Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 16 | 17 | (Page 18) | 19 | 20 | .... | 49 | newer

    0 0



    Краљевина Југославија у Другом светском рату

    Документарна ТВ серија „Краљевина Југославија у Другом светском рату“ прати догађаје на основу најновијих историјских открића, без трага индоктринације из социјалистичке ере. Историчари и сведоци говоре о узроцима рата, нападу Сила осовине, геноциду у Хрватској, устанку 1941, одмаздама „сто Срба за једног убијеног Немца“, герилском рату против Сила осовине, као и о два највећа грађанска рата која су се одигравала паралелно: Срби – Хрвати и Југословенска војска (четници) – комунистички партизани.

    http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/


    *****

    The Kingdom of Yugoslavia in World War II
     
    Documentary TV programme addressing the events of the time based on historical evidence, stripped of Communist propaganda. Historians and eyewitnesses speak about the causes of the war, the Axis invasion, Croatia’s genocide, the 1941 uprising, “hundred Serbs for one German” reprisals, guerrilla resistance to Axis forces, and the two civil wars taking place at the same time: Serbs vs. Croats, and the Yugoslav royal army (“Chetniks”) against the Communist partisans. Much of the documentary footage in the series is shown for the first time.
     
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0


     
    "Удружење Краљевина Србија свим верницима срдачно честита Празник над празницима и Славље над слављима, Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, са најрадоснијим поздравом победе живота над смрћу, правде над неправдом, љубави над мржњом – ХРИСТОС ВАСКРСЕ, ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!"
     
     
    on Facebook.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0



    Aleksandra's Note:Many thanks to Mr. Jovica Acamovic for taking the time to collect wonderful, traditional Serbian music over the years and sharing it for all of us, including future generations, to enjoy and be enriched by!

    Sincerely,

    Aleksandra Rebic

    *****

    Posted on You Tube by "Jovica A."
    April 19, 2014
    Српска Духовна Музика - Ускрс
    Хор Првог Београдског Друштва
    Диригент: Душан Миладиновић




    http://youtu.be/8NkqMGuTHSo


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Tanjug
    April 17, 2014

    Photo Tanjug, T. Valic

    BELGRADE - A multimedia exhibition on the repression of the communist regime in Serbia, titled In the name of the people! Political repression in Serbia in 1944-53, opened late Wednesday [April 16, 2014] at the Historical Museum of Serbia in Belgrade.

    Earlier on, a minor incident occurred outside the museum building, where members of the Young Communist League of Yugoslavia (SKOJ) waved flags and sang songs as a group of young men attempted to take the flags away from them.

    Police reacted quickly and overwhelmed the youths.

    A police officer said that there were no other incidents.

    Author Srdjan Cvetkovic, who gathered the material for the exhibition over a period of three years, said that it is the first museum exhibition on a topic that was long considered taboo.

    The exhibition features a very innovative presentation of material related to Goli otok and other gulags, compulsory purchases and collectivisation, elections, the cult of personality and the political culture of the era, Cvetkovic said.

    He said that his goal was to present these topics in an objective, strictly scientific manner - not only to make it possible for all generations to face this legacy, but also to prevent anything like that from happening ever again.

    Exhibits include documents on the "enemies of the people" and locations of mass graves, original documentation of the Department of National Security (OZNA) and other archival material, authentic photos, personal effects of those killed, as well as audio and video footage containing testimonies by their contemporaries and descendants of Stalinist-style mass executions.



    http://www.tanjug.rs/news/125916/exhibition-opens-on-political-repression-in-1944-1953.htm

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    B92
    Tanjug
    April 22, 2014

    MLAKA -- Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church (SPC) on Tuesday held a memorial service in Mlaka near Jasenovac, the site of Croatia's WW2 death camp.

    Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church
    Tanjug file
     
    April 22 is the anniversary of the Jasenovac breakthrough staged by the camp's prisoners. The day is also marked in Serbia as Holocaust Remembrance Day.

    After liturgy services lead by Patriarch Irinej, Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Littoral and Bishop Jovan of Lipljan and other clerical dignitaries, a commemoration was held to honor the Jasenovac victims.

    "The church in Mlaka is built on the land of the sufferers where hundreds of thousands of martyrs were killed just because they were Serbs and Orthodox believers. That was the only thing they were guilty of, and the criminals thought they would wipe off the face of this earth all Serbs and Orthodox people. It can hardly be explained what drove people to commit such crimes," Irinej said.

    ”This was not done by members of another religion, this was done by (Catholic) Christians and that's what makes it terrifying. I do not want us to condemn or imprecate them, but we must not forget this,” the Serbian patriarch said, as reported by the Serb Republic (RS) public broadcaster RTRS.

    Director of the Secretariat for Religions Dragan Davidović attended the ceremony as an envoy of RS President Milorad Dodik, as did President of the Serb National Council in Croatia Milorad Pupovac.

    During the second world war, the village of Mlaka was the "collection center" for Jasenovac death camp for women and children from the Kozara region. Over 30 children died daily from hunger, heat, and diseases. A number of execution sites were also located in the area.

    Situated some 12 kilometers from Jasenovac, Mlaka was home to around 1,500 people before the war. The entire village population, including 250 children, was taken to camps in the spring of 1942. Today, the village is home to around 40 Serb returnees.

    The prison and death camps in WW2 fascist Independent State of Croatia (NDH) were run by the entity's Ustasha regime.



    http://www.b92.net/eng/news/region.php?yyyy=2014&mm=04&dd=22&nav_id=90071



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


    On April 22, 1945, a group of surviving inmates broke out of Nazi Croatia’s main death camp, Jasenovac. Just fifty years later, their memories – and the grisly history of Jasenovac – had become prey to politics, propaganda, and historical revisionism more concerned with the 1990s Yugoslav wars than with the truth about “Independent Croatia” and its factory of death.

    On April 10, 1941, four days after armies of the German Reich and their allies attacked the Kingdom of Yugoslavia, Croat nationalists (Ustasha) allied with Hitler and Mussolini declared the “Independent State of Croatia” (NDH), comprising most of today’s country by that name, present-day Bosnia-Herzegovina, and parts of northern Serbia. Some 2 million Serbs lived in that territory, and one of the first goals of the Ustasha state was to change that – permanently.

    South Gate of Jasenovac III “Brickworks” camp
    (via Donja Gradina Memorial Association)
     
    As historian Srđa Trifković noted:
    “The most salient feature of Ustasha ideology and state was the morbid hatred of the Serb. To a Nazi, the Jew was a necessary political, social, and psychological concept. To an Ustasha Croat, the Serb was much more: an integral part of his Croatness. Without him it could not be defined, let alone practiced.” (The Real Genocide in Yugoslavia: ”Independent” Croatia of 1941 Revisited, Chronicles, April 21, 2000)
    Racial laws targeting Serbs and Jews appeared as early as April 18, 1941. By July of that year, Italian sources estimated that over 350,000 Serbs and Jews had already been killed. It is important to note that deliberate, organized mass murder in the NDH predated the Holocaust by six to eight months; it was in January 1942 that the Nazis organized a meeting at Wannsee to discuss the extermination of Jews. Yet Croatia is barely mentioned in discussions of the Holocaust – like a book whose first chapter was torn out.

    The hub of Croatia’s genocidal endeavor was Jasenovac, a complex of camps named after the ash trees (jasen) that grew alongside the river Sava, near the present-day border with Bosnia-Herzegovina. It was the largest death camp in the NDH, and the third-largest in Nazi-occupied Europe.

    In April 1945, as the NDH crumbled under the advance of the British- and Soviet-backed Communist “People’s Liberation Army of Yugoslavia”, the Ustasha tried to kill the last of the Jasenovac inmates and destroy the evidence. The 760 women at the adjacent camp of Stara Gradiška had already been massacred. Of the 1,000-plus surviving men, 700 chose to risk a breakout. Only 80 of them succeeded.

    In 2005, on the 60th anniversary of the breakout, a commemoration was held in Donja Gradina– part of the Jasenovac complex in what is now the Serb Republic (Republika Srpska) of Bosnia-Herzegovina. The ceremony was held on April 17, specifically to avoid the overlap with Passover festivities out of consideration for the Jewish participants. Presidents of Serbia and the Serb Republic attended the event, along with some 3,000 others. Yet the mainstream Western media did not mention it at all (unlike the Russian Itar-Tass, the Greek Kathimerini, and the Chinese Xinhua).

    However, the April 23 commemoration organized by the Croatian government and attended by some 2,000 people received widespread coverage. All the major Western media cited the speech by Croat PM Ivo Sanader about the evils of fascism, but no one mentioned the role of Sanader’s predecessor Franjo Tuđman in resurrecting NDH symbols and values, or Tuđman’s denials of both the Ustasha crimes and the Holocaust.

    Nor did anyone say a word about the role of the Roman Catholic Church in the Ustasha state – and its program of genocide against the “Eastern schismatics” (i.e. Orthodox Serbs) first and foremost. The ban on entering parks and public transportation in Ustasha-run Zagreb during WWII listed, in very deliberate order: “Serbs, Jews, Gypsies, and dogs.”

    But the very worst part came when everyone, from BBC to AP and Reuters, spoke of “independent historians” or “most estimates” that put the number of Jasenovac dead at 100,000; anything above that was dismissed as claims of “Serb nationalists.”

    The postwar Communist regime of Josip Broz Tito, eager to establish its legitimacy by asserting moral equivalence between the Nazi Ustasha and the royalist Yugoslav resistance, actively suppressed the efforts to establish the exact number of Ustasha victims. Tito’s sponsors in the West supported this, and went along with the cover-up. The casualty numbers quoted by Tito’s government after WW2 – 1,7 million people – may have been arbitrary and intended to boost reparation demands from Germany, but their revision down to 1 million was the work of Croatian economist Vladimir Žerjavić. It is worth noting that Žerjavić also vastly exaggerated the number of deaths in the 1992-95 Bosnian War – he claimed 220,000, while the actual count came to just under 100,000.

    Meanwhile, sources such as Hermann Neubacher and Glaise von Horstenau – Hitler’s political and military envoys in the Balkans – mention Croat boasts of killing a million Serbs in 1941 alone, and how they thought 750,000 a “more realistic” number. Either way, there is no doubt whatsoever that the Ustasha Croatia had clear genocidal intent towards the Serbs and the Jews, or that it did everything it could to put it into practice.

    Contrast the dismissive tone of reports about Jasenovac with reports on Srebrenica, where the deaths of several thousand Bosnian Muslims (claims range from 7,000 to 10,000)in July 1995 have been termed “genocide” by the mainstream Western press, and the NATO-backed “war crimes tribunal”.  Any attempt to question this judgment, based on numerous factual problems with both the allegations and the evidence offered, is denounced as “genocide denial.” But the denial of a real, documented genocide in Croatia is not a problem!

