Are you the publisher? Claim or contact us about this channel

Embed this content in your HTML


Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Channel Catalog

Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | 2 | (Page 3) | 4 | 5 | .... | 49 | newer

    0 0

    General Mihailovich
    April 27, 1893 - July 17, 1946
    I've known your name since childhood.
    I've known your face since just as long,
    And though I've never spoken with you,
    And you were gone long before I was born,
    I feel like I've known you for a lifetime.
    I know enough about you, dear General of the Ages,
    To know that you are someone worth knowing about.
    Perhaps because you were a principled man,
    You were doomed from the start.
    Though this makes your story a tragedy,
    Your story is just as much about Glory.
    You had your allies and you had your enemies,
    Though you would learn that the line between them
    Is sometimes blurred.
    Though your allies let you down
    And allowed your enemies to prevail,
    You remained steadfast to your principles
    And did the right thing, no matter what,
    Even after you were abandoned and betrayed,
    And no amount of right thing that you did
    Would win you back the favor
    Of those who would forevermore be in your debt.
    The more I learned about you, Cica Draza,
    The more you became an embodiment of Honor
    In a life filled with dedication to your country
    And your homeland's people,
    People whom were beloved to you
    And you to them.
    It is in seeing you among your people
    That one sees your true essence.
    It it easy to see why they loved you,
    And why those of us who came after them
    Share that sentiment.
    You were a perfect blend of warm humanity
    And disciplined nobility.
    You remained a true man of the people
    Until the day you died.
    We who appreciate that will never abandon you,
    Will never betray you,
    And will remain forever dedicated to
    Keeping your Memory alive.
    Your legacy is a living thing, dear General of the Ages.
    It continues to manifest itself in small and big ways,
    And now,
    As they search for your remains,
    Your contributions once again come to the forefront,
    Reminding us why it is imperative that we find you
    And lay you to rest in the manner in which you deserve.
    Your name will never die, nor your legend.
    You are not a myth, you were a man.
    We will continue to carry on,
    Because you continued to carry on,
    And did the right thing, no matter what.
    The people whose lives you saved never forgot you,
    And though many have passed,
    They did not leave us without sharing their stories
    So that we may rectify the wrongs of the past,
    That which they tried so hard to do,
    Even though they were met with obstacles
    Around every corner,
    And at every turn,
    Just because of mere politics.
    You transcended mere politics, General Mihailovich,
    And that is what made you greater than those
    Who carried your fate in their hands.
    You, dear General of the Ages, you, refused to surrender
    In the spring of 1941.
    You refused to bow to the Nazi war machine
    That put Yugoslavia in its crosshairs
    And marched into your homeland with the iron boot
    Of an enemy occupier.
    By refusing to surrender and instead
    Going into the hills of Ravna Gora
    And raising the flag of resistance,
    You foiled even the the Fuhrer himself.
    By forcing Hitler to delay his plans
    For his coveted Operation Barbarossa
    For a pivotal five weeks,
    It's quite possible that you singlehandedly
    Turned the tide of the war.
    And for that alone,
    The free world owes you.
    You, dear General of the Ages,
    Saved hundreds of American lives
    Even after America followed Britain's lead,
    And left you to the wolves.
    You were not bitter. You did not retaliate.
    You did not leave the Americans and other Allies
    To the wolves.
    Not a single one who fell onto your territory in WWII
    Perished or was captured,
    Though Nazi occupied territory it was,
    Just because you did the right thing,
    No matter what.
    This quality, perhaps, is that which I admire most
    About you.
    You remained a principled man
    Until the day you were killed,
    But you did not die on that day,
    Nor will you ever.
    We who remain dedicated to your memory
    And your legacy,
    Will make sure of that.
    General Mihailovich, thank you
    For being a Serbian hero
    To which we can always look to for guidance
    And inspiration.
    Thank you for remaining loyal to your homeland
    And to your people
    Throughout the duration of your life,
    Though you were given the option
    To leave both behind,
    To save yourself.
    And thank you, most of all,
    For being a man who embodied
    The qualities of character
    We should all aspire to,
    Regardless of the circumstances.
    Behind those warm eyes was the soul of a man
    Who truly did have a soul
    In all the badness that is war.
    We have not forgotten you, Cica Draza.
    History, regardless of how long suppressed,
    Does not forget, either.
    And if they never find you, dear General of the Ages,
    Know that you already have a permanent resting place
    In our hearts,
    And that your spirit remains
    Not only in your beloved homeland,
    But everywhere that such a spirit prevails.
    There is no end, there is no death,
    To such a spirit as was yours.
    Aleksandra Rebic
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    April 27, 1893 - July 17, 1946


    Ни једна улица нема Твоје име, Ђенерале!
    Ни један трг, ни сокак.
    Твој булевар био је мрак,
    у неком затвору.
    А Равну Гору ко ће да тамничи?
    Истину о ЧИЧИ крију по музејима војним...
    Кажу, на бојним пољима падоше други војници...
    Нема Те на слици у алеји великана,
    не гори Ти вечни пламен.
    Твој гроб је неки случајни камен поред пута...
    Само ко залута ода Ти пошту...
    јер не знамо где је?
    Немаш маузолеје, ни почасне страже,
    а историја лаже као брбљива жена,
    зато Твог имена у читанкама нема,
    мртвог Те крију:
    За Србију изгибоше други кажу,
    ми знамо да лажу,
    Ђенерале, још се плаше!
    Деле вас на њихове и наше,
    мртве вас криве.
    Ти немаш споменицу четрдесетпрве
    а био си први!
    Зато Те "повјест" мрви на комаде.
    Без марша, параде, плотуна, лафета,
    почиваш испод случајног дрвета,
    поред реке...
    Твоји су венци коров и клеке,
    Чича, прича спутана ланцима,
    без крста носиш свој крст,
    Ђенерале у опанцима.

    Љиљана Лашић
    глумица и песникиња


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me


    0 0

    Мекдауел (други с лева) и Дража, 26. августа 1944. у Брајићима,
    прве вечери по доласку нове америчке мисије

    Генерал Дража Михаиловић ни у једној књизи није добио толико похвала, као у делу америчког пуковника др Роберта Мекдауела “Стрељање историје – кључна улога Срба у Другом светском рату“. Да је којим случајем неки странац оволико нахвалио Јосипа Броза Тита – његово име носиле би десетине улица широм Србије. Био би јунак играних филмова, а о цитатима у делима службених историчара да и не говоримо. Било је, наравно, и странаца који су хвалили комунистичког диктатора, почев од Черчила и његових људи задужених “за подршку Титу да преузме власт“, како је то дефинисао пуковник Мекдауел. Али, ти странци су углавном порекли своје похвале, почев опет од самог Черчила. Тај процес је свугде на Западу текао овим током: “Од шездесетак америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли с великим симпатијама за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана“, записао је Мекдауел 1970-тих година.

    У Дражином случају било је обратно: чак и они савезнички официри који су га током рата критиковали, после рата су га хвалили. Јер, и похвале Титу и покуде на рачун Драже долазиле су као последица политичког притиска. Када је тај притисак нестао, ствари су дошле на своје место.

    Ко је био Роберт Мекдауел?

