Are you the publisher? Claim or contact us about this channel

Embed this content in your HTML


Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Channel Catalog

Channel Description:

Unsung World War Two Hero

older | 1 | .... | 7 | 8 | (Page 9) | 10 | 11 | .... | 49 | newer

    0 0

    Aleksandra's Note: The following text highlights excerpts from a speech given by Mr. Momchilo Babich, President of the Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore in Great Britain, at the 62nd Congress of the MSCRG held at Chetnik Hall in Schererville, Indiana in May of 2013. This English translation of the presentation originally given in the Serbian language was published in the July 2013 issue of the "SERBIA" newspaper, the official publication of the MSCRG.
    Although all of us of Serbian heritage need to take heed of Mr. Babich's concerns and reminders, from what I've seen of the "younger generation" of Serb patriots in the Diaspora, the Serbian identity is alive and well. Our Chetnik forefathers can rest easy that their legacy and the proud Chetnik heritage will continue on even after they have left us, for what they have left us with will remain in our hearts and souls forever.
    Aleksandra Rebic
    President of the Movement of Serbian Chetniks Ravne Gore in Great Britain
    Chetnik Hall, Schererville, Indiana
    Photo by Aleksandra Rebic May 19, 2013
    MAY 2013
    English translation
    "Encouragement and upbringing of our youth in Serbian culture is the most important and perhaps most difficult task in front of us irrespective to which group or organization we belong. In England, and I am sure here in the US too, a significant number of our younger generation has become anglicised, which is understandable, and their feel for Serbian identity is gradually waning.
    "All of us outside the fatherland, individually, our Serbian Orthodox Church, and all other organizations have a duty to endeavour to influence our younger generation to remain within our communities. We members of the Chetnik Movement need to lead by example. We need to be very active not just within the Movement but also in the Serbian Orthodox Church and other national organizations to bring together, advise, and influence our younger generations in the context of our communities so that they are enlarged, enhanced and more influential.
    "When in the 15th century, on his death bed, English King Henry the 7th asked his son Henry the 8th, the one who afterwards married six times, what his most important task was when he becomes the king. Henry the 8th replied that it was defence of the realm, protection of the church, keeping the peace, etc. His father Henry the 7th replied with great indignation:
    "'Everything I told you over the years you have ignored and forgotten. This is your last chance to listen to your father’s words and pay attention. Your greatest responsibility as a King is to leave an heir to take over from you! Without an heir after your death everything will fall apart and be destroyed as if you never existed!'
    "Brothers and sisters, our duty is also to leave heirs that will continue with our work. It is the duty of all of us, whether in the Movement or not, to try to bring up our younger generations to feel Serbian so that they will be able and willing to take over from us and further advance our cause; for example, to use this memorial hall in Schererville as the basis for acquiring other halls across the US and Canada.
    Voyvoda Momchilo Djujich was visionary; he knew what the Serbian community abroad needed to survive. He continued the struggle and formed and left us the Movement, which over the decades brought together Serbian people so that they do not feel abandoned in this world. The immortal General Mihailovich did not hesitate nor waver with the fall of the fatherland to a greater force, but instead decisively resolved to fight it and defend what was Serbian.
    "Brothers and sisters we must not lose heart or hope or dedication to our ideals until all the Serbian lands are again liberated for Serbian people to have the right to freely return in peace to their traditional homelands in Krajina, Bosnia and Herzegovina, Kosovo and the Old Serbia.
    "Let our predecessor’s deeds and stance be our example so that we also do what we can to preserve our community abroad. In this way we will be in a position, dear brothers and sisters, to defend and help our brethren in the fatherland."
    Published in
    July 2013
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    Пише: Никола Милованчев
    Aутор је члан Српског либералног савета

    Glavna Ulica - Zemun
    О Равногорском покрету у Срему мало је писано. Неколико биографских података о „четничком“ (равногорском) одбору у Земуну можемо наћи у књизи Жарка Атанацковића „Земун и околина у рату и револуцији („Нолит“, Београд , 1962). Из те књиге сам извукао следеће биографске податке.

    Четнички одбор за срез Земун (Доњи Срем):

    - војвода Милан Бајић, организатор четничког одбора у Земуну, до рата председник Месног одбора Југословенске радикалне странке (ЈРЗ) у Добановцима. 20. октобра 1943. навече убијен ненаоружан у Угриновачкој улици, након што је једној старијој жени одздравио „Помогао ти Бог, мајко!“. Уочи смрти довикнуо је убицама, Лазару Саватићу – Металцу и Ивану Радосављевићу – Пилоту: „Мајку вам бандитску“. Разлог за ликвидацију: комунисти су открили план да се четничке јединице пребаце из Србије у Срем (стр. 152 – 153).

    - Јово Колар, капетан, секретар Равногорског одбора за Земун. Убијен (био је ненаоружан) крајем октобра 1943. од стране комунисте Халида Ћосића, близу Гробљанске улице (стр. 153 – 154).

    - Др Ђуро Котур, потпредседник Сената Краљевине Југославије и потпредседник клуба сенатора ЈРЗ. 13. априла 1941. члан (привременог) Градског поглаварства Земуна (стр. 48 и 71).

    - Др Сава Стојаковић, члан Месног одбора ЈРЗ за град Београд, Земун и Панчево. 13. априла 1941. члан (привременог) Градског поглаварства Земуна (стр. 48 и 71 – 72).

    Земунац Лаза Константиновићбио је обавештајац Врховне команде (стр. 141).

    Иза убиства Милана Бајића, на челу Равногорског покрета у Земуну био је Штиглиц (очито Словенац или Немац по народности – тачни биографски подаци могли би се утврдити прегледом документације Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, уколико су сачувана персонална документа – оп. Н. М.), пилот југословенске војске. Убијен је код Калварије у Земуну, почетком 1944., од комунисте Бранка Куге (стр. 201).

    Адвокат Ђурић, четничка веза са Београдом. Убијен је 1944. на вратима свог стана у Дубровачкој улици у Земуну од стране комуниста Пере Бубњевића и Славка Грејаковића (стр. 203).

    Трговац Маринковићиз Цара Душана улице. Убијен је 1944. од комуниста при изласку из кафане „Бели медвед“ (стр. 203).

    Карло Новак, Дражин командант Словеније, рањен је 1944. у атентату у Земуну (стр. 203).


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    11 000 БЕОГРАД
    ТЕЛ 062 120 90 36

    Донесеном скупштинском одлуком изједначена су и проглашена за антифашистичка оба покрета (партизански и равногорски) учесника рата 1941-45. Тиме су стечени правни услови да се и припадницима Југословенске Војске у Отаџбини додели име једној београдској улици. Српски либерални савет је небројено пута у протеклих неколико година узалудно подносио захтев да једна улица у Београду добије име по равногорском покрету односно Југословенској Војсци у Отаџбини. Сматрамо да овај захтев није из чисто идеолошких побуда него да се на тај исправља велика историјска и морална неправда према покрету и многобројним припадницима ЈВуО који су током рата и у времену послератне комунистичке репресије положили своје животе за српско друштво и Отаџбину.

    Доделом имена једној београдској улици данашње српско друштво, растерећено вишедеценијског идеолошког једноумља, добија прилику да се достојно одужи хиљадама српских страдалника.

    Српски либерални савет
    ген. секретар А. Недић
    У Бгд. 15.8.2013.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Blic Online
    19. 08. 2013.
    August 19, 2013

    Predsednik bivše Jugoslavije Josip Broz Tito nije bio jugoslovenskog porekla, navedeno je u dokumentu o fonetskoj analizi jezika kojim je govorio, a koji je nedavno objavljen na sajtu američke Centralne obaveštajne agencije (CIA).

    Yugoslavia's Josip Broz Tito
    U dokumentu, sa kojeg je nedavno skinuta oznaka tajnosti, konstatuje se da je Tito govorio srpskohrvatski, koji mu je "navodno" maternji, ali sa "stranim akcentom".

    U opsežnoj analizi eventualnih jezika, koji bi Titu stvarno mogli biti maternji ili pak bliskiji od srpskohrvatskog, navedeni su ruski i poljski.

    - Samoglasnik "i" isto se izgovara posle mekih i tvrdih suglasnika u srpskohrvatskom jeziku. Na drugoj strani oni čiji je maternji jezik ruski ili poljski verovatno bi obe reči izgovarali sa umekšanim "n". To je upravo Titov izgovor srpskohrvatskog jezika i on se najbolje opisuje kao strani akcenat - navodi se u analizi, čije delove prenosi "Politika".
    Autori dokumenta kažu da bi bilo logično pretpostaviti da je kontroverzni Tito Rus ili Poljak, ali naglašavaju da se njegov identitet samo može pretpostaviti, kao i da sigurno nema "jugoslovensko poreklo".

    Oni konstatuju da upravo Titovo nejugoslovensko poreklo može da objasni njegovu nepristrasnost i dosledno tome "uspeh" u razrešavanju raznih problema i sukoba etničkih grupa u Jugoslaviji.

    Autori analize, koja je rađena na osnovu jednog Titovog govora iz 1977. godine, zaključuju da bi bilo kakvo dalje istraživanje stvarnog i pravog Titovog identiteta služilo samo u akademske svrhe.

    Stranica 1 od 4
    Sve 4 stranice:

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    August 19, 2013

    BELGRADE -- Josip Broz Tito was "not of Yugoslav origin," a recently declassified document published on the CIA website has asserted.

    Josip Broz Tito (Žika Vučić for Tanjug, file)
    The U.S. intelligence agency said that a phonetic analysis of his speech suggested this conclusion.
    Broz - who came to power in the post-WW2, single-party communist Yugoslavia, and remained president until his death in 1980 - was officially of mixed Croat-Slovenian heritage.
    But the paper says that the manner in which he spoke "Serbo-Croatian" - allegedly his mother tongue, but spoken with a foreign accent - meant that his true native language, "or at least one closer to him than Serbo-Croatian," was either Russian or Polish.

    The authors of the lengthy analysis conclude that it would be "logical to assume" that the controversial leader was either Russian or Polish, but stress that his true identity can only be hypothesized - but that it "certainly was not Yugoslav."

    They went on to assert that his non-Yugoslav origins were the reason for his "impartiality and success in solving the various problems and conflicts of ethnic groups in Yugoslavia."

    The speech that was analyzed dates back to 1977, Belgrade-based Politika and Mondo media outlets are quoting the document on Monday, adding that "any further investigation of Tito's true identity would only serve academic purposes."

    Aleksandra's Note:
    To read the 4 page CIA document from the NSA website, please click here on the link below:

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Бранко М. Јевтић

    "О одрастању генерације из педесетих"

    Припадам послератној генерацији која је одрастала, школовала се и формирала у људе у доба комунистичког режима у Србији. Знања о рату и ,,револуцији,, стицали смо под строгом контролом комунистичких васпитача и идеолога и то свакодневно и на сваком кораку.Васпитање, оно идеолошко и планско добијали смо од првих дана живота. Већ у обданишту учили смо партизанске песмице и корачнице, клицали Титу и нестрпљиво очекивали дан када ћемо поћи у школу и постати Титови пионири. Слике нашег ,,највећег сина народа и народности,, маршала Тита, у oзбиљним,замишљеним позама са муштиклом у руци биле су присутне у свакој јавној просторији. Партизански филмови, приредбе, разни рецитали и ,,историјски часови,, поводом државних и партијских празника или неког важнијег догађаја из револуције били су обавезни део нашег васпитавања, школовања и одрастања. Сваки скуп или прослава била је пажљиво припремана а организатори су имали јасно планиране и изрежиране задатке.Просто су се утркивали да нам улију што више партијског и револуционарног духа. Свако програмско одступање било је незамисливо и кажњиво. Ситематски и иделошки обучавани смо за будуће покорне и послушне припаднике комунистичког режима и стицали своја прва сазнања о друштву у којем живимо.  Слепо смо и без другог избора веровали у праведност и непобедивост комунистичке партије ињеног генијалног вође и спремани за пожртвовану и одлучну одбрану ,,тековина револуција,, и ,,братства и јединства,, од спољних и унутрашњих непријатеља. Говорили су нам и упозоравали да непријатељ никад не мирује и само подмукло чека да се ми млади и неискусни опустимо па да нас затрују опасном западњачком идеологијом и буржујском декадентном културом. Учени смо да су народни непријатељи, издајници и злочинци били сви они који у рату нису носили петокраку. Веровали смо да су четници болесно уживали у убијању и злостављању сопственог народа. Говорили су нам да су то били морално изопачени људи које смо морали јавно и безпоговорно презирати и осуђивати. У најтежем положају била су деца и унуци равногораца. По комунистичком програму и плану морали су да се стиде својих родитеља, да их јавно и у свакој прилицу осуђују због своје злочиначке прошлости. Како је било у душама тих младих људи, наших вршњака знали су само они. Слично је било и са нашом црквом. Исмевани су и излагани разним непријатностима млади верници, а јавно прослављање било ког верског празника није долазило у обзир. Црквена венчања су била реткост а крштавало се кришом, најчешће на селу далеко од погледа комшија и познаника. У атмосфери страха, безнађа и међусобног неповерења режим је лакше управљао нашим животима.