    How can this be? Because today, “genocide” has become above all a political notion. The mass murder of Jews at the hands of Hitler’s Reich has been appropriated by Washington as an argument in favor of “humanitarian intervention” worldwide (e.g., Bosnia, Kosovo, Libya). The mass murder of Serbs at the hands of the Ustasha, with the active involvement of the Catholic Church, does not fit into the carefully crafted and nurtured image of Serbs as evil murderous aggressors; the Croats, “Bosnians,” and Albanians as their innocent victims – and the US-led West as the white knight in shining armor riding to their rescue.

    This is why the 2005 commemoration of Auschwitz– entirely appropriate and necessary in itself – was turned into a political spectacle, while the Serb and Jewish commemoration of Jasenovac was shoved down the proverbial memory hole.  As readily as XX century rulers committed mass murder, XXI century politicians cry “genocide” to describe the suffering of officially designated victims, while actual genocides perpetrated against those out of grace – our out of sight – remain unacknowledged.


    Nebojsa Malic
    REISS INSTITUTE
    April 22, 2014

    http://www.reiss-institute.org/articles/jasenovac/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    

    0 0

    Reiss Institute
    February 12, 2014
    Мирослав Свирчевић
    (Нови Стандард, 22. јун 2011)

    Др Мирослав Свирчевић 2014

    Монсињор Степинац: Злочинац или светац?

    Aloysius Stepinac

    Приказ књиге – Драгољуб Р. Живојиновић: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″,. „Службени гласник”, Београд 2007.

    Одговор на изузетно провокативно питање из наслова са ширим реперкусијама може се пронаћи у изврсној књизи нашег угледног историчара академика Драгољуба Р. Живојиновића: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″. Премда садржински вишеслојно научно дело, засновано на бројној и разноврсној грађи из различитих архивских фондова (пореклом из САД, Велике Британије, Италије, Србије и др.), књига се чита у једном даху. Она детаљно расветљава односе Ватикана и уопште Римокатоличке цркве (у даљем тексту: Католичка црква), с једне, и југословенских власти (предратне и комунистичке), с друге стране – и то за време понтификата папе Пија XII, иначе веома загонетне и контроверзне личности унутар Католичке цркве. Ово историјско раздобље обухватало је низ драматичних догађаја који су из темеља потресли Европу и Балкан: ужас Другог светског рата; комадање Краљевине Југославије и стварање Независне Државе Хрватске (у даљем тексту: НДХ) ратне 1941. године; усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима у току рата; грађански рат на раскомаданој југословенској територији; подела интерсних сфера у Европи и на Балкану између великих сила – победница у рату; обнова Југославије на комунистичкој идеолошкој основи; избијање Хладног рата; Тршћанска криза у односима Италије и Југославије: раскид југословенског државног врха са Стаљином и Информбироом; суђење надбискупу Алојзију Степинцу и његова потоња изолација; смрт папе Пија XII итд.

    У таквим околностима овог историјског раздобља преламали су се укупни односи Ватикана и његових верско-политичких испостава према југословенској држави. Тим односима академик Живојиновић посвећује сву потребну пажњу – посматрајући их у контексту глобалне политике и интереса великих сила (Велика Британија, САД и СССР) у Европи и послератног преуређења међународног поретка на Балкану. Обиље занимљивих – до новијег времена, непознатих „шокантних” и „пикантних” – чињеница; закулисне дипломатске иницијативе папе Пија XII и његових емисара код западних савезника; војно-политички потези челника НДХ; држање хрватског католичког клера и Брозовог герилског покрета, те британских и америчких тајних емисара који су били добро упознати са стварним стањем на „крвавом балканском терену” – све то представља садржину Живојиновићевог слојевитог дела, које на појединим местима одише привлачношћу правог „политичког трилера”.

    МЕСТО СТВАРАЊА УСТАШКОГ ПОКРЕТА

    Пре свега, из књиге јасно произлази да су се Света столица и Католичка црква у НДХ, посебно њен епископат, залагали за трајно разбијање Југославије и очување НДХ и након завршетка Другог светског рата. Заправо, папа Пије XII никада није ни скривао своје незадовољство стварањем југословенске државе и њеном обновом по окончању рата. Стога Живојиновић истиче да се „развој политичких прилика у Југославији у међуратном периоду доживљавао у Ватикану као увреда за католичанство и његово понижавање од стране владајуће класе, тј. православних Срба”. То је по уверењу Ватикана заправо била неправда, која се морала исправити издвајањем католичких земаља – Словеније и Хрватске из Југославије, како би се заштитиле од православља и „туђинског поретка”. Због тога су Ватикан и папа Пије XII активно подржавали политичке тежње хрватског сепаратизма – укључујући и најекстремнији усташки покрет, заснован на идеологији тзв. хрватског државног права. Још у раздобљу између два светска рата Католичка црква је ставила на располагање усташама Завод св. Јеронима у Риму, који је представљао седиште њиховог окупљања у Мусолинијевој Италији. У њему су прављени планови о будућем деловању усташког покрета. Након завршетка Другог светског рата овај завод је служио за безбедну евакуацију усташа из обновљене Југославије и њихово пребацивање у прекоморске земље, посредством утицајних католичких прелата и англо-америчких тајних служби (тзв. „пацовски канали”). У суштини, Католичка црква је подупирала усташку идеологију, као и стварање НДХ 10. априла 1941. године, а потом и њене екстремну државну политику.

    Иако су поједини католички великодостојници у Ватикану осећали стид због усташког погрома над Србима, Јеврејима и Циганима, па су чак и јавно протестовали због тога (нпр. кардинал Еуген Тисеран, префект Конгрегације за источне цркве), политика Ватикана према НДХ није се мењала током свих ратних година: поглавар Католичке цркве папа Пије XII остао је доследан у подршци НДХ, а на почетку рата отворено ју је подржавао као савезницу Сила осовине. Папа је сматрао да ће Хитлерова Немачка сигурно добити рат и постати супериорни господар „Нове Европе”. Ипак, нешто касније – после 1943. године – кад је постало јасно да ће антихитлеровска коалиција изаћи из рата као победник, папа је настојао – јавним и тајним дипломатским мисијама – пребацити НДХ у табор западних савезника. У сваком случају Ватикан и папа опстанак НДХ нису доводили у питање.

    Папа Пије XII (цивилно име: Еуђеније Пачели, рођен 1876. године) био је у много чему необична личност: пореклом из аристократске породице, изванредно интелигентан, веома широког образовања, аскетског изгледа и држања, резервисаног наступа и говора – остављао је утисак надмености и хладноће у својим наступима. Занимљиво је да је управо он био главни преговарач са српском владом приликом закључења конкордата између Краљевине Србије и Ватикана у предвечерје Првог светског рата. У односу на поједине европске и друге народе показивао је или резервисаност или изразиту наклоност: Французима није много веровао док се Енглеза страховито плашио; Шпанце је настојао да држи по страни, док је Американце сматрао „незрелом децом међу народима”. А према Немцима и немачкој култури осећао је највеће поштовање и уважавање; сматрао је Немачку политичким и економским центром Европе. Изнад свега мрзео је комунизам и православље. Осовину Берлин-Рим сматрао је најбољим оруђем у борби против СССР-а, које је имало да спречи његову могућу хегемонију у централној и источној Европи.

    ПАПА И НЕМЦИ

    Ове папине особине пресудно су утицале на профилисање политике Ватикана током Другог светског рата. Што се рат више ширио папина пристрасност и наклоност према појединим народима – све више је долазила до изражаја. Након ратне победе Немачке над Белгијом, Холандијом и Луксембургом 1940. године, Пије XII је оштро протестовао против немачког освајања ових земаља. Међутим, када је слична судбина задесила Норвешку, Данску, Грчку и Југославију, глас Пија XII није се чуо. Разлика у држању према поменутим земљама проистицала је из чињенице да су прве у највећој мери припадале католичкој сфери док су друге биле протестантске или већински православне.

    У таквим околностима, политика и држање Ватикана према Краљевини Југославији били су у највећој мери предодређени папиним ставовима. Неуспех Свете столице да закључи конкордат са југословенског владом 1937. године само је распламсавао осветничко расположење код папе, које он није скривао од јавности. Нова прилика указала се папи Пију XII и његовим сарадницима да остваре своје намере према Србима и православљу формирањем усташког покрета, који је задобио подршку фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Политику Свете столице активно су спроводили католички прелати на тлу раскомадане Југославије. Стварање Љубљанске провинције и њено припајање Италији изазвало је велико одушевљење у Ватикану. Као разлог за то наводило се да ће се на тај начин „Словенци сачувати од Православне цркве и њеног притиска”.

    У својој књизи академик Живојиновић  посебну пажњу посвећује загребачком надбискупу Алојзију Степинцу. За разлику од свог ватиканског покровитеља, Степинац је био другачије природе - истиче Живојиновић. Он је заправо био личност ограничених интелектуалних способности, али до крајности упоран, доследан у својим уверењима и послушан према вишим ауторитетима. Као изразити традиционалиста и конзервативац у католичким круговима, Степинац је био одлучан противник коренитих политичких реформи које би сигурно поткопале положај Католичке цркве у друштву. Био је одушевљени присталица НДХ од почетка до краја рата. Залагао се за њено очување и противио се обнављању Југославије у било ком облику. На самом почетку рата подржавао је усташки режим и ћутке прелазио преко његових масовних злочина на иноверцима, који су били почињени у „Кристово име”.

    Став надбискупа Степинца следили су и други католички прелати у НДХ. У томе је посебно предњачио Иван Шарић, надбискуп врхбосански, који никада није ни прикривао своје усташке активности. Током рата водио је антисрпску и антијеврејску политику у НДХ, а говорио је и писао против „западних плутократа” и „јеврејских масона”. У јулу 1941. године Шарић је изјавио: „Ја сам такођер усташа [...] а дужност је сваког сина хрватског народа да буде усташа”. Такође, позивао је Хрвате и муслимане на сарадњу са немачким и италијанским окупаторима, а заједно са својим сарадницима чинио је све у циљу затирања православља на територији НДХ. Поред Шарића, сличне ставове заступали су и други високи католички прелати: Антун Акшамовић, бискуп ђаковачки; Петар Чуле, бискуп мостарски; фра Јосип Гарић, бискуп бањалучки; Јанко Шимрак, коад-јутор крижевачки и др. Исто тако, крчки бискуп Јосип Сребрнић поздравио је италијанску окупацију Далмације и стварање НДХ. Њему су се придружили сплитски бискуп Квирин Бонефачић, хварски бискуп Михо Пушић, те шибенски бискуп Јеролим Милета.