    Рођен је 1894. године у Турској, у породици америчких мисионара. Током Првог светског рата био је британски обавештајац, а потом антибољшевички герилац у области Кавказа. Неко време остаје на Блиском Истоку бавећи се разним пословима и упознајући тамошње главне лидере, међу осталима и првог председника Турске Кемала Ататурка (о коме је имао изузетно високо мишљење, као и о његовом пријатељу и сараднику, краљу Александру Првом Карађорђевићу). Говорио је одлично, поред енглеског, турски, француски и немачки, делимичо арапски и руски, а служио се и српским језиком.

    По повратку у Америку 1928. године постаје професор историје Балкана на Мичигенском универзитету. Још као професор, уочи избијања Другог светског рата, пише студије за потребе америчке владе и војске. Мобилисан је 1942. као војни аналитичар, управо за Балкан. Послат је у Каиро и хтео је одмах да дође у Дражин штаб, али то му је пошло за руком тек после много покушаја, 26. августа 1944. године. Британски премијер Черчил, главни противник Мекдауеловог доласка, уложио је максималан напор да осујети његову мисију. Тако је, под Черчиловим притиском, амерички председник Рузвелт практично одмах наредио Мекдауелу да се врати. Ипак, он је под разним изговорима остао са Дражом до 1. новембра. Из Барија је хитно враћен у Вашингтон, под забраном да ма шта говори. Остао је у војсци до пензионисања, 1959, а потом је написао књигу “Стрељање историје“. Међутим, издавача у Америци није било, како за Мекдауеловог живота (преминуо је 1980), тако ни касније. Срећом, један примерак рукописа Мекдауел је поверио познатом емигранту Мајклу Раденковићу. Тако је његова књига први пут објављена на српском, крајем 2012. године, у издању “Поета“ и “Рада“ из Београда, уз напомену на насловној страни: “Књига забрањена у САД“.

    Пошто је видео комунисте на делу још у њиховој сарадњи са Немцима у окупираном Тбилисију 1918. године, Мекдауелу је ситуација у Југославији била јасна и пре него што је дошао у Каиро, а потом у Алжир и Бари. Ту је непрекидно добијао нове информације – са свих страна, па и од југословенских комуниста. Титови официри почели су да долазе у савезничке штабове почетком 1944. године. Било је највише Хрвата, затим муслимана, Словенаца и Италијана. Скоро сви су пре доласка у партизане служили у есесовцима, легијама и другим осовинским формацијама. “Неки од Хрвата су без снебивања помињали војну недостатност југословенских комуниста“, као и многе друге њихове мане, наводи Мекдауел. Били су разочарани у Тита и због избегавања борбе са Немцима, науштрб отвореног наметања комунистичке власти. С друге стране, ови новопечени комунистички официри су показивали “поштовање, чак и наклоност, према генералу Михаиловићу“.

    Те информације, добијене са друге стране, и од припадника других нација (несрпских) помогле су пуковнику Мекдауелу да схвати како генерал Дража Михаиловић представља “не само најбољу, већ и једину прилику за обједињавање свих битних чинилаца у Југославији и њеној околини“, а такође, што је он сматрао још важнијим, “за праведно решавање поратних прилика на Југоистоку“.

    Високо мишљење о Дражи имао је и председик Рузвелт. “Што сам у августу ипак успео да дођем до Југославије и генерала Михаиловића, ваља приписати пре свега искреном дивљењу председника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага и српског народа при спасавању неких пет стотина америчких авијатичара оборених изнад Југославије – подухвата изведеног током 1944. упркос спознаје свих да су Србе и њиховог генерала председник Рузвелт и премијер Черчил препуситли комунистима“, пише Мекдауел.

    За разлику од комуниста, који упркос својој мрачној идеологији исказаној кроз терор и масовне злочине, себе сматрају прогресивним а све друге реакционарима, Мекдауела су привукла управо Дражина напредна схватања. Тако, он пише:

    “Чињеница је да је као генералштабни пуковник, Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник. Но, генералов највећи допринос савезницима у Другом светском рату – извођење тајних операција у Југославији и ван њених граница против немачких комуникација у Југоиситочној Европи – имао је стратешког војног значаја само због активне подршке међу демократским првацима не само у Југославији већ на целом Југоистоку, с његових добро познатих прогресивних ставова.“

    Поменутим тајним операцијама, у виду саботажа и диверзија, Мекдауел посвећује велики број страница и отуда наслов: “Кључна улога Срба у Другом светском рату“. О њима се не може говорити успут, па ће им бити посвећен посебан чланак. На овом месту, ради поткрепљења своје тезе о Дражиним напредним схватањима, Мекдауел цитира изузетно похвалне речи о њему, из пера социјалиста Дејвида Мартина и Ребеке Вест.

    Општи Мекдауелов закључак о Дражи је следећи:

    “Оно што сам желео да истакнем овом студијом јесте колико је утицај генерала Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине. Уз то, онима који су наследили нешто етике од философије и етике Источне Европе, још један доказ његове величине јесте одлука да не напусти поробљену отаџбину и да оде у изгнанство, мада је знао да га чека страшна смрт. Оживљавајући у сећању наше разговоре док смо на коњу или пешице ишли брдима и шумама Србије и Босне, или посећивали сеоска домаћинства, присећам се и снажног утиска који су на мене оставили и други видове његове величине. Пошто смо разговарали на француском, могуће је да су остали око нас мислили да разматрамо војну тактику и општу ратну стратегију, као што повремено и јесмо. Али генерал је најчешће наш разговор усмеравао ка другим темама, ка миру и будућности какву је желео не само својој отаџбини, већ и свој Југоисточној Европи па и Европи као целини…

    Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми из Велике Британије и Сједињених Дражава препустили Титу, да га срамно и свирепо погуби.“

    Мекдауелова понуда Дражи да са њим оде америчким авионом, 1. новембра 1944. из Бољанића код Добоја, и Дражино одбијање, су добро познате чињенице. Мекдауел им се враћа још једном:

    “Овде напомињем да је преко мене генерал сер Хенри Вилсон, главнокомандујући за Југоисток, генералу Михаиловићу послао једну веома љубазну поруку, позивајући га да се евакуише са мном, што је генерал одбио поручивши да би радије погинуо у својој земљи и међу својим народом, него живео у избеглиштву.“

    После рата, Мекдауел је разговарао са претходним шефом америчке војне мисије у Дражином штабу, пуковником Алебертом Сајцом. Сумирајући њихове разговоре, он наводи:

    “Пуковник Сајц и ја делимо дубоко поштовање према овом човеку који је усред страшног рата, и упркос огромној опасности по себе, могао тако да размишља и да има толико вере у будућност свога народа. Кроз личне контакте током и после рата јасно сам уочио да је и пуковника Сајца као и мене обогатило познанство са генералом који је ратовао иза немачких линија у Југославији.“

    Док званична историја у Србији и данас сматра Тита великим, а Дражу слабим војсковођом, Мекдауел пише:

    “Михаиловићево устројавање спонтаних устаника помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође…“

    Титова борбена тактика против Немаца, додуше само на речима, и даље је неупитна за већину домаћих историчара, док Мекдауел закључује:

    “Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро корисној дужности пружања што делатније подршке главним савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.“

    Још је драстичнија разлика у опису дисциплине у четничким редовима. Мекдауел најпре цитира речи америчког капетана Џорџа Мусулина:

    “Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака. Амерички ваздухопловци (њих готово 400), сакупљени су са подручја које је захватало хиљаде квадратних миља, и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несрећни људи, које су британске и америчке власти напустиле, на немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана, могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати, али ни један Американац није одан.“

    Потом, Мекдауел додаје:

    “У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. и ја без престанка путовао кроз западну Србију и источну Босну и сам сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу. Завојевачи – и Немци и партизански одреди под комунистима – кретали су се градовима и изван њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара поносно и слободно кретали наоружани мештани Срби.“

    Америчког пуковника посебно су импресионирали српски сељаци, о којима пише:

    “Српски сељаци – било у Србији, Босни или западној Југославији – на основу свега што сам временом видео и научио, могли би се описати насловом једне, својевремено веома запажене америчке или енглеске књиге: Једноставно живљење и високо размишљање. У том погледу, они су увек били заиста културни, а када би – не одвише често – изменили нешто у своме начину живота, чинили би то изкључиво зарад бољег обављања власти, војне службе, економских или интелектуалних послова. Али, ма како се прилагођавали они би, како то Французи кажу, `уто више остајали исти`. Генерал Михаиловић ми је често наводио сличну оцену српског менталитета и, док се суочавао са својим неизбежним поразом и смрћу, тешио се пре свега вером у сељаштво – било оно српско, југословенско или `балканско`.“

    Занимљив је и Мекдауелов став о Мисији “Халјард“ – највећој акцији спасавања оборених савезничких пилота иза непријатељских линија. После приказа догађаја, он наводи:

    “Морам, притом, истаћи извесне чиниоце у овој акцији због којих је ова епизода једна од најсрамнијих у нашој историји. Спасавајући авијатичаре националисти су сви од реда – од обичног сељака до генерала Михаиловића – много стављали на коцку трпећи приличне губитке не само у људству већ и у иначе оскудној муницији. Није се радило само о окршајима већ и о немачким репресалијама против цивила, који су сви преко Радио Лондона већ могли сазнати не само да су их Британија и Америка потпуно напустиле, већ и да их нападају као `фашисте` и `колаборационисте`. Но наша још већа срамота била је у томе да националисти готово да нису имали ни лекова ни санитетског материјала и да су, на запрепашћење америчког медицинског особља, операције обављане без анестетика, али да су за лечење америчких авијатичара давали најбоље што су имали, а да је наш једини гест захвалности био да се санитетски материјал и лекови утрошени за њихово лечење надокнаде строго према утрошку приликом њиховог укрцавања у спасилачке авионе.

    Истовремено, што је нашем медицинског особљу било познато из непосредног искуства, у болницама успостављеним на Јадрану за југословенске партизане било је на располагању сваког могућег санитетског материјала који је трошен немилице, без вођења рачуна о стварним потребама.“

    Комунистичком вођи пуковник даје веома ниску оцену, напомињући да је такво било и Дражино мишљење. Мекдауел пише:

    “Услед такве процене Титових способности, генерал Михаиловић ми је рекао да је од почетка рата сматрао да, препуштен властитим способностима и могућностима, Тито није кадар да угрози опстанак националиста и њихову борбу против Немаца. Због тога се, и стратешки и тактички, мимо психолошког рата, генерал посветио углавном сузбијању раста партизанских снага у западној Југославији, за то задуживши своје локалне команданте. На почетку рата, наиме, такође на основу извора из партизанске организације, закључио је да Тито нема намеру да се троши нападајући Немце. Попут наших обавештајних служби, генерал је био свестан веза југословенске комунистичке партије са нацистима током рата.“

    Милослав САМАРЏИЋ
    (“Слобода“, Чикаго, 25. април 2013.)


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Писмо захваљујући Српска историја на Фацебоок-у. 
    Kliknite na svaku sliku da vidite bolje.

    Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
    пуковнику Роберту Мекдауелу,
    септембра 1944. (страна 1 od 4.)
    Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
    пуковнику Роберту Мекдауелу,
    септембра 1944. (страна 2 od 4.)
    Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
    пуковнику Роберту Мекдауелу,
    септембра 1944. (страна 3 od 4.)
    Писмо ђенерала Драже шефу америчке војне мисије
    пуковнику Роберту Мекдауелу,
    септембра 1944. (страна 4 od 4.)
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Daily Mail UK
    April 28, 2013

    Queen Maria was exiled in 1941 after Yugoslavia was invaded [by the Nazis]

    Lived in England until her death in 1961 and was buried at Windsor

    Queen Elizabeth permitted body to be exhumed and transported to Serbia

    She was the great granddaughter of Queen Victoria

    Serbia is undergoing a seven year long project to repatriate past members of its royal family


    Queen Maria of Yugoslavia has been exhumed
    and will be sent to her home after 70 years of exile

    She was exiled from her country during World War II by the Nazis, but now the body of Queen Maria of Yugoslavia is finally being allowed to return home.

    The monarch, who is second cousin once removed of both Queen Elizabeth II and Prince Philip, will return to Serbia after being exhumed from the Royal burial ground at Frogmore, Windsor.

    Queen Maria’s husband King Alexander I was assassinated by a Bulgarian terrorist in 1934 as he drove through Marseilles, France.

    The couple’s 11-year-old son, King Peter II, inherited the throne, but the family forced to leave in 1941 after Yugoslavia was invaded.

    [Aleksandra's Note: Peter did not become "King" until March 1941 due to his young age at the time of his father's death.]

    She lived in Britain until her death in 1961, but the Communist leader who ruled the country from 1945, Marshal Josip Tito, refused to allow her body to be returned.

    The Sunday Telegraph reported that with permission from Queen Elizabeth II, the Serbian royal family has arranged for Queen Maria’s remains to return to her home country.

    A spokesman said: ‘This is very emotional for us. This is a huge moment for modern Serbia.’

    Her body was exhumed on Friday [April 26, 2013]and relocated to a Serbian orthodox church in London the next day.

    A Holy Liturgy and Memorial Service for Queen Maria was officiated at the Serbian Orthodox Church of St Sava in London today in front of living members of the Serbian royal family.

    Her grandson, the Crown Prince Alexander, will fly to Belgrade with her body following the memorial service today.

    Her last resting place will be the royal mausoleum in Topola, 80 miles from the capital.

    The Serbian royal family spokesman added: ‘She was the first woman to drive a car in that part of Europe. She spoke five languages, she was very stylish, she was a great painter and a philanthropist.

    ‘She was loved by so many.’

    Queen Maria was born into the Romanian royal family, and was a great granddaughter of Queen Victoria. She spent the remainder of her life in a cottage in England.

    The modern Serbian royal family have been allowed back into the country and have been working for seven years to repatriate the bodies of past relatives.

    Her son [King Peter II] was repatriated from the US in January, and his wife, Queen Alexandra, will be returned from Athens in May.

    Serbia will hold a state funeral on May 26 [2013].