    Срећом породица је била нешто сасвим друго! Тамо иза затворених врата у кругу најближих рођака и сигурних пријатеља често се говорило другачије. Сећам се, још као мали, да се у кући са шапатом говорило о четницима из фамилије као некој чудној, забрањеној и опасној теми. Баба је понекад знала да хукне и кроз зубе и уз клетву помене ,,комунце,, и њихово ,,зло семе,, Остало ми је у сећању моје спремање неког домаћег задатка, негде у трећем или четвртом разреду када сам питао деду да ми објасни и исприча из његовог сећања како су наши славни пролетери ослобађали земљу од окупатора и мрских домаћих издајника и пуни правде и поштења сурово кажњавали за украдени ,,црвени шал,, Одабрао сам погрешног саговорника! Тога дана је дошло до љуте препирке између оца, деде, и стричева, а о рату дуго година предамном више се није говорило. Постало ми је јасно да нешто ту није штимало али шта нисам могао да разумем. Зар друг Тито није највећи херој и родољуб, зар моја вољена учитељица погрешно учи децу, како то да деда Филип боље зна од ње? Зар ће баба Даринка која куне ,,комунце,, мени Титовом пиониру солити памет о доброти и јунаштву тамо неких народних издајника из фамилије који оправдано и заслужено ни гроба немају. Чудна пометња!

    Ове дилеме и размишљања била су присутна и код друге београдске деце чији родитељи нису били комунисти.Ћутало се о рату, радило и учило,тихо и скромно славиле славе, потајно слушао радио Лондон и Глас Америке, а старији уздисали за старим временима и страдалим рођацима. О задушницама старији су палили у цркви снопове малих свећа нашим безгробницима а ми млађи нисмо знали коме. Понекад о слави или Божићу старији су се окупљали и помињали предратне странке и препирали се о њима као да су оне и даље активне. Ми деца у чуду слушали смо приче о радикалима и демократама, о ,,јерези,, и зборашима несхватајући о чему се ту ради. Једино памтим да комунисте тада по добру нису помињали!!

    Када сам се као млад човек озбиљније заинтересовао за равногорски покрет имао сам срећу да упознам неколицину занимљивих људи, савременика и учесника ратних збивања. Тако сам сазнао за многе непознате и вешто прикриване догађаје из наше трагичне прошлости које ми до тада нису биле доступне. Сва моја дотадашња скромна сазнања о равногорцима и краљевској војсци пала су у воду. У комунистичкој историографији и педесетогодишњем политичком једноумљу многи ратни догађаји су приказивани искривљено, неистинито и злонамерно другачије. Сви који су припадали другим, супростављеним страна по правилу су означени као народни непријатељи и несумљиви злочинци.Непознавање историјских чињеница само по себи није проблем. Оно што се не зна може се научити. Али уколико постоји нешто у шта се не жели веровати, то може бити проблем. Под утиском вишедеценијске акције фабриковања и селекције чињеница створена је фама о томе да су чињенице из прошлости општепознате, доказане и да их више није потребно доказивати. Свако ко посумња у ове добро утврђене аксиоме означаван је као националиста, злонамеран или глуп. Ту је започела битка за истину неколицине младих и одважнијих ентузијаста.Са дубоким осећајем неправде  учињена генерацији наших родитеља и старијих чланова породице будио је код многих мојих вршњака пркосни отпор према саопштаваним историјским неистинама о ратним догађајима и њиховим учесницима. Пуни правдољубља и понекад романитчног патриотизма у нашим међусобним разговорима постајали смо све свеснији потребе за исправљањем велике националне и историјске неправде нанесене нашем народу. Одрицања и жртве које је поднела славна и трагична генерација  морала је добити своје заслужено место у националном памћењу.

    Тако су настајале групе  истомишљеника и јасно национално профилисаних младих људи које су започеле рад на прикупљању података из наше трагичне прошлости. Наша основна интересовања била су везана за проучавање равногорског покрета и јединица ЈВуО. Понеки су временом одустајали,  заморени, разочарани или уплашени за своју будућност, али је много више било оних који су са великим интересовањем наставили рад на откривању  прикриване истине.

    Суочавање са историјском истином и њено прихватање  је дуг и понекад болан процес које ондашње па и данашње српско друштво није било спремно да привхати. Истина се на жалост и данас тешко прихвата. И даље су присутне и често понављане вешто исфабриковане конструкције о издајницима и сарадницима окупатора.

    О равногорским јединицама, њиховом формацијском саставу и променама насталим током рата, о бројном стању, о позадинским службама и политичко пропагандном деловању, о омладинској организацији и у опште о животу у ратом захваћеној земљи више деценија се писало врло пристрасно и идеолошки одређено.

    До наших читалаца годинама је долазила само строго цензурисана литература пажљиво одабраних комунистичких аутора. Током више од 50 година, систематско фалсификовано историје практиковали су сви југословенски аутори, делимично услед политичких притисака којима су били изложени, делимично услед својих идеолошких заблуда. У фалсификовању историје, распиривању мржње према давно побеђеном непријатељу и величању стране победнице, значајну улогу сем историчара имали су режимски књижевници и филмски радници. Уклопљена у добру литературу, историјска неистина попримала је привид озбиљности, уверавајући, нарочито млађе без личног искуства у исправност, оправданост и природну нужност комунистичког деловања.

    Почетком деведесетих када је моја генерација стасала у зреле људе и тада била у зениту стваралачких и интелектуалних снага. Тих година је  коначни уведен вишепартијски систем у Србији. Била је то значајна и дуго очекивана промена. Тада је дошло до праве поплаве књига са равногорском тематиком које су чешће правиле забуну него што су откривале потпуну истину о нашој не тако далекој али трагиччној прошлости. Био је то период острашћеног и непровреног писања, често темељен на нечијим замагљеним сећањима. Праве одговоре на горућа питања, ко су и какви су били равногорци тада нисмо успели да сазнамо. Временом еуфорично и сензационалистичко  ,,равногорско издаваштво,, је изгубило снагу, а прави истраживачи су релаксирано наставили са радом. Свесни сопственим малих снага и могућности, малобројности и без икакве подршке друштва стари истраживачи равногорског покрета из генерације педесетих наставили су свој давно започети рад све до данас . Много тога је остало неистражено. До данас није установљен ни приближан број бораца ЈВуО и припадника равногорског покрета. Стари равногорски истраживачи ће наставити са својим истраживачким радом у нади да ће нове младе снаге ускоро заменти све уморнију генерацију из педесетих.

    Бранко М. Јевтић
    Аутор је члан Српског либералног савета
    August 19, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Glas Srpske
    August 20, 2013
    Diane Budisavljević
    Banjaluka - Šef Predstavništva Republike Srpske u Izraelu Arie Livne izjavio je da će Republika Srpska učiniti sve kako bi trg ili ulica u Banjaluci ponijeli ime Diane Budisavljević, heroine koja je iz ustaških kazamata u Drugom svjetskom ratu spasila 12.000 srpske djece.
    Na večerašnjoj tribini u Gimnaziji Banjaluka, posvećenoj 35 godina od smrti Diane Budisavljević, Livne je rekao da će u tome pomoći i predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik, kako se nikad ne bi zaboravilo ovo veličanstveno djelo.
    "Mi, nažalost, sve pravimo sa zakašnjenjem od nekoliko desetina godina, ali nikad nije kasno. Čast mi je da sam ovdje, jer sam autentičan predstavnik generacije koje više nema. Dok sam živ i dok mogu uticati na druge, činiću sve da sačuvamo uspomene na ljude koji su rizikovali život da bi pomogli srpskoj, jevrejskoj ili nekoj drugoj djeci", rekao je Livne novinarima.
    On je dodao da je najvažnije da omladina uči o holokaustu, o najvećem stradanju u istoriji čovječanstva, ali i o velikim ljudima koji su u najtežim danima bili heroji i suprostavili se smrti.
    Tihomir Stanić, glumac i producent koji radi na filmu o Diani Budisavljević, istakao je da će jedan od zadataka ovog filma biti da upozna svijet o liku i djelu Budisavljavićeve.
    "Godinama radim na ovoj priči i privodim kraju pripreme za početak snimanja filma. U svijetu se malo zna o ustaškim logorima, a još manje o liku ove heroine. Kroz priču o njoj pričaćemo o stradanju djece i o svom užasu ustaškog zločina u Drugom svjetskom ratu", naglasio je Stanić.
    Dopisnik "Večernjih novosti" iz Banjaluke Slobodan Pešević rekao je da je ovaj list u posljednjih nekoliko godina dao značajan doprinos prekidu ćutanja o Diani Budisavljević i približio čitaocima njenu ulogu u spašavanju srpske djece u Drugom svjetskom ratu.
    Diana Budisavljević bila je Austrijanka, rođena u Inzbruku, 15. januara 1891. godine, a preminula u istom gradu na današnji dan 20. avgusta 1978. godine. Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu.
    Tribinu su organizovali "Večernje novosti" i Gimnazija Banjaluka radi pokretanja inicijative za podizanje spomenika Diani Budisavljević u Banjaluci, da taj grad dobije ulicu sa njenim imenom, kao i da bude izdat njen "Dnevnik" na srpskom jeziku.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0

    August 7, 2013
    Миле Прибиловић

    На слице: Девојке из Пребиловаца
    72 године од усташког злочина у селу Пребиловци

    Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој…

    Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено је поштовање и заштита. Постоје посебни музеји посвећени њима где им светски државници и друге значајне личности указују поштовање. На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њених медија.

    Српске жртве из двадестог века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог века, у знатном делу београдске јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме који су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да је кости требало заборавити у јамама, како су то и усташе одредиле!?

    Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претварајући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами освајачи, ликујући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

    Честито српско село

    Пребиловци, село које се налази на самом ободу долине Неретве, код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара, било је до 1941. године једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живели побожни, вредни и мирни становници, који никоме нису ништа скривили. Али још пре тога рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село, које је у Првом светском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.

    У видовданском покољу (који је за усташе значио одмазду за сарајевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба за овај велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба који су се уздали у „комшијску реч“, на бројним јамама и другим стратиштима убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

    Највећи број је убијен у Опузену у Далмацији, код села Струге код Чапљине, у којима су жртве затрпане у ископане јаме, затим у крашке јаме: Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две јаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коју је бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од највећих гробова херцеговачких Срба је река Неретва.

    Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било је у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве која се у средњем веку звала Видова ријека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убијено је 200 измучених Срба и затрпано у ископане јаме из којих је после извирала крв. Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег Столачког среза (данашње општине Чапљина, Столац и Неум), остале су само српске удовице са нејачи.

    Сузе са неба

    Код сваког помињања Стоца и Видова поља, потписнику овог текста, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, у ствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу, Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..“ На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста: „Ево кише!“ Једна од тих измучених мајки, које су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула: „Сине, није киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увијек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот!

    У току јула 1941. године било је мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сарајева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-јамара и гурали их у најстрашнију и најдубљу јаму Голубинку, у Шурманцима, из које нико није преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, које није спашавало живот већ је било у функцији умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у јаме. Тако је и било! Опет је безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па је илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшнији од видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо која је и примила највише жртава.

    Небивали злочин

    У зору, 4. августа, усташки ројеви из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи да ће и они бити мета напада. Како је пуцњава почела пре него што је потпуно затворен обруч са источне стране, велики број одраслих мушкараца из села успео је да умакне у Хутово блато, где су многи, у шевару, преживели.