    УСТАШЕ И КАТОЛИЧКИ КЛЕР

    Нижи католички клер – уз неке изузетке – сарађивао је блиско с властима НДХ. У Априлском рату 1941. године многи од тих свештеника разоружавали су југословенске војнике, упућивали их у прихватне логоре, прикупљали оружје и преузимали локалну власт. У томе су посебно предњачили припадници фрањевачког реда. Листа свих имена била би сувише дуга, али међу најистакнутијима треба поменути дон Илију Томаса, Вилима Цецељу, Ивана Милетића, фра Петра Берковића, фра Велимира Шимића, фра Радослава Главаша, фра Карла Грабовца, фра Срећка Перића (јавно је позвао на убиство своје сестре пошто је била удата за Србина), Ивана Микана, Емануела Рајића и др. Неки су постали усташки „таборници” и повериоци: фра Дидак Ћорић, Мартин Гецина, Миливој Чекада (рођени брат Смиљана Чекаде, бискупа скопско-призренског, а потом и бањалучког), Драгутин Камбер и др. Други су били управници логора смрти или убице, као Мирослав Филиповић-Мајсторовић („фра Ђаволо”), или насилни покрштаваоци Срба, као Божидар Брало, Дионисије Јуричев и др.

    Само су ретки католички прелати осуђивали усташку политику, али и то само парцијално. Тако је нпр. бискуп београдски Јосип Ујчић осуђивао погроме над Србима, али не и њихово насилно покрштавање. Један од ретких католичких свештеника који није подржавао усташки покрет био је Светозар Ритиг, који се од самог почетка рата прикључио Брозовом комунистичком покрету и борио против клерикализације државе.

    Тако је изгледала слика Католичке цркве у НДХ. Нема сумње да је надбискуп Степинац знао шта су све чинили бискупи и нижи свештеници под јурисдикцијом његове надбискупије. Међутим, он је временом еволуирао у својим ставовима, постајући критичар усташког режима и његовог поглавника. До тога је дошло током 1943. године после капитулације Италије, када је постало јасно да ће и Хитлер изгубити рат. Због тога је настојао да преко папе Пија XII преведе НДХ на страну западних савезника. Зато политика истребљења Срба у НДХ, коју је усташки режим спроводио у континуитету, више није била пожељна за Католичку цркву јер је значајно умањивала изгледе Хрватске да избегне третман поражене стране и нацистичког савезника. Од тог момента Степинац је говорио да су зверства над Србима довела до јачања комунистичког покрета у НДХ, што је могло угрозити положај Католичке цркве и поткопати њене интересе на целом Балкану. А ако би до тога заиста дошло – сматрао је Степинац – било каква државност Хрвата била би доведена у питање по окончању рата. Због тога је покушавао да ступи у везу са савезничким емисарима како би им објаснио да је опстанак самосталне хрватске државе у интересу Запада.

    На крају - када су велике силе одлучиле да ће Југославија бити обновљена на комунистичкој основи – Ватикан је то доживео као свој нови историјски пораз. Јосип Броз је крајем рата покушавао да се приближи Католичкој цркви и Ватикану, али је папа вазда одбијао да прими изасланике НКОЈ-а. Стога је сукоб Католичке цркве и нове Југославије био неминован, а Броз и КПЈ су желели да се „освете” Ватикану због отровне пропаганде коју је водио против НОП-а. Заоштравању њиховог сукоба допринела је и одлучност КПЈ да у границе обновљене југословенске државе укључи италијанска подручја на којима су живели Словенци и Хрвати на острвима, у Ријеци, Истри и Трсту. Ватикан је оштро устао против таквих намера нових југословенских властодржаца, што је додатно распламсавало међусобно неповерење и оштрину сукоба. Неколико високих прелата – компромитованих током рата (Иван Шарић, Грегори Рожман, Јосип Гарић, Крунослав Драгановић) – напустили су своје дијецезе из страха за сопствене животе. Многи католички свештеници из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине допали су затвора, процеси пред „народним судовима” одвијали су се убрзано и без права на правичну одбрану, док су убиства свештеника постала честа појава.

    ПРЕД ТИТОВИМ СУДОМ

    Међутим, најспектакуларнији међу овим судским процесима било је суђење надбискупу Степинцу у јесен 1946. године. Овај поступак је покренут на изричити захтев Јосипа Броза. Суђење је привукло велику пажњу домаће и светске јавности. Папа Пије XII је то суђење прихватио као лични изазов и провокацију вођа југословенских комуниста, те је уложио сав свој утицај и ауторитет у свету не би ли се Степинац ослободио и тако показао да је моћнији од новог харизматичног балканског самодршца. Посебно је ангажовао католичке хуманитарне организације у северној Америци и моћног њујоршког надбискупа Френсиса Спелмана, али то ипак није помогло Ватикану. САД и Велика Британија нису желеле изаћи у сусрет све јачим вапајима деморалисаног папе да се изврши довољно јак притисак на југословенски режим како би се Степинац нашао на слободи. Држећи се договора са Стаљином и Брозом, западне силе су се ограничиле само на вербалну осуду поступака комунистичких власти у Југославији истичући како судски поступак против Степинца није одговарао стандардима цивилизоване државе. За папу Пија XII и Ватикан само суђење представљало је прворазредну бруку и скандал: у њиховим очима Степинац је био једна невина жртва и мученик, који је страдао само зато што је био противник „безбожничког комунистичког режима”. Овакав став Пија XII делиле су и потоње папе: Јован Павле II за чијег је понтификата Степинац проглашен „блаженим”, те Бенедикт XVI, који је сличну оцену о Степинцу изразио током недавне званичне посете Загребу.

    Алојзије Степинац је био оптужен због: сарадње с врхом усташке државе; честих сусрета с Павелићем и другим усташким часницима; католичења десетина хиљаде Срба: подршке коју је усташама пружао католички клер; проповеди у којима је подстицао на молитву за Павелића и „противнародног деловања” након окончања рата. Судске процес је вођен пред Већем Врховног суда НР Хрватске. Оптужницу је заступао Јаков Блажевић док је улогу Степинчевог браниоца имао адвокат Здравко Политео. Занимљиво је да је управо Политео бранио Јосипа Броза на тзв. „Бомбашком процесу”. Степинац је био осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од три године; у току издржавања казна му је преиначена на кућни притвор у родном Крашићу, у Жумберку.

    У суштини, судски процес против Степинца био је доста непромишљено вођен, недовољно припремљен и с политичке тачке гледишта веома штетан. Сâм поступак више је личио на идеолошко-политички обрачун у коме је оптуженом унапред пресуђено, ма какве доказе у своју одбрану приложио, него на суђење у правној држави. То је на известан начин „рехабилитовало” Степинца. Он је несумњиво био одговоран за оно што му је јавни тужилац стављао на терет, али је доказни поступак изведен неспретно и уз бројна кршења правила процедуре и основних принципа правичног суђења. То је све послужило као изговор за бројне хрватске и иностране кругове, који су вазда истицали да је Степинац био политички осуђеник без доказане кривице. На известан начин и сâм Броз им је давао за право истичући да се „нова народна власт није плашила никога у свету коме комунистичка револуционарна логика није прихватљива”.

    ШОКАНТНИ ДЕТАЉИ

    Из књиге академика Живојиновића јасно се може видети да су судбине папе Пија XII и надбискупа Алојзија Степница биле у нераскидивој вези. Обојица су се осећали као победници на почетку ратних збивања 1941. године, као што су се осећали и као губитници на крају рата 1945. године. Њихова историјска и животна мисија завршила се некако у исто време, победом комунистичке идеологије на Балкану и на прагу Хладног рата у биполарном свету. И један и други оставили су иза себе животно дело у окриљу Католичке цркве, па и на широј политичкој сцени,  које је у најмању руку проблематично. Остаје чињеница да су обојица били суштински  били наклоњени усташком покрету и да су на тај начин, макар прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба, Јевреја и Цигана.

    Све напред речено представља сиже књиге академика Драгољуба Р. Живојиновића. Међутим, у њој се могу пронаћи и неки подаци и детаљи који на читаоца заиста делују шокантно.

    Из једног посебног меморандума Френклина Рузвелта упућеном њујоршком надбискупу Френсису Спелману 1943. године јасно се види да је председник САД био против обнове Југославије и да је нагињао очувању независне Хрватске и стварању независне Словеније, а у склопу стварања неке врсте подунавске (кон)федерације, на челу с надвојводом Отом Хабзбуршким. У том тренутку је Винстон Черчил био за очување стања quo ante (предратног), премда је у свакој згодној прилици наглашавао жаљење због распада Аустроугарске.

    Занимљив је био и меморандум бискупа Алојза Худала у позним месецима рата (иначе истакнутог нацистичког симпатизера) упућен Јосипу Брозу преко Јосипа Смодлаке, представника НКОЈ-а у Италији, у коме се залагао за преуређење Балкана. У овом меморандуму анализирају се ондашње прилике у Подунављу и указује на „истинске потребе народа који ту живе”. Худал је, између осталог, предложио стварање тзв. Дунавске конфедерације, коју би сачињавале Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Југославија. То би по мишљењу овог католичког бискупа било најбоље решење за Аустрију, што би имао бити први корак ка европском јединству, првенствено економском. На челу Конфедерације налазио би се Врховни савет са секцијама у Београду, Пешти, Прагу и Бечу. Његово председништво мењало би се сваке три године. Није могуће утврдити чија гледишта је износио Худал – сопствена или неког моћног покровитеља. Брозова реакција не предлог није била позната. али је очигледно да је она за њега била неприхватљива.

    Посебно су интригантне закулисне игре око шверца злата које су усташе опљачкале од својих жртава у НДХ. Пратећи траг љубљанског надбискупа Грегори Рожмана амерички обавештајци су сазнали да је део злата пребачен у Италију посредством британског пуковника Џонсона, други је био пренет у Рим посредством католичког свештеника и теолога Крунослава Драгановића. Трећи и највећи део, око 2.400 килограма, био је скривен у Берну. Злато је било намењено финансирању тајних усташких делатности. Према наводима америчких обавештајаца, Гретори Рожман и Иван Шарић су маја 1948. године стигли у Берн како би преузели бригу о опљачканом злату и усташким финансијама. Њихова намера је била да преко Италије транспортују злато евакуисаним усташама у Аргентину, где се већ налазио Анте Павелић. Након обављених банкарских трансакција Рожман и Шарић су затражили и добили америчке исељеничке визе. Из Швајцарске Рожман је отишао у САД, у Кливленд, а Шарић у Шпанију.


