:

    За народни конгрес упутићете све делегате да стигну најдаље 25. овог месеца на ма коју железничку станицу између Љига и Горњег Милановца. Делегати да не излазе нити у Љигу нити у Горњем Милановцу, већ само на станицама између ових вароши. Делегати да имају појединачно или у групи писмене објаве. Кад изађу из воза делегати поверљиво да траже капетана Звонимира Вучковића или капетана Батрићевића. Они ће их даље спровести где треба. Мајор Воја Лукачевић и капетан Никола Калабић све прикупљене делегате из удаљених крајева послаће благовремено да одређеног датума пронађу капетана Звонимира Вучковића. Капетан Звонимир Вучковић поступиће по мом усменом наређењу у погледу прикупљања делегата и њиховог даљег опредељења.[76]

    По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно). Судећи према Дражиним инструкцијама, ови страначки предлози морали су добити потврду од стране надлежних равногорских одбора.

    На новом састанку међустраначког одбора поставило се питање ко ће потписати проглас у вези одржавања конгреса. Фраза да су се “удружиле све демократске странке у Југославији на заједнички програм и да оне приређују у планинама једну велику народну манифестацију“, није била довољна. Како домаћој јавности, тако и иностранству, била су потребна имена, и то позната политичка имена. Али, сопственицима тих имена следовао је или немачки концентрациони логор, или неки војнички логор у слободним српским планинама. Друга опција била је прихватљивија, међутим, Немци су се светили и над породицама припадника покрета отпора. Тако су политичари опет потегли стари аргумент: “Ми заиста од Вас тражимо огромну жртву и молимо Вас да је поднесете, јер Вам је лична ситуација лакша, пошто нисте оптерећени децом“, рекли су др Топаловићу. [77]

    И заиста, када је 25. јануара са супругом Милицом напустио Београд, Топаловић је понео и проглас који је потписао. Предвече Топаловићи су стигли у место одржавања конгреса – у село Ба, испод Равне Горе. Дража је одабрао село Ба из стратешких разлога. Налазило се у клисури, која је у ово доба године углавном прекривена маглом, као најбољом заштитом од немачке авијације. Тенковима су прилаз отежавали велика узбрдица, снег и уске стазе, које су за сваки случај биле прекопане дубоким рововима. На том прилазу, од Кадине Луке, односно од пруге и друма Љиг – Горњи Милановац, нашла се сконцентрисана главнина од неколико хиљада четника из обезбеђења конгреса. Остала три прилаза у село Ба долазила су са планинских превоја и нису сматрана опасним. За шефа обезбеђења конгреса Дража је поставио капетана Звонка Вучковића, команданта 1. равногорског корпуса, који је, поред својих, имао на располагању и јединице Рудничког и Ваљевског корпуса.

    Срећом, Немци су касно сазнали за конгрес. Једна њихова колона, предвођена тенковима, стигла је у село Ба са закашњењем од неколико дана. Остало им је само да поруше и оштете неколико зграда, међу којима и сеоску основну школу, накратко претворену у конгресну дворану (зидови између учионица су пред конгрес порушени, а потом су зазидани).

    У припремни одбор конгреса, 26. јануара, ушла су два представника странака, Живко Топаловић и Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.

    Топаловић и Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице.78 Ово у ствари није био захтев свих странака, већ је Топаловић, као и обично, говорио у име социјалиста.

    Топаловић је прихватио и на конгресу бранио предлог Васића и Мољевића о постојању три федералне јединице, док се у емиграцији вратио својим старим идејама. То је приметио др Милан Шијачки, лекар из Ниша, истакнути члан организације од 1941, који је као социјалиста по опредељењу био један од аутора социјалног програма Равногорског покрета. Он је критиковао Топаловића за “каснију националну и политичку недоследност“. Поткрепљујући своју критику, Шијачки цитира делове Топаловићевог реферата на Светосавском конгресу: “Кад комунисти хоће да разбију српску народну целину, то је само доказ њиховог политичког слепила, њиховог рвања са историјом, с нормалним развићем, у чему се мора разбити сва њихова снага. Ми хоћемо федеративну Југославију, на бази југословенских етничких целина: Срба, Хрвата и Словенаца, с потребним самоуправама.“ [79]

    Елем, до 26. јануара већина делегата већ је била стигла у село Ба. Тајном организацијом њиховог пута, из свих крајева, четничка организација још једном је показала своју снагу. Притом су се нарочито истакли београдски илегалци. Због високог снега и удаљености до села Ба нису стигли једино делегати из Далмације, као и део делегата из Херцеговине. Други део Херцеговаца, са Лазаром Тркљом на челу, ипак је дошао, али тек после две недеље (Дража се са њима састао 12. фебруара у Косјерићу). Такође, каснила су и два делегата из Црне Горе.

    Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа:

    Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47. [80]

    Међу делегатима било је највише земљорадника – 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато. [81]

    Конгрес је почео у зору 27. јануара, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес. Најпре је десетак свештеника и монаха одржало богослужење, око стола са крстом, колачом, кољивом и свећом. Потом су сви присутни отпевали Химну Светом Сави, а онда је јеромонах Јован Рапајић, следбеник и најбољи ученик епископа Николаја Велимировића, одржао надахнуту беседу о првом српском просветитељу.

    Конгрес је отворио Драгиша Васић, саопштио састав и предложио кандидате за председника и председништво. За председника конгреса изабран је др Живко Топаловић. У председништо су, поред Топаловића, изабрани Радомир Јанковић, задругар из Годљева, Антон Крејчи из Марибора, Словенац, предратни народни посланик Југословенске националне странке (имао је овлашћење да представља три словеначке странке), Владимир Предавец из Дугог Села код Загреба, Хрват (на конгресу присутан као један од делегата Уједињене демократске омладине Југославије, основане две недеље раније на Омладинском конгресу у Прањанима), Мустафа Мулалић, предратни народни посланик Југословенске муслиманске заједнице (на конгресу је заступао муслимане из Босне и Херцеговине), Велимир Јојић из Андријевице, предратни народни посланик Демократске странке и Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда.

    После Васића реч је узео Топаловић. Пошто се захвалио на поверењу, Топаловић је поздравио званичног представника америчке војне мисије, капетана Џорџа Мусулина, изразивши жаљење што нису дошли и представници британске мисије. Иначе, шеф савезничких мисија генерал Чарлс Армстронг није дошао на конгрес из протеста што је Дража одбио ултиматум савезничке команде за Средоземље да сруши два железничка моста (један на Ибру код Полумира, а други на Јужној Морави код Алексинца). Армстронг није знао где се налази Мусулин, а свакако би и њему забранио долазак. “Боље нека се он љути него ми“, писао је Дражи о Армстронговој одлуци генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, 27. јануара. [82]

    Топаловић је затим предложио да се позове Дража, као министар Југословенске владе и њен представник у земљи, како би влада била службено заступљена на конгресу и тако му признала “политичко право да представља демократске снаге наших народа“.

    У очекивању Дражиног доласка Топаловић је прочитао поздравне телеграме конгреса председнику САД-а Френклину Рузвелту, председнику британске владе Винстону Черчилу, председнику владе СССР-а Јосифу Висарионовичу Стаљину и краљу Југославије Петру Другом.

    Дражин долазак присутни су пропратили дуготрајним овацијама. Он је сео за сто председништва. Топаловић је дао реч Мусулину, а потом и Дражи. Карактеристично је да је Дража прву реченицу посветио “палим борцима и невиним жртавама у овој борби“. “Мислим да ћу бити и тумач и ваших жеља, ако са овог историјског скупа будем изјавио да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност“, рекао је потом, у жељи да представници најмоћнијих странака – за које је веровао да ће владати и после рата – не понове грех према ратним војним инвалидима са Цера, Колубаре и Солунског фронта.

    Поред осталог, Дража је затим рекао:

    "У име краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.

    Наш по броју мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.

    Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.

    У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оружје. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.

    Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити хтео да напустим свога краља и своју Отаџбину.

    Ја сам се заклео да ћу за краља и Отаџбину живот дати.

    Ја сам своју заклетву испунио.

    И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.

    Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном команданту, његовом величанству краљу Петру Другом.

    Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.

    Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем зиврши организацију државе.

    Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме…"[83]

    Док је Дража говорио, као и неколико тренутака пошто је завршио, владала је свечана тишина. Један од делегата, Милоје Николић, сведочи: “Његове су речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа замрла. Гробна тишина… Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа“. [84]Онда се све проломило од аплауза и громогласних поклика одушевљења и подршке. Топаловићу је било јасно да се у тим условима конгрес не може наставити, па је предложио паузу до послеподнева.

    Поподне, своје опширне реферате поднели су др Стеван Мољевић (у име Равногорског покрета) и др Живко Топаловић (у име политичких странака). Онда је прочитан предлог резолуције, који су саставили Васић и Топаловић.

    Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.

    Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за. Остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу. Идеја је била да се од представника политичких странака и нестраначких удружења “створи једно тело које би деловало у оквиру покрета Драже Михаиловића и које би уз храбру народну војску окупило све оно што тежи демократији и бољој будућности југословенских народа“. [85]

    Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.

    Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу у избеглиштву и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао је права и једина легална југословенска влада.

    После избора организационог одбора, конгрес је затворен. На једној заравни у центру села Ба подигнута је свечана бина, испред које је приређен дефиле трупа. Војници су онда постројени у облику слова П, да би им се обратили Дража и др Живко Топаловић. Већ је падао мрак када су војници престројени, у два реда, један наспрам другог, да би их обишли и са њима поразговарали конгресни делегати.

    Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном ЦНК половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.

    За председника Извршног одбора ЦНК, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника народне скупштине.

    Како странке у рату нису радиле, а и нису имале одборе у забаченим крајевима слободне територије, једине политичке организације при четничком покрету и даље су остале равногорске: Равногорски покрет, ЈУРАО и ЈУОРА.

    За имена појединих учесника конгреса Немци су почели да сазнају после неколико седмица. Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јавио је Дражи 29. фебруара: “Иследници Гестапоа имају фотографије са конгреса. Слике су слабо изашле. Знају већ за поједине људе.“ [86]

    Биле су ту фотографије из конгресне сале, које су “слабо изишле“ због велике влаге. Снимци фотографа Аце Симића из затвореног простора уопште нису успели. Како је мајор Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, обавестио Дражу 7. марта, Гестапо је дошао до фотографија које је начинио фоторепортер британског листа “Гардијан“. Он је дошао на конгрес заједно са трећим фоторепортером, Којићем, који га је и препоручио. Док се британски фоторепортер вратио у Београд, Којић је остао у Врховној команди, што је Комарчевић сазнао, тражећи да се на њега “обрати највећа пажња“. Комаревић је још писао: “Конгрес је од стране `Гардијана` филмован, и у Београду у Гестапоу око 20. фебруара приказан. После свега овога уследило је хапшење наших људи.“ [87]

    Исте податке послао је и пуковник Александар Николић, командант Славоније, 9. марта. На ова упозорења о Којићу Дража је 13. марта писао потпуковнику Лалатовићу: “Онај фоторепортер је код нас. Обратићемо пажњу на њега. За сада се није ништа сумњиво осетило.“ [88]

    Тачан број ухапшених делегата Светосавског конгреса није познат.



    Извори:

    [75] и [76] АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
    [77] и [78] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
    [79] М. Шијачки, Наш пут, 159. Топаловићев реферат Шијачки цитира према листу “Поморавље“ од 15. маја 1944. Критици Топаловића сем тога посвећује једно поглавље (стране 231-244). У мањем делу овог поглавља Шијачки пише о Топаловићевим позитивним странама, због којих га је Дража и позвао (пре свега то су личне везе са иностраним социјалистима, нарочито са енглеским лабуристима). У мане му набраја попуштање пред комунистима 1920, а затим истовремену “затрованост марксизмом“ и велико лично богаћење током борбе за радничка права, због чега је прозван “газда Живко“. Шијачки пише да је Топаловићево пријатељство са равногорцима било само “маска“, која је скривала искрену мржњу, како пре доласка на Равну Гору, тако и по одласку у емиграцију. У емиграцији су, пише Шијачки, Милица и Живко Топаловић “ту мржњу одушевљено развејали“, а такође су “непрекидно подгрејавали клевете против равногораца и прикупљали и храбрили њихове непријатеље око себе“. Сличну критику Шијачки упућује и на рачун др Радоја Вукчевића (пре рата марксиста и богаташ, у рату сарадња са Немцима, а на самом крају рата, када се видело да ће Немци изгубити, прилазак четницима), који је у емиграцији наводно бранио, док је у ствари оклеветао равногорце у књизи “На страшном суду“.
    [80] Подаци од Банета Јефтића, колекционара из Будве, на основу Четничке архиве Архива Војноисторијског института и Архиве Гестапоа из Архива Града Београда. Др Топаловић даје нешто другачије податке. Он наводи да су конгресу присуствовала 274 делегата, свакако рачунајући и она два делегата која су касније стигла из Црне Горе. Топаловић такође пише да је његова Социјалистичка странка имала 10 делегата, да је било 50 нестраначких личности, као и да су најбројнији били радикали, затим земљорадници, па “демократи обе врсте“, социјалисти и републиканци, не наводећи цифре. У Топаловићевој верзији Југословенска радикална заједница није имала делегате на конгресу (Ж. Топаловић, На Равној Гори, 202). Као поузданије може се узети Јефтићево истраживање, јер је овај део мемоара Топаловић писао по сећању, много година касније.
    [81] Подаци од Банета Јефтића.
    [82] Зборник докумената, том 14, књига 3, 329.
    [83] Ж. Топаловић, На Равној Гори, 164.
    [84] Књига о Дражи, том 2, 23.
    [85] Др Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за Уједињено Српство, 128.
    [86], [87] и [88] АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.

    (Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, четврти том, НИП “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 67-76)


    http://www.pogledi.rs/svetosavski-kongres/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com


    *****

    0 0

    Vesti Online
    Z. Gligorijević - Vesti
    January 26, 2014

    Prvi deo dokumentarnog filma "Kraljevina Jugoslavija u Drugom svetskom ratu", u produkciji NIP Pogledi iz Kragujevca i Šort-kat TV iz Beograda, upravo je završen. Film koji sadrži šest polučasovnih emisija režirali su Slobodan Bogdanović i Kosta Babić, a scenario je radio Miloslav Samardžić, novinar, pisac i izdavač iz Kragujevca.

     Miloslav Samardžić ispred zvonika u Pranjanima gde je govorio Draža
    Foto: Z. Gligorijević
     
    Dok je prikupljao materijal, Miloslav Samardžić je četiri puta odlazio na Zapad, a jednom je bio u Kanadi i Americi. U filmu govore svedoci događaja i istoričari, snimani u šest država: Srbiji, Sloveniji, Italiji, Britaniji, Americi i Kanadi. Slogan filma je "Skrivena istorija - prvi put na ekranu", koji se pojavljuje na početku svake epizode.

    Šta, zapravo, znači ovaj slogan?

    - Prvi put se o ovoj temi govori bez cenzure i objavljuju dokumentarni filmovi iz rata. Zahvaljujući našim emigrantima iz Amerike, pre svega Branku Petroviću, došli smo do neobjavljenih filmskih materijala, koji se čuvaju u Nacionalnom arhivu u Vašingtonu. Na primer, to je scena kada američki pukovnik Robert Mekdauel poklanja svoju pušku generalu Draži Mihailoviću. To je inače bila jedina puška koju su Amerikanci dali četnicima, dok su partizanima dali preko 100.000 pušaka, automata, mitraljeza, minobacača, topova, i drugog naoružanja.

    Da li ste u emigraciji naišli na još neke zanimljive podatke koji nisu poznati ovdašnjoj javnosti?

    - Da. Ima puno neobjavljenih filmova na kojima se vide partizani. Možda su komunisti nekada našli te filmove, ali im nije odgovaralo da ih prikažu. Naime, vidi se da su partizani nosili kompletne britanske uniforme, dok u filmovima Bulajića i drugih izgleda kao da su imali svoju fabriku uniformi. Takođe se vidi da nose britansko i američko oružje, dok su kasnije u igranim filmovima i TV serijama prikazivani sa nemačkim naoružanjem, uz sugestiju da su to zaplenili od Nemaca.

    Kako su vas prihvatili emigranti?

    - U London sam prvi put otišao 1990. godine. Dočekali su me predstavnici organizacije Mladi četnici, koju su činili potomci srpskih četnika. Imali su dukseve na kojima je naziv organizacije bio ispisan na ćirilici i nosili su crnu četničku zastavu sa mrtvačkom glavom, i tako smo išli kroz centar Londona. Pitao sam ih da li ćemo imati problema zbog toga, a oni su odgovorili da je zastava njihove tajne službe ista samo što na njoj piše "hrabri pobeđuju".

    Objavili ste veliki broj knjiga o četnicima na osnovu proučavanja dokumenata Vojnog arhiva u Beogradu, ali ste intervjuisali i pedesetak Dražnih četnika. Šta ste otkrili?

    - Mi sistematski otkrivamo skrivenu istoriju. Evo već sam pomenuo da partizani nisu zaplenjivali oružje i municiju od Nemaca. A šta tek reći za činjenicu da su se od kraja 1943. godine Nemci oružjem, municijom i ratnom spremom uglavnom snabdevali tako što su ih zaplenjivali od partizana! Naime, Amerikanci i Britanci su im slali ogromne količine oružja i opreme, brodovima preko Jadrana i avionima, a Nemci bi im onda to pokupili.

    Upravo predajem u štampu treći tom knjige „Razgovori sa ravnogorcima". Ta tri toma sadrže oko 50 razgovora sa ravnogorcima, obavljenih u Srbiji i u emigraciji (Britanija, Amerika i Kanada). Naša država je ranije sistematski sakupljala svedočenja partizana, a kada je sistem navodno promenjen, 5. oktobra, nije ništa pitala ravnogorce. Tako da je, na žalost, ovo najveća zbirka razgovora sa njima.

    Koliko ste knjiga do sada objavili i sa kojom tematikom?

    - Sam više od 50 naslova. Gotovo svi se odnose na istoriju Drugog svetskog rata. Moja najobimnija knjiga od 3.500 stranica, u pet tomova, jeste "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta". Knjiga sadrži 8.000 fusnota, uglavnom sa pozivom na četnička, partizanska, nemačka, američka, nedićevska i druga dokumenta. Sva izdanja prvog toma prodata su u 17.000 primeraka, dok su sva izdanja svih tomova prodata u oko 250.000 primerka, tako da je to najtiražnija knjiga o Drugom svetskom ratu na srpskom jeziku.

    Vi ste i vlasnik izdavačke kuće NIP Pogledi. Šta ste najčešće objavljivali?