    Усташе прикупљају жене са децом и затварају их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, који је тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме. Ту је, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа које су упадале са батеријским лампама тражећи лепше девојке за силовање. Одавде је, у свануће, када је усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, једина од многих које су усташе повеле ка Шурманачкој јами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гојка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девојчице.

    Поподне 4. као и 5. августа ујутро, усташе по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раније католичка часна сестра, која није хтела да се одрекне мужа Жарка.

    Ова група је 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.

    Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва које им није пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.

    У њиховој пратњи била је велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андријом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их је исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорја и Бијаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их је више стотина, а један од њих је после рата на суду рекао да их је непосредно у злочину учествовало 150.

    Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на које су везивани венци дувана за сушење, истерала је из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо.

    Зауставили су их на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Оне који си се у очају хватали за камене ивице ударли су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад отовора 27 метара да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.

    Само из Пребиловаца у ову јаму живо је бачено око 500 жена, девојака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкој јами. Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења које су после тога усташе гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још 7 дана.

    Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (које хрватске власти колонизују усташким породицама и мењају назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организују хајке на преостале Србе. Масовна убијања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред језера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток крај Брегаве, заклано је 50 Пребиловчана који су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкој јами.

    Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико није преживео, а преживело је укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девојке и деца млађа од 15 година. Усташе су тријумфално певале:

    „Павелићу, шта ћемо од Срба?

    Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’, и

    „Српске су се погасиле свијеће,

    Упалит’ се више никад неће“.

    Сведочанство о усташким злоделима

    Дубравско село Опличићи које се налазе поред пута Чапљина-Столац, било је мета усташке акције у исто време кад и Пребиловци. У овом селу убијено је око 160 Срба, углавном мушкараца старијих од 15 година, али је међу жртвама било и жена и деце. После мучког препада од стране комшија муслимана и Хрвата, опличићки Срби су прво затворени у зграду Дуванске станице на Домановићима. После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двојица, камионима су спроведени до јаме у оближњем Бивољем брду, у коју је већ био бачен велики број Срба о Видовдану и после њега.

    Како се јама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање је вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживели су Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору јаме. У јаму је добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима.

    Мањи број Срба из Опличића је, у овом периоду, убијен у јамама Кукауша и Звекалуша у Дубрави, код самог села и на другим местима.

    Клепци и Тасовчићи, из којих је о Видовдану, већ било убијено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисијом дон Илије Томаса, жупника жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.

    Дон Илија и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, овај жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План је био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинској општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Старије жене које нису могле да пешаче, њих девет, убијене су одмах у Клепцима, па је свима постало јасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима мајки, супруга и деце, везују жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим је по жици и рукама ударао клештима.

    Када су везани Срби тражили да им врате капе, које су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички је тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, које су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се јуначки држао, псујући усташе, а славећи Србију и Русију, па му је усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио бајонет у грло.

    Усташе, личним интрвенцијама, ослобађају из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразјашњених разлога и све жене и децу већ осуђене на смрт. Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до јаме Бивоље брдо, у коју их живе бацају. Побегао је само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице. До краја месеца, поред убијања преосталих Пребиловчана, усташе су још једанпут упале у село Љубљеницу, код Стоца и преостале Србе запалили у једној штали. Из пламена је једино побегла девојчица Славојка Вукосав.

    Убрзо су Италијани поново окупирали Херцеговину, што је, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом крају. До краја рата, усташе су из овог крају убиле још око 300 Срба, већином деце и жена, од којих преко 100 у септембру 1944, у логору смрти Јасеновац. Насеље Лозница тада је скоро угашено.

    Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, прву децу нису смели да ваде из јаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а титовци су им разним реформама и арондацијама одузели најбољу земљу.

    Умногоме, Савез комуниста био је на линији усташких циљева, прилагођених времену, а на крају је и довео земљу до распада и новог страдања српског народа.

    Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. За злочине у јамама мало ко је одговарао пред судом.

    После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА је 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 јамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, који је дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био је, као поротник, Јозо Јелчић, који 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

    Пребиловци, који су после рата наставили да живе, захваљујући надљудској снази и вољи очева, који су се поново женили, са девојкама или удовицама из суседних српских села и са њима добијали децу, неки и у седамдесетим годинама, нису се предавали нити су заборављали своје жртве. Њиховим примером ишла су и друга села. На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на којима је била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, које су сметале и властима и Хрватима, али нико није смео да их дира.

    Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе. Пребиловчани су 6. август, датум страдања нејачи у Шурманачкој јами, почели да поштују као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

    Када је, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су крајем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке јаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу, у чијој би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтевајући да се отворе и друге јаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, крајем 1990. и почетком 1991. године, отворене су јаме: Голубинка и јама у Бениној огради, обе јаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене јама Барев до код Шћепан Крста, и три јаме у западној Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из јаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених јама су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен-цркве посвећене Сабору Српских светитеља и Пребиловачких мученика, са криптом и великим мермерним ћивотом у њој.

    Уз служење Патријарха Павла, Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србије и Црне Горе. Али, све је било под сенком претећег ратног сукоба, који је најмање био потребан Србима, а који нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали положаје, а те вечери Радио Ватикан је у емисији на хрватском језику, злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своју тврђаву у долини Неретве.

    Злочин над моштима мученика

    Отварање јама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало је и другима, у земљи и иностранству, чији је главни политички циљ био разбијање Југославије по авнојевским шавовима, на српску штету и несрећу.

    Ови догађаји откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали. Кости из јама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни. Такође, тек развијеном култу Међугорја, одједном је запретила срамота. Испало је да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани, у јами поред села, затрли све мајке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а још су Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање јама нервирало је и утицајне припаднике авнојевско-титовских и удбашких кругова у Београду. Свима њима није ишло на руку ни то што су мученичке кости из Пребиловаца отварале очи српском народу, мотивишући га на отпор разбијању државе.Зато су се често из медија и са политичких говорница чуло да отварање јама подстиче српски национализам, квари међунационалне односе, узнемирава јавност, све до лажи да кости у Шурманачкој јами нису само српске, и разних других увреда и претњи. Жртве су проглашене кривим, објављен је рат мртвој деци и Пребиловци су поново, од истог злодуха, осуђени на погубљење.

    Срби из долине Неретве најбоље су осећали опасност, која је претила српском народу, после промена у Источној Европи и самој Југославији. Ипак, ни они нису могли да предвиде догађаје који ће се ускоро десити. Од српских политичара, са обе стране Дрине и од ЈНА, засипани су изјавама да неће бити заборављени и незаштићени.

    Показало се да је све то било без покрића, као и веровање у цивилизацијске тековине, савест западног света, снагу јавности, мећународно право и слично. Босна и Херцеговина је међународно призната 6. априла 1992. године, када је почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маја, а Србији су уведене санкције 31. маја исте године. На малобројне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска је одмах затим покренула офанзиву. Операција је носила назив „Чагаљ“, одобрио ју је лично Туђман, а изедена је под командом генерала Збора хрватске војске Јанка Бобетка који је детаље у вези са њом изнео у својој књизи „Све моје битке“. Поред ове књиге драгоцен материјал о овој офанзиви је и видео трака коју су снимили нападачи, а која је истог лета доспела у Београд. Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествује 156. бригада регуларне хрватске војске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске војске и низ других јединица. Из видео материјала уочљиво је и значајно учешће Парагиног ХОС-а и муслиманских зелених беретки. Ове снаге биле су распоређене у две борбене групе и требало је да из два правца упадну у Пребиловце, са мученичком спомен црквом као главном метом, а коју Бобетко назива костурницом. Офанзива је почела у недељно праскозорје 7. јуна, страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа које је трајало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало је за пар сати око 7000 пројектила. Истог јутра српски територијалци и већина цивила су се, уз мале губитке, повукли прво у Дубраве, а затим и даље. Хрвати тек сутрадан улазе у напуштене Пребиловце и Тасовчиће, а за неколико дана у њихове руке пада цела лева обала Неретве, са Мостаром, дубравски плато и Столац. Затечене српске цивиле, махом старије жене, одмах брутално убијају, а затим почиње обрачун са материјалним и духовним добрима Срба.

    Спровођен је бесомучно, систематски, у огорчењу што нема у рукама више живих Срба, и трајао је недељама. Требало је да нестане све што је било српско и што је на Србе подсећало па је уништавана и природа, а пејсажи су добијали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра која су могла да горе су спаљена. Наредних дана и недеља, инжњеријске јединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушиле српске куће које су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струјом и водом и друго, све до камена поред пута на коме је неко ћирилицом уклесао своје име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, највећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмајдану, претворени су у гомилу камења. Док је у завичају све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развејали су се по целом свету као бескућници. Био је то историјски лом и национална трагедија, незабележена од турског освајања Херцеговине у 15. веку. Затим је око српских села, на земљи коју су комунисти својевремено одузели, изграђено више насеља за хрватске избеглице из средње Босне.

    Одмах по уласку у село, окупатор је скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске бојне, зване „Мравоједи“, оставио је графит: „Средија сам што сам стига“. Лако им је било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога је остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је да напусти Пребиловце, у којима је поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами. Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна. Окупацију и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића није прославила само западна Херцеговина већ и Далмација, а највеселије је било на сплитској риви. Овај догаћај Хрвати и данас обележавају, под називом „Липањска зора хрватске Херцеговине“. Објављивањем у својој књизи десетерачког хвалоспева њему самом, под називом „Бобеткова гарда“, хрватски генерал Збора је, заједно са својом државом и председником, стао иза вандалских злочина у долини Неретве. Уз одушевљење због „уништења српских трагова“ народни „пјесник“ оптужује Србе да су покрали хрватске кости и изазвали зло позивањем Патријарха у Пребиловце. Наводимо део:

    „Док је сунца Срби ће га клети,

    Што им стуче војску на Неретви,

    Спржио им Клепца и Гњилишта,

    Била села сада нема ништа,

    Пребиловци село на злу гласу,

    Сад по њему дивље свиње пасу,

    Од Храснога па до изнад Стоца,

    Све спржио, не оста ни коца.“

    Усташки видео снимци показују да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени и да је над овим селом, његовим покојницима на гробљу и новомученицима у цркви, смишљено извршен монструозан злочин, без примера у историји. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псују Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века. После тријумфалног сликања и иживљавања над костима жртава својих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су ове биле масивно грађене, рушење им је успело тек из трећег пута. Експлозија се чула до Мостара, удаљеног 30 км. Механизација је одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио је насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта је заиста учињено са моштима новомученика. Непознати аутор „Клетве“, исклесане на споменику Огњена Ждракановића, прве усташке жртве из Пребиловаца у 1941. години, је пре последњег рата завапио:

    „У беле тврђаве мермера закључајте нам добро кости!

    Могле би и мртве усташе да нам се напију здравља.

    Не, не верујте тишини што се уместо нас јавља!“

    И заиста, пребиловачко гробље на чијим је споменицима била исписана истина о усташким злочинима и мртви у њему, било је мета умоболног пира. Многе гробнице су отворене, а кости неких покојника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Код спаљивању, заостали су делови нагорелог скелета и месингане ручке сандука покојника. Трипко-Трише Екмечић као жртва која је избегла усташке злочине, умро је поред Шурманачке јаме, приликом изношења костију из ње, у новембру 1990. године, од инфаркта, што је својевремено било приказано на телевизији. Усташе су 1992. године, пронашли Трипкову гробницу, минирали је и у њој спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984.

    Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Манојла Шарића… Споменици који су остали, „стрељани“ су усташким рафалима, а све фотографије покојника су однете. Читав атар Пребиловаца је, на разне начине оскрнављен и опустошен. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована је депонија најразличитијег отпада која је недавно уклоњена. Осујећена је обнова села тако да се у њега вратило само око 15% предратних становника. Долина Неретве данас је сва у знаку победе злочина и потпуне експлоатације геноцида над Србима. Само уз памћење и поштовање својих Светих мученика, љубав према своме народу и завичају, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном крају. Тога има, Богу хвала. Ако је до сада пропуштено, предстојећа 15. годишњица од прогона и пустошења је прилика, да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се објави истина о судбини моштију новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материјално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

    Миле Прибиловић


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Милослав Самарџић 2013

    Posted on You Tube by "PoglediKragujevac"
    on Aug 25, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0

    Милован Ђилас
    Milovan Djilas

    11 000 БЕОГРАД
    ТЕЛ: 062 120 90 36

    Српски либерални савет се оштро противи додели имена једној Београдској улици по Српском крвнику Миловану Ђиласу.