    * * *

    После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989. године Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. године. Очигледно је да Света столица жели да што пре надокнади „изгубљено” време током трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили с интересима САД и Велике Британије. А највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски. Србија 2011. године није Србија из 1914. или 1941. године. То Ватикан добро зна и зато жели што пре остварити своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља.

    Главни циљ Ватикана - нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине - започет с Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941-1945. године, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991-1995. године. Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, увелико већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства” постепено претапало у Хрвате, према већ добро уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом”. У северној Србији (конституисано као аутономна Војводина), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе. У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници која је већ намењена Радовану Караџићу и Ратку Младићу жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, који се у старту сматра злочиначким. На концу, беатификацијом набискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташки геноцид над српским народом те улога Ватикана и Католичке цркве у њему.

    Поставља се питање хоће ли већина Срба смоћи снаге да све то разуме и има ли српска држава адекватан одговор на овакав судбоносни изазов.


    Др Мирослав Свирчевић је научни сарадник у Балканолошком институту САНУ


    http://www.reiss-institute.org/articles/stepinac-zlocinac-ili-svetac/#more-80


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@Hotmail.com

    *****

    0 0

     
    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II
    испред споменика на Равној гори
     
    "На данашњи дан [26. април] навршава се 121 година од рођења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у поробљеној Отаџбини.
     
    На слици - Њ.К.В. Престолонаследник Александар II испред споменика на Равној гори.
     
    Објашњење датума – Најчешће се као датум рођења ђенерала Михаиловића наводи 27. април, што је грешка до које је дошло приликом пребацивања датума из старог у нови календар.
     
    Дража је рођен 14. априла 1893. по старом календару. У 19. веку је разлика између 2 календара била 12 дана – за један дан мања него што је данас, тако да када се датум пребацује у нови календар треба додати 12, а не 13 дана. Према томе 14. април по старом + 12 дана разлике даје 26. април. Због занемаривања ове чињенице, да је тад разлика била мања него што је данас, дошло се до погрешног датума 27. априла."
     
    on Facebook.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0


     
     
    Урош Парезановић
     
     
    121 година од рођења ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића
     
    26. априла (14. априла по старом календару) 1893. године у Ивањици је рођен ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, један од најодликованијих српских официра, учесник 4 рата, први герилац поробљене Европе, борац против две најмонструозније идеологије које су икада постојале – комунизма и нацизма, бесмртни српски Чича!
     
    Објашњење датума – Најчешће се као датум рођења ђенерала Драже наводи 27. април, што је грешка до које је дошло приликом пребацивања датума из старог у нови календар.
     
    Дража је рођен у 19. веку, када је разлика између 2 календара била 12 дана – за један дан мања него што је данас, тако да када се датум пребацује у нови календар треба додати 12, а не 13 дана. Према томе 14. април по старом + 12 дана разлике даје 26. април. Због занемаривања ове чињенице, да је тад разлика била мања него што је данас, дошло се до погрешног датума 27. априла.
     
     
    Урош Парезановић
    26. април 2014.
     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

    Portrait of General Mihailovich
    by Jim Pollard

    "Confidence thrives on honesty, on honor,
    on the sacredness of obligations, on faithful
    protection and unselfish performance.
    Without them it cannot live."


    Franklin Delano Roosevelt


    REMEMBERING GENERAL DRAZA MIHAILOVICH:
    A TRULY GREAT MAN
    WHO LEFT HIS MARK FOREVER.


    Taking to the hills of Serbia with only a few Serbian patriots to mount the first real resistance to Hitler's occupying forces in Europe was impressive by all human standards. The guts it took and the resolve necessary for these men and their leader to initiate such a courageous act against the Nazi war machine that in 1941 appeared to be invincible seems almost inconceivable now. But it was real, and the magnificence of it has withstood the test of time to remain one of those pivotal moments in history when men stood up against monsters and said, 'No, you will not win.'
     
    For many years now, I've told the story of General Draza Mihailovich and his chetnik freedom fighters and the Yugoslav Army in the Homeland. My father Rade has been telling it for much longer than that. It's a story that begs to be told. It's the story of a distinguished Serbian military officer who initiated and lead the first real resistance in occupied Europe against Adolf Hitler and who, for the duration of World War Two, remained true to the fight for freedom for his people and his nation. It is the story of a man who was and remained a loyal ally of the great democracies despite the terrible betrayal that would be perpetrated against him. It is the story of a man who has been gone for almost 70 years now and for whom there is still no gravesite in his homeland nor have his remains been found. Just imagine that.
     
    This story, a story that would span four wars, began in April of 1893 in the lovely, bucolic village of Ivanjica in Serbia and came to an end on July 17, 1946 when immediately after a phony communist trial in Belgrade, a true travesty of justice, General Mihailovich was executed. Tito's communists, knowing what a true hero of the people Mihailovich was, made sure that no remains would be found or properly buried in the Christian Orthodox tradition. There was to be no marker, no shrine dedicated to the memory of a man who lived and died for the honor and survival of the people and country he loved, as well as for the success of the Allied cause he remained faithful to until the end of his life.
     
    That day in July a new story began and has continued for almost seven decades now. That is the story of making sure that the significance of  General Mihailovich's life and life's work is made known for what it truly was and that the historical record properly and honestly reflects that legacy.
     
    For all these years since his death, those who knew and understood the value of character exemplified by General Mihailovich in his actions against the enemy and in his faithfulness toward his people and his allies have kept his memory and legacy alive throughout the world.  No one truly dies unless they are forgotten. All of us who appreciate just how great a man General Mihailovich was and what made him a truly heroic figure in history must never allow him to be forgotten. That is the obligation we have been entrusted with and we carry that obligation willingly. Now that so many of those who lived that history and who fought alongside him are gone, it is up to us who have come after them and who know their story to keep that legacy alive. We must. We owe it to them, and most of all, to him.
     
    Each one of us who knows the history of World War Two and appreciates the role that General Mihailovich played in that history has our own thoughts about what made him great. Mounting the resistance to the Nazis and their quislings in Yugoslavia and maintaining it despite the horrendous Nazi reprisals AND the genocide being committed against the Serbian civilians by the Nazi quislings in the Independent State of Croatia AND the tragic civil war with the Yugoslav communists AND the obstacles and pressures that the Western Allies burdened him with as he fought to remain true to the Allied cause is paramount. However, for me, there is something else that stands out and has become an even stronger indicator of who he was and why he is deserving of the honor and recognition that is bestowed upon true heroes. It's that thing that makes me proud to be a member of the same nationality that he was and to feel honored to be Serbian.

    General Mihailovich remained a faithful Ally. The Western Allies did not remain faithful to him. Throughout the duration of the war he struggled to maintain the fight for freedom against the multiple freedom-crushing forces in his homeland and at the same time remain a worthy and loyal ally of the Western democracies. Despite his tremendous sacrifices and those of his people, and his steadfast loyalty, General Mihailovich would be betrayed and abandoned by those who had promised assistance but who would abandon him to the wolves that would ultimately take his life. Even as he watched the betrayal unfold and came to know that he had been unequivocally abandoned by the Western Allies, he remained loyal to their cause, but not only that. He remained loyal to them.
     
    Even after the betrayal was complete, and he was left on his own against the Nazis and the Communists, General Mihailovich and his people would perform acts that were beyond honorable and that almost defy the imagination considering how selfless those acts were.
     
    Many allied personnel found themselves wounded and  stranded in the former Yugoslavia in 1944 after the Allied leaders had turned their backs on Draza and his people. General Mihailovich could have left them to the wolves in retaliation or out of spite, but he did not. Instead, throughout  the latter half of 1944 he oversaw and enabled the evacuations of hundreds of Allied personnel who had been shot down by the Nazis and who had landed on Serbian territory that was occupied by the enemy. All of the evacuations were successful. Not one man was captured. Not one man was left to his own fate and at the mercy of the enemy. All were fed, housed, protected, and evacuated to safety to return to their homes and families and to go on with their lives. They all lived to tell stories about the war and about the man who had saved them. Many of them would spend the rest of their lives dedicated to telling this story and fighting for official recognition of the man who had made their survival possible. Even more importantly, literally thousands of people are alive today, because those men were saved by the Mihailovich Serbs. It is comforting to know that many of these people are very much aware of this phenomenon and recognize the grace that blessed the lives of their fathers and grandfathers.
     
    The fact that General Mihailovich did indeed have other options is what will never cease to amaze me, and what lies at the heart of his story are the honorable choices that he made. He could have turned his back, justifiably so, but he didn't. He did the honorable thing, that unselfish thing, that reflects a "sacredness of obligation" which only true men of character, men of greatness, carry within them no matter what the circumstances are. I'm not qualified to judge what General Mihailovich's relationship with God was, but I can imagine. I can only hope that when God saw all the General did, that He was pleased.
     
    Through the years I have had the privilege of coming to know many of the WWII veterans that are part of this great story, both Allied and Serbian, and to call them my friends. I never grew tired of their story. I'll not forget their passion and dedication to keeping this legacy alive. And now that so many are gone, it's up to us to keep telling that story. We must. That is our sacred obligation.

    Progress has been made. Serbia has begun to slowly officially recognize the worthy legacy of the son whom she shunned for too long. The prestigious Legion of Merit Medal awarded to General Mihailovich by the United States in 1948 finally made it home in 2005, where it belongs. Though the old groups and organizations established years ago continue their remembrances and celebrations of his life, new groups and organizations have been established in his memory. It does the heart good to see the young people getting involved in keeping the legacy alive.
     
    As the old guard passes on, it's up to us survivors to continue maintaining the goal of securing for General Mihailovich the official recognition and place in history that he deserves. The old guard did all the hard work. It's up to us to make sure that it was not in vain.
     
    My father Rade has never given up. For over 70 years he has remained faithful to the cause that he fought for as a young man, a kid really, and has never wavered. His passion has been passed on to me, and I'm grateful for the opportunity to have gotten to know the Mihailovich story and to be part of carrying on his legacy. It's in my blood now. I can only hope that all of us who share that same passion will maintain the same faithfulness to the cause that our fathers and grandfathers did.
     
    I know the day will come when General Mihailovich is given his proper due and his rightful place in history is permanently established with all the honor that he deserves. He was and remains a true soldier, a distinguished officer, an honorable leader, a faithful ally, and ultimately a decent human being who never turned his back on the sacredness of his obligations. That, by any measure, is what makes a man great.
     
    It is this kind of greatness that makes General Mihailovich a man I wish I had known. As we mark 121 years since his birth this April weekend in 2014, let's remember the glory of his life, a life that began in the beautiful little Serbian village of Ivanjica back in 1893. Though he was on this earth for only 53 years, he left his mark forever.
     