    - Objavljivali smo časopis "Pogledi" do 2006. godine, a sada imamo sajt njnjnj.pogledi.rs i objavljujemo knjige. Do sada smo štampali stotinak naslova uglavnom iz istorije Drugog svetskog rata. Počeli smo da objavljujemo i najbolje knjige iz srpske emigracije.

    Šta su "Pogledi"?

    - U početku je to bio list studenata Kragujevačkog univerziteta, koji je prvi srušio neke tabue. Naše najveće otkriće je nemačka poternica za generalom Mihailovićem iz 1943. godine kojom je ucenjen na 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Do tada se znalo samo da postoji poternica za Titom. Poternicu za Mihailovićem objavili smo novembra 1989. godine i od tada klupko počinje da se odmotava.

    Da li ste doživljavali torturu vlasti i da li je danas drugačije ili cenzura i dalje postoji?

    - Kao optuženi sam na sudu bio preko 100 puta. Optuživali su me za verbalni delikt i klevetu putem štampe. Srećom, nijednom nisam osuđen. Od 1986. godine do 1993. godine pozivan sam na više stotina takozvanih informativnih razgovora u tajnoj policiji, a naravno bilo je i ko zna koliko pretnji. Tada je bilo nemoguće govoriti o tim pretnjama, dok sada i mnogo blaže pretnje dospevaju na naslovne strane. Druga razlika je što ne postoji član 133 Krivičnog zakonika, koji se odnosio na verbalni delikt. Tako da zakonska cenzura ne postoji, ali se utiče na razne načine, pre svega, finansijski. Sada, na primer, nije moguće štampati novine koje bi imale tiraž od 200.000, čime bi automatski postale nezavisne. Novine trenutno štampaju domaće i strane interesne grupe. Većina novina, a naročito časopisa, nema tiraž dovoljan da pokrije troškove, ali im te interesne grupe pokrivaju gubitke.

    Kada razmišljate o aktuelnoj političkoj situaciji da li vas podseća na već viđeno?

    - Istorija se uvek ponavlja, zato je treba poznavati. Da se znalo zbog čega su zapadni saveznici podržali Narodnooslobodilačku vojsku, moglo se lako zaključiti da će oni u naše vreme podržati takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova. Princip je isti.


    Čestitka Tuđmanu

    To su bile prve srpske novine koje su objavile intervju sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem.

    - Ja sam loše govorio engleski, a on još gore srpski, pa smo imali prevodioca. Bilo mi je krivo što nije znao ni reč srpskog jezika. Kada sam se drugi put video sa njim, bio je veoma ljut i vikao je na mene, jer sam mu rekao da ne treba da se druži sa Ljotićevcima, zamerio sam mu što je Tuđmanu čestitao pobedu na izborima i što ide u SPO, jer je to bila manjinska stranka.

    Istoričar u duši

    - Miloslav Samardžić je rođen 22. novembra 1963. u Aleksandrovcu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Ekonomski fakultet u Kragujevcu završio je 1989.

    - Kao student završio je novinarsku školu "Večernjih novosti" i postao jedan od kragujevačkih dopisnika ovog dnevnika. U "Poglede", tada listu studenata Kragujevačkog univerziteta, došao je 1984. godine. "Novosti" je napustio 1986. godine zbog neobjavljenih kritičkih tekstova režima. Krajem 1985. godine u "Pogledima" postaje urednik rubrike "Univerzitet", a dužnost glavnog i odgovornog urednika preuzima 1987. godine. S manjim prekidima na ovoj funkciji ostaje do prestanka izlaska lista, 2005. godine.

    - U uvodniku majskog broja 1989. objavio je "Predlog za ukidanje zakona o zaštiti imena i lika J. B. Tita", prvi predlog te vrste u zemlji. U novembarskom broju 1989. godine objavio je do tada skrivanu nemačku poternica za đeneralom na 100.000 rajhsmaraka u zlatu. Za sebe kaže da je zanimanju novinar i istoričar i izdavač.

    - Živi u Kragujevcu sa suprugom Meri, 17-godišnjim sinom Nikolom i 12-godišnjom ćerkom Natalijom.




    http://www.vesti-online.com/Scena/Film/377333/Sto-puta-sam-bio-optuzen


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Kurir







     
    U početku, i u KPJ je bilo velikih intelektualaca, poput dr Sime Markovića, da bi kasnije čelna mesta zauzimale osobe poput bravarskog pomoćnika Josipa Broza.

    „Imao je neku intelektualističku crtu, nije imao ponašanje pravog partijca i to je ljude plašilo“, pisao je, primera radi, Broz agentima Kominterne o svom drugu Kamilu Horvatinu, kome je to ujedno bila smrtna presuda.

    Kada je u jesen 1943. godine, posle kapitulacije Italije, došlo do velikog priliva intelektualaca u partizanski pokret – oni se tome nisu obradovali, naprotiv.

    „Za razliku od ostalih boraca, seljaka i radnika, lekari su, opšte uzevši, kao intelektualci i već formirani ljudi teže pristupačni prevaspitavanju u duhu narodnooslobodilačke borbe“, pisao je šef saniteta Vrhovnog štaba, dr Gojko Nikoliš, tim povodom u vezi lekara.

    Zato je tražio „najvišu budnost“ prema tim lekarima, dok je „glavno uporište“ medicinske službe i dalje bilo „bolničarsko osoblje koje je u toku ove dvogodišnje borbe višestruko dokazalo svoju odanost ciljevima NO borbe“.

    U to doba, 30. novembra 1943. godine, 4. crnogorska brigada je ovako izveštavala o razlozima streljanja jednog dezertera iz 6. crnogorske brigade:

    „Mi smo sudili ovom beguncu 6. brigade zato što je bio vrlo opasan tip (intelektualac) koji je išao kod četnika…“

    Masovnim likvidacijama, naročito posle "oslobođenja“, srpski narod je teško osakaćen, što se najbolje uočava po kasnijim uspesima Dražinih ljudi koji su preživeli to „vreme smrti“.

    Tako, Dražin poručnik Milisav Šurbatović u Americi postaje šef inženjerske ekipe projekta „Apolo 11“. U projekt je, inače, bilo uključeno još pet srpskih emigranata.

    Milorad Drašković iz Beograda, šef Štaba 501 Jugoslovenske ravnogorske omladine, postao je profesor na Stanfordu i direktor Arhiva Huverovog instituta.

    Još jedan omladinac iz Štaba 501, Dimitrije Đorđević iz Beograda, bio je redovni profesor Kalifornijskog univerziteta i gostujući profesor na mnogim univerzitetima, uključujući i Kembridž. Bio je član Američkog istorijskog društva i niza drugih naučnih ustanova. Kao i Drašković, autor je više naučnih radova, a njegov opis Mauthauzena – u koji je dopao kao Dražin četnik – spada u najbolje opise ovog konc logora.

    Ono što su Drašković i Đorđević bili u Americi, u Francuskoj je bio Branislav Stranjaković, rođeni Užičanin, Dražin beogradski ilegalac. Stranjaković je doktorirao u Ženevi, na temi „Lenjin i Treća internacionala“. Kao svetski ekspert za komunizam, posle smrti Borisa Suvarina uređivao je časopis „Istok-Zapad“, u Parizu. Objavio je više knjiga, a zajedno sa Miloradom Draškovićem i „Biografski rečnik Kominterne“.

    Aleksandar Đokić „Ćosa“ iz Sibnice pod Kosmajem, beogradski student, omladinac Štaba 501, završio je dva fakulteta u Ženevi, postao doktor nauka i poznati naučnik u Švajcarskoj.

    Pukovnik Živan Knežević iz Beograda, šef Vojnog kabineta u vladi Slobodana Jovanovića, postao je američki oficir i, uz Dražu, jedini Srbin nosilac najvećeg američkog odlikovanja namenjenog strancima – Legije zaslužnih.

    Šef beogradskih ilegalaca, potpukovnik Žarko Todorović „Valter“ iz Beograda, posle izlaska iz Mauthauzena 1945. godine postaće pukovnik Legije stranaca, a po završetku vojne karijere visoki činovnik francuske vlade.

    Potpukovnik Borislav Todorović iz Beograda, oficir Dražine Vrhovne komande za vezu sa stranim vojnim misijama, posle rata postaje dekan Fakulteta za finansijske nauke u Njujorku i najbolji broker za osiguranje u istoriji Amerike. Posle Todorovićeve smrti, 1984. godine, nagrada za najboljeg američkog brokera osiguranja ponela je njegovo ime („Boris Todorović“).

    Još jedan četnički oficir postao je američki univerzitetski profesor: kapetan Petar Bubreško, ratni komandant Trebinjskog sreza, šef propagande Trebinjskog korpusa i urednik lista „Glas Kosova“. Bubreško je diplomirao francusku književnost na Sorboni, pre rata je bio profesor francuskog jezika u Trebinjskoj gimnaziji, a posle rata na Teksaškom univerzitetu. Poznavao je Jovana Dučića, a 1951. godine, uz pomoć bivšeg ministra Jovana Đonovića, upravo on objavljuje tri do tada nepoznata dela velikog pesnika: „Staza pored puta“, „Moji saputnici“ i „Jutra sa Leutara“.