    The monarch's wedding to her husband King Alexander I of Yugoslavia,
    who was assassinated in 1934

    Queen Maria was known as a very modern woman,
    driving cars and becoming a noted philanthropist

    Holy Liturgy and Memorial Service for Queen Maria was officiated
     at the Serbian Orthodox Church of St Sava in London today [April 28, 2013]

    The ceremony was conducted in the presence of the Crown Prince Alexander,
    Crown Princess Katherine, Prince Peter, Prince Philip, as well as
    Princess Katarina, Prince Vladimir, Prince Dimitri and Princess Lavinia

    The Serbian royal family have been working to have their relatives returned to the country for seven years

    Queen Maria's remains have been transferred from the Royal Burial Ground
    in Frogmore, Windsor Castle to the [St. Sava Serbian Orthodox] church and will
    then be transferred to Belgrade

    Queen Maria was the second cousin once removed of both Queen Elizabeth II
    and the Duke of Edinburgh

    Queen Maria has been buried at the Royal Burial Ground adjacent
    to the Royal Mausoleum at Frogmore, Windsor


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    Voyvoda Đujić u poseti grobu Kraljice-Majke Marije Karađorđević
    u Vindzoru, Engleskoj. Foto zahvaljujući Rade Rebic.
    Voyvoda Momchilo Djujich visits the gravesite of
    Queen Maria of Yugoslavia on the royal burial ground in Windsor, England.
    Photo courtesy of Rade Rebic.
    Voyvoda Đujić i delegacija u poseti grobu Kraljice-Majke Marije Karađorđević
    u Vindzoru, Engleskoj. Foto zahvaljujući Rade Rebic.
    Voyvoda Momchilo Djujich and delegation visits the gravesite of
    Queen Maria of Yugoslavia on the royal burial ground in Windsor, England.
    Photo courtesy of Rade Rebic.
    Royal Burial ground in Windsor, England.
    Royal Mausoleum of Queen Victoria and Prince Albert
    Frogmore, Berkshire England by Gill Hicks 2006.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Магазин Видовдан
    Миша Матић
    01 мај 2013
    May 1, 2013

    На данашњи дан пре 68 година убијен је четнички командант Београдске групе корпуса, први Чича Дражин командос, пуковник Југословенске војске у отаџбини Александар Саша Михаиловић. Иако се локација његовог вечног починка не зна, близину места његовог убиства обележио је Онај који сваком зна број власи и за кога нема тајни ни на овом ни на оном свету. Команданта Сашу комунисти су ликвидирали баш у близини места на коме се данас налази храм светог Димитрија! Иако већ стављен у функцију, мада недовршен, као да чека да се Београд сети свог храброг команданта, који је почетком 1944. аутомобилом провезао члана британске мисије кроз центар окупираног Београда.

    Генерал Михаиловић у пролеће 1945. Формира специјалну групу командоста. Први вођа те групе је био пуковник Драгослав Павловић, београђанин, а по његовој погибији, наслеђује га пуковник Александар Саша Михаиловић, такође Београђанин. Саша је 1941. године постао командант Београда, када мајор Жарко Тодоровић Валтер прузима вођење илегалног дела покрета у самом граду. Саша Михаиловић је створио једну од најбројних јединица под командом ђенерала Драже Михаиловића, која је највише страдала у Босанског голготи у првој половини маја 1945; а у Босанску голготу је ушла као најбројнија.

    Последњи задатак команданта Саше је био повратак на терен Београда и успостављање везе са тада још увек постојећом илегалном мрежом. За то је добио усмене инструкције од Чича Драже и тај детаљ затадка однели су обијица са собом у до сад не пронађене гробове у Београду.

    Вест о убиству Саше Михаиловића објавила је комунистичка „Борба“ на Ђурђевдан 1945.:

    „Ликвидиран „ратни злочинац“Александар Саша Михаиловић командант Београдске групе корпуса!“

    Вест је чекала на објаву пуних 6 дана, јер је командант Саша убијен на данашњем Новом Београду, негде између савске обале и аеродрома, а да убице нису знале кога су ликвидирале. Колико год је невероватно било присуство Саше Михаиловића у Београду у коме је завладала страховлада и терор комуниста, све неверице око смрти Саше Михаиловића разрешила је фотографија пронађена у џепу команданта Саше, на којој су поред њега, Чича Дража, Живко и Милица Топаловић, Лука Балетић, Радомир Милошевић „капетан Чеда“....Управо је капетан Чеда и потврдио ликвидацију свог команданта, када је неколико дана касније ухапшен после издаје Николе Миловановића Грбе, некада четничког поручника, касније мајора у униформи Озне.

    Како је убијен пуковник Александар Михаиловић: после обиласка околине Београда, и контакта са капетаном Радованом Марковићем Швабом, који се скривао у родним Конатицама покрај Обреновца, четворица командоса скривени у воловским запрегама улазе у Београд. Уз помоћ телеграфисте Моме Петровића успостављена је веза са ђенералом Дражом Михаиловићем. Једна од депеша коју шаље Саша Михаиловић гласи: „Народ нас прима одушевљено, али због терора нико не сме да мрдне. Све параде и сва одушевљења су чиста лаж. Све се спроводи терором. Ступио сам у везу са мисијама и Гролом... Американци се жале да их стално прате...“ Четворку која је од Босне стигла до Београда чинили су поред Саше Михаиловића, мајор Вертић, капетан Радомир Чеда Милошевић и гимназијалац Миодраг Гајевић Гаја.

    Терор који завладао довео је до тога да су људи под претњом преваспитавани и терани да цинкаре дојучерашње пријатеље. После трећег сусрета нестаје мајор Вертић и његова даља судбина није позната. Гимназијалац Миодраг Гајевић је други откривен и осуђен је на дугогодишњу робију, као и капетан Радомир Чеда Милошевић, кога је издао Никола Грба Миловановић. Командант Саша Михаиловић ступио је у везу са предратним индустријалцем Владом Вукојичићем. Вукојичић покушава да организује бег авионом до Барија. Потплативши једног комунистичког генерала, који им даје аутомобил и шофера, све за 60 златника... Идући у правцу старог аеродрома, који се налазио преко пута садашње зграде Мерцедеса, наилазе на Ознину патролу. Први из пиштоља отвара ватру Саша Михаиловић и на месту убија озниног мајора Ђура Бошковића, а сам бива рањен. Влада Вукојичић успева да побегне потери и скрива се у Земуну код пријатеља Бране Живановића. Нешто касније, преко везе једног америчког подофицира пребацује се авионом до Барија, али Брана Живановић бива ухваћен и осуђен на 12 година робије. Саша Михаиловић успева да умакне потери у правцу Савске обале. Тек ујутро 1. Маја 1945. Ознина потера га проналази и ликвидира на пешчаним динама данашњег Новог Београда. Тако се херојски и мученички завршио живот пуковника, командоса, команданта Београдске групе корпуса Александра Саше Михаиловића.


    Радомир Чеда Милошевић: „Закаснели рапорт“; Интерпринт; Београд 1996.

    Антоније Ђурић; „Равногорци говоре“; Српски образ; Београд 1996.

    Никола Миловановић; „Кроз тајни архив Удбе“; Слобода-Младинска књига; Београд 1986.

    Милисав Марковић; „Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса“ ; Београд – Торонто 2006.

    Миша Матић; „Голгота Авалског корпуса“ Видовдан, 2012

    Београд, 1. маја 2013.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    The great day of the Resurrection of Our Lord is upon us. The great day, that enlightened the world with joy and gave purpose to our existence. The day above all days and the feast above all feasts. I am joined by my wife Crown Princess Katherine, sons Hereditary Prince Peter, Prince Philip and Prince Alexander in wishing that this Holy Day remind us that we are all God’s children and that the sacrifice of Jesus Christ is a call to find within ourselves what is good, for our sake and for the sake of general salvation.

    We pray to the Lord to give us strength and wisdom to overcome all pain and trouble. We pray that we will work together for the benefit of Serbia and everyone in our country for today’s and future generations.

    Let Easter resurrect in us the noblest virtues that will make us endure as nation and as people. These are qualities of love for our neighbours, justice for every wrong, peace for the troubled, strength for the weak, help for the poor and needy, and unity to enable us to live and work together.