    Улице града Београда требају да носе имена по људима који су по позитивном задужили наш град нашу земљу или човечанство, а не по човеку који је унесрећио на хиљаде породица људи који су се супроставиле његовој партији и његовом вођи.

    Српски либерални савет
    У Бгд.23.8.2013.год.


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me



    0 0

    Zastava Srbije January 17, 1947 - April 27, 1992
    Комунизам и његово погубно деловање
    на српски народ 
    О комунизму као погубној друштвеној појави до сада се много пута писало и јасно доказала његова штетност по српски народ. Сви знамо шта нам је комунизам својим разорним деловањем донео и колико је допринео затирању свих националних вредности које су красиле српски народ. Појавом комунизма дошло је до огромних промена у српском друштву који није имао развијене механизма одбране од такве неприродне појаве  што је узроковало национално пропадање у сваком погледу.
    Познате су и и свету истицане и уважаване високе моралне вредности српских војника у балканским и Првом светском рату који су тада невиђеном храброшћу и пре свега витешким држањем задивила али и посрамила свет. Један мали народ тада је показао моћним и великим народима како се брани Отаџбина уз то витешки, храбро и достојанствено. Мржња и освета према немоћном и заробљеном непријатељу који је пре тога починио невиђене злочине и пролазу кроз српскле земље била је потпуно страна српским војницима. Само храбри и достојанствени народи вођени утврђеним моралним нормама су у стању да се издигну изнад мржње и одмазде према немоћнима.
    Појавом комунизма и бољшевичке револуције у страшним данима Другог светског рата сви до тада истицани морални квалитети Срба трајно су изгубљени. Незапамћено братоубилаштво и огромне српске жртве а све у име до тада непознатих идеала трагични су исходи грађанског рата и бољшевичке револуције. У том општем крвавом ратном лудилу главне жртве били су Срби. И у свим ратовима вођених до тада Срби су били главне жртве али у овом последњем и најстрашнијем гинуло се не толико од непријатеља колико од идеолошки другачије опредељених сународњака и дојучерашње браће. Новокаини су тако помогли остварењу вековног сна традиционалних српских непријатеља. Из многих крајева уништен је или протеран српски народ. Трагична последица бољшевичке револуције је маргинализација етничког простора нашег народа.
    Други светски рат је завршен са страшним последицама за српски народ. Стотине хиљада убијених  Срба трагичан је биланс грађанског рата уз то изгубљени су значајни етнички простори на којима су Срби вековима живели. На крају револуцијом изгубљена је и монархија и уведена комунстичка диктатура која је наставила са даљим уништењем српског националног бића.
    Међутим прави разлог овог писања није потсећање на оно што је прошло и  познато  и држимо дубоко урезано у нашој свести него непроменљивост и чак погоршање стања када су у питању национални интереси.
    Почетком деведесетих дошло је до великих друштвених и политичких промена у Србији. Уведен је вишепартијски систем и тада смо наивно поверовали да је време једнопартијског једноумља и комунистичке диктатуре заувек прошло. Било па прошло- не повратило се!!!
    На жалост дугогодишњим животом у комунизму  стечене су специфичне навике, посебан менталитет, поимање правде и истине и што је најгоре не прихватање другачијих идеја и програма. Свако ко би предлажио и покушао да спроведе другачији програм означаван је као непријатељ и издајник националних интереса. Тако формирана свест која вуче своје корене из тоталитарног периода највећа је препрека о остваривању националних интереса. У нападима на политичке неистомишљенике користе се старе технике притисака, вређања, потурања, клевећења а понекад сведоци смо отворене мржње и позива на линч. Све то потсећа на мучне дане послератног бољшевичког  безумља када су прогањани људи само због сумње да другачије мисле. Руку на срце програми свих странака су сличног садржаја са обећавајућим (уколико на изборима победе !!!)  прогресом и заштићеним националним интерсима. Али у исто време свим силама се труде да оне друге прикажу као издајнике, превртљивце и штетне за друштво. Међустраначки ривалитет можда би био чак политички симпатичан да у тим њиховим играма улог није цео српски народ и његова будућност.
    У последњих двадест година вишепартијског живота у Србији сведоци смо читавог низа догађаја у којима су били угрожени елементарни национални интереси. Уместо да све странке заједнички стану у одбрану Србије и њених интереса имали смо много пута прилике да видимо како се одбацују понуђена решења само зато што су дошла из ,,супарничке,, странке!!
    Стално се присећам на деведесете и Словеније када су све њихове странке које су до тада имале потпуно супростављене политичке ставове уједињено стале у одбарну реферндумских одлука и жеља већине словеначког народа. После пар недеља и без великих жртава и разарања добили су своју ,,дежелу,, Просто се питам можемо ли би и ми место страначких свађа, типичног балканског опањкавања и супростављања могли да станемо заједнички у обрану Србије и њених интереса.
    Користећи исте механизме деловања и проврене матрице са којима је коминстички  у вишедеценијски систем успешно деловао и годинама опстајао  данашњи такозвани антикомунисти ни по чему се не разликују од старих бољшевичких лидера.
    У последње време многи ,,национални,, борци више времена проводе у разједињавању српства тражећи доказе ,,штетности за српски народ и доказе издајства националних ионтереса,, а да праве узроке тешког економског и политичког стања и њихове виновнике чак и не помињу. Постаје потпуно јасно да ни једној странци није толико стало до Србије колико до одржања или прузимања власти. Власт као опијат делује на српске политичаре и за остварење циља не бирају се средства без обзира на настале штете по друштво. Доласком на власт добија се могућност обрачуна са политичким противницима а то српским политичарима је права посластица. На кршење предизборних обећања више се нико ни не обазире јер је то постало правило. Промена политике правда се новонасталим ,,политичким реалностима,, у земљи и свету а објављења превртљива саопштења чешће вређају памет грађана него што нуде одговоре и решења.
    Када се нема где и нема актулених тема онда се враћа у нашу трагичну прошлост и острашћено говори о Дражи, Љотићу или Недићу. Вешто се манипулише емоцијама и незадовољством напаћеног, пониженог и осиромашеног народа и у типичном комунистичком стилу проналазе се ,,узроци зла,, и откривају страшне завере и земљи и иностранству. Бацање прашине у очи грађана је свакодневна појава.
    Ловом на неистомишљенике и завренике међу Србима а на задовољство наших традиционалних непријатеља праве се ненадокнадиве штете Србији и све иде ка даљем пропадању.
    СамоСлога Србина Спаса !!!!Време ја да све странке забораве међусобне зађевице, реваншизме, поделе и неслогу и да се присете да су представници свих нас, грађана Србије. Србија је у великој опасности и као стара времена када нападана од наоружаног непријатеља време је да се сабере и заједнички стане у одбрану својих интереса. Сада је нападнута од још горих непријатеља . Беда, безнађе, незапосленост,  друштвено морално посрнуће, непоревење у државу и њене органе и губатак наде у бољу будућност су наши љути непријатељи против којих се морамо борити. Срби сложно тако вам Бог помогао!!
    Александар Недић
    August 26, 2013
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel fee to contact me at

    0 0

    HRH Crown Prince Alexander II Karageorgevich
    and the Monument to General Draza Mihailovich on Ravna Gora in Serbia
    Aleksandra's Note: On Monday, August 26, 2013, I, along with many others, were so happy to see this photo of the Crown Prince by the Monument to Mihailovich on Ravna Gora and the description of it posted on the Facebook page of HRH Crown Prince Alexander II Karageorgevich of Serbia! I know that given his position in Serbia, with the different conflicting internal factions and passions among the people, it is not easy for Crown Prince Alexander II to walk that fine diplomatic line and remain "neutral". This is one of the reasons I applaud this act of patriotism displayed here - he knows well that there will be those who will not be pleased. But that's okay, because there are so many in the homeland and throughout the entire Serbian Diaspora who are so very pleased and heartened to see this!

    Thank you, your Royal Highness, for honoring our beloved General Draza Mihailovich.



    Aleksandra Rebic


    From the Facebook page
    of HRH Crown Prince Alexander II of Serbia:
    NjKV Aleksandar II Karađorđević | HRH Alexander II Karageorgevitch

    Ова фотографија забележена је испред споменика нашег великог Ђенерала Драгољуба Михаиловића на Равној Гори.
    Славни Чича Дража био је армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, ваздухопловства и морнарице Краљевине Југославије.
    Током Балканских ратова и Првог светског рата Дража је био официр Српске војске у Краљевини Србији. После Априлског рата, Михаиловић је одбио да призна капитулацију југословенске војске и склонио се на Равну гору, где је основао покрет отпора против окупатора.
    Након Другог светског рата нове комунистичке власти су га ухапсиле, осудиле на смрт и после стрељања сахраниле на тајном месту. Тренутно се пред Вишим судом у Београду води поступак за његову рехабилитацију.
    Михаиловић је један од најодликованијих официра у историји модерне српске државе, а последње одликовање му је доделио постхумно амерички председник Хари Труман марта 1948. године. Одликовао га је орденом Легија за заслуге првог степена због организовања и вођења веома важних снага отпора против непријатеља у окупираној Југославији, спасавању америчких авијатичара оборених над Југославијом, доприносу савезничкој ствари и помоћи у коначној победи Савезника у Другом светском рату.
    Ђенерал Дража Михаиловић сасвим сигурно заслужује своју славу и поштовање свих нас.
    The famous General was a General and Chief of Staff of the High Command of the Yugoslav Army in the homeland, as well as the Minister of Army, Air Force and Navy of the Kingdom of Yugoslavia.
    During the Balkan Wars and the First World War, the General was an officer of the Serbian Army in the Kingdom of Serbia. After the April War [1941], Mihailovic refused to recognize the capitulation of the Yugoslav Army and took refuge on Ravna Gora, where he founded a resistance movement against the occupation.
    After World War II the communist authorities arrested him, condemned him to death, and after the execution buried him in a secret place. Currently, there is a process underway for his rehabilitation before the High Court in Belgrade.
    Mihailovic was one of the most decorated officers in the history of the modern Serbian state, and the last decoration posthumously awarded to him was by the United States President Harry Truman in March 1948. President Truman awarded him the Legion of Merit First Degree for organizing and leading extremely important resistance forces against the enemy in occupied Yugoslavia, saving American pilots shot down over Yugoslavia, his contribution to the Allied cause, and help in the final Allied victory in World War II.
    General Draza Mihailovic certainly deserves fame and respect from all of us.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0
    24 август 2013
    August 24, 2013

    Божијом вољом и новцем великих српских родољуба и поштовалаца Равногорског четничког покрета, Војина Вучићевића из Штиткова, Радише Томашевића из Пријепоља и Рајка Добросављевића из Котраже, пре три године подигнут је у Штиткову (општина Нова Варош) споменик команданту Милешевског четничког корпуса Вуку Калајитовићу Калајиту, родом из Штиткова. Подизање споменика Вуку Калаиту исправљена је велика  историјска неправда према равногорцима који су се борили за своју отаџбину... и часно дали своје животе за отаџбину, а ту неправду су начинили србождер Јосип  Броз Тито и његови сарадници из комунистичке партије. На подизање овог симбола Равногорског покрета реаговао је муфтија Муамер Зукорлић, коме су се придружили СУБНОР, Јошка Броз, Јово Радовановић и др., тражећи да се споменик сруши. Морамо напоменути да је истина само једна и да ће се сазнати сви комунистички злочини и да ће се морати осудити по резолуцији 1481. савета Еворпе о осуди комунистичких злочина. Ових дана поред споменика Калајиту потомци родољуба који су погинули у Другом светском рату с вером у Бога за Краља и Отаџбину са простора месне заједнице Божетићи (општина Нова Варош) и Удружење “Кнезови Рашковићи” из Штиткова као и браћа Равногорци подигли су спомен обележје на коме су уклесана имена 108 Калајитових сабораца.

    Откривање и освештење споменика обавиће се на Госпођиндан 28. августа ове године, када ће владика милешевски господин Филарет са свештенством служити парастос изгинулим припадницима Равногорског четничког покрета.

    Очекује се присуство великог броја чланова и симпатизера Четничког покрета. Тог дана простор на коме су подигнута спомен обележја биће проглашен Спомен парком, који ће бити највећи и најлепши парк Равногорског покрета.