    Potporučnik iz Škole rezervnih oficira u selu Sikole u Timočkoj krajini, Anta Dunjić „Kukurek“ iz Zaječara, doktorirao je medicinu i postao vanredni profesor Medicinskog fakulteta, kao i šef Laboratorije univerzitetske bolnice, u Luvenu, Belgija. Bio je hirurg na glasu i van granica ove zemlje. Preminuo je prerano, 1976. godine, a na njegovom grobu u selu Sint-Žoris-Vert kod Luvena, ispod imena piše: „Bivši Mihailovićevac 1941-1945“.
    Školu rezervnih oficira završio je i Antin brat Žika, koji je poginuo u borbi protiv komunista septembra 1944. godine kod Zaječara. Majku Silviju ubijaju komunisti, posle ulaska u Zaječar, a njeno ime našlo se kao prvo na plakatu sa spiskom streljanih, uz sledeće obrazloženje: „Zato što je na pogrebu svog poginulog sina, držeći mu govor, istakla da je ponosna što joj je sin poginuo u borbi protivu partizana, što znači da je ona svesni i namerni neprijatelj narodni“.

    Otac Đorđe Dunjić, pukovnik, predratni profesor Vojne akademije, bio je komandant zarobljeničkog logora u Osnabriku.

    Niz onih koji su nekako izmakli dželatima, iako nisu emigrirali, počinjemo sa kapetanom dr Nemanjom Vurdeljom iz saniteta Dražine Vrhovne komande. On je postao utemeljivač neurologije i psihijatrije u Vojvodini. Bio je osnivač Katedre za neurologiju, psihijatriju i medicinsku psihologiju na Univerzitetu u Novom Sadu. Preminuo je 2004, u 97-moj godini života.

    Poslednju veliku ustašku raciju u Dubrovniku, proleća 1944, a potom i komunističke čistke, preživeo je Šime Spaventi, dubrovački ilegalac i jedno vreme četnik Dubrovačke brigade. Posle rata postaje čuveni onkolog i akademik Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Ustašku raciju nije preživeo Spaventijev rođeni brat, tada student medicine, takođe ilegalac i četnik Dubrovačke brigade (ubijen je u Jasenovcu). Bili su Srbi katolici, kao i većina četnika Dubrovačke brigade.

    Rat su preživela i dva čuvena Dražina ilegalca iz Slovenije: Leon Štukelj, najuspešniji sportista u istoriji Slovenije, i Aleksandar Bajt, koji će postati najpoznatiji slovenački ekonomista.

    Leon Šukelj (Foto: Wikipedia)
     
    Posleratnom pogromu izbegao je i student Aleksandar Aca Nikolić, omladinac Štaba 501. On će postati jedan od glavnih tvoraca jugoslovenskog košarkaškog čuda i jedan od najuspešnijih reprezentativnih trenera. Pod njegovim vođstvom osvojene su prve medalje na evropskim i svetskim prvenstvima, 1960-tih godina.

    Još jedna košarkaška legenda, tada student veterine, Bora Stanković, bio je beogradski ravnogorski ilegalac. Prema neproverenim informacijama, njegovog oca su ubili komunisti.Ilegalac je bio i jedan od najčuvenijih posleratnih fudbalera – Rajko Mitić. Preciznije rečeno, Mitić je bio komandant brigade beogradskih ravnogorskih ilegalaca. Spasao se zahvaljujući fudbalu, a svojim preživelim saborcima delio je i na stotine besplatnih ulaznica za utakmice „Crvene zvezde“.Jedan od najpopularnijih posleratnih glumaca, Mija Aleksić, proleće i leto 1944. godine proveo je na Gledićkim planinama, na kursevima za ravnogorsku omladinu.

    Pešadijski poručnik Zoran Zorčić iz Niša, zarobljen od Nemaca kao Dražin oficir i odveden u logor Oflag 13 B, posle rata se vratio u Jugoslaviju i postao poznati filmski producent.

    Jedna od najpopularnijih glumica 1960-tih godina, Branka Mitić, tokom rata je bila član Ženske ravnogorske organizacije saniteta (ŽROS) Deligradskog korpusa. Predsednica ŽROS-a i Jugoslovenske ravnogorske omladine Deligradskog korpusa, Danica Ivković, ćerka dr Ivkovića iz Aleksinca, streljana je od komunista 26. novembra 1944. na Bubnju kod Niša.

    Glumac Ljubiša Bačić bio je u propagandnoj sekciji Čegarskog korpusa, koja je organizovala skečeve i priredbe. U toj sekciji nalazio se i potonji čuveni glumac Mića Tatić, kao i još jedan Nišlija, ništa manje čuveni glumac, Živojin Žika Milenković. Žikin otac Aleksandar, radnik Niške železničke radionice, bio je pripadnik Dražine železničke organizacije.Rođeni brat Dragutina-Gute Dobričanina, glumca iz Prokuplja, bio je četnički vojvoda Miloš Dobričanin. Miloš je bio učitelj, a uz rad je diplomirao filozofiju. Posle Aprilskog rata organizovao je četnike na Jastrepcu. Tokom leta napušta Pećanca, da bi sa majorom Keserovićem učestvovao u napadu na Nemce u Kruševcu. Ubili su ga komunisti novembra 1942. godine u selu Vrbovac kod Sokobanje.

    Milošev sin Dragan se u jesen 1944. sa ljotićevcima povukao u Sloveniju, gde je zarobljen i ubijen od komunista. Dragutin je bio jedan od glumaca koji se nisu dokazivali u partizanskim filmovima.

    Novak Novak (Novaković), čiji je otac, sveštenik Ješa Novaković, posle rata streljan u Kruševcu, i koji je takođe prezirao komuniste, dao je Dragutinu Dobričaninu ulogu Vase S. Tajčića u kultnoj seriji „Pozorište u kući“. Kroz taj lik je, koliko je to bilo moguće u ono doba, prikazana građanska klasa, koju su uništili komunisti.











    0 0



    Published on You Tube by "RTV Marš Valjevo"
    Published on Jan 27, 2014
    www.marsh.rs

     



    http://youtu.be/Hv2IcqLlOeA


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0



     
    После сусрета “Тројице Великих” у Техерану, крајем новембра 1943. године, и савезничког легализовања Брозове војне силе (НОВ и ПОЈ), партизанском Врховном  штабу била је преко потребна убојитија пропагандна “муниција” после Другог АВНОЈ-а ради “легалног” преузимања функција Југословенске краљевске војске и владе. А и требало је оверити оправданост прве тачке савезничке Конференције “да се југословенским партизанима максимално помогне у намирницама и опреми, као и акцијама командоса”.

    У селу Вранићу, недалеко од Београда, крајем децембра 1943. године, догодио се стравичан злочин. У полицијском записнику квислиншке Недићеве владе “Окружног начелства округа београдског” је записано: “Ноћу између 20. и 21. о. м., у селу Вранићу, заклано је, или побијено 67 лица од непознатих учиниоца. Сумња се на четнике Драже Михаиловића јер су жртве биле симпатизери,или помагачи комуниста...

    Три године касније у монтираном судском процесу генералу Михаиловићу се, између осталог, судило и због тог злочина јер су “четници... заклали у селу Вранићу 72 лица, међу којима једно дете од две године, друго од три месеца... Суд се уверио да су злочини... који су на претресу потпуно расветљени писменим документима и исказима преживелих сведока, извршени под непосредним Михаиловићевим наређењима...”

    Касније, Драгољуб Пантић, који је у време злочина срећом био изван села, написао је књигу Ноћ камеу којој је до у детаља описао тај стравичан злочин: У ноћи између 20 и 21. децембра 1943. године, четници Драже Михаиловића окупили су се у суседном селу Јасенку и, подељени у три групе, мучки су упали у село Вранић и зверски, на спавању, поклали читаве породице партизанских сарадника... Те стравичне ноћи, злочинци су заклали 72 родољуба... Међутим, ово није крај четничког дивљања. Они су довели још 11 грађана, који нису били из Вранића и над њима извршили покољ...”

    Када су се готово после пола века владавине комунистичког режима стекли услови да се чује и “друга страна”, поручник Милисав Марковић, који је у то време био командир 1. чете 1. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса Југословенске војске, у књизи Са Дражом у победу или смрт (2001),писао је, измеђо осталог, и о злочину у Вранићу као о самовољној одлуци команданта батаљона Спасоја Зеке Живановића да постреља 12 одраслих лица за одмазду што су у кућама, у којима је на коначење разместио своје рањене борце, преко ноћи непозната лица преклали. Када је о том случају надлежним путем извештена Врховна команда, она је брзо реаговала: командант батаљона Зека је ражалован, и учињен обичним редовом, и речено му да ће му бити суђено после рата. Те чињенице се сећа др Огњен Адум, почасни председник Удружења припадника ЈВУО 1941-45, јер је у то време обављао шифрантске послове у одељењу везе у штабу ВК ЈВ. Време извршења тог злочина аутор је написао “касно у јесен 1943.”