    The resurrection of Jesus offers us a message of hope, love, and grace. Once again my wife and sons join me in extending our warmest wishes, and we do so in the very same spirit of Easter.

    Christ is Risen!

    Indeed, He is Risen!

    Alexander II
    In Belgrade, before Easter
    May 2013,en_his-royal-highness-crown-prince-alexander’s-easter-message-2013


    Велики дан Васкрсења Господњег је пред нама. Велики дан који је озарио свет и нашем постојању дао смисао. Дан над данима и празник свих празника. Ја, моја супруга Принцеза Катарина и синови Принц Наследник Петар, Принц Филип и Принц Александар желимо да нас овај свети дан подсети да смо сви деца Божија и да нам је жртва Исуса Христоса позив да пронађемо у нама оно добро, ради себе самих и ради општег спасења.

    Молимо се Господу да нам подари снаге и мудрости да пребродимо све несреће и тешкоће. Молимо се да сви заједно радимо на добробит Србије и сваког појединца у нашој земљи, ради садашњих и будућих генерација.

    Нека Ускрс оживи у нама врлине које ће нас оснажити да будемо бољи људи и бољи народ. Нека буде више слоге међу комшијама, правде за сваку неправду, спокоја за узнемирене, подршке за слабе, помоћи сиромашнима и онима у невољи, и јединства и истрајности да живимо и радимо заједно.

    Васкрсење Исуса Христа носи нам поруку наде, љубави и милосрђа. Моја супруга и синови придружују се овим топлим жељама, и сви заједно Вас поздрављамо традиционалним Васкршњим поздравом



    Александар II
    Maj 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Icon of Christ opening the gates of Dachau

    Aleksandra's Note:Many thanks to St. Elijah Serbian Orthodox Church in Aliquippa, Pennsylvania for sharing this important Easter story - a piece of human history truly in the spirit of this blessed, holy holiday.
    Aleksandra Rebic
    From Liz, JR Meinhold: Easter Services in Dachau, WWII posted by St. Elijah Serbian Orthodox Church on May 4, 2013:
    During Holy Week, the infamous Dachau Concentration Camp was liberated by American military forces on April 29, 1945. Unknown to many is the fact of the thousands of Christians that were imprisoned at Dachau. Without a church, altar, chalice, books, candles, incense, bread or wine the Orthodox faithful still celebrated Pascha on May 6, 1945.... They had only one icon of the Theotokos. In a cell block several Greek, Serbian, and Russian priests and one Serbian deacon, wearing makeshift vestments made from towels of the SS guards, gathered with several hundred Greek, Serbian and Russian Orthodox prisoners to celebrate Paschal Vigil. A Russian Orthodox prisoner named Gleb Rahr wrote this moving description of the holy service:

    "In the entire history of the Orthodox Church there has probably never been an Easter service like the one at Dachau in 1945. Greek and Serbian priests together with a Serbian deacon wore the makeshift vestments over their blue and gray-striped prisoners uniforms. Then they began to chant, changing from Greek to Slavonic, then back to Greek. The Easter Canon, the Easter Sticheras – everything was recited from memory. The Gospel – “In the beginning was the Word” – also from memory. The Homily of St. John Chrysostom also from memory. A young Greek monk from the Holy Mountain stood up in front of us and recited it with such infectious enthusiasm that we shall never forget him as long as we live. St. John Chrysostomos himself seemed to speak through him to us and to the rest of the world as well! "

    Patriarch of the Serbian Orthodox Church Gavrilo Dozic and Bishop (now a Saint) Nikolaj Velimirovic, were incarcerated at Dachau for several months. There is a Russian Orthodox chapel at the camp today, and it is well known for it's icon (see above) of Christ freeing the Dachau prisoners.