     
    Memory Eternal.
    Glory to General Mihailovich!
     
     
    Aleksandra Rebic
    Chicago, IL U.S.A.
    April 26, 2014





    http://youtu.be/ENQlfeDQRtc



    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Pope Francis
    Photo: Wikimedia Commons

    William Dorich


    An Open Letter
    April 21, 2014
     
    His Holiness Pope Francis
    Apostolic Palace
    Vatican City 00120
     
    Your Holiness:
     
    As a double victim of Balkan genocide, I write this Open Letter to appeal to your humanitarian nature exhibited in recent public appearances.
     
    In 1941, in the village of Vojnic, Croatia where my father was born, 99 Serbians were locked inside their church and burned to the ground by Nazi Croatians and their Catholic priests—17 of those victims were my relatives.  In 1995, during “Operation Storm” in Croatia when 230,000 Serbs were ethnically cleansed, the last 5 relatives of my name were too old and too sick to flee, I was notified a month later by the Red Cross that they were found with their throats slit. I have spent a lifetime of sorrow inflicted on me by the Catholic priesthood— thousands of victims like me deserve justice, not 16 years of legal obstruction.
     
    In 1995, President Franjo Tudjman of Croatia bulldozed that Serbian church site in Vojnic along with the Jasenovac Concentration Camp and adjoining museum to erase from this earth the evidence of the brutal killing of over 700,000 Serbs, 40,000 Jews, 60,000 Roma and 90,000 Serbian children under the age of ten.  This makes today’s homosexual crimes of your priesthood pale in comparison.

    In 1944 the word “Genocide” was coined, the following chilling words were spoken in testimony by Antun Miletich, a Croatian Jasenovac survivor: “There is not a pen capable of describing the horror and terror of the atmosphere at Jasenovac. It surpasses any human fantasy. Imagine Hell, the Inquisition, a terror more dreadful than any that ever before existed anywhere, run by bloodthirsty wild animals whose most hidden and disgusting instincts had come to the surface in a way never before seen in human beings—and still you have not said enough.”
     

    After WWII, Croatian President Ante Pavelic, fled through Fr. Krunoslav Draganovic’s “Vatican Ratline,” the escape route for 430 Catholic priests who fled to Argentina—priests whose hands were covered in the blood of their Serbian victims. Ante Pavelic became the “security advisor” to Juan Peron who issued 34,000 visas to Croatian war criminals.  Your Holiness grew up in Argentina and you became a priest in the 1950s when these war criminals flooded Argentina and were embraced by Juan Peron, his wife Evita and others in elite Catholic Church circles who protected and defended these war criminals from the clutches of the Nuremberg Tribunal, or from any prosecutions.


    “Hope lives when people remember,” are the powerful words of Nazi hunter, Simon Wiesenthal that are prominently displayed at the Holocaust Museum in Beverly Hills, California.  Serbian Orthodox Christians will surely find it hopeless that the Vatican has managed to bury their war crimes along with their victims. For 70 years the Vatican has hid the evidence of your Genocide and forbade historians access to Vatican wartime archives. History will prove your deceptions a betrayal of Jesus Christ and his commandment, Thou Shalt Not Kill (Exodus 20:13).
     


    I remind your Holiness of the powerful words of Avro Manhattan, a fellow Catholic in his 1965 book, Vatican Imperialism in the 20th Century. “The lessons we have learned from the emergence of the independent State of Croatia, wherethe religious and political totalitarianism of Catholicism was not only made to work, but put to death more than one million Serbian Orthodox Christians, should never be forgotten.  For it happened in our times, when the Catholic church—then, as now, posing as a victim of religious intolerance—was clamoring for freedom, while at the same time suppressing that same freedom for which she was vociferating so loudly in a tiny state where she had set up her kind of freedom, Catholic freedom: i.e. freedom for herself to eliminate whatever and whoever dared to resist her embrace.”

    1941, Fr. Ivan Raguz yelled from a Croatian Catholic pulpit: “Kill all Serbs and Jews, including children, so that not even the seeds of the beasts are left.”Therein we clearly see the foundation, the pretext and the horror of Jasenovac.

    As a double victim of genocide at the hands of Catholic priests and their Nazi minions, I realized by 1998 that I would never receive justice for the deaths of my family and relatives or justice for any of the tens of thousands of victims your priesthood created.  I therefore became the first Plaintiff in a class action lawsuit against the Vatican Bank and Dr. Jon Levy, my attorney, has been in contact with Cardinal Pell.  Who, like other Vatican contacts has proven feckless.

    Dr. Levy has uncovered a Vatican Bank connection to looted assets not only from Serbia, but also from Germany, Austria, Slovakia, Hungary, Romania and the Ukraine. Dr. Levy has numerous irrefutable documents that attest to the Vatican money laundering of the spoils of the Holocaust. The Vatican Bank was involved in the conspiracy in moving these highly secreted funds from the Vatican Bank to Swiss Banks who moved the funds controlled by Ante Pavelic to banks in Argentina. Today, those funds represent several billion dollars, not including the outrageous religious art theft during WWII in the Balkans. In the mid 1970s the Vatican returned to the Serbian Orthodox Patriarchate a number of priceless manuscripts and centuries-old icons stolen from destroyed Serbian churches in Croatia—clear evidence the Vatican was a partner in these crimes.

    The statute of Limitations never expires on murder. The Vatican has insultingly pretended that the statute does not apply to the priesthood, an unholy concept considering the murder of over one million victims in former Yugoslavia was perpetrated by ordained Roman Catholic priests.

    After 70 years of Vatican secrecy I have been driven to resort to this Open Letter in order to gain your attention and to exposure the contempt the Vatican has shown to my legal council. I am therefore again making public these crimes against humanity and demanding that the Vatican Bank finally make restitution.

    Your Holiness, if your compassion is indeed sincere, then I ask that you go beyond your public commitment in resolving the problems of homosexuality in your priesthood and that you guarantee you will open Vatican archives from WWII and that you make every effort that Cardinal Pell and the Vatican Bank begin dealing with my attorney on an honest level. Compensate the thousands of victims and provided the survivors with a public apology and beg our forgiveness. The Vatican and its Bank are not above the laws of man or the laws of the church and your unholy silence is sinful.

    It is time for criminal Catholics to confess and Repent!

    Considering the dissemination of this Open Letter is going to the general public who will have no historical context of the depth of these Vatican war crimes, I am including a brief example of the 430 Roman Catholic priests in Croatia who committed these hideous crimes with their own hands then fled through the “Vatican Ratline” for Argentina where they escaped justice:

    God have mercy.

    I look forward to your response.

    Very truly yours,
    William Dorich, Publisher/Author
    Beverly Hills, CA 90212

    Author of the 1991 book, Serbian Genocide 1941-45; Kosovo (1992); A Brief History of Serbian Music, (1997); Hilandar’s Octocentenary, (2003); Serbia: Faces& Places, (2011). His current book is: Memoirs of a Serbian American Dissident (2013). William Dorich is the recipient of The Order of St. Sava, the highest recognition bestowed on a layperson by the Holy Synod of Serbian Orthodox Bishops; An Award of Merit from the Serbian Bar Association of America and a Humanitarian Award from RAS, the International Serbian Organization. He was a correspondent for The American Srbobran for 15 years and his articles appeared in the Washington Times, The International Herald Tribune, The Wall Street Journal and numerous Serbian websites such as Britic, The Serbian Magazine of Great Britain.

    ENC: Jasenovac Then & Now: A Conspiracy of Silence

    ARSAMOVIC, Dr. ANTUN
    Catholic bishop of Djakovo. Decorated by Fascist Ante Pavelic. Used terror to force several thousand Orthodox Serbs to convert to Catholicism. Took over the Serbian Orthodox churches in his jurisdictional area and ordered them destroyed such as the Serbian churches in Bracevci, Poucje, Depsin, Tenje, Dalj, Kucanci, Budimci, Poganovci, Borovo Selo, Trpinje, Pacetin, Cepin, Trnjani, Klokocevik, and Topolje. He followed the directives in the testament“The Return to the Faith of our Fathers,” written and published by St. Jeronimo in Zagreb, which was under the direct control of Archbishop Stepinac.

    BLAZEVIC, GRGA
    Catholic priest in Bosanski Novi, where he organized a concentration camp for Serbians and made himself the commander. Serbs were arrested and slaughtered in this camp on his orders. He insisted that he was doing what Archbishop Stepinac wanted and expected of him. For his work on behalf of the “Croatian cause,” Fascist Ante Pavelic decorated him.

    CULINA, Fra ANSELMO
    Catholic priest who personally killed inmates at Jasenovac. He committed all of his murders with a small knife attached to his wrist that he liked to show to his victims before killing them. He carried this knife with him at all times, even when holding mass for Croat soldiers. Fascist Ante Pavelic decorated him.

    DJURIC, ANTE
    Catholic priest in Divusa. Organized bands of killers and sent them to various Serbian villages to slaughter the men, women, and children. He instructed them specifically not to spare women and children. After the killings, he absolved all of the murderers of their sins. He was an extreme sadist. He would arrestSerbs, locking them inside his stable where he tortured them for hours before killing them. He announced from the church pulpit that the Serbian question in Croatia could only be solved with the “steel broom” (the gun). In his journal, he noted that on April 14, 1941 (four days after the establishment of the Independent State of Croatia) he ask for instructions from Archbishop Stepinac and continuedin his journal: “I met with the leaders of all the surrounding parishes, and we agreed what we needed to do.” The following day he arrested a number of Serbian women, forced them to undress and ride naked on horses through the Croatian villages in his area. He then slaughtered them.

    GUDELJ, Don MARTIN
    Catholic priest in Opuzen. Called on all Croats in his church sermons to begin digging Serbian graves. He organized groups of killers that went with him through the Serbian villages in his jurisdiction, killing the Serbs they found there and pillaging their properties. He killed the children by beheading them with a bayonet. He personally slaughtered 450 men, women, and children. Together with Fra Dr. Bilobrk, he committed great massacres of Serbs on June 28, 1941, Vidovdan—a religious national Serbian holiday.

    KAURINOVIC, Msgr. JOSIP
    Catholic priest in Prijedor. Special representative of His Holiness, the Pope. Personally participated in the mass killings of Serbs, including women and children. Preferred killing Serbs to expelling them. He insisted that they could, conceivably return some day to their homes. He personally arrested Serbian Orthodox priests in the area, tortured them, dismembered them, and murdered them. Fascist Ante Pavelic decorated him.

    KRALIK, FRANJO
    Catholic priest and chief-editor of the Catholic magazine “Katolicki Tjednik,” through which he promoted an unrelenting hatred toward the Serbs. In his writings, he insisted that Croatia could not be cleansed of Serbs in a “nice way” and added: “Pope Gregory VII didn’t clean up the Catholic Church in some nice way, but with force.”