    Позивамо све припаднике и симпатизере Равногорског покрета, сродне националне организације и све честите србе да присуствују овом догађају од изузетне важности за српску националну историју, да одају дужну пошту палим за Краља и Отаџбину.

    Одобр за маркетинг и информисање Равногрског покрета.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

    0 0
    Autor: Željko Dulanović
    August 27, 2013

    Pored spomenika Vuku Kalajitoviću Kalajitu (1913-1948), komandatu Mileševskog četničkog korpusa, u etnoselu Štitkovo na Veliku Gospojinu, 28. avgusta, biće svečano otkrivena spomen-ploča sa imenima 110 njegovih saboraca iz sedam sela Mesne zajednice Božetići, u opštini Nova Varoš.

    Većini mladića, čija će se imena naći na spomeniku, ni danas se ne zna grob
    Foto: Željko Dulanović
    Mnogima od njih ne zna se ni grob, pa će im crna mermerna ploča na kamenom zidu sa imenima i godinama rođenja i stradanja biti jedini beleg.
    Krajputaš četničkom komandantu Vuku Kalajitoviću su pre tri godine na njegovoj dedovini na padinama Čemernice, nedaleko od rodne kuće i ukraj puta Nova Varoš- Ivanjica, podigla trojica Beograđana poreklom iz tih krajeva. Spomen pripadnicima Ravnogorskog pokreta podižu potomci i članovi letos osnovanog Udruženja „Knezovi Raškovići“ u Štitkovu.
    - Na spomen-ploči će biti i imena 58 mladića od 17 do 25 godina, od kojih je većina streljana bez suđenja i dokaza krivice u čistkama Ozne posle 1945. godine, u kojima je uništena čitava mladost božetićkog kraja – kaže Miloš Vjetrović, predsednik Udruženja „Knezovi Raškovići“.
    Kao ni za većinu stradalih ravnogoraca iz sela na padinama Javora, još uvek se ne zna ni mesto na kojem je sahranjen i njihov komandant Vuk Kalajitović. Čuveni četnik bio je potomak knezova Raškovića, koji su stolovali u Štitkovu, svršeni akademac i kraljev oficir, a stradao je januara 1948. godine u vrletima Zlatara.
    - Kalajitović je aktivirao bombu ispod sebe kako ne bi pao živ u ruke pripadnika Udbe, a njegovom beživotnom telu ubrzo se izgubio trag - kaže Vojin Vučićević, inicijator ove akcije.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0
    D. Z.
    August 27, 2013

    U vojsci Draže Mihailovića bio je veliki broj muslimana, koji su uvek radije prilazili Čiči nego Titu, jer je komunizam za njih uvek bio bezbožništvo. Telegraf vam donosi priču o nekima od njih

    Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže
    Malo ljudi u Srbiji zna da seu Četničkom pokretu u toku Drugog svetskog rata protiv fašizma, a zajedno sDragoljubom Dražom Mihailovićem,borio veliki broj muslimana, a neki od njih su bili i slavni predstavnici Ravne gore.
    Slike Draže s narodom, ali i ratne fotografije četničkog vojvode Telegraf je objavljivao u prethodnom periodu,ali na konkurs pisca Miloslava Samardžića da se nađe slikaJosipa Broza Titas narodom pre rata još niko nije odgovorio. Slika nema, pa nema.
    - Čak je naznačeno da to ne mora biti slika sa srpskim civilima. Neka bude, na primer, s muslimanima. Ako su muslimani zaista podržavali komuniste, da li je Broz makar jednom posetio neko muslimansko selo, naselje, kuću… Gde je slika? – pita se Samardžić.
    Draža, međutim, jeste dobro stajao s muslimanimai imao je muslimanske jedinice koje su se borile s njim rame uz rame, poput Avdi-begove Leteće četničke brigade. Muslimani nisu podržavali komunizam, jer su bili vernici, a znali su da je komunizam bezbožništvo.
    Tako je Mustafa Mulalić iz Dražinog Centralnog nacionalnog komiteta, 7. marta 1944. pisao Ibrahimu Pjaniću iz Gračanice u Bosni:
    ”Neka se muslimani ne zavaravaju iluzijama koje stvara ta nova propaganda, jer partizanstvo odvodi u komunistički poredak, a onda i u očitu propast islama”.

    Freska Draza Mihailovic / Foto: Milena Đorđević
    Istom prilikom, Mustafa Mulalić je dodao:

    ”Kaži svima muslimanima da đeneral Draža Mihailović u ime Nj.V. Kralja Petra Drugog želi iskren bratski sporazum s nama muslimanima, osnovan na principima naše narodne etike, naše stare bese, čojstva i junaštva, kao i rešenje svih naših političkih, socijalnih, kulturnih i privatnih problema na osnovama bratske uzajamnosti”.

    Mulalić je pre rata bio poslanik Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, a šef mu je bio radikal dr Milan Stojadinović, čija koalicija je okupljala većinu Srba, muslimana i Slovenaca. Komunisti su posle osudili Mulalića na višegodišnju robiju, a u optužnici je pisalo da je on Srbin muslimanske vere.

    Njegov saborac Alija Konjhodžić bio je bolje sreće, emigrirao je s četnicima u Kanadu. Tamo je objavio memoare, navodeći: ”Moje srpsko osvedočenje čisto je kao suza sa izvora”.

    Nažalost, veći deo muslimana potražio je saveznika u Silama osovine, a na kraju se prebacio u komunistički tabor iz čistog oportunizma.

    Najpoznatiji predstavnik Muslimana u četničkom pokretu svakako je major Fehim Musakadić iz Srajeva. On je za vreme Prvog svetskog rata bio dobrovoljac u Srpskoj vojsci, a bio je i nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima.

    Odmah po izbijanju Drugog svetskog rata stavio se na raspolaganje Čiči, koji ga šalje u istočnu Bosnu u štab vojvode Petra Baćovića. Musakadić je osnovao Konjički muslimanski četnički bataljon.

    Komunisti su ga zarobili 1943. u Stranama kod Uloga, srez nevesinjski, s još nekoliko oficira I vojnika JVuO. Pred samu smrt uzviknuo je: “Živio kralj, živio Draža, dole Tito!”.

    Foto: Album srpskih četnika generala Draže Mihailovića u 1000 slika
    I dr Ismet Popovac, lekar iz Konjica i komandant Muslimanskog četničkog bataljona, stavio se na raspolaganje đeneralu Draži. Pre rata Popovac je bio predsednik opštine Konjic.
    Njegov bataljon je 20. januara 1943, zajedno s nevesinjskom, konjičkom, kalinovačkom i Drugom sarajevskom brigadom, uspeo da oslobodi od ustaša muslimansko naselje Bjelimić. Vlast u oslobođenom naselju preuzeo je major Fehim Musakadić. Dr Popovac je poginuo u Trebinjskoj šumi 1943. godine.
    Poručnik Čengić, aktivni oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, Ravnogorskom pokretu se pridružuje već početkom 1942. Četnička komanda ga šalje sa specijalnom misijom u Mostar, ali su ga ustaše uhvatile i zaklale.
    Istaknuti muslimanski predstavnici u Ravnogorskom pokretu bili su i Mustajbeg Hadžihuseinović, Smajo Ćemalović iz Mostara, Mustafa Berberović iz Blagaja, Abid Prguda, Omer Kalajdžić, Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stolca, Mustafa Leko iz Blagaja, Džemal Kršlaković – imam mudris iz Konjica, hafiz i član ulme medžlisa u Sarajevu Muhamed Pandžo, doktor Muhamed Begović profesor univerziteta u Beogradu, imam Abdulah Hodžić iz Beograda i upravnik ”Gajretovog” doma u Beogradu Mehmed Ćemalović…
    U štapskoj četi sreskog komandanta u Konjicu Jova Babulovića većina boraca su bili Muslimani, a u sastavu Konjičke četničke brigade nalazili su se muslimani četnici iz Konjičke Župe koja je brojala 200 boraca, Bjelimića takođe 200 boraca i Uloškog bataljona koji je brojao više od 150 muslimanskih boraca.
    Foto: Arhhivska fotografija
    Na položaju Bjelašnice bilo je 400 muslimana četnika iz Umčana. U Višegradskoj brigadi pod komandom kapetana Nikića nalazilo se preko 200 muslimana, u odredu pod komandom poručnika Kureša, kao i u Hercegovačkom odredu, gde je bilo po 80 vojnika muslimanske veroispovesti.
    Na položaju Djevojčin Kuk bilo je preko 70 muslimanskih boraca, a u borbama oko Neretve potpukovnik Jovanović je pored svojih vojnika, imao na raspolaganju i više od 200 muslimana četnika na položaju Bjelašnica – Konjic – Bijela.
    Da su i nakon završetka rata mnogi muslimani bili uz Dražu dokazuje i postupak Esada Vehabovića iz Bosanske Gradiške, koji je uhapšen zato što je javno tražio da se okači slika ”Besmrtnoga Draže umesto Broza zlikovca!”.
    U prilogu su slike muslimana pripadnika JVuO, na kojima se, između ostalih, nalazi i četnički vojvoda Ismet Popovac. Na prvoj slici se vidi i đeneral Dragoljub Draža Mihailović, komandant JVuO i ministar vojni u Vladi Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu.
    Ukoliko su vas Dražine slike iz knjige zainteresovale, svoj primerak možete naručiti ovde:

    I ovde:

    (D. Z.)


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at



    0 0

    +++ ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ ! +++
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Srpski Kulturni Klub
    Бранко М. Јевтић
    September 2, 2013

    После скоро шест година крвавих борби и милионских жртава 9. маја 1945. фашистичка Немачка је потписала безусловну капитулацију и тим чином завршен је Други светски рат. Оружје је коначно утихнило а народи света ослобођени страха и ратних ужаса кренули су у енергичну обнову порушених земаља. Разорена Европа одушевљено је дочекала крај ратних страхота и славила тешко стечену  слободу. Трагична ратна искуства мирила су некада зараћене народе и сви су кренули путем опште обнове и стварања новог квалитетнијег и хуманијег друштва. Свима је рата, разарања и крви било преко главе. Али није у свим земљама било баш тако. У новој комунистичкој Југославији барутни дим је и после обуставе ратних дејстава замагљивао многе крајеве. Крвави и немилосрдни обрачун са преосталим припадницима  побеђене краљевске војске трајао је још дуго.Преостале групе и појединци место предаје и понуђене лажне амнестије у страху за сопствене животе потражили су очајнички спас у планинским скровиштима где су прогоњени као звери хватани и одмах убијани од потерних оделења Озне. Тек по завршеном рату започео прави брачун са идеолошким противницима, монархистима а као главне непријатеље новог комунистичког друштва означени су бивши припадници равногорског покрета и ЈВуО. Тада је започела хајка на идеолошке противнике која не престаје ни седам деценија после Другог светског рата а мрцварење давно побеђеног непријатеља и даље је актуелно. Послератни режимски историчари су све своје снаге усмерили у доказивање непријатљеског деловања ЈВуО. На првом месту истицали су да је ЈВуО за време рата сарађивала са окупатором и на тај начин доказала своју припадност фашистичком блоку. Професионални режимски ,,антифашисти,,  измишљањем фашизма у Србији и његовим везивањем за ЈВуО покушали су да дају легитимитет употребе свих средстава репресије, јер, забога , против злогласног фашизма све је дозвољено и оправдано. У напорима да докажу сарадњу ЈВуО са окупатором прикривани су, фалсификовани и искривљено приказивани многи ратни догађаји.

    Други негативан и посебно истицан елемент деловања ЈВуО су злочини учињени највише према несрпском становништву у току рата. Грађански рат је по правилу много крвавији од класичног јер је ратом захваћена цела територија земље са комплетним становништвом. Нико није изузет, поштеђен нити заштићен. У таквим околностима увек су могуће неконтролисане и самовољне осветничке и злочиначке акције појединаца или група. Такви појединачни неконтролисани злочини извршени без знања и дозволе виших команди направили су велику штету ЈВуО. Сталном истицањем појединих, више усамљених, примера злочина (Вранић, Друговац, Топола..) доказивана је злочиничка природа ЈВуО. Без даљих анализа и следа каснијих догађаја вешто се замагљивала истина о тим догађајима. За сваки извршени злочин, чим се за њега сазнало у Врховној команди, наређивано је одговорним вишим командама да сваки овакав случај испита, процесуира  по важећим војним законима и починиоце најстроже казни!!