    "Blessed are they which are persecuted for righteousness' sake: for theirs is the kingdom of heaven. Blessed are ye, when men shall revile you, and persecute you, and shall say all manner of evil against you falsely, for my sake. Rejoice, and be exceedingly glad: for great is your reward in heaven: for so persecuted they the prophets which were before you."(Matthew 5: 10-12)
    Dachau 1945: The Souls of All Are Aflame
    By Douglas Cramer
    In 1945, a Paschal Liturgy like no other was performed. Just days after their liberation by the US military on April 29, 1945, hundreds of Orthodox Christian prisoners at the Dachau concentration camp gathered to celebrate the Resurrection service and to give thanks.
    The Dachau concentration camp was opened in 1933 in a former gunpowder factory. The first prisoners interred there were political opponents of Adolf Hitler, who had become German chancellor that same year. During the twelve years of the camp's existence, over 200,000 prisoners were brought there. The majority of prisoners at Dachau were Christians, including Protestant, Roman Catholic, and Orthodox clergy and lay people.
    Countless prisoners died at Dachau, and hundreds were forced to participate in the cruel medical experiments conducted by Dr. Sigmund Rascher. When prisoners arrived at the camp they were beaten, insulted, shorn of their hair, and had all their belongings taken from them. The SS guards could kill whenever they thought it was appropriate. Punishments included being hung on hooks for hours, high enough that heels did not touch the ground; being stretched on trestles; being whipped with soaked leather whips; and being placed in solitary confinement for days on end in rooms too small to lie down in.
    The abuse of the prisoners reached its end in the spring of 1945. The events of that Holy Week were later recorded by one of the prisoners, Gleb Rahr. Rahr grew up in Latvia and fled with his family to Nazi Germany when the Russians invaded. He was arrested by the Gestapo because of his membership in an organization that opposed both fascism and communism. Originally imprisoned in Buchenwald, he was transported to Dachau near the end of the war.
    In fact, Rahr was one of the survivors of the infamous “death trains,” as they were called by the American G.I.’s who discovered them. Thousands of prisoners from different camps had been sent to Dachau in open rail cars. The vast majority of them died horrific deaths from starvation, dehydration, exposure, sickness, and execution.
    In a letter to his parents the day after the liberation, G.I. William Cowling wrote,
    “As we crossed the track and looked back into the cars the most horrible sight I have ever seen met my eyes. The cars were loaded with dead bodies. Most of them were naked and all of them skin and bones. Honest their legs and arms were only a couple of inches around and they had no buttocks at all. Many of the bodies had bullet holes in the back of their heads.”
    Marcus Smith, one of the US Army personnel assigned to Dachau, also described the scene in his 1972 book, The Harrowing of Hell:
    "Refuse and excrement are spread over the cars and grounds. More of the dead lie near piles of clothing, shoes, and trash. Apparently some had crawled or fallen out of the cars when the doors were opened, and died on the grounds. One of our men counts the boxcars and says that there are thirty-nine. Later I hear that there were fifty, that the train had arrived at the camp during the evening of April 27, by which time all of the passengers were supposed to be dead so that the bodies could be disposed of in the camp crematorium. But this could not be done because there was no more coal to stoke the furnaces. Mutilated bodies of German soldiers are also on the ground, and occasionally we see an inmate scream at the body of his former tormentor and kick it. Retribution!"
    Rahr was one of the over 4,000 Russian prisoners at Dachau at the time of the liberation. The liberated prisoners also included over 1,200 Christian clergymen. After the war, Rahr immigrated to the United States, where he taught Russian History at the University of Maryland. He later worked for Radio Free Europe. His account of the events at Dachau in 1945 begins with his arrival at the camp:
    April 27th: The last transport of prisoners arrives from Buchenwald. Of the 5,000 originally destined for Dachau, I was among the 1,300 who had survived the trip. Many were shot, some starved to death, while others died of typhus. . . .
    April 28th: I and my fellow prisoners can hear the bombardment of Munich taking place some 30 km from our concentration camp. As the sound of artillery approaches ever nearer from the west and the north, orders are given proscribing prisoners from leaving their barracks under any circumstances. SS-soldiers patrol the camp on motorcycles as machine guns are directed at us from the watch-towers, which surround the camp.
    April 29th: The booming sound of artillery has been joined by the staccato bursts of machine gun fire. Shells whistle over the camp from all directions. Suddenly white flags appear on the towers—a sign of hope that the SS would surrender rather than shoot all prisoners and fight to the last man. Then, at about 6:00 p.m., a strange sound can be detected emanating from somewhere near the camp gate which swiftly increases in volume. . . .
    The sound came from the dawning recognition of freedom. Lt. Col. Walter Fellenz of the US Seventh Army described the greeting from his point of view:
    Several hundred yards inside the main gate, we encountered the concentration enclosure, itself. There before us, behind an electrically charged, barbed wire fence, stood a mass of cheering, half-mad men, women and children, waving and shouting with happiness—their liberators had come! The noise was beyond comprehension! Every individual (over 32,000) who could utter a sound, was cheering. Our hearts wept as we saw the tears of happiness fall from their cheeks.
    Rahr’s account continues:
    "Finally all 32,600 prisoners join in the cry as the first American soldiers appear just behind the wire fence of the camp. After a short while electric power is turned off, the gates open and the American G.I.’s make their entrance. As they stare wide-eyed at our lot, half-starved as we are and suffering from typhus and dysentery, they appear more like fifteen-year-old boys than battle-weary soldiers. . . .
    An international committee of prisoners is formed to take over the administration of the camp. Food from SS stores is put at the disposal of the camp kitchen. A US military unit also contributes some provision, thereby providing me with my first opportunity to taste American corn. By order of an American officer radio-receivers are confiscated from prominent Nazis in the town of Dachau and distributed to the various national groups of prisoners. The news comes in: Hitler has committed suicide, the Russians have taken Berlin, and German troops have surrendered in the South and in the North. But the fighting still rages in Austria and Czechoslovakia. . . .
    Naturally, I was ever cognizant of the fact that these momentous events were unfolding during Holy Week. But how could we mark it, other than through our silent, individual prayers? A fellow-prisoner and chief interpreter of the International Prisoner's Committee, Boris F., paid a visit to my typhus-infested barrack—“Block 27”—to inform me that efforts were underway in conjunction with the Yugoslav and Greek National Prisoner's Committees to arrange an Orthodox service for Easter day, May 6th.
    There were Orthodox priests, deacons, and a group of monks from Mount Athos among the prisoners. But there were no vestments, no books whatsoever, no icons, no candles, no prosphoras, no wine. . . . Efforts to acquire all these items from the Russian church in Munich failed, as the Americans just could not locate anyone from that parish in the devastated city. Nevertheless, some of the problems could be solved. The approximately four hundred Catholic priests detained in Dachau had been allowed to remain together in one barrack and recite mass every morning before going to work. They offered us Orthodox the use of their prayer room in “Block 26,” which was just across the road from my own “block.”
    The chapel was bare, save for a wooden table and a Czenstochowa icon of the Theotokos hanging on the wall above the table—an icon which had originated in Constantinople and was later brought to Belz in Galicia, where it was subsequently taken from the Orthodox by a Polish king. When the Russian Army drove Napoleon's troops from Czenstochowa, however, the abbot of the Czenstochowa Monastery gave a copy of the icon to czar Alexander I, who placed it in the Kazan Cathedral in Saint-Petersburg where it was venerated until the Bolshevik seizure of power. A creative solution to the problem of the vestments was also found. New linen towels were taken from the hospital of our former SS-guards. When sewn together lengthwise, two towels formed an epitrachilion and when sewn together at the ends they became an orarion. Red crosses, originally intended to be worn by the medical personnel of the SS guards, were put on the towel-vestments.
    On Easter Sunday, May 6th (April 23rd according to the Church calendar)—which ominously fell that year on Saint George the Victory-Bearer's Day—Serbs, Greeks and Russians gathered at the Catholic priests’ barracks. Although Russians comprised about 40 percent of the Dachau inmates, only a few managed to attend the service. By that time “repatriation officers” of the special Smersh units had arrived in Dachau by American military planes, and begun the process of erecting new lines of barbed wire for the purpose of isolating Soviet citizens from the rest of the prisoners, which was the first step in preparing them for their eventual forced repatriation.
    In the entire history of the Orthodox Church there has probably never been an Easter service like the one at Dachau in 1945. Greek and Serbian priests together with a Serbian deacon wore the make-shift “vestments” over their blue and gray-striped prisoner’s uniforms. Then they began to chant, changing from Greek to Slavonic, and then back again to Greek. The Easter Canon, the Easter Sticheras—everything was recited from memory. The Gospel—“In the beginning was the Word”—also from memory.
    And finally, the Homily of Saint John Chrysostom—also from memory. A young Greek monk from the Holy Mountain stood up in front of us and recited it with such infectious enthusiasm that we shall never forget him as long as we live. Saint John Chrysostomos himself seemed to speak through him to us and to the rest of the world as well! Eighteen Orthodox priests and one deacon—most of whom were Serbs—participated in this unforgettable service. Like the sick man who had been lowered through the roof of a house and placed in front of the feet of Christ the Savior, the Greek Archimandrite Meletios was carried on a stretcher into the chapel, where he remained prostrate for the duration of the service."
    Other prisoners at Dachau included the recently canonized Bishop Nikolai Velimirovich, who later became the first administrator of the Serbian Orthodox Church in the US and Canada; and the Very Reverend Archimandrite Dionysios, who after the war was made Metropolitan of Trikkis and Stagnon in Greece.
    Fr. Dionysios had been arrested in 1942 for giving asylum to an English officer fleeing the Nazis. He was tortured for not revealing the names of others involved in aiding Allied soldiers and was then imprisoned for eighteen months in Thessalonica before being transferred to Dachau. During his two years at Dachau, he witnessed Nazi atrocities and suffered greatly himself. He recorded many harrowing experiences in his book Ieroi Palmoi. Among these were regular marches to the firing squad, where he would be spared at the last moment, ridiculed, and then returned to the destitution of the prisoners’ block.
    After the liberation, Fr. Dionysios helped the Allies to relocate former Dachau inmates and to bring some normalcy to their disrupted lives. Before his death, Metropolitan Dionysios returned to Dachau from Greece and celebrated the first peacetime Orthodox Liturgy there. Writing in 1949, Fr. Dionysios remembered Pascha 1945 in these words:
    "In the open air, behind the shanty, the Orthodox gather together, Greeks and Serbs. In the center, both priests, the Serb and the Greek. They aren't wearing golden vestments. They don't even have cassocks. No tapers, no service books in their hands. But now they don't need external, material lights to hymn the joy. The souls of all are aflame, swimming in light.
    Blessed is our God. My little paper-bound New Testament has come into its glory. We chant “Christ is Risen” many times, and its echo reverberates everywhere and sanctifies this place."
    Hitler's Germany, the tragic symbol of the world without Christ, no longer exists. And the hymn of the life of faith was going up from all the souls; the life that proceeds buoyantly toward the Crucified One of the verdant hill of Stein.
    On April 29, 1995—the fiftieth anniversary of the liberation of Dachau—the Russian Orthodox Memorial Chapel of Dachau was consecrated. Dedicated to the Resurrection of Christ, the chapel holds an icon depicting angels opening the gates of the concentration camp and Christ Himself leading the prisoners to freedom. The simple wooden block conical architecture of the chapel is representative of the traditional funeral chapels of the Russian North. The sections of the chapel were constructed by experienced craftsmen in the Vladimir region of Russia, and assembled in Dachau by veterans of the Western Group of Russian Forces just before their departure from Germany in 1994. The priests who participated in the 1945 Paschal Liturgy are commemorated at every service held in the chapel, along with all Orthodox Christians who lost their lives “at this place, or at another place of torture.”
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Aleksandra's Note:On this blessed and holy holiday, Orthodox Easter, Sunday May 5, 2013, I wish you and yours all the blessings of the promise of the Resurrection of our Lord and Savior, Jesus Christ.