    PALJUG, MATO
    Catholic priest and professor of Theology in Bjelovar who insisted that all Serbs in Croatia must be executed. Ruthlessly promoted hatred toward Serbs, especially toward Serbian Orthodox priests. He was later promoted to the position of instructor at the military school in Zagreb, where he worked more closely with Archbishop Stepinac and continued to promote hatred toward the Serbs.

    PERIC, Dr. SRECKO
    Catholic priest from the Monastery of Gorica, near Livno. About twenty friars from this monastery participated with Peric in slaughtering about 5,000 Serbs from the Livno area. Dr. Peric first arrested the Serbian men from Livno and took them to the Koprivnica, between Bugojno and Rupres. He had them brutalized and executed. Some were tortured to death. He then arrested their mothers, wives, and children and ended their lives in the same way. The women were raped, their breasts were cut off—children were dismembered and their eyes were gouged out. The killers then cut off the heads of the children and threw them into the laps of their distraught mothers who screamed for mercy—their anguished cries encouraged further violence until they were slaughtered.

    SCHOLZ, Fra SIDONIJE
    Franciscan priest who murdered Serbian Orthodox priest Djordje Bogic of Nasice after nailing him to a tree and pulled out his beard and ripped skin from his body torturing him to death. He cut off Bogic’s nose and tongue, then cut him open the full length of his stomach and wrapped his intestines around his neck. Fascist Ante Pavelic decorated him.

    CC:
    The Wall Street journal
    The International Herald Tribune
    The Arizona Republic
    The Los Angeles Times
    The Seattle Times
    The Cleveland Plain Dealer
    The Orlando Sentinel
    The Orange Country Register
    The New York Times
    The Miami Herald
    The Denver Post
    The Cincinnati Enquirer
    The Boston Globe
    The Chicago Sun Times
    The Baltimore Sun
    The Atlantic Journal-Constitution
    The Sacramento Bee
    The Washington Post
    The Rocky Mountain News
    The Atlantic Journal-Constitution
    The Charlotte Observer
    The Indianapolis Star
    The Kansas City Star
    The Oregonian
    The Daily News
    The Courier-Journal
    St. Petersburg Times
    St. Louis Post-Dispatch
    South Florida Sun-Sentinel
    San Jose Mercury News
    San Francisco Chronicle
    San Antonio Express-News
    Philadelphia Inquirer
    Newsday
    Milwaukee Journal Sentinel
    Houston Chronicle
    Detroit Free Press
    Chicago Tribune
    Arizona Republic- Phoenix
    The American Srbobran

    Plus 35 other newspapers


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    Политика
    Доротеа Чарнић
    Oбјављено: 28.04.2014.

    После смрти Гордане Михаиловић, ћерке четничког војводе, не зна се где је завршила драгоцена документација, диплома са Сорбоне и фотографије с краљевима које су остале у стану.

    (Фотодокументација „Политике”)
     
    Смрт Гордане Михаиловић, ћерке Драже Михаиловића, вође четника у Другом светском рату, могла би да буде прекретница у обелодањивању тајни контроверзног генерала о коме историја још није дала коначан суд. У њеном дому у Београду остала је заоставштина Драже Михаиловића, поред осталог и оригинална диплома са Сорбоне, која је деценијама оспоравана, али и други документи који би могли да баце другачије светло на историјску улогу четничког војводе.

    Каква ће бити судбина документације, никад необјављених фотографија и разних предмета који имају велику архивску вредност, сада је неизвесно. Наиме, после смрти Гордане Михаиловић, 10. фебруара ове године, испоставило се да све тајне и успомене на оца које је годинама чувала могу да заврше у погрешним рукама.

    Београдски галериста Саша Кликовац тврди да је тетка Гордана, како је он зове, руком писаним тестаментом оставила њему свој стан и све документе које је у њему чувала. Он каже да је ову изузетну и честиту жену познавао читав свој живот и да га је она волела као сина. Није ни сањао да би она могла да му остави све што је чувала о свом оцу, као и станчић у којем је живела. О тестаменту којим га она проглашава за наследника, обавестили су га њени рођаци и дугогодишња пријатељица Соња Бресјанац. Тестамент је после тога нестао. Саша Кликовац каже да је тетка Горданин даљи рођак Миша Живановић присвојио њену имовину и сакрио тестамент.

    „Када је тетка Гордана умрла, позвао ме је Миша и рекао ми да треба да се видимо јер је реч о озбиљној ствари. Затим су у мој стан дошли Миша, Горданин братанац Војислав Михаиловић и њена пријатељица Соња. Они ми тада саопштавају да сам поменут у тестаменту”, прича за „Политику” Саша Кликовац.

    Он каже да је Живановић водио главну реч, али да му је сумњива улога Војислава Михаиловића. У том тренутку Кликовац још није знао шта му је Гордана оставила тестаментом. Наредних дана, према његовим речима, Миша Живановић избегавао је разговор. Рекао је да је тестамент код адвоката и да ће о томе причати „када јој душа оде на небо и када њен пепео буде просут у Парку сећања”. Кликовац наводи да га је тада позвала друга Горданина пријатељица Вера Пејчић и казала му да се припрема велика превара и да је он једини наследник ћерке Драже Михаиловића.

    „Горданине пријатељице виделе су тестамент у коме пише: ’Стан и све што је у њему остављам Саши Кликовцу’. Тестамент је видео и адвокат код кога су заједно отишли. Међутим, Миша сада негира да тестамент постоји. Када сам му рекао да знам да сам једини наследник, рекао ми је: ’О чему ви причате?’”, каже Саша Кликовац.

    Од тога дана, додаје наш саговорник, Миша Живановић стално је у стану и износи Горданине ствари колицима за пијацу. Саша Кликовац каже да је веома забринут за документацију коју је чувала Дражина ћерка. Позвао је полицију, али му је речено да они нису надлежни. Кликовац каже да верује да ће до правде стићи у парници, али тај пут је дуг. Док суд не пресуди, последња жеља ове несрећне жене биће само мртво слово на папиру.

    „Госпођа Вера каже да су у стану остала два луксузна кожна албума, скривена у ормару с фотографијама и Дражина преписка. Ту су биле слике с краљевским породицама, документи са Сорбоне и разни папири. Ту је и Горданина документација са Голог отока, као и пресуда против ње. Вера Пејчић каже да су тетка Гордана и она то заједно прелиставале, она се сећа сваког папира и спремна је да сведочи. Знала је одавно да је све то мени остављено”, наводи Кликовац.

    Соња Бресјанац била је са Горданом у америчкој амбасади пре десетак година, када јој је уручен Труманов орден. У тестаменту је писало да се после Горданине смрти тај орден одмах однесе у Цркву Ружицу. Саша Кликовац каже да је на инсистирање Вере Пејчић овај део тестамента Миша Живановић поштовао.

    „Тетка Гордана је била на Голом отоку, натерали су је да се одрекне оца. Трпела је неправде и понижења. Била је рендгенолог и најплеменитије биће које сам знао. Живела је у тузи и чувала све тајне свога оца. Комунистички медији негирали су да је Дража Михаиловић завршио Сорбону, али оригинална диплома постоји, као и други непознати документи и предмети значајни за српску историју. Нас који смо је волели много боли ова неправда. Сада ми је живот поремећен и више бих волео да нисам ни сазнао да је њена воља била да ја то преузмем, него што сада знам да ме чека парница да бих испоштовао њену тако бедно погажену вољу”, каже Саша Кликовац.

    Другу страну ове приче нисмо успели да чујемо. Миша Живановић прекинуо је везу, одбијајући и да саслуша због чега смо га звали.

    „Мислим да су ова документа угрожена због непроцењиве тржишне вредности. Злочин је то продавати, та документација мора да буде сачувана за историју. Да је тетка Горданина воља поштована, ја бих све то однео у Цркву Ружицу јер мислим да би једино тамо било сачувано”, каже на крају Саша Кликовац.


    Доротеа Чарнић
    Oбјављено: 28.04.2014.


    http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ko-je-naslednik-tajnog-arhiva-Draze-Mihailovica.sr.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    REISS
    R. Archibald Reiss Institute for Serbian Studies



    What We Believe, And Why It Matters

    Truth is rightly said to be the first casualty of war. But in the case of the country thrice known as Yugoslavia, truth was the casualty of peace as well.

    Yugoslavia itself began as a noble delusion, in the aftermath of the Great War’s slaughter, that the South Slavs – ruled by foreign empires for centuries – could unite and forge a common destiny. That idea died a horrifying death in the massacres of 1941, following Hitler’s vendetta against a people – the Serbs – he blamed for bringing down the Hapsburg and Hohenzollern empires. As they had a generation prior, the Serbs heroically fought for their freedom. Yet by the end of the war, their resistance was betrayed, and Yugoslavia resurrected – under a Communist regime sponsored not by Stalin, but by the Western Allies.
    “It is an irony of history that Tito should have been the creation of the capitalist democracies of Great Britain and the United States.” 
    (From “Web of Disinformation: Churchill’s Yugoslav Blunder”, by David Martin, Harcourt, 1990)
    The outcome of this betrayal not only made possible, but outright caused the violence of the 1990s, and second Yugoslavia’s bloody demise. In a particularly cruel twist, the unrepentant allies of Hitler got to cast the Serbs – Hitler’s principal victims in Yugoslavia – as the new Nazis, with the USAF and the RAF joining forces with the Luftwaffe to rain bombs on Belgrade in 1999.

    How did this travesty come about?

    Lies that the British told the world about who was fighting the Germans in Yugoslavia.

    Lies that the Communists told the people they conquered, and continued to impose for 45 years.

    Lies that were told in the 1990s, and continue to the present day.
    “Military deception was as old as warfare itself, but it is doubtful whether any military command ever employed deception as a fundamental tool of strategic planning as completely and rigorously as did the British did during World War II”. 
    General Eisenhower aptly concluded, “they (the British) resorted to every type of subterfuge”. 
    (From”Deceiving the Deceivers”, by Samuel J. Hamrick, Yale University Press, 2004)
    The Reiss Institute for Serbian Studies was established in December 2013, with the mission of challenging the fictions, fabrications and fantasies about the history of Yugoslavia and the Serbs.

    It is named after Rudolph Archibald Reiss, a German-born Swiss investigator who became Europe’s premier forensic scientist (founding the Institut de police scientifique at the University of Lausanne), before coming to Serbia in 1914 to investigate the atrocities of the Austro-Hungarian invaders. Moved by what he saw, he settled in Serbia after the war and helped organize the Red Cross and modernize the police.