    Бољшевичка револуција својим идеолошким програмом била је непомирљиво супростављена постојећем монархистичком поретку који су баштинили и бранили припадници краљевске војске. Комунисти су оружани устанак и слободарско народно расположење од самог почетка усмеравали на подизање бољшевичке револуције што је довело до трагичне поделе у српском друштву. Сукоб идеoлогија већ у доба устанка отупило је устаничку оштрицу и довело до отвреног међусобног непријатељства. Уместо на окупатора пушчане цеви српских устаника све чешће су биле уперене у груди идеолошки супростављених сународњака. Тако је започела највећа српска трагедија.

    На крају као четврти ,,оптужујући” елемент комунистички историчари су ЈВуО означили као националистичку и великосрпску творевину. За такву тврдњу морали су да прикрију стваран национални састав ЈВуО.

    Вишедеценијским тумачењем и писањем комунистичких историчара створена је искривљена слика о националној припадности бораца ЈВуО. Вештом злоупотребом историјских извора развијана је теза да су припадници Равногорски покрета и ЈВуО били искључиво српски националисти. Истине ради, Срби као најбројнији народ у краљевини, уз то традиционално наклоњен монархији,слободрарски и војнички васпитаван био је најзаступљенији у редовима ЈВуО.

    Југословенска Војска у Отаџбини, као непокорени део југословенске краљевске војске није признавала капитулацију, наставила је герилски (четнички) облик ратовања по старим војним законима и важећим уредбама. По тим законима сви војни обвезници краљевине Југославије, без обзира на националну или верску припадност  имали су иста права и обавезе. Нико није постављао нити условљавао националном припадношћу улазак у редове ЈВуО него се, напротив, сматрало да је то обавеза сваког војног обвезника, јер заклетва се полаже само једном и под једном заставом. Не постоји ни један једини документ ЈВуО у коме се у негативном или у било ком смислу поставља питање националне припадности војника. Одбрана и ослобођење Југославије и свих њених народа био је и остао главни задатак и циљ ЈВуО.

    У војном законику је писало да сваки војни обвезник коју у случају рата или ратне опасности пређе у неку другу непријатељску формацију тим чином је извршио класичну издају, а уколико је вођа непријатељске формације странац онда се то сматрало за велеиздају. Можемо замислити како би рецимо британска војска третирала своје војне обвезнике да су у случају рата приступили на другу зараћену страну и борили се против британске монархије.

    Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске Војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.

    Сви они који су, без обзира на националну или верску припадност, остали верни заједништву и краљевини Југославији, а нису прихватали комунистичку и фашистичку идеологију, приступали су у редове ЈВуО. Све време рата ЈВуО није променила свој став о заједништву и на све начине је спречавала сепаратистичке и националистичке активности у својим редовима. Декларација са Светосавског конгреса (27.јануара 1944) дакле, у предпослењој ратној години недвосмислено доказује непромењене идеје и  јасне тежње за очување Краљевине Југославије. Вишенационални састав Централног Националног Комитета довољан је доказ да ЈВуО (а и само име то говори) и политичке странке које су подржавале монархију нису били носиоци ни великосрпске ни било које друге националистичке идеје како то желе да прикажу комунистички историчари.

    Ради потсећања прилажем састав председништва Централног Нациналног Комитета:

    Председник : др. Живко Топаловић (Србин)

    Потпредседници : Радомир Јанковић (Србин)

    Антон Крејчи (Словенац)

    Владимир Предавец (Хрват)

    Мустафа Мулалић (Муслиман)

    Велимир Јојић (Србин из Црне Горе)

    Димитрије Лазаревић (Србин)

    Треба истаћи да је ЦНК састављен од представника различитих политичких странака антифашистичке, антикомунистичке и прозападне орјентације а национална припадност чланова није била одлучујућа.

    Организација ЈВуО је урађена по предратним мобилизацијским плановима краљевине Југославије. Међутим, због рата и новонасталих окупационих подела она је спровођена у нешто измењеним околностима. Током 1942. године приступило се формирању крупнијих војних јединица, корпуса, са јасно одређеном територијом односно зоном одговорности. Корпуси, а нешто касније групе корпуса нису се развијали и дејствовали на исти начин у свим деловима окупиране земље. Изузев у неколико случајева ЈВуО није стварала једнонационалне јединице нити је за то било потребе.

    На теритотији тзв. Независне Државе Хрватске усташе су направиле многе тешке злочине над српским становништвом па је на тим просторима било много теже успосатвити пољуљано међунационално поверење.. Врховна Команда је улагала велике напоре да се неповерење између Хрвата, Срба и муслимана превазиђе и спречи међусобне сукобе. Прва војна једнонационална јединица помиње се у почетној фази ,,Мостарско- јабланиче операције,, (Битка на Неретви или 4. офанзива) и тада је фебруара 1943. године у саставу Коњичке групе дејствовао Бјелимићки муслимански батаљон.

    Муслимани у ЈВуО

    Велики број пројугословенски и патриотски оријентисаних муслимана безрезервно су приступили у редове ЈВуО или су се на посредан начин укључили у рад равногорске организације. О тим активностима  сведоче многи сачувани документи. Муслимани су формирали разгранату равногорску организацију у свим већим местима Босне и Херцеговине. Поменућу само неке истакнутије организаторе: лекар др.Исмет Поповац један од водећих организатора у Херцеговини, Мехмедбашић Мујо и Абид, Калајић Омер, правник Капић Мустафа сви из столачког среза,  Каџић Мујо и имам Кршлаковић Џема организатори покрета у Коњицу, Зупчевић Хивлија организатор у селу Растовац код Требиња, Беговић Ариф из Бегове куле у Херцеговини, Хаџихусеиновић Мустај Бег и мајор Дедић Хасан организатори покрета у Херцеговини, судија Пашић Мустафа Мујо и Ћемаловић Спајо из Мостара, Пргуда Авдо из Гацка. Хасанагић Ћамил из Калиновика, Салихагић Суљага из Бањалуке, Вехабовић Есад из Босанке Градишке. Лехо Мустафа из Благаја, хафиза и члан меџлиса Панџо Мухамед из Сарајева и други.

    У Београду је постајао илегални муслимански равногорски центар у коме су деловали: Беговић др.Мехмед, професор београдског Универзитета, Коњходић Алија новинар Политике (касније у емиграцији уредник листа ,,Братство”) Кемура Абдулах шеф муслиманске равногорске организације Софћури Мухамед трговац оријенталних тепиха, Ћемаловић Мухамед управник Гајретовог дома у Београду, Хоџић Абдулах београдски имам и други.

    У политичком раду равногорске организације најистакнутији муслимански лидери били су: Мулалић Мустафа из Ливна члан Централног Националног комитета и муфтија Шећеркадић Дервиш потпредседник Националног одбора Црне Горе.

    Муслимански борци су распоређивани у јединице заједно са борцима других националности. Дража Михаиловић је поставио мајора Фехима Мусакадића из Сарајева за команданта свих бораца муслимана у ЈВуО. Поменућу само неке истакнутије активне старешине ЈВуО муслиманског порекла: Прељубовић Мухамед Бег командант групе муслиманских корпуса, Накичевић Абдулграфар командант Прве бригаде Шестог муслиманског корпуса, Хасанбеговић Нурија командант Треће бригаде Шестог муслиманског корпуса, Карић Хато командант Шесте бригаде Шестог муслиманског корпуса, Прељо Вејсиљ командант муслиманског батаљона Невесињске бригаде, Берберовић Мустафа предратни председник Благаја командант батаљона, Рамановић Мулас Абдулах начелник штаба Шестог муслиманског корпуса, капетан Ровчанин Хусеин командант Коморанског муслиманског четничког одреда, наредник Узуновић Јусуф командант четничког одреда код Коњица, мајор Хасандедић Шефкет, поручник Ченгић Омер Бег и потпоручник Ченгић Хамдија организатори јединица у околини Мостара, капетан Прашовић Ћамил вођа муслимана у Сјеници и други.

    На територији тзв. НДХ осим у појединим случајевима није било једнонационалних јединица. Тек током 1944. године формирана је група Муслиманских корпуса која због тешког стања није имала нека озбиљнија ратна дејства. Многи муслимани, посебно у Западној Босни сарадђивали су са јединицама ЈВуО и штитили српско становништвo од напада усташа и острашћених сународњака.

    Муслимани су били активни у Равногорском покрету и у јединицама ЈВуО  у другим крајевима земље, рецимо управник болнице Другог равногорског корпуса био је лекар-хирург Хоџић др.Мехмед, а геометар Реџић Назиф на командим задацима у Ражањској бригади Делиградског корпуса. Лични пратилац капетана Драгослава Рачића команданта Церско-мајевичке групе корпуса био је Амзић Наиф а ађутант капетана Јездимира Дангића Гицо Сулејман.

    При Команди Јужне Србије (Горски Штаб 110) деловао је Јабланички корпус који је обухватао до 1943. године два среза, јабланички и гњилански. Нешто касније, територија гњиланског среза је припала новоформираном Првом косовском корпусу. За нашу причу занимљив је податак да је Јабланички корпус једини у Србији имао једнонационалне јединице. Ради се о Арнаутској бригади ,,Хоџа Зејнели,, и Гајтанској бригади. Обе ове бригаде су у свом саставу имале Албанце. Командант бригаде ,,Хоџа Зејнели,, био је наредник Ариф Демировић а нешто касније команду  над овом јединицом преузео је поручник Јован Лабус. Један од малобројних запамћених старешина из Гајтанске бригаде био је и командант батаљона Муса Јушковић. Припадници ових јединица албанског порекла и њихове породице су били узложени двоструком терору, и од својих сународњака балиста и од партизана.

    Хрвати у ЈВуО

    Да би се боље сагледале мање познате чињенице и разумело одкуд  у редовима ЈВуО велики број бораца хрватске националности ваљало би се накратко вратити у међуратни период и почетке стварања краљевине Југославије. У Сплиту одмах по свршетку Првог светског рата 1918. основана је организација ,,Југословенска нацинално-напредна омладина” Циљ ове организације била је бескомпромисна борба против хрватског национализма и сепаратизма. Још из тих времена Сплит је носио епитет највећег српскохрватског града на приморју. Нешто касније 1921. у Сплиту је формирана ОРЈУНА (Организација југословенских националиста) Ова прорежимска организација се залагала за интегрално југословенство и монархију и жестоко се супростављала сваком облику хрватског сепаратизма а касније и против комунистичке идеологије. Организација је одржавала тесне везе са Љотићевим ,,Збором” и у свакој прилици истицала и заступала југословенство и монархију.

    Подружнице Орјуне и Љотићевог Збора формиране су у неколико далматинских градова а број чланова за оне прилике био је изузетно велик.

    Хрвати са далматинске обале, верни краљу и југословенској идеји тешко су прихватали распад Југославије и стварање тзв.НДХ. Доласком старог војводе Илије Трифуновића Бирчанина у Сплит започело је организовање орјунаша у новим условима, под италијанском окупацијом. Убрзо су формиране прве четничке групе састављене од Хрвата.Били су то Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенски одред и Одред Илије Бирчанина. Формирани су илегални четнички одбори у Сплиту, Трогиру,Шибенику, Макарској и на острвима Корчула и Крк. Далматински четници су стављени под команду тек основане Динарске дивизије Момчила Ђујића. Рад четничке организације на приморју подупирао је читав низ далматинских књижевника, старих орјунаша, Мирка Королије, Ника Бартуловића, Ђуре Виловића, Ћире-Чичин Шаина, Сибе Миличића и других. Касније ће Нико Бартуловић бити хрватски представник на Светосавском конгресу, а теолог Ђуро Виловић саветник у штабу Драже Михаиловића.

    Број Хрвата у јединицама ЈВуО није утврђен из једноставног разлога што су били распоређени по командним потребама у разне јединице ЈВуО. Један од наjпознатијих старешина ЈВуО хрватске националности био је војвода Звонимир Вучковић, командант Првог равногорског корпуса. Овај изузетан и храбар човек, официр до смрти, убеђени Југословен и велики патриота, и најближи Дражин сарадник обављао је дужност команданта Таковског одреда за време устаничких борби 1941. а касније  постављен је од генерала Михаиловића за команданта корпуса. Због храброг држања у борби одликован је Карађорђевом Звездом од избегличке владе у Лондону а од Бирчанина проглашен за војводу. Писац ових редова дуго година водио је живу преписку са овим великим човеком и патриотом, све до његове смрти.