    Aleksandra Rebic


    Posted on You Tube by "Jovica A."


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    May 6, 2013
    Jasenovac Memorial Park
    Песма Ђурђевдан настала је возу смрти који је путовао из Сарајева за Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске “Слоге” у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе први пут је запевао: ”Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!”
    “Од самог почетка сукоба, усташе су хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бежати из Сарајева. Уточиште су налазили на суседним планинама или пак у Србији. Наравно, одређен број људи је остао у свом граду, верујући да у душманима ипак постоји мрва човечности и емпатије. Нису ни претпоставили шта им ђаволи спремају.
    Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми “ђурђевдански уранак”. У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана где су дочекали воз смрти.
    Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосечне железнице па је воз из Брода по наредби руководства НДХ ушао у град.
    Пред очима српских мученика на Обали Кулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцентрале.
    У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: “Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!”.
    На вагонима је писало “седам коња или четрдесет војника” а усташе су у један вагон уводиле и до две стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвесности. У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске “Слоге” у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе запевао је: “Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!”
    По доступним сведочењима, усташе су због песме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло две хиљаде душа, а њих две стотине је преживело тортуру. Захваљујући преживелима ми данас знамо за овај догађај.
    Под утиском ове приче, Горан Бреговић је обрадио песму коју су певали заробљеници – “Ђурђевдан је”. Та песма је у међувремену постала планетарни хит који се изводи на више светских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове песме. Сви смо сведоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке.Било би сјајно када бисмо за промену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.Нека је вечна слава свим жртвама јасеновачког казамата!
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    Posted on You Tube by "RoyalSerbianChannel"


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Драги пријатељи,

    учетвртак, 9. маја 2013. у Србију
    долазе посмртни остаци
    Њ.В. Краљице Александре Карађорђевић,
    супруге Њ.В. Краља Петра II и мајке Њ.К.В. Престолонаследника Александра II, где ће бити дочекани од стране Краљевске породице, државних званичника и свих суграђана који буду желели да се поклоне вољеној Краљици.
    ПОЧИЊЕ У 15:30 часова!

    Посмртни остаци Краљице Александре биће положени у Дворској капели Светог Андреја Првозваног на Краљевском двору, поред посмртних остатака њеног супруга Краља Петра II и њене свекрве Њ.В. Краљице Марије.

    После много година, наши Краљ и Краљица ће поново бити једно поред другог и са својом породицом.



    Удружење Краљевина Србија - Kingdom of Serbia Association

    Да Васкрсне Краљевина Србија!


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    03. maj 2013. 20:54
    May 3, 2013

    Državna komisija za tajne grobnice popisala je više od 50.000 žrtava i evidentirala 211 lokacija. Od svih bivših republika SFRJ, samo se Srbija obračunavala sa umetnicima - ubijeno ih je 77

    Knjiga žrtava napravljena je kao moderna baza podataka, dostupna građanima preko sajta Komisije, gde oni, ali i sudovi, mogu svakodnevno da koriste podatke za potrebe rehabilitacije. Za svako lice postoje ime i prezime, zanimanje, nacionalnost, prebivalište, mesto rođenja, vreme i mesto stradanja. Iz registra se može videti i ko su, prema zanimanju i socijalnoj strukturi bili nastradali.

    - Na meti su se našli srednji preduzetnički sloj, obrazovaniji ljudi antikomunistički orijentisani, pripadnici slobodnih profesija u gradovima, a u selima kmetovi, delovođe i takozvani kulački elementi - kaže dr Srđan Cvetković, bivši sekretar Državne komisije za tajne grobnice.

    Prema broju nastradalih prednjače: domaćice (2.892), zanatlije (2.567), žandarmi (1.897), činovnici (1.008), trgovci-kafedžije (857), oficiri (815) i radnici (805). Tu su i učenici i studenti (416), učitelji, profesori i inženjeri (345), seoski kmetovi/predsednici opština i načelnici (264), sveštenici (151), industrijalci i preduzetnici (159), advokati i sudije (118), lekari i apotekari (105), glumci i umetnici (77), i novinari (72).

    - Naravno, najviše je zemljoradnika, preko 8.923, i to mahom imućnijih domaćina - konstatuje Cvetković, i dodaje da je specifičnost Srbije u odnosu na ostale bivše jugoslovenske republike to što je streljano mnogo umetnika. Među njima ima slikara, muzičara, a posebno glumaca, a to nije bio slučaj ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji. Zna se da su odmah po oslobođenju Beograda, u novembru 1944, streljani glumci Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić i Ljuba Vasiljević, kao i da su hapšeni i, zalaganjem Mitre Mitrović (prva supruga Milovana Đilasa, kljiževnica i ministar prosvete u prvoj posleratnoj srpskoj vladi), spaseni Olga Spiridonović, Žanka Stokić (kasnije je osudio Sud časti) i mnogi drugi.

    I u Nišu su glumci izvođeni pred streljački vod. Među njima Svetozar Cvetković i Miodrag Kovačević, uz još pet članova tamošnjeg pozorišta. Mnogi pripadnici umetničke grupe čika Duška Ilića na Čukarici, koja je tokom okupacije igrala predstave u okviru Crvenog krsta (skojevci ih označili kao ravnogorske), uhapšeni su. Četvorica su streljana, bez suđenja, na Košutnjaku, početkom novembra 1944. Streljan je vođa družine Dušan Ilić, Antonije Milanović, glumac-amater i horovođa Crkve Svetog Đorđa na Čukarici, Boško Savković, maturant sa svega 17. godina, i Radoslav Pavlović, student Likovne akademije i glumac kojem je otac nastradao na Sajmištu. Milan Srdoč je pomilovan u zadnji čas i poslat na Sremski front, gde je bio lakše ranjen.

    Zajedno sa Istorijskim muzejom Srbije, Cvetković je pokrenuo projekat multimedijalne izložbe „U ime naroda!“, koja bi trebalo da bude postavljena do kraja godine.


    ZA beogradskog glumca Lazara Jovanovića (Lepi Laza) objavljeno je u „Politici“ da je streljan, međutim greška birokratije i Ozne ostavila ga je u životu. Pozorišni reditelj Josip Kulundžić imao je takođe sreće - osuđen je na samo tri godine prinudnog rada zbog angažmana u Umetničkom pozorištu i kulturne saradnje s Nedićevim režimom.