    Очевидно да је Марковић описао један други злочин који је поменуо и сам Пантић, вероватно имајући у виду наведени “Петнаестодневни извештај по општој ситуацији и приликама у округу београдском у времену од 15. до 31. децембра 1943. Окружног начелства, к. бр. 315/1943), али и Перко Бојичић недавно у разговору са аутором овог текста, наводећи да је “овај поручник, четник, Зека (уколико се ради о истој особи!), са својим одредом, боравио у Вранићу пре 1-2 месеца и, знајући да има много комунистичких породица, једног познатог марксисту јавно стрељао. А претио је и другима пред одлазак за Обреновац. Он се, међутим, никада више није вратио у ово село, после овог догађаја”. Међутим, када сам господину Бојичићу скренуо пажњу да већ годинама истражујем функцију командовања Врховне команде Југословенске војске у Другом светском рату у документима Војног архива и нашао да је још јула 1943. године Брозов ВШ НОВ и ПОЈ (стр. пов. 785, к-12, 39/3) наређивао партизанским дивизијама:

    “...Потребно је са успјехом ликвидирати четничку организацију, претставити се Савезницима као једина борбена група у Југославији... Тројкама ставите у дужност првенствено ликвидирање четничких команданата корпуса, бригада и њихових присталица како по селима тако и по градовима. Материјална средства за извршење ових задатака немојте жалити...“; затим (документ 1/1-3, к-17) о вестима од 12. јула 1943. године једине равногорске радио-станице “ИКС” на тлу Југославије: “И досад су комунисти одлазили у Гестаповце, али ова последња навала казује убедљиво, да се сада ради по једном утврђеном плану...”, о једном тајном обавештајном извештају (Аксентијевић) из Београда Штабу ВК на Равној гори: “Гестапо је послао људе у Ваљево, Јагодину, Вранић и Болеч да испитају како је текло вишебројно убиство у свима овим местима. У Вранић су слали  и специјалне фотографе да се сними тамошње убиство од 70 чланова. Гестапо скупља ове податке и шаље у Берлин својој централи, са циљем да компромитују нашу (Равногорску) орагизацију као терористичку, која врши гори терор него Титове (Брозове) банде...” (“др Краус”, 2/4, к-19) и господину Бојичићу указао на једно обавештење генерала Михаиловића британском шефу мисије пуковнику Бејлију од 17. августа 1943., (25/3, к-20): “Нашом депешом бр. 1850 од 4. августа 1943. јавили смо нашој Влади да је код мајора  Мирића, кога су комунисти ранили на Динари, остало 30 бланко потписаних табака са мојим потписом и оригиналним печатом. Молим Вас предузмите потребно и известите нас кад је ова депеша уручена нашој Влади. Ово нам је важно да знамо због тога што су доцније комунисти стрељали мајора Мирића... те није искључена њихова злоупотреба од стране комуниста” (што се може претпоставити јер у пресуди за генерала Михаиловића стоји “који (злочини) су на претресу потпуно расветљени писменим документима” и да сам у вези с Вранићем пронашао само један помало чудан докуменат (12/3, к-107) који нема форму акта командовања (ко га је, када и с којим циљем израдио, коме је намењен и др.), а који има наслов “Покољ у селу Вранићу извршен у децембру... Поклано 80-душа (жена, људи, деце и девојака) партизанских породица и симпатизера партизанских. План за покољ извршен у селу Јасенку код куће команданта села Точе... Вође десетина: подн. Марковић, подн. Стојадиновић Војислав, из Баћевца, Дрењанин Спасоје, звани ‘Зека’, из М. Моштанице, Точа из Јасенка, Велимир Вићентијевић ‘Курјак’, из Дражевца, Илија из Београда...” имена која се помињу у књизи Ноћ каме, те да су, вероватно, Дикин и Маклин упућени у партизански ВШ да пронађу доказе ради већ раније договореног савезничког признања које ће се догодити у Техерану после Другог АВНОЈ-а, о чему је писао и амерички пуковник Макдауел у књизи Стрељање историје (2012), онда је на то све господин Бојичић додао следеће:

    “Броз тражи од српских комуниста (Благоја Нешковића и Сретена Жујовића) да предузму све мере како би у Србији добили што веће симпатије, а народ окренули к себи. Нешковић, у договору са својим сарадницима, доноси одлуку да свог противника Дражу Михаиловића, што више компромитује пред народом, са суровим злочинима које ће они сами починити, пресвучени у униформе Дражиних југословенских официра, и четничких формација: 1) Поклати породице и многе ножеве оставити у грудима деце, и младих, да би сутрадан народ то видео; 2) Уз убијање узвикивати пароле: ‘Живео Дража!’  ‘Живела Равна Гора’! ‘Живео Краљ Петар Други’! и гласно псовати комунисте; 3) По обављеном послу, пошто се раздавају на две групе, и одлазе на две стране, ка Барајеву и Великој Моштаници, комунисти ће запевати јачим гласом да народ чује четничке песме: ‘Од Тополе, па до Равне Горе, све су страже генерала Драже’; и ‘Заклаћемо, убићемо и Тита и  Мошу’! ‘Равна Гора победити мора’; 4) Не заборавити краљевог официра, поручника Спасоја Дрењанина ‘Зеку’, команданта батаљона Посавске-четничке бригаде, и као  у одушевљењу, командантово име узвикивати да одлеже обронцима села Вранића, суседних села: Мељака, Велике Моштанице и Липовачке шуме...”

    Уз то Бојичић је испричао и више детаља: “Рајко Димитријевић, Брозов генерал: Ово је било безумно! Да сам знао у шта ће ме увалити Комунистичка партија никада не бих био њен члан! И сад ми јече деца у сновима!...; Драгиша Радовић: Никада нисам могао избацити јауке, кукњаву и лелек недужних људи из моје душе. Стално ме је прогонио дечији врисак! Партија ми је донела несрећу...’ Радоје Живановић: ‘Ја добро познајем суседа Пантића, он није био у Селу са породицом те кобне ноћи, када смо извели онај масакр. Био је код пријатеља, подаље од Вранића. Када је стигао кући, и чуо од сељана да су видели четнике, и слушали њихове псовке и песме, песме о Дражи и о Краљу, они су за њега главни сведоци догађаја, очевици несреће. И да му ја причам као учесник не би ни мени веровао. Нико се није усудио да му изнесе истину, а било је опасно по живот одати партијску тајну’. Зораида Шпадијер, сведок на монтираном суђењу генералу Михаиловићу, која се касније деценијама јадала: Све моје изјаве су лажне и неистините. Никад нисам знала ништа о покољу у Вранићу... Све неистине за личност Михаиловића су измишљотине и масло мојих стричева!...

    Дакле, могло би се рећи, после седам деценијаистина о злочину у Вранићу је испливала на површину. Да се уважавала реч науке (командовање југословенским партизанима на стратегијском и оперативном нивоу)она би се,свакако,појавила и раније и,можда,тако били избегнути Рачак, Маркале, Сребреница и др.


    Новица Стевановић
    генералштабни пуковник у пензији
    January 2014

    www.savremenaistorija.com

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

     
     
    Pitanja i Odgovori - Radovan Kalabić i Vojislav Mihailović - Draža i četnici  /  "TV Palma Plus" December 14, 2013
     
    Posted on You Tube by "Kosovo i Metohija" 




    http://youtu.be/gIIAPrKkgJc


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

    Српски културни клуб
    Александар Недић
    February 5, 2014

    Једна од основних функција државе је да брине о заједничким интересима својих грађана. Да брине о одбрани, безбедности, образовању, здравственој заштити и о свим другим заједничким стварима. Јер нити један појединац нема тих знања, енергије и моћи да брине баш о свему. Наравно то је у државама које функционишу. Када су државе као наша у којој се држава доживљава као плен политичких партија на власти цео државни апарат је само у функцији задовољавања потреба мале интересне групе окупљене око политичке власти.

     
    То је разлог због кога се и Српски либерални савет почео бавити питањем репресије и злочина почињених од стране комунистичког режима од јесени 1944. па до 1948. године. Да је Србија нормална земља све жртве би биле давно евидентиране, одвојени ратни злочинци од невиних жртава политичког прогона, кривци свих врста кажњени а гробови жртава обележени. Прошло је више од шест деценија а питање жртава Другог светског рата на нашим просторима није скинуто са дневног реда. Шест деценија свако пописује своје, никад потпуно, никад тачно и никад искрено.

    Обим репресије и злочина који су починили победници у Србији у процесу револуционарног преузимања ни до данас није сагледан. Српски либерални савет је на основу пријава грађана за само месец дана прикупио преко податке за преко 10.000 лица која су била жртве политичког прогона. За свако евидентирано лице попуњен је пописни картон и приложена одговарајуће документације (пресуде, изводи из уписника судова и сл.). Прикупљајући ове податке дошли смо до три општа закључка:

    -Степен репресије и злочина био је много већег обима него што то већина грађана Србије може данас да прихвати;

    - Репресија је првенствено имала форму вансудске репресије тако да је само мањини лица изложених прогону било омогућено какво-такво суђење;

    - За реализацију револуционарног преузимања власти формирани су посебни органи ОЗН-а и УДБ као специјално организована партијска полиција са најширим овлашћењима;

    У оквиру Министарства правде формирана комисија за тајне гробнице након 12.септембра 1944. године. Увидом у њихов годишњи извештај о раду и у контакту са члановима комисије сазнали смо да је комисија до сада, осим страдалих припадника немачке и мађарске националне мањине, пописала и 18.000 лица страдалих након успостављања комунистичке власти у Србији. Нажалост, ова комисија као уосталом и све друге комисије пре има задатак да прикрије стварно стање ствари него да га истраже и обелодане. У томе је и основна разлика између активности које реализује државна комисија и Српски либерални савет.

    И док истовремено у Српском друштву траје офанзива неокомуниста који се кроз форму југоносталгичара поново враћају на јавну сцену, неко прикрива резултате истраживања који би требало да укажу на праву природу њиховог накарадног система. Уместо да резултати прикупљања података о жртвама злочина буду отрежњујући они се и надаље прећуткују.