    Honoring the memory and legacy of Dr. Reiss, we will endeavor to deconstruct the lies and promote the accurate history of Serbia and Yugoslavia, in order to contribute to the liberation and better understanding of the Serbian people. We will seek out the truth, wherever it is buried, and bring it to the light of day, so it may set us free.


    http://www.reiss-institute.org/home/


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0

    B92
    Tanjug
    May 5, 2014

    JASENOVAC -- A commemoration marking the 69th anniversary of the breakout of prisoners of the Ustasha death camp Jasenovac was held on Sunday [May 4, 2014.]

    Jasenovac Memorial Monument
    (Beta/Hina)
     
    Attending the event, Croatian President Ivo Josipović said genocide had occurred at that location and that it should never be forgotten.

    Josipović called on everyone to protect the memory of the people who had died in that camp, a place that would remain in collective memory forever, the Croatian electronic media reported.

    "Evil should be called by its real name, opposed and denied any opportunity to happen ever again," he stated.

    Evil is not gone, "it is there, lurking, and we must take care that it does not come back and happen again," the Croatian president noted.

    "These crimes did not happen in the people's name, but in the name of a country that never has and never will exist. That country had regulations that it overzealously started implementing before the Third Reich and there is no excuse for that," Prime Minister Zoran Milanović stressed.

    "I will never understand how there was burning and killing in Croatia even before Germany's invasion of Russia," he underscored, according to HRT, adding that Jasenovac had been the site of extermination of minorities the likes of which Europe had not seen.

    The killers are long dead, but those who spread sympathy for them today arouse evil in people, Milanović emphasized, adding that modern Croatia guaranteed that such an evil would not be repeated.

    Jasenovac was the largest concentration camp in the Independent State of Croatia (NDH) ruled by Ante Pavelić and his Ustasha regime. Men, women and children were systematically murdered in the camp between August 1941 and April 22, 1945, because of their religion, nationality or ideology.

    The breakout included 600 prisoners, but only around 100 survived. The ones who did not attempt to break out were killed and burned.

    According to professor Srboljub Živanović, the Commission for the Truth about Jasenovac, as an independent body, determined in 2008 that more than 700,000 Serbs, 23,000 Jews and around 80,000 Roma died in Jasenovac.

    Citing incomplete data, the commission said that 42,791 Serb, 5,737 Roma and 3,710 Jewish children aged under 15 died in camps for children throughout the Independent State of Croatia.

    Croatian sources put the figure at over 83,000 victims killed in some ten locations within the camp, of which more than 20,000 were women and 20,101 children under the age of 15. They Serbs, Roma, Jews, Croats, and antifascists.

    Croatian Parliament Speaker Josip Leko, officials of the diplomatic corps, religious communities, national minorities and antifascist organizations and guests from other parts of Croatia and abroad attended the commemoration together with former prisoners.


    http://www.b92.net/eng/news/region.php?yyyy=2014&mm=05&dd=05&nav_id=90196


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


    Ravna Gora, Serbia
    Photo by "Sonjabgd"

    Глас Западне Србије
    May 7, 2014

    Равна Гора - Рaвногорски покрет, као и претходних година организује прославу

    Трећег српског устанка против окупатора у Другом светском рату, подигнутог на марковдан 8. маја 1941. године, првог у поробљеној Европи која је под нацистичком чизмом грцала скоро пуне две године.
     
    У обавештењу достављеном медијима се између осталог каже:
     
    - У срцу поробљене Европе армијски ђенерал Драгољуб Михаиловић је 1941 године на тај дан побио барјак слободе и први у Европи започео борбу против два највећа зла тог времена против комунизма и фашизма.
     
    Равногорски покрет негује и чува традицију Југословенеке војске касније Југословенске војске у Отаџбини и на тај дан организује окупљање преживелих ратника удружења ослободилачких ратова, породица, симпатизера и поштовалаца првог герилаца Европе, његових официра и бораца. Равногорци као чувари слободарског духа кроз историју увек овој прослави дају значајну подршку и у њој сви активно учествују,каже се у допису достављеном нашој редакцији.
     
    Постројавање равногораца заказано је за сутра [8. Maj 2014] у 9 часова.
     
    Глас западне Србије
     
    *****
     
    Марковдан на Равној Гори - 8.5.2013.
    Posted on You Tube by "Milos064"



    http://youtu.be/-g20JEg4x10

    http://www.glaszapadnesrbije.rs/vest791015.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0

    Ravna Gora, Serbia

    Традиционални сабор на Равној гори ове године биће одржан у суботу, 10. маја [2014], у организацији Српског покрета обнове, Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета и Удружења припадника ЈВуО 1941-1945. године.

    Скуп се одржава на платоу код споменика генералу Драгољубу Михаиловићу, с почетком у 12 часова, поводом 73. годишњице почетка организованог герилског отпора Југословенске војске и Равногорског покрета нацистичким окупаторима Краљевине Југославије.

    У храму Светог Георгија на Равној гори биће служен помен погинулим Равногорцима, а делегације СПО, Републичке асоцијације за неговање тековина Равногорског покрета и Удружења припадника ЈВуО 1941-1945. године положиће венце на споменик генералу Михаиловићу.

    Пред окупљеним поштоваоцима традиција Равногорског покрета из Србије, Републиике Српске, Црне Горе и дијаспоре говориће представници организатора и биће прочитана поздравна порука престолонаследника Александра Карађорђевића.

    Сабор на Равној гори биће одржан по 24. пут. У протеклих скоро четврт века Српски покрет обнове је на овој планини подигао споменик генералу Михаиловићу, изградио цркву и спомен дом, уредио простор на којем се одржавају сабори и довео струју и воду у дужини од више километара. У спомен дому налази се воштана фигура генерала Михаиловића, изложени су ратни ордени које су му доделили амерички и француски председник и приказане су фотографије и документи везани за историјат Равногорског покрета.

    Протеклих година међу говорницима и гостима из иностранства били су представници амбасаде САД, амерички пилоти које су 1944. године спасили припадници Равногорског покрета, ратни ветерани из Словеније и припадници Соколских удружења из Чешке.

    http://www.spo.org.rs/saopstenja/175-sabor-desetog-maja.html


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


     
    

     
    *****

    Blic Online
    Vuk Z. Cvijić
    May 12, 2014

    Na izložbi “U ime naroda!” o komunističkoj represiji u Srbiji u Istorijski muzej Srbije sutra [Utorak 13. Maj 2014.] će biti održana tribina “OZNA - mač revolucije”.

    Tribina je organizovana na nekadašnji dan džavne bezbednoszti 13. maja, kada je 1944. godine, osnovano Odeljenje za zaštitu naroda (OZN-a).

    Na tribini će učestvovati Milan Trešnjić, bivši major Ozne i istoričari naučni savetnici Institut za savremenu istoriju dr Kosta Nikolić i dr Bojan Dimitrijević.

    Tribinu, čiji je početak zakazan za 18 časova vodi će Velja Pavlović, novinar “Studija B”.

    Trešnjić, koji je 1944. bio načelnik Ozne za dvanaesti kvart u Beogradu, ranije je otvoreno govorio o streljanjima bez suđenja.

    Istoričari Komisije za otkrivanje tajnih grobnica žrtava komunističkog terora u arhivama BIA pronašli su brojne spiskove za streljanja bez suđenja koje je pravila Ozna na kraju Drugog svetskog rata.

    Do sada je Komisija u Srbiji popisala 56.000 ubijenih ljudi i više od 200 masovnih tajnih grobnica. U Sloveniji je ista takva Komisija popisala 100.000 ubijenih ljudi od kojih je samo 257 ubijeno nakon sudske presude.

    *****

    Posted on You Tube by "U ime naroda"
    Published on Nov 20, 2013
    IZLOŽBA U IME NARODA! - prva multimedijalnaizložba o dugogodišnjim tabu temama u Srbiji: likvidaciji, suđenjima narodnim neprijateljima, Golom otoku i drugim logorima, prinudnom otkupu i kolektivizaciji.



    http://youtu.be/jCfke7HplDE


    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/464284/Na-izlozbi-U-ime-naroda-trbina-o-Ozni


    *****

    If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****

    0 0


    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
     
    Slike sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević
     
    LEGENDA RAVNE GORE, ČIČA BRANKO, ČUVAR RAVNE GORE
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Mića Leontijević

    *****

    Slike sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković


    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Miloš Pavković

    B92 [Tanjug]
    May 10, 2014

    Ravna gora -- Danas [10. Maj 2014.] je održan 24. po redu sabor na Ravnoj gori, a u crkvi Sv. Georgija služen je pomen poginulim Ravnogorcima.

    Na tradicionalnom saboru na Ravnoj gori obeleženo je 73 godine od početka borbe Jugoslovenske vojske i Ravnogorskog pokreta sa nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije.

    Sabor su 24 put organizovali Srpski pokreta obnove, Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945. godine, najavio je SPO.

    Na spomenik generalu Dragoljubu Mihailoviću vence su položile delegacije Srpskog pokreta obnove, Republičke asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i Udruženja pripadnika JVuO 1941-1945. godine.

    Na početku sabora pročitana je poruka prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića koji je okupljenima, pored ostalog, poručio:

    "Pred nama je veliki zadatak, rehabilitacija generala Dragoljuba Mihailovića. Iskreno se nadam da će se postupak pred Višim sudom u Beogradu uskoro okončati i da će još jedna nepravda biti ispravljena, kako prema ovom velikom čoveku, koji zaslužuje svako poštovanje, tako i prema nama samima, kao bi mogli mirne savesti i čistog srca da krenemo putem napretka, u budućnost. Velika tragedija bratoubilačkog rata, koji je započet u vreme Drugog svetskog rata i koji je nastavljen u prvim poratnim godinama, nanela nam je neprocenjivu štetu, čije posledice i danas osećamo. Moramo učiniti sve, da razlike koje i danas postoje među nama prevazićemo zarad zajedničke i bolje budućnosti.“

    "Zalažemo se za nacionalno pomirenje u Srbiji i zvanično priznavanje nepobitne činjenice da su na tlu Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu postojala dva antifašistička pokreta - partizanski i Ravnogorski”, istakao je u obraćanju prisutnima Aleksandar Čotrić, potpredsednik SPO i poslanik u Skupštini Srbije.

    On je naglasio da je "Jugoslovenska vojska, predvođena generalom Dragoljubom Mihailovićem, značajno doprinela konačnom slomu fašizma u Drugom svetskom ratu, jer su njeni pripadnici prvi u Evropi podigli ustanak na okupiranoj teritoriji i od avgusta 1941. do oktobra 1944. godine oslobodili više od trideset gradova u tadašnjoj Jugoslaviji“.