    Издвојио бих још једног занимљивог припадника ЈВуО а то је артиљеријски мајор Марин Студе. Пре рата живео је у Сплиту а као војни предавач често је боравио у арт.школи у Сарајеву из које су изашли многи будући официри ЈВуО. Мајор Студе је био начелник штаба Динарске дивизије и близак сарадник војводе Ђујића. У штабу дивизије интендант је био морнарички поручник Мате Амат родом из Каштела.Обласни национални комитет из зоне одговорности Динарске дивизије је имао велики број чланова хрватске националности. Били су то најугледнији Хрвати из Далмације и залеђа.

    У Динарској дивизији је било много Хрвата на истакнутим командним дужностима. Један од познатијих био је капетан Крешимир Вранић командант самосталне групе од око 2500 људи углавном састављене од бораца хрватске националности. У овој једници били су на служби поручник Антон Шустер из Сушака и потпоручник Нико Лазарић са острва Крк. Ова јединица је после капитулације Италије септембра 1943. упућена на острва Црес, Мали и Велики Лошињ и Олиб ради преузимања власти. Четници међу којима је био велики број Хрвата разоружали су Италијане и преузели команду над острвима. Због опасности да ће Немци преузети ова важна стратешка острва партизани су понудили заједничку акцију али на превару су заробили и ликвидарли читаву групу заједно са командантом Крешимором Вранићем. Забележено је да је риликом егзекуције поручник Антун Шустер пркосно клицао краљу.

    Хрватски орјунаши, монархисти и припадници покрета тешко су страдали доласком партизана. Само на острву Крк у једном наврату стрељано је 55 хрватских родољуба. Број ликвидираних припадника покрета из Далмације хрватске националности никада није до краја утврђен. За комунисте то је била непријатна истина коју су деценијама после рата вешто и смишљено прикривали.

    Један пример епског хероизма записао је војвода Момчило Ђујић у ,,Споменици Динарске дивизије” Приликом одступања дивизије на запад, у Словенији, ради заустављања партизана требало је уништити мост на раци Сочи. После првог неуспешног минирања одважни борац Милан Билић, по народности Хрват пријавио се да дигне мост у ваздух и свесно себе жртвује за спас осталих бораца. Он је успео да уништи мост али том приликом је изгубио живот.

    Борци хрватске националности делили су судбину осталих припадника Динарске дивизије. После пробијања Пађенског фронта и одступања преко Словеније на запад преживели борци дивизије су ступили у контакат са савезничким снагама у Италији. Пребачени су у неколико привремених логора и коначно сви су сабрани у велики логор Еболи код Напуља. Преживели Хрвати монархисти у логору су формирали ,,Команду хрватских трупа” под командом генерала Матије Парца. Команданти хрватског логорског корпуса били су потпуковник Драгутин Модерцин и пуковник Лука Шарић. Рачуна се да је у логору било око 2000 бораца хрватске националности.

    Словенци у ЈВуО

    Словенија, односно Дравска бановина је после капитулације Југославије подељена на две области, а граница је била ток реке Саве. Северни део је припојен немачком рајху и из те области вршена су масовна исељавања Словенаца у јужни део под италијанском окупацијом а један део становништва исељен је у Србију. Немци су словеначки народ из своје, северне,  области исељавали сматрајући да су пројугословенски и просрпски орјентисани и стиме ,,реметилачки фактор,, у припојеном делу бановине.

    Пројугословенско расположење великог броја Словенаца био је познат и пре рата. У Априлском рату многи словеначки официри и војници херојски су бранили и гинули за Отаџбину. Тако је било и током целог рата. Процентуално Словенци било као активни бораци или као сарадници ЈВуО били су најбројнији у краљевини Југославији.

    Тешко је поменути све старешине ЈВуО словеначког порекла али издвојићемо неколико најистакнутијих. Међу првим херојским жртвама био је генералштабни мајор Иван Фрегл. Он је као најближи сарадник Драже Михаиловића био један од организатора покрета у Србији. У немачком препаду на Врховну Команду заштитио је Дражу од заробљавања а том приликом себе свесно жртвовао.

    Многи Словенци су се храбро борили као старешине и борци у јединицама ЈВуО широм Србије. Издвајам породицу Шуштерич која је из Словеније интернирана у Србију и одмах се укључила у Равногорски покрет. Резервни капетан Јосип Шуштерич је једног сина изгубио у Априлском рату а са другом двојицом, Бојаном и Урошем одмах је приступио у Иванковачки корпус. Бојан је погинуо као командант бригаде, Јосип је стрељан од партизана на крају рата, а најмлађи, Урош осуђен је на дугодишњу робију. Данас  је Урош Шуштерич  једини живи словеначки старешина ЈВуО.

    У Словенији је за време рата било неколико четничких одреда  а поменућемо Штајерски, Долењски, Љубљански, Нотрањски, Горењски, Приморски (Сошки) и др. Један од организатора и оснивача четничке борбене гериле био је поручник Јоже Мелахер Змагослав. Овде треба поменути бар још неколико важнијих команданта одреда :

    Јанез Марн, командант Долењског одреда (прешао из партизана) мајор Мирко Битенц,,Триглавски,, командант Нотрењског одреда, потпуковник Јанко Дебељак, командант Приморског (Сошког) одреда, капетан Франц Јеребич (Харебич) командант Горењског одреда и други.

    Команда Словеније је радила у полуилегалним условима под сталном опасношћу да буде откривена а њени припадници ухапшени. Команда је била потпуно организована са свим пратећим сужбама а командант је био генералштабни мајор војвода Карло Новак.

    У равногорском покрету Словеније било је много знаменитих људи тога времена међу којима издвајам Леона Штукеља, познатог гимнастичара, олимпијског победника, и др.Александра Бајта, професора и послератног словеначког академика.

    Да би поменули све словеначке патриоте, припаднике Равногорског покрета и ЈВуО требало би нам много више простора.

    Јевреји у ЈВуО

    Јеврејски народ је кроз своју дугу и трагичну историју доживео многа страдања али ни један прогон није се могао мерити са нацистичким погромом у Другом светском рату којим је предат потпуном уништењу. Положај Јевреја у окупираној Србији био је посебно тежак. Земља захваћена оружаним устанком и сама  изложена страшним репресалијама давала је нацистима добар изговор да и пре донесене одлуке о ,,коначном решењу” отпочне са ликвидацијом целокупног јеврејског становништва. Већина грађана Србије је осуђивала овакве нацистичке поступке и гледала да помогне својим несрећним суграђанима. Јевреји су по градовима скривани или пребацивани на збрињавање и чување у удаљена сеоска домаћинства, пружана им је помоћ у набавци лажних докумената и омогућаван прелазак у италијанску окупациону зону где је третман Јевреја био знатно блажи. Захваљујући грађанској солидарности многи Јевреји из Србије су спасени од депортација и сигурне смрти у концентрационим логорима. По избијању устанка и формирања два покрета отпора велики број Јевреја се укључио у њихов рад и започео борбу. Знатно више Јевреја, пре свега због предратних симпатија и чланства у КПЈ прикључио се партизанском покрету али било их је много и у редовима ЈВуО.

    У свим послератним расправама и међусобним оптуживањима однос оба покрета према Јеврејима је био од посебног значаја. Јевреји као највећи ратни страдалници постали су нека врста мерила којим се доказује и открива присуство фашизма у некој средини или покрету. Због тога није без значаја открити какав је однос Равногорског покрета и ЈВуО био према Јеврејима и антисемитизму. Комунистички покрет сву своју приврженост антифашизму доказује између осталог и присуством значајног броја Јевреја у својим редовима од којих су неки били на високим војним и политичким дужностима.

    Јевреји су од самог почетка били припадници и другог антиfашистичког покрета. У првој групи од 24 официра и подофициrа (ембриону будућег герилског покрета)  која је почетком маја 1941. стигла на Равну Гору био је и један Јевреј. Био је то  Самоковлија Бењамин родом  из Босне.

    У почетку рата сем код Јевреја који су раније били повезани са комунистичким покретом општи став је био да се прикључе оном покрету са којим прво ступе у везу.

    Генерал Михаиловић као и огромна већина његових официра и сарадника нису гајили антисемитска осећања. Припадници ЈВуО сматрали су Јевреје за највеће жртве нацизма и због тога су им пружали сваку могућу помоћ и подршку. Јевреји који су избегли немачке прогоне налазили су помоћ и заштиту од припадника ЈВуО, укључивали се у њихове јединице и пружали им подршку. Поменућемо неке:

    резервни поручник Анаф др.Јосиф економ у Врховној команди (касније стрељан од Немаца на Бањици) , поручник Гец Егон начелник штаба Нишавске групе корпуса,  др.Дајч Ладислав лекар у Расинском корпусу, лични лекар Драже Михаиловића и уједно санитетски рефернт био је др.Голдвајн Тибор који је са супругом Аном боравио у Врховној команди, лекарка др.Атијас Регина, инжењер Шлезингер Јосиф Вили, др.Атлас Ђорђе, Кришабер Фрањо, Левенберг Ото, Клофер Руди лични возач војводе Јевђевића, адвокат Мерворак Аврам, Коморник Ото, Пресбургер Драгутин и многи други.

    Јевреји су, обично под лажним, посрбљеним, именима ради личне безбедности били припадници јединица ЈВуО и на подручјима ван Србије. У једној новогодишњој  честитки упућеној сународњацима у Америци између осталог пише ,,Јевреји који се боре у јединицама ЈВуО шаљу поздрав америчком Јеврејима и изражавају најбоље жеље за Нову годину. Срећни смо што се боримо под командом генерала Михаиловића против непријатеља југословенског народа. Од своје браће у Америци очекујемо пуну помоћ како би могли постићи заједнички циљ. Демократске слободе и казну за злочинце.”

    У знак одмазде због учињелих недела према Јеврејима београдски илегалци ЈВуО су маја 1944. извршили атентат и убили Цветана Ђорђевића Цеку помоћника министра унутрашњих послова који се истицао у извршавању антијеврејских мера.

    Генерал Михаиловић се налазио на челу једне хетерогене и децентрализоване војне организације у којој није увек било могуће остварити пуну контролу над потчињеним јединицама. Због тога се није могла искључити могућност појединачних случајева нетрпљеивости према Јеврејима. Посебно у условима грађанског рата Јевреји комунисти су често идентификовани као најопаснији политички противници. На исти начин Јевреји комунисти имали су прилику да ЈВуО идентификују као своје највеће непријатеље.

    Упознат са појединим случајевима антисемитизма у неким четничким листовима Дража Михајловић је енергично реаговао и том приликом упутио следеће наређење свим јединицама ЈВуО:


    Свим јединицама Југословенске војске у Отаџбини

    7.април 1944.

    У једном од наших листова као да се осећа нота антисемитизма. То је, пак, начисто да наш покрет не сме поћи тим путем. У овом рату страдали су Јевреји горе него ми Срби, а ми нисмо никада били против онога ко страда, на нећемо ни сада. У нас се никада није постављало питање Јевреја, већ питање режима. Ако не ваљају режими, не ваљају ни Јевреји. Али, у првом реду треба да ваљамо ми Срби.

    Антисемитски напад не сме да се појави ни у штампи ни у пропаганди. Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама приликом изношења мишљења појединаца. Јевреји су људи као и остали народи, а у овом рату страдали су више чак и од нас Срба. Ако већ као прави хришћани не можемо да развијемо братску љубав према Јеврејима, онда не треба ни да распирујемо мржњу према њима.

    Са сваким оним који буде у ма ком погледу ма шта рекао са намером да то буде против Јевреја, сматраћу као рад на остварењу програма љотићеваца, те ћу са таквима поступати по закону и надлежности.


    Остали народи у редовима ЈВуО

    У саставу Крајинског корпуса под командом мајора Велимира Пилетића у другој половини 1943. формиран ,,Руски корпус” (ова јединица нема везе са Руским Заштитним корпусом) Јединица је бројала око 300 официра и војника. Били су то бивши совјетски заробљеници који су успели да побегну из разних радних логора и Борског рудника. Јединицом је командовао мајор Аврамов (у својим мемоарима Живко Топаловић наводи да је командант ове јединице био извесни поручник Акимов). У овој јединици је био и син чувеног руског генерала Коњева.