    У целој источној Европи наследници комунистичке власти су се дистанцирали од ових злочина и извинули жртвама. Држава је обештетила жртве и симболично казнила злочинце. Тиме је отворен пут за помирење и искорак ка вишепартијском систему у коме равноправно учествују и социјалистичке и социјал-демократске политичке организације.

    И политичке снаге које заступају идеје социјалне правде уместо да осете потребу да се дистанцирају од ове тамне мрље на „лицу антифашистичке борбе“ још су упорнији у својој подршци злочиначког система који је одвео у смрт десетине хиљада лица само из идеолошких и политичких разлога. Ми поседујемо копије документа у којима ОЗН-а извештава о ликвидацијама десетина хиљада „ратних злочинаца“. Већини тих злочинаца основни злочин је било монархистичко политичко уверење и значајна приватна својина коју је требало одузети.

    У целој источној Европи наследници комунистичке власти су се дистанцирали од ових злочина и извинули жртвама. Држава је обештетила жртве и симболично казнила злочинце. Тиме је отворен пут за помирење и искорак ка вишепартијском систему у коме равноправно учествују и социјалистичке и социјал-демократске политичке организације.

    Надамо се да овај зрак истине усмерен на нашу прошлост може постати гарант да се такве ствар више никада не понове и да идеологија више никада не може бити оправдање за злочин.

    Ни Пол-Пот није успео да избегне осуду његових злочина. Само се у Србији времешни „ознаши“ шепуре и хвале убиствима као да се ради о спортској дисциплини. За то време наше тужилаштво, са пуним правом, прекопава брда и долине тражећи гробнице албанских жртава из рата на Косову 1999. године. Потребно је само да отворе очи и виде стотине српских гробница са краја Другог светског рата. Али вероватно ови злочини нису интересантни. Не само да су жртве били Срби већ и антикомунисти. Довољан разлог да им се не зна ни име ни гроб.

    Српски либерални савет нити може нити има намеру да замени државне органе. Ипак подршка независних интелектуалаца као што су господин Коста Чавошки,… и госпођа Смиља Аврамов дају нам наду да наше активности неће бити узалудне. Надамо се да овај зрак истине усмерен на нашу прошлост може постати гарант да се такве ствар више никада не понове и да идеологија више никада не може бити оправдање за злочин.

    Александар Недић

    http://www.srpskikulturniklub.com/zrtve-komunista-nisu-nebitne

    *****
    If you  would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Фронтал
    February 4, 2014

    Срђан Цветковић, у име народа: Да се не заборави револуционарни терор.

    Изложба У ИМЕ НАРОДА! ће бити постављена крајем марта 2014. у Историјском музеју Србије на Тргу Николе Пашића у Београду.

    Срђан Цветковић
     
    У ИМЕ НАРОДА! је прва мултимедијална изложба о дугогодишњим табу темама: ликвидацији, суђењима народним непријатељима, Голом отоку и другим логорима, принудном откупу и колекетивизацији...
     
    O изложби и темама које она обрађује, за Фронтал говори аутор изложбе др Срђан Цветковић, историчар Института за савремену историју из Београда, аутор обимне књиге "Између српа и чекића"о методима политичке репресије у Србији од 1944. до 1985. године и бивши секретар Државне комисије за тајне гробнице убијених послије 12.септембра 1944.
     
    - Идеја о изложби је настајала годинама, кроз мој рад на докторату као и кроз Комисију за тајне гробнице. Ја и моји сарадници суочавали са огромном количином материјала о репресији за коју смо сматрали да мора бити приказана широј јавности и на тај начин дати допринос суочавању са тоталитарним насљеђем и допринијети духовном оздрављењу нације - каже Цветковић.
     
    Колико конкретних података - бројки - се може сазнати из прикупљеног и изложеног материјала?
     
    На изложби ће у четири сцене, четири тематске цјелине, бити изложени експонати и факти о страдањима људи у времену револуционарног терора 1944-1953. и имитације стаљинистичког друштвеног модела у Србији и Југославији. Биће постављена сцена о изборима, политичкој култури тога времена и култу личности, друга ће бити посвећена ликвидираним људима без суђења, трећа ће се бавити политичким затвореницима и затворима, док једна посебна сцена приказује страдања на Голом отоку и другим логорима као и сељацима у вријеме откупа и колективизације. Биће изложена база докумената, као и поименична база лица страдалих у вријеме ликвидација 1944-1945. као и цјелокупна база затворених по линији Информбироа.
     
    Занимљиво је се, осим директним ликвидацијама, изложба бави и „колективизацијом” и принудним откупом. Какве посљедице су оставили ови процеси?
     
    Тачно. Једна од сцена на изложби биће посвећена страдању сељака у вријеме принудног откупа и колекетивизације. Биће приказане жртве, хапшени, малтретирани и убијени сељаци, логори за принудни рад, као и облици отпора, буна које су се спонтано јављали на селу. Једна од највећих побуна управо је избила у Босни у Цазинској крајини на Ђурђевдан 1950. Тада су се и Срби и Муслиман,и и комунисти и некомунсити, дигли против пових револуциоанрних мјера. Било је на десетине страдалих, интервенисала је и војска, на стотине је расељено и затворено. Осим тога ницале су побуне у Војводини (Бежанија, Долово) Смедереву и другдје. До сада и ова тема као и остале су музеолошки готово потпуно необрађене.
     
    Да ли сте наилазили на потешкоће у истраживању, а ако јесте - шта мислите зашто би неко стварао потешкоће изласку истине о једном периоду историје на видјело?
     
    За разлику од, рецимо, прије деценију или више, у новије вријеме су, ипак, доста приступачни архиви на све ове теме. Нарочито ми је олакшао посао оснивање Државне комисије за тајне гробнице 2009. и одлука Владе да се укину с одређених документа и фондова ознаке повјерљивости. Напором многих сарадника и појединаца, а који су ми помагали прикупљена је, заиста, огромна грађа, документи, фотографије, аудио, видео материјал, документарни и играни филмови који ће бити приказани српској јавности на једна модеран и атрактиван начин.
     
    Да ли имате истраживачких сазнања о стријељањима у Босни и Херцеговини или Хрватској, а која су почињена у истом периоду, у том времену након рата ? Да ли се може говорити о одређеним бројкама и да ли ћете истраживати даље?
     
    Имам нека сазнања о страдањима у Босни и Хрватској као и Словенији. Међутим, идеја је да у оквиру паралелног програма у једној сали, коју смо замислили да буде у стилу суднице из оног времена, буду гости-иностране делегације које ће да прикажу искуство република бивше Југославије али и земаља Источне Европе. У том смислу имамо потврде од делегација из Словеније, Пољске, Мађарске и других земаља које ће представити своја сикуства и истраживања. На тај начин се могу суочити искуства како из тог периода тако из транзиционих процеса из ауторитарног система у демократију које су ове земље углавном прошле прије Србије.
     
    Да ли је истина да је у Србији, и то на основу докумената УДБ-е, убијено 55.000 људи, махом на вансудски начин? Да ли је ико одговарао за убиства?
     
    На жалост најмање је толико људи страдало, а наравно међу њима и пар стотина, можда и више, које би свака власт осудила на смрт, али има, заиста, и много невиног свијета и незаслужено кажњеног смрћу. Наравно, ту треба додати неколико стотина хиљада политичких затвореника од 1944-1990. Када су услови на издржавању казне далеко били чак и од стандарда у Краљевини Југославији. За ове злочине по свој прилици нико неће одговарати и данас, најмање што можемо да урадимо је да изнесемо истину о томе, а на држави је да спроведе процес рехабилитације жртава и достојног обиљежавања гробних мјеста у складу са хришћанским и цивилизацијским тековинама.
     
    С тим у вези, прошлу годину је обиљелижила и смрт Јове Капичића, бившег упосленика УДБ-е.Да ли је Капичић био неко ко је морао одговарати бар за неке од ових 55.000 убистава?
     
    Не само он, него многи који су били у животу, у некој озбиљној демократској држави би били позвани на одговорност и да нешто кажу о масовном кршењу људских права и злочинима који су чињени у име идеологије и власти – У ИМЕ НАРОДА! Како се тада говорило. Јово Капичић је до посљедњег дана био јако охол и смјело је иступао у медијима схватајући да му нико ништа не може и то у одбрану једног тоталитарног система који је многе унесрећио. Чак су се у неким случајевима помињале и његове пријетње новинарима.
     
    Како објашњавате све што се дешавало у периоду којим се изложба бави, а поготово ако узмемо у обзир да су у Србији махом Срби стријељали припаднике свог народа? Да ли је то ''револуционарна острашћеност"или нешто друго? Гдје су коријени који су изродили такве посљедице?
     
    Знате, како никад није само један разлог и то је шанса да се на трибинама и предавањима којих ће бити у оквиру изложбе и о томе продискутује. По мени, има ту и насљеђа, ауторитарне политичке културе, менталитета, антрополошких фактора, ратних околности и освете, личних лукративних разлога, патологије на моменте, али је све то било под завјесом и вођено од партије и под завјесом идеологије, дакле сматрам идеолошко-револуционарни фактор одлучујућим.
     
    Евидентно је, такође, да постоји одређени отпор према сазнавању истине о овим догађајима, и то код оног дијела јавности која себе сматра антифашистичком и грађанском? Да ли је то тачно и како то објашњавате?
     