    I BAZA podataka i izložba su društveno potrebne i korisne u procesu „tranzicije svesti“, odnosno suočavanja sa prošlošću. To je i svojevrsna satisfakcija nevinim žrtvama i pomoć potomcima da konačno saznaju nešto o najbližima, i da na neki način javno progovore o bolu koji su decenijama skrivali i od sopstvene dece - kaže je Cvetković.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Voyvoda Slavko Aleksic
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Седамдесет и две године је прошло од када је искра слободе засијала у срцу поробљене Србије и Европе. У тренутку када је свака нада нестала, група најодважнијих бораца заклетих краљу и отаџбини окупила се 10. маја 1941. године у родној кући војводе Живојина Мишића у Струганику. Следећег дана, Драгољуб Дража Михаиловић стигао је на Равну Гору, која ће од тада ући у легенду, а њено име биће исписано златним словима на страницама српске историје.

    Убрзо након Дражиног доласка на Равну Гору основан је једини легитимни покрет отпора на југословенском простору под именом Југословенска војска у отаџбини (ЈВУО). Ови први борци за слободу на тлу поробљене Европе, дубоко иза непријатељских линија, били су трн у оку свим ауторитативним идеологијама које су нашле плодно тле у разбијеном и разједињеном српском националном корпусу. Вођена само идејом очувања народа и стицања слободе, ова војска била је изолована и напуштена од свих савезника до краја рата. Упркос свему, њен славни ђенерал Дража остао је до самог краја уз свој народ и, као прави вожд Трећег спрског устанка, на олтар отаџбине принео је свој живот, пркосећи и у смрти хордама зла и црвеног терора.

    Шта је данас Равна Гора?

    Она није само висораван на обронцима Сувобора. Она је српска Голгота, симбол отпора и победе живота над смрћу. Српски народ живео је у вишедеценијској црвеној помрачини, чувајући успомену на Равну Гору и њене бесмртне јунаке. Равногорске жртве падале су у борбама од Маћедоније до Алпа, мучки су убијане након 1944. године, па све до данашњих дана, када се потомци и извршитељи знаних и незнаних злочина над равногорцима свим силама боре да истина не изађе на видело. Ти исти баштиници наопаких идеологија изнова пред српски народ постављају лажну дилему и избор између Истока и Запада, делећи Србију на ''патриоте'' и ''издајнике''. Баш против тога је Равна Гора устала. Србија је једна и недељива идеја праведне државе, са њеном народном династијом Карађорђевић на челу и Српском православном црквом као духовним ослонцем и везивном грађом.

    Чувајући светлу успомену на јунаке антифашистичке борбе Југословенске војске у отаџбини, Српски покрет обнове и Републичка асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета по 23. пут организују традиционални Сабор на Равној гори 11. маја 2013. године, са почетком у 12 часова.

    Христос Васкрсе!

    Горан Милосављевић,
    саветник за пропаганду
    у Промотивном извршном одбору СПО


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me


    0 0

    May 9, 2013:
    The remains of
    HM King Peter II, HM Queen Alexandra,
    and HM Queen Maria Karageorgevich have finally been  safely returned to Serbia to await
    an honorable state funeral
    at home after decades of exile.
    Aleksandra Rebic
    Photo courtesy of
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Posted on You Tube by "ruzica dekic"


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at


    0 0

    Дражин ратни пут 1941-1946, у слици и речи

    5. Maj 2013.

    Првог дана рата, 6. априла 1941. године, генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић налазио се у Кисељаку крај Сарајева, на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Наредних дана прелази у Славонију и Барању, где прикупља српске делове Друге армије и организује постепено повлачење преко Саве. Та операција била је завршена 9. априла, а три дана касније Дража наређује рушење великог моста код Брчког. Истог дана штаб Друге армије повучен је из Брчког дубље у Босну, у Грачаницу. У овом месту Дража 13. априла постаје командант управо основаног Брзог одреда, са којим сутрадан савладава усташе у Дервенти и Босанском Броду. У Босанском Броду одржао је свој први ратни говор.

    Ујутру 15. априла Брзи одред пролази кроз Добој, да би се потом код села Шеварлије сукобио са немачком оклопном колоном. У току једног затишја курир доноси наређење Врховне команде и команданта Друге армије да Брзи одред одмах капитулира и преда се најближој немачкој команди. “Капитулација? Та реч не постоји у нашем војном речнику“, одговорио је Дража. Тога дана он је остатке Брзог одреда повукао у шуму, поставши први герилац окупиране Европе. Током рата је управо 15. април обележавао као Дан устанка.

    У Петровом Селу Дража је 20. априла одржао још један говор, преименујући Брзи одред у Горски одред. Током наредна два дана одред је онеспособио пругу Завидовићи – Хан-Пијесак и напао четири најважније железничке станице са усташким посадама. Уследио је напад Хрвата из села Каменско, али се они повлаче после пола сата борбе. Онда су 25. априла Немци из Олова послали муслимане. Срби из околних села на време обавештавају Дражу, па Горски одред разбија муслиманске усташе.

    Следећег дана, 26. априла, Горски одред је напао једну немачку колону на око шест километара северно од Хан-Пијеска. Прошао је без губитака, а са добрим ратним пленом. Одмах се упутио према истоку, да би поподне застао у српском селу Кусаче.

    Већ 27. априла Немци су послали потеру за Горским одредом, па се он, ради заметања трага, вратио на север. Код Симовићевих колиба, у близини Хан-Пијеска, Горском одреду се прикључио мајор Миодраг Палошевић са остацима свог четничког батаљона. Сутрадан одред креће ка Дрини и прелази је 29. априла поподне, изнад села Заовине.

    У ово време, око 1. маја 1941, настају прве засад познате Дражине ратне слике, међу којима је и ова:

    Стоје, с десна на лево:
    мајори Мирко Станковић и Миодраг Палошевић, Дража…
    Клече, с лева на десно: Благоје Ковач, Божа Перовић,
    Бора Илић, Владимир Ленац…
    Дража и његови људи одмарају се у Заовини до 3. маја, када их нападају Немци из Бајине Баште, којима сутрадан долази појачање из Вишеграда. Дража уништава архиву и пушта коње у шуму. Током наредна два дана вештим маневрима успева да завара гониоце.
    На Ђурђевдан, 6. маја 1941, група одабраних прелази друм Бајина Башта – Ужице. Тога дана Дража дели одред на два дела, а трећој групи официра и војника дозвољава да напусти јединицу. У ноћи између 10. и 11. маја 1941. са једним делом Горског одреда Дража стиже у кућу војводе Живојина Мишића у Струганику, ради договора са својим старим пријатељем, војводиним сином мајором Александром Мишићем. Горски одред одмах шаље на Равну Гору, а он му се придружује сутрадан, 11. маја, око подне.
    Укључујући и Дражу, у тој првој групи на Равну Гору је стигло 26 официра, подофицира и војника. Сместили су се у колибе на коси изнад тзв. мокре пећине. Ту је Дража провео највећи део времена до почетка децембра, с тим што је силазио у Планиницу, Струганик, Брајиће и друга околна села.
    У Струганик ускоро долази и Дражина породица – жена Јелица, синови Бранко и Воја и ћерка Гордана. У Мишићевој кући остају до септембра, када се враћају у Београд, осим Воје.
    Ово је Мишићева кућа у Струганику:
    Мишићеву кућу су спалили Немци у Операцији “Михаиловић“ 6. децембра 1941. Данас се могу видети само остаци њених темеља, у шипражју, недалеко од родне куће војводе Живојина Мишића, низ падину која се види лево на овој слици:
    Nastavlja se...
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

older | 1 | 2 | (Page 3) | 4 | 5 | .... | 49 | newer