    У Крајинском корпусу је поред Руса деловала једна група Јевреја, нешто Пољака и Бугара, десетак одбеглих Холанђана, Грка, Румуна и неколико Немаца дезертера.

    Група интернираних Пољака је упролеће 1942. доведена на принудни рад у Борски рудник и логор Хајденау крај Жагубице. Убрзо су Пољаци ухватили везу са припадницима ЈВуО побегли из логора и ступили у Хомољску бригаду Млавског корпуса. Када се прикупило преко 300 одбеглих Пољака формирана је посебна Пољска бригада. Бригадом су командовали пољски официри који су падобранима спуштени на терен а послати од стране пољске избегличке владе која се налазила у Лондону. Чудном одлуком команде коруса са образложењем да на територији јединице нема довољно хране за исхрану бораца бригада је расформирана крајем 1943. а људство распоређено у друге јединице. Зна се да је група од десетак Пољака са својим официром, Марјаном Ратајничким, распоређена у Раваничку бригаду Иванковачког корпуса. Ради поновног окупљања расутих пољских бораца упућен је из Лондона у команду Крајинског корпуса капетан Михаил Јакубовски Левандовски познатији по псеудониму ,,Капетан Наш” У једној борби против немачког потерног оделења 11.децембра 1943. овај храбри пољски капетан је погинуо и даљи рад на прикупљању Пољака је заустављен.

    У разне корпусе ЈВуО широм земље после капитулације Италије приступио је један број италијанских војника.

    Међу припадницима ЈВуО било је стотинак немачких војника и официра, дезертера из немачке војске. Они су распоређивани у различите јединице. Занимљиво је поменути немачког санитетског официра др.Ханса. Овај немачки лекар је за време рата радио у Гучи и на крају рата приступио у четнике и касније се са њима одметнуо. Крио се у групи поручника Владе Мартиновића команданта Чачанске бригаде Другог равногорског корпуса. Др.Ханс је убијен у скривању 1947. од Озне.

    На крају, напомињем да је међу припадницима ЈВуО било свих народа и народности што потпуно искључује теорију о Равногорском покрету као великосрпском и националистичком. Дража Михаиловић и његов покрет је био антифашистички, антикоминистички и прозападни а узор им је била америчка демократија тога доба. Никада се нису одрицали савезника, чак ни у последњим годинама рата када је британска помоћ била усмерена другој зараћеној страни, комунистима. Савезничка бомбардовања српских градова тешко су погодила све припаднике ЈВуО али пром
    ене става према савезницима чак ни тада није било.

    Одани прозападној идеји и савезницима ЈВуО дочекала  свој страшан крај a на нама је да наставимо  са откривањем истине о нашој трагичној и не тако далекој прошлости.

    Бранко М. Јевтић

    Аутор је члан српског либералног савета


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me


    0 0

    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

    0 0

    Последња фотографија Краља Петра II
    у Отаџбини, април 1941.

    Posted on You Tube by "Борко Марјановић"

    Тонски запис говора Краља Петра II Карађорђевића преко радио Лондона, на дан краљевог рођендана 06. септембра 1941.

    Поред фотографија Краља Петра II Карађорђевића, приказана је и фотографија са Равне горе са прославе краљевог рођендана 06. септембра 1941.

    Published on Jun 4, 2013


    If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


    0 0
    September 6, 2013

    HM King Peter II

    HRH Crown Prince Alexander II lit a candle
    for the eternal rest of the soul of his father, HM King Peter II
    on September 6, 2013 in St. George's Serbian Orthodox Church
    at Oplenac in Serbia.
    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II упалио је свећу за покој душе свог оца, Њ.В. Краља Петра II Septembar 6, 2013.
    HRH Crown Prince Alexander II with members of the Crown Council
    and Kingdom of Serbia Association members, in front of St. George's Church
    at Oplenac September 6, 2013 (1)
    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II, у пратњи чланова Крунског савета испред Цркве Светог Ђорђа на Опленцу са члановима Удружења Краљевина Србија Septembar 6, 2013 (1)
    Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II у пратњи чланова Крунског савета положио је данас венац на гроб свог оца Његовог Величанства Краља Петра II у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу поводом 90 година од рођења блаженопочившег Краља.

    У Цркви Светог Ђорђе на Опленцу, задужбини династије Карађорђевић служен је помен за покој душе Њ.В. Краља Петра II, након чега је Њ.К.В. Престолонаследник Александар II положио венац на гроб свог оца, блаженопочившег Краља Петра II у породичној крипти. У пратњи Њ.К.В. Престолонаследника Александра II били су и чланови Крунског савета: г-дин Предраг Марковић, Проф. др Слободан Марковић и г-дин Дарко Спасић. Пошту Њ.В. Краљу Петру II одали су и чланови Удружења Краљевина Србија заједно са грађанима Тополе.

    Њ.В. Краљ Петар II био је прворођени син Краља Александра И и Краљице Марије, Рођен је у Београду 6. септембра 1923. Кумови на крштењу били су му  енглески Краљ Џорџ ВИ и Краљица Елизабета (касније Краљица Мајка Велике Британије). После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на његовог оца 1934. Пошто је тада био малолетан и имао свега 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на Намесништво које се састојало од три регента, међу којима је био и његов стриц Кнез Павле Карађорђевић.

    Почетак Другог светског рата 1939. ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка – Италија – Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука Принца Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара. Престолонаследник Петар проглашен је пунолетним, и одмах преузео овлашћења од Намесништва.

    Југословенска војска није могла да се одупре предстојећој инвазији нацистичке Немачке која је уследила: Југославија је била окупирана за 11 дана. Краљ Петар II био је приморан да заједно са владом емигрира, прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат. У јуну 1941. стигао је у Енглеску, где је прихваћен као симбол отпора нацизму. За време свог избеглиштва Краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, након чега се придружио енглеском Краљевском ваздухопловству (РАФ).

    Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарнича покрета отпора. Први је био ројалистички на челу са генералом Драгољубом (Дражом) Михајловићем, Министром одбране владе у изгнанству. Други је био комунистички партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз - касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.

    Савезници су најпре подржавали Михајловића, а онда су се преоријентисали на Тита. Године 1944, у пратњи совјетских тенковских бригада, партизани су ушли у Београд и оформили комунистичку владу. Наредне године, у новембру, монархија је незаконито, без референдума укинута, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала тоталитарна једнопартијска држава под влашћу комунистичке партије.

    Краљ Петар II никада није абдицирао. Године 1947. комунистичка власт је одузела држављанство и конфисковала имовину Краљевској Породици. У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом, грчком и данском принцезом Александром (од 1944. године) и сином Александром, рођеним 1945. године. Последње године живота провео је у Америци. После дуге и тешке болести умро је у денверској болници 3. новембра 1970, а сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу. Он је био једини краљ сахрањен у Сједињеним Америчким Државама. 22. јануара 2013. године његови посмртни остаци пренети су у Краљевску капелу на Дедињу, а 26. маја 2013. године сахрањени у задужбинској Цркви Светог Ђорђа на Опленцу током Државне сахране заједно са његовом супругом Њеним Величанством Краљицом Александром, његовом мајком Њеним Величанством Краљицом Маријом и братом Његовим Краљевским Височанством Краљевићем Андрејом.,sr_Обележено-90-година-од-рођења-ЊВ-Краља-Петра-ii


    His Royal Highness Crown Prince Alexander II accompanied by members of the Crown Council laid a wreath on the tomb of his father HM King Peter II at the family Mausoleum of St. George Church in Oplenac, commemorating the 90th anniversary of the birth of His Majesty King Peter II. [September 6, 2013]

    The requiem for the late King was officiated at St. George Church in Oplenac, Endowment of the Karadjordjevic Dynasty, and afterwards HRH Crown Prince Alexander II laid a wreath on his father tomb in the Family crypt. Accompanying HRH Crown Prince Alexander II were members of the Crown Council Mr. Predrag Markovic, Prof. Dr Slobodan Markovic, and Mr. Darko Spasic. Members of Kingdom of Serbia Association and citizens of Topola also paid respects to HM King Peter II.

    King Peter II of Yugoslavia was the firstborn son of King Alexander I and Queen Maria of Yugoslavia. King Peter II was born in Belgrade 6 September 1923. His Godparents were King George VI and Queen Elizabeth (later Queen Mother of Great Britain). His education commenced at The Royal Palace after which he went to Sandroyd School in England, which he left after his father's assassination in 1934. Since King Peter II was 11 years old and underage at the time of his father’s assassination, a regency was formed consisting of three regents including his great uncle HRH Prince Paul Karadjordjevic.

    In 1939 at the beginning of the Second World War, the Kingdom of Yugoslavia found itself surrounded by countries that had joined the Axis as allies of Nazi Germany. Prince Paul's decision in 1941 to sign a non-aggression pact with Nazi Germany resulted in severe protests in the country and this led to a government crisis and a coup d’état by Yugoslav officers on 27 March 1941. As a result of the coup, King Peter II was proclaimed of age.

    The Yugoslav Army was unprepared to resist the ensuing invasion by Nazi Germany and Yugoslavia was occupied within eleven days. King Peter II was forced to leave the country along with the Yugoslav Government - initially to Greece, Palestine and then to Egypt. King Peter II joined other monarchs and leaders of German occupied Europe in London in June 1941. There King Peter was regarded by the people of Yugoslavia as the symbol of resistance against Nazism. King Peter II completed his education at Cambridge University and joined the Royal Air Force.

    Despite the collapse of the Yugoslav army two rival resistance entities were formed. The first resistance entity was the loyalist one led by Yugoslav Army Colonel Dragoljub Mihailovic who was later promoted to General and made the Minister of Defence of the Yugoslav government in exile. The other resistance entity was that of the communist Partisans led by the communist party leader Josip Broz - later known to the world as Tito. A bitter civil war followed during the German occupation.

    The Allies, having initially supported General Mihailovic later threw their support behind Tito. The Partisans entered Belgrade in 1944 in the wake of Soviet tank brigades and illegally established a communist Government. In November 1945, the monarchy was illegally abolished without a referendum and Yugoslavia remained a totalitarian single party state under the League of Communists for more than four decades.

    King Peter II never abdicated. Initially King Peter II lived in exile in London with his wife (he married Princess Alexandra of Greece and Denmark in 1944, the daughter of King Alexander of the Hellenes and Aspasia Manos) and their son Crown Prince Alexander was born in 1945.

    HM King Peter II spent the last years of his life in America. After a long and grave illness, King Peter II died 3 November 1970 in Denver Hospital in Colorado, and he was buried at the St. Sava Monastery Church in Libertyville Illinois. He was the only king buried in the United States. The King's remains were transferred to the Royal Palace Chapel on 22 January 2013 for a State Funeral that took place 26 May 2013 at the Karadjordjevic dynasty Mausoleum of St. George in Oplenac, Serbia where His Majesty joined his wife Her Majesty Queen Alexandra, his mother Her Majesty Queen Maria and his brother His Royal Highness Prince Andrej.,en_commemorating-the-90th-anniversary-of-the-birth-of-hm-king-peter-ii

    HRH Crown Prince Alexander II with the Crown Council members Mr. Predrag Markovic, Prof. Slobodan Markovic, and Mr. Darko Spasic September 6, 2013 in St. George's Church at Oplenac in Serbia.

    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II са члановима Крунског савета: г-дином Предрагом Марковићем, Проф. др Слободаном Марковићем и г-дин Дарком Спасићем Septembar 6, 2013.
    HRH Crown Prince Alexander II with members of the Crown Council and Kingdom of Serbia Association members, in front of St. George's Church on Oplenac September 6, 2013. (2)
    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II, у пратњи чланова Крунског савета испред Цркве Светог Ђорђа на Опленцу са члановима Удружења Краљевина Србија Septembar 6, 2013. (2)
    HRH Crown Prince Alexander II in front of St. George's Church
    at Oplenac in Serbia September 6, 2013.
    Њ.К.В. Престолонаследник Александар II испред Цркве Светог Ђорђа
    на Опленцу Septembar 6, 2013
    on Facebook.
    If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
    please feel free to contact me at

older | 1 | .... | 7 | 8 | (Page 9) | 10 | 11 | .... | 49 | newer