    Ја сматрам да се у суштини ради или о неразумијевању наших намјера или, пак, у другом о прећутној одбрани идеологије и система који у главама многих у Србији није имао мана. Ја сматрам да је врхунска врлина свих антифашиста и партизана то што су се борили против стријељања људи, против неслободе, диктатуре и злочина окупатора. Управо вођен тим идеалима сматрам да су посљератне манипулације НОБ-ом од стране комунистичке партије - затварање оних који не мисле исто, мучења и убиства из политичких и класних разлога, логорисање лица по принципу колективне одговорности у Војводини - јадна, врхунска издаја идеала у име којих су се борили многи часни партизани. Управо из тих разлога задатак је сваког правог антифашите и партизана да нашу изложбу подржи. И вјерујте, има таквих, мада су људи који су антифашистичким организацијама гласнији.
     
    Да ли ће ваша изложба путовати и ван Србије?
     
    Наравно. План је да, уколико буде интересовања, изложба обиђе неке веће градове у Србији, да гостује у Словенији, можда, још негдје на територији бивше Југославије ако буде позива. Такође су у току преговори да се постави дио материјала у Пољској и Мађарској.
     
     
    Извор: Фронтал
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

     
    THE SLAVA WILL BE HELD AT:
     
    SERBIAN NATIONAL DEFENSE
    SRPSKA NARODNA ODBRANA
     
    56-58 Bareena St
     Canley Vale
    NSW 2166
     
    7 p.m. Saturday the 15th February 2014.
     
    GREAT FOOD AND ENTERTAINMENT!
     
    BRING YOUR FAMILY AND FRIENDS!
     
     
     
    on Facebook.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
     
    *****


    0 0

    Tanjug
    February 14, 2014


    ZAGREB - Alen Budaj, an associate of the Jerusalem-based Simon Wiesenthal Center, has said that the countries that are legal successors to the former Yugoslavia, Serbia in particular, must send a strong diplomatic protest to the Vatican over its intention declare Cardinal Alojzije Stepinac a saint.

    The Vatican has officially confirmed that Cardinal Alojzije Stepinac will soon be declared a saint.

    Immediately upon the entering of the Germans in Zagreb, on April 10, 1941, Stepinac supported the establishment of the Independent State of Croatia (ISC), which was declared a state by the Ustasha (Croatian fascist movement), and in 1945, he fought for the preservation of the regime headed by Ustasha leader Ante Pavelic.

    Budaj believes that a protest against sanctifying Stepinac, who took part in the creation and implementation of NDH ideas during World War II, needs to be made even at the cost of breaking off diplomatic relations with the Vatican.

    “I hope that the Serbian Orthodox Church will react, since this particular decision made by the Vatican is also undermining the ecumenical relations between the two churches,” Budaj said, stressing that Israel and many Jewish institutions in the territory of the former Yugoslavia should react to this strongly and immediately.

    It is not at all surprising that the new Pope Francis is proclaiming Stepinac a saint, as that road was mapped by the Catholic Church in Croatia immediately after the verdict against Stepinac had been delivered, said Budaj, who is also director of the Margel Institute, a Jewish NGO in Zagreb.

    On October 11, 1946, Stepinac was found guilty of high treason and war crimes - for his relations with the Croatian Ustasha and collaboration with the occupation forces - and was sentenced to 16 years in prison.

    In 1951, he was transferred to his native village of Krasic, where he spent the remainder of his life confined to his home parish until his death on February 10, 1960. As a sign of support, the Vatican awarded Stepinac the title of cardinal in 1952.

    Budaj pointed out that already during his trial, the West and the Catholic world considered Stepinac to be a martyr and innocent victim of Communist persecution, that Stepinac has been made a cardinal while alive and beatified after death, and is now to be declared a saint of the Roman Catholic Church.

    He would be the only saint to receive a high distinction from the Ustasha headman, and that while being the Archbishop of Zagreb, for a merit he earned as a helper of a fascist, criminal regime, Budaj said, adding that a report about it appeared in Narodne Novine, the official mouthpiece of the NDH.

    “While Monsignor Svetozar Ritig, prebendary of the Zagreb Chapter (Kaptol), saw in Pavelic an evil in the making as early as in 1929, Stepinac wholeheartedly greeted and served Pavelic. Ritig has no street (named after him) in Zagreb, as he was an anti-fascist, while Stepinac has all the honors as a clerical fascist,” said Budaj.

    Budaj said it is no big wonder that Stepinac will be canonized, as the Vatican was recognized as a state by fascist Benito Mussolini's Lateran Treaty in 1929.

    “I do not want to hear about Stepinac’s great merit in ‘saving’ Jews, because he was all the while drawing up in the official Catholic press Pavelic’s racial provisions by which the Jews were taken to concentration camps.

    I do not want to hear about his efforts to save certain Serbs, because he was on the Committee of Three in charge of conversions to Catholicism and I do not want to hear about his being a martyr and saint because he left his own Catholic priests to be tortured by the Ustasha in Jasenovac (Ustasha concentration camp) just because they were under suspicion of being opponents of the regime,” Budaj said.

    He pointed out that Stepinac never regretted over violent conversion of Serbs into Catholicism or over Jews being forcibly taken to be baptized, even though he knew it would not save them from being taken to the camp.

    “He never repented his Catholic ‘baptized souls’ burning Jewish and Serbian churches, plundering around as wild hordes, raping and killing as crusader armies once did across the Holy Land,” Budaj said in an interview for SRNA news agency that was published in Banja Luka-based Nezavisne Novine.

    He added that Stepinac knew about it all, but nevertheless bestowed blessings on the NDH and served it, even after its collapse, hiding Ustasha criminals, stolen Jewish gold and Ustasha state archive in the Zagreb Kaptol.

    “To me, as a free man, Stepinac will never be a saint, as I am not bound by decisions of the Pope, nor have I lost my mind to believe in that fraudulent alchemy of miraculous transformation of a criminal into a saint,” said Budaj.




    http://www.tanjug.rs/news/117251/protest-to-vatican-over-intent-to-declare-stepinac-saint.htm#


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


    Њ.К.В. ПрестолонаследникАлександар II Карађорђевић

    Дневник
    February 23, 2014

    Нема потребе да се одржи референдум на коме би грађани одлучивали о повратку монархије, јер је мој отац краљ Петар II Карађорђевић уклоњен на нелегалан начин и никада није абдицирао.

    Неправда се може исправити правдом. Имиџ и међународни углед Србије би се веома побољшали. Стабилност, континуитет и неутралност позиције шефа државе, као и јединство, били би успостављени овде, као што је то случај са Норвешком, Шведском, Данском, Јапаном..., изјавио је у интервјуу “Дневнику” принц Александар II Карађорђевић, упитан шта би сеизменило у међународној позицији Србије у случају да би се народ на референдуму одлучио за повратак монархије.

    Александар II Карађорђевић, иначе, истиче да ће и на изборима, који се одржавају 16. марта, као и на свим предходним, остати неутралан.

    Јестелизачуђенидастранкесвемањепромовишуповратакмонархије, чакионекојимајебаштозаписаноупрограмскимдокументима?

    – Политичке партије своје деловање понекад прилагођавају тренутним околностима и неком ситном ћару, не обазирући се увек на велике идеје записане у њиховим програмима.

    У последње време ни Ви ни Ваши сарадници из Крунског савета не иницирате промене ка уређењу сличном шпанском, односно промене устава Србије у том смеру. Може ли се очекивати активнији наступ након избора 16. марта, јер је за очекивати да уколико се мења Устав, то буде учињено током мандата следеће Владе?

    – По мом дубоком уверењу, парламентарна уставна монархија би била најбоље могуће решење за Србију. Са мном се по том питању слажу не само чланови саветодавних тела круне, већ и многи други истакнути интелектуалци, као и обични грађани. И искрено се надам да ће Србија ускоро кренути тим путем.

    Били сте недавно гост председника САД Барака Обаме на Молитвеном доручку у Вашингтону. Какав сте став америчких политичара и бизнисмена чули о нашој земљи и процесима који се овде одвијају?

    – Сви су били веома пријатељски настројени и веома знатижељни у вези Србије и нашег региона. Наша земља и регион нису толико познати. С времена на време појаве се негативне вести, и то увек привуче пажњу. Што се тиче бизниса и инвестирања овде, углавном се само распитују, пошто ми као земља не предузимамо организоване кораке, како бисмо се представили. Ми морамо да путујемо и промовишемо инвестиције у Србију, а циљна група да нам буду потенцијални инвеститори, које бисмо довели овде и размазили их својом гостопримљивошћу.

    Срели сте се и са америчким државним секретаром Џоном Керијем. Да ли је било речи о актуелним збивањима у Србији, с обзиром на то да сте стари знанци?

    – Сретао сам се са државним секретаром Керијем док је био сенатор и председавајући сенатског комитета за међународне односе током тешких времена 90-тих година. Он је увек био веома срдачан и изузетно пријатељски настројен. Током веома топлог сусрета на националном молитвеном доручку разговарали смо о различитим темама, а и наш премијер Ивица Дачић је том приликом веома срдачно поздрављен од стране државног секретара, јер су они добри пријатељи...


    Драган Миливојевић

    (Опширније прочитајте у нашем штампаном издању од  23. фебруара)


    http://www.dnevnik.rs/politika/karadjordjevic-monarhija-je-za-srbiju-najbolje-resenje?nocache=1#comment-20500


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Милослав Самарџић 2013
     
    Posted on You Tube by "PoglediKragujevac"
    Published on Feb 25, 2014
     
    



    http://youtu.be/hvX6prtSxM8


    *****

    If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Telegraf.rs
    (D. Z.)
    February 25, 2014

    Gordana Mihailović, ćerka vođe četničkog pokreta, preminula je u svom malom stanu u jednom od solitera ispod Tašmajdana. Zbog svog porekla robijala je u šest zatvora i logora.