    Aleksandar Čotrić je u svom obraćanju podsetio da se ove godine navršava sto godina od početka Prvog svetskog rata u kojem je srpska vojska ostvarila velike pobede nad austro-ugarskom, bugarskom i nemačkom vojskom i omogućila stvaranje prve države Južnih Slovena.

    “Dragoljub Mihailović se hrabro borio u bitkama na Ceru, Kolubari i Mačkovom kamenu, kao i Solunskom frontu i zbog iskazane hrabrosti odlikovan je Zlatnom medaljom, Ordenom belog orla i, jedini u diviziji, engleskim Vojnim krstom. Za učešće u istim bitkama 1914. godine odlikovan je i Josip Broz, ali kao narednik agresorske austro-ugarske vojske”, kazao je Aleksandar Čotrić.

    Prisutnima se obratio i potpredsednik SPO, narodni poslanik Mirko Čikiriz koji je istakao da Dragoljub Mihailović za Srbiju predstavlja isto ono što je Šarl De Gol za Francuze, a Aleksandar Makedonski za Grke.

    "Iako je Ravnogorski pokret delimično rehabilitovan, nacionalna je sramota to što nisu nađeni posmrtni ostaci gen. Mihailovića, kao i to što Ravnogorci još uvek ne primaju penzije. Pozivam sva udruženja Ravnogoraca da zajednički radimo na rehabilitaciji i reafirmaciji Ravnogorskog pokreta i Dragoljuba Mihailovića, da ne deluju apolitično, jer je D. Mihailović i ubijen upravo zbog političkog delovanja“, naglasio je Mirko Čikiriz.

    Mirko Čikiriz je kritikovao učestalo emitovanje partizanskih filmova na TV stanicama sa nacionalnom pokrivenošću nazvavši to novim ispiranjem mozgova, stoji u saopštenju SPO.

    U proteklih skoro četvrt veka SPO je na Ravnoj Gori "podigao spomenik generalu Mihailoviću, izgradio crkvu i spomen dom, uredio prostor na kojem se održavaju sabori i doveo struju i vodu ..."

    U Spomen-domu nalazi se voštana figura generala Mihailovića, izloženi su ratni ordeni koje su mu dodelili američki i francuski predsednik i prikazane su fotografije i dokumenti vezani za istorijat Ravnogorskog pokreta.

    http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=05&dd=10&nav_category=11&nav_id=846102


    *****

    Порука Њ.К.В. Престолонаследника Александра II поводом обележавања седамдесет треће годишњице подизања устанка против нацистичког окупатора на Равној Гори
     
    [10. Maj 2014.]

     
    Даме и господо, браћо и сестре, драги пријатељи,

    Велика ми је част и задовољство да Вас поздравим поводом обележавања седамдесет треће годишњице подизања свенародног устанка против нацистичког окупатора у Краљевини Југославији у време Другог светског рата.

    У пролеће, почетком маја 1941. године, под заставом војске Краљевине Југославије, на Равној Гори поново је засијала искра слободе под вођством пуковника, а касније генерала и министра војске, Драгољуба Михаиловића.

    Не желевши да призна капитулацију војске, показао је целом нашем народу пут којим треба да иде у тим тешким и смутним временима.

    И поред надљудских напора које су уложили генерал Драгољуб Михаиловић и мој отац, Краљ Петар II, да помогну свом народу да са што мање страдања и патње преброди тешке ратне године, управо су ова два човека стављена на стуб срама и проглашена за издајнике свог народа од стране новог комунистичког режима.

    Пред нама је велики задатак, рехабилитација генерала Драгољуба Михаиловића. Искрено се надам да ће се поступак пред Вишим судом у Београду ускоро окончати и да ће још једна неправда бити исправљена, како према овом великом човеку, који заслужује свако поштовање, тако и према нама самима, као би могли мирне савести и чистог срца да кренемо путем напретка, у будућност.

    Велика трагедија братоубилачког рата, који је започет у време Другог светског рата и који је настављен у првим поратним годинама, нанела нам је непроцењиву штету, чије последице и данас осећамо. Морамо учинити све, да разлике које и данас постоје међу нама превазићемо зарад заједничке и боље будућности.

    Желим вам да и даље наставите да заједно чувате традиције Равногорског покрета и Југословенске војске у Отаџбини!

    Срдачно ваш,

    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II



    *****
     
    Slike sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Radosav Zaric
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Radosav Zaric
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Radosav Zaric
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Radosav Zaric
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Radosav Zaric
     
    Slika sa Ravne Gore May 10, 2014
    Autor: Radosav Zaric

     
     
    *****
     
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com
     
    *****

    0 0

     

    Нова књига из области историје ратне вештине Другог светског рата 20. века:
     
    Специјална операција против Краљевине Југославије 1942-1944
     
    САВЕЗНИЧКИ ОДСТРЕЛ ЂЕНЕРАЛА
     
    Операције нужне одбране Југословенска краљевске војске
     
    Аутор: Новица Стевановић, генералштабни пуковник
     
    Издавач: Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945, Београд
     
    Својеврсном анализом историје ратне вештине Другог светског рата у некадашњој Краљевини Југославији, у периоду 1942-1944. године, и ослањајући се на архивску грађу (документи командовања ВК ВЈ) која се налазе у државном Војном  архиву, аутор доказује:
     
    ·   Да су Савезници, у оквиру Черчилове “Велике стратегије обмане” против немачке Врховне команде, водили и посебну врсту операције против Краљевине Југославије (специјална, са штабом у британском одсеку у Каиру  Дирекције за специјалне операције), чији је крајњи циљ био да се кроз физичку ликвидацију елиминише њена војска, која је била непремостива препрека Титовој партијској армији (партизани) за освајање власти, и разним манипулацијама усмереним према Краљу, Влади, генералу Михаиловићу и народа, које је аутор документовао, на легалан начин успостави комунистички режим после завршетка рата;
     
    ·  Одлука за једну такву врсту  војне операције донета је августа 1942. године (приликом Черчилове посете Стаљину, када је совјетски поверљиви билтен информација, намењен искључиво члановима Комунистичке партије, донео “да је министар војни Михајловић пришао Немцима, и да сарађује са њима, јер жели да спасе своју породицу”), легализована на састанку Тројице великих у Техерану крајем новембра 1943, и војно завршена упадом совјетске Црвене армије у Србију, пошто Титова војска, претходно легализована као НОВЈ и уз логистичку подршку савезника у вешто смишљеној ваздушно-копненој операцији, није могла поразити Српску армију ЈВУО.
     
    ·  Уједно аутор доказује да је у војноопетаривном смислу и тада (крајем септембра 1944) завршен Други светски рат у Краљевини Југославији јер је немачко командовање схвативши да је рат изгубљен нудило капитулацију, коју, на жалост, Савезици нису прихватили због те претходно договорене операције и преузетих обавеза, и да су после тога све жртве које су настале (борбена дејства Титових снага по Србији, Сремски фронт 1945, ликвидација остатака ЈВУО и дела становништва потенцијалног непријатеља комунизма,  јесу ратни злочини без преседана, за које на националну срамоту још нико није одговарао.
     
    ·  Али и да крајњи циљ те специјалне операције није остварен, јер Врховни командант, краљ Петар II, 12. септембра 1944. није наредио армијском генералу Михаиловићу, и ЈВУО, потчињавање југословенском комунистичком лидеру да би затим, 8. августа 1945, повукао “дата овлашћења од Свога Намесништва” и узео “у своје руке вршење Својих  уставних функција и одбрану уставних права народа”.
     
    Формат Б-5 (16,5 х 23,5 цм), 570 стр., пет поглавља: Черчилови страх и заблуда, неформални штаб операције, обмањивали свет и себе, сатирање верног савезника, операција нужне одбране; илустрована, изворна документа командовања...

    Књига се по цени од 1.500 дин. може набавити у Удружењу ЈВУО, Београд, Кнез Михаилова 48, спрат 2, тел. 064 418 1006, или 011 3283 620 (радним даном 11-13 ч), поштом уз плаћање поштанских трошкова.


    www.savremenaistorija.com


    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at ravnagora@hotmail.com

    *****


    0 0


    St. Sava Serbian Orthodox Church in Merrillville, Indiana
    and WWII Memorial.
    Photo by Aleksandra Rebic May 18, 2013
     
    У суботу, 17. маја 2014. године, у парохијском дому Цркве Свети Сава у Мерилвилу код Чикага, одржаће се промоција документарног филма „Краљевина Југославија у Другом светском рату“.
     
    Промоција ће се одржати после Конгреса Организације српских четника Равна Гора и банкета, а почеће у 19 часова.
     
    После пројекције сакупљаће се добровољни прилози за снимање нових шест епизода.
     
    Адреса Цркве Свети Сава:
    9191 Mississippi St.
    Merrillville, IN
    46419

    Телефон: 219-736-9191
    прота Јован Тодоровић
     
    Документарна ТВ серија “Краљевина Југославија у Другом светском рату“ прати догађаје на основу најновијих историјских открића, без трага индоктринације из социјалистичке ере.
     
    Саговорници су интервјуисани у Србији, Словенији, Италији, Канади, Америци и Великој Британији.
     
    Серија обилује документарним ратним снимцима, од којих се многи приказују премијерно: посета југословенског краља Петра Другог председнику Рузвелту у Белој кући 1942, сусрет генерала Михаиловића и америчког пуковника Мекдауела 1944, оборени амерички пилоти које су спасили четници (Мисија “Халјард“), британске и америчке испоруке оружја и опреме партизанима, партизани у британским униформама и са британским наоружањем, итд.
     
     
    *****
     
    Promotion of  Documentary Series "The Kingdom of Yugoslavia in WWII" Saturday May 17, 2014 at St. Sava Church in Merrillville, Indiana begins at 7:00 p.m.
     
    St. Sava Church
    9191 Mississippi St.
    Merrillville, IN
    46419

    Telephone: 219-736-9191
     
    “The Kingdom of Yugoslavia in World War Two” is a documentary TV programme addressing the events of the time based on historical evidence, stripped of Communist propaganda.

    Interviews conducted in Serbia, Slovenia, Italy, Canada, USA and UK.

    Much of the documentary footage in the series is shown for the first time: a 1942 visit from King Petar II of Yugoslavia to President Roosevelt at the White House; a 1944 meeting between Gen. Mihailovic and the U.S. Colonel McDowell; Allied airmen rescued by the royalists (in the classified “Halyard” mission); British and American deliveries of weapons and supplies to the Communists, showing Tito’s followers in British uniforms, etc.

    *****

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atravnagora@hotmail.com

    *****
     

older | 1 | .... | 16 | 17 | (Page 18) | 19 | 20 | .... | 49 | newer