      
    Ćerka vođe četničkog pokreta Dragoljuba Draže MihailovićaGordana Mihailović preminula je u 87. godini u svom malom stanu na osmom spratu solitera ispod Tašmajdana u Beogradu, saznaje Telegraf.rs.
     
    Ovaj februar 2014. godine ostaće upamćen po odlasku velike mučenice Gordane Mihailović, ćerke đenerala Draže.
     
    Izraz “velika mučenica“ u ovakvim prilikama obično zvuči kao fraza, ali u ovom slučaju, to su preblage reči. Jer, Gordana je bila ćerka đenerala Draže. Zbog svog porekla robijala je u šest zatvora i logora: u zatvoru Gestapoa u Ulici kralja Aleksandra ili u Glavnjači, pre odvođenja u logor na Banjici, pod Nemcima, i potom u Glavnjači, Zabeli, na Golom otoku i Svetom Grguru pod komunistima.
     
    O patnjama na tim groznim mestima nije želela da priča. One se nisu videle ni na njenom licu i u njenim rečima, makar ne na prvi pogled.
    Do pre nekoliko godina bila je živahna, duhovita, društvena i svuda rado viđena, s tim što se to “svuda“ mora uzeti uslovno, jer je veoma pažljivo birala ne samo krug prijatelja, već i s kim će uopšte razmeniti neku reč.

    Foto: Album đenerala Draže / Miloslav Samardžić

    Prema rečima autora knjiga o Draži i četničkom pokretu Miloslava Samardžića, Gordana je bila idealan predstavnik uništenog Beograda.

    - Njen lik poslužio mi je kao inspiracija za opis njene tetke, Dražine rođene sestre, koja se, kao i njegova supruga, zvala Jelica. I ona je bila veoma obrazovana i načitana. Bila je jedna od prvih Srpkinja arhitekata. Imala je lepu kuću s baštom u Cvijićevoj ulici. Da li zbog prezimena muža od kog se razvela, Vrečko ili zbog snalažljivosti, tek, do kraja je izmicala pažnji Nemaca, iako je Draži redovno slala detaljne obaveštajne podatke. U nju je on imao najviše poverenja i bili su čvrsto vezani sudbinom dece ostale bez roditelja u najranijoj mladosti. Komunisti su je ubili odmah po ulasku u prestonicu. Kuću su konfiskovali, a potom srušili i tu napravili neku zgradu. Živela je 49 godina (1895.–1944.) – kaže on.

    On kaže da mu je za njegovu prvu knjigu o Draži Gordana detaljno opisala predratno doba, ali o ratu nije želela da priča.

    Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže
     
    - Ratne teme gotovo nikad nisam pokretao. Obično smo pričali o predratnom dobu, o aktuelnoj politici, o dečjim bolestima – kao dečji lekar, davala nam je niz korisnih saveta, najviše o knjigama. Sećala se Branimira Ćosića, prerano preminulog od tuberkuloze (1901–1934), čiji roman “Pokošeno polje” je ponovo objavljen tek 2005. Oduševljen otkrićem romana, upitah je tada da li ga je pročitala, zaboravljajući da mi je desetak godina ranije ispričala pripovest o piscu, kao deo svoje porodične biografije, i da je roman pročitala još pre rata. Preciznije rečeno, priču o velikom piscu sam pamtio, ali je nisam povezao s tim sjajnim romanom, koji mi je tek tada došao u ruke – kaže on.

    Gordana se, kako tvrdi Samardžić, rado sećala Božić Bate i bilo joj je žao što se povukao pred Deda Mrazom. Božić je za nju ostao najveći praznik i o njemu nam je, dok je mogla, slala čestitke, uz poklone za decu, među kojima su bili i po jedan zlatni krstić.

    - Imala je mnogo rođaka, jer je Draža imao tri strica. Deca su provodila letnje raspuste u krugu šire familije negde u Istočnoj Srbiji, čini mi se u Zaječaru. Ali, provodila su malo vremena s ocem, jer je zbog posla često bio van kuće, pa i van Beograda. U ranom detinjstvu Gordana se sramila pred ocem, dok je uzimao na krilo, posle dužih odsustava. Ni kasnije nisu postali dovoljno bliski. Za nju je Draža na prvom mestu bio komandant srpske vojske, a na drugom otac. Mada je on formalno bio jugoslovenski general i mada je ona odrastala u vreme ekspanzije ideologije o troimenom narodu, ne sećam se da je uopšte pominjala jugoslovenstvo. Pored svog srpskog roda, najviše je volela Ruse, zatim Rumune i Grke – kaže on.

    Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže
     
    - U mlađim godinama imala je auto, koliko se sećam, folksvagen bubu. Sa svojom najboljom prijateljicom putovala je na more i uopšte na razna mesta. Oduševljeno je pričala o putovanju kroz Rumuniju sedamdesetih godina. Zalutale su negde na Karpatima i pokušavale da se objasne s čobanima. “Je li vas bilo strah?“ – pitao sam. “Ma kakvi!“ – odgovorila je gotovo uvređeno. Tu prirodu, te seljake, i rumunski narod uopšte, opisivala je biranim rečima. Tad mi je ispričala kako je kao devojčica čula na radiju ili pročitala u novinama izjavu jednog rumunskog zvaničnika u Beogradu: “Rumunija ima samo dva prijatelja: Crno more i Srbiju“. A ja sam joj rekao da su Rumuni jedini susedni narod s kojim Srbi nikad nisu ratovali, kao i da su 1941. samo oni odbili od Hitlera ponuđeni deo srpske zemlje. “Eto, vidite!“ – bila je njena uzrečica u takvim situacijama – završava Samardžić.
     
     
    Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, knjige s detaljnijim opisima možete naručiti ovde:
     
     
    I ovde:
     
     
    (D. Z.)
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    Blic
    Vuk Z. Cvijić
    February 27, 2014

    Dragan Hadžić, bivši pripadnik Ozne, svedočio je još 2012. o nedavno otkrivenoj grobnici na Brdu mira u Gornjem Milanovcu, a u kojoj se nalaze žrtve koje su streljale komnističke vlasti na kraju Drugog svetskog rata.

    Dragan Hadžić pokazuje gde su tajne grobnice
     
    Hadžić se sam javio Državnoj komisiji za tajne grobnice i pristao da ga snimaju dok pokazuje gde su zakopane žrtve i priča šta se tada dešavalo.
     
    - Hadžić se sam prijavio i doneo originalni dokument Ozne, sa oko 350 streljanih ljudi iz Gornjeg Milanovca i okoline - kaže za “Blic” istoričar dr Srđan Cvetković, tadašnji sekretar Komisije za tajne grobnice.
     
    Dr Cvetković je sa svojom saradnicom Zoricom Marinković 2012. na lisu mesta  intervjuisao Hadžića, koji je u međuvremenu preminuo. Hadžić je tada opisao kako je bio u jedinici Ozne koja je dovodila ljude na streljanje i zatim čuvala stražu da porodice ne uzmu tela.
     
    VIDEO: Svedočenje pripadnika Ozne:
     
     
    - Streljanja su počela krajem 1944. i ubijeno je nekoliko stotina ljudi. Komisija je popisala imenom i prezimenom oko 350 ljudi iz Gornjeg Milanovca koji su streljani. Međutim nije poznato ko je sve u grobnici, jer su tu dovođeni ljudi iz drugih mesta na streljanje. Takođe ne znači da su tu sve žrtve iz Gornjeg Milanovca, jer su i oni ubijani na drugim mestima - obajšnjava dr Cvetković.
     
    Iz Javnog preduzeća za izgradnju grada u Gornjem Milanovcu saopštili su da su grobnice otkrili radnici koji su radili na čišćenju terena i koji su o tome obavestili policiju. Posle seče i uklanjanja osušenih stabala otkrivene su nedavno grobnice, pune ljudskih kostiju.
     
    Direktor Javnog preduzeća za izgradnju Božidar Vučetić naredio je po pronalaženju grobnice obustavljanje daljih radova.
     
    Snimak će biti deo izložbe "U ime naroda"
     
    Ovaj snimak, kao i dokumet koji je dostavio Dragan Hadžić biće deo izložbe "U ime naroda represija u Srbiji 44-53 godine", koju za početak aprila priprema dr Srđan Cvetković u Istoriskom muzeju Srbije. Na izložbi će biti prikazna brojna dokumenta i video snimci sačinjeni u Srbiji, ali i još nekim bivšim republikama SFRJ, o zločinima komunističkih vlasti.
     
    On je kazao da je od Muzeja rudničko-takovskog kraja i Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu zatražio zvanične podatke o svemu što je propnađeno, a što je uzbudilo javnost u Gornjem Milanovcu.
     
    Na samom vrhu Brda mira izgrađen je veliki plato gde su podignute spomen grobnice sa kostima partizana i crvenoarmejaca koji su poginuli u ovom kraju, a koju su 1962. godine otkrili lideri tadašnje Jugoslavije i S S SR-a Josip Broz Tito i Leonid Brežnjev.
     
    Tada, ali i ranije već 1946. su na tajnim grobnicama, gde su bile žrtve koje su streljale komunističjke vlasti, bile posađene sadnice borova, koji su se osušile.
     
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

older | 1 | .... | 14 | 15 | (Page 16) | 17 | 18 | .... | 49 | newer